Pročitani stripovi: Alienated

Alienated je ime miniserijala započetog još pre godinu dana na BOOM! Studios ali koji je, i pored svega šest brojeva izlazio sve do Oktobra zahvaljujući pandemijskim potresima u infrastrukturi i na tržištu američkih stripova. Kolekcija je izašla u Novembru a ja sam je sa zadovoljstvom kupio i pročitao juče, znajući unapred da me čeka interesantan koncept i veoma lep crtež koga je radio Britanac Christian Wildgoose.

Scenarista na ovom stripu je Simon Spurrier, takođe Britanac koga ja ovde redovno već godinama hvalim za imaginativnost i rad u vrlo različitim kontekstima. Naravno, Spurrier dobar deo svojih računa plaća radeći u etabliranim univerzumima velikih izdavača, poput X-Men ili Star Wars, ali za njega je vrlo karakteristično često kreiranje miniserijala za različite nezavisn(ij)e firme koji pričaju pričice u sopstvenim univerzumima i imaju jasan početak i kraj. A što je, zna se, dosta nekarakteristično za američki strip gde je maltene generalna ambicija da se stvori nešto što može da se franšizira, odnosno prvo serijalizuje do granice do koje to tržište može da istrpi a zatim da se, ako bog da, napravi skok u drugi medij, na film ili televiziju. Ranije sam spekulisao da Spurrier izmaštavanjem mnoštva „malih“ priča u svojim univerzumima i sa svojim konceptima pokušava da strategijom sačme nabode nešto što će privući pažnju kakvog egzekjutiva u Netflixu ili nekoj sličnoj firmi, ali sada mislim da on naprosto voli da pravi priče koje imaju jasan početak i kraj i da mu nije na umu puka potencijalna monetizacija kroz franšiziranje.

Konkretan primer je svakako Alienated, priča u šest nastavaka koja nema ambiciju da bude pretvorena u tekući serijal – na kraju krajeva dobar deo protagonista u njoj ne doživi završetak poslednje epizode – i koja svojim zapletom i generalnim konceptom diktira ideju o jednoj konačnoj formi, zaokruženom narativu, pripovesti koja uvede svoje likove na scenu, pusti ih da se menjaju i kada napravi svoje poente, završi se jasno i glasno.

Alienated svojim naslovom sugeriše da je u pitanju priča o otuđenju, ali iako ona svakako delimično pripoveda o tinejdžerima koji se osećaju kao da ne pripadaju svom okruženju – a skoro da i ne znamo tinejdžera koji se oseća da mu pripada – naslov je svakako i igra reči i aluzija na „tuđina“, koncept koji već četrdesetak godina u popularnoj kulturi i, uže gledano, naučnoj fantastici, označava stvorenje sa drugog sveta koje unosi u ljudsku zajednicu visok destruktini potencijal i kreira uslove da se sama ta zajednica rastrgne iznutra, sve uz metafore o radničkim pravima, seksualnom nasilju, rasizmu itd.

Spurrier je, u najavama ovog serijala pominjao da već duže vreme na umu ima ideju o priči koja bi se u nekoj meri oslanjala na klasični zaplet Spielbergovog filma E.T. ali uz varijaciju da titularni vanzemaljac zapravo dolazi u prvi kontakt sa klincima koji, pa, nisu sasvim dobre osobe. U tom smislu, Alienated je svakako naučnofantastična priča jer u svom centru ima biće sa drugog kraja kosmosa, sa posebnim moćima, ali je pre toga jedna alegorija o tome kako naša ljudskost, osećaj za pravdu i moral preživljavaju susret sa moći o kojoj smo možda samo mogli da sanjamo, a onda i analiza života modernih tinejdžera, pisana, naravno, iz perspektive sredovečnog muškarca, ali sa mnogo osećaja za „klince“ i pažnjom da se obuhvati veliki deo onog što danas definiše svet u kome tinejdžeri žive, odrastaju, gde stiču ideje o pravičnosti i moralu. Alienated, srećom, nije nekakva zabrinuta a poučna storija koja vrti glavom nad modernim svetom i kuka kako nam decu podižu televizor/ instagram/ Fortnite/ jutjub/ Pewdiepie/ Sara Damnjanović/ upišite sami ime krivca, ali jeste priča koja se događa u svetu u kome se deca u dobroj meri kreću upravo između ovih koordinata. Utoliko, Alienated jeste upozoravajući misaoni eksperiment ali ne jedna poopštavajuća, orkivljujuća priča koja upire prstom u omladinu i jetko proklamuje kako su klinci danas izgubljeni slučajevi i da im može pomoći samo čvrsta ruka i ništa drugo. Razume, se, od Spurriera koji je već sa mnogo svojih radova pokazao da je solidan levičar, nismo drugo ni očekivali.

Od Wildgoosea smo svakako očekivali da će crtež biti energičan i „omladinski“. Ovaj momak je cenjen kao kreator koncept arta za razne projekte (uključujući igre iz serijala Assassin’s Creed), ali ima i vrlo solidan stripovski portfolio sa radovima za DC na serijalima poput Batgirl, Gotham Academy ili Batman Nightwalker, ali i serijalom Porcelain za Improper books koji je crtao početkom prošle decenije. Njegov crtež je generalno vrlo prijemčiv, sa urednim lejautom kome energičnost događaja na tabli ne narušava čitljivost i jasnoću. Sa Batgirl se Wildgoose svakako prikazao kao idealan autor za strip u kome je u glavnoj ulozi mlada žena, ali Alienated prikazuje šta ovaj čovek ume da uradi nekoliko godina kasnije i sa, pretpostaviću, nešto ležernijim rokovima sa kojima je imao posla.

Hoću da kažem, Alienated je vrlo lepo urađen strip u kome je Wildgoose učinio vidan napor da kreira karakterniji crtež. Ako pogledate početak prve epizode gde jedan od glavnih likova, Samuel, snima JuTjub video u zamračenoj sobi, a zatim izlazi na ulicu, zapazićete pažnju posvećenu atmosferi, sa rasterom na prvoj tabli koji sugeriše smanjen intenzitet svetla i vrlo pažljivo iskombinovanim tekstom i slikama, da se kreira jasna dinamika događaja. Alienated je strip u kome se veliki deo radnje dešava u „mislima“ protagonista, a koje oni, posle određenog vremena mogu da razmenjuju, učestvujući u telepatskom „grupnom četu“, pa Wildgoose ima priliku da pokaže visoko izbrušen pripovedački stil time da se radnja skokovito, a povremeno i simultano događa na tri odvojena mesta, sa komunikacijom između likova koja je neprekidna i on ovo savršeno izvodi koristeći taj uredni ali ne konzervativni lejaut, dajući nam velike, široke ili visoke panele sa jasnim crtežima, presecane momentima čistog teksta, a onda, u klimaksima, rušeći geometrijsku pravilnost i stvarajući užurbane, psihodelične prizore koji i dalje održavaju jasnoću radnje.

Uspeh je svakako tim veći što se radnja, ponovo, velikim delom odvija u mislima i nije uvek sasvim jasno da li protagonisti nešto samo zamišljaju ili se to zaista događa, pa Wildgoose obraća veliku pažnju da do kraja scene bude razrešeno šta se stvarno desilo. Naravno, kolorist Andre May i leterer Jim Campbell ovde odrađuju lavovski deo posla i bio sam zbilja prijatno iznenađen koliko Mayjev kolor oživljava Wildgooseov crtež, naviknut na funkcionalne ali hladne kolore u Batgirl. May ovde izrazito mnogo doprinosi atmosferi, pazeći na kolorne gradijente i osvetljenje, te obogaćujući fantazmagorične scene koje se događaju (delom) „u mislima“ nijansama koje nisu prirodne i daju svemu utisak preosveteljenosti. Sa svoje strane Campbell koji je već sarađivao sa Spurrierom i čiji je letering na serijalu Coda nosio veliki deo karaktera ovog stripa, i ovde pokazuje majstorstvo, igrajući se sa veličinama i bojom fontova, tako da ne samo dobijamo dinamičan, upečatljiv (a ipak veoma čitljiv) tekst već i da u svakom trenutku znamo koji od protagonista govori, odnosno misli i uspešno pratimo jednu po prirodi stvari stihijsku komunikaciju.

Wildgooseovi likovi su karikirani i karakterni, u skladu sa energičnim tinejdžerskim  temeljem ove priče – Alienated naravno ne uzima osnov samo od E.T.-ja već i od, recimo, Goonies ili drugih radova koji imaju mlade osobe u centru priče, i nastavlja se na ovu dugačku i voljenu tradiciju sa troje vrlo distinktnih protagonista koji, iako svo troje ime skraćuju u „Sam“ (Samuel, Samantha, Samir) i povezani su telepatskim „grupnim četom“, izgledaju, misle i ponašaju se sasvim različito.

Strip je, kako rekosmo, neka vrsta misaonog eksperimenta koji pita šta bi  se desilo kada bi troje „prosečnih“ tinejdžera iz današnje Amerike dobilo pristup sasmosvesnom tuđinskom biološkom oružju koje ne samo da im omogućava telepatsku komunikaciju već i instant-transport na bilo koju zamislivu tačku, kreiranje moćnih halucinacija, pronalaženje predmeta bilo gde u svetu, čak i uništenje ljudskih bića bez ikakvog traga.

Kako ni jedan tinejdžer o sebi ne razmišlja kao o „prosečnom“ tako i troje protagonista, a koji su svaki na svoj način otpadnici u malom gradu u kome žive i školi koju pohađaju, nose svako sa sobom svoj psihološki prtljag. Ne treba spojlovati ali Spurrier i Wildgoose uzimaju tri prepoznatljiva klišea – napaljeni, maskirani JuTjub aktivista, lokalna alternativna klinka koja se igrala pa zaglavila i pakistanski momak koji je too cool for school i uspeva da se ne uklopi ni u svoju konzervativnu porodicu niti u lokalnu tinejdž-ekipu – a onda kroz  seriju epizoda u kojima otkrivamo njihove pozadinske priče, polufunkcionalne porodice i najskrivenije želje, analiziraju gde je problem i može li se rešiti.

Naravno da je rešenje u empatiji, ovo je opet vrlo očekivana pouka ako ste čitali ranije Spurrierove stripove, ali način na koji Wildgoose crta tuđina sa kojim naši tinejdžeri počinju da žive (i manupulišu), dajući mu formu koja je negde između robota, vanzemaljskog organizma, igračke i deteta, je presudan da čitalac vrlo brzo postupke protagonista počne da tumači kao moralno neprihvatljive. Ovo je zanimljiva inverzija jer sam vanzemaljac, Chip (kako su ga nazvali), ima neslućenu, možda i neshvatljivu moć a koju klinci koriste za osvete i „pouke“ onima koji su se o njih ogrešili i ovde gledamo neke zaista ozbiljne, malo i zastrašujuće scene sa elementima sadizma i nasilja, ali je „stvarni“ momenat u kome postajemo svesni da ovo što se dešava nije u redu onaj u kome vidimo da je sam Chip, suštinski sasvim nedužan, protiv svoje volje naveden da radi nešto što možda čak ni ne razume. Wildgooseov crtež i Spurrierov tekst (pogotovo uz vrlo evokativni letering Jima Campbella) čine scene u kojima se Chip protivi onome što se od njega traži izrazito neprijatnim, i u njima pitanje kako bi to izgledalo da tinejdžeri vode svet dobija jedan od svojih zlokobnijih odgovora.

Opet, ovo nije jedna poopštena osuda mlade generacije kao imanentno fašističke – strip svakako kritikuje i druge tinejdžerske likove koji nemaju vanzemaljsku moć – već analiza kako različiti uticaji, odsustvo odgovorne i empatične podrške PLUS moć mogu dovesti do toga da tinejdžeri, da kažemo – deca, postanu problem ne samo za sebe i svoju porodicu već za društvo. Iako moć ovde simbolizuje tuđinski organizam sa nehsvatljivim psioničkim kapacitetima, Alienated udara i veliki naglasak na stvari kao što su društvene mreže i njihov uticaj na to kako se danas u ljudskom društvu komunicira, na privlačnost jakih poruka i poziva na delanje a koji ne stižu nužno samo od napaljenih, usamljenih tinejdžera (iako tako može da deluje) i mada se ne ide u direktnu kritiku „radikalizacije“ omladine preko interneta, Alienated svakako upozorava da mladi danas po prirodi stvari gravitiraju „sadržajima“ koji ih zovu na delanje i daju im utisak pripadnosti i da će upravo odsustvo društva, zajednice i porodice i njihov propust da pozovu i na razmišljanje, biti kritičan element jednačine. Vrlo konkretno, Samuel je prikazan kao izrazito analitički i kritički nastrojena osoba, momak koji stalno vergla o tome da je društvo pod uticajem krupnog kapitala i vrednosti koje uspavljuju racionalnu misao i nameću mentalitet krda i njegovo klizanje u praktično fašizam do kraja stripa je izvedeno perfektno, sa jasnim prikazom nesigurnosti njegovog sopstvenog identiteta i oslanjanjem na tuđe fraze i misaone konstrukte. Sa svoje strane, Samir je kul momak iz muslimanske porodice koji je, misli se, prerastao svu tu konzervativnu i patrijarhalnu represiju ali u kritičnim momentima vidimo da njegova tragedija čak i nije u onome što misli da jeste. Slično važi i za Samanthu koja možda ima najlegitimniju želju da se osveti a čiji predmet opsesije na kraju ima samo jednu ali savršenu odbranu koja se svodi na – mi smo klinci, ne znamo za bolje. Odsustvo roditelja, onih koji treba da podrže, poduče, vode i osnaže je ovde stalno podcrtavano, kroz Samanthin samostalni život, Samuelovo retko viđanje sa majkom, Samirovog oca koji je napustio svoju porodicu što se uredno moli na prostirkama pet puta dnevno, a ne treba zaboraviti da je Spurrier nešto pre pisanja ovog stripa (ili baš u vreme pisanja) postao otac i da je očigledno koliko su mu misli o odgovornosti za kreiranje ne samo života već i, jelte, ličnosti bile na pameti dok je ovo radio.

Ovo je, držim, zaslužno i za ipak na kraju optimistično finale stripa u kome je rečenica „Dok ste klinac, u jedinom ste periodu kada je to izgovor za greške“ zapravo pomirenje između teza i antiteza ove priče, podsećanje na važnost empatije i odgovornost pre svega onih koji imaju stvarnu moć u porodici, zajednici i društvu. Alienated neće imati nastavak, to je jasno, ali vrlo sam zainteresovan da vidim kako će Spurrierovi stripovi izgledati dok mu dete bude odrastalo.

Pročitani stripovi: Calamity Kate, Amber Blake, Invisible Kingdom, These Savage Shores i Coda

Ja prvo moram da se izvinim cenjenom auditorijumu na tome što sam vidno umanjio svoje učešće na ovom delu foruma. Ne radi se, barem ovog puta o lenjosti, već o tome da je projekat na kome sam bio zaposlen poslednje tri godine došao do svog kraja i da smo sada u periodu kreiranja obimnog izveštaja, što narativnog, što finansijskog, dok istovremeno projekat prolazi kroz evaluaciju i finansijsku reviziju. Kako se sve to poklapa i sa sezonom godišnjih odmora za moje kolege, tako i to znači da ja poslednjih par meseci ulažem relativno abnormalnu količinu svog vremena u rad. Nije to neki veličanstven rad, štaviše pošteno bi bilo reći da je substandardan ali jako mnogo mog vremena trenutno odlazi na to, uključujući deseto- i jedanaestočasovne radne dane i poneke vikende, a kad ne radim, nagađate, prilično sam umoran i radije ću čitati stripove i igrati igre nego da o njima još i pišem.
Elem, ako smo to apsolvirali, evo kratkog pregleda nekih interesantnih stripova koje sam propustio kroz šake poslednjih par nedelja. Naravno, to je samo vrh ledenog brijega, ali pošto vremena zaista nema i ovo što pišem, pišem najviše da se ne misli da sam permanentno prestao da se ovim bavim (a što bi možda i bilo dobro po čovečanstvo), onda danas samo ovih nekoliko autorskih i nezavisnih radova. Obećani osvrti na X-Men, ali i druge superherojske radove vredne pažnje će doći u nekoj nedefinisanoj ali suštinski bliskoj budućnosti.

Da bismo očuvali leftfild imidž, pak, danas ćemo najviše o stripovima koje su pravile žene i osobe iz trećeg sveta, mada, naravno, sve u okvirima udobno poznate i predvidive američke strip-industrije.

Prvi na redu je Dark Horseov serijal Calamity Kate koga je pisala Magdalene Visaggio a crtala Corin Howell i kako je ovo neka vrsta relativno niskoprofilnog projekta za obe autorke, a na osnovu naslovnih strana sve je delovalo kao dinamičan akcioni strip, očekivao sam stotinak strana jeftine zabave i ne previše filozofiranja. Naravno, nisam baš to dobio, ali Calamity Kate je interesantan pokazni primer kako pripadnici mlade generacije svoje uticaje ne kriju, ali njihove motive interpretiraju na prilično svež i originalan način tako da na kraju dobijamo nešto osobeno.

Visaggio je svakako poznatija od dve autorke ovog stripa na ime svoje nominacije za Eisnera sa serijalom Kim & Kim koji je radila za Black Mask. Ova Njujorčanka sa bekgraundom u filologiji ima interesantan strip-portfolio u kome ima mesta i za sasvim autorske radove poput Quantum Teens are Go ili Morning in America, ali i za plaćeničke gigove (Transformers vs. Visionaries, Power Rangers), pa onda i za nešto između (rad za Marvel na Dazzler ili za DC na Eternity Girl) i Mags za sada kao da uspeva da pronađe zdrav balans u kome nije izložena riziku da izgori u vatri korporativnih angažmana (onako kako se desilo Brubakeru, Fractionu pa i Remenderu) ali i gde ima prostora da istražuje široku paletu interesovanja. Naravno, Visaggiova vazda mora  da se bori protiv zlonamernih kritičara koji je otpisuju kao puki „diversity hire“ na ime njenog trans identiteta, ali njeni stripovi, daobog, govore uglavnom sami za sebe i izdržavaju analiziranje.

Ovo naglašavam jer Calamity Kate nije nekakav naglašeno „feministički“ ili „politizovan“ strip, ali jeste strip koji u kome se preispituju svetonazor i životni izbori pripadnika mlade generacije – a od strane istih tih pripadnika mlade generacije – ispričan kroz ženske protagoniste i uzimajući formu akcionog, skoro pa superherojskog narativa.

Naime, Calamity Kate se događa u svetu, da ne kažem Kaliforniji, koji su identični kao naši osim što su zagađeni stalnim pojavljivanjem čudovišta – goblina, trolova, zmajeva – uglavnom monstruoznih i neartikulisanih sila prirode koja donose destrukciju i nemir za građane. Pošto su ovo Amerikanci, država ne radi bogznašta na rešavanju ovog problema, sem što plaća lovcima na čudovišta da frilensuju, ubijaju ih, i na taj način doprinose povećanju opšteg bezbednosnog* nivoa u populaciji.
* Primetiti pravilno pisanje ove reči koju osam od devet korisnika srpskog i srodnih jezika promašuje u osam od devet slučajeva

No, Calamity Kate nije oštra politička satira Trampove Amerike gde je „a good guy with a gun“ jedino zamislivo rešenje za poplavu nasilja počinjenog vatrenim oružjem i usmerenog na nedužno stanovništvo, već, zapravo više intimistička i pomalo gorka priča o self-aktualizaciji, jelte, odnosno o odrastanju, napuštanju iluzija rane mladosti i prepoznavanju odgovornosti koju sa sobom donosi to neko odraslo stanje.

Znam, zvuči užasno, ali zato je Visaggiova sve i umotala u sub-superherojski narativ sa mnogo atraktivnog odsecanja glava (i drugih delova tela) džinovskim, antropomorfizovanim reptilima. Calamity Kate je zapravo strip o besu, o ljutnji usmerenoj na ceo svet a prevashodno na sebe koja je za mnoge deo procesa hronološkog ali ne i sinhronizovanog emotivnog odrastanja, i kao takav on je ugodno smešten u mizanscen u kome je nasilje nad predimenzioniranim i do karikature „drugim“ stvorenjima društveno odgovoran čin. Drugim rečima, ovo je kao da čitate Ghost World ili kakav drugi kultni indi strip o odrastanju, samo sa dekapitacijama i mnogo više facijalnih pirsinga.

Ali sve drugo što očekujete je tu, i Cate je možda ne baš TRAGIČAN lik ali onaj lik u kome prepoznajemo sumornu pravilnost sa kojom se energična, čak kreativna ali nikada dovoljno usmerena osoba suočava sa kalupima odraslosti u koje se ne uklapa. Strip vrlo efikasno prikazuje polaroide iz Cateine prošlosti, sa sve propalim vezama i nesposobnošću da zadrži stalan posao a rivalitet sa drugom lovkinjom na čudovišta i opsesija dokazivanjem čitavom svetu da je ono što radi korisno i da je u tome što radi NAJBOLJA je centralna nit zapleta.

Neću da prepričavam kraj ali Visaggiova nas dovodi do snažnog i prilično gorkog finala bez mnogo objašnjavanja, puštajući da slike govore same za sebe i mada nekakva eksplicitna „pouka“ priče nije data, mislim da strip solidno funkcioniše kao podsticaj na refleksiju i razmišljanje. S druge strane Howellova ovom stripu daje ogromnu količinu potrebne energije. Ovo nije „superherojski“ strip u kome se akcija fetišizuje niti prikazuje pornografski detaljno već, zapravo, kvazi-superherojski strip u kome se akcija gura DALJE od fetiša, sve do granice apsurda a pornografski prikazi susretanja hladnog čelika sa živim mesom poprimaju kliničke elemente. Bes koji Cate oseća – i ne uspeva da iskontroliše – je sav prikazan crtežom koji je munjevit, lišen finih detalja i ornamentike što bi odvraćali pažnju i sveden na grube – ne i primitivne – kadrove dinamične geometrije i debelih linija. Howellova nije tipičan „indi“ crtač, naprotiv, najveći deo njenog portfolija otpada na licencirane stvari poput X-Files ili Ghostbusters pa je i u Calamity Kate njen pristup odlična kombinacija studije karaktera – sa pažljivo rađenom facijalnom i telesnom mimikom – i apsurdno prenaglašene akcije. Mali strip, sa sasvim ugodno dubokim premisama gde se granica između onog što je fiktivno i onog što je realno istanjuje na svež, interesantan način.

OK, ovaj sledeći strip je prilično nestandardno štivo. Pričam o četvorodelnom miniserijalu za IDW pod naslovom Amber Blake a koga sam uzeo da čitam zato što ga je nacrtao Jackson „Butch“ Guice. I čudnovatost stripa nije toliko u njegovom sadržaju koliko u neobičnom uparivanju autora. Naime, ovo je nacrtao Guice, veteran američke strip-industrije koga praktično bez pitanja sledim u ma kom smeru da se zaputi, ali ga je napisala… er… Jade Lagardère. I sad vi kažete „ko?“ a ja teatralno stavim šaku na grudi i zapanjeno odgovorim „Štaaa? Hoćete da mi kažete da ne pratite instagram naloge evropskih supermodela i da niste čuli za manekenku koja od svoje dvanaeste godine pravi reklamne fotografije, udata je za poznatog francuskog biznismena i svojevrsni je krstaš protiv zlostavljanja dece?“

Elem, nemam pojma kako su se Lagardèreova i Guice spojili, još manje kako je supermodel koji je snimio svega dva malo poznata filma još u prošloj deceniji odlučio da se okuša u poslu strip-scenariste, ali Amber Blake je prvo izašao na francuskom, za Glenat, 2017. i 2018. godine u dva albuma (La Fille de Merton Castle i Operation Cleverland) a ovo američko izdanje je kako je i red izdeljeno na četiri epizode i dato nam na raspolaganje proletos.

Reći ću da je Guice čovek rođen da radi evropski strip. Mislim to već decenijama a pogotovo u poslednjih petnaestak or sou godina kada je njegov stil postao još više nalik na – dubok uzdah – britanski novinski strip iz šezdesetih i sedamdesetih. Guice je neko ko špijunsko-akcioni-politički-triler toliko dobro vizuelno razume da se malko i razljutim kad pomislim da uglavnom mora da radi superherojske stripove koji nisu uvek prilagođeni njegovom mračnom, malo naturalističkom a malo teatralnom pristupu. Al dobro, tu smo gde smo i Amber Blake je zato tako dobar projekat za Guicea jer je ovo strip do obrva zamočen u eksploatacijsku paranoju iz vremena hladnog rata (iako se događa u savremenom trenutku), smešten velikim delom u evropske mizanscene sa arhitekturom i urbanim krajolicima koje crtač radi sa očiglednim velikim guštom ali i povremenim izletima u pitome provincijske pejsaže što su jednako upečatljivi. Naravno, ovo je, kako i očekujemo, i strip nabijen nasiljem i seksom – pa i nasilnim seksom – i Guice ovde zaista može da se razulari. Evropski strip, naravno, nije toliko osetljiv na prikaz kopulacije kao američki pa iako u Amber Blake nemamo pornografskih scena, ono što se da videti je u principu „jače“ i više uznemirujuće (pomenuto seksualno nasilje, jelte) od većine onog što mi pada na pamet iz američke produkcije. Što se akcije tiče, Guice je ovde na vrhuncu moći i njegova elegantna, izdužena tela su u akcionim scenama oslikana sa baletskom ljupkošću, a destrukcija koja nastupa je izrazito atraktivna. Guice nije najdinamičniji crtač akcije, naprotiv, jedan od njegovih kvaliteta i jeste ta neka statičnost kadrova, osećaj da gledate scenu zamrznutu u deliću vremena i divite se njenoj likovnosti, a sa Amber Blake je veštim sekvenciranjem panela uspeo da spoji najbolje od oba sveta i prikaže nam i perfektne pojedinačne scene, ali i njihov energični dinamički tok tako da dobijemo moćan akcioni film iseckan na fantastične stop-kadrove. U drugoj epizodi, recimo, ima momenat kada Amber i njen partner imaju sukob sa grupom Jakuza a Blakeova spasava stvar pronalazeći motocikl i ulećući na njemu u zgradu, vozeći uz stepenice, probijajući staklene barijere i skačući kroz prozore i ovo je serija slika koje treba da stoje u muzeju, sa vrlo malo teksta, uređene u savršenom vizuelnom pripovedanju.

E, sad, što se tiče samog scenarija… Uh… recimo da se vidi da je ovo pisala osoba sa relativno malo iskustva u ovom poslu a da Glenatovi urednici nisu od svega napravili baš savršeno konzistentnu priču. Amber Blake je prilična salata motiva, ideja i zapleta koja nije sasvim dokuvana i promišljena pre serviranja (ovo ako prihvatite moju metaforu o kuvanju salate) i bilo bi vam oprošteno ako biste negde na pola ustali i rekli „šta je bre ovo, kuda sve ovo ide, zašto ja ovo čitam?“ Mislim, nije Amber Blake LOŠ strip ali jeste strip koji uvodi više motiva nego što ume da izžonglira do kraja i pati od vidne inflacije ideja u odnosu na egzekuciju. Ulazeći u čitanje imao sam prijatne Modesty Blaise vajbove i zbilja, Amber Blake ima srodne motive koji se bave devojčicama što moraju da se snađu u svetu koji prema njima nije prijateljski nastrojen, ali stvari brzo odlaze u veoma komplikovanom smeru i ovo je politički triler koji se ne zadovoljava jednom zaverom ili jednom korumpiranom organizacijom ili jednim setom operativaca sa maltene natprirodnim moćima nego sve to fotokopira, trpa u blender i udara iz sve snage dokle god može. Rezultat je da se nisam naročito jako vezao ni za lik same Amber koja bi trebalo da ima ikoničku snagu, niti za njenu priču u kojoj bogate elite čine neverovatno svirepe stvari (i deci) a mračna organizacija pravednika bi da ih u tome spreči. Ali nisam ni bio potpuno nezainteresovan: Lagardèreova ima generalno dobre ideje o opštem zapletu i preokretima koji treba da ga dinamizuju i ovo je suštinski zdrava trilerska postavka kojoj je bilo potrebno malo uredničkog peglanja u razradi. Opet, potrebno je naglasiti da je unutar pojedinačnih scena pripovedanje veoma dobro jer Guice i Lagardèreova imaju razrađen ritam i osećaj za atmosferu pa Amber Blake ni u kom slučaju ne bih nazvao napornim štivom.

Ali moglo je da bude i bolje. Ipak, Jackson Guice u životnoj formi, sa kolorom koji je nešto vedriji nego što je za njega u poslednje vreme standard – ovo je sasvim dobar razlog da se Amber Blake propusti kroz oči.

Sa dosta uživanja pročitao sam prvih pet epizoda serijala Invisible Kingdom izašlih za Dark Horse a u najavi nečega što bi trebalo da bude dugačka naučnofantastična priča koju ćemo, ako sve bude okej, dobijati u tim petodelnim inkrementima po modelu koji je Image već istestirao a sada vidimo da ga preuzimaju i drugi izdavači. Dobro, ne bunim se, pod uslovom da Invisible Kingdom preživi, zaživi i dokotrlja se do svog prirodnog kraja jer ovo što smo do sada dobili je tek uvod koji mi je, priznajem, žestoko razgoreo apetit. Uostalom, trenutak je pogodan – Saga u ovom momentu privremeno ne izlazi i sasvim je okej da u interregnumu dobijemo DRUGI svemirski naučnofantastični strip sa blago psihodeličnim prelivima ali i interesantnim antropološkim i sociološkim istraživačkim ambicijama.

Invisible Kingdom je posle dugo vremena novi autorski strip meni jako drage scenaristkinje G. Willow Wilson, ubačen negde između završetka njenog rada na Ms. Marvel i preuzimanja tekućeg serijala Wonder Woman kod „cenjene konkurencije“. Wilsonova nije specijalno prolifičan scenarista i nema običaj da, kao neki, u isto vreme piše gomilu serijala a kako je sa strane pisala još i svoj YA roman The Bird King, ovih pet epizoda Invisible Kingdom je očigledno bilo sve čemu smo se mogli nadati u ovom periodu. I sad, naravno, svestan sam da ćemo nastavak Invisible Kingdom verovatno morati dosta da popričekamo jer Wonder Woman plaća gro računa u domaćinstvu Wilsonovih, ali vredi skrenuti pažnju na ovaj strip jer dobre „svemirske“ naučne fantastike nikad nije previše.

Elem, Invisible Kingdom je crtao Christian Ward, fenomenalni britanski ilustrator koji je radio i superheroje (mahom za Marvel) ali čiji su talenti značajno bolje iskorišćeni kada ima priliku da radi nešto psihodeličnije – na primer Ody-C sa Mattom Fractionom pre neku godinu. I njegova i naša sreća je da je Invisible Kingdom strip dosta prijemčiv za psihodeliju.

Wilsonova se ovde bavi relativno starim ali uvek dobrodošlim motivom ispitivanja mesta religije i duhovnosti u društvu koje je tehnološki toliko napredno da je jasno da „nebo“ postoji samo i isključivo kao metafora. Invisible Kingdom je priča smeštena u jedan sunčev sistem gde između planeta lete teretni brodovi a razne kulture, rase i vrste žive & rade jedne uz druge u relativnoj harmoniji. Wilsonova ovde svakako ide na space opera ugođaj ali ne u smeru startrekovske utopijske harmonije već više u smeru starwarsovskog melting pota potpaljenog kapitalizmom u kome ima mesta i za predrasude, diskriminaciju i žestoka društvena raslovljavanja.

Utoliko, jedan od centralnih delova zapleta stripa je i odluka mlade žene da odbaci tradiciju svoje zajednice (i porodice) i umesto da serijski rađa potomke, a što je njena tradicionalna uloga, ode da živi u manastiru gde će se u celibatu i teškom radu približiti „nevidljivom kraljevstvu“ što stoji u centru fiktivne religije ovog sveta. Ova religija je bazirana ne samo na uobičajenom odricanju kakva mi ovde znamo iz islama i hrišćanstva već život u manastiru podrazumeva i nešto „ekstremnije“ tehnike razdvajanja od spektakla materijalnog sveta i raskalašne društvene zajednice kao što je vezivanje očiju i posvećenost pre svega unutarnjem životu. Vess, devojčica* koja je odbila da postane mašina za rađanje i koju svet generalno plaši jer je bučan i pun osoba spremnih da sude drugima, ona u ovom manastiru pronalazi svoj pravi dom. Or does she?
* „devojčica“ nije tehnički ispravan termin jer njena rasa ima više polova ali u simboličkom smislu smo sasvim na mestu da je tako percipiramo

Neću ovde da pravim neke divlje i nedokazive pretpostavke da Wilsonova priču o Vess i njenoj potrazi za duhovnošću, te religioznim otkrovenjem bazira na sopstvenom putu od obične klinke iz Nju Džerzija do konverzije i života praktikujuće muslimanke, ali Invisible Kingdom svakako veliki akcenat stavlja na kontraste između duhovnog i društvenog, ali i između duhovnog i religioznog – štaviše, jedan od centralnih elemenata zapleta je ideja da Vess mora da pronađe način da prepozna korupciju i u samom središtu onog što je smatrala najduhovnijim, najčistijim prostorom koji postoji, i da nekako pomiri svoja verska osećanja sa time. A što je potentan motiv koji ćemo tek u nastavcima videti kako se razvija do pune aktualizacije, inšalah.

Na drugoj strani, kao ravnopravne glavne likove imamo gomilu kosmičkih kamiondžija, odnosno posadu teretnog broda koja krvavo zarađuje svoj leba i bez ikakve svesne namere upliće se u zastrašujuću korupcionašku zaveru što bi mogla da se završi brzom i bolnom smrću za sve koji su i protiv svoje volje stekli opasna saznanja. Ovde na programu onda imamo niskoprofilni politički/ krimi triler u kome polufunkcionalna ekipa plavih okovratnika odjednom mora da apgrejduje svoje kolektivno razmišljanje i delanje ne bi li ispregovarala za sopstvene živote sa ozbiljnom mafijaško/ državnom strukturom. Wilsonova ovde žonglira sa nekoliko likova odjednom i – pogotovo uz Wardov psihodelični crtež – njih nije sasvim lako pojedinačno isprofilisati iz početka. Ima ovde dosta drame (i komedije) između različitih karaktera i kako strip odmiče dalje, čitalac počinje da ih bolje razlikuje, dublje upoznaje i razvija afinitete prema njima, ali priča sa petom epizodom stiže do kraja tog uvodnog dela i to baš kad smo se dobro zagrejali i zaželeli se da imamo još.

Ovo čak i nije neka zamerka, Invisible Kingdom je strip koji svoju radnju razvija sporo i metodično i ne hvata na buku i isfabrikovanu dramu. Wilsonova se ovde trudi da nas uvede u živote likova radije nego da nam ih prepriča i okruženje olupanog teretnjaka na kome se stalno nešto kvari je pogodno za ovakav pristup u kome obični šljakeri odjednom moraju da postanu stručnjaci za preživljavanje usred zajebano eskalirajućeg zapleta u kome vrlo ozbiljne (i ozbiljno beskrupulozne) interesne grupe postaju zainteresovane za ljude koje bi tipično ignorisale. Autorka nije, uobičajeno, scenarista koji piše ansambl likova i većina njenih radova je bila usredsređena na jake glavne likove pa je Invisible Kingdom osvežavajuće iskustvo u kome vidimo i kako ona sama pomalo uči kako se to radi i kako prema petom broju sve postaje razrađenije i čitaocu bliskije. Utoliko, kako već rekoh, finale stripa je praktično samo aperitiv za PRAVU priču koja će slediti u nastavcima ali se zbilja žestoko nadam da te nastavke nećemo morati da čekamo godinama (jedna Saga nam je u tom smislu sasvim dovoljna).

Christian Ward ovde kreira jedan raskošno vibrantan svet. Kako već rekoh, likovi mu nisu možda dovoljno distinktni, ali kad god ima priliku da se igra sa dizajnom njihove odeće ili opreme – Britanac razbija. Vess i njene koleginice u manastiru imaju impresivne odore i šešire, ali Ward je najjači kada crta grad, arhitekturu, fantastična kosmička plovila i sumanuti interplanetarni prostor. Naravno, „svemir“ kakav vidimo u ovom stripu nema mnogo veze sa onim kako znamo da svemir zapravo izgleda kada se mrdnemo izvan zemaljske atmosfere, ali Ward crta strip u kome je religija jedan od centralnih motiva a inspirisan je, očigledno, psihodeličnim omotima rok albuma iz sedamdesetih i kreira mnogo tabli od kojih čoveku legitimno zastane dah kada ih vidi. Dakle, kad likovi sede i pričaju, Ward se ne trudi mnogo da te scene oživi, ali kada krene akcijanje imamo na programu kaleidoskop PLUS tobogansku vožnju spojene u jedno. Iako ilustrator sa jakim veštinama u domenu samog crteža, Ward ovde često mnogo više radi kolorom nego samim linijama, ne dopuštajući konturama da odnesu preimućstvo nad svetlom i bojama. Opet, Invisible Kingdom nije nedisciplinovano crtan niti pati od slikarske statičnosti. Kada kadrovi jesu statični to je zato što je potrebno da posreduju utisak monumentalnosti nekog objekta recimo, ali kada se akcija, Ward je tu sasvim dorastao zahtevima medijuma.

Invisible Kingdom je, na ovom stadijumu, jedno ukusno predjelo koje obećava dobar, možda i klasičan serijal. On nema nokautersku snagu koju je imao početak Sage – sa kojom ga stalno poredim a pitam se da li bi i Vaughn i Wilsonova time bili srećni – ali meni je važno da pokazuje da je moja omiljena scenaristkinja savršeno sposobna za pisanje spejs opere dok Christian Ward kreira upečatljive, memorabilne prizore što zaslužuju da idu pravo na zid. Pa, eto, nadamo se da će uskoro i ti nastavci. Legendarna Karen Berger, koja sad uređuje ovaj deo Dark Horse izdavaštva je priličan garant da će vredeti čekati.

A iz svemira idemo pravo u – kolonijalnu Indiju. These Savage Shores je serijal vrste kakva u američkom stripu jedva da postoji. Čime hoću da kažem da je ovo strip koji se događa u tom nekom proverbijalnom trećem svetu a pišu ga i crtaju ljudi koji taj treći svet poznaju intimno i umeju da ga predstave bez klizanja u zapadnjačke predrasude i kolonijalne trope. Čime dalje hoću da kažem da Vault Comics, izdavač ovog stripa radi hvalevredan, veoma važan posao na proširivanju slike i ubacivanju u američki strip i radova koji su namenjeni Amerikancima ali se ne bave opsesivno Amerikom i njenim emanacijama po ostatku sveta. Skoro da deluje trivijalno, ali svakako vredi dodati: These Savage Shores je pritom IZVRSTAN strip.

Ram V koji je scenarista ovog stripa je britanski Indus koji živi u Londonu i čiji je strip-portfolio dosta raznolik (Paradiso, Ruin of Thieves, ali i recentni superherojski radovi za DC poput Batman: Secret Files). Sa These Savage Shores se prihvatio ne toliko posla da kritikuje britansku kolonizaciju Indije koliko da pokaže korupciju u srcu imperije sa jedne strane, ali i to da „Indija“ kao pojam i kulturni artefakt kako je zapad, pa i konkretni kolonizatori shvataju nije baš tako jednostavan, monolitan i za razumevanje i tumačenje lak koncept. Što je dobrodošlo „objašnjavanje“ od stane nekoga ko ima potreban kulturni bekgraund da razume obe kulture – i kulturu kolonizovanog ali i kulturu kolonizatora.

Još dobrodošlije je da Ram V ovu vrstu kritike i objašnjavanja pažljivo provlači kroz kontekst i podtekst a u prvom planu je zapravo žanrovski strip. I to žanrovski strip pun iznenađenja. Naime, These Savage Shores počinje kao priča o britanskom vampiru u Indiji ali se brzo raspliće i razvija u raskošnu političku sagu o igrama moći među različitim indijskim plemenitim porodicama i njihovoj saradnji sa/ borbi protiv okupatora, a sve to sa solidnim zahvatanjem u mitologiju i folklor. I taman kad ste zaustili da kažete nešto tipa „Twilight koji sreće Game of Thrones koji sreće Mahabharatu“ ja vam stavljam dva prsta na usne i uz osmeh kažem da ni ne pomišljate na to. These Savage Shores nije frankenštajnovski pačvork niti vežba iz postmodernističkog citiranja već solidno proživljen komad folklora koji se autoritativno ukršta sa političkom dramom i gotskim hororom.

Način na koji V pripoveda daje nam mogućnost da radnju ispratimo iz različitih perspektiva, ali ovo je izvedeno spretno, sa prirodnim celinama koje gledamo kroz različite likove i dobijamo esencijalne informacije što nam pomažu da sklopimo celu sliku. Veliki deo priče, ali i karakterizacije dolazi kroz epistolarnu prozu i mada ovakav pristup nosi svoje rizike – ne najmanje što crtača može da svede na pukog ilustratora pozadine dok se prava radnja događa u tekstu – V ovo sjajno provlači dajući likovima distinktne i ubedljive „glasove“ i pomažući se njihovim pismima u premošćivanju vremenskih jazova koji bi inače morali biti prepričavani na neki manje elegantan način. Sa druge strane, strip ima i momente veoma brizantne akcije gde se uz malo teksta i mnogo crtačke energije prikazuju prelomni momenti u fabuli i kreiraju prirodna krešenda radnje. Ovo naglašavam da neko ne pomisli kako se, na posletku, ovde radi o pre svega proznom uratku a ne o „pravom“ stripu. Naprotiv – ovde imamo posla sa stripom gde je sinergija između slike i teksta izuzetna, sa skladnim dopunjavanjem i svešću kada jedno treba malo da se skloni da bi drugo poentiralo. Ono što posebno cenim je što Ram V uspeva da nam približi ne samo likove sa njihovim složenim unutrašnjim životima i političkim afilijacijama, već i kulturu, mitologiju i folklor, da zahvati i u britanske komplikovane odnose u periodu kada je kapitalizam bujao i osvajao imperiju iznutra – a da nas u svemu tome ne zatrpa prevelikom količinom teksta. Izuzetno cenim scenariste koji paze na broj reči i svesni su da je strip vizuelni medij, a kada još imaju za saradnika crtača kalibra jednog Sumita Kumara onda je ova pažnja još vrednija.

Jer Kumar je naprosto fantastičan. Ovaj njudelhijski crtač verovatno radi prilično sporo – These Savage Shores izlazi osetno ređe nego jednom mesečno – i to je jedini razlog koji mi pada na pamet što još nije kidnapovan od strane nekog imućnog američkog izdavača i pretvoren u zvezdu superherojskog stripa. Naravno, pomaže svakako to što čovek živi u Indiji i sve to, ali nemojmo prednosti domaćeg terena davati više težine nego što je realno ima. U prvom redu, Kumar ovde ne crta savremenu Indiju nego Indiju sa kraja osamnaestog veka, sa svim fantastičnim preterivanjima kasnog feudalnog perioda ali i mnogo zahvatanja u narodne tradicije. A sa druge strane, deo priče koji se tiče Britanaca, njihovih brodova, ali i Londona i njegove atmosfere, mode i arhitekture – sve je ovo više nego perfektno i svedoči o crtaču koji ne samo da je ekstremno temeljit u izučavanju referenci koje će mu pomoći u crtanju već i koji vrlo očigledno uživa da crta. Već negde u prvoj epizodi Ram mu daje par strana gotovo bez teksta na kojima se prikazuje pristajanje broda u Kozikode/ Kalikut* i ovo su kadrovi od kojih zaista može da se rikne. Pritom Kumar ima i disciplinovan, metodičan pripovedački tempo, sa urednim panelima iste veličine i pravilnim geometrijama koje uokviruju divlju lepotu sadržaja samih crteža. Gotovo da mi je suvišno da dodam kako Indus savršeno vlada atmosferom, dajući nam i erotiku i elegiju, pa i horor sa jednakom ubedljivošću. I naravno, njegov pristup pripovedanju ali i disciplina su bliži evropskom nego američkom stripu, ako je to uopšte bitno. Kolor Vittoria Astonea je bogat ali i dovoljno uzdržan, da nam sugeriše „egzotičnost“ i bogatstvo Indije ali i da strip zadrži jedan prilično svečan, ozbiljan ton. S obzirom da je ovo strip u kome imamo i vampire i lovce na vampire, ovaj ton je teže postići i držati nego što se na prvi pogled čini.
* not tu bi konfjuzd vid Kalkuta, moliću lepo

Ne bih sad da se razmećem epitetima i vičem kako je These Savage Shores remek-delo, ali jeste u pitanju izvrstan strip dvojice autora za koje verovatno niste čuli, tematski bogat, pripovedno svež a grafički više nego impresivan. Ne znam odakle tačno Vaultu para za ovakve ekstravagantne projekte, ali treba prepoznati kada je nešto vredno hvale. Peti broj These Savage Shores izlazi poslednje nedelje Septembra, pa eto razloga da se do tada upoznate sa ovim stripom.

Konačno, da kažemo reč ili dve o stripu koji je ovde već pominjan a za koga smo prilično sigurni da će potkraj godine biti pominjan na svim važnijim listama. Radi se, dakako, o dvanaestodelnom postapokaliptičnom fentezi miniserijalu Coda koji je započet još polovinom prošle godine i već tada okrenuo mnoge glave a sada kada se završio definitivno zavređuje sve pohvale što su mu unapred upućivane.

Simon „Si“ Spurrier je scenarista koga ja ovde često pominjem jer je u pitanju prekaljeni frilenser koji ne čeka da ga Marvel zove telefonom i ponudi mu novu tezgu (mislim, ko da oni to uopšte rade…) već stalno pronalazi nove ideje u sebi i kreira nove, interesantne projekte za različite izdavače. Neki od njih budu zaokružene priče (ovde pominjani Angelic, Cry Havoc, Weavers, Motherlands…), a neki budu zameci nečeg dužeg (recimo, njegov aktuelni rad za Marvel na Star Wars serijalu Doctor Aphra koga je započeo sa Kieronom Gillenom, ali i sjajni Crossed: Wish You Were Here). Coda je zaokružena priča sa jasnim početkom i krajem ali ako je kvalitet ovog stripa ikakav indikator, kao i reakcija koji je dobio od publike, ne bi bilo sasvim iznenađujuće da u nekoj doglednoj budućnosti dobijemo i neku novu priču u Coda univerzumu. Pritom ovo je izašlo za Boom! ali Coda je nešto što bi sasvim udobno ležalo i Imageu i zapravo, nadam se da su u Boom! svesni kakav biser imaju u svom katalogu i da će se potruditi da Spurrieru i crtaču Matiasu Bergari ponude nekakav naredni projekat pre nego što ih preotme Image.

Elem, postapokaliptični fentezi je nešto što smo pominjali i kada smo ovde pisali o Imageovom serijalu The Realm, a koji je neka vrsta Mad-Max-sreće-Cormaca-McCarthyja-sreće Dungeons’n’Dragons. Već tada smo pomenuli da, kvalitet The Realm na stranu (a meni se taj strip jako dopada), Coda sem te najšire ideje o fantazijskoj postapokalipsi, tonalno nema praktično ničeg zajedničkog sa Imageovim stripom. The Realm je priča o „našem“ svetu koji je posle apokalitičnog događaja postao poprište borbi onostranih sila i zatekao se zagađen invazijom orka, goblina i sličnih bauka.

Coda je, pak, strip o naizgled stereotipnom fantazijskom svetu koji je pretrpeo veliki, apokaliptični događaj čime je iz njega nestala magija.

Ovo je interesantna premisa ali ona je zapravo samo pozadinska kulisa i u Codi Spurrier priča jednu mnogo ličniju, intimniju priču kojoj je fantazijsko okruženje samo dobra pozornica da neke stvari osvetli jače, neke iskarikira smelije, a neke, bogami prikaže kao surovije nego što bi u realističnijoj postavci stvari išlo. Glavni junak priče, cinični fantazijski bard po imenu Hum (mada nismo sigurni da mu je ovo ZAISTA ime) na početku piše pisma svojoj supruzi i ljudima koje sretne (nevoljno) objašnjava da su je oteli orci i da je on u misiji da je spase. Naravno, misija se uskoro pokazuje kao znatno komplikovanija nego što smo na početku mislili a Humov cinizam i herojska potraga na koju se uputio takođe bivaju uspešno razobličeni već u prvoj trećini narativa. Coda, ispostavlja se, uopšte nije stereotipni fantazijski narativ o antiheroju koji ima plemenitu misiju – mada glavni junak tako sebe vidi – pa čak ni puka komedija na ovu temu – mada, da, Coda jeste u dobroj meri komedija na ovu temu. Coda je zapravo jedan vrlo ličan, iskren, smeo i prilično bolan projekat suočavanja sa ličnim i muškim strahovima, jedna fina analiza percepcije sveta iz pozicije nekoga ko zna da nije prirodni protagonist ali sebi dodeljuje posebnu herojsku potragu (a što smo, eh, skoro svi mi), pa i diskusija o etici i njenom odnosu sa jednom tako primalnom silom u međuljudskim odnosima kakva je ljubav.

Postavljanje barda u centar priče dopušta Spurrieru da se poigrava sa pripovedanjem, dajući nam uvide u „objektivan“ tok događaja i kontrastrajući ih sa onim kako ih glavni junak dalje predstavlja u svojim pesmama, pismima i prepričavanjima. Gde je granica umetničke slobode posle koje kreće manipulacija je jedno od pitanja koja Coda postavlja i o njemu raspravlja, ali ovo nije strip-esej. Uprkos svim tim dubokim temama i dekonstruktivnom pristupu, ovo je istovremeno i punokrvna avanturistička priča koja žanrovske trope ne prezire čak i u momentima kada ih okreće na komediju i put koji glavni junak prelazi, a koji se poklapa sa ogromnim političkim potresima je spektakularan i podrazumeva grandiozne planove, grandiozne izdaje i grandiozna ratovanja kao i svaki fentezi vredan svog imena.

Hoću reći, Coda uspeva da isporuči istovremeno i praktično parodiju ali i pun fantazijski obrok akcije, avanture, žrtvovanja i transformacije likova. Sve to postavljeno u svet u kome magije više nema (or does it?) ali koji i dalje nije izgubio komplikovanost što prirodno ide kada na istom prostoru imate bizarno različite rase, biologije, politička uređenja…

Pritom, ovo je strip čiji je humor veoma britanski i neretko veoma britak. Coda započinje scenom u kome skelet besmrtnog zmaja urla na barda sa imperativnim zahtevom da mu se počeše dupe iako rečeni zmaj dupeta zapravo i nema (da ne pominjemo nervnog sistema), ali mnoge druge scene su duhovite na veoma suptilan način, sa pančlajnovima koji se bukvalno svode samo na promenu izraza lica protagoniste. A to tako može kada na crtačkim dužnostima imate čoveka kao što je Matias Bergara.

Urugvajac je sarađivao sa nekoliko strip-izdavača u prošlosti (Vertigo, Humanoids) ali uglavnom kao ilustrator i koliko sam ja svestan, Coda mu je prvi strip u kome je jedan od koautora. No, prilično sam siguran da mu je nominacija za Ajznera za ovaj serijal donela i dosta poslovnih ponuda. Samo se nadam da će u narednim stripovima koje će raditi Bergara imati mogućnost da se razulari makar uporedivo sa ovim što je radio na Codi pošto je ovo strip čija je misija bila da bude veći fentezi od svog ostalog fentezija.

Tako je Coda kao neki produkt hiperaktivnog, grozničavog mozga sa direktnom linijom do obližnjeg rezervoara psilocibina, ona je delom, kako rekosmo, parodija, ali delom punokrvna akciona avantura i Bergara ubrizgava visokooktansko gorivo u svaki deo ovog projekta. Coda je prepuna neverovatnih građevina i suludih mehaničkih kontrapcija, nemogućih životinja i sumanutih bojnih polja. Njeni likovi su svi karikature, često groteskne karikature, ali imaju i unutrašnje živote i emocije i vrlo retko su tu samo da bi bili humoristički pančlajn. Akcija je vođena perfektno i mada Bergara ne voli miran crtež i uvek se trudi da unese malo nervozne energije i šuma, tonalno Coda uprkos svom jakom volumenu uspeva da osciluje između jakih amplituda akcije i spektakla, nudeći i srazmerno meditativnije momente. Bergara je naporan, svakako, jer toliko toga ima na njegovim slikama i stvari i likovi se često deformišu od sve te energije, ali je i toliko dobar da se stalno vraćate nazad da biste ponovo pregledali stranice i napajali se tom snagom. Kolor, na kome je pomagao Michael Doig je intenzivan i u ogromnoj meri zaslužan za tu energetsku preteranost, a ovom prilikom MORAM  da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.

Ako još niste čitali Codu, ovo je svakako poziv da joj date priliku. Ona priča priču koja je mogla da stane i u dvostruko manje svesaka nego što je na kraju izašlo – svakako – ali toliko uživa u tom pričanju i njeni autori su toliko vidno uložili deo sebe u njeno kreiranje da je ovo redak fantazijski strip koji apsolutno mogu da preporučim i čitaocu koji za fenetezi inače ne mari preterano. A ako ga volite – spremite se da budete (prijatno) iznenađeni.

Pročitani stripovi: Barrier i Motherlands

Dobro, imamo li danas vremena i za kratke osvrte (i preporuke) za još dva stripa? Imamo. To su, štaviše, naučnofantastični stripovi takoreći starog kova, pa sam time srećniji da o njima kažem nekoliko reči!

No, pre toga jedan kratak reklamni blok: zimus sam na ovom mestu oduševljeno pisao i fanbojevski penio o stripu Kill or be Killed Eda Brubakera i Seana Philipsa. Samo hoću da informišem javnost da se serijal ove nedelje završio dvadesetim brojem, da je finale ispalo izvrsno i na vrlo zadovoljavajući način zaokružilo jednu odličnu priču, da je Brubaker priopćio da je u najavi i film po ovom stripu (u režiji Chada Stahelskog koji je režirao John Wick), kao i da je u pogovoru za poslenju epizodu scenarista otvoreno potvrdio moju tezu da je Kill or be Killed započet kao omaž Spajdermen stripovima iz sedamdesetih godina. Dakle, ako do sada to niste čitali, prava je prilika da grešku ispravite.

OK, posle najlepših srpskih reklama, da se odmah pospem pepelom što o stripu Barrier pišem tek sada. Mada postoji NEKAKVO opravdanje u tome da je njegova papirna verzija tej pre nekoliko nedelja krenula sa izlaženjem. Ipak, kako sam ja danas „digitalna verzija prvo, papir tek kad se utvrdi da je ovo vredno posedovanja“ tip ličnosti, zaista je malo postiđujuće da o serijalu koji je zaključen pre oko godinu dana petim brojem nisam pisao ranije pogotovo jer je u pitanju autorski kombo kome bih uvek na neviđeno dao pare, pravo prvenstva u prvoj bračnoj noći i svoje prvorođeno dete, ako treba.

Dobro, hiperbolišem malo, ali Brian K. Vaughan i Marcos Martin (dopunjeni Martinovom životnom saputnicom Muntsom Vicente) su ljudi koji su do sada nesumnjivo prikazali da kad rade zajedno, pa još kad rade sami za sebe – tu nastaju vredne stvari. Već smo pre neku godinu na ovom topiku uzgred pomenuli serijal The Private Eye, njihovu kolaboraciju kojom je lansiran i sajt/ inicijativa Panel Syndicate i to je bio izvanredan, ali IZVANREDAN naučnofantastični/ sajberpank strip koji je podsetio kako ponekad kreativni ljudi umeju da budu izvrsni u onome što rade kada nisu omeđeni sistemom koji je prevashodno orijentisan na profit. Panel Syndicate je krenuo i kao eksperiment gde će dvojica profesionalaca koji inače rade sa normalnim ugovorima i proizvode stripove za klasične distributivne sisteme, sada probati nešto novo, dajući svoje stripove za daunloud bez ikakvog baktanja oko licenciranja, pa još u zamenu za bilo koju sumu novca koju ste spremni da platite.

Jasnije: The Private Eye ne samo da je bio fenomenalan strip nego ste svaku njegovu epizodu mogli kupiti za bukvalno jedan cent u digitalnoj formi, slobodno je daunloudovati i kopirati na koliko god hoćete naprava. Martin i Vaughan se uopšte nisu baktali razmišljanjem o pirateriji a kvalitet stripa (i svakako, njihova reputacija) odradili su svoje pa je nekoliko godina kasnije Panel Syndicate platforma na kojoj i drugi ljudi objavljuju stripove po istom sistemu (ove godine je hit Umami Kena Niimure – pozabavićemo se njime u dogledno vreme, nadam se) i mada se tu niko nije obogatio, reklo bi se da stvari funkcionišu.

Elem, Barrier je drugi serijal koga su Martin i Vaughan objavili putem Panel Syndicate i u pitanju je naizgled značajno manje komplikovan projekat od The Private Eye – svega pet epizoda, prilično strejt priča – ali je izlazio bogami skoro godinu i po dana, dok su se autori rvali sa mnogim drugim profesionalnim obavezama. Ipak, ovo ne znači da je Barrier manje zanimljiv ili lošiji strip i, čak, u neku ruku, pričamo o stripu koji je sa protokom vremena sve više i više dobijao na aktuelnosti onako kako je stvarni život sve više krenuo da zaoštrava tenzije vezane za prisilne, ilegalne ili nagle migracije stanovništva. Otud, kad je prva epizoda Barrier u štampanoj foprmi izašla za Image ovog Maja, po internetu su odmah krenuli da niču think pieceovi o tome šta strip ima da kaže na temu migranata i zašto je važno da ga čitate, pa… da damo i mi naše dve pare.

Smešna stvar u vezi sa ovim stripom je, naravno, to  što on zapravo ne želi ništa eksplicitno da KAŽE o migracijama, a što ga ne čini manje važnim za čitanje. Barrier je strip koji stvari prikazuje, mnogo više nego što o njima priča i ako u čitanje krećete sa ambicijom da prisustvujete raspravi o etičnosti migracija i odgovora na njih sa ove ili one strane ove ili one granice, da vidite teze i antiteze – odmah da vam kažemo da od toga nema ništa. Barrier ne nudi odgovore na ovu kompleksnu tematiku ali, još bitnije: Barrier čak ni ne postavlja pitanje.

Umesto toga Barrier pokazuje, vrlo plastično, šta znači biti na mestu na kome niste rođeni, gde ne poznajete nikoga, gde ne znate kulturu, gde, fundamentalno, ne razumete ni jezik, a onda to pokazivanje samo ponovi na nekoliko nivoa, dobro ga osvetli iz nekoliko uglova i ostavi čitaoca da sam o tome kontemplira nakon poslednje epizode, skoro sigurno sa prilično velikom knedlom u grlu i emotivnim teretom na plećima.

No, Vaughan i Martin su pre svega pripovedači i Barrier je pre svega priča, dakle, ne serija polaroida ili nekakav kvazidokumentarac bez zapleta i radnje, tako da ovde imamo vrlo intenzivnu, dinamičnu storiju koja kreće iz – pogađate – Teksasa i prikazuje sa jedne strane muke lokalne farmerke Liddy koja ima sasvim opipljiv razlog da se brine da li meksički gangovi koji se bave švercom narkotika i ljudi preko grane nameravaju da njenu zemlju učine delom svoje rute, a sa druge strane muke migranta iz Hondurasa, Oskara, koji je rešio da odjebe sranje u svojoj zemlji – za koje je, delom, odgovorna i Amerika – i potraži sreću u baš toj Americi gde ima poznanike i rodbinu i gde se nada da uređuje nečiju baštu i, kao ilegalac, ipak živi sigurnije i bolje nego kod kuće.

Iako su ovo praktično klišei u raspravi o migracijama na potezu Latinska Amerika-SAD, Vaughan njima rukuje sa puno pažnje uspevajući da bez mnogo popovanja prikaže da su stvari na svim stranama složene – od polulegalnih milicija na američkoj strani koje love migrante što trče preko grane pa do toga da u Hondurasu mnogi, ako mogu, školuju decu sa eksplicitnom namerom da ih u nekom momentu nasele u SAD. Situacija u Oskarovom okruženju u Hondurasu je prikazana ekstremno brutalno – na granici eksploatacije – ali Vaughan sa ovim ide prema poenti koja se udara u poslednjoj epizodi i koja nije prenaglašena: razlika između dvoje protagonista, od kojih oboje imaju prilično teške recentne prošlosti je prikazana suptilno, bez gnjavaže sa objašnjavanjem, tako da se ipak jasno vidi zbog čega nečiji depresivni pakao deluje kao maltene raj za nekog ko beži iz malo razrađenijeg pakla.

Opet, ovim se ne stavlja tačka na rasprave o migraciji, niti se pravi konačna poenta o tome ko bi kako trebalo da se politički postavi. Vaughan i Martin samo pomeraju kameru i pokazuju da sa promenjenom perspektivom nužno dolazi i promena u razmišljanju – barem ako ste misleće biće – i strip ima finale koje može da zadeluje ekstremno cinično ali je istovremeno i veoma humanizovano, prikazujući plastično nemoć i nerazumevanje kao sastavne delove migrantskog iskustva.

Ovo je i na neki način metatema čitavog serijala koji, u sasvim klasičnoj naučnofantastičnoj tradiciji, zapravo prati priču o vanzemaljcima koji otimaju Zemljane i ispituju ih na svom kosmičkom brodu. Vaughan ovde ponovo uzima jedan žanrovski kliše koji se danas maltene isključivo koristi u parodičnom tonu i daje mu infuziju humanog tako da dobijamo veoma dobar prikaz prvog kontakta, konfuzije, nemoći, nerazumevanja, i, pri kraju stripa i vrlo kratak uvid u motive vanzemaljaca koji se, naravno, tematski uklapaju u čitav zaplet.

Sve ovo je pripovedano u vrlo brzom tempu i mada je strip izlazio jako dugo, za njegovo čitanje čoveku ne treba više od pola sata, pogotovo što se mnogo toga prikazuje slikama umesto tekstom (čitava treća epizoda je bez reči) a onda, i kad teksta ima, polovina je na španskom.

Vaughan i Martin su se ovde malo i kockali, naravno, jer je pitanje koliko je čitalaca spremno da strip čita uz google translate – ali ovo čini i da Barrier svoju poentu isporučuje još efektnije. Iako je jezik sredstvo sporazumevanja, on je ovde i, jelte, titularna BARIJERA (Liddy ne govori španski a Oscar ne zna engleski) i na kraju dana se glavne poente ne dobijaju kroz jezik. Likovi u sebi moraju da pronađu nešto dublje od prostih verbalnih apstrakcija da bi se podsetili svoje ljudskosti, da bi, jelte, prešli barijeru a, ponovo, finale poslednje epizode majstorski priziva koncept nove barijere koja dolazi nakon što (mislite da) ste uspešno prešli granicu.

Španac Marcos Martin je, naravno, majstorčina visokog ranga i mada je iza sebe ostavio velikog traga i u američkom superherojskom stripu (prošle nedelje se vratio Spajdermenu za poslednju Slottovu epizodu, kako je i obećao pre nekoliko godina), Barrier podseća koliko je on tek dobar kada radi za svoj groš. Za razliku od The Private Eye koji je bio visokodizajniran strip i imao gomilu tehnologije, odeće, ukrasa , Barrier se, u skladu sa pričom o ljudima na ivici očaja mnogo više bavi telima (Liddy je potpuno gola dobar deo radnje), ljudskim, ali i vanzemaljskim i ovde imamo neke od najimpresivnije urađenih tuđina u novijoj istoriji. Naprosto, Martin ne samo da je fenomenalan u osmišljavanju vanzemaljske biologije već onda jednako autoritativno uspeva da natera ta nezamisliva tela u kretanje i transformacije, održavajući sve vreme visoki tempo pripovedanja i moćnu energiju koja ide uz priču o tuđinskoj otmici Zemljana. Vicenteova ga, naravno, prati u stopu i osvetljava enterijer vanzemaljskog plovila na bizarne, impresivne načine.

Barrier nije „veliki“ strip – pre svega jer je prilično kratak a zatim i jer, kako rekosmo, niti pokušava da da odgovore, niti se zapravo bavi makar postavljanjem važnih pitanja. Ali jeste važan strip jer uspeva da u beskrajnu raspravu o migraciji koju, čini se, u ovom trenutku vodimo svi na svim delovima planete, udene nekoliko slika i priča koje je ogoljuju do same srži i rezoniraju jednom fundamentalno ljudskom frekvencijom, podsećajući na univerzalno u momentu kada se svi nekako refleksno zatvaraju u „svoje“. A to jeste značajno i, na kraju krajeva, jeste jedan od čestih motiva u klasičnoj naučnoj fantastici. Pa vi vidite.

Drugi strip koga bih danas da pomenem je Motherlands koji je upravo šestom epizodom završio sa izlaženjem i, ako sam pre neki dan pričao o tome da Vertigo u toj nekoj svojoj poznoj fazi kuburi sa identitetom, Motherlands je odličan pokazni primer. Srećom, Motherlands je i odličan strip pa smo tako na dobitku po dva osnova.

Motherlands je zapravo strip za koga bi takoreći najprirodnije bilo da je izašao za Image: radili su ga Britanci, u pitanju je visokoestetizovana akciona eksploatacija u izrazito žanrovskom, palpi naučnofantastičnom ruhu, a u kaleidoskopski šarenom crtežu sve pršti od sisa, lasera i robota. No, pravila, očigledno nema, i ovaj miniserijal je izašao za Vertigo a njegov scenarista, Si Spurrier me još jednom podsetio zašto ga toliko volim.

Spurrier, rekosmo nedavno, u poslednje vreme izbacuje gomile novih stripova, ispaljujući razne ideje na različite strane, sa očiglednom ambicijom da, ako neke od tih ideja prođu kod publike, one budu razrađene u duže, tekuće serijale. Motherlands je zbog toga posebno zanimljiv jer, iako se radi o priči natrpanoj svežim idejama i naučnofantastičnim konceptima koje bi drugi cedili decenijama, potpuno je jasno da je ovo one-and-done priča koja neće imati nastavak.

A to je zato što je ovo, uprkos zaista nadmoćno bogatom cunamiju kreativnosti uloženom u osmišljavanje sveta, pre svega priča o likovima. I meni je to toliko prijalo da sam svestan da možda pomalo i prehvaljujem Motherlands. Naravno da se ovo neće svakome dopasti onoliko koliko se dopalo meni, ali, opet, poslednjih meseci sam više puta pisao o stripovima koji su očevidno utemeljeni na svojm idejama i konceptima, a da njihovi likovi treba da budu samo uslužne alatke kako bi se priča terala dalje, te da ne treba da očekujemo da ćemo u njima videti nekakve uverljive unutarnje drame, ili, čak, ogledalo u kome ćemo prepoznati sebe. Zato je Motherlands takvo osveženje – njegov svet je VEOMA naučnofantastičan i, jelte, fantastično zanimljiv, ali se priča tvrdo i beskompromisno bavi VEOMA nesavršenim ljudima koji u sasvim bizarnom sledu događaja treba da jedni u drugima pronađu, jelte, iskru humanosti neukaljanu nagomilanim životnim iskustvom (mahom lošim, da bude jasno), te na osnovu toga prođu kroz nekakvu katarzu i na drugu stranu izađu kao plemenitije osobe.

Motherlands je, sa jedne strane, priča o lovcima na ucene: u ovom svetu glavni „naučnofantastični“ motiv, da ne kažem novum, se tiče otkrića postojanja paralelnih univerzuma i tehnologije za putovanje između njih. Ovo omogućava neviđeni, praktično neograničeni, razvoj – naučni i ekonomski – ali i podrazumeva da kriminalci beže između paralelnih svetova i kriju se u alternativnim realnostima. Glavna junakinja, Tabitha, je profesionalni lovac na ucenjene begunce i, u skladu sa žanrovskim tropima, veoma, veoma nedovršena osoba. Spurrier ovde igra za sve pare i ne pokazuje nam tek simpatičnu antiheroinu koja ispaljuje kul uanlajnere a sa sobom nosi i malo psihološkog bagaža, već dobijamo u fulu sjebanu osobu koja svoj odnos sa porodicom – priznajem, dosta nezgodnom porodicom – nikada nije razrešila i to joj je temeljito razorilo život.

A, sa druge strane, Motherlands je priča o šoubiznisu i, čak, reality televiziji, eksploataciji „zvezdica“ za zabavu puka koji ima mnogo slobodnog vremena, i tome kako selebritiji postaju ne samo saučesnici u nominalno glamuroznom ali istorijski sve toksičnijem poslovnom poduhvatu, već i, na kraju, svoji sopstveni tamničari u lajfstajlu koji je sastavljen praktično od čiste adikcije a ljudi koji nikada nisu imali stvaran, „pošten“ posao će sve učiniti za još jedan (simbolički) fiks.

Spurrier majstorski sudara ova dva koncepta dok se uz škripanje, varnice i protest ne stope u jednu priču i pokazuje nam autentičnu porodičnu dramu u kojoj niko, na kraju dana, nije zaista u pravu. Ako iz svega treba da se nauče lekcije, one su da prostih odgovora i brzih rešenja nema, da ljudi greše, ponekada i decenijama ali da je grešiti, na kraju krajeva ljudski, i da se neke od najvećih grešaka ikada čine iz najplemenitijih pobuda.

Što sad zvuči vrlo emo, ali Motherlands je anything but. Ovo jeste priča prevashodno o dve žene koje jedna drugu tvrdoglavo ne razumeju čitav život, o decenijskom (sasvim zarađenom) resantimanu, i o konačnom prepoznavanju onog što ih povezuje, ujedinjuje, pa na kraju i donekle iskupljuje, ali ovo je priča u kojoj debele žene u nadrkanim egzoskeletima uništavaju odrede robota-ubica i kloniranih plaćenika, u kojoj se termin „orgazmatron“ ne pominje ali U FULU dobijamo scenu koja bi to korišćenje u fulu opravdala, u kojoj patuljak-asasin biva proboden kašikom a ta ista kašika u narednoj epizodi odigra ključnu ulogu kako bi naše (anti)junakinje pretekle i mogle da se bore i narednog dana, ovo je priča prepuna zlovoljnih ljudi kojima je svaka treća reč psovka, ali to ih nekako čini prirodnijim i bližim čitaocu.

Naravno, treba da imate inklinacije ka ovakvom štivu: sve je to natrpano technobabble žargonom i prenadrkanom tehnologijom, likovi su prepuni „etitjuda“, mahanje pištoljima i objašnjavanje pesnicama je stalno na meniju, ali Spurrier dobro zna šta radi i Motherlands nije tek pastiš nekakvog Image stripa iz devedesetih godina. Ovo je, umesto toga, jedna zapravo dirljiva priča o odnosu dve žene koje ne žele da priznaju koliko su slične (ili makar koliko se njihove polomljenosti međusobno dopunjuju), ali nošena uraganskom akcijom i jakim individualnim glasovima. Spurrier je ponovo u formi po pitanju teksta pa su dijalozi intenzivni, sočni i zabavni za čitanje a iako strip u šest epizoda kao da ima i malo suviše stranica za relativno lagan zaplet koji mu je dodeljen, prema kraju se radnja zapravo vrlo zadovoljavajuće razvije i dobijemo i preokrete koje nismo očekivali a koji se perfektno uklapaju uz poente.

Crtež Rachael Stott (koju ste već upoznali ako ste čitali IDW-ove Star Trek i Planet of the Apes stripove, ali i Doktora Whoa) je u ogromnoj meri zaslužan za anarhičnu energiju i usijani intenzitet Motherlands. Iako strip očigledno jeste inspirisan jeftinim, palpi akcionim avanturama vremena prošlih, ovo nije i jeftin, na briznu nacrtan rad. Naprotiv, Stottova se ljudski potrudila oko dizajna i futuristički svetovi u kojima se radnja odvija su veoma upečatljivi i distinktni, a oprema koju glavna junakinja koristi deluje „stvarno“ i sugeriše da je sklapana iz mnogo individualno nabavljanih delova, dajući nam tako i element karakterizacije. No, ovo je brz, akcioni strip u prvom redu pa je važno istaći da je Stottova ta koja mu nameće vratolomni tempo, ubrizgavajući energiju i napetost i u „mirne“ scene, a onda apsolutno eksplodirajući kada do akcije dođe. Plus, protagonistkinja je u ovom stripu prava retkost: ne samo da je lezbejka koja nosi kratku kosu već je i njen fizikus sasvim nekonvencionalan za akcioni, nominalno američki strip: Tabitha umesto atletske građe ili raskošnih oblina ima telo koje je mnogo „krupnije“ od bilo čega što ste navikli da gledate kod velikih izdavača čak i u stripovima koje crtaju žene, a da ona, opet, nije prosto „gojazna“. Impresioniran sam. Na sve to, Felipe Sobreiro na dužnostima kolorisanja dopunjava užurbani, detaljni crtež jakim bojama koje prirodno sugerišu palpoidni, futuristički mizanscen i sve te neprebrojne mogućnosti što idu uz paralelne svetove.

Motherlands je strip koji se samo pravi da je prost i prosto zabavan a u stvari je pametan i koristi raskošnu žanrovsku paletu da se pozabavi sasvim ljudskim, običnom svetu bliskim temama, pa još i da kaže koju o opštije društvenim problemima, sve to uz mnogo psovki, akcije i egzotičnih prizora. U nekom mom romantičnom viđenju sopstvene prošlosti i mladosti, svi su stripovi nekada bili ovakvi. Naravno, verovatno nisu, ali Motherlands svejedno od mene ima preporuke za to kako se ne stidi žanra (naprotiv!) ali ni toga da u okviru žanra bude osoben i ide svojim putem, pa još na sve to da priča zaokruženu priču bez tizovanja mogućih nastavaka i spinofova. U današnjoj strip-produkciji ovo je retkost kakvu valja prepoznati i negovati.

Pročitani stripovi: Avengers No Surrender, Justice League No Justice, Abbott, Angelic, Jimmy’s Bastards i The Wild Storm

Proteklih dana sam pročitao solidnu količinu stripova, pa je red da sa Sagitom podelim svoje misli o njima. Nisu to neke duboke misli, ali nisu ni to neki preduboki stripovi – ima tu superherojštine, ima krimića, naučne fantastike i satire… za svakog ponešto.

Za početak je možda najudobnije da prvo obradimo dva superherojska krosovera koji su se desili proteklih nedelja, a koji svaki na svoj način pokazuju da je 2018. godina i kako se sa njom boriti.

Prvi je Marvelov Avengers: No Surrender. Marvel je, na krilima nepodnošljivo uspešnog filma Avengers: Infinity War iskoristio priliku da još jednom renumeriše svoj Avengers strip-serijal i ponovo krene sa brojem jedan. Već sam u više navrata pominjao kako je ovo hladno poslovna i, utlimativno, cinična strategija gde se sada bukvalno sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan, sve uz svest da se prvi brojevi „novih“ serijala prodaju bolje nego sedamnaesti ili petstošezdeseti brojevi istih tih, jelte, serijala. Novi scenarista Avengersa je, znamo već, Jason Aaron kome je očigledno danas namenjena pozicija što ju je do juče zauzimao Bendis, a njegovi Avengersi, koji izlaze dvonedeljno, sa sve Edom McGuinnesssom na olovkama, su do sada izbacili dva broja i sasvim su neuvredljivi, ako već ne revolucionarni.

No, No Surrender je došao pre ovoga i bio, makar nominalno, spektakularna završnica prethodne ere Avengersa u kojoj su različiti timovi – svi sa rečju Avengers u imenu – morali da se ujedine ne bi li Zemlju odbranili od kosmičke, nikad pre viđene, nezamislivo moćne pretnje.

Ako ovo zvuči kao sasvim by-numbers Avengers zaplet – na pravom ste tragu. No Surrender je mnogo više pospremanje inventara nego nekakav ambiciozan umetnički zahvat i prilično sam se iznenadio da je Marvel, posle ipak kratkog vremena koje je prošlo od trijumfalnog Hickmanovog rada na Avengersu i završnice sa Secret Wars, sebi dopustio da naredni Avengers serijal okonča na ovako generički način.

No Surrender, nažalost, više liči na administrativnu proceduru nego na novu, uzbudljivu superherojsku avanturu: ovo je krosover u kome su tri postojeća Avengers serijala – Waidov Avengers, Zubov Uncanny Avengers i Ewingov U.S. Avengers – slepljena u jedan, trojici scenarista je u zadatak stavljeno da zajednički ispišu priču a crtači su menjani kako je bilo najudobnije. Pozitivno je što je novi nastavak izlazio svake naredne nedelje, ali negativno je što se ovo događalo tokom punih šesnaest nedelja. Hoću da kažem: četiri meseca? Šesnaest epizoda? Sa zapletom koji je mogao da iznese, dajbože tri (a Stan Lee ili Roy Thomas bi to spakovali u jednu)? Malko sam se i štipkao na početku da vidim da nisam zaspao pa se probudio u devedesetima kada su krosoveri tako znali da okupiraju trećinu ili polovinu godine i „normalan“ sadržaj stripova oteraju u materinu na taman toliko vremena da odustanete od čitanja serijala.

No Surrender mi je time izazvao flešbekove na neprijatne uspomene poput, eh, recimo, Maximum Carnage, mada je fer reći da ovo nije toliko loše napisan strip koliko je zaista očigledno da su scenaristi morali da se posluže svakim poznatim trikom ne bi li nekako radnju razvukli na čitavih šesnaest nastavaka.

Sam zaplet je bolno generički: dva moćna kosmička bića igraju neku svoju igru preko univerzuma i kroz eone i za najnovije polje na kome bi se igrali biraju planetu Zemlju, koju kidnapuju i prenose u odvojenu dimenziju a onda puštaju svoje timove da se jure po njoj. Avengersi svih boja moraju da se ujedine, odbrane nejač i na kraju smisle kako da Zemlju vrate tamo gde pripada.

Da na stranu stavimo to kako serviranje ovako grandioznog koncepta bez ikakve pripreme očajno pojeftinjuje sam taj koncept (ponovo, videti šta je Hickman sve uradio da nam proda svoje zaplete) i sugeriše nam da ne treba mnogo da se bavimo pričom već da gledamo lepe ljude u kostimima kako se boksuju, važnije je da je serijal Avengers upravo izašao iz prethodnog krosovera sa Championsima u kome je High Evolutionary takođe imao plan da Zemlju kidnapuje i na nju slao svoje čauše da prave haos, pa No Surrender deluje izlizano već u samom startu.

No, pravi problem ovog krosovera je to kako uzima tri serijala sa distinktnim tonom i identitetom i onda ih izpasira u neprepoznatljivu, bezukusnu kašu. I Ewingov U.S. Avengers i, pogotovo, Uncanny Avengers su bili serijali sa sopstvenim raison d’etreom i glasom koji je potpuno utopljen u ovom krosoveru, a, na kraju krajeva, isto se desilo i sa Waidovim Avengers koji je imao dosta zanimljih tema. No Surrender je bledunjava, daleko prerazvučena priča koju kao da su pisali algoritmi, u kojoj ima uzbudljivih ma-jel-Johnny-Storm-stvarno-(opet)-poginuo-jebote i sličnih momenata, ali su oni ubačeni mehanički, bez osećaja da su zarađeni, pa time i bez emotivnog impakta. Karakterizacije likova su tu samo onoliko koliko su scenaristi do ove tačke mogli da ih razviju i mada su i Avengersi i Zemlja sama na teškim iskušenjima, ne očekujte da se to reflektuje u nekakvoj evoluciji likova.

Ključno, ni dobre ideje koje su ovde uvedene nisu na kraju razvijene na impresivan način. Priča počinje uvođenjem novog lika – Voyagera – supermoćne žene za koju se tvrdi da je bila jedna od osnivačica Avengersa, i mada je ovo donekle varijacija na Sentryja i njegovo poreklo, ne mogu da kažem da prvih nekoliko brojeva nije bilo zanimljivo gledati kako se svi likovi ponašaju kao da je znaju još od, jelte, vremena Stana Leeja. No, objašnjenje za ovaj fenomen je onoliko očigledno koliko očekujete i na kraju sasvim nebitno za sam rasplet.

No Surrender je lepo nacrtan, spektakularan superherojski krosover ali u kome je spektakl, nažalost shvaćen prevashodno kao cilj a ne „prirodan“ proizvod datih sastojaka. Ne mogu da kažem da u svakom broju nisam našao bar stranicu ili dve koje su zaslužile da idu na zid – Kim Jacinto, Paco Medina i Pepe Larraz su bez sumnje pošteno zaradili novac koji su dobili za svoje crtačke radove – ali mi je i tužno da priznam da je sve to potrošeno na strip koji u meni nije uspeo da izazove nikakvu emociju. Mislim, ovo je, između ostalog, priča u kojoj se Hulk oživljava a Banner vraća među svoje saveznike (koji su ga, da se ne zaboravi, ubili bez provokacije) a što je i najava za novi, horor intonirani Hulk serijal, a (Living) Lightning izrasta u heroja kojeg svet ne zaslužuje ali mu je potreban, ali sve su ovo elementi jedne, nažalost, neatraktivne, mehanički sklopljene celine kojom je Marvel na dosta mračan i ciničan način zatvorio jedno poglavlje svoje istorije u kome se inače srazmerno uspešno eksperimentisalo sa konceptom Avengersa. Pa, hajde, idemo dalje, možda nam Aaron zaleči rane.

Istovremeno, DC je, u ciglo mesec dana započeo i završio Justice League: No Justice i, mada je i ovo daleko od vrhunskog stripa, pokazao Kući Ideja kako se to radi.

No Justice je, da osvežimo pamćenje, direktan nastavak Dark Nights: Metal o kome smo nedavno pisali, kao i direktan uvod u Justice League serijal koji će pisati Scott Synder. Snyder je u ovom trenutku arhitekta velikog dela onog što se događa u DC univerzumu i No Justice je demonstracija da se sa Metal nije ispucao – barem kad su u pitanju grandiozne ideje. No, možda važnije, No Justice je i demonstracija u DC-ju postojećeg uredničkog (i izdavačkog) osećaja za intenzitet i volumen i time je u meni isposlovao mnogo više dobre volje od Marvelovog prenapuhanog Avengers krosovera.

Gledajmo to ovako: No Justice u osnovi nema preterano pametan zaplet, ali shvata koliko daleko s njim može da ide. Oh, naravno, same ideje u temelju zapleta su moćne: zid koji opasuje poznati univerzum je napukao kao posledica pičvajza tokom Dark Nights: Metal i četiri nezamislivo stara kosmička božanstva se bude iz nekog svog sanjarenja, ne bi li razrešila opkladu sa samog početka postojanja a koja se tiče praktično toga čiji je veći. Ovi su bogovi temeljne sile univerzuma i svaki od njih je manifestacija jednog od apstraktnih koncepata u njegovoj osnovi, ali priča se svodi na to da će na kraju oni pojesti neke planete. Jedna od njih je, eh, Zemlja, naravno, a Brainiac – Supermenov stari neprijatelj – okuplja nevoljne zemaljske (i nezemaljske) heroje (i zločince) ne bi li nekako odbranili kosmos od ove nove pretnje.

Grandiozne ideje su Snyderov zaštitni znak, očigledno, no, sama radnja se, sasvim očekivano, svodi na deljenje heroja u četiri grupe od kojih svaka treba da obavi svoj, nezamislivo teški zadatak, kako bi na kraju, daobog, pravda prevagnula.

Sam naslov serijala, naravno, sugeriše da to neće ići tako lako ali, neiznenađujuće, za to je kriva Amanda Waller koja, pokušajem da obezbedi obaveštajne podatke koji bi Americi dale prednost u, jelte, borbi za spasavanje univerzuma, uspe da poremeti Brainiacov kompleksni plan. Naši junaci sad moraju da improvizuju i…

…i, pa, No Justice je, uprkos grandioznosti zapleta, zapravo kompaktna priča gde se radnja razvija prirodnim putem od tačke A do tačke B pa dalje redom, uz teze, testiranje tih teza, antiteze, peripetije i rasplete koji su prirodni, i laki za razumevanje i praćenje. Mislim, naravno, morate progutati da postoji kosmička magija ova i informatička tehnologija ona, ali Snyder i ostala dva scenarista (uvek pouzdani James Tynion IV i Joshua Williamson) izbegavaju naporne deus ex machina momente i nezarađene preokrete i, zapravo, uspevaju da nam prodaju i par scena koje su legitimno impresivne, sa herojima koji moraju da se suoče i sa zastrašujućim neuspesima, ali i sa nepoznatim posledicama svojih uspeha. Fraza „No Justice“ ovde ne treba da se čita kao patetični vapaj već pre kao relativizujuće upozorenje koje uprkos jasno herojskim potezima i požrtvovanju naših junaka pokazuje da se ne zna jesu li učinili ultimativno dobru stvar za budućnost. Snyder ovde i dosta uspelo tematizuje pitanje superherojske odgovornosti, pokazujući da velika moć, čak i kada ima jasno altruističke naume, ne mora u krajnjem ishodu da donese nešto dobro za sve, a ova je poenta opet napravljena prilično uzdržano, bez pamfletskog mahanja, pa je time i udobnije sela.

Takođe, No Justice je priča o velikom timu superheroja ali se pričanje odvija sa fokusom na svega nekoliko njih. Iznenađujuće ili ne, tek, Beast Boy, Herley Quinn, Lobo, Robin, Flash, Martian Manhunter ili, uh, Starro (!!!) dobijaju isto, pa i više prostora od Supermena, Betmena i Wonder Woman što deluje prijatno i humanizujuće. Naravno, i dalje je to prepuno ekspozicije u dijalozima i „autokarakterizacije“ (tipa „Ne zameri mi što se šalim u trenutku kad univerzum visi o koncu, meni je to neka vrsta odbrambenog mehanizma“), ali No Justice, ključno, ni jednog trenutka ne ostavlja utisak da nam troši vreme i nada se da nećemo da primetimo da se ništa ne događa: ovo je istovremeno i grandiozno spektakularna ali i ekonomična, maltene svedena priča o tome kako se univerzum maltene okončao ali su ga naši ipak spasli. Poslednja epizoda i sama čini greh preočigledne administracije, sa dugačkim epilogom koji postavlja teze za nadolazeći Snyderov Justice League serijal ali i za druge stripove, ali i to je odrađeno prilično bezbolno pa mi čitanje ovog miniserijala nije bilo naporno iskustvo.

Doduše, crtež ima neobičan momenat posrnuća u trećoj epizodi kada inače dobrog Francisa Manapula zameni Riley Rossmo. Rossmo je, da ne bude zabune, prekaljeni veteran sa gomilom rada za DC, Marvel i Image u portfoliju, ali ne samo da je prelazak sa Manapulovog „herojskog“ stila na Rossmov uglasti, grublji, mnogo karikiraniji stil, drastičan, nego je i Rossmo ovo očigledno radio na brzinu pa su neki paneli zbrljani preko prihvatljivih granica.

No, to je cena nedeljnog izlaženja i za DC se barem može reći da su mnogo bolje ocenili koliko je ljudski da se ova priča produžuje i kuda treba da odvede. Bonus: čak i ako ne pratite DC-jev aktuelni roster, No Justice bi trebalo da možete da čitate bez mnogo problema i da se, možda, jedino iznenadite kad čujete da je Luthor sad, eh, heroj?

Pročitao sam i šestodelni miniserijal Angelic koga je za Image napisao prolifični frilenser Simon Spurrier a nacrtao Caspar Wijngaard. Spurrier, kako sam već mnogo puta pominjao, kad hoće onda ume i isporučuje izvanredne stripove sa mnogo duha i identiteta. S druge strane, od nečega se mora živeti, pogotovo kada nemate stalno zaposlenje, pa je za Spurriera u poslednje vreme i karakteristično lansiranje gomile miniserijala za Image, ne bi li se videlo može li nešto od toga da se zapati i izrodi tekući serijal koji bi se dao eksploatisati barem godinu-dve. Angelic je šarmantan postapokaliptični strip kod koga je, to je očigledno, uloženo dosta truda u osmišljavanje i koncipiranje sveta i odnosa različith frakcija u njemu i, da se ne lažemo, osnovna ideja je veoma prijatna. Ali s druge strane, radnja je toliko generička i predvidiva da mi je bio potreban ozbiljan napor volje da stignem do kraja. Kad znamo da Spurrier inače generalno piše sočne i zabavne dijaloge, stvari su još čudnije.

Ili nisu, jer Angelic je strip koji, barem po mom osećaju, vidno pati od toga da je autor smislio koncept sveta a onda priču u njega udenuo pa šta mu bog da, ne zalećući se preterano u osmišljavanje nečeg što bi izlazilo predaleko izvan granica udžbeničke, školske radnje.

Dobro, fakat je i da sam ja star i ogorčen čovek koga je teško impresionirati. Angelic svakako rabi zaplet koji smo mnogo puta videli u naučnoj fantastici ali ako niste toliko blazirani kao ja, verovatno vam to neće baš MNOGO smetati.

U osnovi, Angelic je priča o inteligentnim životinjama koje su nasledile planetu Zemlju nakon konačnog rata što je, čini se, zbrisao ljudsku rasu do poslednje jedinke i mada se u prikazima ovog stripa pominju Životinjska farma i Brežuljak Voteršip, nije ni pogrešno reći da ovaj strip u maloj ali primetnoj meri varira i teze klasičnog kineskog romana iz šesnaestog veka, Putovanje na zapad. Mislim, majmunica u glavnoj ulozi na to ukazuje, a tu su i interesantni religijski tonovi koji se kroz priču provlače.

Jer, Angelic je relativno dobroćudna post-apokalipsa, na prvi pogled, tu su majmunčići sa krilima, leteći delfini, kibernetske mačke i tehnološki napredni morski lavovi ali svet u kome oni žive se postepeno otkriva ne kao nasumična postapokaliptična društvena evolucija nego kao nešto u velikoj meri dizajnirano od strane pokojne ljudske rase.

Spurrier ovo pokazuje postepeno, sledeći buntovnu mladu majmunicu koja ne želi da postane tek još jedna haremska žena vođe svoje zajednice (što podrazumeva i gubljenje krila, te življenje u strogo kontrolisanom okruženju) u potrazi za svetim znanjem koje su za sobom ostavili tvorci, a ratovi između delfina i majmuna, te uloga koju morski lavovi imaju u njima, sve to sa protokom vremena dobija obrise ne toliko nove istorije koja spontano nastaje koliko pažljivo aranžirane drame koja ima sasvim konkretan cilj.

Sad, naravno, ne želim da otkrivam detalje jer užitak u čitanju Angelic u mnogome zavisi od tog nekog gradualnog otkrivanja principa na kojima svet funkcioniše, tek, može da se kaže da Spurrier ovde u tradicionalnom liberalnom stilu ispituje korene religijskih uverenja i portretiše jedinke koje moraju u glavi da prelome svoj dotadašnji odnos sa svetinjama, a preko toga i da izađu na kraj sa idejom toga šta je zapravo svrha njihovog života.

I to su zaista dobre ideje, još bolje oblikovane time što Spurrier kreira nekoliko distinktnih životinjskih zajednica (strogo odeljenih po vrstama, naravno) a koje sve imaju svoje kulture i verske običaje pa su metafore jasne i potentne, no slabija strana ovog stripa je ta već pomenuta sasvim generička radnja, kao i karakterizacija koja je sasvim klišeizirana.

Hoću reći, naravno da su za ovakvu priču potrebni likovi koji nose arhetipska svojstva – protagonista koji je buntovan ali duševan i koji intuitivno shvata da su individualnost i slobodna volja vredniji od zajednice zasnovane na, na kraju krajeva pokazuje se lažnim verskim premisama, te sajdkik koji je zapravo trojanski konj podlih zavereničkih tehnokrata ali koji i sam u nekom momentu prepozna vrlinu u individualizmu i otrzanju dogmi – ali sve se to u ovom stripu odvija sasvim šematski, predvidivo i uz očekivane konflikte i razrešenja. Spurrier, dakle, čini greh prevelikog oslanjanja na žanrovske alatke a tu onda ne pomažu previše zanimljivi distinktni glasovi kojima govore različite životinje.

Zapravo, dalo bi se argumentovati da ti „glasovi“ zapravo dodatno odmažu a to nije jedinstven slučaj sa ovim stripom, primetio sam da mi se relativno često dešava da naučna fantastika čiji protagonisti koriste određeni žargon koji opisuje svet u kome žive zapravo u mnogome gubi na individualnoj karakterizaciji. U njoj prečesto likovi, definisani jezikom koji koriste, postaju samo nosioci kulturoloških vrednosti, bez dovoljno individualnog u sebi, a što je dosta ironično imajući u vidu da se Angelic upravo bavi slavljenjem individualizma i prikazivanjem prelomnih trenutaka u životima likova koji sazrevaju.

Pored toga, priznajem da dok je „majmunski engleski“ kojim majmuni u ovoj igri govore (te jednako „polomljene“ varijante engleskkog kojim pričaju druge životinje) zanimljiv u prvoj, eventualno drugoj epizodi, prema kraju mi je postao tek zamorna barijera jer sam već znao šta koja reč tačno znači (i označava) pa nije više bilo interesantnih otkrovenja a ostale su bebeća sintaksa i afektiranje. Opet, Spurrier je ovde samo bio dosledan ideji da su ovo životinje srazmerno visoke inteligencije ali i sa srazmerno malo znanja no, to samo podseća da su likovi u ovoj priči prevashodno nosioci autorovih teza a mnogo, mnogo manje stvarne jedinke koje stvarno sazrevaju i menjaju se.

(Uzgred pitam se da li je Spurrier na ideju o jeziku došao preuzimajući od Alana Moorea rad na Crossed +100, o kome smo već ovde pisali, a takođe se pitam da li je priča Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče).

Dobro, nešto sam preterano negativan ovde, pa da pređem na crtež koji mogu da ozbiljno pohvalim. Caspar Wijngaard je za Image već radio Limbo sa Danom Wattersom, ali u Angelic je zablistao na ime toga kako je svaka životinjska kultura dobila specifičan i interesantan dizajn, a kombinacije organskog i kibernetskog koje se provlače kroz čitav strip su uniformno impresivne. Wijngaard je vrlo dobar u kadriranju i promenama rakursa da sugeriše atmosferu koja je potrebna pa se otkrića do kojih protagonistkinja dolazi na svojoj misiji „osete“ u čitaocu i na drugim planovima sem na racionalnom. Strip uspeva da bude „sladak“ na vizuelnom planu onako kako to početna premisa od njega zahteva ali su nosioci moći (znanja, lukavstva) prikazani ubedljivo i Wijngaard je bio vrlo dobar izbor za ovu Spurrierovu priču. Jedina zamerka, a koja je sasvim subjektivna, odnosi se na kolornu paletu u kojoj preovlađuju ciklama i til i koja svakako doprinosi atmosferi, ali je za moje oči bila poprilično zamorna.

U globalu, rekao bih da je većina mojih zamerki na ovaj strip subjektivna. Spurrier je odličan scenarista koga ja, pomenuto mnogo puta, jako volim i naprosto mi nije legao njegov pristup ovoj pripovesti. Ako vam deluje kao da su moji problemi uistinu samo moji, verujem da će vam Angelic biti vrlo zanimljiv.

Dobro, idemo dalje, pročitao sam i netom završeni petodelni miniserijal Abbott koga je za Boom! Studios napisao Saladin Ahmed a nacrtao vredni Finac Sami Kivelä i ovo je, žao mi je da prijavim, bilo iznenađujuće neimpresivno iskustvo za mene. A očekivanja su mi bila solidno visoka…

Hoću reći, Abbott je crime/ mystery palpčina smeštena u Detroit početkom sedamdesetih sa nadrkanom mladom crnkinjom u glavnoj ulozi a koja se u gradu što se guši u korupciji end još uvek vitalnom rasizmu bavi istraživačkim novinarstvom, uprkos upozorenjima da će, jelte, najebati i dobronamernom, mada grubom, zaštitničkom odnosu svog urednika, belca al dobrog čoveka. Pa, mislim, kad čujem ovakav pič, takoreći bih polomio nameštaj pentrajući se preko njega, ne bih li što pre dohvatio svesku i bacio se na čitanje.

Dodatno, Saladin Ahmed je u stripove ušao relativno nedavno – pored ovoga on piše i Black Bolt za Marvel koji mi još nije stigao na red ali sam čuo solidno pozitivne kritike – ali je kao autor prozne fantastike poznat Sagiti barem kao osvajač Lokusove nagrade za roman-prvenac od pre neku godinu. Ne da sam ja Throne of the Crescent Moon, jelte, čitao, teško da danas imam živaca/ vremena za serijalizovani fentezi, ali opet, Ahmedova reputacija mi je delovala kao dovoljno dobra da se zatrčim u Abbott ko svinja u polje duleka.

Abbott je, pak, strip kome je falilo malo grublje urednikovanje i koji pati od solidne krize identiteta. Ovo je priča koji počinje upečatljivom scenom urbanog zločina – grupa novinara i zblanutih policajaca gleda odsečenu konjsku glavu na podu policijske štale a naša heroina ulazi kao da je glavna riba u Detroitu i pokazuje da nema apetita da sluša patronizirajuće komentare na rasnoj i/ ili rodnoj osnovi – ali posle toga kao da ne može da se odluči kuda bi da zaista krene. Ahmed na početku dosta forsira socijalnu i rasnu komponentu stripa, pokazuje život urbanih Afroamerikanaca onog vremena (kačeći se tako na svojevrsni thinking-man’s-blaxploitation trend koji smo dobili na televiziji sa The Deuce i Marvelovim Lukeom Cageom) i prikazuje nekoliko različitih osoba koje svaka na svoj način prevazilaze življenje u konstantnoj nepravdi, ali se onda sve poremeti kada strip dobije urban fantasy komponentu.

Ili, da budemo precizni, sve se poremeti za MENE. Ja svakako nisam idealna ciljna grupa za literaturu koja kombinuje naturalizam (pa čak i palpoidni naturalizam) sa onostranim konceptima, nešto se u meni odmah uskopisti i počne da gunđa kako se tu onda žanrovska pravila više ne znaju, kako onostrano sasvim rekontekstualizuje prirodne konflikte i dileme koji dolaze uz „realističniju“ prozu i sve tako. Ne kažem, naravno, da nema takvih dela koja su mi prijala, naprotiv, ali ovakva kombinacija (po mom mišljenju) imperativno zahteva da se pravila igre jasno prikažu, da, ako smem tako da se izrazim, ekonomija postojanja bude jasna kako bi protagonistima bilo jasno koliki su ulozi sa kojima igraju, šta je na kocki a šta treba da žrtvuju, te da bi čitalac onda na to imao korektan emotivni repons. Naravno, ja sam krut čovek i ovo svakako ne važi za nasumučno izabranog drugog čitaoca. Al danas za volanom imate mene i tu sad nema spasa.

Abbott je maltene udžbenički primer nerazrađene fantastike u kojoj se onostrano priziva tek toliko da prepegla rupe u radnji, bez prikazivanja šta je ono zaista, pa čak i bez jasne metafore koju bi ono trebalo da predstavlja. Ljudi obično kažu da horor literatura (film, strip…) nije „pravi“ žanr jer koristi sebi svojstvene elemente ne da proizvede posebnu pripovednu formu već samo zarad atmosfere (ovo je moje mesarsko sažimanje decenijskih rasparva na Sagiti, pa ko hoće da mi zameri, nek navali), ali Abbott zapravo pokazuje kako „loš“ horor zapravo koristi svoje jezovite motive bez osećaja šta oni simbolišu i kako se to uklapa u naše kolektivno nesvesno, dok dobar horor vrlo dobro pogađa simbolike i metapriče bez potrebe da ih racionalno objašnjava.

Kraće rečeno, Abbott se prilično brzo izgubi u zapletu koji se bavi nekakvim demonima, nekakvim đavolima koji iz nekakvih razloga imaju interakcije sa svetom običnih ljudi i njegova priča je prepuna nelogičnih skretanja i isforsiranih dovođenja toka radnje na mesto gde će Ahmed ispisati naredni set-pis, bez vidnog napora da se stvari zapravo povežu kauzalnim sponama koje bi čitalac prepoznao. Protagonistkinja, saznajemo retroaktivno, ima i bivšeg dečka koji je stradao od ruke tih nekih demona i flešbekovi na njihov zajednički život bi trebalo da nam daju emotivno pribežište u stripu koji postaje progresivno sve mračniji (a, da podsetimo započeo je odsečenom konjskom glavom), no, meni je sve ovo delovalo veštački i u koliziji sa inače naturalističkim „dnevnim“ tokom radnje u kome ona ima i bivšeg muža koji je danas policijski inspektor kome se beli panduri iza leđa smeju, sukobe sa upravnim odborom dnevnog lista za koji radi i druge socijalne značajke koje kao da su prenesene iz nekog drugog, boljeg stripa.

Ali, mislim, i nisu, jer Ahmed ovde samo postavlja gomilu teza ali kao da na kraju nema ništa specijalno da kaže o ijednoj od njih: rasna svest, identitet, socijalne tenzije, nadilaženje socijalno-rasne sudbine, sve su ovo koncepti kojih se strip dotakne u hodu ali ih i ostavlja na nivou beleške i nikada se ne vraća da se njima istinski pozabavi što je zapravo bizarno mlitava verzija blaxploitation koncepta.

Delimično ovde je problem u dijalozima koji su vrlo pamfletski i bukvalni i podsetili su me na ono kako su superherojski stripovi trapavo, ali u teoriji dobronamerno sedamdesetih i ranih osamdesetih pokušavali da se bave rasnim i socijalnim pitanjima. Naravno, njih je spasavala žanrovska komponenta i činjenica da je boksovanje sa demonom koji vlada paralelnim kosmosom stajalo naspram tvrde ulične priče o rasizmu ili stigmi invaliditeta je svojom apsurdističkom energijom prevazilazila ovu bukvalnost, no Ahmedovo ukrštanje natrprirodnog horora sa strejt socijalnom kritikom mi nema tu vrstu energije.

A delimično je problem i u tome da Ahmed tekstom zatrpava panele i ne pušta odlinog Kivelu da radi svoj posao. Ovo nije ni tako redak fenomen, da prozni autor, kad krene da radi strip, ne ume da se otkači od proznog moda pisanja pa se tako sve značajno na kraju dešava u dijalozima i titlovima, dok crtač samo odrađuje kulise, ali u Abbottu je to svakako greota jer je Kivelä odličan crtač sa vrlo dobrim pristupem period piece zadatku koji je dobio. Tako se atmosfera i identitet Detroita 1972. godine snažno sugerišu a bez potrebe da se čitalac udara po nosu sa prenaglašenim brčinama, preširokim zvoncarama i predimenzioniranim kragnama, a Kivelä, kada ga Ahmed pusti da radi, itekako ume da pripoveda samo vizuelnim sredstvima i, recimo, početak treće epizode koji je sav u vizuelnoj akciji i sa vrlo malo teksta zapravo donosi vrlo osetan energetski skok i sugeriše da je Abbott mogao da bude značajno jači strip uz malo agresivniji urednički rad. Kolor Jasona Wordiea je takođe solidno pogođen i, usudio bih se da kažem, na tragu onog što Elisabeth Breitweiser radi kada farba Sean Philipsa, tako da je Abbott strip čiji je vizuelni identitet primamljiv, i načelno iznad njegovog generalnog kvaliteta.

Ipak, Abbott ima potencijala i, ponoviću, čini mi se da bi veliki deo zamerki koje imam mogao da bude otklonjen (u nekom budućem stripu) ako bi urednik nežno ali nepokolebljivo Ahmeda naterao da oladi malo s količinom teksta i jasnije prepozna šta njegov strip to hoće da ultimativno kaže. Ovako, dobili smo dobro nacrtan ali u celini polupečen uradak koji, barem, može da posluži i da se pokaže kako ove stvari ne treba raditi.

A, čitajući dijaloge u Abbott sam se na nekoliko mesta zamislio kako im fali samo malčice više spretnosti da budu životni i ubedljivi i kako bi to, na primer, Garth Ennis sjajno umeo da uradi. Možda baš zato sam odmah po svršavanju Abbotta dohvatio da pročitam i serijal Jimmy’s Bastards koji se za koji tjedan završava devetom epizodom a koji je, ako se ne varam, drugi Ennisov uradak za Aftershock Comics. Normalno, sačekao bih da poslednja epizoda izađe pre nego što se uhvatim serijala, ali rezon je bio da se od Ahmedovog pokušaja end neuspeha, čovek najlakše izleči rukom proverenog majstora. Kako u životu to već zna da bude, ni najbolji ratni plan ne preživljava susret sa neprijateljem…

Ne znam da li je legitimno reći da je Garth Ennis u kreativnoj krizi (za šta ga osporavatelji optužuju još od kasnih devedesetih, jelte) ali nakon čitanja Dastardly & Muttley koji je napisao za DC (umesto da mu Geoff Johns ponudi bajoslovnu sumu za još Hitmana…) i sada Jimmy’s Bastards, moram da primetim da moj omiljeni Irac stvari kao da radi na autopilotu, gađajući nas tek poluerektiranom satirom i nadajući se da će obilna količina nasilja, seksa, psovki i generalne političke nekorektnosti maskirati činjenicu da ovi stripovi jedva da imaju nešto da kažu. Dastardly & Muttley je bio bizaran eksces spajanja „realistične“ političke satire sa Hanna-Barbera nadrealizmom i na mnogo nivoa nije zapravo funkcionisao, a Jimmy’s Bastards kao da sebi postavlja nešto lakši zadatak, čime je njegova bledunjava neubedljivost još bolnija.

Naime, Jimmy’s Bastards je Ennisova parodija Jamesa Bonda i kako od Ennisa već očekujete, ona uzima neke od temeljnih žanrovskih elemenata bondovskog mitosa a onda ih izmešta u „realističnije“ okruženje, podvrgava analizi i razotkriva kao, jelte, patološke. Ovaj pristup je dobro radio posao sa superherojima u The Boys a kako je Ennis ipak ostrvljanin, moglo se očekivati da će sa Bondom bez mnogo muke postići ubedljiv rezultat.

Ali nije. Pokazuje se da je napor ipak potreban, čak i kada ste tako dobar scenarista kao Garth Ennis. Jimmy’s Bastards pati od identične prvoloptaške satire koja je mučila i Dastardly & Muttley, samo ovde još teže za zgutati jer je ovaj strip bliži „realizmu“ pa se tako naglašeno bizarni arhineprijatelji ne mogu doživljavati kao stvarni likovi a i sam protagonista je isuviše iskarikiran da bismo zaista proživeli njegovu golgotu.

Golgota o kojoj pričamo odnosi se – ako to iz imena stripa nije bilo jasno – na to kako jednu nepobedivu bondovsku figuru odjednom krene da proganja prošlost, a u vidu dece koju je nehajno posejao tokom decenija svojih tajnoagentaških avantura. Ennis ovde kopira zaplet jednog Wolverine stripa koji je pisao Jason Aaron ali to nije tako strašno. Strašnije je što Jimmy’s Bastards, kao, s jedne strane pokušava da kaže nešto o tome kako nas je pop kultura kondicionirala da idolizujemo psihopate koji ubijaju end jebu, dakle, živote oduzimaju i daju bez ikakve odgovornosti, ali sa druge strane baš i ne zna šta bi o tome rekao pa se strip svodi na relativno nezanimljiv zaplet i radnju krunisanu neuverljivim promenama karaktera protagoniste.

Ennis slobodno poseže za nekim stvarima koje je već radio u svojim starim, boljim stripovima i kombinuje ih za potrebe Jimmy’s Bastards, ali kao što podgrejani ostaci pice od juče nikada nisu isti kao sveža pica (zbog čega ih, uostalom ja uvek jedem hladne), tako i ovde to više ne prolazi. Glavni junak je do apsurda mačoidna figura tajnog agenta sa konzervativnim manirima i ultraliberalnim stavom kad je u pitanju lična odgovornost, narcisoidni psihopata koji, jasno, puca od šarma, ali čija se jezovitost dobro vidi u kontrastu sa najnovijom partnerkom koja mu je dodeljena – mladom tamnoputom obaveštajkom savremenih shvatanja – a koja treba da nam posluži kao reality check ali i humanizujući agens za ovu priču. No, Jimmy Regent nije tek kolko-tolko simpatična budala već i, pomalo neizdrživo, medijum preko koga Ennis u maniru nekakvog twitter edgelorda sipa relativno naslepo ispaljene rafale usmerene na političku korektnost, rodnu politiku i tako te neke stvari. Sasvim je, naravno, okej da ljudi postaju konzervativniji kako godine prolaze i još je više okej da se politička korektnost i politika identiteta satirizuju, kritikuju, i izvrću ruglu kad je to dobro i elegantno odrađeno.

Ali ovo, avaj nije ni elegantno ni dobro odrađeno. Ennis je i u svojim kritikama konzervativnih koncepata ponekad znao da ide daleko ispod granice elegancije, ali je to balansirao zanimljivim, životnim likovima. U Jimmy’s Bastards je kritika sva na prvu loptu i deluje kao da u nju nije uloženo ni malo razmišljanja a likovi su ravni, svedeni na karikature, svi od reda nezanimljivi. Tim pre je centralni preokret u serijalu – a koga neću spojlovati – sasvim nezarađen i time sasvim neuverljiv, a činjenica da dolazi posle jednako nezarađenog i neuverljivog naučnofantastičnog zapleta ga čini još gorim.

Ovaj zaplet, naime, kaže da su zločinci koji rade o glavi Jimmyju uspeli da celokupnoj populaciji Velike britanije zamene biološki pol a što državu pogura u nezamisliv (zapravo, sasvm zamisliv) haos. Utisak je da ovo treba da bude nekakav Ennisov komentar na rodni identitet i sa njim povezano političko delovanje, ali taj komentar nikako da dođe i sve se svodi na ponovljeno postuliranje da će u ovakvoj situaciji ljudi većinu vremena provoditi igrajući se novostečenim polnim organima.

U međuvremenu, Jimmy je promenjen čovek i jedan od najgorih momenata u celokupnom Ennisovom opusu je kako u ovom stripu on uspeva da potpuno pogrešno protumači koncept „safe spacea“, a onda nas iz broja u broj muči sa neubedljivom, „satiričnom“ ali jako plitkom novom karakterizacijom Jimmyja Regenta i radnjom koja nikako da se završi.

Jimmy’s Bastards je primer stripa u kome je plasiranje satirične poente – a koja čak i nije do kraja jasna jer ne znamo šta tačno Ennis kritikuje i šta bi bila alternativa – zaklonilo i karakterizaciju i radnju što se, mislim, Ennisu do sada nikada nije dogodilo. Njegovi likovi su uvek bili trodoimenzionalni a njihove kritike postojećeg stanja su uvek plasirane sa jasnoćom misli i ako se sa njima niste nužno slagali, makar ste ih razumeli. Ovde toga nema.

Srebrni pervaz na tom, jelte, oblaku, je crtež iz pera Russella Brauna, iskusnog profesionalca koji je sa Ennisom već sarađivao (na The Boys, recimo) a koji je odličan i uspeva da i neke od Ennisovih loše plasiranih satiričnih poenti ispegla u solidan vizuelni jelovnik. Braun je sasvim kadar za alanfordovsku grafičku satiru ali mu je crtež i izuzetno dinamičan kada je potrebno (a često je potrebno jer je Jimmy’s Bastards strip sa dosta akcije i krvopljusa) a generalna dinamika i čistota koju ovde prikazuje izuzetno podsećaju na pokojnog Stevea Dillona, što opet sugeriše zašto je on idealan saradnik za Ennisa.

Šteta je, zaista što se ta saradnja ne dešava na nekom boljem scenariju. Jimmy’s Bastards je loš strip, lak za čitanje, ali u krajnjoj liniji bez jasne ideje i sa veoma tankim zapletom na mestu gde treba da mu stoji priča. Braunov crtež (i sjajan kolor koga je u većini epizoda uradio John Kalisz) i generalna Ennisova zanatska korektnost obezbeđuju da ovo nikada nije naporno štivo, ali jeste osramoćujuće slabo u odnosu na reputaciju njegovih autora. Nadamo se boljem od Ennisa.

Konačno, da se malo zaokrenemo ka početku i kažemo i reč-dve o – nominalno superherojskom – serijalu The Wild Storm koga od prošle godine izdaje DC, a koji je i jedan od najzanimljivijih stripova u njihovoj post-Rebirth ponudi.

Naravno, nadao sam se da će biti tako. Wildstorm je nekada bio sinonim za zaista dobre i prilično inteligentne superherojske stripove što su izrasli iz nezavisnog Image duha ali potom zrelost dobili pod DC-jevim patronatom. Dok je Jim Lee bio u stanju da balansira između komercijalnih potreba i umetničkih poriva, oslanjajući se na Warnerov kapital da dovuče neke od najboljih autora u superherojskom poslu, ali im onda i dopuštajući netipično mnogo autorskih sloboda, Wildstorm je bio imprint u kome su se događale najinteresantnije superherojske priče svog doba. Naravno, kapitalizam je došao po svoje pa je imprint gašen, ributovan, spektakularno umoren da bi na kraju tokom New 52 faze DC-jevog izdavaštva, neki njegovi elementi bili utopljeni u glavni tok DC-jevih superherojskih stripova.

No, sa The Wild Storm DC je krenuo prilično mudrom putanjom, ne razmećući se nekakvom prevelikom ambicijom (za sada je ovo samo serijal, sa jednim spinof naslovom, a ne čitav imprint), ali postavljajući prave ljude na pravo mesto. Čime hoću da kažem da su uspeli da Warrena Ellisa dovoljno plate da se vrati nečemu što je jednom već prilično revolucionisao i dozvolili mu da ga ponovo revolucioniše.

Warren Ellis je, pišući za Wildstorm krajem devedesetih godina, maltene pa svojeručno za uši dovukao njihove stripove u fazu zrelosti (uz, naravno, radove Joeya Caseya, Marka Millara, Eda Brubakera, Stevena Seaglea, Jamesa Robinsona, Kurta Busieka…), započinjući time da je preuezo serijal Stormwatch i radikalno mu promenio ton i interesovanja, ubacujući elemente političke kritike i naučne fantastike, a onda nastavljajući kroz The Authority i, naravno, Planetary.

Kroz Stormwatch i njegov nastavak The Authority Ellis je uveo u superherojski strip koncepte koji su znatno radikalizovali njegovu političku ali i naučnu osnovu, oduzimajući mu, doduše, nevinost (koju je, da budemo fer, već bio izgubio kroz radove prethodnih Image/ Wildstorm autora, ali i korporacijske stripove tog vremena), ali mu dajući ozbiljnost koje mu je dobro ležala. Sa Planetary se potrudio i oko metanivoa, artikulišući svoj antagonizam spram „klasične“ superherojšine i slaveći estetiku roto romana, te imaginativnu naučnofantastiku kao zdravije alternative.

Sa The Wild Storm Ellis je dobio priliku da praktično ributuje Wildstorm univerzum i, još zanimljivije, da likove koje je sam kreirao pre dve decenije ponovo izmisli, postavljajući ih u nov kontekst i dajući im nov svet da u njemu rastu.

The Wild Storm je strip u kome se radnja odvija veoma sporo, ali je u pitanju po svemu premium verzija Warrena Ellisa, sa svim njegovim opsesivnim oduševljavanjem radikalnim naučnim konceptima, ali i opipljivim uzbuđenjem što se pruža prilika da se „superherojski“ strip kreira pod uslovima koje Ellis smatra optimalnim. Jer, u suštini, The Wild Storm za sada nije superherojski strip, već visokotehnološki politički triler na rubu antiutopije u kome se koncept supermoćnih jedinki tek pomalja i najavljuje potencijalno radikalne promene u globalnom status kvou.

Originalni Wildstorm stripovi su superherojima oduzeli nevinost ne samo stavljajući ljudima u kostimima u ruke vatreno oružje (to su, uostalom, ti isti autori već uradili u Marvelu nekoliko godina ranije) već i zamišljajući svet opresivne visokotehnološke kulture poznog, jelte, kapitalizma, u kome metaljudi rade za račun vlada i korporacija. The Wild Storm nastaje više od dve decenije kasnije i Ellis pažljivo uokviruje zaplet u kome gledamo tajni rat tri frakcije u svetu što je na prvi pogled identičan našem, sa skupim mobilnim telefonima, tehnološkim mogulima statusa pop-zvezda i mladim, viralnim pop-zvezdama koje koriste tehnologiju da postanu sveprisutne.

Priča se odmotava sporim korakom i interesantno je primetiti da posle trinaest epizoda zapravo još uvek ne može da se kaže da li The Wild Storm ima zaplet koji bi išao dalje od „briljantni umovi smišljaju briljantne stvari koje bi mogle da poremete balans moći na planeti“. Začudo, to meni uopšte ne smeta, verovatno jer je Ellis briljantan u oslikavanju pomenutog tajnog rata tri frakcije na planeti (i, eh, izvan nje) i jer njegovo postepeno odmotavanje istorije koja je dovela do stanja u kome je svet danas ispada jako efektno.

Naravno, pomaže i što su ovo sve zanimljive varijacije na originalne Wildstorm koncepte, mada mislim da nije neophodno da znate ko su i šta su bili Skywatch, International Operations, Henry Bendix ili Jenny Sparks pre dvadeset godina kako biste ovaj strip sa zanimanjem pratili. Upućeni će svakako dobiti dodatno zadovoljstvo u epizodama gde Ellis prikazuje novu Jenny Sparks, novog Doktora, novog Boga Gradova i u tome da je Angela Spica najbliže glavnoj junakinji što ovaj strip ima, ali, ponovo, snaga Ellisovih koncepata i ideja je takva da će i sasvim neupućen čitalac biti zaveden moćnom naučnofantastičnom spekulacijom i tehnološkim, biološkim ali i političkim elementima priče.

Najkraće rečeno, Zemljom, u ovom stripu tajno vladaju dve agencije koje su se potpuno otrgle kontroli državnih i naddržavnih mehanizama što su ih porodile. Jedna kontroliše politiku i ekonomiju na planeti, druga ostatak Sunčevog sistema a od besomučnog rata do obostranog uništenja ih spasava samo komplikovan set sporazuma o nenapadanju i interesnim sferama sklopljenih sedamdesetih godina prošlog veka u očajničkom pokušaju da se prevenira golbalni nuklearni rat. Ove dve agencije, naravno, rade šta hoće, uključujući asasinacije prominentnih figura iz sveta politike ili biznisa, ali jednu takvu asasinaciju, iz čistog altruizma, uspeva da spreči mlada žena i inženjerski genije, koristeći lično napravljen „leteći oklop“. Naravno, svaka agencija misli da je ona druga namerila da joj, mimo sporazuma smrsi konce, pa kreću javna optuuživanja, izvinjenja, i svađe, ali i tajni sukobi, dok treći igrač koji radi iz (još veće) potaje ne uđe na scenu i reši da pomogne svetu da ne ode baš sasvim u materinu.

Sledi dugačka hronika ratovanja softverom, naprednim dronovima i vanzemaljskom tehnologijom, a Ellis ima priliku da ispiše gomilu sjajnih, kinematskih akcionih scena po kojima je postao poznat u ono vreme. Istovremeno, kako rekoh, priča se odmotava izuzetno sporim tempom (još jedna Ellisova navika iz onog doba, jelte, dekompresija), a povremene epizode u kojima viđamo likove koji sa njom nisu očigledno spojeni (ali jesu, kako rekosmo, nove verzija poznatih nam Stormwatch/ The Authority likova) sugerišu da će se tu još mnogo toga dešavati i da će svet u kome se sve dešava proći kroz neke radikalne promene.

Ellisov zaštitni znak – likovi koji su ujedno kul i cinični – je ovde uveliko prisutan. Naravno, treba poštovati i da ovakva kaakterizacija, pogotovo kada se tako dosledno ponavlja, neće biti po svačijem ukusu i da će mnogi čitalac prevrtati očima kada likovi krenu da ispaljuju pitoreskne replike. Ali Ellis ovo radi zaista elegantno, kanališući svoje ogromno iskustvo u dijaloge koji nisu opterećeni prevelikim brojem reči i koji pored karakterizacije nose i veliku količinu informacije. Utoliko, novi Henry Bendix je fenomenalan sa svojim crtanofilmovskim nihilizmom koji ga ipak ne sprečava da bude ubedljiv negativac, nova Angela Spica je sjajna žena kojoj se život okrenuo naglavačke ali ona u svoj konfuziji kroz koju prolazi junački odlučuje da izgradi novi, nova Jenny Sparks i Doktorka su toliko prirodno lezbijke da imate utisak da ništa drugo ne bi ni mogle da budu u ovakvom stripu, a novi Grifter je toliko cool da mu ni ja ne bih oprostio.

Jon Davis-Hunt, Ellisov odabrani crtač za ovaj strip je mene pre nekog vremena oduševio izvrsnim radom na Vertigovom serijalu Clean Room. The Wild Storm je, iznenađujuće, manje atraktivno crtan i manje dinamičan strip – očigledna posledica Ellisovog insistiranja na sporom, metodičnom pripovedanju – ali to ne znači da nije atraktivan ili dinamičan. Davis-Hunt je veoma sposoban da u letu hvata Ellisove bizarne koncepte, kreira manijački kompleksne robotske oklope, pusti likove da se izražavaju samo facijalnom mimikom ili osmisli ludački granularne akcione sekvence, što je uz odličan kolor Stevea Buccelattoa garancija da se zaista postiže kinematski osećaj koji je Ellis praktično patentirao.

S druge strane, danas je televizija u dobroj meri preuzela pozicije koje je film imao krajem devedesetih pa se metodično pripovedanje i fokus rasut na mnogo likova u različitim kampovima svakako može porediti sa ovim pristupom. U svakom slučaju, Ellis deluje kao da zna šta radi, a čak i da ne zna, i da se ovaj serijal nikada ne završi i mi ostanemo držeći u ruci svoju malu ćunu i bezbroj pitanja (da, još uvek sam neutešan zbog Doktora Sleeplessa), već do sada smo dobili vrlo intrigantan i zabavan politički haj-tek triler sa odličnom alternativnom istorijom i mnogo zabavnih omaža klasičnom DC univerzumu. Uskočite u kompoziciju dok je vreme.

Bonus: kad smo već kod DC univerzuma, spinof ovog serijala je takođe tekući serijal The Wild Storm – Michael Cray koji uzima jednog od sporednih likova a onda oko njega gradi gomilu zanimljivih alternativnih DC likova koje ovaj mora da iz određenih razloga ubije i to su mračni ali zabavni, krvavi akcioni trileri sa psihopatskim verzijama Green Arrow, Aquamana ili The Flasha. Sjajni Bryan Hill radi scenario dok crtež odrađuje N. Steven Harris. Probajte i to.

Pročitani stripovi: Crossed +100, Paper Girls i Injustice 2

Da probam da danas ispucam nekoliko kraćih prikaza nekoliko zanimljivih serijala.

 

Sa dosta zakašnjenja pročitao sam kompletnih osamnaest epizoda serijala Crossed +100 koji je izlazio između 2014. i 2016. godine za koga drugog do – Avatar Press.

 

Na više mesta sam već opširno pisao o fenomenu stripa Crossed kojim je Avatar, verovatno iznenađujući i same sebe, kreirao drugi najvažniji zombi-strip našeg doba. Iako, razume se, Crossed po popularnosti i dalje ne može da se poredi sa The Walking Dead i multimedijalnim legatom Kirkmanovog čeda, na njegovoj strani je nekoliko zanimljivih detalja. Prvi je, naravno, to da je Crossed ispao iz glave Gartha Ennisa, ponoviću po ko zna koji put, verovatno najboljeg scenariste koji trenutno radi u američkom stripu i da je njegovih originalnih deset epizoda izašlih 2010. godine uspelo da potpuno zaseni praktično sve druge žanrovske srodnike odvrćući intenzitet na 11 i dajući nam zombi-apokalipsu u kojoj su uobičajeni tropi o „drugome“ kao bezumnom konzumentu mutirali u duboko uznemirujuće prikazivanje kolapsa društva prouzrokovanog najnižim ljudskim pobudama ostavljenim bez ikakvh kočnica.

 

Druga stvar koja je značajno doprinela vitalnosti fenomena Crossed je ta da Ennis nije imao problem da pusti druge da se igraju u njegovoj igraonici i mada se i sam nekoliko puta vraćao pisanju Crossed, ovaj je brend izrastao i razgranao se daleko preko granica nečega što bi bilo normalno u okvirima „autorskog zombi-stripa“. Avatar je ovde prepoznao priliku koja mu se pružila pa je Crossed tretiran više kao medijum za sebe nego kao nekakav rigidni serijal, sa raznim autorima koji su dobili priliku da pišu svoje priče unutar generalnog sveta kreiranog od strane Ennisa (i crtača Jacena Burrowsa, naravno, čija je visceralnost u mnogome definisala uznemirujuću estetiku tog istog sveta), skačući kroz vremenski tok i kreirajući svoje likove, zaplete i situacije, oslobođeni potrebe da prate nekakvu „jedinstvenu“ priču.

 

Ovo je bio uspešan eksperiment i mada kroz njega po definiciji nismo dobili konzistentan narativ sa jasnim smerom kretanja i krajem, ono što jesmo dobili je pregršt različitih i nadahnutih priča o kraju sveta obeleženog najnižim ljudskim porivima i ponekim činom plemenitosti.

 

Većina autora radila je unutar Crossed: Badlands serijala i tu se izređala respektabilna reprezentacija britansko-američke strip industrije sa pričama koje su radili David Lapham, Jamie Delano, David Hine, Simon Spurrier, Christos Gage, Kieron Gillen i drugi. No, neki su dobili i posebne serijale. Jedan od njih je bio pomenuti Si Spurrier koji je sa izvanrednim nedeljnim webcomicom Crossed: Wish You Were Here ne samo nadrastao žanrovska ograničenja „zombi-stripa“ i kreirao veličanstvenu, potresnu tragediju, već i možda dostigao samog Ennisa po dubini sa kojom je zasekao u naš svet ispitujući jednu njegovu moguću budućnost.

 

Drugi od njih je, naravno sam patrijarh Alan Moore.

 

Mooreov odnos sa američkim izdavačima je odavno otišao u materinu, što zahvaljujući njihovim kapitalističkim praksama, što zahvaljujući njegovom sve izraženijem potonuću u svojevrsni solipsizam. Tako smo došli do momenta u kome je jedini izdavač sa kojim Moore koliko-toliko redovno sarađuje upravo Avatar. Naravno, Moore za Avatar radi samo ono što želi – a to su sada najčešće bizarne lavkraftovske fantazije – no, izgleda da ni on nije ostao imun na sirenski doziv Crosseda pa je za njega kreiran poseban serijal Crossed +100 sa posebnom premisom.

 

Ova je premisa jednostavna, ali i primamljiva: dok se većina drugih Crossed stripova bavila vremenom neposredno nakon izbijanja infekcije koja je stanovništvo planete počela da pretvara u bezumne sadističke monstrume i prikazivala tragični raspad društva i pokušaje preživelih i neinficiranih da se prilagode postapokaliptičnom mizanscenu, odlazeći u najboljem slučaju godinu-dve u budućnost, Mooreov strip počiva na ideji da je od izbijanja infekcije (koje se desilo 27. jula 2008. godine) prošlo puno stoleće.

 

Crossed +100 je, dakle pripovest o ljudskom društvu koje je nastalo na zgarištu naše civilizacije, ono proverbijalno „šta je bilo posle“ i nema nikakve sumnje da je u startu ovo interesantna priča. Svet u kome se Crossed događa nije uništen nikakvom „spoljnom“ kataklizmom, on je pre svega obeležen raspadom društva na ime stalne pretnje od strane inficiranih koji su napadali, ubijali, silovali, proždirali neinficirane (ali neretko i jedni druge) i time doveli do stanja stalne borbe za opstanak. Konsekventno, ovo je svet u kome su tehnologija i dokumentacija uglavnom i dalje na raspolaganju ali se društvo svelo na mali broj prioriteta vezanih za puki opstanak, a specijalizacije potrebne da se tehnologija ispravno koristi i zapisano upotrebi su nestale ili su potisnute za račun nekih veština koje garantuju preživljavanje do narednog jutra.

 

Utoliko, svet u koji nas Moore spušta na početku Crossed +100 je zanimljiv koktel kulture i tehnologije. Ljudi čije sudbine pratimo dok istražuju pomalo divlji, zarasli Tenesi su svega generaciju ili dve mlađi od nas, i njihovo društvo i dalje pamti dobar deo predapokaliptične kulture, te koristi mnoge elemente stare tehnologije, ali je i obeleženo velikim informacionim jazom koji je prouzrokovao pad civilizacije. Jezik kojim pričaju ovi Amerikanci je, svakako, najvidljiviji indikator njihove razdvojenosti od nas, engleski koji slobodno kombinuje nekada sasvim nespojive žargone, gde su glagoli postali pridevi ili prilozi (na primer reč „fuck“ je sasvim odvojena od seksa i koristi se onako kako bismo mi koristili „veoma“ ili „jako“) a neke reči koje se vezuju za najviše vrednosti predapokaliptičnog sveta za njih opisuju nešto što je dobro, lepo ili povoljno (konkretno, ovo su reči poput „movie“ ili „gasoline“).

 

Ovaj naoko pidgin-English ne treba da zavara čitaoca jer društvo u kome žive ljudi iz Crossed +100 nije „primitivno“ na neki prepoznatljivo žanrovski način. Naprotiv, iako u njemu po prirodi strani preovlađuju „niske“ tehnologije po našem sadašnjem shvatanju (a one obuhvataju vatreno oružje, električnu energiju i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem), ono je po nekim elementima veoma „napredno“, recimo rodna ravnopravnost je potpuna i prirodna, seksualne prakse su sasvim slobodne i jasno razdvojene od svesti o potrebi za reprodukcijom a mada je većina stanovništva nereligiozna, postoji i velika zajednica američkih muslimana koja praktikuje obrede i verski moral, mada su njeni članovi potpuno svesni da njihova verzija islama (u kojoj je glavni imam – žena) zapravo nema previše veze sa predapokaliptičnom verzijom.

 

Za trenutak deluje kao da je Mooreova priča zapravo futuristička varijacija na priče o kolonizaciji američkog zapada, pogotovo što su inficirani ulalvnom nestali sa američkog kontinenta, osuđeni na ekstinkciju na ime nedostatka kontrole impulsa i sklonosti ka planiranju i većina protagonista nikada u životu nije videla „crossed“ osobu. No, već posle par epizoda ispostavlja se da stvari nisu tako proste.

 

Drugi autori koji su pisali razne verzije Crossed su eksperimentisali sa pripisivanjem inficiranima nešto viših intelektualnih kapaciteta i impulsa ka stvaranju primitivnih zajednica nego što je standard za žanrovsku „zombi“-literaturu. Spurrier je čak svoj Wish You Were Here utemeljio na ideji o nekoj vrsti inficiranog mesije koji podučava svoje skoro životinjske „sunarodnike“ kontrolisanju nagona, no Moore u +100 ide nekoliko koraka dalje i istražuje koncept prirodnog odabiranja i generacijske socijalne evolucije stvorenja koja su ipak mnogo više od običnih životinja.

 

Crossed +100 je, tako, priča o tome šta se dešava ako se među bezumnima pojavi neko ko je i pre apokalipse smatran bezumnim a čiji su decidno antisocijalni nagoni u vremenu prošlom temelj stvaranja novog poretka u drastično promenjenim uslovima. Takođe, Moore postavlja i tezu da će, ma kako različita dva društva koja se posle apokalipse razvijaju bila, postojati skoro prirodan impuls da se ona na neki način stope, jer se na kraju dana radi o jednoj biološkoj vrsti.

 

No, Crossed +100 je i strip u kome je teza zanimljivija od onoga što se u njemu događa. Moorea, jasno je to, volim kao najrođenijeg i on je napisao neke od najboljih stripova koje sam ikada čitao ali ovo nije strip u kome sam se previše srodio sa likovima. Jugoistočni mizanscen u kome se priča odvija je lep, posebno u prvih nekoliko epizoda koje crta žestoko talentovani Gabriel Andrade i sam svet je interesantan, a misterija u centru zapleta ima težinu, no likovi su iznenađujuće neinteresantni. Moguće je da je ovde delom stvar u tom veštačkom jeziku kojim pričaju a koji obezbeđuje da strip nikada ne „teče“ onako kako biste želeli, a možda je i stvar u naglim promenama mesta radnje, skokovima kroz vreme i uvođenju novih likova koji odjednom imaju veliku važnost za zaplet. Možda je, naravno, stvar i u tome da je Moore posle šest brojeva digo sidro i ostatak priče na dovršavanje poverio Simonu Spurrieru koji je stvari odrolao do kraja sasvim profesionalno ali očigledno bez moćnog unutarnjeg nadahnuća sa kojim je pisao Wish You Were Here.

 

Šta god da je bilo u pitanju, Crossed +100 ima vrlo jasne ideje koje želi da nam iznese i natera nas da o njima razmišljamo – od onog standardnog pitanja „ko je u stvari pravo čudovište?“ pa do kompleksnijeg tipa „ako čudovišta imaju potomstvo da li je na nama da ga istrebimo ili spasemo?“ – ali svoje likove koristi gotovo isključivo utilitarno i njihove su karakterizacije tu tek koliko je potrebno za priču, bez, ako tako mogu da kažem, „viška“ ličnosti koji bi nam omogućio da se u njima pronađemo i sa pričom potpuno srodimo.

 

Bez te dimenzije koja je, ispostavlja se, meni nekako ključna , Crossed +100 ostaje saga o jednoj alternativnoj budućnosti u kojoj neke grupe ljudi ratuju protiv drugih grupa, ispričana korektno i sa zanimljivim pančlajnom na kraju, ali bez onog sloja „stvarnosti“ kojim je Ennis originalno Crossed i stavio na mapu a Spurrier ga sa WYWH uspelo vaskrsao. Bonus poene strip dodeljuje ljubiteljima klasične naučne fantastike na ime sasvim otvorenih referenci na neke od njenih kultnih ostvarenja (od Kantikuluma za Lajbovica, pa do Zadužbine ).

 

Što se crteža tiče, pomenuti Andrade koji serijal započinje je jako dobar, pogotovo u prikazima nekada civilizovanih krajeva koje priroda ponovo uzima pod svoje, ali ni njegovi naslednici na serijalu, Fernando Heinz, Rafa Ortiz i Martin Tunica iako očigledno za svoje epizode imaju manje vremena, nisu za bacanje. Pogotovo je bitno da je Avatar tokom godina popravio stvar koja im je bila najočiglednija rak-rana – a to je kolorisanje. I dalje je ovo kompjuterski bojadisano, naravno, ali studio Digikore odgovoran za ceo serijal se potrudio oko nijansiranja pa crtež ima toplinu koja je nekada redovno izostajala iz Avatarovih izdanja.

 

Sve u svemu, Crossed +100 je zanimljivo štivo, ali ne onakvo zakucavanje kakvom sam se nadao kada je najavljivano da će Moore zamočiti svoje pero i u ovu lokvu krvi ’n’ izlučevina. Ako ste već iščitali Wish You Were Here, ovo je svakako preporuka, ali ako niste, Wish You Were Here vam mora biti prva i glavna stanica u Crossed univerzumu.

 

Za nešto manje nihilistično štivo, skrenuću vam pažnju na serijal Paper Girls koji već dve godine postojano izlazi za Image Comics a ja sam se tek danas odlučio da nešto o njemu kažem jer se sa pre neki dan izašlim sedamnaestim brojem konačno pomaljaju obrisi njegovog metazapleta. Drugačije rečeno: tek je sada moguće donekle reći o čemu se u Paper Girls zapravo radi, ali, hitam da dodam, to ne znači da ovaj strip do sada nije bio jedno autentično čitalačko zadovoljstvo.

 

Scenarista sa kojim ovde imamo posla je, naravno, Brian K. Vaughan, čovek briljantnih ideja i neprevaziđene egzekucije. Istina je da sam ga poslednji put na ovom topiku pominjao na ime kilavog miniserijala We Stand on Guard, ali istina je i da je Vaughan čovek koji je poslednjih godina napisao neke od najboljih žanrovskih stripova na američkom kontinentu, tretirajući naučnu fantastiku kao medijum moćnih ideja i sociopolitičkih promišljanja u Private Eye, a spejs operu kao moćni psihodelični karneval i mesto za priču o važnosti porodice u još uvek tekućem serijalu Saga.

 

Paper Girls je, dakle, pored Sage drugi Vaughanov tekući rad za Image i mislim da se ovde radi o sasvim dobroj simbiozi jakog nezavisnog izdavača i izuzetno promišljenog autora koji savršeno funkcioniše u medijumu sekvencijalnog pripovedanja, a što sve na gomili opravdava proizvodnju stripa koji nije, kako je to danas uobičajeno, razdeljen na jasne celine što  mogu biti objavljivane u „trejdovima“.

 

Drugim rečima, Paper Girls je „rigidni“ strip-u-nastavcima koji se ne zasniva na  distinktnim pričama unutar dužeg narativa, već, možda i pomalo drsko, sve vreme priča samo jednu, dugačku i kompleksnu priču koja kreće od relatabilnih likova, vrlo brzo smeštenih u sasvim vanredne okolnosti a onda sa svakom epizodom eskalira saspens i kompleksnost sveta u kome se odvija.

 

Moram da priznam da meni to veoma prija na mnogo nivoa. U prvom redu, Vaughan kao da je naslutio da će sa Netflixovim Stranger Things krenuti neka vrsta rivajvla „žanra“ retro-adolescentske misterije/ avanture, pa je Paper Girls gotovo manifestno priča utemeljena na sada već arhetipskoj ikonografiji pustolovnih osamdesetih: bicikli, tinejdžeri koji se hvataju u koštac sa sasvim „odraslim“ problemima, američka provincija, misterija i fantastika.

 

U drugom redu, feminista u meni je nemalo zadovoljan time što je Paper Girls strip koji sasvim programski u centar radnje stavlja ženske likove (i izbegavajući zamke u koje su upali mnogi drugi, uključujući Patty Jenkins sa filmom Wonder Woman, ne ubacuje muške likove kao ispomoć i motivaciju), ali čiji scenarista ne troši vreme na to da sebe za ovo dostignuće tapše po plećima junačkim, već pažljivo i sa puno ljubavi razrađuje karakterizaciju svakog od njih. Čini mi se da se veliki deo glupih problema koje današnji strip-autori (ali i autori filmova, videoigara itd.) imaju sa delom publike što se buni zbog „nasilne diversifikacije“ likova svodi na to da likovi nisu dobro napisani, nisu ubedljivi i relatabilni već su u najboljem slučaju koliko-toliko artikulisani nosioci sociopolitičke teze, a Paper Girls je praktično ogledni primer kako se sva ta socijalna politika može uspešno plasirati ako imate zrele, produbljene karakterizacije.

 

Vaughan čak i ne deluje kao da se posebno napreže oko uplitanja rodnih pitanja, seksualnosti, teme odlučivanja o sopstvenom životu nasuprot očekivanjima zajednice u svoj narativ. Protagonistkinje Paper Girls su devojčice koje ulaze u pubertet, mlade tinejdžerke usijanih glava i nabujalih hormona i njima buntovni duh dolazi na najprirodniji moguć način a ako vam njihovo propitivanje društvenih uloga i gorljivo zalaganje za ove ili one ideje deluje „nametljivo“, onda možda nikada niste upoznali ni jednog tinejdžera.

 

No, sve to na stranu, Paper Girls je naprosto izuzetno zanimljiv naučnofantastični strip koji besprekorno kreće iz jedne male, naoko nevažne tačke u ličnim istorijama protagonistkinja a onda se iz epizode u epizodu razgrana u komplikovanu sagu (da, da) oslonjenu na vrlo sigurne spekulativne, žanrovske temelje. Doduše, ne želim ovde da otkrijem premisu na kojoj Paper Girls izrasta jer je dobar deo čitalačkog užitka zasnovan baš na začudnosti koja se dobija prelaskom iz jedne sasvim naturalističke priče o grupici devojčica što ujutro ustaju rano, sedaju na bicikle i raznose novine po uspavanom američkom gradiću u Klivlendu u fantastičnu tobogansku vožnju nabijenu finim naučnofantastičnim motivima.

 

Vaughan ovde vrlo sigurno demonstrira kontrolu nad pripovedanjem koje sa protokom vremena mora da vodi računa o sve većem broju motiva i elemenata zapleta, o omažima osamdesetima ali i kontrastu sa današnjim vremenom ili mogućim budućnostima. Veliki deo svoje ubedljivosti Paper Girls svakako duguje tome što autor sve temelji na dobrim, uverljivim likovima i njihovim lakim, prirodnim dijalozima (čak i u najneprirodnijim situacijama) pa tako i njihove motivacije čitalac doživljava kao ubedljive i logične, a što dalje pomaže da se tom istom čitaocu uspešno prodaju neke zaista bizarne epizode. Naprosto, kada čitate strip u kome ste se do te mere srodili sa likom da u svakoj situaciji pomislite da biste isto uradili – a pritom niste tinejdžerka koja je upravo dobila prvu menstruaciju ili druga tinejdžerka koja svoju buntovnost izražava pušenjem i željom da se potuče kad god je neko popreko pogleda – onda tom stripu dajete MNOGO kredita.

 

A nije da mu taj kredit nije potreban, jer Paper Girls, pored svih lepih stvari koje imam o njemu da kažem, nikako ne žuri da nam otkrije sve svoje tajne. Ovo je, naravno, osnov (pod)žanra fantastične misterije, ali ne treba izgubiti iz vida da urpkos svoj svojoj pitkosti i brzom tempu kojim se odvija, Paper Girls zapravo ekstremno malo toga čitaocu otkriva o svom „stvarnom“ zapletu. Većina onoga što u stripu vidimo je ŠTA SE protagonistkinjama događa, a proporcionalno mnogo manji broj strana otpada na ZAŠTO se to zapravo događa i kako je za dve godine izlaženja ovaj serijal izbacio sedamnaest brojeva (doduše dužih od standardne dvadesetdve strane), tako je i sasvim moguće da se čovek posle svake sveske oseti malo zakinuto što se tu svašta izdešavalo ali se priča nije suštinski pomerila u smeru rešavanja nekih dotadašnjih misterija (a uvedene su i neke nove).

 

No, utisak je da vaughan baš tako i želi – pitak stil i dobri likovi su tu da vas nateraju da strip kupite i sledećeg meseca, a dugoročne misterije i „veliki“ zaplet služe da vas zadrže uz njega i sledeće godine. I ne mogu to mnogo da mu zamerim. Fakat je da ću ovo, jednog dana kada bude završeno, pročitati još jednom, u cugu i da će to biti „pravi“ način za konzumiranje Paper Girls, ali ima i nečega u tome da je ovo mesečni (skoro) serijal u kome fraza „nastaviće se“ na kraju epizode nosi uzbuđenje i napetost kakve je writing for trade stil pisanja pomalo istisnuo iz savremene američke produkcije.

 

Vaughanov saradnik i koautor na ovom stripu je izvrsni Cliff Chiang koga smo prošli put na ovom topiku pominjali na ime odlične saradnje sa Brianom Azzarellom u serijalu Wonder Woman. Chiang na Paper Girls blista dajući nam, uz pomoć nenametljivog, disciplinovanog kolora Matta Wilsona, čiste, lepe slike lepih geometrija i, u skladu sa onim što radi i scenarista, minuciozne karakterizacije. Junakinje ovog stripa su, između ostalog, i rasno diversifikovane, a Chiang ovo provlači na najprirodniji moguć način, bežeći od stereotipa i obezbeđujući da ćete ovoga postati svesni tek retroaktivno. Naravno, tu su i interesantna futuristička dizajn-rešenja ali i jednako uspeli izleti u daleku prošlost, no Chiang uvek u prvom planu drži pripovedanje, besprekorno vođenje čitaočevog pogleda od jedne do druge tačke od najvećeg značaja na stranici i u ogromnoj meri doprinosi dinamici i pitkosti ovog stripa.

Paper Girls je, dakle, strip koji morate pročitati „ceo“ da biste iz njega dobili ono najvažnije, ali je istovremeno, na nivou detalja, prepun prvoklasnog sadržaja. Odlični likovi, zanimljive spekulativne ideje i vratoloman tempo garantuju čitalački užitak u svakoj epizodi i skoro da u ovom trenutku i nije toliko bitno da li će „glavni“ zaplet na kraju biti na nivou koji je inicijalna misterija obećavala. A opet, Vaughn je ovo – verovatno hoće. Najtoplije preporuke.

 

Na superherojskom delu spektra, potaknut gledanjem Snyderovog i Whedonovog Justice League, poželeo sam da se podsetim kako to izgleda kada se neko ko to dobro radi bavi Supermenom, Betmenom, Wonder Womanom i ostalom bratijom pa sam pročitao do sada izašle 33 epizode serijala Injustice 2 koji od Aprila ove godine u nedeljnom tempu izdaje DC. Za slučaj da ima nekih nedoumica mogu samo da ponovim ono što su upućeni nekoliko godina unazad pominjali: Injustice je, potajno, najbolji krosover/ event serijal koga DC danas ima.

 

Naravno, niko to nije očekivao. Prvi Injustice je delovao kao puko vršenje dužnosti: Warner Bros. je izdao borilačku igru Injustice: Gods Among Us koju su napravili tvorci Mortal Kombata, Nether Realms, a DC je u širokom marketinškom potezu kompletne korporacije dobio zadatak da proizvede i prikvel-strip koji će objasniti kako je došlo do toga da se u video-igri superheroji besomučno tuku jedni protiv drugih, na planeti Zemlji kojom tiranski vlada Supermen. Strip je objavljivan samo digitalno, svake nedelje i mogao je biti malo zapažena crtica za popunjavanje wiki-članaka o video-igri, samo da Tom Taylor iz nekog razloga nije seo i napisao jednu od najubedljivijih priča o slomu superherojskog koda, Supermenovom bolnom prelasku na tamnu stranu i očajničkom naporu šačice kostimiranih boraca za pravdu da uprkos diktatorskoj vladavini Čoveka od čelika učine proverbijalnu pravu stvar.

 

Injustice svakako nije bio prvi strip o „zlom“ Supermenu (ili nekom njegovom analogu) koji preuzima upravljanje planetom ali Taylor je uspeo da ponuđeni alternativni vremenski tok iskoristi na najbolji moguć način. U Injustice su psihologije superheroja koje poznajemo iz „zvaničnog“ vremenskog toka bile veoma brižljivo sačuvane i dosledno ekstrapolirane za nove okolnosti a svaka od zaraćenih strana je imala ubedljivu motivaciju za to što radi. Taylor je Supermena pokazao kao konfliktnog diktatora svesnog težine svojih odluka, a njegovu opoziciju, uprkos idealističnoj podlozi gerilskog delanja, kao pragmatičnu povremeno do granice etičnosti. Ukratko: Injustice je bio sve ono što je Marvelov Secret Empire par godina kasnije trebalo da bude sa strane diskusije o etici, politici i filozofiji moći.

 

Istovemeno, Taylor je pružio i veoma ubedljiv performans što se tiče slikanja po velikom platnu pa je njegov strip imao jednu skoro grantmorisonovsku širinu sa smelim idejama kakve mogu da funkcionišu samo u visokokonceptualnoj superherojštini (visoka tehnologija i visoka magija koje postoje i koriste se rame uz rame, paralelne dimenzije i mitski svetovi uvučeni u jedan suštinski politički sukob) izvanredno žonglirajući ogromnim ansamblom likova. Kada je strip od njega preuzeo Brian Buccellato, da piše dalje nastavke prateći neočekivano veliku popularnost koju je Injustice doživeo, čitaoci su se bunili da to više nije to, ali je Njujorčanin ipak uspeo da održi generalnu maštovitost ovog serijala i doveze ga u pristojnoj brzini sve do samog kraja pokazujući kako je Betmenova opozicija konačno trijumfovala nad Supermenom i njegovu svetsku vladavinu okončala posle nemalih žrtava, podsećajući i na neke važne elemente superherojštine poput plemenitosti i optimističnog heroizma i stavljajući Harley Quinn u sam centar raspleta.

 

Verovatno nema gore ponude u ovoj industriji od „E, a jel’ bi ti da radiš sada i prikvel za DRUGU Injustice igru?“, ali, nekim čudom, Tom Taylor je ne samo pristao da se vrati DC-ju – kad već Marvel nije dovoljno pametan da i njemu ponudi ekskluzivni ugovor – već i ponovo na nedeljnom planu isporučuje ukusne zalogaje intrigantnog i zabavnog superherojskog krosovera sa tim nekim dubljim temama udobno smeštenim između scena lepih tuča koje je u velikom delu uradio odlični Bruno Redondo, takođe povratnik na serijal. Sumarno, dakle, možda najbolji američki superherojski DOGAĐAJ ove godine uradili su jedan Australijanac i jedan Španac (uz još nekoliko mahom veoma dobrih crtača) i nadam se da DC ima razumne planove za dalje nastavke u Injustice kanonu, kao i da Geoff Jones i urednici shvataju da je Taylor praktično rođen da piše kompleksne superherojske sage u kojima se, uprkos pregršti isprepletanih zapleta i desetinama likova nikada ne gubi osnovna nit, jasnoća centralnog konflikta i težina etičkih pitanja o kojima se raspravlja.

 

Injustice 2 je delom prikvel, a delom prepričava narativ same igre i mada je Taylor autor sposoban da isporuči složene, prepletene narative na najpitkije i najdinamičnije načine, po prirodi stvari ovakav strip ipak zahteva nekakvo predznanje. Razume se, ako niste čitali prvi Injustice, to samo znači da imate izuzetno ugodan domaći zadatak da prvo savladate nekih hiljadu-hiljadu i po stranica štiva koje će vam pokazati kako i zašto je Supermen, jelte, pukao i zašto su ga neki superheroji sledili u zavođenju reda na planeti koji je zahtevao i određene, eh, žrtve, ali pored toga zaista valja imati na umu da su neki od ključnih likova Injustice 2 radikalno izmenjene verzije likova koje poznajemo iz glavnog kontinuiteta. Opet, jedna od najboljih stvari u vezi sa čitavim Injustice projektom je upravo što je Taylor za svoju, hm, alternativnu budućnost dobio jednu distinktnu tačku razdvajanja. Injustice univerzum nije neka od „običnih“ alternativnih dimenzija DC-jevog multiverzuma u smislu da su razlike između glavnog i alternativnog toka relativno brojne i raštrkane kroz istoriju, već je u pitanju univerzum identičan onom koga inače čitamo u DC-stripovima, koji se na jednom mestu, nasilnim incidentom pretvorio u vrlo ubedljivu „meku“ distopiju. Taylor sa Injustice nije upao u zamku da svoju alternativnu stvarnost „autentičnoj“ fikciji dodatno zafarba nekakvim žanrovskim skretanjem (futuristička, urbana naučna fantastika, kao u Beyond univerzumu, ili ovo što trenutno gledamo u događaju Metal) i mada poteže likove iz svih uglova DC-jevog multiverzuma sa jednakom lakoćom kao što to čini Grant Morrison, on se uglavnom ne bavi metafiktivnim slojem i istoriografskom esejistikom koji su Škotu prirođeni.

 

Ponovo, ovo ističem jer to Injusticeu daje fokusiranost kakva često izostaje iz DC-jevih velikih DOGAĐAJA, pogotovo onih koje je sa mesta scenariste ili osmišljavača predvodio Morrison u poslednjih desetak godina. U Morrisonovoj izvedbi likovi su uglavnom fiksirani u nekim svojim arhetipskim verzijama i on ih koristi kao gradivne elemente za svoje postmodernističke eksperimente sa DC-jevim temeljnim motivima, dok kod Taylora, naprotiv, najveći deo „posla“ koji scenarista obavlja otpada upravo na to da se pokaže kako se ovi klasični, skoro okamenjeni likovi menjaju u okolnostima koje, za razliku od mejnstrim kontinuiteta, imaju neke sasvim merljive i ireverzibilne posledice.

 

Injustice 2, naravno, ne može da ponovi iste trikove kojim je prvi Injustice pokazao da je „sranje postalo realno“ – sada već znamo da kada nekog ovde ubiju on ostaje mrtav, kao i da niko, čak ni Supermen, nije imun na subjektivni moral i činjenje groznih stvari u ime ideje koju smatra čistom i ispravnom. Takođe, Harley Quinn je u originalnom Injustice već prešla svoj put od zločinca do heroja (i od praktično sociopate do osobe koja svoje antisocijalne impulse razume i stavlja u službu čovečanstva) pa je razumljivo da je ovde dobijamo kao relativno fiksiran lik, no Taylor se zbilja trudi da stvari protrese na najbolje načine.

 

U prvom redu, sam zaplet je iznenađujuće svež i scenarista vrlo uspelo vodi čitaoca na jednu stranu, ubeđujući ga da čita praktično prepričavanje originalnog Injusticea, samo da bi iznenada okrenuo stvari naglavačke i uveo nove motive u igru. Bez želje da išta spojlujem, reći ću samo da je dilema sa kojom se likovi u ovom stripu suočavaju možda i etički teža od one iz prošlog serijala te da se razdeljenost superheroja na tabore prodaje čitaocu sa još većom ubedljivošću. Naravno, nije Taylor ovde baš izmislio toplu vodu, dobar deo motiva smo već videli i u drugim stripovima, uključujući i Marvelov Civil War ako baš hoćete, ali sigurnost sa kojim on vodi likove kroz etički sve dubiozniji zaplet je veliki kvalitet Injustice 2.

 

Drugo, tim istim likovima on ponovo jako dobro rukuje. Gledajući Justice League u bioskopu pre neki dan više puta sam se začudio kako Snyder i Whedon osećaju potrebu da Betmena stalno isforsirano humanizuju pokazujući ga kako je iznenađen, nesiguran, pun sumnji, rezonujući, za moj groš pogrešno, da gledalac sa Betmenom treba da se identifikuje. Taylor ne upada u ovu zamku, prepoznajući da je, pogotovo u situacijama kada sarađuje sa drugima, Betmen pre svega maska potpune neprozirnosti, skoro neljudska sila superiornog intelekta i nepokolebljive volje koje se i drugi, nominalno moćniji heroji pomalo plaše. Betmen je, naprosto, neko ko ima plan za SVAKU situaciju, čak i ako je ona nezamisliva i Injustice 2 je zato mnogo, mnogo ubedljiviji kada prikaže Betmena u trenucima poraza ili inferiornosti, komunicirajući dramatičnost takvih situacija bez potrebe da nas podseća kako je Betmen, eto, na kraju dana samo čovek u gumenom kostimu.

 

Taj tretman ovog lika, prepun poštovanja za njegovu snagu i veličinu, je zaslužan i što, kada dobijemo momente autentične emocije koja stigne od strane Betmena/ Brucea Waynea, imamo utisak da prisustvujemo zaista bitnim istorijskim trenucima u kojima se paradigma nepovratno menja.

 

Ali Injustice je upravo i najbolji u tim uverljivim promenama paradigme i tome kako nam uspešno prodaje likove koji se zbilja transformišu. Quinnova je i ovde značajan lik, ali njena promena po prirodi stvari nije tako velika kakva je bila tokom originalnog Injustice, no Taylor zato uzima Damiana Waynea, Betmenovog sina i sa njim radi velike stvari, prikazujući kako klinac koji je tek ušao u pubertet u aktuelnom DC kontinuitetu može da se transformiše u interesantno polomljenu i moralno veoma kompleksnu mladu odraslu osobu. Svakako, Damian je bio bitan lik i u prvom Injustice, ali ovde je on još više u nekom etičkom centru priče i kroz njegovo postavljanje u odnosu na globalni rat u koji su superheroji uvučeni i njegov odnos sa svojom porodicom se uspešno prelama veliki deo Injusticeove diskusije o pravdi i pravednosti.

 

Onda su tu i brojne sitne epizode i momenti sa drugim, manje prominentnim likovima, a Taylor je i tu besprekoran, od izvrsne karakterne drame sa Flashom u broju 32 (kojim se zaokružuje deo priče o liku začet još u originalnom Injustice), preko složenog a opet ubedljivo romantičnog podzapleta sa Green Arrow i Black Canary iz različitih univerzuma, pa do izvrsnih minijatura sa Wildcatom ili perfektno uklopljenim drugo i trećepozivcima poput Blue Beetlea, Atoma, ili Black Lightninga.

 

Ipak, ovo je složen narativ i česte digresije i pomeranja fokusa na drugu grupu likova mogu u teoriji biti pomalo dezorijentišuće, pogotovo za čitaoca koji ne zna u prste baš SVE likove ikada nastale u DC-jevim stripovima (ili u njih dodate kroz akvizicije…), ali čini mi se da ovde nedeljni tempo izlaženja u ogromnoj meri ublažuje secanja koja nastaju kada strip, najednom naizgled krene da priča o nečem sasvim drugom na sasvim drugoj strani sveta i ne bude odmah baš jasno kako se sve to uklapa u centralni konflikt.

 

A uklapa se. Taylor kreira složenu tapiseriju, ali čak i kada ide u opširne tangetnte (na primer podzaplet sa Black Adamom) one su same za sebe odlično napisane i zanimljive, a i može se nazreti kako će na posletku biti uvezane u glavni narativ. Ponovo, strip izlazi svake nedelje pa je teško u njemu izgubiti nit, a kada se Taylor jedno vreme usredsredi na jedan partikularni tok radnje, lako vas podseti da mu skoro nema premca u pogledu pisanja napetih trilerskih i akcionih set-pisova oslonjenih na odlične dijaloge.

 

Bruno Redondo koji predvodi crtački tim na Injustice 2 je već u prvom Injusticeu blistao a ovde još više potvrđuje svoju superiornu klasu. Injustice 2 ima svu grandioznost prvorazrednog superherojskog krosovera, a opet uspeva da izlazi u nedeljnom tempu (doduše na manjem broju tabli) sa veoma konzistentnim kvalitetom crteža i tonom koji je istovremeno i ozbiljan ali i superherojski „hiperrealan“ da ne deluje pretenciozno.

 

Da zaključim, Injustice 2 je, kako već i rekoh, jedan od najboljih primera kako se radi dobar krosover i u ovom trenutku jedna od najzanimljivijih priča u „alternativnoj“ superherojskoj stvarnosti. DC je veliki deo svog marketinškog napora ove jeseni uložio u Snyderov Metal, računajući, svakako s pravom da njihova vedeta zaslužuje mesto pod reflektorima za svoj veliki DOGAĐAJ koji će preoblikovati DC multiverzum. Pošteno, ali nemojte da vas to zavede do mere da Injusticeu ne ukažete priliku da vas osvoji. Mogli biste da se prijatno iznenadite.

Pročitani stripovi: Cry Havoc, Clean Room i Citizen Jack

Evo malo i mojih impresija o pročitanom poslednjih dana…

 

Čovek bi pomislio da strip o timu komandosa sa specijalnim, mitološkim sposobnostima koji je poslat u Afganistan da se pozabavi pretnjom što može da ugrozi čitav svet mora da bude ili a) relativno glup ili b) prilično dobar. Ispostavlja se, međutim da je prvi (za sada, i na neodređeno vreme i jedini) tom serijala Cry Havoc sa podnaslovom Mything in Action koji je nekom sigurno nekada morao zvučati kao pametna igra rečima, da je dakle taj strip zapravo a) solidno pametan ali i zapravo b) ne naročito dobar. Nesrećna kombinacija za sve umešane, rekao bih, pogotovo za mene, koji sam od ovog serijala očekivao dosta.

 

Očekivanja su bila tu jer je tim koji je ovih šest epizoda supernaturalne akcije i mitologije sklopljen od strane odličnog britanskog scenariste Simona Spurriera i odličnog američkog crtača Ryana Kellyja. O Spurrieru sam ovde u više navrata već pisao, kako dotičući njegove X-Men spinofove tako i hvaleći pre nekoliko dana njegov odlični natprirodni gangsterski strip Weavers, dok je Kelly iskusni profesionalac sa radovima poput Lucifera i Books of Magic u portfoliu pored gomile dobrih kolaboracija sa Brianom Woodom.

Cry Havoc me je, nažalost razočarao jer sam pod utiskom da su profesionalne veštine i nagomilana iskustva dvojici autora dopustila da naprave visokoprofilni, kvalitetno producirani strip pukim mehaničkim spajanjem elemenata koji bi u teoriji trebalo da budu zanimljivi nekakvoj Imageovoj publici, da ne upotrebim onu ružnu reč „komercijalni“. Drugim rečima, ovo je strip za koji sam čitajući sve vreme imao utisak da je prvo postojao u formi powerpoint prezentacije, sa urednom čeklistom elemenata koji moraju da budu uključeni: zanimljiva trivija o divljim životinjama osmotski pokupljena uzgrednim slušanjem šta priča voditelj na Diskaveriju – ček; motivi iz različitih svetskih mitologija smuljani tako da služe priči umesto da ukazuju na značaje tradicije i podsvesnog u našim životima – ček; rasno i rodno diversifikovana ekipa protagonista – ček; glavna junakinja koja je buntovna lezbijka – ček, naravno.  Kad je došlo vreme da se od sastojaka napravi obrok, rekao bih da je ovo strip koji je na kraju nastao na silu.

 

Osnovni zaplet je naprosto isuviše artificijelan, isforsiran i, a što je obično signal da scenarista na kraju nije znao šta da radi sa svojom pričom, verbalno prezentiran od strane jednog od likova – pritom, za bonus poene, glavnog negativca – u formi klasičnog infodamp solilokvija koji je u meni izazvao veoma slabašne rezonance. Spurrier je svakako za ovaj strip imao dobru nameru, da upari high concept premisu sa street-level likovima i to je plemenit pristup problematici. Tako se Mything in Action bavi idejom o tome da se folklorni mitovi ostvaruju i postvaruju, da postaju deo naše stvarnosti na veoma imanentan, opipljiv način i da je ovo posledica određenog istorijskog/ psihološkog trenutka u razvoju ljudske rase. Zvuči kao nekakav Vertigo plot sa početka devedesetih, ne c’est pas, ali Spurrier je čovek kadar da i visoke koncepte uspešno humanizuje tako što priču iznose likovi sočnih, dinamičnih karakterizacija, koji pričaju iznenađujuće životnim kolokvijalnim govorima i deluju kao „pravi“ ljudi kakve bismo mogli da upoznamo na ulici. Cry Havoc ima pokušaj ovoga ali, rekao bih, pored mehanički pričanog zapleta, likovi su drugi element na kom on pada. Najkraće rečeno, za likove sam osećao u najboljem slučaju potpunu ravnodušnost, a u nekim momentima i neprikrivenu antipatiju. Glavna junakinja, konfliktna, nezrela osoba koja ne ume da prepozna dobru stvar ni kada joj se trlja pubisom o lice i stalno se protiv svega buni, bežeći od, jelte, odgovornosti i posvećivanja je svakako imala potencijala da bude pouzdani stožer pripovedanja kroz svoj narativni luk o potrebi da na silu sazri, preuzme odgovornost, pronađe u sebi snagu da zaštiti i sebe i druge, donese ne-sebičnu etičku odluku, shvati koncept žrtvovanja za viši interes itd. Ali tokom celog stripa je ona, bez obzira na Spurrierov neokrnjeni talenat da piše dijaloge i bez obzira na razmere transformacija koje mora da prođe, meni delovala kao puki skup elemenata karakterizacije, nikako ne uspevajući da od, jelte, marionete na kojoj sve vreme vidim konce, postane živo biće koje se samo kreće i govori.

 

 

U tom smislu mi je Cry Havoc: Mything in Action i bio relativno nezanimljiv iako je imao interesantne scene. Ako se priča se odmotava mehanički a glavna junakinja mi je neubedljiva ne pomaže lep Kellyjev crtež, odabir troje kolorista da se razdvoje različite vremenske linije i obilje sitnih zanimljivosti u stripu. Spurrier kao da ovome nije povetio dovoljno vremena (a ni strip nije imao urednika tako da… nije bilo nikog da ga malo dotera) – na primer jedan od likova je skandinavski panseksualni muškarac koji pola vremena provodi masturbirajući dok priča sa drugim likovima jer ima skoro nekontrolisan libido. Okej, to je prihvatljiv komični predah ako se odigra kako treba plus ima potencijala da bude spojeno sa seksualnim sadržajem mitova i folklora na neke dubinske načine. Ali Spurrier se time bavi samo na najpovršnijoj površini, plus ovom liku u usta stavlja komično polomljen engleski kakav u dvadesetprvom veku ne govori apsolutno ni jedan skandinavac ovog uzrasta. Na engleskom se ovo zove low hanging fruit i rekao bih da je Cry Havoc strip i nastao kao pokušaj da se na brzinu sklopi nešto što će dobro izgledati i imati nominalno duboku temu i kul razradu ali da se jasno vidi da šireg promišljanja tu nije bilo.

 

No, dobro, Kellyjev crtež je dovoljno dobar da ovo ne bude neprijatno iskustvo pa strip mogu oprezno da preporučim nekome manje džangrizavom od mene da ga isproba i vidi ima li tu i nečeg dubljeg a što je meni promaklo.

 

 

 

Sa velikim zanimanjem pročitao sam svih dvanaest do sada izašlih epizoda Vertigovog serijala Clean Room. Ovo, naravno piše Gail Simone – najbolja scenaristkinja u američkom mejnstrim stripu poslednjih… eh, hiljadu godina? – čiji su radovi na Deadpoolu i Secret Six svetli primeri superherojštine koja istovremeno poštuje žanr ali ga i blago i dobronamerno dekonstruiše. Kako sebe smatram u razumnoj meri fanom ove autorke, Clean Room mi je bio prilično visoko na listi prioriteta ove godine, uprkos zdravoj sumnji koju gajim spram moderne Vertigo produkcije (a za koju smo više puta na ovom topiku potvrdili da je statistički opravdana). Iako se serijal još nije završio i ide dalje, kraj dvanaeste epizode je i kraj drugog toma i čini mi se kao solidno mesto da se podvuče crta i da vidimo šta u stripu valja a šta ne valja.

 

Prvo, primetiću da je Simone autor koji iznenađujuće retko piše u creator-owned kontekstima. Većina njene stripovske karijere definisana je radom u korporativnim univerzumima i predstavlja (često veoma osvežavajuće) lične verzije likova koje su drugi izmislili i utemeljili. Poslednji put kada je Simone radila autorski strip bilo je pre više od pola decenije, za takođe DC-jev imprint, danas pokojni Wildstorm (ali, kako smo već čuli, na rubu vaskrsnuća) pišući više-interesantni-nego-izvrsni strip Welcome to Tranquility o zajednici penzionisanih superheroja. Utoliko, Clean Room je dugo očekivani i više nego dobrodošli iskorak za Simone, strip koji nije ni superherojski niti se bavi starim, odavno utemeljenim likovima (kao što to radi Red Sonja).

 

Naravno, Clean Room je ipak žanrovski strip u onom smislu u kome to savremena Vertigo (ali i Image, Oni press, Boom, Dynamite, Avatar…) produkcija najčešće mora da bude. Protiv čega nemam ništa – savremena američka strip-produkcija je svakako raznovrsnija od onoga što smo imali u ponudi pre trideset godina ali je primetno da se i kada se beži od superherojštine i traže se „ozbiljniji“ setinzi, utemeljenje najčešće nalazi u žanru i da se „pravi“ mejnstrim strip koji nije očigledno žanrovski, poput recimo Sheriff of Babylon (ili, hm, Starve) sreće srazmerno retko. No, dobro, nije da sad ja otvaram strip očekujući da naletim na Marsela Prusta – publika danas jeste zrelija ali i televizija sa svojim Lost, Walking Dead i Game of Thrones blokbasterima podseća da je žanr i dalje bitan element popularnosti kod young adult i sredovečne publike.  Mada televizija ima i svoje Breaking Badove, Mad Menove i Halt and Catch Fireove koji su u stripu primetno ređa pojava.

 

 

Sve ovo gore što sam konfuzno nakucao o žanru i njegovoj, možda, važnosti u funkciji metaforičke štake kod kreiranja savremenog stripa je u stvari jedino bitno u svetlu toga da je Clean Room jedna prilično neobična smeša žanrova i da me je prilično žestoko provozao između brutalnog horora i natprirodnog trilera u svojih prvih par epizoda tako da sam ostavši bez daha pomislio da je ovo trenutno jedini pravi takmac/ nastavljač onoga što je radio Spencerov Morning Glories. Što je veliki kompliment, ali i teška odgovornost, definitivno.

 

Uz rizik da ispadnem glup reći ću da je za mene najslabija karika u ovom stripu glavna junakinja, Chloe, mlada žena čiji je dobro uravnoteženi, veseli verenik jednog dana, nakon što je pročitao popularnu knjigu za samopomoć autorke koja se obogatila pišući takve knjige, uzeo pištolj i sebi prosuo mozak po kuhinjskim elementima. Chloe je, prirodno, neko ko tokom stripa pokušava da se oporavi od ovakve traume– pa prolazi i kroz sopstveni pokušaj samoubistva – ali i proaktivna, dinamična osoba koja će posle svega krenuti u istraživanje pozadine autorke Astrid Mueller i funkcionisanja njene poslovne imperije izgrađene, predvidivo, na temeljima imidža čistote i dobrotvornosti ali i okrutno poslovnih saradnika koji ne prežu ni od neetičkih poteza kada duing biznes okolnosti to nalažu. Chloe dolazi u dodir sa fondacijom Astrid Mueller, počinje da čačka šta to oni zapravo rade i kako pomažu ljudima, hvata se u koštac sa kultom ličnosti sagrađenim oko Muellerove i odgriza proverbijalni preveliki zalogaj da bi tek tako mogla da ga sažvaće & proguta. No, stvari, reklo bi se, nisu tako proste kako bismo mi voleli, pa da gledamo kako žena sa legitimnom osvetničkom žudnjom ruši fasadu podmukle sektaške biznis-operacije i Simoneova servira intrigantan zaplet u kome se sociopolitičke opservacije kombinuju sa legitimnim onostranim hororom. Još uvek, doduše ne znamo kuda sve to ide jer se Clean Room odmotava prilično glacijalnim tempom i tu čovek mora da nauči da bude strpljiv ili da se navikne na blagu isfrustriranost.

 

No, da, da se vratim na prvu rečenicu prošlog pasusa, najslabija karika u stripu je za mene ipak protagonistkinja jer je ona i najmanje zanimljiv lik, pogotovo nakon što, posle prolaska kroz redove ličnih asistenata i enforcera (koji su zanimljiviji od Chloe) stignemo da upoznamo samu Astrid Mueller. Muellerova je onaj fascinantni, veći-od-života karakter kakav mora biti u centru svake kultističko-sektaške organizacije ali je Simone piše višeslojno i intrigantno tako da strip, u momentima kada se bavi njome ima primetno više energije nego kada se vraća na Chloe koja od dinamične novinarke namerne da poruši lažnu fasadu dobrostivosti fondacije sa početka stripa postaje osoba sa srazmerno malo delatnog potencijala, više neko ko događaje posmatra i komentariše nego neko ko u njima igra presudnu ulogu. Opet, nije da Chloe nema neke odlučujuće gestove u narativu, nisu stvari BAŠ crno-bele, ali je moj preovlađujući utisak da je Simoneova nju ipak najpre zamislila kao grčki hor u ovom stripu dok je Muellerovoj namenila ulogu heroja u tragediji pa treba ovo imati na umu i podesiti očekivanja na pravilan nivo.

 

Pored toga, kako rekoh, narativ se kreće relativno sporim tempom i vrlo je jasno da smo ovde platili da gledamo maraton a ne sprint. Simoneova, naravno, povremeno kreira punktuaciju u vidu ekstremno napetih ili visceralno brutalnih scena, uvodi ubedljive horor trope sa puno sigurnosti u priču koja se povremeno čita kao skoro nežanrovski mejnstrim pa ovde ima dovoljno udica koje vuku na dalje čitanje ali, možda zato što sam toliko uživao u relativno kompaktnom Sherrifu of Babylona, fakat je da ovaj strip zahteva i dosta strpljenja.

 

Dosta zamerki, ajde sad malo da hvalimo: Clean Room ima izuzetno uspele scene uznemirujućeg horora koji se događa na više planova, od čisto psihološkog do sasvim telesnog, a da to sve biva isporučeno elegantno, sa razumevanjem kako da se elementi svake scene uvežu u širi narativ i dobiju na važnosti kasnije, u narednim epizodama kada nam strip pokaže malo više o tome šta se zapravo događa na našoj planeti i kakve to implikacije ima za nas.

 

 

Takođe, Simone je izbegla očiglednu zamku gde bi prikaz Astrid Mueller i njene organizacije bio puki, blago zabašuerni napad na L. Rona Hubbarda i njegove sajentologe. Razume se, Clean Room ima dosta umešne kritike ovakvih organizacija/ kultova ličnosti i pokazuje njihovu koruptivnost i maligne elemente, ali je ovo žanrovski strip koji svoje spekulativne dimenzije koristi da produbi obradu lika Astrid Mueller i njenih sledbenika/ zaposlenih, te uloge koju njena organizacija ima u dašanjem svetu. Ovo kreira i blagu, ali dobrodošlu konfuziju u čitaocu koji se spremio da gleda bespoštednu disekciju tako neetičkog, tako američkog biznisa koji se predatorski ustremljuje na sirotinju raju ali onda biva potisnut natrag na sedište pomeranjem zavese malko unatrag i pokazivanjem da stvari nisu baš tak proste.

 

Kako god, lik Astrid Mueller i ono što se do sada dalo nazreti od onostranog kojim se ovaj strip bavi su glavni motor njegove privlačnosti i drže me investiranog i u momentima kada mislim da se sa likom Chloe nije bogznakud stiglo i da mi je njena romansa sa lokalnim pandurom slatka ali potpuno neesencijalna za strip koji ima mnogo zanimljivijih likova.

 

Britanskom crtaču Jonathanu Davisu-Huntu ovaj strip je američki debi (do sada je radio za 2000 AD, naravno) i verujem da je pred njim sjajna američka karijera (uostalom, radiće na nekim od stripova u relansiranom Wildstormu). Davis-Huntov crtež je veoma čist, jasnih, čvrstih linija i minimalnih ali jako efektnih senčenja. Naravno, slike zbog ovoga znaju da mu budu i malo statične ali on se iz ovoga umešno izvlači dinamičnom organizacijom panela na stranici, a u retkim akcionim scenama su energija i kinetika sasvim dostatno prisutne. Pritom, ta čistota njegovog crteža jako pomaže u brojnim spleš scenama koje zauzimaju po celu stranu i remek dela su dobro osmišljene geometrije. Jak ali disciplinovan kolor Quintona Wintera dopunjuje luksuzni izgled ovog stripa.

 

Clean Room je, da zaključimo, strip koji kreće izuzetno žestoko ali vam potom pokazuje da je bolje da se namestite udobno jer će vožnja do kraja biti podugačka i ne uvek u onom smeru koji očekujete (ili, čak, priželjkujete). Ne kažem da nije tu prostora bilo za određena dotezanja, ali za sada su njegove misterije i ono malo katarzičnih razrešenja koja smo videli dovoljno jaka da bez ikakve sumnje kažem da sam investiran u dalje čitanje.

 

 

 

Tempirao sam čitanje Imageovog miniserijala Citizen Jack da ga dotučem negde pred ovogodišnju završnicu američkog izbornog ciklusa i, sad kad sam i šestu epizodu dovršio a izbori samo što nisu, mora se reći da ponekada satira zaista ima sreće da je uspela da bude za dlaku ekstravagantnija od stvarnosti koju satiriše i da nije ispala glupa u društvu.

 

Zaista, ko je mogao da predvidi ovakvo finale američkih izbora 2016. godine? Pa pre samo dvanaest meseci smatralo se da je Tramp klovn koji nema šanse da se provuče kroz republikansku šibu s obzirom na broj partijskih kandidata sa dinastičkim i ličnim iskustvima u sporovođenju vlasti i Klintonovoj je pripisivana skoro sigurna pobeda bez obzira na brojne instance laži i krađe u kojim je hvatana, da ne pominjemo spoljnu politiku koju je vodila. A sada se do kraja ništa ne zna i Trampova aura, sastavljena od hiperbola i izmišljotina od kojih su neke lansirali protivnici, neke saveznici, a neke on sam, nerazaznatljivih od nekakvih proverljivih fakata, ta aura veoma uspešno (mada svakako i zastrašujuće) služi da bude krivo ogledalo američke politike i čitavog demokratskog procesa u toj državi, ogoljujući brojne farsične aspekte cele javnopolitičke građevine na kojoj društvo u SAD počiva.

 

Kada je Sam Humphries seo da piše Citizen Jack, negde prošle godine, ne verujem da je očekivao da će stvarni Donald Trump na kraju biti skoro jednako nadrealistično fikcionalizovan lik kao što je to Jack Northworthy, negativni heroj njegovog stripa. Satira treba da preuveličavanjem i apsurdističkim strategijama ukaže na ponekad ne potpuno očigledne mane postojećih ličnosti ili fenomena ali sa Citizen Jack ispalo je da preuveličavanje skoro da nije bilo dovoljno i pretpostavljam da je autor sa užasom posmatrao kako stvarni život sa svakom novom nedeljom predizborne kampanje postaje sve više kao njegov strip, u nekim ga elementima i prevazilazeći.

 

 

Sam Humphries je inače dosta prolifičan strip-scenarista (i fotograf) koji je posle autorskog Fanboys vs. Zombies i još par serijala za Boom! imao i vrlo uspelu nisku radova za Marvel (Ultimates, Uncanny X-Force, Legendary Star Lord…) a danas piše i za DC. No, Citizen Jack je očigledno njegovo ispipavanje terena u creator owned domenu i ne može se reći da je to loše ispalo, pa možda i Humphries za godinu dana bude jedan od prebega iz korporativnog tora na zelenije pašnjake nezavisne produkcije.

 

Moja lična opservacija u vezi sa satirom u američkom mejnstrim stripu je to da najčešće ona nije dovoljno ekstremna, odnosno da ne ide dovoljno snažno u smeru potkazivanja svojih meta i apsurdističke dekonstrukcije usvojenih tema. Problem, svakako moj lični, je što sve poredim sa Alanom Fordom, italijanskim klasikom koji je u svojim najboljim momentima satiričnu oštricu tako fino izbrusio da mi mnogi američki pokušaji više od četrdeset godina kasnije deluju kao da su rađeni sa pola snage. Časni izuzeci, poput The Fix o kome smo nedavno pričali, takođe služe da podcrtaju kako satirični stripovi drugih autora kao da se malo poplaše toga kuda bi ih odveo dalji odlazak u apsurd pa tako skoro ništa u mejnstrim stripu u poslednjih nekoliko godina nije moglo da se približi sublimnoj demenciji Dr. McNinje, da uopšte ni ne pominjem klasične radove Chestera Browna.

 

U tom smislu, Citizen Jack i sam emituje određenu nelagodu, ne baš sasvim siguran koliko daleko hoće da ode u dekonstrukciji ideje predstavničke demokratije i profesionalnih političara odljuđenih od glasača, ali Humphriesu valja priznati u zasluge da ide solidno daleko. Možda najviše mogu da kritikujem da se suviše prostora troši na normalne likove, prevashodno na Donnu Forsyth, mladu, dinamičnu profesionalku koja vodi kampanju glavnog junaka i koja treba da predstavlja straight (wo)man-a u donosu na hiperbolično karikiranog Jacka, a kojoj Humphries daje i detaljnu pozadinsku priču, čitav luk razvoja lika, prikazanih motivacija, emotivnih krešenda kroz koja prolazi koji su, rekao bih, uglavnom nepotrebni. Mislim, kontrast njoj predstavlja korumpirani rednek iz Minesote sklon svakom mogućem poroku kog možete da zamislite, a iza čije predsedničke kandidature stoji autentični demon iz pakla. Ako već ne idete na suptilnost kod kreacije titularnog lika, deluje kao traćenje vremena i energije da se toliko trudite oko sporednog, pogotovo jer su najbolji momenti stripa upravo oni u kojima se prikazuju razmere Jackovih ekscesa i psihološke, te moralne posledice koje oni ostavljaju.

 

 

Humphries svog protagonistu i predstavlja sa dosta empatije pa bih voleo da je imao više prostora za dublja istraživanja njegove ličnosti. Jack Northworthy je ono što bi se akademskim rečnikom moglo nazvati ljudskim govnetom – potomak uspešne političke porodice sa nula socijalnog takta i nula ambicije da se na bilo koji način integriše u zajednicu, Jack je sublimat svih džordždabljubušovskih humanih fabrikata u novijoj američkoj istoriji, biće odgajeno na starom novcu i odsustvu ikakvog društvenog morala sa obećanjem da će moći da radi šta hoće sve dok u javnosti održava kakav-takav privid svesti o važnosti zajednice i socijalne odgovornosti.

 

Naravno, Jack ni taj privid ne uspeva da održi, on je produkt nekoliko generacija sve pijanijih od moći – ekonomske, političke i socijalne – i refleksno odbacuje sva pretvaranja da pripada ijednoj zajednici koja bi ikako možda i želela da ga ima. Jack je serijski preljubnik, sklon piću i narkoticima, kompulzivni lažov, refleksni provokator, jednom rečju hodajući turet-sindrom koji samo od Amerike želi da dobije ono što mu je Amerika, filtrirano kroz sve te priče o američkoj izuzetnosti koje treba da obuhvate sve klase, ali posebno onu koja sebe smatra elitnom, obećala.

 

Naravno, kada istakne svoju kandidaturu, ceo svet mu se smeje, uključujući oca, uspešnog lokalnog političara koji je i sina pokušavao da ukoreni u sigurne tokove gradske politike ali je morao da ga na kraju pusti niz vodu zbog hroničnog Jackovog pomanjkanja ikakvog osećaja odgovornosti prema ičemu osim sopstvenim nagonima. Televizijski komentatori ga ismevaju – jedan od njih je… er… delfin koji govori, a što svedoči o nadanutim apsurdističkim tonovima kojih se Humphries ne plaši – sugrađani ga vide kao lokalnu budaletinu koja se većinu vremena šeta po gradu u bademantilu, sa kaubojskim šeširom , držeći u jednoj ruci revolver a u drugoj flašu sa viskijem, a politički protivnici ga u svoja obraćanja javnosti uključuju samo kao pančlajn otrovnih šala. Ali onda, tokom predizbornih procesa, Jack od potpunog autsajdera serijom incidenata i šokantnih preokreta postaje ozbiljan kandidat i jedan od dvoje poslednjih u predsedničkoj trci.

 

Humphries se ne bavi razmatranjem toga kako to da jedan u sebe tako siguran demokratski sistem ima zapanjujuće kontraintuitivan izborni proces niti propituje ideju o koncentraciji moći u funkciji predsednika koja je i zastupnička i izvršna u isto vreme, ali ovo i nije strip o tome (i, dodao bih, nadam se da će biti stripova i o tome u nekoj skoroj budućnosti, bez obzira ko pobedi u Utorak) već najpre strip o tome koliko američki građanin javnu politiku na kraju dana, posebno izbornog dana, svodi na pregršt iracionalnih reakcija na do karikature stilizovane karakterizacije kandidata i kako ovo donosi –sada je to jasno, potpuno realan – rizik da se moć stavlja u ruke osoba koje su otvoreno nečasne, nekompetentne, ili obe stvari odjednom.

 

 

Preokreti koji Jacka vode ka Beloj kući su zabavni i strip ima dobru dinamiku eskaliranja skandala i incidenata koji menjaju naklonost američkog glasačkog tela. Dobra satira ume da prepozna srž problema i predstavi je kroz pažljivo sažetu, ekscesnu scenu i takvih scena je ovde dovoljno, pa kada u završnici stripa dijalog dvoje kandidata postane skoro potpuno razdvojen od bilo kakvih pravih pitanja javne politike i vodi se na razini farse, ovo ne samo da je konzistentno sa dotadašnjom radnjom već i potentno korespondira sa onim što gledamo u stvarnom životu i stvarima koje izgovaraju stvarni američki kandidati za predsedničku funkciju. Mislim, ilustracije radi, Jack u finalu kampanje temelji svoju platformu na tome da je on lično protiv dece i da će voditi i takvu politiku kad bude izabran a entuzijastičke reakcije birača su zapravo ubedljivo dosledne jer se tokom stripa prikazuju sve veoma uverljive, realistične populističke i demagoške tehnike koje svakog dana gledamo na televiziju u „našem“ svetu.

 

Humphries ljudsku pohlepu, moralnu slabost, nedoslednost i sklonost padu koje idu uz rast u okruženju moći ovde otelovljuje u liku demona koji Jacku pomaže u kampanji, što je legitiman satirički alat, no pitam se da li je Citizen Jack ikada imao nameru da ima i drugu sezonu. Razume se, mnogo toga zavisi i od ishoda izbora naredne nedelje jer stvarnost ovde ima šansu da ode na drugu stranu od one kojom je satira finiširala ovaj miniserijal. Ipak, zavodljivo je spekulisati o tome je li Humphries uopšte razmišljao šta bi neko poput Jacka stvarno i radio u Beloj kući sada kada je Tramp na njenom pragu.

 

Crtač Tommy Patterson je ranije radio na strip verzijama Warriorsa ili Game of Thrones ali Citizen Jack mu je nesumnjivo najbolji rad do sada. Od na momente iznenađujuće detaljnih scena na granici geoffdarrowovskog baroka i odličnog dizajna demona, Patterson se sigurno proteže do kvalitetnog slepstika koji je potreban da ova vrsta komedije uspe. Kolor je pomalo nekonzistentan ali nije to ništa što ovom stripu može ozbiljno da naškodi.

 

Citizen Jack treba pročitati jer svedoči o vremenu u kome satira, čak i kada je prilično ekstremna, zapravo jedva da drži korak sa stvarnošću, ali jer i pored toga uspeva da napravi nekoliko dobrih poenti. A ako Tramp pobedi, možda druga sezona ovog stripa bude neizbežna.

 

Pročitani stripovi: Weavers

Pročitao sam miniserijal Weavers koji se upravo završio prošle nedelje svojim šestim brojem. U pitanju je dalji nastavak uspele saradnje britanskog scenariste Simona Spurriera sa američkim izdavačem Boom! koja je do sada porodila zapažene miniserijale poput Spire, Cry Havoc ili, dakako ribut palp klasika Six Gun Gorilla. Spurrier je inače stalni-povremeni Marvelov saradnik i već sam o njegovom radu na nekim od X-Men spinoff serijala pisao izražavajući se biranim rečima, no u poslednje dve godine je Britanac sa Boomom pronašao očigledno obostrano zadovoljavajući modus saradnje koji mu omogućava rad na sopstvenim, autorskim stripovima a koji se, pak, kreću u interesantnim a raznorodnim domenima fantastike i druge žanrovske literature. Da se ne ponavljam mnogo, ali ovo je još jedan od primera zdravog razvoja američke strip-scene koja je od prilično grčevite borbe za opstanak polovinom i pred kraj prošle decenije pronašla modele sazrevanja u kreativnom ali i u logističkom, marketinškom i drugim smislovima. Stripovi su, integrišući svoje postojanje sa drugim medijima pronašli novu (šire) kulturnu relevantnost i moduse komercijalne isplativosti koji nam donose žanrovsku diversifikaciju, sveže (i zrelije) pristupe različitim temama a da sve to nekako ima i određenu komercijalnu logiku. Emejzing!

 

Weavers je kriminalistički, na palpu utemeljeni strip koji se bavi mafijaškim klanom u izmišljenom gradu na američkoj istočnoj obali i njegovim novim članom koji mora da se dokaže u očima sociopatskog predvodnika ali i njegovih poručnika, te sumnjičavog konsiljerea koji je za ovu priliku žena sa imidžom ekstremno efikasnog personalnog asistenta ali i ubilačkom efikasnošću razgnevljene crne udovice. Ovo je standardna postavka ovakvih priča – mladi i zeleni made-man u susretu sa okoštalom poslovnom strukturom u kojoj se, doduše, loša evaluacija nečijeg poslovnog učinka kažnjava skidanjem glave a ne bonusa sa plate – ali Spurrier je iskusni veteran pisanja koji ume da tradicionalnim modelima udahne mnogo novog života.

 

Prva i najočiglednija modifikacija klasične kriminalističke postavke je u tome da scenarista  u igru uvodi koncept supermoći koje članovi ove partikularne bande imaju. U intervjuima kojima je najavljivan ovaj serijal Spurrier je objašnjavao da za njega superherojski stripovi imaju veliku kulturološku potentnost, pogotovo ako se tretiraju kao priče sa izraženim mitskim/ arhetipskim nivoima i u Weavers je ova razmišljanja vrlo konkretno primenio na živu materiju. Štaviše, iako je na pitanje da li bi Weavers opisao kao „Spider-man gone wrong“ odgovorio da ne želi da svoj rad reklamira kao puku varijaciju nečeg tuđeg što već postoji, Spurrier je u istom intervjuu – možda malo i u šali – za Weavers ponudio ovakav elevator pitch: kao da je H.P. Lovecraft napisao jednu epizodu serije The Wire a producenti onda pozvali Guillerma Del Toroa da je režira.

 

Izvor supermoći kriminalne porodice koji pratimo u ovom stripu su – paukovi, ali za razliku od skoro pa nedužne mehanike prenošenja moći sa pauka na čoveka koju znamo iz Spajdermena (običan, mali ujed) ovde su stvari složenije i mnogo više preteće. Paukovi koji ljudima ovde daju posebne sposobnosti su živa i svesna bića koja ulaze u organizam domaćina (kroz usta!!!), garantuju mu moć, ali ga i uvlače u mrežu u kojoj su i svi drugi ljudski domaćini mističnih paukova a koja i domaćinima, ali prevashodno paukovima, garantuje sigurnost i prosperitet.

 

Ovo je vrlo elegantno objašnjenje dominacije koju banda što je u ovom stripu pratimo ostvaruje nad ostalim East Coast gangovima ali i izvor komplikovanog zapleta u koji Spurrier ubacuje svog zbunjenog made-mana, Syda. Za razliku od klasičnih struktura organizovanog kriminala baziranih na rodbinskim odnosima, etnicitetu ili nekoj drugoj vezi porekla, ova je banda povezana samo voljom paukova da odaberu osobe u čija će se tela useliti i koje će koristiti za svoje dalje interese, pa lojalnosti bandi po prinudi koja dolazi bukvalno iznutra nadilazi lojalnosti drugim kolektivnim identitetima. Ovo znači i da se druge bande mogu apsorbovati tako što će njihovi predvodnici biti naterani da postanu domaćini paukovima koji izlaze iz tela kriminalaca ubijenih u akciji, ali u slučajevima iznenadne smrti, pauk će sam od sebe tražiti najbližeg novog domaćina. Syd je tako, od običnog nikogovića zainteresovanog samo za metamfetamine i badi pirsing, time što se zatekao na pogrešnom mestu u pravo vreme, postao najnoviji hitmen moćne krimi-familije.

 

Naravno, iako paukovi imaju određen nivo mentalne kontrole nad svojim domaćinima i sa vremenom ih sve više uvlače u metaforičku mrežu (do mere kada postaje nemoguće lagati i svi nagoni služe samo očuvanju mreže), to ne znači da Sydu u startu iko u novoj porodici veruje i za žanr uobičajena napetost vezana za poslove koje mora da obavi da bi se dokazao, poverenja koja mora da izgradi sa uticajnim ličnostima u bandi i strah koji ga ne napušta čak i kada vidi mogućnosti koje mu se otvaraju je ovde još dodatno pojačana ovim supernaturalnim elementom.

 

Spurrier se potrudio da pruži i (žanrovski) plauzibilno objašnjenje za poreklo paukova i njihove sposobnosti, ali ovaj strip svakako nije tvrda naučna fantastika koaj će se previše ulagati u detalje ovog tipa. Čak su i same moći koje paukovi pružaju domaćinima relativno apstraktno i poizdaleka prikazane, mada je jasno da među njima postoje razlike i gradacija, pa su neki od likova klasični damage dealeri koji u ratovanju sa neprijateljskim bandama za tren oka uništavaju ljudstvo i arhitekturu, dok drugi imaju sposobnost neprimetnog uticanja na nečiju volju i odluke.

 

Sydova potraga za ubicom koji je likvidirao suprugu šefa bande – a koja je, naravno, vezana i za to kako je njemu na kraju zapalo da se bandi pridruži – je, naravno, nesigurna, pipava šetnja kroz komplikovani lavirint odnosa u bandi i odnosa koji banda ima sa drugim bandama i civilima, a u njoj on upoznaje pregršt bizarnih likova. Spurrier spretno varira stereotipe vezane pogotovo za ženske likove u palp prozi pa su žene sa kojima Syd ima posla ovde sve redom zanimljive i nose sa sobom razna iznenađenja. Naravno, s druge strane, njegovo spuštanje među civile, tumaranje kroz metamfetaminska geta grada i otkrivanje elemenata sopstvene prošlosti su takođe katarzični elementi priče i iako je Syd vrlo smišljeno od samog početka stripa pokazan kao skoro pa bukvalno niko i ništa, ova postavka dobro funkcioniše i ovaj bledi protagonist zapravo na dobar način iznosi priču koja ima očekivanu (i željenu) količinu šokantnih preokreta i emotivno zahtevnih otkrića.

 

Dylan Burnett, levoruki crtač ovog stripa, Kanađanin, panker i videogejmer je ime o kome će se verovatno tek pričati. Ne da se radi o početniku, Burnett iza sebe ima serijale poput Cluster ili Interceptor ali saradnja sa Spurrierom bi trebao da mu otvori još mnoga vrata. Burnett se uklopio uz Spurrierov psihodelični ton stripa kombinujući prljav, uverljiv, mada veoma stilizovan pristup klasičnom krimi mizanscenu sa elementima arhetipske strave i njegovi likovi su, iako skoro na ivici karikature, izražajni i, eh, emotivni. Pripovedanje mu je ekstremno fleksibilno, od serija malih panela koji pričaju priču skoro detinje jedostavnim pristupom pa do posterskih spleš-stranica eksplozivne akcije. Akcionih scena,doduše, ima malo, ali su EKSTREMNO eksplozivne a glavni element stripa – osećaj opresivne napetosti, stalne pretnje koja ima i sasvim konkretne socijalne ali i mistične dimenzije – je odrađen veoma sigurno. Triona Farrell na kolorističkim dužnostima je ovde, razume se, od neprocenjivog značaja jer njeno kombinovanje crvenog i crnog kao preovlađujućeg kolorita daje stripu osnovnu notu, ali je ona zatim razrađena kroz brojne psihodelične, šarene prelive.

 

Sve u svemu jedan veoma lepo urađen i zaokružen „mali“ projekat koji se može jednako preporučiti ljubiteljima superherojštine ali i tvrdo kuvanih krimića. Pa šta bi čovek još i mogao da poželi?

 

Pročitani stripovi: 23. Novembar 2015.

Poslednju verziju Marvelovog X-Force sam čitao ranije ali mislim da je red da ga ovde pomenem jer iako su X-Men stripovi u poslednje dve godine bili načelno veoma dobri, sa Bendisom koji je iznenađujuće nadahnuto radio dva glavna serijala i ostalim autorima koji su se iskazali drugde, X-Force je meni bio jedan od najzanimljivijih projekata koje je Marvel uopšte imao u post-AvX eri.

Generalno, X-Force stripovi su i neka vrsta anahronizma utoliko što su oni produkt jedne ere u kojoj se „zreliji“ ton što su ga Miller i Moore uveli u američki strip osamdesetih na kraju u mejnstrimu proširio na najčešće pogrešne načine. I Miller i Moore su provlačili nasilje i mračnjaštvo kroz svoje radove ali ono što ih je nosilo i po čemu su bili zapravo zapaženi je bio taj dekonstruktivni pristup superherojskom mitosu i etici tako da su puška u Betmenovim rukama u Dark Knight Returns i psihotični Roršah u Watchmenu bili očigledne promene paradigme posle kojih nije više bilo u planu da se vraćamo na staro. No i DC i Marvel su svoje imperije izgradili upravo na večnom vraćanju starom pa su superherojski stripovi sa kraja osamdesetih i početka devedesetih od Millera i Moorea pozajmili najpovršnije elemente njihovih stripova – pomenuto nasilje i mračnjaštvo, pu[ke i psihoze – ali je u ostatku postavke sve bio business as usual. Za mene je preimenovanje New Mutants, jednog od najoptimističnijih mutantskih radova Chrisa Claremonta u X-Force, sa radikalno promenjenom atmosferom i etikom bio signal da su se osamdesete definitivno završile i da stupamo u eru X-treme estetike. Ali to je tada palilo i Rob Liefeld je prodao čak pet miliona tog prvog broja X-Force 1991. godine (tiraž danas nezamisliv u američkom superherojskom stripu) pa se ovaj brend i dalje svako malo izvuče iz naftalina i Marvel je tokom prethodne faze imao čak dva X-Force serijala koji su išli paralelno a u poslednjoj, All-New Marvel NOW fazi je ovaj serijal radio negde gore pomenuti Englez Simon Spurrier sa azijskom podrškom na olovkama i to je meni bilo jako intrigantno i uglavnom jako dobro.

Spurriera i inače volim zato što je u pitanju jako literaran, jako dobar pisac koji iako više piše stripove (mostly za britanski 2000 AD) nego romane, zapravo piše jezikom za klasu iznad onog što rade kolege. Njegovi likovi su uglavnom jako upečatljivi i imaju osobene „glasove“ tako da su onda i događaji, u superherojskim stripovima uobičajeno spektakularni i površni što se tiče nekakvih tananijih emocija, kod njega često emotivniji i humanizovani. Za All-New Marvel Now je Spurrier napisao i X-Men Legacy Vol. 2 serijal koji se bavio Legionom, sinom Charlesa Xavierea i to je takođe bio intrigantan serijal o psihotičnom mutantu neshvatljivo velikih moći, a sa X-Force se nastavio na ono što su u Marvel NOW radili Denis Hopeless i Sam Humpries i zapravo, čini mi se uspeo da njihove dobre ideje kanališe u konačno odličan strip.

Dakle, poslednja verzija X-Force je ponovo serijal o grupi mutanata koji za razliku od superherojski inkliniranih X-Men svoju vrstu štite na radikalne načine. U All-New Marvel Now krajoliku naravno i X-Men imaju nekoliko frakcija, sa Cyclopsovim revolucionarima/ teroristima i sa Wolverinovim/ Storminim integracionistima na dve strane, a X-Force ovde okupiraju uobičajenu poziciju black ops tima koji radi poslove koje drugi mutanti ne samo da ne bi radili već bi ih i sprečavali kada bi znali za njih. No za razliku od Uncanny X-Force gde je makar postojala spona sa Cyclopsovim vođstvom, u Marvel NOW inkarnaciji X-Force je bio potpuno nezavisan tim, sklonjen sa radara kako većinskog stanovništva i njihovih agencija, tako i X-Men i drugih mejnstrim mutantskih grupacija, predvođen monomanijački usredsređenim Cableom, rešenim da spase i mutante i svet po svaku cenu, sa malo brige o tome da li će njegove metode ostatku sveta delovati kao terorističke. No, Spurrier uzima ovu postavku i zatim je odvodi još dalje u ekstrem. U njegovoj verziji X-Force se bori sa nekim zaista komplikovanim protivnicima, na svoje uobičajene načine – dakle, pričamo o timu ubica koji predvodi okoreli vojnik bez vernosti ijednoj ideologiji osim preživljavanju mutantske rase – ali baš to što imamo posla sa timom ubica je ujedno i jedna od centralnih tema stripa i Spurrier ovde ima priliku da se pozabavi karakterima, emotivnim labilnostima, potrebama za empatijom u timu koji je veoma šarolik.

Sve je ovde primetno pomereno tako da scenarista može da istražuje one elemente karakterizacije koji su uobičajeno gurani pod tepih, Psylocke je na rubu nervnog sloma jer shvata da joj ubijanje dolazi tako lako da se sada može govoriti o adikciji, Hope Summers je, hm, ozbiljno hendikepirana, ali se ne predaje, Cable je čovek na rubu nestajanja već utoliko što svakog jutra sebe klonira i mora u hodu da nauči šta mu je dalje raditi, a Fantomex je konačno odlepio i pretvorio se u superzločinca kakav se u njemu nazirao još od Morrisonovog X-Men. Uz sve to, Spurrier stiže da se pozabavi i nekim političkim pitanjima iz stvarnog sveta i ovo je serijal koji je u isto vreme i duhovit i maštovit ali i tragičan i potresan. Pritom, onaj „gritty“ štimung koji bi uvek trebalo da ide uz X-Force ovde se ne postiže samo visokim body-countom već i ozbiljno devijantnim crtežom koga je radio korejski crtač Rock He-kim, koji nikako ne mogu nazvati lepim ali koji na savršen način plasira ideju o timu što sve vreme radi na granici racionalnog razmišljanja, napumpan adrenalinom i umoran od racionalizacija kojima pravda svoj ubilački posao. Spurrier i Kim su, uostalom bili svesni da uskoro dolazi veliki ribut celog univerzuma uz Secret Wars pa je njihov X-Force imao onaj „all in“ osećaj kraja sveta i to mu je perfektno pogodovalo.

Drugi serijal iz Marvelove mutantske kuhinje koji sam ovih dana dovršio je X-Men, započet 2013. godine. Uprkos imenu, ovaj serijal je poslednjih godina (dakle od posle Second Coming koji se završio 2010. godine) tretiran kao dopunski serijal u kome se pričaju neke postranične priče i to je, kada ga je svojevremeno inače vrlo dobri Victor Gischler započeo, bilo dosta slabo. Od cele Gischlerove frtutme sa vampirima ostalo je samo to da je nesrećna Jubilation Lee sada vampir, što je, kada se uzme u obzir da pričamo o mutantu sa ozbiljnim deficitom korisnih supermoći, neka vrsta apgrejda.

Elem, serijal je dosta meandrirao posle Gischlerovog odlaska, da bi sa dolaskom Briana Wooda na mesto scenariste postalo jasno da je on takoreći rođen da ovo piše (i njegov Ultimate X-Men je bio iznenađujuće dobar uzevši u obzir prilično ekstremno neiskustvo u superherojskom stripu). Marvel je tu još malo eksperimentisao, serijal ugasio pa ga onda ponovo lansirao 2013. godine sa Woodom u ulozi scenariste i napravio jedan prilično interesantan presedan: naime, iako X-Men stripovi oduvek imaju prominentne ženske likove (Jean Grey, Rogue, Emma Frost, Rahne, Karma, Mirage…) i iako su se povremeno pojavljivale epizode fokusirane samo na žene (pre par godina beše onaj X-Women one-shot koga je pisao Claremont a crtao Milo Manara), poslednji X-Men serijal je bio prvi ikada u kome su svi glavni likovi bili žene. Ovo skoro da ne deluje kao nekakav uspeh u današnjem, jelte, emancipovanom svetu, ali ako nas je gamergate ičemu naučio to je da i dalje postoji otpor među određenim slojevima gikovske populacije u odnosu na kolonizaciju omiljenih pribežišta od strane žena. Marvel ovde gazi dosta sigurnim korakom, pa je tako, zna se, aktuelni Tor u stripu ženskog pola i zove se baš tako – Tor (a ne Torina ili već nekako), a i ovde je sve urađeno bez kompromisa: strip se zove X-Men i tim u njemu zastupljen zove se X-Men i dilema o tome da li bi možda ekipu koju predvodi Storm a prate je Jubilation Lee, Psylocke, Monet St. Croix i Rachel Grey trebalo nazvati nekako drugačije zapravo ne postoji.

Ova dilema je svakako interesantna nama, izvan samog stripa jer ne samo da strip i tim u imenu imaju eksplicitnu referencu na muškarce već je i poslednjih godina, otkada Marvel insistira na boljoj reprezentaciji raznih populacijua u svojim stripovima (i filmovima) debata o tome je li u redu da se postojeći likovi zamenjuju novima, politički korektnijima, a koji zadržavaju isto ime, snažna i na momente besna.

Ako ništa drugo, ova debata u odnosu na X-Men zapravo nema smisla jer se radi o serijalu koji već pola veka bazira svoju etiku upravo na ideji da marginalizovane grupe (i individue) okupljanjem oko zajedničkih vrednosti grade svoj lični i kolektivni identitet, preuzimaju imena koja su im nadenuta –često pežorativno – i koriste ih kao obeležje svoje snage pa u toj konstelaciji nema ničeg previše čudnog da neka od najiskusnijih ženskih imena iz istorije X-Men osećaju sasvim prirodno pravo da svoj tim, u kome jedva da ima muških igrača i to uglavnom iz pozadine, nazivaju X-Men bez ikakvih pojašnjenja, gurkanja u rebra ili drugih signalizacija da je u pitanju nekakva postmoderna ujdurma.

No, ono čime je Wood potvrdio svoj kvalitet je to da, kako rekoh, likovi u ovom stripu uopšte ne gube vreme na ovu diskusiju i mada je na tviteru pokazao da mu stiže gomila mejlova od kojekakvih isfrustriranih mužjaka koji su kukali da se radilo o „reverse sexismu“, ovo je bio strip mnogo zainteresovaniji za klasične X-Men zaplete u akciju nego za raspravu o feminizmu, ostavljajući podtekst da radi svoj posao. I to je okej.

Nije ovo najbolji X-Men strip svih vremena, daleko od toga, ali Wood ima talenat da piše lako, tečno, bez mnogo opterećujećeg teksta, pa čak i kada se popriličan broj stranica troši na dijaloge između likova o njihovim psihološkim nesigurnostima i drugim tlapnjama, sve se to čita brzo i bez muke. Interesantno, Wood se u domenu negativaca isprva opredelio za prilično nepoznate likove da bi kasnije malčice zamešao stvari uvodeći Lady Deathstrike i Typhoid Mary u miks, trudeći se možda namerno da beži od poznatih i uobičajenih zločinaca i pokušavajući da stvari okrene na neku svežu, malo istraženu stranu. Ovo mu jeste donekle uspelo i meni je svakako prijalo da ne čitam po sedamstoti put priču u kojoj je negativac Mr. Sinister ili Hellfire Club, no treba i primetiti  da je bilo tu omaški i plot holova popriličnih dimenzija. Ali opet, ko superherojske stripove čita redovno i dugo navikao se na ovakve stvari i možda mu je, kao meni, važniji dobar tempo i interesantna karakterizacija. Wood postiže ove dve stvari, njegov tim mutantskih žena funkcioniše zaista kao tim i onaj osećaj rođaštva koji je Chris Claremont instalirao u X-Men ovde je živ, zdrav i potentan čak i kada se Rachel Grey i Storm krvoločno svađaju, a karakterizacija koliko god na trenutke bila trapava ima dovoljno i teksta i podteksta (Jubilee kao (po)majka) da se izbori sa naglo prekidanim  linijama zapleta i čudnim pripovednim rešenjima.
Posle Wooda moj arhinemezis Marc Guggenheim je napravio pauzu u pisanju za televiziju i proizveo zabavnu kosmičku avanturu da bi serijal završila G. Willow Wilson pokazavši da joj posle trijumfalnog rada na Ms. Marvel, pisanje daljih superherojskih stripova sasvim lako ide od ruke (što će me možda naterati da se vratim njenom starom Vertigo serijalu Air koji mi se u vreme kada je počeo nije baš mnogo dopao). X-Men je za sada završena priča i u novoj, post-Secret Wars fazi za sada pored tri tekuća X-Men serijala nema najava da ćemo videti nešto slično ovom all-girl eksperimentu. No, možda delom jer mi Woodov stil pisanja prija (a Guggenheim i Wilsonova su takođe isporučili sličan ton i tempo), delom jer je Clay Mann odličan crtač, a delom jer mi se dopalo bavljenje manje poznatim negativcima, i delom jer je svaki strip u kome se Monet St. Croix pojavljuje automatski strip vredan pažnje, ovo je meni bio zabavan i uzbudljiv serijal. Nek se pamti po dobru.

Dočitao sam i Wonder Woman koga je pisao Brian Azzarello a crtao (uglavnom) Cliff Chiang i koji je od svih post-ribut serijala koje je DC lansirao u New 52 univerzumu možda najviše iskoristio ideju da je kontinuitet iz pre-Flashpoint faze danas ne preterano obavezujući. Azzarello i Chiang su dobili mnogo pohvala za ovaj strip i to, kada se uzme u obzir da se i ovde radi o ženskocentričnoj priči u kojoj muškaraca ima ali su decidno u drugom planu, nije mala stvar. No, ono što zaista treba pohvaliti nije samo to da je Azzarello tri godine radio strip u kome glavne uloge imaju princeza Diana, boginja Hera i (naizgled) ni po čemu izuzetna devojka iz američke provincije, Zola, koja je imala tu (ne)sreću da je prevrne lično bogotac Zevs (samo pod pseudonimom) te da mu je rodila slatko kopilence – a sve uprkos sigurno glasnom škrgutanju zuba MRA dela čitalačke populacije koja svoje (super)heroine više voli kad su kurve i akcijašice nego kad su majke i hraniteljke – već to da je Azzarello vodio jednu priču čitavih 35 brojeva, zainteresovan za veliki, operetski zaplet radije nego za cepkanje priče u probavljivije komadiće ili participaciju u DC-jevim krosoverima. Svakako da je lepo i da ga je urednik Chris Conroy pustio da ovo uradi (Wonder Woman je ionako imala priliku za krosoverisanje učešćem u JLA, Superman/ Wonder Woman i nekim drugim serijalima) pa je ovaj magazin tokom tri godine bio ona najređa vrsta superherojskog stripa: surovi mejnstrim sa jednim od najprepoznatljivijih likova u glavnoj ulozi, ali bez bavljenja ostatkom univerzuma u kome se priča odvija, fokusiran na sopstveni zaplet i likove. Ne samo da se u ovom serijalu ni na koji način nije pominjalo da je Diana Supermenova devojka već se ni Supermen ni u naznakama nije pominjao (kada su Finchovi preuzeli serijal sa 36. brojem, ovo je odmah „ispravljeno“).

Ovde zbilja moram da pohvalim uredništvo koje je prepoznalo da Azzarello nije neko ko svoje najbolje radove isporučuje kada mora da se koordinira sa drugim timovima i kada mora da pazi na kontinuitet koji u velikoj meri kreiraju drugi, pa mu je data sloboda koja je rezultirala svakako ne najboljim njegovim radom uopšte, ali, mislim, bez sumnje njegovim najboljim superherojskim serijalom (uz možda blagi izuzetak Cagea koga je pre punih 13 godina uradio sa Richardom Corbenom). Azzarello je imao i slobodu da dosta izmeni poreklo Wonder Woman, dajući joj sada božansko nasleđe oko koga je onda organski izrasla tapiserija porodičnih odnosa ostalih olimpijskih stanovnika koji se, u ovom serijalu, kao u svakoj dobroj sapunskoj operi, žestoko i dekadentno bore za kontrolu nad Olimpom. Analiziranje njihovih motiva i racionalizacija zašto bi i kako trebalo da budu na čelu panetona je interesantno pogotovo jer Azzarello božanstva prikazuje sa dosta svesti o tome da je grčka mitologija svojim bogovima davala sve one karakterološke nedostatke svojstvene ljudima a koje su monoteističke religije kasnije prognale iz kombinacije. Bogovi su ovde sujetni, prevrtljivi, umorni i rezignirani, strastveni i neretko sadistični, pa u ovakvom okruženju istraživanje vrline koja krasi Wonder Woman ima jednu utemeljujuću težinu. Ovo je, na kraju krajeva, jedan jako dugački ali korisni origin story za Dianu koji će, ako sve bude okej, služiti kao podrazumevana osnova za kasnije priče u DC univerzumu u kojima će se ona pojavljivati.

(Mada, znajući DC, i videći kako su Finchovi nastavili da pišu serijal, upravo će se suprotno desiti: Azzarellov i Chiangov rad će biti potpuno ignorisan.)

Pored toga, ovo je i superherojski strip koji je lako preporučiti i nesuperherojskim čitaocima, najviše jer se bavi sopstvenim temama i sopstvenim likovima (a borba dekadentnih, starih bogova za premoć je uvek atraktivna) ali i jer je pisan lako i jednostavno, kačeći teške koncepte u prolazu, bez mnogo meditacija i komplikacija. Azzarello povremeno podseti na svoje najbolje 100 Bullets momente svojim umešnim tranzicijama iz scene u scenu a Chiang čistotom crteža i povremeno jako bizarnim dizajnom likova čitaoca naizmenično umiruje i šokira. Goran Sudžuka koji je uskakao u epizodama kada Chiang nije mogao da stigne je potvrdio da se radi o jednom od najpouzdanijih crtača u savremenom superherojskom stripu.

Sve u svemu, Azzarella bih i dalje radije da gledam u kriminalističkim stripovima nego u superherojskim, ali sa Wonder Woman je pokazao da, i kada mora da radi tezge, to može da bude intrigantno i artistički zaokruženo. Nije ovo najbolji superherojski strip kojije izlazio u poslednje četiri godine ali je osvežavajuće bilo videti kako Azzarello ume da jedan od najpoznatijih superherojskih likova promisli na nov, originalan način a zatim tokom tri godine drži tenziju i priča jednu priču koja ima i dobar početak i sredinu i kraj.

Konačno, u ne-superherojskom delu spektra, pročitao sam kriminalistički petodelni miniserijal Ex-Con koga su za Dynamite radili Duane Swierczynski i crtač Keith Burns, sve u okviru Dynamiteove „creators unleashed“ inicijative. Swierczynski je prozni krimi-autor koji je stripove počeo da radi kada je Marvel rešio da u svoje redove primi nekoliko perspektivnih pisaca književnih krimića, pa je tako od 2008. postao deo njihove ekipe (zajedno sa Maberryjem, Gischlerom, Starrom i još nekim krimi-autorima). Swierczynski je meni pod kožu ušao odličnim serijalom Cable i  solidnim pisanjem za Iron Fist a kada mu je ekskluzivni ugovor za Marvel istekao, nastavio je da radi stripove za skoro sve druge izdavače (IDW, Valiant, Dark Horse, Archie…). Ima tu svega i svačega, od američke verzije Judge Dredd, preko superheroja, pa do, kao u ovom slučaju, tvrdo kuvanog krimića.

Ex-Con je, dakako, najbliži Duaneovom senzibilitetu jer se radi o priči sitnog kriminalca koji nakon izlaska iz zatvora mora da odradi uslugu za kingpina koji ga je u zatvoru štitio, ali i da pokuša da bude dobar uslovni osuđenik koji se na vreme javlja svom parole officeru i zarađuje tvrdu koru hljeba čisteći bazene dekadentnoj losanđeleskoj buržoaziji početkom poslednje decenije dvadesetog veka. Swierczynski i Burns su očigledno uživali u osmišljavanju okruženja u kome se strip događa, baveći se s jednakom ljubavlju komplikovanim odnosima u kalifornijskom podzemlju i prikazivanjem običnog noćnog života grada anđela, pa je ovo strip koji iako ne živi i umire na svom „period piece“ konceptu, uspeva da ima dovoljno „vintage“ šmeka da to pozitivno boji jednu relativno klasičnu priču o relativno naivnom prestupniku koji se sve više upliće u mrežu što je oko njega pletu namazani poslovni ljudi, namazane bivše devojke, namazani javno službenici i užasno preteći kriminalci od pedigrea. Ex-Con ima i blagu spekulativno-fantastičnu komponentu sa sinestezijskim talentom glavnog junaka koji mu dopušta da raspoloženja sagovornika vidi kao raznobone aure oko njihovih tela, a ovaj zgodni plot-device Swierczynski provlači elegantno, bez preteranog objašnjavanja a opet tako da se ne naruši osnovni hard boiled ton stripa.

Naravno, ovakve priče se ne završavaju srećno ali Swierczynski je dovoljno iskusan autor da i čitaoca koji u načelu zna kako se ove stvari završavaju pristojno izvoza do tog završetka, da mu pruži preokrete i iznenađenja koji se neće oslanjati na isforsirane akcione scene i iskakanja likova iz uspostavljenog karaktera, tako da Ex-Con iako na posletku prati uobičajenu noir trajektoriju, čini to sa dosta stila.

Burnsov crtež ovom stilu doprinosi u nemaloj meri, kanališući prljavi, gritty, seedy štimung podzemlja kalifornijske prestonice kroz sirov, prljav, ali ne i nespretan crtež. Naslovne strane veterana Tima Bradstreeta su, naravno, previše glamurozne za ono što se nalazi između korica ali to je sa Bradstreetom ionako uobičajeno. Lep, mali projekat za Dynamite i fina recka u karijeri Swierczynskog i saradnika.