Pročitani stripovi: Dead Man Logan i Sharkey the Bounty Hunter

E, pa, da odužim i poslednji dug koga sam svestan i osvrnem se na Dead Man Logan, poslednji (značajniji) strip vezan za X-Men franšizu iz pre-Hickman perioda o kome nisam ništa napisao.

Naravno, kako što smo već relativno ekstenzivno pisali, Dead Man Logan je samo završnica, eksplozivno finale serijala Old Man Logan, a koji smo opisivali u dva navrata i koji je bio Marvelov način da i posle Wolverinea ima Wolverinea. Dakle, posle smrti „pravog“ Wolverinea, te prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma (od strane – opet – Jonathana Hickmana, a kroz Secret Wars), Marvel je odmah prekršio pravila koja samo što je uspostavio, a vezana za novi raspored multiverzalnih realnosti i doveo „staračku“ verziju Wolverinea iz paralelne realnosti kreirane od strane Marka Millara još 2008. godine u „glavni“ Marvelov univerzum. Zašto? Pa, Wolverine je još od osamdesetih godina jedan od najpopularnijih Marvelovih likova sa velikim brojem istovremenih solo i timskih serijala u poslednjoj deceniji i mada je njegova smrt u Death of Wolverine, 2014. godine svakako bila dobar PR momenat za Marvel, nije bilo preterano realno misliti da će se firma odreći tako jakog brenda na duže vreme. Marvelu je trebalo pola decenije da Wolverinea odistinski oživi, a taj su luksuz sebi mogli da priušte zahvaljujući između ostalog Old Man Logan serijalu započetom od strane Jeffa Lemirea a preuzetom i završenom od strane Eda Brissona.

Brisson je, naravno, pisao i dvanaestodelni Dead Man Logan i mada je ovo, tehnički gledano, bespotrebno predugačka koda za lika koji je tokom nekoliko godina bio samo zamena za mlađu verziju samog sebe i besramno reciklirao motive iz njegove/ svoje mladosti, takođe je i fer reći da je Brisson sa Dead Man Logan obavio sasvim pristojan posao dostojanstvenog prizemljenja ove kosmate letelice i njenog parkiranja u Marvelovu istoriju (do momenta kada nam ponovo zatreba, naravno).

Uopšte, Brisson se poslednjih godina dokazao kao vrlo pouzdan scenarista koji možda ne obara sa nogu nekakvim revolucionarnim idejama i nikad-viđenim pripovedačkim tehnikama, ali je u pitanju ekonomičan, dinamičan pripovedač koji je u stanju da priča različitim tonom i glasovima u zavisnosti od situacije. Ovo je zapravo veoma obogatilo Old Man Logan/ Dead Man Logan kombo uzevši u obzir da je lik utemeljen od strane Marka Millara čiji svi likovi u svim stripovima već petnaest godina unazad pričaju isto* a nastavljen od strane Jeffa Lemirea koji je insistirao na tragediji i očaju kao osnovnim definišućim karakteristikama Logana starijeg. Brissonov Old Man Logan jeste bio postomoderna reciklaža klasičnog antagonizma između Wolverinea i Hulka ali Brisson je serijal izvukao iz te neke spirale očaja, spasao ga od pretvaranja u još jedan Wolverine Origins i dao mu malo duha i vazduha.
*Blago komično jedva-preterivanje

Dead Man Logan, uprkos tome što već i naslovom sugeriše da će ovo biti priča o umiranju glavnog lika, zapravo vrlo sigurno nastavlja istom putanjom i štaviše dalje razvija Logana starijeg, dopuštajući mu da još više sazri pod stare dane. Ovo je, zapravo, jedan vrlo lep dodatak Marvelovom kanonu od strane Brissona, prepoznavanje da je Millar sa Old Man Logan cementirao kliše ostarelog antiheroja čiji je umor od života praktično destilovani nihilizam (a koji uprkos tome kreće u jednu poslednju akciju) i otrzanje tom ’80s stereotipu ne bi li se dosegao naredni nivo razvoja lika.

Logan u Dead Man Logan zna da umire, ovo je, uostalom bilo sasvim jasno već u završnici Old Man Logan gde je časna starina morala da posegne za biohemijskim stimulansima kako bi bila dorasla iskušenjima borbe sa najgorim Hulkom u multiverzumu, ali Dead Man Logan zbog toga ne postaje otužna meditacija o ništavilu niti nihilistička orgija nasilja, već iznenađujuće dostojanstvena i zabavna hronika poslednjeg putovanja čoveka koji reflektuje na svoj životni put i pronalazi duhovni mir prihvatajući sve svoje greške i zablude zajedno sa svojim uspesima i bljescima plemenitosti.

Dead Man Logan svoj dvanaestomesečni ciklus izlaženja uspeva da opravda time da su ovo zapravo dve priče. U prvih šest brojeva, naime, Logan, kako rekosmo, sasvim svestan da su mu dani odbrojani, dostiže čistotu vizije koju ta vrsta determinisanosti čoveku može da podari i odlučuje da završi taj neki posao koji je sebi i stavio u zadatak kada je preseljen u ovaj univerzum. Kao što pamtimo, definišući momenat u životu ovog Wolverinea je bio kada je, zaveden Mysteriovom iluzijama, pobio praktično kompletan X-Men i zatim, slomljen saznanjem šta je učinio, nakon neuspelog samoubistva odrekao se identiteta Wolverinea i otišao da živi u provinciji dok je Amerika padala pred superzločincima osokoljenim brisanjem X-Men sa spiska superheroja. Zato je prva priča u Dead Man Logan ona u kojoj će Logan pokušati da pronađe Mysterija i možda završi ono što je započeo pre neku godinu, uklanjajući Mysterija iz istorije i time sprečavajući da se ona ikada desi.

Ovaj zaplet zapravo nastavlja ono što je Jeff Lemire započeo ali ga nikada nije završio i deluje zadovoljavajuće blisko karakteru Logana starijeg. Brisson vešto vodi priču dajući nam Mysterija koji, nagađate, nema ideju o tome da neka njegova budućnost vodi tako radikalnom istorijskom prevratu, ali i ekipu superzločinaca sa B-liste koja je, pročitavši misli iz Loganove glave, rešava da sama pokuša da Mysterija regrutuje (na prilično nasilan način, kad smo već kod toga) i sprovede u delo ideju o korišćenju iluzija kako bi se heroji okrenuli jedni protiv drugih, američko društvo na taj način razorilo, a čime bi savez kriminalaca i nacista isplivao na vrh.

Brisson ovde spretno razvija Millarove tipično prostačke premise i pokazuje na jedan blago satiričan način kako ekipa kriminalnih drugo- i trećepozivaca počinje da sanja o osvajanju sveta oslanjajući se na kempi Spajdermenovog negativca iz srebrnog doba. Mysterio je i u poslednjem Spajdermen filmu imao tu postmodernu kempi komponentu ali Brisson ide dublje u jukstapozicioniranju senzibiliteta šezdesetih (iz kojih dolazi Mysterio) i osamdesetih (kada je Wolverine prvi put dobio sopstveni serijal) i sa velikim uživanjem prikazuje i šaroliku grupu negativaca kao ultimativno nesposobnu da vizualizuje i sprovede grandiozni plan. Osveženje je videti da se scenarista trudi da pokaže kako likovi sa one strane etičke ograde nisu nužno svi isti, identično motivisani ili identično sposobni i ovde dobijamo jednu prijatnu studiju o narcisoidnosti, kontroli impulsa i disciplini na strani negativaca.

S druge strane, Logan u ovu avanturu uleće družeći se sa Hawkeyejem i Globom Hermanom i ovo je takođe osvežavajuć team-up koji elegantno povezuje Millarov originalni Old Man Logan serijal sa recentnijim Brissonovim (pa i Aaronovim) radom u kome je Logan u mlađim mutantima prepoznao neku vrstu sopstvenog legata.

Čitaoci sa stažom će možda biti malo iznenađeni (pa i iritirani?) što se kao glavni negativci ovde pojavljuju Miss Sinister i Sin – dva ženska lika definisana starijim muškim likovima čije su refleksije i mada ni jedna od njih ne ostavlja istorijski snažan utisak, opet je dobro videti ih u priči gde se ne oslanjaju na svoje muške zaštitnike niti stvari rade isključivo da bi ih impresionirale. Takođe, gledati Mysterija koji ima određenu vrstu iskupljujućeg karakternog luka, ali i Wolverinea koji jebe kevu nacistima – neću lagati, ove stvari su prijatne.

Drugih šest epizoda je za nijansu manje zadovoljavajući narativ za mene, prevashodno jer se nikada nisam zagrejao za Millarovu Old Man Logan medmaksovštinu. Brisson vraća Logana u njegovu originalnu vremensku liniju i šalje ga na težak, iskušenjima ispunjen put preko razorene Amerike da, pre nego što poslednji put sklopi oči, još jednom vidi svoju (pokojnu) porodicu i, prezjumabli, i njoj pokaže da je u vremenu koje je proteklo, sazreo i postao je više vredan.

Ponovo, scenarista pažljivo operiše sa motivima iz Wolverineove prošlosti i Millarovog utemeljujućeg OML serijala pa ovde imamo ponovni susret sa Hulkom koga je Logan spasao kao bebu, tu je ekstremno zla verzija Sabretootha, ali i preduzimljiva ćerka Lukea Cagea i Jessice Jones, Dani Cage. No, preovlađujući narativ je onaj o zaokruživanju životne priče, prihvatanju sopstvene starosti i prepoznavanja da je dostojanstveno umiranje bez odricanja od svojih najvrednijih uverenja ono što čoveka na kraju čini čovekom i tako, bez obzira na kanibale, džinovske robote, Daninu transformaciju u Tora (DA!!!) i sav taj spektakl, Dead Man Logan uspeva da kreira jedno dirljivo finale sa muškarcem koji postiže simboličku pobedu i umire na, za superherojske stripove, neuobičajeno dostojanstven način.

Iako su Brissonovo ekonomično vođenje radnje i  britki dijalozi u velikoj meri zaslužni za kvalitet Dead Man Logan, moram da priznam da je izbor crtača Mikea Hendersona za ovaj serijal (i činjenica da je, hvala svemu svetom, Henderson, zajedno sa koloristom Nolanom Woodardom uradio svih dvanaest epizoda) bio pun pogodak. Henderson, koga pamtimo po izvrsnom horor serijalu Nailbiter je pre par godina blistao sa Deadpool vs. Old Man Logan, te je ovde vrlo prirodno ušao u likove i radnju i demonstrirao da je majstor. Dead Man Logan je zato besprekorno vizuelno pripovedan strip sa dinamičnom ali čistom akcijom. Hendersonova tela i geometrije prosto ispadaju sa stranice kada čitate, ali on nikada ne upada u vizuelno neprozirne kompozicije kakve neretko dobijamo od crtača kojima je energija glavno oružje (Ramos ili Bachalo, na primer). Verovatno je to i posledica mojih godina, ali strahovito cenim crtače koji se drže pripovedački disciplinovanog pristupa korišćenja pravougaonih, horizontalnih kadrova a da istovremeno u njima umeju da zapale jaku vatru dinamike. Hendersona teško da će iko nazvati eksperimentatorom ili nekakvom avangardom, ali on je fantastično dobar u pozicioniranju kamere, radu „po dubini“, u akciji… Woodardova živa ali ne agresivna paleta takođe ovom stripu udahnjuje energiju koja je lako mogla da mu nedostaje uzevši u obzir da se nastavlja na radove koji su forsirali mračne tonove i opresivnu atmosferu.

Dead Man Logan nije remek-delo ali jeste u pitanju iznenađujuće dostojanstveno i zabavno finale stripa koji je u početku delovao kao samo cinični projekat nastao na nekom od sastanaka između scenarista i marketara. Brisson je njime sasvim potvrdio svoju vrednost za Marvelov X-Office i kvalifikovanost da radi aktuelni New Mutants a Henderson se efektno preporučio za prvu ligu. Mogli smo, rekao bih, i mnogo lošije da prođemo.

A kao bonus, hajde da, kad već toliko pominjem Marka Millara da čovek verovatno svaki čas štuca, kratko predstavimo i jedan od njegovih recentnih miniserijala u toj novoj, Netflix fazi njegovog stvaralaštva. Pričam o šestodelnoj naučnofantastičnoj akciji Sharkey the Bounty Hunter koja je tokom prošle godine izlazila za Image i završila se negde u Novembru.

S obzirom da su Millarworld naslovi, otkada je štedljivi Škotlanđanin rešio da ne radi više za druge firme i pravi im pare sa likovima i pričama koje je sam smislio, uglavnom bili relativno plitkasti radovi, utemeljeni na zanimljivim idejama, ali uz srazmerno malo razrade, moglo bi se očekivati da će nakon dobijanja radnog mesta u Netflixu, Millar još manje energije i kreativnosti ulagati u svoje stripove. No, Sharkey the Bounty Hunter svakako nije lošiji strip od Magic Order ili Prodigy koje smo nedavno ovde predstavljali, a notabilno je bolji od Hucka ili Chrononauts, pa i od Kingsmana.

Razume se, Millar ovde nastavlja sa istim pristupom kreativnom radu, prisećajući se stripova (filmova, TV serija…) koje je volio kao dete i pravljenjem svojih varijacija na njihove motive. Sharkey the Bounty Hunter je tako priča o međuzvezdanom lovcu na ucene koji ima priliku da odradi one last job i, ako sve ispadne kako je planirano, penzioniše se na nekoj prijatnoj planeti na kojoj ga neće progoniti bivše žene i poverioci. Naravno, taj one last job donosi toliko novca da se bilo kakva profesionalna etika što teorijski postoji među lovcima na ucene promptno urušava pa potraga za najopasnijom teroristkinjom u galaksiji postaje košmarna partija šaha između nekoliko konkurentskih „pozitivaca“ koji za život zarađuju hvatajući odmetnike, kriminalce, teroriste i bizarne likove što predstavljaju pretnju za, vidimo, inače prilično haotični i korumpirani galaktički poredak.

Millar je ovde bio svestan da se vozi udobno razgaženim vozilom palp klišea pa je zato uduplao napore da svoju izmaštanu galaksiju predstavi kao dinamično, psihodelično mesto sulude nauke i kreativno ekscentričnih koncepata. I, barem što se mene tiče, ovo mu je išlo od ruke. Sharkey the Bounty Hunter je toboganska vožnja kosmičkim zabavnim parkom u kome se na svakih nekoliko strana naleće na nešto novo, bizarno i zanimljivo. Ako je kolega Remender sa Black Science utemeljio svoju kreativnu salatu na omažiranju ranog Fantastic Four, Millar ide u stranu i unapred, oslanjajući se na svemirske priče iz antologijskih strip-magazina iz šezdesetih godina i ukrštajući ih sa estetikom Heavy Metal stripova iz sedamdesetih.

I ovo dobro funkcioniše, prevashodno zato jer Millar sada već ima osećaj kako se pravi zabava za celu porodicu i ne oseća potrebu da išta konceptualno ili ideološki dokazuje. Škotski bad boy koji je početkom veka šokirao nasiljem u Authorityju ili Ultimatesima sa Sharkey the Bounty Hunter nema nameru da šokira već da blago intrigira a onda i zabavi i ovaj strip, evo, ja sam iznenađeniji od svih vas, ima u sebi ljudske topline koja je jako dugo nedostajala Millarovim strip-radovima. Tako je Sharkey the Bounty Hunter jedna old school pustolovina sa puno šmekerske akcije i humora a Millar u toj tipskoj priči interveniše tek toliko da se malčice odmakne od puke regurgitacije stereotipa. Tako je, recimo, sam titularni Sharkey jedan simpatičan antiheroj sa lošim navikama i ozbiljnim problemom ćelavosti, a seksualna komponenta stripa (koja mora dolaziti uz nešto delimično inspirisano Heavy Metalom) zapravo se koristi na dovitljive načine da pogura zaplet napred i prikaže likove kao simpatične i relatabilne.

Opet, naravno, nije ovaj strip sad neka potpuna reinvencija Marka Millara kao scenariste i naravno da ovde imamo puno generičke akcije i dijaloga. Ipak, ovo je bolje od dobrog dela Millarovog recentnijeg autputa.

Crtač na Sharkey the Bounty Hunter je italijanski ilustrator Simone Bianchi i mislim da je on bio dobar izbor za nešto što ima jaki Metal Hurlant/ Heavy Metal prizvuk a opet je u pitanju jedna brza akciona priča bez mnogo filozofiranja. Bianchi već ima solidnu kilometražu u američkom stripu, radio je na nekim visokoprofilnim serijalima (uključujući saradnju sa Warrenom Ellisom na Astonishing X-Men koji su nasledili od Whedona i Cassadayja), a ako ga znate pre svega po radu na Morrisonovom Seven Soldiers: Shning Knight, koji mu je bio prvi strip u Americi, bićete prijatno iznenađeni da je Bianchi u međuvremenu postigao fin balans između slikarske raskoši i efektnog pripovedanja. Sharkey the Bounty Hunter je strip koji ne beži od baroka i ukrašavanja, igranja sa perspektivom, svetlom i geometrijom ali je u pitanju akciona priča brzog tempa i Bianchi dobro razume kako da je pripoveda a da čitaoca ne uspori preterano nacifranim tablama ili kadrovima koji bi bili primereniji posteru nego stripu. Njegova je kolorna paleta i dalje malo pretamna za moj ukus (setimo se kako je originalni Chrononauts bio živo ofarban od strane Seana Murphyja) ali Bianchi je u dobroj meri zaslužan za prijatnu začudnost svemira koji su on i Millar spravili za ovaj strip, ali i za tu komponentu ljudske topline koja mi je u njemu tako fino legla.

Ne znam da li će se Millar i Bianchi ikada vraćati Sharkeyju – ne deluje da je ovo Millaru jedan od važnijih radova, kao što su Kick-Ass, Jupiter ili Kingsman – ali ovo je jedna srazmerno zabavna i u osnovi vrlo zdrava svemirska palp-akcija kakvu ne bih imao problem da čitam u još po kojem miniserijalu. Pa, eto, videćemo.