Public Image Limited, SKC, 13. Jun 2013.

 

Za slučaj da nismo već znali da je John Lydon pička, pojedini članovi publike večeras – siti, napiti, gnevni i bučni – su to i nama i njemu obilato stavljali do znanja, zazivajući valjda nekakav dah pank pobune i (pseudo)skatološke simbolike koja treba da nas ovde i njih tamo dovede u istu ravan, na ravnu nogu i omogući nam da se barem na trenutak osetimo slobodnim i snažnim. Lydon se, razume se, nije previše potresao, svestan da je šou biznis ipak samo biznis pa je tako i njegova komunikacija sa publikom bila svedena na najoveštalije frontmenske klišee tipa  „Dobro veče“ „Da vas čujem!!“ i „A sad malo vi!“ (priznajem da je izbegao da nas pita da li se dobro zabavljamo i da nas nazove jebačima sopstvenih roditeljki što su svakako plusevi) i od 30-40 reči koliko je uputio publici barem jedanaest su bile psovke uručene nekom momku koji je, sudeći po Lydonovoj reakciji ispoljio želju da polno opšti sa frontmenom. Objasnivši da ima dijareju, da bi ga samo iskoristio kao četku za WC i instruiravši ga na kraju da odjebe, Lydon je prilično plastično pokazao u kojoj meri je danas spreman da se konfrontira.

 

Hoćemo reći, ako smo nekad taj glas i stas smatrali uzbunjujućim pozivom na revoluciju, anarhističkom sirenom revolta, ciničnim komentarom loših vremena koja ipak naprave i po nekog dobrog čoveka, od toga do danas nije mnogo ostalo. Johnny Lydon u 2013. godini je dobroćudni čovečuljak u zatvorskoj uniformi koji nezgrapno pleše na bini u primetnom odsustvu harizme ili ikakve ozbiljnije prisutnosti. Nekadašnji postbrehtovski dramatični narator kraja sveta danas je tek skromni pantomimičar koji karikaturalno đuska uz pesme što na momente još uvek zvuče kao apokalipsa u pokretu.

 

I dobro, te pesme, taj bend, to ipak i dalje odrađuje posao koji smo mu namenili. PiL su uživo veoma moćni.

 

Naravno, u vreme kada su PiL bili u naponu kreativne snage i jedan od najznačajnijih pop bendova u okviru zapadne kulture, ja sam bio okoreli metalac. Ali čak i tako, bilo je skoro nemoguće promašiti ledeni intenzitet PiLove muzike, rascep – društveni, harmonski, psihološki – zamrznut u najosetljivijem momentu i ponavljan iznurujućom doslednošću tokom mnogo minuta hipnotičkih pesama. Čak i okoreli metalac pre tridesetak godina je čuo da This is not a Love Song, uprkos svom bezobraznom koketiranju sa radijskim formatom u sebi krije strašne tajne.

 

Tako da… da nije bilo PiL, mnogih bendova koje sam ugradio u svoje duhovno telo ili ne bi bilo ili bi zvučali mnogo drugačije, od Terminal Cheesecake ili Cable Regime, preko Godflesh i Scorn, pa do 808 State ili, eh, Darkwood Dub, hladna fuzija koju su Lydon, Wobble i ostale kolege izvodile sedamdesetih i osamdesetih godina spajajući crne poglede na ritam, bas i prostor sa belim avangardnim tretmanima harmonije, tembra, glosolalije i poezije ostavila je u pop muzici ožiljak iz koga su nikle neke divne stvari.

 

I večeras se to lepo čulo. Razume se, PiL u 2013. godini zvuči programirano i navežbano, više nego opresivno i preteće, ali dobro, nisam  ja sad očekivao da se nebo otvori, zemlja provali i da izgorimo u nekim paklenim vatrama. Zapravo, očekivao sam dosadniji, rutinerskiji odrađen koncert nakon slušanja aktuelnog albuma This is PiL koji je meni bio prijatan ali decidno vožen u leru. Kakva li je ta savremena pop-produkcija za odrasle, pitao sam se, kada je ova ploča dobila onako oduševljene kritike uprkos svom komfornom/ konformističkom ponavljanju lekcija koje je PiL odavno prešao. Koncert je doneo više vatre, više tenzije, manje samozadovoljne zajebancije. Ili je barem ta samozadovoljna zajebancija bila potisnuta u drugi plan represivnim kombom ritma i basa.

 

Razume se, Bruce Smith (ex-Pop Group) na bubnjevima i Scott Firth na basu (sa sekundarnim naoružanjem u vidu sintisajzera i sekvencera) su skoro pa mogli ceo koncert da odrade sami spuštajući na publiku jednostavne ali brutalno efektne komade čistog, primalnog gruva. No, to da se odozgo po njima prosipao Lu Edmonds, svirajući gitaru, saz i buzuki, bio je čist blagoslov. Edmonds liči na Isusa Hrista koga su umesto svetog duha i device Marije pravili Alan Moore i Warren Ellis ali njegovo sviranje je, naravno, jedna ekonomična magija puštenih tonova, fanki seckanja, odmerenih mantričnih soliranja. Ako su bubanj i bas srce PiL, Edmondsove gitare su njegov krvotok, koji zapravo služi da se život zaista i proširi po celom organizmu, paleći vatre na sve strane, ukazujući na puteve kojima možemo da krenemo, ali nikada ne uzimajući na sebe više pažnje nego što mu sleduje.

 

I to je jedna veoma, veoma važna dimenzija ovog benda, očuvana kroz tri decenije rada. PiL su mašina, zvučna kutija, omeđeni prostor ponavljanja i odjeka u kome slušalac pronalazi svoje mesto. PiL nisu grupa sjajnih muzičara koji pokazuju svoje talente (mada, svakako, svaki od njih uspe da se pokaže kao baš takav muzičar, izbegavajući vatromet virtuoznosti za račun efekta efikasnosti) već mantra koja služi da pročisti organizam i usredsredi duh.

 

I naravno da se tu Lydon uklapa bez greške. Njegovo pevanje u ovom bendu je ionako najveći deo karijere bilo osmišljeno kao efekat, kao dodatna nijansa u kovitlacu tonova koji jure ispred naših ušiju, pa je tako i večeras, iako pevajući tekstove, bio mnogo manje ubedljiv kao pesnik i narator a mnogo dragoceniji kao lavež, zavijanje, urlik ili plač. Mislim, hoću da kažem, meni je ono skandiranje „anger is an energy“ koje je publika bila navedena da izvede u finalu pesme Rise izazvalo blagi transfer neprijatnosti ali nema sumnje da je Lydon izvanredan interpretator svojih tekstova koji su diskurzivno gotovo detinje jednostavni a koji opet kroz njegove skoro animalne intepretacije lako plasiraju svoje neiskazane (i verovatno neiskazive) suštine.

 

No, najmoćniji su svakako bili ritmički najopresivniji delovi koncerta, Warrior kao rani hajlajt (mada je i otvaranje sa Albatross i Deeper Water bilo ubedljivo), Flowers of Romance čija je druga polovina mogla da po količini basa izađe na crtu bilo kojem dubstep komadu koga možete da se setite i, naravno, ubitačni Death Disco pred kraj. Ovde je bilo svega, i rituala i straha i slobode i energije i nije mnogo smetalo što je Lydon danas tek dobroćudni pajac a što njegov bend sve ovo izvodi sa osmesima na licu, umesto sa krvožednim grimasama koje najavljuju rušenje iz koga ćemo možda jednom sagraditi nešto malo bolje. Sve je ovo tek terapija protiv bola, seti se čovek na kraju. Ali lepih to sat i po beše.

Salon stripa SKC: Tribina Crumb/ Shelton/ Kominsky-Crumb/ Fountain, zatim Dunav Fest: Dr Eugene Chadbourne i Serbian Jazz, Bre Band, Barutana, Beograd, 6. Septembar 2012.

Gadna ta kultura, nema je mesecima a onda napadne iz više smerova u istom danu. Za čoveka naviklog da je konzumira pre svega u klaustrofobičnom ambijentu svoje sobe, odlazak ne na jedno nego na dva mesta za diseminaciju kulture u jednoj večeri bio je traumatičan, gotovo fatalan.

 

Moja ljubav spram Roberta Crumba je, dakako, dobro dokumentovana pa je tako i prilika da vidim velikog majstora američkog andergraund stripa, zajedno sa suprugom mu (slikarkom i strip autorkom) Aline Kominsky Crumb, štovanim kolegom Gilbertom Sheltonom i Laurom Fountain (takođe štovanom comix autorkom) koja je služila kao voditelj programa bila prilično primamljiva. Avaj, naguravanje tolike količine kulture u jedno veče u dve odvojene manifestacije značilo je i da nisam svakoj od tih manifestacija mogao da posvetim dovoljno vremena.

 

Dobro, naravno, prvo smo išli u SKC gde je velika sala bila pošteno popunjena poštenom količinom ljudi koji su sedeli na pošteno udobnim stolicama i stajali unaokolo žaleći se na poštenu vrućinu. Tribina je počela sa neznatnim zakašnjenjem i četvoro vremešnih autora američkog andergraund stripa vođeno je kroz razgovor među sobom i sa publikom sigurnom rukom Bojana Đukića, ovdašnjeg stripovskog nadčoveka. Đukić je bio, pored Laure Fountain, drugi voditelj programa, zadužen i za prevođenje sa Engleskog na Srpski. Dobro on to radi, a to kažem ja koji sam konsekutivnim prevođenjem zarađivao za hljeb godinama, ali dinamični razgovori između više ljudi ne mogu da sačuvaju vitalnost kada morate da umećete prevode na svakih nekoliko rečenica. Bojanu je to bilo savršeno jasno pa je posle nekoliko minuta pitao okupljeni narod da li da nastavi da prevodi ili je svačije poznavanje Engleskog dovoljno dobro. Narod se plebiscitarno izjasnio protiv prevođenja, Bojan je ovo pozdravio i onda nastavio da prevodi kao da se ništa nije ni desilo. S obzirom da pouzdano znam da je pored mene sedela najmanje jedna osoba koja ne razume Engleski baš najbolje, zahvalan sam Bojanu što me je poštedeo prevođenja na osobino uvce!!!

 

Avaj, priroda našeg prisustva na ovoj tribini sinoć – to jest njegovo trajanje od svega oko pola sata – znači i da smo čuli samo manje zanimljivi deo priče. Niti smo stigli do momenta kada bi publika mogla da postavlja svoja pitanja (neka su već unapred postavljena putem Fejsbuka i kojekakvih drugih modernih kanala o kojima ne želim ništa da znam), niti smo, zapravo čuli išta što već manje-više nismo znali. Laura Fountain je razgovor sa svojim kolegama (pre svega Crumbom i Sheltonom, naravno, ipak je većina ljudi ovde bila zbog njih dvojice) zamislila kao hronološko prepričavanje njihovih kreativnih biografija, pa smo slušali o tome kako je Crumb radio kao crtač u firmi koja je proizvodila čestitke (u koju je uleteo na preporuku čoveka koji nikada nije video njegove crteže) gde mu je sugerisano da crta manje groteskno a više ljupko, a kako je Shelton bio pomoćnik urednika u magazinu koji se bavio automobilima, gde je, kada je urednik otišao na odmor, ubacivao svoje crteže kola, pretvarajući se da su ih poslali entuzijastični čitaoci.

 

Generalni utisak o Sheltonu kao nešto snalažljivijem poslovnom čoveku i Crumbu kao nešto izgubljenijem umetniku potvrđen je kada je Crumb pomenuo kako poslednjih 40 godina živi od socijalne pomoći (pretpostavljam, ipak ne neprekidno) na čemu se zahvalio bogu i državi – što je meni vazda bila zabavna kontradikcija u vezi sa buntovnicima u uređenim zemljama – ali obojica su izvanredno artikulisana, šarmantna gospoda iz čijih se manira govora ne da naslutiti kakvi su ih stripovi proslavili širom zemaljskog šara.  (Naknadna ispravka: BornToRun i je objasnio da sam loše razumeo i da je Crumb trošio socijalnu pomoć u šezdesetima a danas mu dobro ide.)

 

Crumb je prepričao i kako mu je Harvey Kurtzman nudio posao u Help! Magazinu koga je tada uređivao (i za koga su radili i Shelton ali i Terry Gilliam, Jay Lynch, pa čak i John Cleese) zbog čega je Crumb ostavio posao u firmi za čestitke i preselio se u Njujork samo da bi bukvalno prvog radnog dana ušavši u redakciju zatekao Kurtzmana kako vrti glavom i neke radnike kako iznose nameštaj – kompanija je rešla da likvidira magazin baš tada. Crumb je još neko vreme proveo u Njujorku da bi se vratio u Klivlend gde je posle izvesnog vremena shvatio da je prava scena na kojoj bi mogao da zablista u Kaliforniji i preselio se u San Francisko. Ubrzo je osnovao Zap Comix magazin i ostalo je istorija koju nisam čuo jer sam morao da krenem. No, ne pre nego što sam zapamtio da Crumb dan-danas nema vozačku dozvolu i da je, kako Shelton reče, Crumb prvi odrasli muškarac koga je Shelton sreo koji ne ume da vozi. Rispekt.

 Večeras je u SKCu ponovo veče razgovora sa Crumbom, pa ko stigne da ode – nek ode, ja neću moći jer imam obaveze.

 

Veče se nastavilo na Kalemegdanu u uvek prijatnom prostoru dvorišta Barutane koju su nam u amanet ostavili Rimljani/ Turci i drugi okupatori, gde je bilo u toku drugo (ako se ne varam) veče Dunav Festa.

 

„Dunav Fest!!!“, kriknuo sam ja u sebi kada sam shvatio da je ovo još jedan festival u okviru beogradske (kasno)letnje ponude, „Ta šta još neće izmisliti da bi nas na silu povezali sa Evropom koja i sama počinje da se razvezuje od sebe?“ Ne znam koje su tu kombinacije grantova i filozofija bile u igri ali svaka prilika da uživo vidimo Doktora Eugenea Chadbournea je dobra prilika i organizatori i finansijeri takve prilike od mene mogu da dobiju samo duboki naklon. Tematika ovogodišnjeg izdanja Dunav Festa bila je „ritual u muzici“ i bilo mi je zanimljivo da pomislim kakve sve nepodopštine Doc Chad može da spakuje u ovakav koncept.

 

Inače, količina dezinformacije koja kola unaokolo vezano za Dunav Fest je impresivna. Prvo me je Doktor M. (nije u srodstvu sa Doktorom Chadbourneom) ubeđivao da Barutana u kojoj se nastup održava nije ona Barutana u kojoj su Turci/ Rimljani/ Stari Srblji držali barut nego neka druga Barutana, a onda niko nije umeo  da mi kaže da li treba da platimo kartu ili da se samo ušetamo pokazujući svoje nabrekle harizme obezbeđenju na ulazu. Sajt B92 je pominjao cenu od sto dinara za prisustvovanje manifestaciji ali ko njima još veruje? Sad, siguran sam da kojekakvi fejsbuci i tviteri kriju odgovore na sva ova pitanja ali ja sam stariji čovek, nevoljan da se upušta u više socijalne interakcije nego što je apsolutno neophodno pa smo se tako na vratima Barutane pojavili naoružani samo pokeraškim izrazima lica.

 

Potpuno nepotrebnim, pokazalo se, ulaz je bio zaista besplatan, sem u slučaju da možete da stavite cenu na svoju besmrtnu dušu. Jer, iako nismo morali ništa da platimo, morali smo da dopustimo ljubaznim radnicima obezbeđenja da nam kožu žigošu crvenim pečatom kao znakom da smo prisustvovali ovom koncertu. Sad, jedan od razloga što sam prestao da idem u klubove (mada ne i najvažniji) je svakako i to što sam se uvek osećao glupo kada mi na tijelo udare pečat pri izlasku iz kluba da bih se pomokrio uz obližnje drvo – ali tu je barem bilo nekakve ekonomske logike. Koja je logika u udaranju pečata na ljudsko biće pri ulasku u koncertni prostor? Koja????

 

Dobro, to na stranu, unutra je bilo prijatno, sa ponovo udobnim sedištima i svežim vetrćem što je pirkao sa Dunava. Doktor M. i Doktor Možda su uhvatili po pivo i počeli Mićunu da objašnjavaju kako da produži svoj projektovani životni vek (njihov savet bi se mogao sažeti u „Zameni nikotin namirnicama“) a ja sam proćaskao sa Doktorom Chadbourneom, izvinio mu se za mnoge moje grehe, poslušao ga kako hvali Jazzin i način na koji je intervju sa njim tamo dizajniran, kao i Džonijev entuzijazam, i poželeo mu sreću.

 

Doc Chad je meni veoma omiljen lik, stalno u ajPodu imam barem 5-6 njegovh albuma, imam brdo njegovih CDova, a jedan od najdražih mi albuma devedesetih godina je Any other suggestions?, CD-R kolekcija njegovih živih solo nastupa (koja se čak i ne da videti na sajtu izdavača a i na Chadbourneovom sajtu je pogrešno zaveden kao Any suggestions?) koja pokazuje svu raskoš Chadbourneovog humora, muzičkog i šoumenskog talenta, političke satire, nadrealističkog duha, ljubavi ka tradiciji, ljubavi ka eksperimentu, ali i nesputane emocije ne sasvim svojstvene avangardnim muzičarima u koje Doc Chad ipak spada.  Potajno sam se nadao da će nastup u Barutani ići u iste širine i dubine, ali ono što je Chadbourne sinoć prikazao bilo je značajno svedenije i, zašto da ne – skromnije.

 

Štaviše, moglo bi se argumentovati da je u pitanju bila i, oh, tezgica. Ne da je Chadbourne loše ili nenadahnuto svirao, ali nešto što inače po definiciji ide uz njegovu personu – zabava, dinamičnost, iznenađenje – sinoć je očigledno nedostajalo. Chadbourne koga smo sinoć gledali bio je miran, čak introspektivan, sa tek ponekom grimasom na licu u momentima saplitanja prstiju po vratu bendža ili dobroa, ovo je bio Chadbourne gotovo ekskluzivno vezan za country/ blues/ folk stranu svoje karijere, sa tek simboličnim izletima u slobodniju svirku.

 

Ne da je to sad nešto a priori loše, Chadbourne je naprosto veličanstven muzičar i njegovo sviranje bendža je uvek iznova povod da se čovek zadivi kako talentovani lik iz predgrađa Njujorka pretvara narodnjački instrument u čitav orkestar kadar da plasira širok spektar emotivnih i konceptualnih (humorističkih, istorijskih) gestova očuvavajući metastrukturu narodne pesme ali joj dajući nekoliko slojeva značenja i, što bi rekao Heidegger, bitka. Valja se vazda prisećati da Chadbourne nije nikakav izvorni rednek hilbili maverik i da je njegova aproprijacija kantrija došla kroz jedno filozofsko promišljanje odnosa narodne i avangardne muzike pa je tako organska ubedljivost onoga što svira time dragocenija.

 

Na primer, kompozicija kojom je otvorio nastup – četvrt veka stara protestna pesma koju je snimio sa Camper Van Beethoven „They can make it rain bombs/But they can’t make it rain“ je u ovoj solo verziji zamišljena, spora, duhovita, ali naglašeno ogorčena i, iako je pravljena u drugo vreme, danas je šokantno aktuelna. Svet prolazi kroz završne faze jednog vrelog leta na severnoj hemisferi koje, uz katastrofalne suše širom Evrope i Severne Amerike obećava sasvim globalne posledice u domenu cene i nabavljivosti namirnica (naravno, pre svega za žitelje južne hemisfere… o gorka ironijo) i promene spoljne politike mnogih moćnih zemalja i Chadbourneova jednostavna tvrdnja iz refrena je istinitija i strašnija nego ikad.

Koncert je nastavljen spletom uglavnom melanholičnih kantri komada od kojih bih izdvojio dostojanstveno izvođenje Youngove „Dreamin’ Man“ (sa doduše ponešto izmenjenim tekstom), kao i Haggardove „The way I am“, ali i Chadbournove razoružavajuće divne „Happy New Year“, kao i možda i divnije „The Old Piano“. No, melanholija zna malo i da zamori, pa se čekalo da Doc Chad razbije dinamiku ubacivanjem neke brže poskočice ili makar vađenjem električnih grabulja iz šteka.

 

Ništa od toga, posle jedva pola sata svirke, Doktor će se povući u dno bine kao da je završio da bi posle poluentuzijastičnog tapšanja publike izašao na još 5-6 minuta svirke i izveo „Peaceful Moment“. Lepa pesma za kraj u kojoj će Chadbourne mumlati i tiho sketovati uz bendžo kao i tokom ostatka nastupa – možda kao naklon ritualnoj temi festivala – ali valja podvući da je čitav njegov koncert bio veoma tih, nenametljiv i neočekivano miran za čoveka njegove reputacije. Blago razočarenje ako ste očekivali humor, zabavne pričice ili bahanalije sa grabuljama i vakuum gumama.

Drugi nastup večeri imali su Serbian Jazz, bre band, sastav nastao kao prirodna ekstrapolacija inicijative Serbian Jazz, bre, Ivana Grlića u kojoj su fotografisani domaći džez izvođači. U ovom bendu sviraju neki prilično iskusni ljudi domaće scene (na čelu, jelte, sa Papa Nikom) a već samo ime sugeriše jednu jasnu programsku orijentaciju: kako džez učiniti srpskim a da on ostane džez? Za nekoga ko elitistički smatra da belci u principu ne bi trebalo da se izvode džez, a na samo pominjanje kombinacije električnog džeza i etno motiva se maša za pištolj (koji čak i ne nosi), mora se primetiti kako je moja reakcija na svirku SJBB bila iznenađujuće dobra. Zlatko Jošić mi je na izlasku iz Barutane rekao da ih smatra najboljim domaćim džez sastavom i ne tvrdim da ne razumem zašto to misli.

 

Ovo je, koliko umem da razaberem dosta mlad projekat, čiji su prvi nastupi odrađeni tokom ovog leta (jednom u Čekaonici i jednom u Kraljevu), ali njegovi učesnici su ljudi sa popriličnom kilometražom i to se vidi. Pijanista Aleksandar Jovanović – Šljuka je i autor dobrog dela kompozicija koje bend izvodi i odmah se tu da primetiti jedno iskustvo i izgrađen autorski svetonazor. Čovek je, na kraju krajeva, internacionalno poznat i aktivan i njegova muzika, kombinacija električnog fank-džeza sa narodnjačkim temama ima organski kvalitet (beše tu  i jedna kompozicija Miloša Petrovića, za svaki slučaj). No, organski ne mora uvek da znači i dobro: početak nastupa je delovao, za moj groš, previše popeglano i bezbedno, sa arsenalom opštih mesta za koji sam se uplašio da će dominirati do kraja. Mislim, da se razumemo, fanki gruv i solidna međuigra harmonskih instrumenata odozgo – to su sasvim dobri sastojci za prateću muziku uz koju jedete, pijete i veselite se ali Doktor M. se posle određenog vremena nagnuo prema meni i komentarisao da su ovi momci (i devojka, Nevena Jelić koja je pevala bez reči u nekoliko pesama) prilične liftadžije.

 

No, stvari su se zakuvavale kako je vreme odmicalo i Serbian Jazz, Bre Band je delovao sve ubedljivije. Bilo je tu i dalje opštih mesta i jednog enciklopedijskog pristupa muzici ali se sviralo strasno i dinamično pa je svirka na kraju prevazišla svoje sastojke i uspela da se plasira u gol naše duše na ime muzičarske veštine ali i posvećenosti i vatre koja se dala osetiti. I dalje pričamo o muzici koja je sklopljena, reklo bi se, po formuli, ali iz te formule ona izvlači popriličnu kilometražu i lagao bih kada bih rekao da do kraja koncerta nisam uživao.

Posle svega, Doc Chad je izašao i na dvadesetak minuta prijateljske improvizacije sa SJBB i mada nije u pitanju bilo išta slično hardcore free improvu sa burlesknim prelivima kakav bi čovek od njega očekivao, bio je ovo uzbudljiv deo nastupa. Naravno, sa svakom improvizacijom na delu je napetost između rizika i nagrade, ima promašaja i slepih puteva, ali ovo je bio najpre jedan džem-sešn u kome su se muzičari trudili da jedni drugima podmetnu dobre osnove za kolaboraciju umesto da se ide u neke velike eksperimente. Chadbourne je pažljivo slušao Šljukin klavir i dopuštao Krumesovoj violini da vodi najveći deo konverzacije a ritam sekcija se nenametljivo uključivala dajući svemu pristojan okvir. Pri kraju nastupa, Papa Nik se pomalo razulario, prelazeći sa perkusija na asortiman duvačkih instrumenata i subsaharskih vokalizacija što je bilo veoma osvežavajuće. Ovaj deo nastupa jeste bio na ivici da se izmetne u tek mlako džemovanje unutar bezbednih granica – što bi bila agresivna antiteza svemu što Chadbourne predstavlja – ali kratko trajanje i raspoloženi veteran na udaraljkama su ga spasli. Kako sam se nadao, solidno sam se udao, a vidim da i zvanična Jazzin kritika ima sličan stav. Excelsior!!!

Cannibal Corpse, Dying Fetus, Evocation, Obscura, SKC 18 Oktobar 2009.

E, da… Cannibal Corpse treći put među Srbima. Kako se u našem narodu kaže da je treća sreća, tako sam i ja prostosrdačno ponudio Popboksu da na ovaj koncert odem službeno, a ne iz zabave, te da zatim ponudim svoje službene utiske na uvid čitalačkoj masi ovog našeg najvažnijeg onlajn magazina za popularnu kulturu. Urednik je posle kraćeg premišljanja rekao „Čekaj, isti dan su i ZZ Top? Onda ćemo da izveštavamo sa ZZ Top!!!“ Iskusno. Našem narodu su verovatno zanimljiviji isluženi teksaški hard rokeri od isluženih njujorških death metalaca. Ima tu nečega!!!

(Napomena: pošto me je mrzelo da nosim kameru, a još više da jurim tuđe fotografije po Yumetalnet-u, ovaj tekst ilustrujem probranim fotografijama naše zajedničke muze, Danijele Pantić.)

Isluženi? Pa, dobro, možda je reč prejaka, ali činjenica je da sam još pre dve i po godine na ovom mestu objašnjavao da su Cannibal Corpse bend koji se „iscrpljuje u pojavnosti“ (ala sam bio arogantan!!!) i koji nema baš ništa da kaže. U međuvremenu su snimili i novi album, Evisceration Plague i… niti su postali išta suštastveniji niti su našli išta specijalno da kažu. Zapravo, Evisceration Plague je još simptomatičniji nego što je bio prethodni album, Kill. Ne da je to i neprijatno za slušanje, ali ovo je sada već jedna kolekcija opštih mesta sa prethodnih ploča benda, raspoređenih ne preterano uzbudljivim redosledom koja istovremeno zvuči vrlo prepoznatljivo, ali i anahrono. Muzika ovog benda prestala je da evoluira još pre petnaestak godina, sa četvrtim albumom The Bleeding i većina novih tendencija u death metalu je uspešno zaobišla ovaj bend.

Nije to sad neki preteran greh, zapravo ja cenim Kenibale što se drže sopstvenog zvuka i ne jurcaju za nekakvim trendovima i štajaznam, no činjenica je da su u muzičkom smislu oni danas u velikoj meri izgubili relevantnost, dok su tekstualno to učinili još kada je iz benda otišao originalni pevač Chris Barnes. Barnes nije bio baš najveći filozof i humanista u istoriji Srbije, ali njegova, er, poezija je odisala relativno uverljivim mizantropskim i nihilističkim tonovima. Otkada je bubnjar Paul Mazurkiewicz (a ne novi pevač George Corpsegrinder Fisher) preuzeo tekstopisačke zadatke, pesme ovog benda se svode na ređanje klišea B-horora sa sve manje smisla ili makar ambicije da se po ičemu izdigne iznad blata prosečnosti. Naslovna pesma albuma Evisceration Plague je blatantan primer, pogotovo u možda najglupljem breakdown delu ikada napisanom u death metalu (gde Fisher ponavlja stih „plague leads to death“).

Dakle, podvucimo: Cannibal Corpse je bend koji se dobro drži s obzirom da u suštini pripada prošlosti ali gledanje njihovog nastupa u beogradu po treći put u pet godina moglo je, na kraju da bude i jedno neuzbudljivo iskustvo… Moglo je… Takođe, s obzirom da organizator, po mom iskustvu, nije zalepio ni jedan jedini plakat kojim bi se koncert najavio, bilo je diskutabilno koliko će uopšte naroda doći.

Iako smo brat glavnog urednika Popboksa (codename: Ambis) i ja nastojali da zakasnimo kako bismo izbegli makar jednu od tri predgrupe, to nam nije uspelo. Ambis je gunđao da bi želeo da omaši Šveđane Evocation a da vidi njemački bend Obscura za čiji aktuelni album Cosmogenesis se šuška da bi mogao biti ovenčan titulom albuma godine na nekim mestima, ali kako se tokom turneje ova dva benda smenjuju na poziciji „otvarača“ koncerta, ovo je bila riskantna kocka. No, kako već rekoh, svejedno smo u SKC ušli pred nastup prvog benda, tako da smo i dobro i zlo konzumirali u istom cugu.

Elem, prva je bila Obscura, četiri mlada momka iz Bajerna koji su pre par godina prilično uzburkali duhove svojim prvim albumom i turnejom na kojoj su bili podrška Suffocation. Relapse je brzo reagovao i sada je Obscura njihov bend, sa izvanrednim ocenama za svoj drugi album i, evo, vidimo, turnejom na kojoj sviraju sa zaista velikim imenima.

Zapravo sušta je greota što su sinoć oni svirali prvi – i prema tome, pred relativno malo publike – jer je Obscura po mnogim elementima bila najbolji bend koji je tokom večeri nastupio.

Za ovako mlad bend, pravo je zadovoljstvo videti koliko Obscura zvuči ubedljivo i usvirano. Znam da sam se posle par minuta okrenuo Ambisu i sa suzom u oku mu rekao da, avaj, ni jedan domaći bend – čak ni veterani poput Sacramental Blood, Amon Din ili The Stone – ne zvuči ni kao da je u istoj klasi sa Obscurom. Naprosto, ovaj bend ne samo što svira brzo i složeno nego je sve, od skoro perfektnog scenskog zvuka, pa do ukusnih ispada u melodičnije vode svedočanstvo jedne neočekivano zaokružene priče. Obscura mi je prijala i na nivou koncepta jer je u pitanju polivački death metal sa mnogo izvrsno odrađenih blastbitova, ali sa ukusnim količinama melodičnih pasaža u rasponu od kasnijih Death do klasičnih Maiden. Vidim da oni sebe svrstavaju u progressive krile ekstremnog metala, mada moram da primetim kako količine arpeđa i nekakvih neoklasičarskih tendencija u njihovoj muzici nisu tolike da bi poštenog čoveka nervirale. Naprotiv, melodičnost kod Obscure se dobro uklapa sa brutalnim prebijanjima, pa je i jedna (nešto sporija – to jest bez blastbitova) pesma koja se završila lepom gitarskom melodijom bila pravi pokazatelj kako dobar bend ume da prepozna momenat kada se treba odreći sinkopiranja i komplikovanja zarad trenutka čiste atmosfere.

Pevač i gitarista Steffen je između ostalog pomenuo da im je ovo drugi put da sviraju u Srbijici (eto koliki su ponori mog neznanja) i za to pružio dokaze u vidu fraza kao što su „jebem te u šupak“ i „kurac“ izgovorenih sa solidnim folksdojčerskim naglaskom. Neka niko ne kaže da gosti iz Srbije ne ponesu ono najbolje. U svakom slučaju, Obscura se predstavila u vrlo dobrom svetlu, mada to, nažalost nije pomoglo da njihov štand sa merčandajsom u predvorju glavne sale otme značajniji broj ljudi sa Cannibal Corpse/ Dying Fetus štanda… Ploče su ploče, al pivo je pivo…

Kad smo već kod piva, ne znam ko je smislio da flaša od 0.3 treba da košta 125 dinara, ali horor kroz koji su šankerke prolazile u pogledu vraćanja kusura apsolutno se mogao meriti sa grozomornošću majica Dying Fetus.

Dobro. Šveđani Evocation su svoj nastup započeli pitanjem „Do you want to hear some Swedish death metalrrrgghhh???“ i, hm, bilo bi zanimljivo videti šta bi se desilo da je onih par stotina okupljenih odgovorilo dobro koordiniranim „Nooooo!!!!“ Naravno, to se nije desilo nigde sem u mojoj glavi (i Ambisovom grlu, zapravo), ali pošto je reakcija publike bila mlitavija nego što standardi kratko ošišanog pevača Thomasa Josefssona dopuštaju, onda smo nažalost morali da trpimo klasične prijave poput „I can’t hear you“, „You can do better than this“ i „Louder!!!“, sa sve ohrabrujućim „motherfuckers“ tokom dobrog dela njihovog nastupa. Ako ikada prestanem da idem na death metal koncerte to neće biti zbog progresivno sve manje inspirisane muzike nego zbog zbilja nepodnošljive banalnosti koju frontmeni ispoljavaju u svojoj komunikaciji sa publikom. Lenjo surfovanje po JuTjubu proteklih nedelja i meseci tokom kojeg sam ispratio određeni broj nastupa sa ovogodišnjeg Brutal Assault festivala uverilo me je da su odmerene i kulturne najave V.I.T.R.I.O.L.-a iz Anaal Nathrakh, avaj, samo izuzeci u jednom, po pravilu i dalje seljačkom diskursu…

Dobro, nije da sam ja sad neki građanin. Evocation zaista sviraju udžbenički švedski death metal i to, u ovom slučaju nije pohvala. Ambis se tokom njihovog nastupa hvatao za glavu i govorio kako su nepodnošljivi, što su možda malo preterane reakcije, ali ne može se poreći da je ovaj bend dobro izabrao ime. U smislu da njihova muzika evocira uspomene na klasičan švedski death zvuk, bez toga da oni tu dodaju nešto svoje. Gdegod da ubodete prstom u njihove pesme naići ćete na nešto što su već pre skoro dve decenije isporučili Dismember, Unleashed ili Entombed, a kako Evocation nisu ni mnogo brzi (ugavnom se batrgaju u okolini srednjeg tempa) ni mnogo melodični, ni mnogo kompleksni ni mnogo atmosferični, ovo je neka vrsta instant podsećanja na karakteristične momente drugih, važnijih bendova. Jeste, na najnovijem albumu gostuje im i Dan Swano i Anders Bjorler (At The Gates, The Haunted), ali i to je valjda pokazatelj da su Evocation više sledenici nego lideri…

Publika je reagovala… umereno. Niko ih nije, poput Ambisa, otvoreno osuđivao i pozivao na prekid nastupa i karijere, ali nije bilo ni preteranog loma. Mene su, takođe pomalo smorili. Pogotovo je posle uraganskog nastupa Obscure njihova zaravnjena verzija tomasskogsbergovskog zvuka delovala neinspirativno. Mislim, volim ja taj klasični death iz švedske, ali Evocation su u najboljem slučaju – evokacija, a nikako neko novo otkrovenje. Pregledom njihovog majspejsa vidim da su osnovani još 1991. godine i da su se u međuvremenu sto puta raspadali i okupljali što donekle objašnjava vernost prototipskom zvuku, ali ne i neinspirisanost kompozicija…

No, preživesmo i njihov nastup i pred izlazak na binu Dying Fetus, sala se već pošteno napunila. Za razliku od mladunaca kao što su Obscura i staraca-ali-ne-baš-veterana kao što su Evocation, Dying Fetus su bend koji ima i kilometražu i pedigre i čija je karijera išla nepobitno uzlaznim tokom u poslednjih osamnaest godina.

Ne da ih ja smatram nekim superznačajnim bendom. Mislim, suočimo se sa tim, Dying Fetus su uvek bili drugoligaši, bend koji je započeo maltene isključivo omažirajući splatter estetiku Cannibal Corpse i koji je sa godinama samo tehnički nadograđivao svoju muziku, bez nekog vidljivijeg produbljivanja njene suštine. Da ne budem preterano maliciozan, menjale su se tu i postave i bend je mutirao od ploče do ploče i verovatno nije bilo lako pronaći onaj pravi identitet… John Gallagher je danas jedini originalni član a bend se od petorke ponovo sveo na trio, no aktuelni album Descend Into Depravity je ako ništa drugo u tehničkom smislu moćan i brutalan.

Takav je bio i nastup. Kako već rekoh, Dying Fetus je krenuo od splatter metal formule ranih devedesetih i na nju nakačinjao sve više blastbitova, teških brejkova i gitarskih ukrasa, tako da je aktuelni zvuk benda zbilja preteran u svakom smislu. Gallagher, Beasley i Williams su ubistvena, dobro nauljena mašina koja sipa zastrašujuće brze blastbitove ispod kao žilet oštrih gitara a preko svega toga dolaze odljuđeni, zverski vokali. Tamo gde bi neki drugi bend tražio prostora da udene po koju tananu ljudsku emociju, Dying Fetus se trude da dodaju krvareće flažolete, a kombinacija betonski tvrdih blastbitova i gitarskih arpeđa koja se ponavlja u mnogo pesama je baš ona dimenzija preteranosti koja ovaj bend gura sve dublje ka karikiranju.

Mislim, death metal je, za moj novac, dosta posrnuo kada je krenuo da koketira sa tim nekim progresivama i klasičarenjima, ali u slučaju Dying Fetus, kada se ovo kombinuje sa splatter nasleđem i određenom političkom dimenzijom njihovih novijih tekstova, dobijamo eksces posebnog reda.

No dobro, i eksces ostaje monoton kada se dosledno ponavlja, pa su Gallagher i društvo odsvirali i nekoliko zaista starih pesama koje su u novoj, tehnički doteranoj verziji zvučale ubistveno. Williams je jako dobar bubnjar, međutim činjenica da mu se doboš nije čuo tokom blastbitova podseća na to da je gravity roll lepa stvar ali da ima nečega i u fizičkoj snazi… No, u ovom stadijumu evolucije death metala je očigledno nužno napraviti izbor između brzine i snage i Williams je svoj načinio. Makar su mu bas pedale (moguće trigerovane – zvučale su tako) popunjavale svaki milimetar zvučne slike…

Što se priče s publikom tiče, Dying Fetus se ne zamaraju ičim osim najavljivanjem kako se zove sledeća pesma i eventualnim pitanjima „Jel volite staru školu?“, mada, moram da kažem, ako još jednom čujem belog pevača da se publici obrati rečenicom „Whassup motherfuckers?“, zaista ću insistirati da američki crnci počnu da naplaćuju porez na korišćenje svog slenga. Što je mnogo – mnogo je.

Konačno je došlo vreme i za zvezde večeri i srećan sam što mogu da saopštim da su Cannibal Corpse uprkos svemu i sinoć prikazali da nisu bez razloga istinske legende death metala (kao i da je sala bila ugodno popunjena). Ovo kažem potpuno svestan činjenice da je bend delovao kao na samrti u pauzama između pesama, kao i da je set lista bila ne sumnjiva nego u nekim delovima otvoreno provokatorska.

Naime, još sam u prikazu prošlog koncerta Kanibala u Beogradu (link sam ostavio na početku teksta) konstatovao da bend deluje umorno i da se, osim vrlo korektne svirke, entuzijazam muzičara ne da pronaći ni u tragovima. Sinoć se dalo zaključiti da je ovo hronično stanje. Što i nije toliko iznenađenje. Mislim, iskreno, Cannibal Corpse sviraju praktično jedno isto poslednje dve decenije, sa skoro nepostojećim varijacijama još od 1994. godine i kakva god da je bila kontroverza vezana za njihovu muziku u svoje vreme, to svakako nije dovoljno da održava plamen tokom ovoliko vremena. No, da bi se živelo, mora se svirati, a da bi se sviralo, moraju se izdavati nove ploče i tako u krug… Evisceration Plague je solidno prošao i kod kritike i u prodaji, ali ljudi od ukusa će svakako primetiti nedostatak inspiracije.

Na nastupu se dao primetiti isti taj nedostatak životne radosti. Dok se omladina iz benda Obscura, recimo, baš izdašno radovala što svira po Evropi i prži po srpskoj publici, Cannibali su kraj svake pesme (sem kad su spajali po dve ili tri u blok) obeležavali mlitavim okretanjem ka pojačalima i posezanjem za peškirima i flašama sa osvežavajućim napicima. Corpsegrinder je delovao kao da nema snage da stoji i najave su mu bile lenje, generičke i u velikoj meri od reči do reči poznate svakome ko ih je gledao uživo u poslednjih pet godina ili makar video snimak nekog njihovog nastupa.

Iskombinujmo ovo sa činjenicom da im je setlista prepuna pesama koje su decidno srednjeg tempa i nema mnogo sumnje u to da su se Kenibali poprilično umorili od svega ovoga.

Ali.

Što se same svirke tiče ovo sinoć je bila totalna, nemilosrdna i bez ostatka zadovoljavajuća apokalipsa. Da, bend deluje kao da ne može da stoji u pauzama između pesama, kako je to primetio moj gitarista Bacroholia, Corpsegrinder se teško naslanja na sopstvenu butinu i najavljuje pesme rečima „E… pa… sad je na redu ta i ta pesma… ajde da je odsviramo“, ali onog sekunda kada svirka počne, stvari se menjaju iz korena.

Name, Cannibal Corpse su i dalje bend koji dok svira uspeva da nas uvuče u svoj prljavi ritual i natera nas da živimo u njihovom svetu užasa i deprivacije, a sve naše opservacije o arhaičnosti njihove muzike i zamoru materijala bivaju udobno potisnute u pozadinu svesti. Pomogao je i izuzetno moćan zvuk pa je muzika bukvalno tresla pod sale i udarala pod pleksus, a da se u svemu tome čulo i soliranje O’Briena i Barretta. Cannibal Corpse su, naravno i sporiji i prostiji od Obscure i Dying Fetus, ali komparativna jednostavnost njihovih kompozicija je rezultat njihove ritualnosti (i, zašto ne reći, hitoidne prirode), a Paul Mazurkiewicz nedostatak brzine trampi za toliko potrebnu snagu, pa sirovi blastbitovi, ali i sporiji brejkdaun delovi zvuče kao da vam se lobanja urušava pod pritiskom kužnog vazduha što u naletima stiže sa bine.

Mislim, kada i umereno dosadna pesma kao što je srednjetempaška Evisceration Plague kojom je otvoren nastup zvuči tako da poželite da sebi pokidate kožu sa lica i bacite je u ustalasanu masu, onda je jasno da bend radi nešto dobro. U svoj toj zvučnoj kataklizmi Fisher je zastrašujuće snažan, sa neverovatno sirovim, neljudskim grlenim urlicima i parajućim kricima koje ukusno dodaje na pravim mestima. Njegov glas kao da dolazi sa one strane, obojen iskonskom patnjom i okrutnošću. Pored toga, Fisherovo poslovično zalaganje na bini ni ovoga puta nije izostalo pa je čovek koji između pesama deluje kao da je spreman samo da se sruši u krevet pružio još jednu demonstraciju hedbenginga koju i najveći skeptici moraju da dočekaju sa respektom i divljenjem. Mislim… pitam se na šta li mu mozak liči posle toliko godina udaranja o unutrašnjost lobanje iz večeri u veče… I Cum Blood je najavio pozivajući publiku da prebaci kosu napred i zamahne glavama, te da pokuša da ga prati. „You will fail“, dodao je „But you can still try“. Vaistinu.

Što se setliste tiče, kako već rekoh, previše mid-tempo pesama za moj brutalni ukus, ali uz moćan zvuk i ubedljivu izvedbu lakše su se gutali i fileri poput Sentenced to Burn, Pit of Zombies ili The Wretched Spawn. S druge strane, odsvirali su i meni najomiljeniju pesmu sa novog albuma, ubitačni Scalding Hail, pa im tu moram upisati poene, a ubacivanje klasika kao što su A Skull Full of Maggots ili Vomit the Soul je sigurno smišljeno odrađeno baš da zatitraju nostalgične strune u srcima nas, starih fanova. Upalilo je, nije da nije.

Ostali hajlajti su meni bili još jedno izvođenje vrhunski mizogine (i vrhunski zabavne) Fucked With a Knife, te završnica u kojoj je kanonska Hammer Smashed Face pretopljena u jednako kanonsku i zabavnu Stripped, Raped and Strangled. To je to, hvala vam, nema bisa, doviđenja.

Da budem iskren, nisam očekivao da će Kenibali biti ovako moćni dok sviraju (i ovako polumrtvi dok ne sviraju) i da će mi i manje dobre nove pesme biti ovako prijatne za slušanje. Ispostavlja se da ovaj bend, uprkos svemu napisanom još uvek s pravom drži krunu unutar svog žanra i da je njihova muzika, koliko god sada već bila generička i iskarikirana, uživo zaista ono što želimo da dobijemo od ekstremnog metala: dosledna i nezaustavljiva surovost, sonični teror koji tera intelekt da kolabira a emocije da se resetuju na svoje primalne vrednosti. Ovo je muzika koja u krajnjoj analizi nadilazi priču ili pisanje o njoj i ostalja duboke tragove u čovekovom duhu, tragove koje brižljivo i ljubomorno negujemo i vraćamo im se tokom godina spoticanja kroz ove naše tužne živote. To je lepo. I Danijela bi se sa tim, bez sumnje složila.