Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-06-2020

Situacija nije sjajna. Da ignorišemu erupciju emocija, gneva nasilja i bunta u SAD od koje se posledice osećaju na dobrom delu planete (nadajmo se i neke pozitivne, gde se vidi ko je rasista i zašto je diskriminacija, utemeljena u sistemima i mentalitetima, loša), i da gledamo samo našu trenutnu predizbornu zbilju pa je to već dovoljno za ozbiljnu depresiju. Real talk što bi rekli mladi: čak ni Milošević nije sebe stavljao u predizborne spotove ovako kako Vučić to radi. Uz činjenicu da opozicione stranke (koje učestvuju na izborima) ni nemaju reklamne spotove i da se u SNS-ovim pojavljuje Vučić, kao da su predsednički a ne parlamentarni izbori u pitanju, prilično je jasno da smo tehnički skoro sasvim izašli iz prostora ikakve parlamentarne demokratije (a bolje ikakva nego nikakva, mislim) i ušli u prostor apsolutnog kulta ličnosti i apsolutne, daćebog, vlasti. Pa, nazdravlje. Makar je metalna nedelja bila izuzetno dobra sa mnogo dobrih izdanja pa, da ne gubimo mnogo vremena.

Blek metal prvo, kako i običaji nalažu. Internacionalni projekat The Committee izašao je sa trećim albumom u poslednjih sedam godina i Utopian Deception je odlična ponuda monumentalnog, melodičnog, epskog blek metala. The Committee su petorka maskiranih muzičara iz Nizozemske, Mađarske, Francuske i Rusije i njihova muzika je veoma impresivna sa jakom, naglašenom disciplinom i tehničkom preciznošću ali i dosta te neke duše. Utopian Deception je album agresivne ali odmerene svirke gde svaki član i svaki instrument rade u korist kolektivnog zvuka i njegove snage. Ponoviću, impresivno:

 

https://folterrecords.bandcamp.com/album/utopian-deception

 

Neverbreath je novi projekat nekoliko članova američkog benda Kardashev i na debi albumu, To Defile is to Transcend se čuje vrlo ubedljiv, mišićav black metal sa dosta thrash elemenata. Volim kad bend pored harmoničnih pasaža tipičnih za noviji blek metal, te melodičnih solaža ume da uplete i zapaljive trešesrske rifove. Ploča nalazi dobar balans između blek metal teatralnosti i death/ thrash „rada“ na rifovima i ritmičkim deonicama pa je to lepo osveženje. Nema Bandcamp izdanja ali JuTjub video daje i tekstove i sve:

 

https://youtu.be/6EhbjEMSDgk

 

 

Izvrstan debi EP za švedski Makaber dobijamo pod naslovom Kingu’s Blood. Bend, kao što vidimo, baštini vavilonsku mitologiju u barem jednoj pesmi, a muzički su vrlo na liniji švedskih vedeta poput Setherial pa i Dark Funeral, samo sa svojim interpretacijama ovog melodičnog, agresivnog stila. Makaber su zapravo emotivniji nego što bi se reklo na prvi pogled pa je poslednja pesma, Time of No Time skoro pa blek metal balada. Dosta dobre svirke u četvrt sata, sa solidnom produkcijom i zalogom za buduća velika dela:

 

https://makaberftw.bandcamp.com/album/kingus-blood

 

Isto iz Švedske stižu Cirkeln koji na svom debi albumu, Kingdoms That No One Remembers ispoljavaju svoju veliku ljubav ka fenteziju, kroz melodične, epske metal pesme sastavljene u skoro jednakoj meri od blek metala i epskog doom metala. Nije ovo rđava kombinacija ako volite muziku koja je sva ustreptala i ne žuri se da stigne tamo gde je krenula, no, lično bih voleo malo manje „blek“ miks, dakle, malo više basa jer je naporno slušati ovaj inače vrlo solidan materijal ovako natreblovan. No, ako su vam uši mlađe nego meni, možete uživati u onome što Cirkeln rade:

 

https://cirkeln.bandcamp.com/album/kingdoms-that-no-one-remembers

 

Danci Hekseværk na svom prvom albumu, Ophav mešaju interesantan black metal zvuk, veoma skandinavske provinijencije, sa thrash i, uh, groove metal elementima za jednu dinamičnu ako ne baš sve vreme jednako uspešnu kombinaciju. Vokal je gotovo komičan u svom „mračnom“ obliku, ali su kompozicije mestimično iznenađujuće inventivne i ovo vredi poslušati:

 

https://heksevaerk.bandcamp.com/album/ophav

 

Kad je bend iz Finske, zove se Front i izdaje EP nazvan Antichrist Militia na kome jarac sa redenicima i obrnutim krstovima sedi na tenku okićenom bodljama i lobanjama, onda u principu već znate da li će vam se muzika dopasti i ostaju samo pitanja da li je kvalitet zvuka dovoljno dobar i da li su članovi benda nacisti. Odgovoro na ovo drugo je „srećom, ne (još uvek)“ a na ovo prvo, pa, Antichrist Militia je odličnozvučeće izdanje. Front svoji blackened thrash metal doživljavaju kao ubacivanje malo Motorhead DNK u black/ death čorbu i to im dosta dobro ide. Ovo je šest pesama seksi agresije i prijatnog klanja sa dovoljno promena tempa i dinamike da deluje zrelo i lepo se sluša tih 23 minuta.

 

https://frontofficial.bandcamp.com/album/antichrist-militia

Melodičan, savremen i kvalitetan blek metal dobijamo od Nemaca Naxen na prvom albumu, Towards The Tomb Of Times. Ovde su samo četiri pesme, a koje traju poprilično – najkraća je duža od deset i po minuta – i bend lepo udara, sa dosta osećaja za to kada su ponavljanje i monotonija zapravo poželjni kvaliteti. Zvuk je, za moj ukus pretreblovan i bez dovoljno dinamike, ali ovakvi bendovi to vole. Svakako se lepo sluša:

 

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/towards-the-tomb-of-times

 

Ruski jednočlani blek metal kombo, Manticora ima lep album (EP?) sa pet pesama, nazvan Baphomet. Već po imenu je jasno da ovo nije sanjivi, melodični atmosferični blek metal, već, jasno, surovo prebijanje blastbitovima sa duhom stare škole i agresijom u srcu. I prija. Nije suviše suptilno ali nije ni glupo i početnički već baš kako treba, posvećeno i monoidejistički fokusirano:

 

https://manticora1.bandcamp.com/album/baphomet

 

Supersirov, vrlo staroškolski blek metal iz Brazila dolazi nam na EP ju sa šest pesama Temple of Blazing Torment benda Chained. Ovde nema mnogo filozofiranja, nego se bije šamarom i zaziva Satana za sve pare i ko voli muziku kao ispalu sa kraja osamdesetih, što zvuči kao da se i sama bori da se iskoprca iz jame u koju su je dušmani bacili, poradovaće se ovoj ploči. Chained nisu nikakvi amateri, da ne bude zabune i ovo je u okviru svojih estetskih limita, vrlo korektno i spretno odrađeno. Meni se dopada.

 

https://chained.bandcamp.com/album/temple-of-blazing-torment

Amerikanci Yngve su veoma pesimistični, mračni, hermetični na EP-ju Mist of Death, ali im polazi za rukom da sve to ne zvuči suviše tinejdžerski i amaterski. Ovo je ploča intenzivne emocije i otuđujuće buke, pa se simpatije za nju moraju naći u prilično posebnim kutovima duše. Ali od moje strane ih ima. I košta samo dolar a vredi više:

 

https://yngve.bandcamp.com/album/mist-of-death

 

Behemoth su izbacili novi EP, A Forrest i, uh, ovo nije STVARNO blek metal, a opet, jeste blek metal. Sad ja krenuo ko premijerka (koja strogo uzev, nije više premijerka jer po ustavu mi već tri dana nemamo ni parlament ni vladu, ali ajde) ali eto, Poljaci su uzeli i obradili The Cure na ovom izdanju i kako ja nisam neki ljubitelj ovog uticajnog benda (a moja žena, recimo, jeste), mogu samo da cenim kako to tehnički dobro zvuči ali ne i da se nešto mnogi unesem. Tu su i dve nove pesme koje su „više“ blek metal i mada nisam neki preveliki fan Behemotha, ovo je kvalitetno i interesantno da se čuje.

 

https://youtu.be/fbnAcQ5OPHk

 

Vrlo solidan zvuk čileanskog dua Ad Finem Omnia na demo snimku Demo MMXX. U ove četiri pesme ovaj mladi bend (čiji članovi sviraju u Sol Sistere) isporučuje izuzetno siguran, sprinterski nastrojen a melodičan blek metal bez mnogo gubljenja u “atmosferi“ i introspekciji. Ovo je muzika koja osvaja žestinom i snagom, ali voli i melodičnost. Prosto, sirovo ali sofisticirano taman koliko treba. Bubnjar mi je odličan:

 

https://adfinemomnia.bandcamp.com/album/demo-mmxx

 

 

Rusi Voivotus i Norvežani Vintlechkeit imaju split EP sa tri pesme ali jedna od njih je samo instrumentalni interludij između dva benda pa zapravo imamo samo dve “prave“ pesme. Ali Vintlechkeit se ekstremno trude da u dvanaest minuta buke i pakla ponude velju for mani. Prilično avangardno i interesantno. Voivotus su srazmerno „normalnija“ ekipa i mada njihova strana ne ubija istom snagom, ovo je solidno napisano i ima šmeka:

 

https://voivotus.bandcamp.com/album/voivotus-vintlechkeit-split

 

https://vintlechkeit.bandcamp.com/album/voivotus-vintlechkeit-split

 

Pre malo više od godinu dana dopao nam se prvi demo poljskih Poroniec i to kako je ovaj duo umešno koristio klavir kao instrument da smisleno proširi zvučni spektar svog tvrdog, opasnog blek metala. E, pa, Demo II nastavlja u istom smeru i ovo su još tri pesme kvalitetno snimljenog, žestokog ali pažljivo komponovanog blek metala sa jedne od najboljih scena na svetu. Poroniec ovde imaju velike ambicije, poslednja pesma, Bezradności, traje više od dvanaest minuta i ovde dobijamo izuzetno kinematsku, intrigantnu naraciju. Bend je veoma strastven i emotivan i pored toga što je ovo muzika na visokom profesionalnom nivou a što je odlična kombinacija:

 

https://poroniec.bandcamp.com/album/demo-ii

 

Još jedan odlični demo snimak iz Poljske? Šta se to dešava? Brzask iz sudetske oblasti na svom demou Brzask imaju tri pesme koje, slično Poroniecu kombinuju atmosferu, melodičnost, disciplinu i agresiju za tipično poljski paket emocija i kvaliteta. Ovo nisu tako dugačke pesme, ali nisu ni kratke i imaju razrađene aranžmane sa puno razvoja tema i dinamičkih ekstrema. Kvalitet:

 

https://brzaskbm.bandcamp.com/releases

 

Da malo pobegnemo iz Poljske pomoći će nam Belorusi Ljosazabojstwa (to jest лёса забойства a što bi, tvrde, značilo „ubistvo ili sudbina“), čiji debi album Głoryja śmierci više vuče na staru školu. Ovo je pet pesama rifova, gadnog urlanja i zanimljivih, vrlo „metalskih“ solaža sa sve bendovanjem žica, a pesme su aranžirane da daju dosta prilika za mosh i generalno, kretanje i ples, radije nego da se samo slušaju na slušalicama. Hermetičnost, taman zvuk i namerna monotonost znače i da Głoryja śmierci nije tako instant-zabavan album za slušanje kao neki drugi koje danas pominjemo, ali jeste ploča koju vredi slušati usredsređeno zbog svojih brojnih kvalitetnih ideja.

 

https://lszb.bandcamp.com/album/g-oryja-mierci

 

Nemački bend Bait svira vrlo dobar, uverljiv i interesantno napisan moderni blek metal sa blagim naklonima ka post-blek metal senzibilitetu. Hoću da kažem, bend sebe definiše kao „blackened hardcore“ što se ovaploćuje u razbijačkim pesmama koje imaju i klasične metal rifove ali i nešto što je zbilja više „hardcore“ sa pesmama čiji je zvuk mračan i hermetičan – ali ne satanski – i oslobađanjima tenzije u brzim, udaračkim momentima. Meni odlično:

 

https://baitofficial.bandcamp.com/album/revelation-of-the-pure

 

Takođe Nemci, Cold Earth na svom debi albumu, Your Misery, My Triumph zvuče veoma slično Amerikancima Judas Iscariot. Nije da Cold Earth tu sad nešto kao kriju jer album i završavaju obradom pesme američkih uzora, ali album je, nevezano za to, veoma dobar. Mislim, ne bih ga možda ni pominjao, ipak je izašao pre dve nedelje, ali odličan je. Cold Earth sviraju 200 na sat, polivajući sve vreme umilnim, zavodljivim molskim melodijama preko rafalne paljbe bubnjeva i ovo je muzika koja opija tom kombinacijom ekstremnosti i prijemčivosti. Lepe teme, lepe pesme, za nijansu jeftiniji zvuk nego što bih voleo ali kad je muzika ovako dobra neću da zakeram.

 

https://coldearth666.bandcamp.com/album/your-misery-my-triumph

 

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/cold-earth-your-misery-my-triumph

 

Šteta je što viskonsinski Shroud of Despondency nema samo malo bolju produkciju na albumu Runway Fatigue and Descriptions of Teeth jer je ova ploča, začeta početkom aktuelne epidemijske krize, odlična. Shroud Of Despondency su sposobni da vrlo sirovi ali aranžmanski dovitljivi blek metal izmešaju sa neobičnim osvrtma na folk i to dobro funkcioniše. Bend zapravo jako dobro svira u odnosu na srazmerno lo-fi produkciju koju ovde možemo čuti, no ovakva muzika ne biva sasvim upropašćena nešto sirovijim kvalitetom miksa pa se ovih pet pesama slušaju sa guštom. Preporuka iz sve snage za ovu emotivnu, strastvenu a opasnu svirku:

 

https://shroudofdespondency.bandcamp.com/album/runway-fatigue-and-descriptions-of-teeth

 

Za žestoki old school obratićete se kolumbijskom sastavu Satanic čiji prvi album, Murdering Black Metal zapravo donosi zabavan blackened thrash metal sa, nagađate, satanističkom tematikom i, u stvari, ne onoliko lo-fi zvukom koliko bih ja očekivao. Satanic su šarmantno staromodni i razgovetni u pravoj meri, imaju lepe rifove a pevanje je, hmmmm, posebno. Svakako, kada krenu da čukaju brzo, to bude baš dobro:

 

https://satanic66.bandcamp.com/album/murdering-black-metal

Britanski duo Thy Dying Light na istoimenoj kaseti koja im je prvo dugosvirajuće izdanje posle pregršti EP-jeva, demo snimaka i kompilacija, nudi vrlo dobro produciran, zvučno impresivan blek metal stare, satanističke škole koji svoju sirovost pre svega vidi na nivou kompozicija i tematike. Što je dobra kombinacija – dobro producirana, kvalitetno odsvirana ali „filozofski“ sirova muzika je kako blek metal može dostojanstveno da nam se danas umili. Thy Dying Light nisu preterano originalni, ovo uglavnom može da se spakuje u 2nd Wave fioku i bez gledanja, ali su prijatni:

 

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/thy-dying-light

 

Unholy Hymns, prvi EP italijanskih Pröfane Oath će na kaseti izaći u limitiranom tiražu od 50 komada tek u Julu, ali se već može uzeti digitalno i, pa, ako volite staru školu, sirovinu i trešerske rifove odsvirane preko užurbane blek metal matrice, onda ste na pravom mestu. Pröfane Oath su kao da ste u blender ubacili Bathory, Bulldozer i Venom i dobro promešali, a izdavač unapred upozorava da ovo nije za pozere. Čak i da jeste pozer, niko vas ne može sprečiti da uživate u ovoj proslavi agresije i lepih rifova:

 

https://anciententityrecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-pre-order

 

Sjajan blek metal iz Severne Karoline stiže nam na albumu Paezor istoimene grupe. Ne znam ko su ovi ljudi, nema ih na Metal Archivesu, bar ne pod ovim imenima (mada sam našao jedan intervju koji ih prikazuje kao ljude na svom mestu) ali u ovih dvanaest pesama doneli su mi puno sreće, pišući i svirajući veoma zabavan, raznovrstan blek metal koji, baš po mom ukusu, i pored sve svoje inventivnosti u temama i teatralnosti u ekspresiji, čvrsto drži osnovu brzte, agresivne, pržačke muzike. Lepo je za promenu čuti iz Amerike i nešto ovako dobro producirano jer Paezor imaju snažan ali ne prebudžen zvuk i finu separaciju instrumenata da se dobro čuju i ritam sekcija i sve te gitarske harmonije i odlično pevanje. Paezor su kadri da pišu velike, epske refrene ali između njih ide puno dobrih rifova i intrigantno aranžiranog, brzog, moćnog sviranja. Prezadovoljan sam:

 

https://paezor.bandcamp.com/album/paezor

 

 

Stoner rok! Urban Shades je opušteni, rastopljeni čak, drugi album bugarskog psihodeličnog/ stoner dua Oddplay. Ni ime benda ni omot albuma me ne bi mnogo privukli, ali ova muzika je prilično slušljiva. Pričamo, dakako, o instrumentalnom, sanjivom psihodeličnom stoner uratku napravljenom skoro pa u kućnoj radinosti, ali momci iz Varne umeju da napišu pesme a i da pogode zvuk pa je ovo ploča ispunjena meditacijom i krešendima simpatične drame a koji slušaoca ne izvode predaleko iz te neke zone udobnosti. Drugim rečima, ovo je album za opuštanje i laganu meditaciju, skoro kao neki ASMR, jelte.

 

https://oddplay.bandcamp.com/album/urban-shades

 

Dablinski The So Called imaju novi album, House of the So i ko se uželeo glasnog, distorziranog heavy-blues ugođaja, ovde ima čemu da se obraduje.  Irci imaju dosta abrazivan zvuk i dinamično sviraju a pesme su lepi, vrlo dobro odmereni  komadi gruva sa pevanjem koje instant asocira na sedamdesete i bele pevače odrasle na delta bluzu, od Captaina Beefhearta pa do Roba Tynera, jelte. I da se razumemo, ako volite Tynerov MC5 ili bendove na tragu Blue Cheer, The So Called će vam doneti istu vrstu sreće, treskajući glasno i sa stavom. Ovo nije sanjivi stoner, pa nije čak ni „metal“ već samo glasni, prljavi i jako zarazni rok iz koga će posle sedamdesetih izrasti i pank i metal koje danas poznajemo. The So Called su kao vremeplovom transportovano izgubljeno blago iz jednog važnog vremena i ovaj album je sjajan:

 

https://the-so-called.bandcamp.com/album/house-of-the-so

 

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju, ovog puta sa fokusom na zemlju u Evropi čuvenu po kanabisu. Doomed & Stoned in The Netherlands ima 32 pesme i, po običaju, u pitanju je izvrstan izbor kvalitetnog stoner i doom zvuka, sa sve sjajnim omotom. Doomed & Stoned, takođe po običaju, dopuštaju da se ovo kupi po bilo kojoj ceni koju kupac odabere pa o nekoj vrednosti za novac ne treba mnogo guslati. Naime, ovo je VEOMA vredno. Čisto iz perspektive ličnog ukusa, ova me kompilacija manje golica od prethodne koja je okupljala latinoameričke bendove, ali to je samo stvar preferenci, Doomed & Stoned in The Netherlands nudi sjajan izbor bendova i pesama i ovde ima nekoliko vrednih otkrića koja će mi koristiti u budućnosti:

 

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-the-netherlands

Nije vam dosta kompilacija? Sedite dugo ispred kompjutera i morate nešto da radite a sluša vam se kvalitetan stoner rock? Iberian Stoner Tribes Vol.1 je kolekcija portugalskih i španskih stoner bendova sa više od četiri sata muzike. I sjajna je. Ovo je, nažalost, samo JuTjub „album“, dakle  ne postoji ni u MP3 varijanti za Bandcamp, ali je u pitanju vrlo lep projekat urađen sa MNOGO entuzijazma i vrlo uspešan u svom predstavljanju ovih scena. Ja sam u ovim mojim pregledima često hvalio španske stoner/ hard rok bendove i ova kolekcija nudi mnogo potvrda da to nije bila prazna priča. Odličan napor:

 

https://www.youtube.com/watch?v=33O8yHrpksU

 

 

A za još španske lepote, uputiću vas na madridski Slap Guru čiji konceptualni album, Umashi’s Odyssey donosi odličnu rok muziku sa brojnim uticajima koji su oblikovali psihodelični i teški rok još šezdesetih i sedamdesetih godina, iskorišćenih ovde za kreiranje raznorodne kolekcije pesama što predstavljaju poglavlja iz istoimene knjige koju je napisao bivši gitarista benda. Ovo stoga nije ni „čist“ stoner ni „čist“ hard rok bend pa ni „čist“ psihodelični album jer ima namerne zaokrete u senzibilitetu i pristupu između kompozicija. Ali je sve na gomili veoma impresivno i Slap Guru sasvim zavređuju i „prog“ etiketu kojom se opisuju. Odlična ploča moćnog, ambicioznog roka:

 

https://slapguruband.bandcamp.com/album/umashis-odyssey

 

Sex Blender iz Ukrajine na albumu The Second Coming imaju šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog i blago eksperimentalnog teškog rok/ metal zvuka. Prva i poslednja pesma su opisane kao uvod i izvod, ali kako je sve instrumentalno, zapravo nema tu mnogo razlike od ostatka ponude. Ovo je muzika koja je meni malo previše meandrirajuća i zapravo ima više ideja ubačenih u dugačke pesme nego što uspeva da napravi poenti, ali cenim ovu kombinaciju u kojoj ima mesta i za dab strategije i za malo elektroakustike itd.

 

https://sexblender.bandcamp.com/album/the-second-coming

 

 

Kosmonaut iz Ohaja su osnovani pred kraj prošle godine i već imaju tri albuma. Jebote. I pritom, ovo nije garažno džemovanje snimljeno telefonom nego propisno napisan, veoma karakteran teški stoner rok sa kvalitetnim izvođenjem i odličnom produkcijom. Hyper Buzz Love, kao treći i najnoviji album ima petnaest pesama dobrog roka koji bi se dopao i vašim roditeljima jer se sasvim udobno šeta na transverzali Guns N’ Roses-Soundgarden-Fu Manchu. Kosmonaut izuzetno razumeju ovu muziku i imaju skilove da je kreiraju. Sjajno:

 

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/hyper-buzz-love

 

 

The Mad Goats su iz Kosta Rike i na albumu Rising of the Goat imaju dobar omot ali i pet pesama prilično zanimljive mešavine raznih psihodeličnih elemenata. Ovde ima i vrlo „mekanog“, meditativnog psihodeličnog sadržaja, teških stonerskih rifčina ali i pevanja koje je skoro pa grandži, sa, reklo bi se, uticajima Alice in Chains na stil. Na gomili je to zanimljivo, sa dosta truda oko aranžiranja kompozicija koje, zahvaljujući svojoj dužini, imaju vremena da se prirodno razvijaju u sasvim nepredvidivim smerovima. Solidan zvuk, takođe:

 

https://themadgoats.bandcamp.com/album/rising-of-the-goat

 

 

Prijatan okultni doom dobijamo od meksičkih The Dark Silence of Death na albumu The Unliving. Muzika je vrlo prijemčiv garažni-Blek-Sabat sa zapaljivim rifovima i maštovitim aranžmanima (slušajte trešersku No Escape) i album jedino kvari vokal koji em recituje em ima ružne efekte. Ali dobro, ima to andergraund šarma i košta samo dolar pa se da praštati:

 

https://thedarksilenceofdeath.bandcamp.com/album/the-unliving

 

Velški Dopesmoker vrlo jasno svojim imenom sugeriše kakva će im biti muzika ali makar uspeva da ne bude totalni klon Sleepa. Zapravo, na albumu Zeroin, Dopesmoker su nešto više okrenuti gruvu koji lepo mešaju sa teškim, ekstremno sporim stoner/ doom zvukom. Jaki basovi, jake distorzije, psihodelična buka, ovo je album za dugotrajne noćne sesije i mada mu sam zvuk nije idealan, lepo curi i sluša se ukrug i više puta:

 

https://dopesmoker.bandcamp.com/album/zeroin

 

 

Simpatični Meksikanci The Tronautas su na svom debi albumu In Doom We Trust baš to – simpatični. Ovo je raspevan, melodičan stoner rock dobrog raspoloženja, koji ne navlači krinku satanističkog grubijana već uživa u glasnoj muzici i voli da lepo zapeva. Otud ovo može da bude lep album i za ljude izvan neke uskostručnije doom zajednice, jer pruža glasan ali nenasilan stoner rok sa lepim temama i melodijama i šarmantnom atmosferom, plus dosta dobrih ideja u aranžmanima. Prijatna ploča:

 

https://thetronautas.bandcamp.com/album/in-doom-we-trust

Karnayn iz Sunderlanda su nov bend sa prvim EP-jem, Lithopædion koji donosi vrlo brutalan spoj doom i sludge zvuka, sa sporim, mučnim pesmama, agresivnim vokalom, poplavom jako distorziranih gitara (bend, ako dobro čitam ono što piše, ima dve bas gitare i dve obične gitare u postavi) i načelno neprijatnom, hermetičnom atmosferom. Meni se to, naravno, dopada, i mada bend ima relativno lo-fi miks, muzika uspeva da postigne dobar balans nehumane discipline i neke humanije, mada bolne ekspresivnosti. Solidno:

 

https://karnayn.bandcamp.com/album/lithop-dion

 

Stone Rebel su izbacili NOVI album i ako kažete da nije prošlo ni tri nedelje od poslednjeg, bićete u pravu. Francuzi ne miruju, valjda ih i dalje drži izolacija pa nemaju šta da rade nego da džemuju i Hole In The Sun je još jedna kolekcija sanjivih, prijatnih instrumentalnih džemova koje karakteriše nenametljiva a stamena ritam sekcija i briljantan gitarski rad. Stone Rebel su svakako pretih bend (jedva da koriste distorzije na instrumentima) da bi na keca upadali u definiciju metala ali iako njihova muzika nije GLASNA ona ima jednu fokusiranost na atmosferu i jednu inerciju gruva koja jeste nešto što tražimo od stoner roka i metala, pa se vrlo lepo ovde uklapaju. Psihodelija u vrlo prijateljskoj formi koju možete slušati i usred noći a da se komšije ne bune:

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/hole-in-the-sun

Za agresivniji zvuk i mračnije teme tu su Doomed Spirits i njihov prvi album, Last Reflections, napisan iz pozicije umiruće osobe koja razmišlja o teškom, bonom životu koji ostavlja. Veselo! Brazilci sviraju doom metal sa dosta death uticaja ali ova muzika ima i lepu psihodeličnu notu sa klavijaturama koje stručno farbaju teški gitarski juriš. Pevanje je možda najekstremniji element ovih pesama sa urlanjem koje je zapravo i previše monotono za muziku što ima gomilu interesantnih ideja i nemirna je i u dinamičkom smislu i u pogledu tempa. Zanimljiv album, svakako:

 

https://doomedspirits.bandcamp.com/releases

 

Zanimljivi su i Estonci DRÖPDNÖ na svom prvencu Prophecies in Vain a gde sviraju nekakav post-doom metal koji je glasan, spor i težak sa urlajućim vokalom, ali i sa tim setnim postrokerskim harmonijama koje mladi danas vole. Istini za volju, mene ova ploča baš i nije oborila s nogu jer je kompozitorski prilično neinventivna ali recimo da sam ja mator čovek, out of touch with the world, što reče ona pesma, i da računam da će se nekom mlađem i življem više dopasti ta simpatična naivnost ove ekipe:

 

https://dropdno.bandcamp.com/album/prophecies-in-vain

Goatsnake su posle pet godina diskografske neaktivnosti kežuali izbacili novi singl i ovo su dve pesme odličnog, užurbanog, glasnog ali i prijatnog, prijemčivog teškog rokanja. Breakfast with the King i Deathwish su komadi stonerske lepote puni odličnih rifova, agresivnog gruva i karakterističnog pevanja i ako volite ovakvu muziku makar iz potaje, ovo je obavezno:

 

https://goatsnakesl.bandcamp.com/album/breakfast-with-the-king-b-w-deathwish

 

 

Obolus iz Malmea na svom, pretpostaviću prvom albumu, Obolus imaju samo tri pesme teškog, hermetičnog „death drone“ zvuka. Ali nema ovde mnogo pravog drona, ovo je ipak doom metal u suštini, spor, težak i naklonjen spontanosti i gruvu radije nego kompleksnim aranžmanima, bend možda i precenjuje svoju sposobnost da iznese pesmu od osamnaest minuta na plećima, ali slušati ih kako se trude nije neprijatno iskustvo. Dopada mi se što sve zvuči proživljeno, kao da je mučnost zvuka zaista posledica ritualnog očišćenja duša i tela izvođača od patnje. Pošteno:

 

https://obolusswe.bandcamp.com/album/obolus

Moćan, blago okultni doom metal dobijamo od odičnog bristolskog benda Warrior Pope. Mellified Man je ploča lepljivih rifova i primitivnog a neodoljivog gruva, izvrištanih vokala ali i određene prijateljske, ljubazne atmosfere koja čini da se ovo sluša uz osmeh na licu. Britanski doom bendovi su uvek zanimljivi da se čuju s obzirom da ova muzika ipak u dobroj meri potiče sa ostrva a Warrior Pope imaju svoju interpretaciju žanra koja ne beži od korena ali i ne isrcpljuje se u obožavanju. Gitare na albumu su fantastične ali bubnjarka Katya je diskretni heroj albuma sa svojom kontrolom dinamike. Sjajno!

 

https://warriorpope.bandcamp.com/album/mellified-man

 

 

Za nešto komercijalniji, ali vrlo dobar tradicionalni rok/ hard rok, tu je drugi album francuskih Dätcha Mandala, nazvan jednostavno Hara. Pretpostaviću, po čakri koju jedinu svi znaju. Elem, Dätcha Mandala su vrlo prijemčiv bend sa klasičnim spojem bluz-roka, hard roka, art-pop uticaja i jednake ljubavi ka gruvu i melodičnim refrenima. Dätcha Mandala su, da dam preciznu dijagnozu, kao neka verzija Grete Van Fleeet kada bi taj bend imao manje iskalkulisane poze a više supstance. Možda pomaže što su ovo Francuzi pa, mada je njihov rokenrol izraz veoma anglicizovan, ipak u njemu ima malo galske flambijantnosti. Ovo svakako daje autentični heavy blues zvuk (Missing Blues, recimo, zvuči veoma starinski ne samo po zvuku nego upravo po senzibilitetu) i meni, koji sam na tome u dobroj meri uzgojen, to prija. Bend ima i zanimljive izlete u kvazi-disko (Sick Machine) ali i orijentalnu psihodeliju (Moha) i ovo je raznovrstan i odlično snimljen album teškog roka koji poštuje svoje korene i trudi se da ih bude dostojan.

 

https://datchamandala.bandcamp.com/album/hara

 

Strazburški Lowtone su veoma jasni u onome što žele da postignu koristeći jako fazirane gitare, i spore, teške ritmove da ponesu svoje bluzirane doom rifove putem prijatne opijenosti i hipnotičkog gruva. Singl Lof sa svoje dve pesme pokazuje ove Francuze kako se šetaju celim putem od Hendriksa do Sabata i natrag i ako vam to zvuči primamljivo, sva je prilika da nećete biti razočarani ovim debijem:

 

https://lowtone420.bandcamp.com/releases

 

Pre neku nedelju veoma sam snažno pohvalio singl Day of the Dead sanktpeterburških Grave Disgrace a vredni Rusi su već izbacili i novi album, Rest in Peace i, pa, ako volite klasičan okultni doom metal, ovo je razlog za proslavu. Grave Disgrace su, kako već rekoh, prilično neskriveno zaljubljeni u Black Sabbath i taj neki prvi talas onog što danas nazivamo doom metalom iz sedamdesetih pa je i Rest in Peace ploča elegantnog, sporog a moćnog gruva koji meša heavy blues osnovu sa odmerenom psihodelijom i dobrom dozom okultne misterioznosti i zavodljivosti da, pa, da zavede. Album ima šest pesama sporog, moćnog dum metala koji gmiže kao zmijski car i ubija jakim zagrljajem, majstorski kreirajući moćnu atmosferu i razvijajući proste, skoro primalne rifove i teme u dramatične kompozicije. Izvanredno, čak i ako je miks malo preglasan i favorizuje bas i bubanj u odnosu na gitaru.

 

https://gravedisgrace.bandcamp.com/album/rest-in-peace

 

 

Bendova pod imenom Engendro ima gomila u zemljama gde se govori španski a najnoviji je iz same Španije, iz Tarragone i istoimeni EP, dakle isto Engendro (što bi bila nakaza ili štogod slično) daje četiri zastrašujuće pesme death doom zvuka. Engendro su produkcijski svakako prebudženi sa bubnjevima koji probijaju na sve strane i gitarom što se davi pod efektima, ali ovo se zapravo odlično uklapa uz muziku koja i sama očevidno ima nameru da izazove osećaj davljenja, bezizlaza, neprozirnog crnila. Dobro to funkcioniše i pored preglasnog snimka, sa odličnom atmosferom koju teški, valjajući rifovi i nepraštajući ritam nose na ramenima a užasni vokali dosoljavaju do te mere da, kada stigne interludij L’estat pur de la decadència koji je tri i po minuta distorziranog basa i semplova, i izaziva intenzivnu nelagodu, to skoro da je odmor. Pakao. Ali u pozitivnom smislu:

 

https://engendrosecta.bandcamp.com/album/engendro

 

Filipinski izdavač Thresthold Records je izdao novu kompilaciju filipinskih bendova, Kababalaghan, Kulam at Mahika II i ovo je, da bude jasno, samo za ezoterike i hardkor posvećenike. Hoću da kažem, MENI se ovo jako dopada ali u proseku pričamo o vrlo hermetičnoj muzici i vrlo jeftinim produkcijama. Thresthold Records nisu zainteresovani za svetsku slavu i velike tiraže već za beleženje ekstremnog, brutalnog, pa i art-brutskog u filipinskom metal andergraundu, tako da se ovde grindcore bendovi smenjuju sa anarhokrast bendovima, oni sa blek metal i death metal izvođačima a svi oni se sudaraju sa blackened noise projektima… Pola ovoga su eksperimenti koji nikada nikud neće stići ali je album kao celina, baš zahvaljujući tom divljem istraživačkom duhu zanimljiv i vredan da se posluša:

 

https://threstholdrecordsph.bandcamp.com/album/kababalaghan-kulam-at-mahika-ii-2

 

Poznato je da nisam preveliki ljubitelj metalcore izraza, ali Rusi Memorial of Sorrow su me vrlo prijatno iznenadili svojim, pretpostavljam debi albumom, Memorable. Ovo nije tipično muzika koju bih ja slušao sa velikim entuzijazmom ali mi se dopao melodičan a žestok stil benda sa pesmama koje imaju lep tempo i dobar gruv, sa upečatljivim trešerskim rifovima i solidnom, razgovetnim a energičnim pevanjem. Sve je pritom, na ruskom, uprkos engleskim naslovima pesama pa i to doprinosi pozitivnom utisku. I još prodaju album za svega jedan dolar! Čuti:

 

https://memorialofsorrow.bandcamp.com/album/memorable

 

I kad već metalkorišem, End imaju drugi album, Splinters From An Ever​-​Changing Face i mada njihova muzika u teoriji nije baš po mom ukusu, album ima toliko heavy zvuk da je to čak i meni slušljivo. Pomaže i što su End bliži tom nekom hermetičnom delu metalcore spektra, bolesni, razuzdano očajni i bez melodičnih klin refrena, sa gitarama koje mrve i vokalom koji dere. A kada zasviraju brzo i to lepo zvuči pa je tako The Reach of Resurrection praktično grindcore pesma. Fino!

 

https://yourfuckingend.bandcamp.com/album/splinters-from-an-ever-changing-face

 

 

Portlandski Necrowitch potvrđuju teoriju da bendovi sa rečju „Witch“ u imenu ne mogu da budu loši. Doduše i zbunjuju pošten svet jer već postoji takođe američki bend Necrowitch a, bogami i, takođe američki Nekrovvitch, i ko se tu snađe a ne poludi – nije normalan. Elem, OVI, portlandski Necrowitch na debi albumu, The Necrowitch, piče blackened thrash metal sa dosta ubedljivosti i šmeka. Ovo ima trešersku disciplinu sa kliktavim bubnjevima, denflovanim rifovima i lepim solažama, ali ima i taj blek vokal i kao celina je prilično prijatno i mada producirano vrlo moderno, odiše jednim retro šmekom koji se meni dopada. Blackened thrash je, uopšte, jedno lepo podsećanje na divlje rane godine thrash metala pa kada ovakvi bendovi ulože solidan napor u komponovanje, aranžmane i produkciju, to bude dopadljiv paket. Plus taj cheesy omot!

 

https://necrowitch.bandcamp.com/album/the-necrowitch

 

Finski Everlore sviraju vrlo simpatičan power metal na svom debi albumu, takođe nazvanom Everlore. Ja, kao što sam više puta pominjao, i nisam neki veliki zapaljenik za power metal pa ni Everlore nisu nešto što bih uobičajeno slušao ali mi se dopalo da ovaj album nije produciran onoliko beživotno i plastično kako to često ume da bude slučaj kod kolega, a to kako Everlore žestok, propisan metal, mešaju sa vrlo pop melodijama, takođe ima određenog šarma. I dalje ne baš moja šolja, jelte, čaja, ne dobro kao poslednja Alogija, ali vredno da se čuje:

 

https://everlore.bandcamp.com/album/everlore

 

 

Losanđeleski sludge metal veterani -16- imaju novi album, Dream Squasher i ovo je impresivna ploča teškog, mračnog zvuka koji istovremeno emanira zavodljivost i poziv na ples. Opasan ples, svakako, ali ples nandles. -16- su aktivni već gotovo trideset godina pa onda i njihov osmi album ne samo da ima izgrađen, karakteran zvuk već je i u mogućnosti da taj zvuk širi u svakom smeru koji se bendu učini primamljivim. Ovo, dakle, nije, čista i sasvim uniformna predstava nasilja, i bend pravi iznenađujuće upečatljiva i sigurna skretanja, recimo u emotivnoj, skoro pa baladi Sadlands koja ipak ne skreće sa tvrdolinijaške orijentacije benda, ili u simpatično bluziranoj Agora (Killed By A Mountain Lion), ili u blekmetaliziranoj Ride the Waves. -16- su svakako sigurni u ono što rade na svakom koraku a ovo je i izdao Relapse pa je kvalitet zvuka i produkcije na visokom nivou:

 

https://16theband.bandcamp.com/album/dream-squasher

 

Isto od Relapsea stiže nam Twisted Horror, split EP Gruesome i Exhumed i ovo je razlog za slavlje za svakog ko voli staru školu ekstremnog metala. Gruseome već više od pola decenije (od kada je bubnjar Gus Rios uz dosta skandala otišao iz Malevolent Creation) kreira skoro prototipski old school death metal jak na rifovima i gadosti, stamen i imun na komplikovanje i eksperimentisanje. Gruseome su sličniji grupi Death nego danas preovlađujućem Asphyx/ Autopsy/ Grave zvuku u old school death metal ravni pa iako nisu originalni, zapravo zvuče tako. Dve pesme identičnog tempa i sličnih rifova, ali teško mi je da se žalim jer su odlične i voleo bih JOŠ. Exhumed sam, pak, prošle godine hvalio za odlični album Horror i ova ekipa sa skoro tri decenije rada pod ovim imenom ni na Twisted Horror ne podbacuje. Exhumed danas sviraju vrlo siguran i kvalitetan deathgrind u kome je odavno sve lepo leglo i zvuči prirodno i napaljujuće i samo je pitanje da li su rifovi dobri. Ovde, nagađate, jesu i Twisted Horror nudi tri lepe pesme krljanja i urlika:

 

https://gruesomedeathmetal.bandcamp.com/album/twisted-horror-split-with-exhumed

 

 

Ako ste old skul kao Mehmet (ili čak i nešto više), možda će vam se dopasti album Adam Bomb vs Kiss na kome ovaj gitarista-veteran svira svoje obrade Kissa. Bomb je iskusan drugopozivac koji je svirao sa Geoffom Tateom, Michaelom Monroeom i gomilom drugih važnih metalaca, a početkom osamdesetih je i bio na audiciji da svira u Kiss no, tu nije prošao. Sada na ovom albumu nudi osam vrlo strejt čitanja osam Kissovih pesama i, odmah da spojlujem, da, svira Detroit i ne ne svira I was Made for Lovin’ You. Ono što svira, Bomb svira vrlo solidno, sa dobrom produkcijom i  odličnim osećajem za taj spoj glam/ pop i heavy blues izraza i ako volite Kiss, ovo je sigurna interpretacija nekoliko njihovih pesama od strane čoveka koji deli isti senzibilitet i razume kako te pesme treba da zvuče. Kome to treba? Ne znam, ali se lepo sluša.

 

https://adambomb.bandcamp.com/album/adam-bomb-vs-kiss

 

 

Melodični, ali vrlo tehnički inkliniran death metal je ime igre na drugom albumu ekvadorskog projekta Solipsismo. Ovo je u skladu sa orijentacijom benda prepuno gitarskih bravura svih očekivanih vrsta, pa i sa malo pevanja, i kao takvo sluša se kao brži, ekstremniji The Black Dahlia Murder. I to ekstremniji u svim pravcima. Solipsismo su jako brzi i zabavni, sa neoklasičarskim filigranom na gitarama, visokim tempom i, kada pevanja ima, vrlo solidnim izrazom.  Znam da zvuči bizarno, ali meni je ovo zapravo zabavnije za slušanje ne samo od većine drugog melodičnog death metala što izlazi ovih dana već i od poslednjeg The Black Dahlia Murder jer je strastvenije, napaljenije, izražajnije i zvuči kao ono što bi TBDM bili da su mlađi i gladniji. Confession of a Fellow Citizen je, dakle, melodic death ploča za publiku koja inače ne sluša ovakvu muziku…

 

https://solipsismo.bandcamp.com/album/confession-of-a-fellow-citizen

 

Subotički fanzin Librarion je objavio novu kompilaciju I imPENDAcija sadrži lep izbor mahom tvrđih pank bendova sa raznih strana sveta. Ako volite D-beat, Grba, Disput, MoranA ili Ognemöt imaju vaš broj, Adrestia su nešto sporiji i emotivniji, vukući ka post-metal strategijama a Šarlah su bliži anarhičnom grindu. Ima tu i krševitih snimaka kao iz podruma, ali to je uostalom uvek tako na ovakvim kompilacijama. Prisoner iz Beograda su najmetalniji sa svojim tehnički naprednijim, ali u speed metal duboko zamočenim radom. Lepo. Lepa kompilacija koju možete platiti bilo koju količinu novca. Vredi.

 

https://librarion.bandcamp.com/album/impendacija-kompilacija-2020

 

Librarion je ove nedelje izbacio i prvi demo-album podgoričkog crossover benda МРШ! i, uz blago iznenađenje da bend koji se temelji na nasleđu osamdesetih i ranih devedesetih nema problem da svoj prvi dugosvirajući produkt nazove „Atentat na sluh“ kao da ne postoji već jedno, jelte, kultno izdanje iz decenija prošlih pod tim imenom, ovo je muzika vrlo po mojoj meri. МРШ! su ekstremno bučni i ekstremno besni, sa snimkom koji lomi zvučnike i izvedbom koja je brza, strastvena i toliko agresivna da imate utisak da je posle snimanja od studija ostalo samo zgarište. Bend se kompozicijski šeta od zvuka ranih Mitesers, preko Bloodcum pržačine recimo, pa do skoro Disorder nivoa buke i urlika. Pa još ti gnevni tekstovi, mada nije lepo da potkače i „pedere“ u „Amerika smrdi“, ali to valjda ide uz ’80s šmek. Pred kraj bend na melodiju Oj svcijetla majska zoro peva „Mi smo muslimani“. Ljudski. Obrađuju se i GG Allin i SMF pa i Billie Ellish i ovo je demo kakvi su se kasnih osamdesetih religiozno presnimavali sa kasete na kasetu i o njima se pričalo po kafanama. Valjano.

 

https://librarion.bandcamp.com/album/atentat-na-sluh-demo-2020

 

Crypt Walk iz Severne Karoline verovatno i ne znaju da su bend nazvali po popularnom plesnom pokretu, ali njihov debi album, Rot Gut Prophecies je kolekcija od devet grindcore pesama pa uz njih ionako niko neće ni igrati. Ovo nije specijalno maštovito i pesme, iako traju po minut i neki sitan kusur, znaju da zvuče predugo, ali opet, brzo to prođe, ima mračnu atmosferu i svirački je više nego korektno. Ovo je grindcore koji se pari sa chaotic hardcoreom i sasvim je na mestu:

 

https://cryptwalk.bandcamp.com/album/rot-gut-prophecies

 

Za još grindcorea obratićemo se proverenim hamburškim veteranima, Yacopsae. Timeo Ergo Sum je izašao na vinilu još u Februaru ali digitalnu distribuciju sada omogućava Fucking Kill Records i ako ste se uželeli pesama od po pola minuta, paklenih blastbitova, teško distroziranih bas-gitara i razgovetnog a opet gnevnog urlanja, evo ih Yacopsae. Ovaj bend je pre četvrt veka imao split kasetu sa jednim mojim bendom a evo ih sada, uspeli u životu!

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/yacopsae-timeo-ergo-sum

 

Francuzi Vegan Fox nude uobičajenu crustgrind ponudu na svom split EP-ju sa Darjeeling Opium. Tri su to pesme mučnih vrisaka i metaliziranih rifova. Darjeeling Opium su više naklonjeni gruvu i njihov metalizirani hardcore sa izvrištanim ženskim vokalima je bliži ukusu neke šire publike:

 

https://vegan-fox.bandcamp.com/album/limited-edition-7-split

 

 

Carlos Cruz, bubnjar nedavno hvaljenih Warbringer ima i svoj projekat NecroSound i sa njim je upravo izbacio EP The Atomic Age. Četiri su to pesme odličnog d-beat/ hardcore zvuka sa puno distorzije i blackened thrash zvukom, ali Cruz od mene dobija negativne poene jer ne navodi da su ove pesme obrade. Mislim, OK, Anti-Cimex su još i donekle opskuran bend ali napisati „all music by Carlos Cruz“ a imate i jednu pesmu Misfitsa je pomalo smelo.

 

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/the-atomic-age-ep

 

Dva brazilska death metal benda, Sepulchral Whore i Podridão izbacila su split EP, Necrotic Symbiosis i Podridão pružaju vrlo old school iskustvo u svoje dve pesme, sa primitivnim rifovima i zakucavačkim tempom. Nema ovde mnogo tehničkih egzibicija ili ikakvih inovacija ali Podridão su kompetentni u zvuku koji su odabrali pa pružaju muziku od koje krv ključa a pesnica sama pumpa vazduh. Sepulchral Whore imaju nešto teži zvuk, možda malčice pod uticajem skandinavske škole i njihove gitarske teme su nešto melodičnije i koriste tremolo piking za posebnu atmosferu. Utoliko je ovaj bend „kinematičniji“ od kolega sa druge strane i ima ekspanzivniju zvučnu paletu i složenije aranžmane ali se i sam drži staroškolske estetike. Meni je ovo dobro:

 

https://podridao.bandcamp.com/album/necrotic-symbiosis

 

https://sepulchralwhore.bandcamp.com/album/necrotic-symbiosis

 

Brazilci Thrashera imaju novi album, Não Gosto! i ova iskusna ekipa vrlo dobro zna šta se od nje očekuje i to i isporučuje. Ovo je primitivan, sirov thrash metal stare škole, sa dosta pankerskih rifova i jednostavnim aranžmanima. Ovde nema „gruva“ niti „atmosfere“ već samo mračnog, hrapavog testerisanja i trčanja u jednom smeru. I to svakako prija ciljnoj grupi ali ne mogu da prežalim da bend ovakvog pedigrea nema nešto bolji zvuk. Gitare su ovde, avaj, slabašne i nemaju energiju koja bi im bila potrebna da ove inače pristojne pesme nose napred onako kako bi valjalo. No, slušljivo je:

 

https://helldprod.bandcamp.com/album/thrashera-n-o-gosto

 

Ruski jednočlani projekat Экстремист ima treći album, Падшие ангелы (Pali anđeli, jelte) posvećen, nagađamo, erotskim avanturama autora (svaka pesma sem jedne nazvana je ženskim imenom a ta jedna što nije zove se Любовь) i mada je ovo muzika na granici parodije, nekako je i simpatična sa sovjim ekstremno melodičnim, pankerskim i tremolo temama preko poletnih ritmova, nešto kao kada bi NOFX svirali thrash metal. Nisam siguran da odobravam autorovu opsednutost ženama, ne deluje to sasvim zdravo, ali hajde, muzika je interesantna:

 

https://extremist-rus.bandcamp.com/album/fallen-angel

 

Čikaški trešeri Misfire imaju novi EP, No Privacy i mada je ovo sasvim srednjaški thrash metal bez nekih velikih svojih ideja, on ima mirisa i karaktera. Bend je strastven u izvedbi i ima živ, agresivan zvuk pa ne mogu da ih ne preporučim:

 

https://misfire0fficial.bandcamp.com/album/no-privacy

 

Ond, iz Leedsa na albumu Brutal Skeleton Fistfight mešaju thrash metal i tekstove koji nisu toliko humoristični koliko naslovi sugerišu. Ovde ima dosta strastvene svirke i mada bend suviše petlja za moj ukus i ne zna baš da odvoji bitno od nebitnog u aranžiranju, energija ih vadi:

 

https://ondband.bandcamp.com/album/brutal-skeleton-fistfight

 

Steel Mage iz Mančestera nisu PRETERANO inventivni u komponovanju na svom prvom EP-ju, The Uprising of Hatred sa četiri pesme žestokog thrash metal zvuka, ali bend ne samo da postoji tek od Januara ove godine nego i najstariji član nema više od 17 godina. U takvoj perspektivi lako je diviti se instrumentalnoj veštini ove dece i sasvim solidnoj zrelosti muzike. Veliki respekt:

 

https://steelmageofficial.bandcamp.com/album/the-uprising-of-hatred

 

Norveški Ormskrik na istoimenom prvom albumu nudi moderan i dosta prijemčiv (blackened) thrash metal. Ovo je dobro producirano i ima širinu atipičnu za klasičan thrash metal sa dosta naklona tim nekim modernijim emo i post-metal tendencijama, a da ipak ima i sasvim poštenu količinu žestoke, beskompromisne svirke. Dobra smena blekmetalkskih tremolo tema i klasičnog trešeraja. Odličan debi:

 

https://ormskrik.bandcamp.com/album/ormskrik

 

Poljaci Gallower imaju šarmantan prvi album, Behold the Realm of Darkness, muzike koju oni zovu blackened thrash metalom iako je, za moje uši, ovo čist speed metal. Mislim, ne da su te mikroskopske distinkcije nešto bitne, nego hoću da kažem da se ovo naslanja na staru formulu brzine, dobrih rifova i deračkog vokala. Bend sa dvanaest pesama u četrdeset minuta muzike možda malo i precenjuje svoj šarm, ali ovo je svakako dobro, divlje i simpatično:

 

https://gallower.bandcamp.com/album/behold-the-realm-of-darkness

 

 

Opet iz Čikaga, kvartet Midnight Dice ima novi EP, i Hypnotized nudi četiri pesme (i jedan instrumentalni intro) klasičnog heavy zvuka koje su meni veoma simpatične. Bend pati od mutnog, prebasovanog i pretamnog zvuka, ali su ovo dobre pesme jakih rifova i herojske atmosfere sa odličnim performansm pevačice Mandy Martillo. Pustim ovo i ponovo je kao da imam jedanaest godina, u najboljem mogućem pogledu. Vrlo dobro:

 

https://midnightdice.bandcamp.com/album/hypnotized

 

Britanci Kaine su svoj poslednji studijski album, Reforge the Steel sada snimili i u koncertnoj verziji, sa dodatkom još par pesama i mada ovo nije idealan kvalitet živog snimka, ljubitelji klasične heavy metal estetike imaju ovde čemu da se poraduju. Kaine su bend na tragu standardne NWOBHM škole sa ne jednom forom koju su pokupili od Iron Maiden i mada je to meni, posebno u ovoj sirovijoj živoj verziji sve svakako drugorazredno, daleko od toga da ne mogu ovo da slušam. Naprotiv, čak mi je simpatično to da muzika ne zvuči napeglano i savršeno već se čuje da to sviraju živi ljudi:

 

https://kaine.bandcamp.com/album/reforge-the-steel-live

 

Finski duo Regal Force na singlu Her Demon Eyes donosi tri pesme veoma kul heavy metal zvuka koji se ne stidi klasične ’80s cepačine ali sve to izvodi sa kinematskom, teatralnom crtom koje se ne bi postideli mnogi poznati bendovi. Kao Celtic Frost koji džemuju sa Morriconeom? E, BAŠ tako!

 

https://regalforce.bandcamp.com/album/her-demon-eyes

 

Portugalci Leather Synn na novom EP-ju, Warlord sviraju taj neki heroj-metal kakav je meni uvek simpatičan sa svojim epskim, pompeznim melodijama i stavom da je ceo svet njihov. Leather Synn su, prav za prav, prilično drugorazredan bend ali meni je ovo simpatično za nekoliko slušanja:

 

https://nonnobisproductions.bandcamp.com/album/nnp033cd-leather-synn-warlord

I Španci Streamer mirišu po drugoj klasi na albumu Light of Death, prevashodno zbog pevača i njegovog naglaska pri pevanju na engleskom. No, to nije baš toliki dilbrejker i bend pruža dosta dorbu partiju poštene heavy metal svirke a i taj pevač se zove Adri Motherfuckers, pa to valjda isto nešto vredi. Ovo je dobra, cepačka heavy muzika bez mnogo inovacija ali sa visokim nivoom muzičkog umeća i nekim dobrim solažama. Nažalost, njihov izdavač izdaje samo vinil pa za sada ovog nema na Bandcampu:

 

https://www.youtube.com/watch?v=6uKuLtfSX7s

 

Prvi singl novog projekta Jamisona Palmera iz Visigotha, a pod imenom Blood Star, izašao je još prethodne nedelje ali dušmani nisu dali da se čuju obe pesme, pa evo ga sada. The Fear ima dve pesme i ovo je odličan, veoma klasičan heavy metal jakog tempa i moćnih rifova. Zvuk benda je tu negde, da su Iron Maiden ostali negde na stadijumu iz 1983. godine, bez daljih ekspanzija prema progresivi, bilo bi to nešto ovako. Naravno, svirka je osavremenjena ali ove dve pesme zvuče vrlo klasično sa miksom koji je kvalitetan ali ne prebudžen kako to već danas ume da bude. Sve je puno odličnih rifova, bridževa i refrena, sa pevačicom Madeline Smith koja vrlo korektno ispunjava svoje zadatke. Prava poslastica za ljude koji vole ’80s klasiku što ne zvuči retro ili sikofantski već pošteno, strastveno i iskreno.

 

https://blood-star.bandcamp.com/album/the-fear

 

Zanimljivi su Ancient Curse iz Bremena koji su osnovani još polovinom osamdesetih ali su diskografski aktivni tek od polovine devedesetih. Njihov novi album, tek treći i to posle 23 godine pauze, The New Prophecy je, stoga, kombinacija vrlo starinskih pristupa i savremene produkcije. Nije ovo sasvim sjajno za moj ukus, ima tu dosta elemenata koji se meni ne uklapaju (Queen-ovska harmoničnost i komprimovani neo-thrash  miks, recimo) ali bend ima svoj zanimljiv zvuk i nalazi se na intrigantnoj poziciji između progresive (najpre po Iron Maiden mustri), power metala i thrasha. Vredi čuti:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-new-prophecy

 

 

Isti izdavač, Pure Steel je izbacio i treći album Italijana Ancillotii i Hell on Earth je vrlo jasan, zaokružen i siguran projekat klasičnog heavy metala. Ancillotti imaju savremeni zvuk ali i pesme veoma primerene mid-80s epohi i to je dosta dobra kombinacija. Klasični HM rifovi, epski, cheesy refreni i nemilosrdna ritmička nabijanja čine ovaj album skoro pa obaveznom lektirom svakome ko voli kako su u ovo vreme zvučali Saxon ili Judas Priest, te njihovi NWOBHM nastavljači, sa klasičnim dualnim gitarskim harmonijama, distorziranim solažama, puno korišćenja vibrato-ručice i tim teškim, stamenim ritmovima. Prihvatam da Ancillotti ne donose bigznašta novo ovoj formuli ali retko čujem album neo-NWOBHM zvuka koji je ovako dobar u svakom elementu: produkcija, rifovi, refreni, izvedba. Kad ovo slušam kao da ponovo imam 14 godina i to mislim u najboljem mogućem smislu.* Sjajno:

*Ponavljam se, ali istina je.

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Ali to čak nije ni poslednji vredan album kojeg su Pure Steel izdali ove nedelje! Nemci su se ozbiljno prezentovali ove nedelje, pa je i treći album finskih Stargazery, nazvan Constellation ploča veoma vredna slušanja ako ste ljubitelj ’80s metala. Stargazery su bend manje „uličnog“ zvuka, više okrenut kvaziorkestarskim efektima koje ovde prominentno daju sintisajzeri i mada je to sve JAKO cheesy meni je simpatično. Promo tekst pominje Rainbow i Black Sabbath iz vremena Tonyja Martina,  ali da se ne lažemo, da je ovo izašlo 1988. godine, bilo bi smatrano sweet metalom i puštali bi ga na radiju uz Bon Jovi, White Lion i Cinderellu. Ali, mislim, ne da je to nešto loše. Mislim, naravno, cheesy je i čak je i osamdesetih ovakva muzika od nas koji smo više naginjali ekstremnijim delovima metal spektra smatrana za manje bitnu u nekoj istorijskoj perspektivi, ali Stargazery (uzgred, verovatno zaista nazvani po pesmi Rainbow) su toliko dobri i kvalitetni u onome što rade da ne mogu da ih ne volim:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/constellation

 

I to JOŠ UVEK nije sve što je Pure Steel izdao ove nedelje. Mada je Alien factor, prvi album američkih metalaca Dark Arena zapravo reizdanje a što ja generalno retko ovde pokrivam. No, Dark Arena već godinama nisu izdali ništa novo a ovaj album iz 2006. godine sada prvi put izlazi u daunloudabilnoj formi pa vredi da se pomene. U pitanju je odličan, progresivni power/ heavy zvuk sa thrash elementima, žestok a opet razumno melodičan i razgovetan, sasvim u tradiciji Fates Warning a opet razvijen, evoluiran, svoj. Vrlo lepo:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/alien-factor

 

Nemci Eisenhauer su ipak nešto manje impresivni na drugom albumu, Blessed Be the Hunter, od gore navedenih heavy metal kolega, prevashodno zbog malo, pa, pitomog pevanja gitariste Chrisa Wagnera. Mislim, naravno, stvar ukusa, možda će nekome, naprotiv, njegov razgovetni, vrlo odmereni vokalni stil više prijati od dranja koje ja generalno preferiram u ovakvoj muzici. Eisenhauer svakako imaju razrađene aranžmane i trude se da njihove heavy pesme imaju i malo progresivnih elemenata ali i thrash oštrine. I to je sve prilično dobro, pogotovo uz miks koji je zdrav, bogat i energičan, sa dovoljno dinamike i bez veštačkog budženja „snage“. Da je pevanje samo za nijansu energičnije meni bi se ovo više dopadalo, ali i ovako, kad se čovek posle par pesama navikne, počne da bez ostatka uživa u kvalitetnoj muzici.

 

https://eisenhauermetal.bandcamp.com/album/blessed-be-the-hunter

 

DirtWorship iz Ohaja smatraju HM-2 pedale toliko bitnim za svoju muziku da ih stavljaju, uz fuzz, među tagove na svojoj Bandcamp strani. I dobro, njihov debi album, nazvan kao i bend i jeste jedna orgija distorzije bez štednje ali nije ni tako loš. Pričamo o Sludge metalu koju svoju agresivnu dimenziju temperira pristojnim, bluziranim pa pankeriranim gruvom, uživajući u mutnijem zvuku i distorziji kao svinja u blatu. Al mislim, ne zovu se DirtWorship bez razloga. Bučno, poletno i prijatno:

 

https://dirtworshiping.bandcamp.com/album/dirt-worship

 

Death Courier su originalno osnovani još 1987. godine i Necrotic Verses im je tek treći album, mada je ljudski i primetiti da je bend više od dvadeset godina bio diskografski neaktivan. Ništa zato, grčke death metal legende se vraćaju jednim solidnim albumom, sedam godina posle povratka na scenu i ako volite death metal sa solidnom dozom thrasha, rado mlatite kosom uz Vader i Malevolent Creation, Death Courier će vam biti po ukusu. Ovo je ploča bez mnogo filozofije i pretenzija da istražuje dubine kojima drugi nisu ronili, procesija žestokih  nabijanja snimljenih i miksovanih veoma dobro. Problem Death Courier je što sa mnogo manje izdanja od Vader ili Malevolent Creation mogu da kažu da su maltene na istoj tački u karijeri, kada se pesme već same pišu i izuzetno su predvidive. Ovo ne mora da smeta i, ako VOLITE ovakav zvuk, a ja ga volim, Necrotic Verses može da bude vrlo prijatno, kako ono kažu, udobno ćebe, u koje se umotate i čekate da prođe oluja. S tim što je u ovoj metafori samo ćebe oluja!

 

https://deathcouriergreece.bandcamp.com/album/necrotic-verses-death-metal

 

Gde je i šta radi Kevin Talley? Sjajni death metal bubnjar koji je odradio smene i u Suffocation i Dying Fetus (pa i bio na audiciji za Slayer u svoje vreme) je sada snimio EP sa svežim italijanskim death metal bendom, Instigate. Echoes Of A Dying World je korektna i zabavna ploča sasvim srednjaškog i skoro pa nemaštovitog death metala koji meni vrlo prija jer je svirački odličan i odlično produciran ali da ne donosi ništa novo žanru je takođe čista istina. Ali dobro, nije inovativnost JEDINI kvalitet koji cenimo. Vrlo dobro:

 

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/echoes-of-a-dying-world

 

Ruski Cenobite na svom ovogodišnjem demo snimku, Soul Torn Apart zvuče toliko švedski da bih, da mi je neko rekao da je ovo nekakav izgubljeni demo Dismember, verovatno poverovao. Težak zvuk, ubedljiva izvedba jednostavnog, atmosferičnog death metala švedske škole, uglavnom srednjeg tempa i možda za nijansu premalo varijacije u zvuku i pesmama. Da su Cenobite malo inventivniji sa temama i njihovim razvojem, ovo bi bilo odlično, ovako je tek okej za moj ukus:

 

https://cenobitesbox.bandcamp.com/album/soul-torn-apart-demo

 

Iz Kolumbije nam stižu The Mirror i posle drugog albuma izašlog u Januaru (posle blizu deceniju pauze), donose tri pesme na EP-ju The Colour of my Vengeance. U prvom redu cenim što ovi ljudi sa španskog govornog područja koriste ispravnu, britansku verziju reči za boju, a zatim, ovo je brutalan death metal po mom ukusu, sa miksom koji je malo presvetao i prebudžen, ali je bolji nego na albumu, i sa dobrom muzikom, maštovitim aranžmanima i puno, jelte, brutalnosti. Naši ljudi.

 

https://themirrorband.bandcamp.com/album/the-colour-of-my-vengeance-ep

 

Moskovljani Constrained Ferocity su, zgodno, prikupili sva svoja dosadašnja kraća izdanja i spakovali ih na album pod nazivom  Face​​-​​melting Discography. Mislim, ako takav naziv albuma ne obećava dobar provod onda ja ne znam kako se VI provodite u Subotu uveče. Ruski duo svira brutalan, veoma bučan, težak i agresivan deathgrind koji ima i svoju šmekersku, gruvi stranu i ovo se vrlo lepo sluša ako volite ’90s deathgrind bendove (tipa Regurgitate ili Dead Infection) a da ih zapravo ne imitira direktno. Dobar, težak zvuk i tekstovi koji, za promenu, nisu samo procesija nasilničkih incel seksualnih fantazija (mada su, naravno, dosta nasilni i fantastički) zaokružuju ovo solidno izdanje koje zvanično dolazi tek u Julu ali se već sada može kupiti za malo novca.

 

https://constrainedferocity.bandcamp.com/album/face-melting-discography

Kanadski feministički metal/ hardcore bend Lilim ima novo izdanje, Weighted Ghosts i svi prihodi od istog idu pravnicima koji će da brane crne osobe, pretpostavka je, došle pod udar zakona zbog aktuelnih previranja u SAD. Legitimno. A muzike, je ooooh, odlična. Lilim sjajno spajaju vrlo gruverski pristup agresivnoj muzici sa širim emotivnim i harmonskim spektrom i vrlo uspelim trešerskim delovima, kreirajući muziku koja nema „mačo“ komponentu klasičnog metala ali ima jak, agresivan, abrazivan zvuk i izraz. Pre dvadesetpet godina ovakvi bendovi su se klasifikovalo kao pank ekipe pa bili prihvaćeni od strane metal publike (Neurosis, recimo), ali se u međuvremenu desilo dosta evolucije pa Lilim nemaju problem da sviraju više „pravog“ metal sadržaja, mešajući hardcore i black metal, sludge i thrash itd. u osam odličnih, veoma dobro snimljenih pesama. A tek taj moćni vokal!!!

 

https://lilimto.bandcamp.com/album/-

 

 

Post-hardcore ekipa Creature iz Birmingema (onog britanskog) na svojoj ploči Live Sessions daje upravo to – dva studijska sešna snimljena uživo i bez nasnimavanja. Tako da, iako ne dobijamo ekstatično urlanje publike, ovo ipak ima spontanost i sirovost živog snimka a to vrlo godi njihovoj bučnoj, žestokoj muzici. Ne volim im melodične delove, da budem iskren, suviše su mi tralala, ali ja sam star i ogorčen čovek. Bend je, u globalu vrlo bučan i strastven (svirački, ne znam kakvi su u intimnim situacijama) i lepo spaja pank eksplozivnost i metal abrazivnost.

 

https://creaturenoise.bandcamp.com/album/live-sessions

 

Još posthardcorea? Šta je meni u poslednje vreme???? Elem, Black Palm su iz Masačusetsa i sve pare od albuma Ennui idu za Black Lives Matter. Ljudski. Mislim, u vreme kada em para nema em kojekakvi naci-prirepci pokušavaju da svetu prodaju „All Lives Matter“ slogan kao neku gistro inkluzivniju parolu, lepo je da ima ljudi koji to malo para što imaju stavljaju tamo gde su im proverbijalna usta. A i ovo je dobra ploča sa puno energije i zarpavo iznenađujuće kompleksnim aranžmanima koji ne zaboravljaju da u ovoj muzici treba i da se mlati i udara i to rade vrlo ubedljivo, ali umeju i da ispune devetominutne ili sedmominutne pesme svim vrstama istraživanja dinamike i tempa. Odlično:

 

https://blackpalmhc.bandcamp.com/album/ennui-2

 

Za malo „pravljeg“ hardcorea (iako sebe taguju i sa „false grind“ deskripcijom), The Voice of God iz Dejtona (jeste, tog Dejtona) imaju šest vitkih pesama pankerskog filinga i jake distorzije, te visokog tempa na EP-ju Untitled. Ovo je prost ali ne prostački hardcore/ grind sa dobrim zvukom i prija kad ovako brzo proleti. Naravno, nisam siguran da odobravam tekstove koji podstiču ubijanje policajaca, ali, avaj, u takvom vremenu živimo.

 

https://godverment.bandcamp.com/album/untitled-ep

 

Portlandski Rank and Vile mešaju hardcore, downtempo, death metal i grindcore na EP-ju Oxycretin koji govori o najmračnijim stranama zloupotrebe opioida a i od koga će sve pare da idu za pomoć crnoj zajednici u aktuelnoj krizi. I ovo je lepo i i ovo izdanje ima dobru muziku. Vrlo tešku, vrlo agresivnu i sa po nekim elementom za svakoga, i onog što voli malo kompleksniji gitarski rad od pukih rifova, i onog što voli blastbitove, i onog što voli ekstremno sporo i teško. Tri pesme, dobar stav, odlična muzika a ovo će biti i deo split kasete sa Chameleon Bastard. Lepo.

 

https://rankandvile.bandcamp.com/album/oxycretin

 

Apsolutno ubitačan i dementan grindcore donosi Asada na kaseti Should’ve Gone Faster! Pet pesama kvalitetno snimljenog, odlično odsviranog a beskompromisnog grajnda iz Teksasa a koji me najviše podseća na – od svih bendova – rani Discordance Axis. A, mislim, to je kompliment koji ne dajem tek tako. Odlično:

 

https://anomalousmindengineering.bandcamp.com/album/shouldve-gone-faster

 

 

Old Man Gloom su, brže bolje spremili i jedan singl od kojeg će sve pare ići raznim organizacijama vezanim za pomoć manjinama. Ljudski, ponoviću još jednom. Willing Vessel i Storms In Our Eyes su pritom dve sasvim fine pesme i ako se niste do sada predozirali novim OMG izdanjima, svakako ovo preporučujem:

 

https://sigerecords.bandcamp.com/album/willing-vessel-b-w-storms-in-our-eyes

 

 

Finski grindcore često ume da bude tako dobar da je najbolji na svetu. Duo Fearmonger iz Helsinkija ovo demonstrira kasetom Ikaros sa šest pesama tipično teškog, masivnog zvuka i visoke izvođačke discipline. Grindcore je ovde, dakako, veran svojim prilično izvornim sociopolitičkim korenima a Fearmonger imaju odlične rifove, pevanje, miks, sve. Izvrsno:

 

https://www.youtube.com/watch?v=lbJ_zRDoc8k

 

Britansko-rumunski brutalni death metalci Oncology najavljuju album Omniversal Antigenesis istoimenim singlom i ovo je zapravo vrlo zanimljiva pesma u kojoj se klasičan brutal death metal rafalnih blastbitova sreće sa slamming death metal rifova samo da bi se završila iznenađujuće simpatičnom harmonijom (kako i jedan od komenatara na JuTjubu reče, ne pamtim kada sam čuo durski rif u death metalu). Ako ceo album, koji stiže u Julu, bude ovakav, Oncology će da nam ulepšaju leto:

 

https://www.youtube.com/watch?v=E5cpiC9HDzE

 

I da završimo u brutalnom stilu, pitsburški Post Mortal Possession imaju drugi album i ovo je klasičan brutal death metal zvuk usredsređen na žestinu, brzinu i krvoločnost. Catacombs of Bedlam ne donosi nekakve evolutivne skokove ovom podžanru, ali je ploča dobro napisane, dobro odsvirane i dobro snimljene brutalne svirke sa puno hromatskih rifova, zastrašujućim grlenim vokalima i neumoljivim blastbitovima. Bend, srećom, ima osećaj kada treba da nemilosrdne juriše preseče slam delovima i ovo je, u nedostatku novog Dying Fetus vrlo solidna zamena. Post Mortal Possession, pritom imaju i dobar zvuk i mada im je mastering vrlo glasan, instrumenti se ipak dobro čuju i muzika ima potrebnu ubojitost i ne zamara uši više nego što je prijatno. Dopada mi se:

 

https://postmortalpossession666.bandcamp.com/album/catacombs-of-bedlam

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-04-2020

U toku najdužeg policijskog časa u Srbiji u, ako je verovati ljudima koji o tome vode računa, poslednjih osamdeset godina, poštenoj ženi ne preostaje mnogo drugog sem da se posveti najtananijim duhovnim sadržajima. Dakle, metalu. Uđimo u čarobni svet metala i ovog vikenda, kao i svakog drugog, uostalom. Sledeće nedelje nam stižu novi Khemmis i The Black Dahlia Murder a ove nedelje:

 

Blek metal uvek ima pravo prvenstva pa nemački Stellar Master Elite, naši stari znanci, nude novi EP sa tri pesme, Hologram Temple: Ominous i to je sad neka kombinacija ranije neobjavljenih pesama i eskperimenata. SME su u blek metalu uobičajeno ubedljivi i kvalitetni, a finalna komozicija je nekakav mračni sintisajzerski kinematski momenat i, pa… dopadljivo je.

 

https://stellarmasterelite.bandcamp.com/album/hologram-temple-ominous

 

 

Iz iste države stižu grubi i brutalni Inferit. Saksonci imaju debi album, Diverge in the Absence of Light i ovo nije blek metal tanane emocije i setne atmosfere. Inferit se bave smrću, demonima, satanizmom i muzika im je mišićava, puna pretnje i energije, ali album je uz to i promišljen, sastavljen od pesama koje su sklapane po različitim formulama (Nocturnal Death Snydrome maltene zvuči kao grind/ crust u nekim svojim segmentima, recimo) i sklon ovaploćenju u sasvim različitim brzinama i dinamikama. Dobar, raznovrstan debi za bend koji i pored sve te diversifikacije muzike zapravo kao da ima ideju šta je njegov pravi identitet. Plus, veoma ukusan omot.

 

https://wolfmondproduction.bandcamp.com/album/inferit-diverge-in-the-absence-of-light

 

Indonežanskog talentovanog multiinstrumentalistu po imenu Januaryo Hardy već smo pominjali pre nekoliko nedelja na ime impresivnog EP-ja njegovog projekta Pure Wrath. Evo ga ponovo, ovog puta sa još nežnijim atmosferičnim blek metalom, u sklopu projekta Lament. Visions and a Giant of Nebula je u barem istoj meri shoegaze/ post-rock album koliko je i blek metal album i mada ja nisam nužno najprvija publika kojoj ovo treba nuditi, Hardy je toliko dobar u ovome što radi da ne mogu da odvojim uvo. Visions and a Giant of Nebula je vrlo bukvalan koncept (videti omot albuma, jelte), a muzika je refleksivna i nežna, no Hardy ima osećaj i ruku da sve te molske sanjarije uplete u lake, prirodne za sviranje i prijatne za slušanje post-rok džemove u kojima izletanje u blek metal kečeve i hriptanje bude lepa punktuacija. Da je ovo lepše masterovan album bio bi skoro pa idealan.

 

https://pestproductions.bandcamp.com/album/visions-and-a-giant-of-nebula

 

https://lamentina.bandcamp.com/album/visions-and-a-giant-of-nebula

 

 

Litvanski pregaoci Luctus su napravili petogodišnju pauzu ozmeđu dva albuma. Bio je tu jedan EP, selidbe iz zemlje u zemlju, svašta se dešavalo, ali novi album je snimljen u Litvaniji koja je ponovo baza ove grupe, miksovan u Štokholmu u studiju Necromorbus Studio B i predstavlja jednu vrlo dobru legitimaciju nove faze i nove zrelosti ovog benda. Užribis je ploča koja se nalazi na toj nekoj zlatnoj sredini između skandinavske hladnoće i emotivnosti koju vezujemo za komšijske slovenske blek metal radove. Tako valjda ima i smisla kad muzika dolazi iz baltičke države. No, Luctus nisu samo spoj ove dve estetike već i bend sa veoma razrađenim rukopisom, pesmama od po sedam minuta koje imaju ambiciju i smelost da se drže osnovne blek metal estetike nasilja i nihilizma, a da razvijaju svoju viziju dosledno i mnogo dalje nego što bi se na prvi pogled očekivalo. Ima ovde malo i death metal komponente, ali u prvom planu je i dalje hermetični ali i epski blek metal koji ume da usred teške paljbe bubnjeva ugradi neke neočekivano prozračne gitarske teme. Pedesetak minuta ovog prebijanja sa osećajem prođe neosetno jer se sluša u transu i zanesenosti. Odlično:

 

https://luctus.bandcamp.com/album/u-ribis

 

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/u-ribis

 

 

Lebenssucht su nemačko-austrijsko-belgijski projekat o kome će se, verujemo, tek pričati, jer je sklopljen od nekih pedigriranih muzičara. Jedan od njih je legenadarni Déhà koji je ove nedelje praktično eksplodirao sa nekoliko novih izdanja u različitim žanrovima (čitati niže za više detalja), ali ni ostali nisu tikve bez korena, pogotovo bubnjar, belgijski kolega Ahephaim. – 273​,​15°C, kako se album zove je, naravno, temperatura apsolutne nule i mada je ovo muzika puna vatre, njena, jelte, duhovna hladnoća sasvim zavređuje ovakav naslov. Lebenssucht uspevaju da naizgled beznaporno uhvate taj spoj vitalne strasti i depresivnog očaja što stoji u srcu blek metala već decenijama i kanališu ga kroz dugačke, užurbane ali osećajne pesme depresivnog blek metala. Ovo nije DSBM kao odsutno prebiranje po gitari dok se levom rukom menjaju tri akorda, već ozbiljan, agresivan rad koji sugeriše ne samo mirnoću u srcu oluje već šupljinu u srcu crne rupe, ako smem da se tako izrazim. Nepreskočivo:

 

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/27315-c

 

https://lebenssucht.bandcamp.com/album/27315-c

 

 

Šveđani Voodus su imali zapažen album pre par godina i njihov novi EP, koji, doduše, izlazi tek u Junu ali se već može slušati, je ambiciozno sočinjenije sa samo dve pesme ali dve pesme od jedanaest i trinaest minuta. Voodus se mažu crnim po licu i kite nitnama, no, Open the Otherness je suptilan rad koji spaja blek metal, flamenko harmonije pa i nežne, akustične gitarske arabeske i ajronmejdnovske solaže. Ovo nije muzika samo za šutku već očekuje da usred bojnog polja malo i zastanete, udahnete vazduh, osvrnete se oko sebe. Atraktivno, ambiciozno, prilično cheesy i odlično producirano:

 

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/open-the-otherness

 

https://youtu.be/CLXlBJStF6U

 

Dopao mi se čileanski bend Gates of Tyrant čiji je album Vortex Towards Death primer kako moderni blek metal može da ima sve te harmonije uobičajeno vezane za post-blek senzibilitet a da i dalje bude čukački, brz, demonski nastrojen – metal. Gates of Tyrant imaju vrlo lepe i pamtljive melodije, sve rabeći tu setnu harmonsku estetiku i mada je album smrvljen u masteringu ipak vredi napora da se sluša jer prosto osvaja lepotom:

 

https://gatesoftyrant.bandcamp.com/album/vortex-towards-death

 

Takođe iz Čilea, kalkü na albumu Bosque y Ruinas donose 14 pesama sirovog pank-blek-metala. Supernaivno, snimljeno kao iz druge sobe ali neprskano, autentično i prilično zarazno. Meni ovo zvuči življe od većine blek metala iz Severne Amerike koji sam čuo ove nedelje:

 

https://kalku.bandcamp.com/album/bosque-y-ruinas

 

Iz Švajcarske stiže Woeful Silence i EP Void Desecration kombinuje atmosferični blek metal sa svim njegovim pripadajućim emocijama i refleksijama sa jedne strane, sa satanističkim, razgnevljenim blek prebijanjem sa druge. Simpatična kombinacija u kojoj ne smeta previše taj lo-fi kvalitet snimka:

 

https://woefulsilence.bandcamp.com/album/void-desecration

 

 

Nightwalker je jednočlani nemački projekat koji se drži stare škole i formule totalne alijenacije u svojoj muzici na EP-ju Dark Sorcery. Uvod na orguljama ustupa prostor na bini rafalnoj paljbi posle taman toliko vremena da se čovek zabrine i sve je ovde uglavnom u redu. Nightwalker svira jednostavnu, idiosinkratičnu muziku bez mnogo obaziranja na to šta bi diktirali kakvi trendovi ili ukus publike. Ima, naravno, mnogo sirovih blek metal bendova koje čujem na bandcampu koji su samo neslušljivi i Nightwalker uspeva da pronađe „slatku tačku“ između ekstremne hermetičnosti i, ipak, nekakve humanosti i prijemčivosti:

 

https://youtu.be/Qb9hX6pWK94

 

 

Ne znam da li kalifornijski jednočlani sastav This White Mountain albumom Finality i prvom pesmom koja se zove This is the End (a i druga se zove The End of Me, kad smo već kod toga) pokušava nešto da nam najavi i ako da, nadam se da je Kevinu Narowskom neko dovoljno blizu da ga spreči u izvršenju suicida. U svakom slučaju, ovaj album, njegov treći, je kvalitetno snimljen i miksovan depresivni blek metal koji pokazuje da i u ovom podžanru, pogotovo u njegovoj one-man inačici, možete imati i kvalitet – kompozitorski, muzičarski, produkcijski – pored te ogoljene, ranjive emocije. Ljupko.

 

https://thiswhitemountain.bandcamp.com/album/finality

 

Volio sam beloruski Downcross na njihovom drugom albumu, jesenas, a oni su nas sad poradovali i novim EP-jem, Current Towards End. Braća Belorusi nastavljaju da šibaju ozbiljan, ratno raspoložen blek metal koji svoju hromatsku melodičnost i pomalo old school rifove odlično upliće u aranžmane koji nisu pretenciozni već organski uređeni da se atmosfera i gruv prirodno prelivaju iz takta u takt. Brutalan mastering je problem koji je ovaj bend imao i ranije, pa ga ima i sada, ali Current Towards Death je izvanredan EP slovenskog metala koji se ne utapa u tipično slovenskim tropima, pa i kada pređe u molsku harmoniju, to bude diverzija i kratak predah pre povratka u borbu. Lektira:

 

https://downcross.bandcamp.com/album/current-towards-end

 

Švedski Fyr ima , iz nekog razloga, dva bubnjara u postavi ili bar tako tvrdi Metal Archives. Kako god, njihov debi EP, Come Calamity je vrlo solidna post-black metal ploča sa četiri pesme koje nisu puki shoegaze sa vrištanjem već interesantno aranžirani komadi koji se šetaju celim putem od post-roka do „pravog“ blek metala. Neke od njih su nežnije (Unroamed, recimo), neke žešćije – Vibrancy koja zatvara EP je nekako baš „metalska“ – ali ovo je odličan, dosta suvo produciran i masterovan materijal i bend se sluša sa apetitom.

 

https://fyrmetal.bandcamp.com/album/come-calamity

 

 

Stoner rok i ove nedelje jak. Italijanski duo Zolle na svom novom albumu Macello nastavlja sa fascinacijom svinjama – vidite samo taj sjajni omot – ali i nudi muziku koja spaja težinu stoner roka sa malo žovijalnijim harmonskim programom. Macello je ploča na kojoj stonerski zvuk iznenađujuće dobro paše uz povremeno sasvim glam-rok rifove, za tu neku ultimativnu kombinaciju veselih sedamdesetih. Većina pesama je sasvim instrumentalno a što je u redu jer kada i ima pevanja, Zolle bi radije da se ono ne čuje, provlačeći glas samo kao još jedan, povučeni i diskretni izvor zvuka. No, ovo su lepe, optimistične pesme koje ipak drže propisnu tonažu i meni se to dopada:

 

https://zolle.bandcamp.com/album/macello

 

Losanđeleske okultne sveštenice High Priestess imaju drugi album, Casting the Circle i, iako ovo nije NAJBOLJI psihodelični dum album koji sam čuo ove godine, nije ni mnogo udaljen od te pozicije. Prija mi taj temeljiti, metodični pristup muzici koji ove tri žene provlače, shvatajući je ne kao zabavu za dokonu omladinu već kao portal ka onostranom, jelte.  Casting the Circle u imenu ima vikanski ritual i svih pet pesama na albumu imaju tu ritualnu, svečanu dimenziju, sa sporim, obrednim ritmovima i horskim napevima. Ovo se dobro uklapa uz valjajuće rifove i harmonije prizvane gitarama i klavijaturama. Naravno, treba imati apetita za pesme i do sedamnaest minuta trajanja, ali High Priestess se na mamutskoj Invocation zapravo najviše i rasviraju ulazeći u psihodelični trans koji lepo vozi slušaoca u finale albuma gde se horski pozdravlja sam nečastivi. Lepa, fokusirana ploča ovih dobrih žena.

 

https://highpriestessmusic.bandcamp.com/album/casting-the-circle

 

 

Pre par godina smo imali lepe reči za francuski sastav Fátima, opisujući ih kao sirovi stoner kome bi nešto bolji miks koristio a gde pevač zvuči identično kao Curt Cobain. E, pa, dve godine kasnije, Fátima ima novi album, Turkish Delights i mogu da ponovim sve, od reči do reči. Ovo je i dalje odličan sirovi stoner, sada sa naprstkom više orijentalnog tona u svojoj psihodeliji, pevač i dalje zvuči identično pokojnom Kurtu i, pa, i dalje ne razumem zašto bend ovako miksuje i masteruje svoja vredna izdanja. Turkish Delights ima pristojnu separaciju instrumenata, barem utoliko da se bas gitara lepo čuje, ali gitara, skroz zaprljana preteranom distorzijom i muljav bubanj naprosto ne mogu da odvedu ovaj album do mesta koje mu pripada. A, pripada mu visoko mesto jer je muzika ovde još bolja, zrelija, pesme su dinamične, maštovite, pune dobrog gruva i psihodelije i ovaj album ću slušati mnogo puta, možda samo malo psujući što neko svesniji ne sedne za mikser. No, to je Fátima, voleli je ili mrzeli, a ja je, bogami, volim:

 

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/turkish-delights-release-date-04-10-2020

 

Za Nijemce Lord Vigo nisam nikad čuo, a oni imaju, evo, već treći album. Danse de Noir je ploča epskog doom metala, a što je, kao i obično, kratica za spoj doom pompe sa klasičnom hevimetal pompom, sve uz puno cheesy gestova i, pa, pompe. Dobro, preterujem sa tom rečju, ali Lord Vigo baš ovo zazivaju svojim epskim gotskim vokalom, sintetizovanim zvonima i orguljama koje prijatno farbaju teške gitare. Album je delimično inspirisan Blade Runnerom a što je u redu jer su neke od pesama klasičan ’80s hevi metal samo sa nižim štimom i malo tvrđim miksom. The Verge of Time apsolutno zvuči kao nešto što ste mogli čuti 1986. godine na nekom radiju, sa svojim srednjim tempom, raspevanim aranžmanom i nabadačkom bas linijom. Doom? Ovo pre zvuči kao demo snimak Yes u njihovoj najkomercijalnijoj fazi! Elem, Lord Vigo su dakle bend za ljude koji vole cheesy metal ali cene svirku i trud oko metalnih delova kompozicija. Šteta je da nemaju lepši miks, ali ovo je ploča na kojoj vredi istrajavati jer svaka pesma ima nešto novo da ponudi (recimo, Shoulder of Orion koja bez najave upada u čist Iron Maiden mod rada):

 

https://lordvigo.bandcamp.com/album/danse-de-noir

 

 

Kada bend nazovete korišćenjem jednog stiha Jima Morissona jasno je da ozbiljno mislite (ili da nemate blama, heh). Scream of the Butterfly iz Njemačke, na svom drugom albumu, Birth Death Repeat vozi prijatan, samo malo starinski hard rok sa jakim bluzerskim korenima i prominentnim Hammond orguljama u zvuku. Sve to lepo curi nama koji smo rođeni tu negde u vreme kada je Morrison preminuo mada Scream of the Butterfly ne imitiraju Doors i bliži su klasičnim hard rok bendovima iz te epohe. Odlično odsvirana i miksovana ploča za ljubitelje hard-bluza.

 

https://screamofthebutterflyband.bandcamp.com/album/birth-death-repeat

 

Cegvera su bend iz Bristola koji sebi pripisuje sviranje post-doom metala. I dobro, njihov album The Sixth Glare ima taj postrokerski senzibilitet u kombinaciji sa moćnom distorzijom i teškim zvukom. Cegvera su duo, ne pevaju i ovo su surovi, energični, uživo snimljeni ne-baš-džemovi ali svakako pesme koje su iz džemovanja nastale, komadi lepog gruva i lepih harmonija koje izvlače sirovi, prljavi instrumenti. Prijatno za poneti i slušati na nekoj budućoj šetnji kroz grad:

 

https://cegvera.bandcamp.com/album/the-sixth-glare

 

Album Sun Worship Kingdom je izašao još polovinom Marta, ali Brainswitch su „naši“, tj. iz Mostara pa je u redu da se skrene pažnja na ovaj simpatični post metal uradak. Ploča je sanjive atmosfere i hipnotičkog tempa, sa vrlo dobro pogođenim zvukom i energijom koja postoji ali se drži pod kontrolom i pušta koliko treba da ne poremeti ugođaj. Brainswitch, dakle, imaju i momente čistog metalisanja međ svom tom sanjivošću ali ovo nije ploča koja preti, već više koja umiruje:

 

https://music.brainswitchband.com/album/sun-worship-kingdom

 

Isto iz Marta, ali sa njegovog kraja dolazi i album Klaustrophobic umetnika iz Njujorka sa prebivalištem u Teksasu. Clyde Von Klaus pravi idiosinkratičnu, osobenu muziku koja meša težinu stoner roka i enegiju esid panka u pesmama koje nisu prosti otežali bluz već imaju neočekivane, originalne strukture. Clyde Von Klaus ima i zanimljiv zvuk i ovo je album vredan truda:

 

https://clydevonklaus.bandcamp.com/album/klaustrophobic

 

Poljski MAG na svom istoimenom debiju nudi vrlo mračnu ali i energičnu mešavinu doom i black metala, gde se gruv i ozijevsko pevanje začas izmetnu u blastbitove i vrištanje. Dobro su oni to iskombinovali i mada je ovo ploča koja zrači tu neku andergraund sirovost, ona je koncptualno jasna i zaokružena. U ovim dugačkim pesmama ima mesta čak i za malo dungeon synth ispada pa je album zapravo veoma raznovrstan i eksperimentatorski inspirisan. Lepo:

 

https://magdoom.bandcamp.com/releases

 

Grci Citrus Blossom imaju lepo ime a imaju i odličan album (EP?) jakog roka. Eyes Filled With Apathy nije tipičan grčki stoner/desert rock hibrid već potentna, psihodelična i heavy rokenrol svirka koja ima gruv i interesantna melodijska rešenja, odrađena vrlo dinamično i snimljena tako da se čuju ta tri instrumenta kroz koje muzičari prosipaju svoje emocije. Pevanje je više „pop“ od tipične stonerske ponude a to se dobro uklapa uz gitarske trikove koje bend smišlja da sugeriše i druge žanrove muzike uz tvrdi rok i ovo je jedna zdrava, poletna i glasna a ne preglasna ploča koju treba čuti i slušati:

 

https://citrusblossomband.bandcamp.com/releases

 

Thousand Limbs iz Oklenda na albumu Mara nude tri dugačke pesme postrokerskih melodija i doom težine, poentirajući kod publike koja voli glasan i težak zvuk ali joj je dosta mračnih atmosfera. Mara je album molskih harmonija i setne širine, ne možda nužno namenjen baš meni ali pametno podešen da se dopadne publici koja ovako nešto traži. Bez pevanja, sa puno ponavljanja i dramatičnim tranzicijama između delova, Mara ima dovoljno hipnotičke snage i zdrave svirke da i mene osvoji:

 

https://thousandlimbs.bandcamp.com/album/mara

 

Sleeping Village iz Nju Džersija sami za sebe kažu da je poenta benda „bestidno obožavanje Black Sabbath“. Ništa manje ne dobijamo od polusatnog EP-ja Holy Water koji u svojih pet pesama donosi mnogo lepih rifova i okultne atmosfere. Ova tri mladića su ipak preskromni u sopstvenom marketingu jer je njihova muzika, mada vidno utemeljena u Sabatima, istovremeno živa, zdrava i kvalitetna. Meni sve to zvuči prirodno i spontano i ma koliko Sabati ovde provajdovali osnovu, Sleeping Village majstorski rade alatkama što su im ih drugi predali u amanet i kreiraju ploču sjajnog gruva i prijatnog zvuka. Da je sav stoner ovako dobronameran i poletan, gde bi nam kraj bio. Sleeping Village mi JAKO prijaju.

 

https://sleepingvillageband.bandcamp.com/album/holy-water

 

 

Briselski metal pregalac, Déhà je poznat po svojoj prolifičnosti kroz mnoštvo bendova i projekata ali je i osoba koja se godinama bori sa depresijom. Svestan da nije jedini, kao i da je doba pandemije posebno teško za osobe koje već imaju nekakve probleme, za dva dana je seo, napisao, snimio i izmiksovao album Of Fire and Infinity koji služi kao sredstvo za prikupljanje novca za osobe kojima je novac u ovoj epidemiji potreban. Plemenito. Of Fire and Infinity nije tipičan metal juriš kakav očekujete od ovog čoveka, već jedna kompozicija od pola sata duboko ritualne prirode, sa tribalnim ritmovima i obrednim napevima, sve pomešano sa nešto elektronskog, plesnog ritma i strastvenih recitacija na francuskom koje slave prirodu i život. Kada muzika konačno pređe u neku vrstu atmosferičnog blek metala ovo nije samo nešto što ste očekivali proteklih sedamnaest minuta već i prirodna spona između te neke tradicionalne obredne muzike i savremenih potreba za pripadanjem zajednici a kroz različite forme popkulturnog stvaralaštva. Déhà je belgijsko nacionalno blago a, preko metal-proksija, i svetsko:

 

https://deha.bandcamp.com/album/of-fire-and-infinity

 

 

Detroitski Pyrrhic na albumu The Shape of Death to Come sviraju jednu vrlo šarmantnu kombinaciju black i death metala koja nosi i blago progresivne elemente. Ovo su promišljeni aranžmani i kompozicije sa bezbroj sitnih detalja u raznim slojevima zvuka. A opet, ovo je miksovano iznenađujuće sirovo što muzici daje jednu organsku nijansu i toplinu kakva je retka kod ovakvih bendova. Meni se ovo dopada i češe mi prog-death svrab na pravi način, bez preproduciranosti i muzičarskih egzibicija.

 

https://pyrrhicmi.bandcamp.com/album/the-shape-of-death-to-come

 

 

Portugalski kvartet Burn Damage ima novi EP i Downward Passage su četiri pesme dobre produkcije i profi svirke. Burn Damage su negde između neo-thrasha i groove metala sa daškom death senzibiliteta i kada se stvari lepo slože, ume to da bude dobro. Pesma koja EP otvara, Vortex je sasvim korektna kao što je i Inception. Sporije pesme, Fire Walk With Me i They Live su atmosferičnije i mada nisu aktivno odbojne, meni bi biše prijale da su duplo kraće i duplo brže. Ali ja sam jednostavan, čak priprost čovek pa poslušajte sami:

 

https://ragingplanet.bandcamp.com/album/burn-damage-downward-passage

 

 

Army of Karens je simpatičan grindcore duo sa humorističkim tekstovima i istoimenim EP-jem od pet pesama a koji traje osetno ispod pet minuta. Sve je to sobni grindcore ali zapravo solidno dobre produkcije i kvalitetnih pesama koje traju uglavnom manje od jednog minuta. „Uredan“ nije baš epitet koji ljudi često koriste za grindcore ali Army of Karens su baš to i meni je to prijatno:

 

https://armyofkarens.bandcamp.com/album/army-of-karens

 

 

Nemački M.A.D. su ime uzeli po pesmi sa prvog albuma Napalm Death a gitarista i nosi majicu Napalm Death na profilnoj fotografiji, međutim njihov album A Plague Caused the Deaths skoro uopšte ne liči na Napalm Death. Ovo je mračni, death metalom inspirisani thrashcore – recimo – i svestan sam da i ovo na papiru zvuči kao Napalm Death ali nije. M.A.D. su bend mnogo više u tom nekom mračnom gruvu koji preseca brže, thrash/ death/ grindcore elemente, i nekako su BAŠ nemački u svemu tome. Dobro producirani i sigurni u sebe, M.A.D. su razgovetno i dobro kontrolisano lice grindcore/ thrash muzike i meni to danas lepo leglo:

 

https://madmusicasche.bandcamp.com/album/a-plague-caused-the-deaths

 

Galactic Mechanics je studijski projekat iz Ohaja koji drži stopala duboko u death metal tradiciji a glavu visoko, u kosmosu. U prevodu, novi EP talentovane braće Ocaña, The Ominous Quadrant donosi četiri pesme progresivnog space-death metala koji je solidno „metalan“ a progresivni deo se odnosi prevashodno na neparne ritmove i povremene upade u melodična soliranja. Sve je to odlično odsvirano i puno bravuroznog muziciranja koje, srećom, nije samo sebi svrha i ipak služi samim kompozicijama. EP je napravljen uz saradnju sa velikim brojem gostiju, veoma dobro miksovan i može da se bez ikakvog stida nosi i sa najvećim prog i tech death imenima na sceni. Svaka čast:

 

https://galacticmechanics.bandcamp.com/album/the-ominous-quadrant

 

 

Jedan pravi death metal biser dolazi nam ove nedelje (zapravo izlazi tek 24. Aprila, ali vreme je izgubilo svoju linearnu jednostavnost otkad smo u izolaciji, jelte) iz Ujedinjenog kraljevstva. Live Burial su bend iz Njukasla i pored toga što imaju simpatično ime, imaju i drugi album, Unending Futility koji je interesantan omaž grupi Death negde na prelazu iz njene faze originalne, trešerske sirovosti u progresivnu fazu kojom će obeležiti devedesete. Utoliko, Live Burial imaju album koji zvuči kao ubrzani Death iz rane faze, brutalan i mračan, kao da se Chuckova ekipa ukrštala sa najcrnjim delovima švedske death metal scene, potopljen u prostrani, sonorni miks koji meni ne prija preterano ali je makar master dinamičan i ovo može da se pošteno odvrće. Live Burial su majstori aranžiranja i donose nam death metal koji je ekspresivan i žestok a opet duboko utemeljen u propisnoj, rekao bih prilično nihilističnoj, mračnoj tradiciji ovog žanra. Ploča za sladokusce:

 

https://liveburialdeath.bandcamp.com/album/unending-futility-death-metal

 

 

Symbolik je kalifornijski simfonijski death metal bend i njihov debi album, Emergence je impresivna ploča. Ako volite ovakvu muziku. Naravno, meni ovo ume da bude previše kiči sa svim tim neoklasičarskim gestovima ali Symbolik se časno trude da napišu album koji ima legitiman četrdesetominutni narativ i to se mora poštovati. Solidno producirano da se čuju sva ta minuciozna instrumentalistička detaljisanja, ali ne preprpducirano, i ne zaboravljajući ni na klasični hedbeng, Emergence je ploča koja se trudi da ima i jare i pare i ne mogu je zbog toga osuđivati. Neću mnogo ovo slušati u godinama koje dolaze ali kada mi se bude slušao neoklasičarski brutalni death metal, znam kome mogu da se obratim:

 

https://youtu.be/Eam8xEagZjI

 

https://symbolik.bandcamp.com/album/emergence

 

 

Nešto više po mom ukusu je, svakako, kanadski Akurion, neka vrsta death metal supergrupe u kojoj bas svira Olivier iz Cryptopsy/ Cattle Decapitation, peva Mike DiSalvo iz Coma Cluster Void a koji je takođe bio u Cryptopsy, na par pesama gostuje i Lord Worm… ali Akurion NE zvuče kao Cryptopsy, već imaju svoj zvuk, bliži death progresivi nego brutalnom tehničkom zakucavanju Cryptopsy. Naravno, zakucava se ovde, bubnjar Tommy McKinnon (ex-Neuraxis, a gde svira i gitarista, Rob Milley, zajedno sa Olijem na basu) je primer death metal bubnjara koji ima i očekivanu matematičku preciznost ali i jedan lep, prirodan gruv pa su tako i najžešće pesme ovde prijatno udaljene od betonskog zida brutal death muzike i imaju mnogo atmosferičnih gitarskih i bas tema. Dugačke kompozicije, kompleksno aranžiranje ali očuvanje pomenute prirodnosti i ambicija da se proizvede death metal koji će ostati u svojoj najizrazitije „mačo“ dimenziji ali neće bežati od „ženskih“ senzibiliteta (između ostalog kroz melodični ženski vokal koji farba neke od momenata), uz mnogo pažnje koja se obraća na atmosferu i generalno zvuk čine Come forth to me pločom koja osvežava death metal matricu i revitalizuje čitav žanr. Od ljudi sa ovolikim pedigreom manje nismo ni očekivali:

 

https://akurion-ca.bandcamp.com/album/come-forth-to-me

 

 

Intercranial Purulency su mladi (ali ne neiskusni) bend iz Barija i, pa, oni se protiv beznađa bore tako što su objavili novi EP, Interdimensional Escalation Of Voracity. Već iz imena benda i naslova EP-ja jasno je da je u pitanju slamming death metal i Italijani nimalo ne razočaravaju. Za razliku od prosečnog slema koji danas čujemo na internetu, Intercranial Purulency su bend sa dobrom produkcijom i kvalitetnim brutal death metal osnovama. Ima ovde dobrih rifova i muzički bend stvari obavlja vrlo profesionalno, uključujući komponovanje i aranžiranje. Intercranial Purulency za sada samo malo koči to što su neoriginalni i pesme im zvuče kao varijacije na radove poznatijih kolega poput Abonimable Putridity, ali ima vremena za dalje rafiniranje svog identiteta, ovo što se da čuti je vrlo zdravo, vrlo profi i slemovi su im keči i zarazni. Više ne treba ni tražiti od benda gde je prosek godina prilično nizak i ovo izdanje se posluša u slast:

 

https://intracranialpurulency.bandcamp.com/album/interdimensional-escalation-of-voracity

 

 

 

Nemački trešeri Final Error su našli jeftin način da izbace novo izdanje. Kako se od albuma koji su izbacili proteklog Maja u postavi promenio pevač, tako EP New Vocals sadrži šest pesama sa istog albuma samo sa snimljenim novim vokalima. Slatko i ne samo što novi pevač, Nico, zvuči bolje nego je i novi miks prijatniji za uši. Nemački thrash je sinonim za neka od najvećih dostignuća u ovoj muzici i mada Final Error nisu baš na tim vrtoglavim visinama, ovo je dobra, tvrda metal muzika kakvu svako pošten može svako da sluša i voli.

 

https://finalerror.bandcamp.com/album/new-vocals-ep

 

Još thrasha dobijamo od projekta Ellefson, a u kome, jasno je, glavnu reč vodi David „Junior“ Ellefson, basista Megadeth. Simple Truth je EP sa tri pesme (od kojih je jedna uživo a druga u studijskoj i živoj verziji) i ovo je gruvi, radijski thrash metal koji odrađuju kvalitetni muzičari i biće drag starijoj publici sa svojim ’80s šmekom ali i visokim kvalitetom instrtumentalnog rada:

 

https://ellefson.bandcamp.com/album/simple-truth-ep

 

 

Tokijski grindcore bend Corbata je svoj prvi album, En La Bruo reizdao na bandcampu, dodavši mu jednu retku pesmu plus sirove verzije nekih od pesama sa albuma (u demo ili proba verzijama). Corbata pripadaju svetloj tradiciji japanskog grindcorea, mada nisu sasvim u klasi sa legendama poput SOB, Die You bastard i Takafumija Matsubare. No, En La Bruo je energična, tvrda ploča trešerskog grajnda sa karakterističnim visokim vriscima ali i jednom razgovetnijom „core“ komponentom. Nije revolucija ali je agresivno i sirovo koliko treba, sa pesmama koje imaju devedesetosekundne aranžmane i solidnu produkciju:

 

https://corbata.bandcamp.com/album/en-la-bruo-rare-track

 

Simpatični finski death metal sastav iz arktičkog kruga, Asketia na svom singlu Let Gods Die ima tri verzije ove neobično pevljive pesme. Pored originala koji nudi ugodan i melodičan death metal bez odlaska u celu tu melodeath žanrovsku tangentu, tu je i potpuno elektronska verzija kao i treća verzija koja je negde između. Simpatično!

 

https://asketia.bandcamp.com/album/let-gods-die-single

 

Sijetl nije baš poznat po svojoj death metal sceni, ali Orator su simpatičan, prilično intelektualno nastrojen death metal sastav iz ovog grada. Kallipolis (Live) je živa verzija njihovog poslednjegalbuma, Kallipolis i ovo je vrlo sigurna, zrela svirka death metala koji se ne loži toliko na brutalnost i agresiju koliko na kvalitetan gruv i dobre rifove. Orator su uživo vrlo ubedljivi i ovo je solidno miksovan snimak pa vredi poslušati ako vam je do zrelijeg, prijatnog death metala koji nije namenjen samo krvavom hedbengu:

 

https://oratorseattle.bandcamp.com/album/kallipolis-live

 

 

Za Wojtek nisam siguran ni odakle su (Italija?) niti koju muziku zapravo sviraju ali ovo je vrlo hermetični, kalustrofobični i nekako napaljujući metal program. Album Hymn for the Leftovers nalazi se negde na razmeđi teškog, mračnog sludge metala i metaliziranog gitarskog nojza sa mnogo distorzije, urlanja, militantnih ritmova i zvukom koji samo što ne napravi požar u mojim zvučnicima. Nije prepametno ali je solidno:

 

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/hymn-for-the-leftovers

 

Malo prljavog sludgea i hardkora/ d-beata dobijamo na split EP-ju bendova Detrvire i Reaptile. Detrvire su više u d-beat brzini i njihove tri pesme, spojene u jednu, imaju tu melodičnost koju su Šveđani uneli u ovu muziku a, evo, i Belgijanci je baštine i to sa uspehom. Repteal su sporiji, mračniji i njihove pesme su više metal sa sludge težinom i dramatikom. Pristojno:

 

https://reaptile.bandcamp.com/album/split-with-detrvire

 

Fever Dreams iz Filadelfije baš vole mathcore ali, srećom, makar i umeju da ga sviraju. The Result of a Time Lapse je solidan EP bizarnih ritmičkih struktura i flažoleta koji iskaču sa svih strana, dobro odsviran i miksovan sa dužnom pažnjom. Fever Dreams sviraju žanr koji živi i umire na tome koliko uspevate da namerno neprirodnim strukturama date duše i uspevaju u dobroj meri da se istaknu međ kolegama:

 

https://feverdreamspa.bandcamp.com/album/the-result-of-a-time-lapse

 

Sirov i neprskan brutalni death metal dolazi nam iz Bogote, posredstvom albuma nazvanog, er, Extermination to this Plague a koji je snimila grupa Calvario. Kolumbijci sviraju tehnički kompetentno, ali jednostavno, ne ložeći se na tech-death fore nego rabeći klasične harmonske progresije i mošerske ritmove. Sve je to aranžirano malo predarežljivo i pesme bi mogle da budu i kraće ali meni sirovost ovog zvuka, sa tim old school vokalom i pljeskavim bubnjevima zapravo baš prija:

 

https://calvariocol.bandcamp.com/album/extermination-to-this-plague

 

Iz Meksika, pak, dolaze progresivni death metalci Kalaveraztekah čiji je debi album, El Despertar de Los Tiempos prepun zvonkog zvuka bas-gitare, i kvazifolklornih motiva. Kalaveraztekah imaju jednu kinematsku, pomalo kempi interpretaciju te neke tradicionalne muzike i to njihovom metalu daje osobeni šarm. Dobro oni sviraju i pesme su im okej, mada se oseća da valja tu još sazrevanja da se desi pre nego što efekte i trikove zamene dublji zahvati u materijal. Ali sasvim se lepo sluša i više je nego impresivno za prvi album:

 

https://kalaveraztekah.bandcamp.com/album/el-despertar-de-los-tiempos

 

Za malo pank ukusa danas  besplatna kompilacija (a možete je i platiti i sve pare idu za štampanje fanzina Paranoize) Hurricanes & Hand Grenades Vol. 3. Gomila podrumskog, garažnog, sobnog i svakojakog drugog podzemnog hardkora uz puno energije i entuzijazma. Inače sam nešto u daunu ove nedelje, ništa mi ne zvuči dovoljno dobro a ovo me je baš oraspoložilo:

 

https://paranoizenola.bandcamp.com/album/hurricanes-hand-grenades-vol-3

 

Trash Talk iz Bangalora su impresivan postmodernistički metal bend koji spaja razne žanrove muzike u tvrde, nervozne kompozicije jakih ritmičkih naglasaka i harmonskih istraživanja. Bend samog sebe naziva eksperimentalnim i to danas, eto, znači nešto u smislu „tvrđa verzija Faith No More“, ali, mislim, dobri su, zaista. EP Burd ima četiri relatrivno kratke pesme ali mnogo muzike i snimljen je odlično:

 

https://trashtalkindia.bandcamp.com/album/burd

 

Ponovo Déhà! Ovog puta pod pseudonimom COAG, ali opet sa albumom napisanim, snimljenim i miksovanom za rekordno kratko vreme – svega tri dana. Power Violence Vol. II je, kako mu i ime kaže, ploča koja se bavi ovom nervoznom, brzom formom ekstremne muzike, i Déhà je zapravo odličan u ovome. Album je možda i bliži čistom grindcoreu ali vrištavi vokal i spazmatične gitare mu daju potreban koeficijent powerviolence, pa, violentnosti. Veoma dobro i, kao i drugo njegovo solo izdanje o kome danas pričamo, sav zarađen novac daje ljudima pogođenim nedaćama. Plemenito PLUS odlično zvuči. Déhà je divan čovek:

 

https://coag.bandcamp.com/album/power-violence-vol-ii

 

Mass Failure iz Toronta imaju demo (Demo 2019) sa tri pesme i ovo je simpatičan, sirov ali tehnički korektan thrashcore koji koristi elemente black i death metal žanrova. Jedan je čovek ovde odsvirao sve instrumente ali stvari ne zvuče ni „mašinski“ ni nezrelo, naprotiv, ovo je muzika koja svoju relativnu jednostavnost doseže kroz sazrevanje i što demo ide dalje slušalac je sve impresioniraniji kako pesme imaju karakter i kvalitet. Odličan početak za Mass Failure, pa makar bio „inspirisan onim najgorim što čovečanstvo ima“.

 

https://kmmd.bandcamp.com/album/mass-failure-demo-2019

 

 

Azusa su supergrupa sklopljena od bivših članova The Dilinger Escape Plan, Twisted into Form, Extol, Absurd² itd. itd. itd, koja, dakle, drži noge na dva kontinenta, severnoameričkom i, er, severnoevropskom, (tj. u Norveškoj). Loop of Yesterdays je drugi album ovog projekta i jedna interesantna i prilično impresivna smeša tvrđeg, trešerskog zvuka i džeziranih ambijenata i lutanja. Azusa nije mathcore sastav i njihova muzika je organskija, sklonija ponavljanju, ali svakako jednako ambiciozna i slepa za žanrovske ili harmonske barijere. Grčka pevačica Eleni Zafiriadou u dobroj meri nosi ovaj bend svojim odličnim kombinovanjem agresivnog metal vokala i prozračnih, multitrekovanih sanjarija. Ovo je i odlično miksovano, ali Azusa ne može sasvim da pobegne od zloduha formalnog eksperimentisanja i album nema fokus koji bi mu bio potreban da iznese svoje podugačko trajanje, slušajući se više kao kolekcija kul segmenata pesama nego kao ploča sa jasnim narativom.

 

https://azusaband.bandcamp.com/releases

 

Francuski veterani ekstremnog metala, Benighted su ponovo sa nama i njihov deveti album, Obscene Repressed će, mislim, biti pravi melem na ranu svima kojima je poslednji Cattle Decapitation bio isuviše setan i zamišljen. For d rekord, meni su se Cattle Decap dopali u toj poslednjoj inkarnaciji, ali Benighted sa ovim albumom nude vrlo usredsređen, brutalan deathgrind bez filozofija i meditiranja, rešetajući duplim bas bubnjevima, izvlačeći najekstremnije grlene vokale (popularni “bri-bri“) i generalno se baveći agresijom, hororom i zverstvima. Benighted stvaraju u tradiciji splatter horror estetike koju su u evropskom death metalu proslavili komšije Aborted i zapravo Obscene Repressed i daje muziku nalik na Aborted koji se rešio savremenijih, blago proggy elemenata svoje muzike i bavi se samo udaračkim, brzim grajndom i mošerskim prelazima. Odlična produkcija, jasnoća misije i sigurnost egzekucije daju Benightedu preporuku iako ovo nije muzika neke velike ambicije u estetskom smislu.

 

https://benighted.bandcamp.com/album/obscene-repressed

 

 

Kanadski reto-progresivci Spell imaju treći album, Opulent Decay i ovo je interesantna ploča, mračnih tema ali raznovrsne atmosfere i kompozicija koje se trude da ’70s proggy metal spoje sa komercijalnijim, ’80s zvukom. Pošto sam lenj čovek i uvek posežem za opštepoznatim da bih približio partikularno, reći ću da Spell na ovom albumu svoj (po prirodi stvari) na Rush nalik prog-rok mešaju sa Blue Oyster Cult heavy svirkom ali onda u sve dodaju naprstak, recimo Queensryche proggy-glamura. Kada se muzika potopi u močvaru psihodeličnih efekata – slušajte te koruse na gitari – dobija se interesantan zvuk i kada Spell napišu stvarno inspirisanu pesmu, to zvuči odlično. Sibyl Vane, nadahnuta Wildeovim visokim gotikom je jedan od hajlajta ovog albuma i preporučuje bend iz sve snage. Nije sve na ovom istom nivou ali Spell imaju dobre ideje i umeju da naprave zaraznu temu koja čoveku ostaje u pamćenju. Uz master koji je dinamičan i daje psihodeličnim elementima muzike prostora da se razmahnu, ovo je album koji možda nije čitav remek-delo ali je pošten i intrigantan rad brkatog trija.

 

https://spellofficial.bandcamp.com/album/opulent-decay

 

Poslednjeg dana marta irski Grief Eater su izbacili svoj prvi album, takođe nazvan Grief Eater i kako je ovo masterovao Jim Plotkin a ja po automatizmu pustim sve u šta je on umešao prste, evo nas sada ovde. Grief Eater nudi manje od pola sata hermetičnog, moćnog sludge metala koji nastupa u jasnoj tradiciji Iron Monkey i drugih ostrvskih sludge prethodnika, ali nije sikofantska imitacija. Ovo je jaka, klaustrofobična, ekspresivna muzika u kojoj emocija ima mnogo, pa makar sve bile negativne, ali u kojoj, kako za sludge metal i dolikuje, disciplina stoji na prvom mestu. Pet pesama žestokog prebijanja u kome ima taman toliko vremena da se na momente uhvati vazduh, odličan zvuk, sve preporuke:

 

https://griefeater.bandcamp.com/releases

 

 

Takođe sa ostrva, ali ovog puta, makar nominalno iz Londona, dolaze Calligram, koji takođe baštine sludge zvuk, osim što njihova intepretacija ima i mnogo blek metala u sebi. Calligram su bend čiji su članovi iz Francuske, Brazila i Italije i svoj prvi album su nazvali The Eye Is The First Circle a po rečenici iz jednog eseja Ralpha Waldoa Emersona što sve sugeriše priličnu pretencioznost, jelte, ali muzički bend apsolutno opravdava ovaj pristup. Već sam mnogo puta kukao da većina britanskog blek metala mene ostavlja hladnim, pa su Calligram zapravo primer kako bend koji jedva da je britanski i jedva da svira blek metal, zapravo može da ovu muziku učini apsolutno potentnom. Kombinacija blek metal brzine i sludge hermetičnosti funkcioniše odlično na ovom albumu dajući svemu jednu ozbiljnu, zrelu crtu a da se ne gubi izvorna metal divljačnost. Odlično:

 

https://calligram.bandcamp.com/album/the-eye-is-the-first-circle

 

Dobili smo i novog Joea Satrianija i ovaj vrhunski studijski muzičar pokazuje da posle četvorodecenijske karijere nije izgubio tehniku, ali ni preterano promenio senzibilitet. Što znači da je ovo i dalje prksavi, „komercijalni“ metal za gitariste, ali koji ne zaboravlja sasvim ni njihove devojke, odsviran i produciran na najvišem zamislivom profi nivou. Meni Satriani nikad nije bio negativac ali ga nikada nisam ni slušao iz zadovoljstva. Neizmerno značajan kao učitelj i sjajan zanatlija, Satriani svakako zaslužuje da ga poslušate ako ste ga ikada voleli:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kaypnbVupHYyKCNuCLz1sm4khW7SbeQVI

 

 

Čikaški Like Rats ima treći album i Death Monolith je očekivano krvav sudar death metala sa sludgecoreom, uzimajući najbrutalnije elemente od oba žanra, odustajući od komplikovanja i puštajući pesme da se voze na snazi i osećaju. Ne da su ovi aranžmani jednostavni, Like Rats svoje pesme očigledno pišu, vežbaju i menjaju uz mnogo promišljanja, ali one zvuče organski i gladno radije nego „konstruisano“ ako tako mogu da kažem. Like Rats imaju ime koje su uzeli od pesme Godflesh i logo na kome bi im pozavideo bilo koji blek metal bend, ali njihova muzika je ono najvažnije kod njih, prkosno lična, brutalna ali istovremeno ekstrovertna i iskrena, baš kako nam treba u ovom  trenutku naše povijesne zbiljnosti. Like Rats sviraju „čist“ metal, bez stilizacija ili odmaka, gurajući pedalu do šasije pa nek ide život. Moćno.

 

https://hibernation-release.bandcamp.com/album/death-monolith

 

Straight edge hardcore je još pre četvrt veka bez stida navukao metal uniformu i pretvorio se, makar zvučno u integralni deo žanra. Drain iz Kalifornije nastavljaju ovu tradiciju na prvom albumu, California Cursed proizvodeći jedan prepoznatljivi crossover zvuk. Ima to šarma i mada ja više volim kad je ovakva muzika brža, Drain umeju da se nose sa svojom kombinacijom mid-tempo gruva i trešerskih ispada.

 

https://drain831.bandcamp.com/album/california-cursed

 

Japanski Abigail i hojlandrski Vulcan Tyrant imaju sladak split EP na Horror Pain Gore Death Productions i ovo su četiri pesme „uličnog“ metala gde se te neke apstraktnije forme (blackened thrash, recimo) sreću sa motorhedovskim speed interpretacijama. Abigail su značajno bolje producirani ali obe strane su šarmantne ako volite ultimativnu prljavštinu:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-9

 

 

Britanski Fury, i pored toga što ima više iks nego ipsilon hromozoma u postavi, trudi se da gradi što je muževnije moguć imidž stavljajući na naslovnu stranu svog trećeg albuma, The Grand Prize – trkački automobil. Lepo. Cenim trud mada su Fury meni drugorazredni bend i njihov NWOBHM, iako ima lepe rifove i pristojne solaže i kreće se solidnim tempom, ipak je, mora se i to reći, pomalo kilav i pripitomljen. Sve je to već odsvirano i iako su Fury sasvim časni nastavljači rada zemljaka koji su žarili i palili pre četrdeset godina (a neki i dalje žare i pale), oni niti imaju ideje da grade na ovoj baštini, niti imaju zvuk da se izdignu iznad odavanja pošte. Ali dobro, ponekad je i to okej:

 

https://furyofficial.bandcamp.com/album/the-grand-prize

 

 

Više mi se dopadaju španski (well, katalonski, ako slušate šta oni kažu) Metacrani čiji je prvi EP, Aigua, Terra, Aire i… Foc pored malo preglasnog mastera, zapravo lepa ploča žestokog NWOBHM zvuka koji koketira sa speed metalom. Nisu Metacrani originalni ali imaju dovoljno krvi u svom zvuku i dovoljno veruju u taj cheesy revolucionarni polet koji proklamuju da se ovo vrlo lepo sluša. Da je lepše producirano bilo bi mnogo bolje:

 

https://youtu.be/1spXV9DWQYs

 

E, al zato nema greške na split-singlu čikaških bendova Mindight Dice i Hitter. Obe pesme su prljav, žestok, rokerski metal, sa jasnim NWOBHM naklonom ali bez robovanja ideji da se moraju imitirati poznatiji bendovi. Hitter su pankerskiji sa pesmom koja je kao napravljena za šutku svojim brzim tempom i smenom akorda, a Midnight Dice imaju metalske rifove, dupli bas bubanj i raspoloženu  pevačicu, vukući nimalo prikriveno na ono što je, recimo, Dio radio u svojoj solo karijeri ali pržeći prljavije i dovoljno originalno. Obavezno:

 

https://midnightdice.bandcamp.com/album/midnight-hits-split-w-hitter

 

https://hitter.bandcamp.com/album/midnight-hits-split-w-midnight-dice

 

A onda su tu i kanadski Traveler čiji smo prvi album prošle godine voleli. Bend nije značajno unapredio produkciju na Termination Shock ali songrajting i svirka su izvrsni. Ovo je sada malo pomereno od preuzimanja Iron Maiden matrice bez kusura i Traveler su dobili tu proggy-spacey komponentu koju sam im onomad tražio. Pesme su odlične i bend zaista samo treba da dobro promisli o miksu za sledeći snimak jer sada ova muzika zaista zaslužuje mnogo bolji studijski tretman. Bubanj je, recimo, ovde, daleko ispod kvaliteta koji sviranje Chada Valliera ište. No, nismo snobovi pa da nas NE SASVIM SAVRŠEN miks udalji od jedne odlične ploče. Svaka čast, Travelere, kidate.

 

https://travelermetal.bandcamp.com/album/termination-shock

 

 

Za kraj nešto užasno teško i bolesno, dakle, samo za gurmane. Gangrenectomy sa Sicilije na svom drugom albumu, Cannibalistic Criteria of the Mantis nastupaju sa najprljavijih, najsadističkijih slamming death metal pozicija. I trijumfuju. Mnogo savremenog slema ne ume da uhvati gruv koji je presudan za ovaj žanr pa se bendovi gube u neusmerenoj nasilnosti i karikaturi brutalnosti. Naravno, muzika Gangrenectomy je SVA u karikaturi ali dosledno i ozbiljno sviranoj pa je ovo album koji vas odmah ubacuje u zonu i u njoj drži poput profesionalnog rvača, brutalnim slem rifovima, nemilorsdnom bubnjarskom masažom i tvrdokornim „zrikavac“ pevanjem, prekidajući torturu samo da se ubaci po koji horor sempl. Pa još taj omot! Ne znam da li će Cephalotripsy zaista ikada snimiti taj novi album, ali Gangrenectomy sa svojim drugim dugosvirajućim izdanjem ističu ozbiljnu kandidaturu za njihove naslednike.

 

https://amputatedveinrecords.bandcamp.com/album/cannibalistic-criteria-of-the-mantis