Film: Solo

Pogledao se Solo i…

Pa, ovo je old skul akciona avantura u najboljoj holivudskoj tradiciji. Ispred mene su sedela deca uzrasta kog sam ja bio kada su me vodili da gledam prvi Star Wars i mislim da nije preambiciozno pretpostaviti da su oni uživali koliko i ja tada i da će ovaj film za njih predstavljati jednu dragocenu, prijatnu uspomenu na detinjstvo, kao što je to Star Wars za mene. Naravno, zastrašujuće je pomisliti da je to sve jedan isti serijal i reći danas da možemo da za trideset godina zamislimo nove nastavke Star Wars deluje, pa… gotovo distopijski. Ali ovaj film ne treba opterećivati tom stigmom.

Zapravo, Solo je imao dovoljno svojih stigmi da se s njima izbori i delovao kao moguće prvi istinski nepotreban film u ponovo pokrenutom SW serijalu. The Last Jedi je, svakako, film koji je trenutno na raspeću zbog svoje ikonoklastične orijentacije, ali se za njega ne može reći da je bio nepotreban, na kraju krajeva on je zbilja u značajnoj meri pogurao priču unapred i apdejtovao pozicije na kojima se svi nalaze. Solo je, u kontrastu sa tim origin story koji niko nije tražio i koji je pretio da ikoničnost lika Hana Soloa, sklopljenu od par rečenica koje su Lucas i Kasdan pobacali u prvih par filmova kao kul reference na njegovu prošlost, upropasti, gradeći oko tih par rečenica preskupe CGI set pisove.

Takođe, film je kreativno škripao i morao da preživi promenu na kormilu a dovođenje Rona Howarda su mnogi tumačili kao gašenje požara. Howard je, na kraju krajeva čovek sa mnogo uspešnih filmova ali bez izrazitog autorskog rukopisa i njegova uloga je, rezonovalo se, bila samo da doveze film u jednom komadu do garaže, a Dizni će već da se pokrpi ove sezone od drugih filmova.

Tu su bile i priče da je Ehrenreich pogrešno kastovan, da se ne snalazi, da je morao da uzima časove glume tokom snimanja i to jeste delovalo kao veliki problem. Harison Ford nije veliki glumac ali je glumac sa izrazitom harizmom i ako omladinac Ehrenreich to nije mogao da iznese, Solo je zaista pretio da bude bolno iskustvo.

But y’know what? Solo je ekstremno udoban i zabavan film, majstorski precizno i pouzdano vođen svemirski vestern sa pristojno oblikovanim heist zapletom, galerijom vrlo uspelih likova kojima je ovo prvo i poslednje pojavljivanje u Star Wars univerzumu i omjerom akcije, humora i nešto malo drame koji taman pristaje Star Wars klasiku. Ovo je i brz, dinamičan film koji, ipak, u kontrastu sa Deadpoolom 2 od prošle nedelje, ostavlja malo prostora da replike „rade“, da glumci ispune prostor i ličnošću, ne samo superbrzim banterom i tu mogu da primetim da je Howard vrlo dobro osetio koji ritam je podesan, kako da od grupice protuva u centru filma napravi ubedljive zametke ikona koje poznajemo tri i kusur decenija unazad.

Solo je praktično ono što je Besson imao na umu sa Valerijanom, staromodna a razuzdana svemirska avantura u kojoj glavni junak pleni harizmom, drskošću i simpatičnom arogancijom, ali u kome, jer smo ipak u drugoj deceniji 21. veka, i žene imaju delatne, čak i presudne uloge. Han Solo je u originalnoj trilogiji od kriminalca postao heroj ne samo zato što je uvek imao srce od zlata skriveno ispod bele košulje i crnog prslučeta, već i jer je uz sebe imao love interest sa naglašenim majčinskim prerogativima, gde je njegova iskarirana alfa-poza imala priliku da se dobrovoljno sagne pred nekim ko ipak-zna-bolje. U ovom filmu žena je drugačijeg tipa – i treba pohvaliti Kasdanove što nisu išli na prosto kopiranje originalnog predloška – i njena je priroda višeslojna, delatna, sa svojom voljom ali i sa sopstvenim šarmom i duhom. Teorije zavere o tome kako Kathleen Kennedy, eto, upropasti Star Wars svojom feminističkom agendom su, naravno, idiotizam, ali opet, fakat je da novi Star Wars filmovi imaju raznovrsne i interesantne ženske likove, pa je Qi’ra koju igra Emilia Clarke još jedan i, možda, najbolji od njih, sa sopstvenim character arcom koji je vrlo zadovoljavajući.

Film na početku zapreti da će imati suviše crtanofilmovski ton, sa negativkom na Koreliji koja skoro kao da je izašla iz Nindža Kornjača, ali nakon jurnjave automobilima i dolaska na kosmodrom, stvari se radikalno menjaju. Solo je film koji ima „gritty“ kvalitet najboljih Star Wars radova, ono što smo, makar i nesvesno, popušili do filtera u prva dva filma i što nam je strahovito nedostajalo u prikvelima. Solo ne samo da pokazuje razgažen, „lived in“ univerzum, sa beskrajno šarmantnim mehaničkim kontrapcijama, katodnim monitorima i kosmičkim brodovima čiji kokpiti deluju kao da im instrumenti rade na sajle i dugmad koju morate udariti pesnicom da se pokrenu, već je i majstorski, u nekoliko poteza prikazana socio-politička pozadina istorijskog trenutka u kome se priča događa. Ratne scene vrlo uverljivo kanališu očaj Prvog svetskog rata, a momenti na kosmodromu, generalno ponašanje Imperijalnih trupa, sve jako uspelo prikazuje kako zapravo izgleda taj život na planetama koje jesu u sferi Imperijalnog interesovanja.

E, onda dolazi zaplet koji je… Da kažemo ovako: Star Wars je serijal tako ikoničke snage da je od jedne jedine rečenice iz prvog filma nastao ne samo ceo peti film, već posle njega i čitav Clone Wars serijal, i to je… monstruozno. U Solo opet, zaplet nastaje od, takođe jedne rečenice iz prvog filma, ali scenaristi su uspeli da oko nje – koliko god zapravo ona nemala smisla, jer, znamo već, parsek je mera za daljinu, ne za vreme – izgrade organski zaplet u kome se ambicija i žudnja malog uličnog trkača i hustlera sa Korelije poklapaju sa planovima ozbiljnog kriminalnog sindikata, sve uz katalizator u vidu lika matorog gangstera koji sanja o jednom poslednjem poslu i u mladom, nadobudnom kikirezu možda vidi sebe kad je bio klinac.

Ono što iz ovoga izrasta je, rekosmo već, odličan vestern sa heist podlogom u kome na silu sklepana ekipa ljudi, žena, vanzemaljaca i robota sa one strane zakona mora da izvede skoro nemoguću pljačku koja istovremeno replicira neke od najboljih zamisli prvog Star Wars filma (infiltracija, obmana, bekstvo iz zatvora) a onda uspeva da pokaže ikonički Kessel Run kao zaista over the top moment ali takav da u tom trenutku zaista verujemo u Hana Soloa i vidimo zašto su ga ovakvi momenti definisali.

Kao i drugi dobri vesterni, i ovaj ima nekoliko odličnih preokreta na kraju, koji nisu oslabljeni svojom predvidivošću, a tu mu pomaže to kačenje na nama već poznate elemente Star Wars istorije, pa ih tretiramo praktično kao počasne krugove.

Akcija, scenografija i efekti su odlični, sa ponovo dovoljno gritty šmeka da sve deluje „žešće“ od The Last Jedi, i da ulozi deluju visoko, ali čini mi se da film najviše profitira na dobrom rukovanju likovima. Epizodisti poput Ria i L3 su izvrsni, sa svojim malim ali pamtljivim ulogama ekscentričnih sajdkikova, Donald Glover je vrlo dobar kao mladi Lando (i, sigurno nisam jedini koji bi gledao čitav film o njemu?), Woody Harrelson, predvidivo, jede sve ispred sebe sa svojim okorelim, ali ipak na kraju dana duševnim Bekketom, Paul Bettany je fenomenalan psihopata, ali Alden Ehrenreich je, ključno, vrlo dobar kao mladi Han Solo, sa pristojno odrađenim sazrevanjem lika, uspelim komedijaškim momentima i vrlo dobro pogođenom arogancijom neophodnom da ovaj lik proradi. Uz nju je lako i gutati dramske scene u kojima vidimo i Solovu emotivniju, ranjiviju stranu i, zapravo mu verujemo jer Ehrenreich uspeva da proda aroganciju kao pažljivo građeni štit, baš onako kako se to videlo i u Fordovoj klasičnoj izvedbi.

Han Solo, čovek, lik, ikona je, nije da to nisam rekao i ranije, verovatno važan za izgradnju moje ličnosti koliko i moj otac, moj prvi učitelj i Ron Jeremy, pa sam pomalo i strepeo dolazeći u bioskop. No, mogu da kažem da sam se odlično proveo, i da je ovo film koji i ljude što Star Wars ne prate, ili čak, ne vole, može dobro da zabavi, bez pretenzije da bude EVERYTHING CHANGES operetska epizoda poput The Last Jedi, ali sa punom svešću da i ovakva prikvel vinjeta treba da svoje likove respektuje i razume. Vrlo sam zadovoljan.