Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-04-2021

Juče je bio još jedan Bandcamp Friday i… ove stvari će me oterati na prosjački štap. Kako je to fer da u vreme najveće krize koju svet proživljava u poslednjih sto godina izlazi ovoliko dobre muzike?

Pretpostaviću da je njemački Wiedergänger jednočlan bend ali ako jeste, debi album ovog projekta, Cult Of Extinction prilično odskače od prosečne jednočlane blek metal ponude bilo koje nedelje. Album je preterano pripljeskan u masteringu i zbog toga se teško sluša, ali je muzika zapravo zanimljiva sa atmosferičnim blek metalom koji ima jedan spektar atmosfera, što ide znatno dalje od pukog shoegazea sa blastbitovima. Bend ima i svoj karakter i identitet, a koje u dobroj meri kreira i zanimljiv pristup pevanju i da ovo nije masterovano ovako glasno, slušao bih ga mnogo više. Zaslužuje pažnju:

https://wdrgngr.bandcamp.com/album/cult-of-extinction

Indonežani Choria su otišli još korak ili dva dalje u smeru post-blek metala na novom albumu, A Dismal Repertoire i svakako možemo pričati o sazrevanju u odnosu na njihov prvi album od pre par godina. Kompozicije ovde jesu zrelije, nabijene emotivnom dramom i šugejzerskom atmosferom, ali produkciju nisam siguran da baš volim. Choria su ovde jako komprimovani i mada to muzici daje snagu, odsustvo dinamike meni naprosto isključuje uši posle vrlo kratkog vremena. Ako niste tako nezgodni kao ja, poslušajte, Choria svakako imaju šta da ponude:

https://choria.bandcamp.com/album/a-dismal-repertoire

Češki blek metalci Stíny plamenů su snimili demo sa gomilom starih pesama (dobro, pet starih pesma) i nazvali ga Staré skladby. Bend postoji od kasnih devedesetih i ove pesme svakako imaju taj malo starinski, naiviniji ali simpatičan pristup blek metalu, ali uz sve benefite današnjeg visokog nivoa sviračkih veštona članova i pristojnu produkciju. Bend ovo naziva „eksperimentalnim“ demom, valjda da vidi da li ima interesovanja za ove stare pesme u novom ruhu, pa, evo, budite deo eksperimenta:

https://stinyplamenu.bandcamp.com/album/star-skladby

Rusi Хандра kažu da je za sve nas rezervisano mesto u kazanu, a i album im se zove Место В Котле, pa ne treba previše mašte da se ovo prepozna kao satanistički blackened thrash metal sa malo death metal začina. Хандра se dosta snalaze u ovoj kombinaciji, nudeći muziku sa lepim rifovima i raznovrsnim aranžmanima a to da im u zvuku – pogotovo kod bubnjeva – fali malo življe dinamike nije tako strašno. Meni se ovo veoma dopada sa svojim naglašeno zlim stavom i srazmerno razgovetnim pesmama:

https://handra.bandcamp.com/album/-

Belgijaski Perkolator sviraju „black’n’roll“ a koji se od blackened rock’n’roll zvuka razlikuje time što je više metal, ali i više pank. Zbunjujuće? Možda na papiru ali kad čujete Demo (2021) shvatite odmah da je ovo blek metal koji voli da se zeza i da ide na žurke, gde će da uvaljuje nepristojne ponude i ženskom i muškom, radije nego da kontemplira o samoubistvu. Na tim žurkama se, sudeći po naslovima pesama (Necrowhisky, Burned Exhaust Prick) rade strašne stvari ali ova kombinacija Motorheada, Bathory i skandinavskog hardkora je meni vrlo prijala:

https://thetrueperkolator.bandcamp.com/album/demo-2021

Skoro su četiri godine otkada je švajcarski jednočlani projekat Pure izdao poslednji album, pa na novoj, takoreći povratničkoj ploči, Seeds of Despair treba očekivati osvežen zvuk i novu energiju. I svakako, čuje se da Sergio Da Silva ovde pravi značajan napor da poveže sirovi blek metal sa modernijim, atmosferičnim tendencijama i da pesme imaju svoje identitete i različite pristupe. Respekt, mada je za mene sam zvuk previše bučan da bih ovo mogao da duže slušam, ali neću Pureu zanijekati identitet i energiju:

https://pureblackmetal.bandcamp.com/album/seeds-of-despair

https://satanath.bandcamp.com/album/sat308-pure-seeds-of-despair-2021

Hinterkaifeck su iz Australije i mada nominalno sviraju blek metal, njihova muzika, na prvom albumu Iniquitous Foul, pored divljačkog blek metal prebijanja nudi i dimenziju sludge i hardcore punk senzibiliteta. Moram da priznam da su me osvojili posle svega par minuta jer je Iniquitous Foul, kad uhvati zalet, kao da slušate neki britanski hardcore thrash bend iz osamdesetih (Concrete Sox, Heresy, Electro Hippies…) kako otkriva blek metal i nastavlja da jebe kevu bez stajanja. Odlična atmosfera, prljav ali idealan zvuk, dobri rifovi i pesme, veoma, veoma dobro, a još i sami birate koliko biste da platite. Ko ovo ne kupi stvarno treba da razmisli o svojim životnim prioritetima:

https://hinterkaifeckbm.bandcamp.com/album/iniquitous-foul

Mondocane je švedski blek metal projekat – iako bi se po imenu nagađalo da je italijanski. Muzika je, kako to kod jednočlanih bedova vog tipa ume da bude, jednostavna, ali na prvom EP-ju, takođe nazvanom Mondocane, sasvim pristojna. Autor ovom daje etiketu „mauling black metal“ i zaista se radi o blek metalu koji piči napred i bije. Monotono, ali slušljivo, a treća pesma je i najkompleksnija i najambicioznija:

https://mondocaneofficial.bandcamp.com/album/mondocane

Brazilski antifašistički blek metal projekat Tiffo ima dopadljiv singl sa dve pesme, Mito, você é o próximo​.​.​. S obzirom šta se u Brazilu trenutno događa, čovek ne može da saoseća sa njima, a muzika je ovde dobra, melodična i emotivna, ali žestoka i brza. Sami birate cenu a ovo je vrlo lepo:

https://tiffocrust.bandcamp.com/album/mito-voc-o-pr-ximo

Norveški Nocturnal Breed ima novu kompilaciju, The Whiskey Tapes Poland sa čak 16 pesama (dobro, jedna je intro koji ćete uvek preskakati) prirodnog, neprskanog blackened thrash metala koji obrađuje neke metal klasike. Ovo je razovrstan i dosta zabavan materijal koji se u dobroj meri preklapa sa ranijim Whiskey Tape kompilacijama, ali je uvek lepo čuti kako Nocturnal Breed sviraju metal Church, Nazareth, W.A.S.P. ili Anthrax. Ako do sada niste slušali Nocturnal Breed u trubjut modu, ovo je obavezno:

https://nocturnal-breed.bandcamp.com/album/the-whiskey-tapes-poland

Paezor iz Sjeverne Karoline su na novom EP-ju, Cursed Abominations vrlo solidni. Ovo je sirov, energičan blek metal (na ivici grindcorea, slušajte Bringer of Eternal vengeance and Fire) bez mnogo filozofije, uzimajući skandinavske predloške kao polaznu osnovu a onda sve umotavajući u jednostavne ali ne primitivne aranžmane. Čukački, brzo, žestoko, sirovo, za moj ukus idealno, a pošto su prva i poslednja pesma intro i autro, naplaćivanje svega dva dolara za sve propisne pesme je sasvim kul (edit, u međuvremenu je cena promenjena na „daj šta daš“ a što je još bolje):

https://paezor.bandcamp.com/album/cursed-abominations

Brazilci Amplexus Mortem svoju muziku zovu „Occvlt Extreme Black Metal“ ali nije ovo toliko esktremno i više vuče na tu okultnu stranu. Hoću reći, prvi album benda, posle gomile singlova i EP-jeva u poslednje dve godine, The Eleven Seals of Azerate je kolekcija disciplinovanih i kinematičnih blek metal komada sa tom okultnom dimenzijom i mada to zna da bude i melodičnije nego što ja preferiram, sasvim je korektno:

https://amplexusmortem.bandcamp.com/album/the-eleven-seals-of-azerate

Zato je španski jednočlani bend Gzekhratüs vrlo ambiciozno nastrojen na EP-ju Enter the Morbid Obscurity. Ovo su samo dve pesme, ali enigmatični M. uspeva da se prošeta širokim spektrom blek metal pristupa, od energičnog zakucavanja do emotivne, atmosferične ode samom Luciferu u drugoj pesmi. Sami birate cenu. Fino.

https://triangulumignis.bandcamp.com/album/enter-the-morbid-obscurity

Unmoral su još jedan melodičan a pomalo sirov blek metal duo, ovog puta iz nemačke. EP „I“ kojim započinju svoju diskografsku karijeru nema bogznakako mnogo originalnih elemenata ali nudi taj neki savremeni, emotivni blek metal zvuk bez upadanja u baš totalni shoegaze, sa iznenađujuće prominentnom bas-gitarom u miksu i kvalitetnom svirkom. Ovakvih bendova, istina je, danas ima kud god se čovek okrene ali Unmoral su sasvim solidni:

https://unmoral.bandcamp.com/album/I

First Strikes je kolekcija prva dva EP-ja teksaških blek metalaca Sadistic Force i kako je ovo zapravo dobra i maštovita kombinacija black metala i thrash metala, vrlo je vredno slušanja za svakog ko voli zle, napaljene rifove, ali i nešto atmosferičnije melodije. Sadistic Force su zapravo vrlo prijemčivi i imaju mnogo lepih tema a ovo izdanje sadrži i obrade Judas Priest i Turbonegro, da bude jasno u kom se opsegu kreću interesovanja Teksašana:

https://mercenarypress.bandcamp.com/album/first-strikes

Rusi Mescera su melodičniji i prijatniji u nekom konvencionalnom smislu, a njihov blek metal na EP-ju And Then Disasters Came In The Fog spakovan je u tri dobro napisane, melodične ali energične pesme sa odličnom produkcijom. Veoma primamljivo:

https://mescera.bandcamp.com/album/and-then-disasters-came-in-the-fog

Salcburški Plaguepreacher sebe nazivaju mizantropima, kažu da su bend osnovali da izraze svoje „totalno gađenje nad ljudskom rasom i njenim perverzijama“ ali muzika na EP-ju Terracide je zapravo prijatan, disciplinovan blek metal koji niti preteruje sa ekstremnošću niti je posebno originalan. Ovo je naprosto simpatično, uredno, ne sad nešto izuzetno maštovito ali korektno i lepo producirano:

https://plaguepreacher.bandcamp.com/album/terracide

Rusi Olhava samo štancuju albume. Prošli smo slušali u Novembru, a novi, Frozen Bloom, je upravo izašao i počinje pesmom od dvadeset minuta. Atmosferični post-blek metal je i dalje ime igre i koliko god da je ovo meni preslađeno, moram da ponovo ispoštujem ljude za kvalitet, posvećenost, žanrovsku doslednost. Frozen Bloom je ploča u kojoj je lako izgubiti se, lutati satima među tim ledenim shoegazerskim harmonijama i ništa ne misliti. Lepo, nežno, ali i žestoko:

https://olhava.bandcamp.com/album/frozen-bloom

Phreneticum je projekat iz, kako kaže izdavač, Satanath Records, „najdubljeg dela istoka Nemačke“. Praktično Rusi! Album Der Stille Zerfall kojim nam se bend predstavlja je odličan primer atmosferičnog blek metala koji se ne oslanja sasvim na šugejzerske melanholije i nežne harmonije već ima u sebi i malo zla. Tek toliko da zamiriše, rekao bih, no i to je dovoljno pa je Der Stille Zerfall ploča koja uspeva svoju monotoniju i dinamičku zaravnjenost da stavi u službu muzike što ipak ima nešto više od jedne dimenzije:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat310-phreneticum-der-stille-zerfall-2021

Srećom, za mene koji više volim siledžijski nego osećajni blek metal tu je novi Wode. Burn in Many Mirrors je izašao za 20 Buck Spin i to je, po običaju, garancija ne samo kvaliteta već i jednog svežeg, nestandardnog pristupa ekstremnom metalu. Izdavač je par meseci unazad hajpovao ovaj album i ne bez razloga jer su Wode ovde veoma dobri. Ovo je blek metal koga zabole ćuna za žanrovsku lojalnost i njihov blek metal je ovde divljačniji, ali i neposredniji a onda na momente i „heavymetalskiji“ od onog što u proseku nude kolege. Wode se vode idejom da ne treba komplikovati kad je jednostavno zapravo savršeno efektno ali njihove pesme nisu samo ređanje žanrovskih klišea već zvuče kao da izlaze iz podsvesti i svaka će imati po jedno ili dva iznenađenja koje će na prvo slušanje sasvim resetovati sve što ste do tada mislili o albumu. Jako dobro, kako smo i očekivali i podsećanje da 20 Buck Spin drže nestvarno visok nivo kvaliteta.

https://listen.20buckspin.com/album/burn-in-many-mirrors

Hajdemo sada na sporije, teže, psihodeličnije muzičke forme: stoner, doom, heavy psych itd. Abel Blood iz Nju Hempšira na EP-ju Keeping Pace with the Elephants nudi vrlo prijatan lo-fi stoner rok. Ništa ambiciozno ili komplikovano, ovo je kolekcija pet lepih faziranih komada koji ne idu dalje od nekih svojih inicijalnih ideja, ali su dopadljive, simpatično psihodelične i lepo cure. Na omotu su slonovi a trenutno je cena setovana na „koliko date“ pa požurite:

https://abelblood.bandcamp.com/album/keeping-pace-with-the-elephants

A Poljaci  o.d.r.a ga ODRAŠE. EP Duhgör ima samo tri pesme ali ovo su tri odlične pesme teškog doom metala izmešanog sa melodičnijim post-pank zvukom.  o.d.r.a su maštoviti i vrlo lepo kombinuju različite uticaje za zvuk koji je prepoznatljiv, blago i nostalgičan na momente – slušajte drugu pesmu kako je melanholična i jednostavna, a bend se onda vraća preteškom metalu u trećem, epskom komadu dužem od četrnaest minuta. Sve ovo je odlično napisano i prepuno odlične dinamike, tenzija, opuštanja, krešenda… Izvrsno:

https://odra.bandcamp.com/album/duhg-r

Liquid Sound Company je odličan teksaški psihodelični projekat gitariste Solitude Aeturnus, Johna Pereza. Ovaj projekat radi već četvrt veka a Psychoactive Songs For The Psoul je njegov četvrti album i jedna lepa, mekana i prijatna ploča gitara koje pevaju i glasova koji pevuše. Ako slučajno nije bilo jasno iz imena benda, ovo je muzika koja se u velikoj meri oslanja na psihodelična iskustva izazvana, jelte,  „esidom“ i time se uključuje u decenijsku tradiciju koja je porodila neke od najvoljenijih ploča rokenrola. Liquid Sound Company rade sjajan posao i Psychoactive Songs For The Psoul je zrela, vrlo dostojanstvena ploča prelepog gitarskog rada ali i vrlo umešno napisanih rok pesama koje orijentalne motive koriste na najbolji način. Prelepo:

https://liquidsoundcompany.bandcamp.com/album/psychoactive-songs-for-the-psoul

Nemački Servants To The Tide na svom prvom, istoimenom albumu nudi tužan, ali epski doom metal koji, kako i deskripcija na Metal Archives kaže, kontemplira o tmini, očaju, samoći… Sve je to vrlo dramatično i tužno ali na jedan teatralan, pompezan način i ovo je simpatična, vrlo „žanrovska“ ploča za ljubitelje Candlemass ili Atlantean Codex. Ima ovde dosta te nemačke kič-dimenzije koja će nekome biti previše cheesy a nekome zapravo glavni element privlačnosti Servantsa. U svakom slučaju ovo je iskreno i korektno urađeno sa dosta folk detalja koji su simpatični:

https://servantstothetide.bandcamp.com/releases

Švedski sludge-doom nasilnici Iron Pike imaju lep presek svog rada na kompilaciji Hell Will Always Find Its Way Home. Bend ima jako tvrd, za moje uši i pretvrd zvuk sa gitarama koje su iskompresovane u betonske blokove, ali su pesme zapravo vrlo raznovrsne i zanimljive, predstavljajući Iron Pike kao interesantan entitet sa više lica i promišljenim spajanjem melodije i težine. Cena je za sada koliko date:

https://ironpike.bandcamp.com/album/hell-will-always-find-its-way-home

CZARUSn su tri momka iz Arkanzasa koja, uprkos bizarnom imenu za svoj bend, sviraju prilično dobar rokenrol. Whiskey for the Funeral E​.​P. 2021 je dobra demonstracije njihovog kombinovanja stoner roka, psihodelije i panka, pa se ovim materijalom pokriva publika u rasponu od Black Sabbath do Misfits. A to je prelep raspon. CZARUSn ne mogu da se pohvale sad tu nekom skupom produkcijom, ali njihova muzika ima puno karaktera i milina ju je slušati:

https://czarus1.bandcamp.com/album/whiskey-for-the-funeral-e-p-2021

Pravi užitak za moje uši predstavlja eponimni debi norveškog prog-doom benda Draken. Ovi momci zvuče istovremeno prljavo i spontano a da su pesme zapravo suptilno komponovani komadi dobrog rokenrola koji ima i gruv i teme i zanimlive atmosfere, i dobar tempo… Sve! E, sad, što se tiče samog zvuka, Draken nekako uspevaju da budu i glasni i tihi u isto vreme, i to u najgorem smislu, nudeći miks u kome je gitara pretiha ali i master koji nema baš puno dinamike. Da pesme nisu ovako dobre, ne bih se trudio, ali jesu, dođavola, jesu:

https://drakentheband.bandcamp.com/album/draken

GBVRH su rodno izmešana doom ekipa iz Moskve a njihov novi singl, Sacrifice ima dve lepe pesme. Naslovna je autorski komad i nudi malo manje od pet minuta šmekerskog doom metala, dok je sa druge strane odlična obrada Danzigove Am I Demon. Ne znam baš da li bih dao sedam dolara za dve pesme ali lepe su:

https://gbvrh.bandcamp.com/album/sacrifice

Uncle Woe imaju šašavo ime, ali takvi su kanađani, šašavi. Ovo je inače vrlo solidan studijski stoner-doom projekat a što ćete potvrditi slušajući najnoviji EP, Don’t Look Down. Ovo je masivan produkt, sa tri pesme koje u sumi traju oko 25 minuta a od kojih je srednja, instrumentalni, vrlo kinematski interludij, That’s Not the Sun, sama dugačka skoro tri i po minuta. Uncle Woe su bend sa dosta suptilnosti i supstance i nisu samo mašina za rifove, ali se i paze da se ne izgube u širini vizije pa su im pesme, bez obzira na dužinu i slojevitost bazirane pre svega na kompulzivnosti gruva i žalosnoj, ali dostojanstvenoj atmosferi. Lo-fi užitak za koga sami određujete cenu ako se odlučite na kupovinu:

https://unclewoe.bandcamp.com/album/dont-look-down

Iako Rusi Doomswagger imaju „doom“ u imenu, njihov prvi EP, Mental Corrosion je više stoner/ desert rock/ southern groove nego doom. Ne da je to nešto negativno, ovo su četiri poletne, a heavy pesme dobrih rifova i solidnog kvaliteta svirke i produkcije. Doomswagger se ne gađaju nekakvim avangardnim ambicijama već vole da sviraju glasno i energično i to je sasvim korektno:

https://doomswagger.bandcamp.com/album/mental-corrosion

Stone Rebel nam prvi April čestitaju kolekcijom Crystal Collection. Ako do sada niste kupili ni jedan album ovog francuskog psihodeličnog, instrumentalnog projekta, ovo izdanje, a koje se nudi po ceni koju sami odredite, je sasvim idealna polazna tačka. Ljudi ionako izbacuju albume svakog meseca, pa je ovo svakako lep način da poslušate šta se tu dešava i odredite koliko je bitno da pratite njihov rad. Meni Stone Rebel uvek prijaju i ovo je bez sumnje esencijalno slušanje:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/crystal-collection

Ruski КНУТ nema veze sa metalcore bendom Knut iz Švicarske. Ovaj КНУТ je ćiriličan i na svom demu, isto nazvanom КНУТ ima dve pesme glasnog, lepog stoner roka. Ne mnogo komplikovano ali sa dosta dobrih ideja i izvedbom koja je energična i ubedljiva, КНУТ nam se preporučuju po ceni koju sami odredimo i vrede da se zabeleže i za ubuduće:

https://knutstm.bandcamp.com/album/-

Space Huns su, očigledno, Mađari i sviraju poluimprovizovani space-rock. Dakle, psihodelični džemovi kakve smo već navikli da volimo kod Mađara? Apsolutno. Tales of Huns je EP sa tri pesme i dvadesetak minuta solidne instrumentalne muzike koja ima lepu psihodeličnu atmosferu i prijatan, topao zvuk. Sami određujete cenu za ovaj komad rasviranog spejs roka:

https://thespacehuns.bandcamp.com/album/tales-of-huns

Irski atmosferični doom metalci Soothsayer imaju solidan živi album ove nedelje. Live in Malta je snimljen pre dve godine i mada se ne radi o najčistijem živom snimku svih vremena, hipnotički elementi muzike ovog benda su netaknuti i možda čak i pojačani malo mutnijim zvukom. Četiri pesme, mnogo jeke, odlično:

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/live-in-malta

Već sam više puta rekao da nisam baš primarana publika za gothic doom, pa Sinamort iz Litvanije nisu svoj prvi album, The Idle Veil namenili meni, ali ako više od mene volite melodične gitarske teme i muškarce koji zvuče kao da plaču dok pevaju, verujem da se na ovom albumu ima šta čuti. Ima ovde i „ekstremnijeg“ zvuka, sa jasnim naklonima death doom smeru i to je meni odmah bliže i prijatnije za slušanje. No, Sinamort svakako imaju ambiciju da se ne zabiju u jedan žanrovski ćošak i njihov album pokriva različlite teritorije i oblasti. Poslušati:

https://sinamort.bandcamp.com/album/the-idle-veil

Još Mađara? Naravno! Psychedelic Source Records i ove nedelje imaju novo izdanje a The Mo’some Sessions je zapravo kompilacija sa različith sešnova koje su radili bendovi povezani sa ovom ekipom. Dakle, ovde dobijamo pet komada psihodeličnog spejs roka i džemovanja od strane grupa kao što su Satorinaut, Lemurian Folk Songs, Pilot Voyager itd. i valjda je već jasno da je ovo esencijalno da se sluša i kupi po ceni koju sami odredite. Psychedelic Source Records konstantno nude odličan materijal po praktično nikakvoj ceni i ispunjavaju mnoge moje potrebe za tripoznom, spontanom muzikom. Srećan sam što postoje:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/the-mosome-sessions

Čileanci Arteaga su bili vrlo dopadljivi i na prethodnim izdanjima (ovde i ovde) pa je i na Season of the Witch Chapter Two njihova kombinacija fuzza, gruva, psihodelije i teškog roka potentna i prijemčiva. Ovo izdanje sada ima šest pesama i traje, bogami, duže od sat vremena. Nije to malo ali Arteaga uglavnom uspevaju da opravdaju poduža trajanja pesama i ponude prijatan, udoban psihodelični stoner program. Gitare su i dalje znatno bolje od pevanja ali to pevanje bendu daje i određeni karakter. Poslednja pesma, Holocausto Cannibal je osam i po minuta prelepe kinematske psihodelije sa sve saksofonom. Fino:

https://arteaga.bandcamp.com/album/season-of-the-witch-chapter-two

Da ostanemo u Južnoj Americi pomoći će nam White Canyon & The 5th Dimension. Ovaj duo iz Brazila na svom novom albumu, Spectral Illusion nudi izuzetnu psihodeliju, spajajući pop senzibilitet sa bučnim, avangardnim dronovima, umešno ubacujući u mešalicu Velvet Underground, Cowboy Junkies, space rock, pa i malo shoegazea, a da se ne zaboravi sasvim na stoner komponentu pomažu pesme poput monumentalne Endless Sea. Da budem iskren, meni je već dovoljno da čujem gitaru Léa Gudana kako se ugiba pod masom efekata koju je na nju stavio i da budem u Nirvani i zaista se čuje da je ovo studijski projekat koji počiva na eksperimentisanju i jednom gotovo ritualnom hvatanju u koštac prevashodno sa zvukom a onda i sa njegovim konstruktima. Prelepo. Obavezno:

https://whitecanyon5thdimension.bandcamp.com/album/spectral-illusion

Rusi Crust sami kažu da ne haju preterano za žanrovske međe pa je njihov novi album, Stoic, što se kaže, posvuda. Ovo je i moćan, težak sludge metal, i melanholičniji ali i dalje težak doom metal, i užurbani blek metal… Ima tu zaista svega ali bend uspeva da album ne zvuči kao nekakva kompilacija, povezujući sve prepoznatljivim karakterom i zvukom. Pritom, iako je u zvuk, u tehničkom smislu, jako nabudžen i glasan, ploča ima slojevitost i dinamiku. Crust su jako, jako dobri na ovoj ploči i zaslužuju mnogo pažnje:

https://crustband.bandcamp.com/album/stoic

A tu su i Francuzi Los Disidentes Del Sucio Motel čiju je kombinaciju stilova unutar neke šire definicije modernog roka teško obuhvatiti jednom rečju ali „progresiva“ mi se čini kao najmanje pogrešna. Novi album, Polaris, je kao da ste uzeli neki teški nafazirani stoner bend, Kyuss ili štogod, pa ga ukrstili sa nekim klasičnim grunge radom iz devedesetih (Pearl Jam, recimo), pa na to nakačili progresivne tendencije jednih Tool, zamešali malo Melvinsa i sve tako. Deluje frankenštajnovski ali Los Disidentes Del Sucio Motel ne zvuče kao da izvode laboratorijski eksperiment i njihova muzika pored sve te progresivne ambicije ima sasvim prirodan, nimalo usiljen senzibilitet. Generalno, ovo je suviše „melodično“ i „grandži“ za moj ukus, ali ima tu mnogo jako zdrave svirke i odlične atmosfere pa podstičem na slušanje:

https://lddsm.bandcamp.com/album/polaris

Za najizdržljivije, tu su Italijani Fuoco Fatuo sa svojim trećim albumom, Obisidian Katabasis. Fuoco Fatuo spajaju najsporiji, najmučniji (funeral) doom metal pristup sa death metal abrazivnošću za death-doom koji je veoma naporan za uho ali, mora se odmah priznati, i izuzetno impresivan. Ovo je muzika napravljena da vas natera na kolena i smrvi vam intelektualne brane jakim nasrtajem na čula kako biste u svoj tmini što je Fuoco Fatuo nude u šest dugačkih pesama na kraju nazreli belo svetlo. Veoma dobro:

https://fuocofatuo.bandcamp.com/album/obsidian-katabasis

Ubrzajmo sad. Dugovečni njemački trešeri Necronomicon – bend je aktivan još od polovine osamdesetih mada je gitarista i pevač Volker „Freddy“ Fredrich ostao jedini iz te postave a ostali muzičari trenutno u bendu su svi upali u poslednjih desetak godina – imaju deseti album, The Final Chapter i ne znam da li dramatični naslov ozvaničava kraj rada benda ili ne, ali ovo je sasvim pristojna ploča. Nema The Final Chapter sad neka velika iznenađenja da ponudi i ovo je uglavnom tehnički korektan, prijatan, pa i melodičan thrash metal sa mentalitetom osamdesetih (u pozitivnom smislu) i tehnologijom dvehiljadedvadesetih (takođe u pozitivnom smislu). Dakle, kvalitetno i dostojanstveno ako već ne naročito inovativno i sveže. Album ima čak dvanaest pesama i ko voli zvuk Necronomicon ima da se nauživa:

Devasted iz Kolumbije na svom drugom albumu, Demencia y Caos imaju ne samo dobar zvuk i napaljenu dispoziciju već i suludo brojnu reprezentaciju gostiju iz mase kolumbijskih metal bendova. To čini Demencia y Caos albumom koji je više od dobre thrash metal ploče jednog benda – ovo je i neka vrsta preseka stanja u kolumbijskom andergraundu u ovom momentu. I stanje je zanimljivo. Devasted imaju osoben zvuk i ne sviraju „thrash iz konzerve“ već muziku sa identitetom i karakterom. Dobra svirka, dobra produkcija, tipično južnoamerička energija, veoma dobro:

https://devastedthrash.bandcamp.com/album/demencia-y-caos

Rvački blackened thrash metal je već, jelte, žanr za sebe. Atomic Drop se za ovu priliku udružio sa Tongan Death Grip koji donosi masu rvačkih semplova i pankerski blek metal. Split album Extinguishing Hot Tags je brza, jeftina i prostačka zabava, kao i samo rvanje i vredi da se posluša:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/extinguishing-hot-tags

Finski Disembody su mnogo zabavni na svom prvom albumu (posle jednog EP-ja od pre dve godine), Reigniting Hellfire. Ovo je blackened thrash metal sa mnogo teatra i epske drame, slušajte samo prvu pesmu, Out for Blood, i Disembody zvuče veoma autentično sa zapaljivim rifčinama (Black Magic Doom!!!!!) i zvukom koji je, onako, prirodan, bučan, neupeglan i neprskan. Ovo je kao da Slayer u estetskom smislu nikada nisu napravili korak napred od svojih prvih demo snimaka, ali da su postajali sve bolji muzičari i meni je to, razume se, neodoljivo. Pesme su možda duže nego što bi trebalo ali su veoma dobre i ne mogu da se žalim. Ne propustiti:

https://disembodyband.bandcamp.com/album/reigniting-hellfire-2

Teksašani Steel Bearing Hand na svom drugom albumu, Slay in Hell imaju dobar zvuk i dobre rifove, umešno spajajući trešersku (pa i pankersku) komunikativnost sa malo death metal ekstremnosti. No, nakon prve dve pesme koje su baš hitovi, album ima ambiciju da kreira kompleksnije i duže komade i slušalac treba da bude spreman da se prebaci u „kompleksniji“ mod slušanja. Muzika je i dalje vrlo solidna a produkcija dobra samo se treba navići na ideju da nisu sve ostale pesme namenjene pijanoj šutki, pogotovo poslednji komad koji nudi više od 12 minuta doom-death bambusanja. Neujednačena ali interesantna ploča:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/slay-in-hell

Hightower iz San Franciska je negde između thrash metala, panka i stoner roka na svom prvom, istoimenom albumu. Ovo je interesantna kombinacija jer bend zvuči vrlo prirodno i ne drži se nekakvog žanrovskog čistunstva. Pesme su karakterne, energične i dobro producirane i bend vredi poslušati:

https://hightower.bandcamp.com/album/hightower-2

Poljaci Gotar su posle deset godina rada izbacili debi album i Cywilizacja śmierci je jedan pristojan, možda za nijansu i prepristojan thrash metal album kvalitetne, disciplinovane svirke i razgovetnog pristupa izvođenju. Kažem da su Gotar možda previše pristojni jer je ovo muzika u kojoj se jako pazi na tempo, na preciznost rifova, na svaki bubnjarski prelaz i ukras – ja to volim malčice brže i luđe ali pričamo o zaista malim nijansama. Gotar rade u sličnom modusu kao Testament (mada nemaju Testamentovu avangardističku glad) i uz vceoma dobru produkciju njihov debi je impresivna ploča:

https://gotar.bandcamp.com/album/cywilizacja-mierci

Kanadski Aphrodite su mi bili simpatični i na prošlom albumu, pa sam tako sa dosta pozitivne anticipacije čekao i na novi, pogotovo jer je naslovljen Orgasmic Glory. Mislim, spid metal PLUS orgazmi? Što bi rekli u onoj reklami – neprocenjivo. Pevačica Tanza Speed i dalje ima jedan karakterističan stil na koji se morate navići jer njen glas zvuči mekano i uvek na ivici falša a što daje svemu jednu pankersku notu. A koja se opet lepo uklapa uz melodične, brze pesme što ih piše Jo Speed. Ovde je svirka još žešća nego na prošloj ploči i mada sam i tada pisao o vokalu i pitao se da li će Tanza da se popravi na idućem ne bi li ga izdigla na nivo klasika, sada znamo da neće ali i da to više nema mnogo veze. Orgazmična slava je takva kakva jeste, nesavršena ali draga:

https://aphroditemetal.bandcamp.com/album/orgasmic-glory

Vrlo solidan D-beat pank sa malo metal preliva stiže nam iz Brajtona sa EP-jem Apoplectic Now sastava Ferox Fucking Ferox. Ovo je vrlo lepo utemeljeno u tradiciji britanskog D-beata sa jasnim dugovima bendovima poput Doom i Hellbastard, zvuči autentično i lepo se potroši. A sami birate cenu:

https://feroxfuckingferox.bandcamp.com/album/apoplectic-now

Kad smo već kod D-beata, vankuverski Konform na albumu (EP-ju?) Konform nude vrlo tipičan D-beat pank, koji zvuči kao da je mogao nastati bilo kada u poslednjih trideset godina. Ali prevashodno kao da se rodio negde devedesetih, između radova Discard i Disfear. A što je sva preporuka koja je potrebna. Kanađani-koji-zvuče-kao-Šveđani su ovaj album snimili još pre pola decenije al tek sad je smiksan i evo ga, za pare koje sami odaberete:

https://konformcrust.bandcamp.com/album/konform-2

Glitter Grave su projekat na kome sarađuju „članovi UK hardcore scene“ a za potrebe sakupljanja para za feminističku organizaciju Sisters Uncut koja se bori protiv seksualnog nasilja i slično. Častan posao, a Glitter Grave na EP-ju We Are The 97% nude besan, razvikan hardcore thrash koji ima energiju ’80s anarhističkog panka ali i savremen zvuk i tehnike. Meni lepo:

https://glittergrave.bandcamp.com/album/we-are-the-97

Kad smo već kod panka, hardkora i d-beata, Brazilci Crush All Tyranny imaju singl sa dve pesme, Amerikkka, i ovo je kao da slušate nešto iz 1986. godine. U najboljem mogućem smislu. Energično, bučno, moćno, razjareno, jednostavno, savršeno. Plaćate koliko poželite:

https://crushalltyranny.bandcamp.com/album/ep-amerikkka

Čim vidite ime Gastric Phantasm znate da je u pitanju goregrind. Ovaj sastav iz Denvera ima svoj prvi demo, takođe nazvan Gastric Phantasm i ovo su solidne četiri pesme mrskog prebijanja i užasnih vokala. No, Gastric Phantasm znaju da sviraju i nešto mutniji zvuk nije prepreka da se ovde ipak čuje da postoje rifovi, distinktne pesme i potencijal. Cenu, za sada birate sami:

https://gastricphantasm.bandcamp.com/album/gastric-phantasm-demo

Odličan grindcore iz Češke stiže na split albumu GRIDE / SKIPLIFE split LP bendova Gride i Skiplife. Gride pamtim još iz devedesetih, čak su se pojavljivali na istim komplacijama kao i mi i još tada su bili odlični, a na ovom albumu zvuče fantastično sa blago progresivnim elementima u svom i inače izuzetno kvalitetnom, tehnički impresivnom grindcoreu. Pesme sve kraće od dva minuta, neke i od minut, i nude dosta raznovrsnosti pored svog tog odvaljivanja koje je glavno na meniju. Slušajte recimo Vymrdanej xicht koja za svega jedanaest sekundi uspe da ispriča autentični muzički narativ. Sjajno. Skiplife prvi put slušam, ali su bogami odlični. Ni jedna njihova pesma nije duža od 51 sekunde na ovom izdanju ali i oni pokazuju ne samo izvrstan tehnički nivo nego i talenat za pisanje kratkih a karakternih pesama. Vrhunski grindcore, ne propustiti:

https://insanesocietyrecords.bandcamp.com/album/gride-skiplife-split-lp

https://gride.bandcamp.com/album/split-12-ep-w-skiplife

https://skiplife.bandcamp.com/album/split-lp-2021

Codex Obscura je toliko dobar projekat da gotovo samostalno legitimizuje te neke moderne podžanrove ekstremnog metala prema kojima gajim zdravorazumsku sumnjičavost. Novi singl, dead weight, je sjajna demonstracija kako možete imati i elemente deathcorea i djenta a da to meni ne smeta jer je pesma sklopljena sjajno, uz izvrsnu atmosferu, moćne rifove, ali i dobar narativ i zapravo odličnu produkciju s obzirom da pričamo o jednočlanom bendu koji radi u orbiti jako iskomprimovanog metala. Plaćate koliko hoćete, dobijate odličnu muziku, učestvujete u životu jedne fine i talentovane osobe – ja stvarno ne znam šta biste još hteli. Pig Destroyer, da kažemo tako, imaju idealnog naslednika:

https://codexobscura.bandcamp.com/track/dead-weight

Trio Aüscülta iz Brazila za sebe kaže da svira death metal i grindcore ali njihov prvi EP je više thrash metal sa elementima death metal i grindcore stilova. Hoću reći, ovo je gruvi i prilično komunikativno, uprkos dubokom vokalu i povremenim blastbitovima. Aüscülta pišu pesme od tri i četiri minuta i naglašavaju dobre rifove i gruv a Descarte Humano je i solidno producirana ploča koju vredi poslušati:

https://ausculta.bandcamp.com/album/descarte-humano

Internal iz Finske je zato na istoimenom albumu sama definicija svedenosti: 24 pesme ovde traju svega desetak minuta, smenjujući spore, mrveće rifove sa eksplozijama blastbitova i vrištanja. Internal su maltene pa stereotipni powerviolence bend čija bi kaseta trebalo da stoji u muzeju da ljudi za par decenija, kad budu želeli da znaju šta je powerviolence, mogu da mu pristupe. Ali Internal su i jako dobri i ovo digitalno izdanje vredi tri Evra koliko se ceni:

Japanci Mortify su prvi album bili nazvali Stench of Swedish Buzzsaw i to je onomad izdao Fucking Kill Records. Mislim, ima li bolje kombinacije? Skoro da ima. Novo izdanje Mortify izbacuje Horror Pain Gore Death Productions i u pitanju je EP pod nenadjebivim nazivom Grotesque Buzzsaw Defilement. Moretify su ovde u odličnoj formi, potvrđujući da se zaista radi o deathgrind supergrupi, nudeći trinaest ubistvenih pesama sa tipično švedskim „cirkular“ zvukom ali i tom grind jednostavnošću koja im lepo pristaje. Jedna od pesama je obrada Agathoclesove pankerice „No!“ i teško je ovde ne biti srećan i zadovoljan. HPGD zna šta radi:

https://hpgd.bandcamp.com/album/grotesque-buzzsaw-defilement

Ne znam ni šta bi Metaphobic značilo, ali ovaj bend iz Atlante, sa članovima Paladin, Malformity i Obsolescence ima odličan prvi demo mračnog, energičnog death metala. Iako je zvuk takav da sve zvuči zlo i htonski, svirka je vrlo dobra, ne preterano „tehnička“ da se izgubi sva duša ali aranžmanski sveža. Metaphobic uzimaju old school death metal kao osnovu pa na njoj grade za sada vrlo smisleno i prijatno. Odličan početak:

https://metaphobic.bandcamp.com/album/demo-2021

Nerlich iz Finske rade još od 2003. godine, ali nisu sem jednog albuma iz 2007. godine snimili mnogo toga sem gomile demo-radova. Prošlo izdanje im je bio EP iz 2008. godine, a upravo su izbacili i novi EP, Eternitys Gate za koji smatraju da je njihov najzreliji materijal do danas. Stilski, ovo je spoj klasičnijeg, starijeg finskog death metala i zvuka bendova sa Floride iz devedesetih godina prošlog veka. Nije to rđavo i Nerlich profitiraju od zanimljivog songrajtinga, živahne produkcije i dobro odrađene obrade starih finskih Cartilage. Nije ovo najuzbudljiviji, najeksplozivniji death metal koji ćete ikad čuti, ali ima karakter i dobro zvuči:

https://nerlich.bandcamp.com/album/eternitys-gate

I čikaški Fleshgrind bacaju se u old school smeru na svojoj kompilaciji Demo Days. Bend ne postoji več deceniju i po, a ovo je kolekcija njihovih demo snimaka iz devedesetih i jedan izuzetno prijatan program za starije slušaoce koji će uživati u jednostavnom i simpatičnom deathgrind programu i jeftinom ali adekvatnom zvuku. Vrlo lepo:

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/demo-days

Asphyxiate su iskusan indonežanski brutal death metal sastav koji radi još od kraja devedesetih, kada su ga osnovala trojica ortaka iz srednje škole. Sa Altar of Decomposed bend izbacuje svoj četvrti album i ovo je vrlo zrela, vrlo masivna brutal death svirka u maniru koji je bio na svom vrhuncu negde početkom ovog veka. Ako volite non-stop blastbitove, rifove koji su najveći deo vremena krvoločno denflovane hromatske note, bolesne flažolete, brz tempo i muziku koja je podešena da čoveku probije lobanju i zatim stepuje po mozgu, sa samo povremenim spuštanjima u sporiji tempo i mošerski gruv, Asphyxiate nude klasičan i kvalitetan program. Treba, naravno, izdržati deset pesama ovakvog pokolja, ali ko voli, voleće a za sada je ovo još uvek „plati koliko hoćeš“:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/asphyxiate-altar-of-decomposed

Isti izdavač, američki New Standard Elite izdao je i prvi album ruskih Dispersed, nazvan Where Silence Reigns i prodaje ga po ceni koju sami odredite još neko vreme. Ovo je, ponovo, brutal death metal sa fokusom na ružnoći i izopačenosti i samim tim pesme su sklopljene od rešetajućih blastbitova i blesnih srednjetempaškh moš-delova. Ima ovde dobrih rifova ali se neće mnogo toga čuti u ovakvom zvuku. No, Dispersed će prijati onom delu publike koji se pali kad je brutal death metal BAŠ primitivan u estetici a da ipak ima određen nivo tehničkog kvaliteta, i vredi ih čuti:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/dispersed-where-silence-reigns

I opet isti izdavač, po istoj ceni, sa promo singlom za ekvadorski Infectology. 2021 Promo ima dve pesme zakivanja iz sve snage i ovo je dosta zbrljano u miksu sa gitarama koje većinu vremena samo lome i jedva da čujete ijedan distinktan rif. Ali opet, brutal death metal radi posao i kada se malo toga zaista razume:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/infectology-2021-promo

New Standard Elite su ove nedelje izbacili MASU izdanja a ja samo biram bolja među njima. Metharoma je svojevrsna interkontinentalna death metal supergrupa, sa članovima koji sviraju ili su svirali u Defeated Sanity, Sarcophagy, Horrific Demise i još milion nemačkih i američkih bendova. Pipe Dreams (Through the Alley), prvi album ovog sastava je, očekivano, kolekcija modernih brutal death metal pesama koje urnišu uši i mozak, ali koje imaju i dosta elegancije na nivou komponovanja i aranžiranja. Metharoma znaju da variraju i rifove i tempo tako da njihov juriš od dvanaest neumoljivih pesama ipak ima određene varijacije što slušaoca drže investiranog i ovo je vrlo solidan album, dobrog zvuka i miksa (naravno i vrlo glasnog masteringa ali to svakako ide uz ovu teritoriju). Za sada sami birate cenu:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/metharoma-pipe-dreams-through-the-alley

Da se malo predahne od sve te brutal death metal masaže, evo nama prvog EP-ja mađarskih Spreading. Ovaj bend na EP-ju Saints and Wild Angels svira dopadljiv death metal smeštajući se udobno između old school death metal, melodic death metal i deaththrash formula. Bude to zanimljivo i mada mi se ne sviđaju sve ideje koje Spreading imaju, veoma cenim njihov napor da uvedu inovacije u klasični death metal zvuk. Plaćate koliko želite a ovo je vrlo solidno:

https://spreading.bandcamp.com/album/saints-and-wild-angels

Čileanci Phantasmagore na svojoj bandcamp stranici uslužno kažu „EXPECT ONLY SICK DEATH METAL!!“ i baš to i dobijamo na njihovom EP-ju Insurrection or Submission. Funkcionalni dve godine unazad, ova dva momka vole lavkraftovsku atmosferu i sirovu svirku pa su im pesme pune velikih rifova i mrvećeg ritma. Sve je kako treba, neprskano i organski i mada se ne radi o nekom skupo produciranom materijalu, Insurrection or Submission zvuči veoma zdravo i zabavno. Velika preporuka:

https://phantasmagore.bandcamp.com/album/insurrection-or-submission

Unflesh uz Nju Hempšira su sasvim na drugoj strani death metal spektra. Njihov drugi album, Inhumation je visokotehnička demonstracija kako death metal može da bude žestok, napucan, ali melodičan. Ovo je nominalno tech death, ali Unflesh zaista vole i da povremeno kreiraju melodeath pasaže koji ne bi bili strani savremenoj metalcore publici. Utoliko, ja nisam najsrećniji spram ove ploče jer imam utisak da dosta vremena troši na momente koji meni nisu preterano zanimljivi ali se Unfleshu sa strane tehničkih kapaciteta nema šta zameriti, veoma dobro sviraju i imaju vrlo solidnu produkciju:

https://unflesh.bandcamp.com/album/inhumation

Astral Chaos iz Feniksa svoj melodični death metal zapravo pakuju u meni sasvim primamljivu formu. Njihov debi album (posle nekoliko kraćih izdanja prošle godine), Infectious Shrines je negde između hardkora i death metala, sa dosta dobrog rif-rada i bez preteranog preterivanja u melodičnosti. Ova muzika je dosta „plesna“, kao stvorena za festivalske, bezbedne mošpitove, sa svojim srednjim tempom i naglašenim gruvom ali rifovi su zaista dosta dobri i bend zvuči zdravo:

https://astralchaos.bandcamp.com/album/infectious-shrines

Onda imamo i bostonski melodični, progresivni tech death sastav/ multimedijalni projekat The Beast of Nod sa novim albumom – Multiversal. Ovo je vrlo ambiciozno sa naučnofantastičnim konceptualnim narativom i kompozicijama koje su pune orkestracija i horova i mada se meni ne dopada, vredi da se čuje kao tehničko dostignuće. Zašto mi se ne dopada? Pa, uglavnom jer su mi kompozicije nabacane i bez previše reda u tome kako smenjuju svoje raznovrsne elemente, ali ja sam čovek koga je jako teško zadovoljiti. Ako niste kao ja, a bolje bi bilo da niste, plus želite da čujete gostovanja mase pedigriranih likova kao što su Sanjay Kumar pa i svetac zaštitnik shreda lično, Joe Satriani, svakako poslušajte:

https://thebeastofnod.bandcamp.com/album/multiversal

Jednočlani Islandski Hush kreira vrlo bučan, glasan death metal a novi album, Body, se bavi pitanjima i problemima transrodnih osoba. Autorka, Elía Karma Daníels je, sasvim očigledno vrlo strastveno vezana za danas popularna pitanja socijalne pravde, sa pesmama poput Visible Existence ili TERF Obliteration, ali nezavisno kako gledate na tematsku orijentaciju ovog albuma – hrabar potez za pomalo konzervativni death metal žanr ili samo kačenje na najnovije tviter-trendove – muzika je prilično jebokevna. Ne i nešto superoriginalna ili preabiciozno napravljena, ali ovo je bučan, besan death metal sa etiutjudom blek metala i fokusom na razvaljivanju i kidanju radije nego na nekakvim meditacijama. A ja sam čovek koji je na takve stvari ekstremno slab, pa mi se ovo dopada. Dakle, ko vodi evidenciju, ovo je ove nedelje već drugo izdanje transrodne osobe koje oduvava gotovo sve drugo u ekstremnom metalu:

https://hushband.bandcamp.com/album/body

Britanski Seven Doors je jednočlani death metal projekat koji se dosta loži na ’90s zvuk (navode se Gorguts i Asphyx, Skeletal Remans i Death) ali i na horor filmove sedamdesetih i osamdesetih, no, iznenadilo me je koliko autor, Ryan Wills zapravo ima kvalitetne pesme, sa dobrim rifovima, vrlo profi aranžmanima i odličnim zvukom. Ovo definitivno nije lo-fi death metal iako je „primitivna“ estetika svakako u prvom planu, ali odrađena tehnički impresivno i kvalitetno. Kasetu plaćate više od sedam funti, ali se daunloud može uzeti za koliko date:

https://sevendoors-uk.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Connected je ime što ne zvuči mnogo death metalski ali ovaj finski sastav kaže da „donosi energiju death metala stare škole novoj generaciji“. Na prvom albumu Connected zapravo uopšte ne zvuče toliko old school i ako ste očekivali osam pesama koje obožavaju Grave, ovo nije to. The Degeneration je melodičnija i raznovrsnija ploča i mada ovo ne bih nikako nazvao melodeath muzikom, fakat je da mladi Finci vole melodiju isto koliko i old school rifove. To bude na kraju sasvim lep program mošerskog a opet komunikativnog death metala koji je produciran lepo i razgovetno.

https://connected1.bandcamp.com/album/the-degeneration

Infinite Impermanence iz Mičigena su dva momka u majicama sa nerazaznatljivim logotipovima pa je i njihov death metal na EP-ju Never Ending Cycle Of Death dosta neproziran i hermetičan. Ovo nije toliko zbog same muzike koja zapravo ima svu silu melodičnih rifova i bogat harmonski program sa puno toga što ne bi zvučalo strano bendovima koji sebe stavljaju u melodeath podžanr, već zbog zuka koji je podrumski, mutan, distorziran i pogotovo su bubnjevi (snimani u Brazilu) bučni i klipuju. No, muzika je dobra a bend ovo nudi po ceni koju sami odredite i svakako vredi odvojiti uho:

https://infiniteimpermanence.bandcamp.com/album/never-ending-cycle-of-death-2

Finci Baron su jako mračni na demo snimku Hellspawn. Ovo su tri dugačke, teške pesme tipično skandinavskog, zapravo najviše švedskog zvuka sa predrkanim HM2 distorzijama i rušećim bubnjevima. Za demo ovo ima vrlo solidan zvuk i pesme su dobre, karakterne, a opet žanrovski verne. Fino:

https://baronhki.bandcamp.com/album/hellspawn

Ischemic iz Toronta su zanimljivi ne samo zato što su drugi album nazvali isto kao bend (što je relativno retka praksa) već i zato što je njihova muzika dosta ambiciozna mešavina death metala stare škole, sirovog blek metala i doom metala. Rekao bih da je ovo zvuk nalik onome što smo navikli da očekujemo od bendova koji, recimo, snimaju za 20 Buck Spin a pošto ja takav zvuk zaista volim, Ischemic su mi prijali. Ono što ovaj bend svakako malčice obeležava je ambicija da se pišu jako dugačke pesme – poslednja je duža od 22 minuta – a da za to ipak treba imati materijala. Ischemic nemaju konzistentno dobar materijal pa su svakako neke pesme mogle da budu i kraće i efikasnije, ali dobro, cenim ovu vrstu truda i pogotovo cenim prijatno dinamičan master koji znači da se ovo može odvrnuti veoma glasno i uživati. Nesavršeno, ali pozitivan utisak:

https://ischemic.bandcamp.com/album/ischemic

Fucking Kill records nastavlja sa izvlačenjem bisera iz mulja pa je novi split album na ovoj etiketi jedan lekoviti cunami ružnog, prljavog, zlog a neodoljivog black death zvuka. Prehistoric War Cult i θoʊθ su dva nemačka, relativno mlada benda a njihov split je užasno muljav, mrtvački crn i, ako ste dobro raspoloženi, baš ono što vam treba da se osetite kao da gledate u ambis i da je jedino što tamo tražite njegov uzvratni pogled. PWC su više black death, θoʊθ su više kavernozni blackened death noise, pa izvolite:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/prehistoric-war-cult-o-split

https://ruinsofgubla.bandcamp.com/album/split-w-prehistoric-war-cult

https://prehistoricwarcult.bandcamp.com/releases

Naw iz Atlante sviraju metaliziranu, recimo, verziju nekakvog noise rocka i mada to kao koncept može da bude i grozno, zapravo nije, dobro je. Head Pain je album koji zvuči sirovo, energično i spontano, kao da je snimljen nekih lepih kasnih devedesetih, sa distinktnim pesmama i puno mladalačke energije koja, pritom, nije ubačena u sasvim klišeizirane i već odsvirane forme. Head Pain je jedan od onih debi albuma koji zvuče kao da su članovi ceo svoj život do te tačke ulili u muziku i osvaja tim karakterom i autentičnošću.

https://nawatlanta.bandcamp.com/album/head-pain

Rap metal ima prilično zasluženo lošu reputaciju, ali to ne znači da ozbiljni muzičari ne mogu da naprave ozbiljno dobru muziku u ovom prilično neshvaćenom žanru. Argentinca po imenu Lio Mori smo onomad prilično pohvalili za dobro kombinovanje regea i metala a novi EP, Keyz Empire Reimagined radi vrlo solidnu fuziju metala i repovanja. Uspešnost ovog projekta je u tome da je autor razumeo šta su važni elementi hip-hopa i metala i kreirao format u kome se oni skladno dopunjuju, uzimanjem vokalnih delova britanske repreke Keyz Empire i kreiranjem novih matrica. Otud metal kreira snažne, enegične ali disciplinovane i dovoljno svedene matrice ritma, gde je gitara pre svega tekstura i proizvođač jednostavnih tema koje se hipnotički vrte u krug, a preko svega toga ide odlična reperka koja nudi ubedljiv program rima i sigurnog deliverija. Veoma dobro:

https://liomori.bandcamp.com/album/keyz-empire-reimagined

Berkširski Primitai imaju šesti album, Violence of the Skies sa čak dvanaest pesama (od kojih se poslednje dve računaju u bonus), i preko pedeset minuta svirke. Nije kvantitet garancija kvaliteta i ovaj album je mogao da bude kraći i efektniji, ali Primitai nisu loši sa svojim energičnim heavy metalom koji zatim ima vrlo „komercijalne“, pop refrene. Ovo je bila solidno dobitna kombinacija u jednom momentu osamdesetih godina i Primitati se trude da uhvate isti senzibilitet, kvalitetnom svirkom i gomilom pedigriranih gostiju od kojih neki sviraju u Saxon, neki u Carcass, a neki su, bogami i naši ljudi (konkretno Mladen Pecović i Vladimir Đedović). Pa poslušajte:

https://rockworld24.bandcamp.com/album/violence-of-the-skies

Moskovljani Age of Rage su isuviše kičasti čak i za moj ukus, ali njihov novi album, Wind Of The Wasteland Part I će se sigurno dopasti ljudima sa jačom tolerancijom na kombinaciju melodičnog power metala i nekakvog, recimo, metalcorea. Meni je sve ovo jako nabacano, plus produkcija mi je mrtvačka i neprirodna, ali s druge strane, bend ima jednu baroknu kompleksnost i nepatvorenu epiku u kompozicijama, gde meša metalcore, neoklasiku, ruske narodnjake, svašta nešto… pa eto, probajte:

https://ageofrage.bandcamp.com/album/wind-of-the-wasteland-part-i

The Watcher iz Bostona su nominalno doom metal bend ali EP Your Turn to Die je mnogo više propisan heavy metal nego doom. Ove tri pesme su brze, energične, melodične i sa doomom ih povezuje taj blago melanholični prizvuk, pogotovo u pevanju, ali je opšti utisak ipak ofarban tom dinamičnom, energičnom svirkom. Vrlo dobar materijal i mada je bend očigledno poluamaterski studijski projekat kome je trebalo više od tri godine da snimi tri pesme, sam kvalitet muzike je izvrstan:

https://thewatcherheavymetal.bandcamp.com/album/your-turn-to-die

Sa druge strane nam stižu October iz Sjeverne Karoline – zanimljiva kombinacija sludge metala i hardkor panka. Revolution be Damned je materijal snimljen (skoro pa) uživo na radiju pre par godina i ovde ima jako teških, faziranih rifova i lošeg raspoloženja za izvoz, a muzika ima energičan tempo panka zajedno sa mučnim, a zaraznim sludge rifovima. Vredi čuti:

https://octobernc.bandcamp.com/album/revolution-be-damned

No One Spoke su zanimljiv brazilski simfonijski metal bend. Nije da je to inače žanr koji ja nešto mnogo slušam, ali debi album ove ekipe, Nine Mirrors, pun je interesantnih aranžmana koji izlaze daleko izvan granica uobičajenih metalskih interpretacija klasičarskih predložaka. Naravno, ovde dobijamo sopran-vokale Carle Domingues, te dosta klavirskih tema, ali je muzika i eklektičnija i zanimljivija od onog što sam očekivao. Kad bend uđe u propisan metal komad (npr. Fear of Regret), to je sasvim pristojno ali mi se zaista više dopada thinking-out-of-the box porcija ovog albuma. A koji se završava obradom Dia gde svira i legendarni Rudy Sarzo. Vrlo lepo:

https://noonespoke.bandcamp.com/album/nine-mirrors

I Saw The World Burn iz Stouk on Trenta u engleskoj sam poslušao samo zato što su iz istog mesta potekli i Discharge. Naravno, I Saw The World Burn sviraju groove metal, ni nalik izumiteljima D-Beat panka, ali, preokret, EP Sentience: Part One mi nije uopšte bio rđav za slušanje. Žestoko, glasno, vrištavo, kvalitetno. Ne mnogo pametno, ali ni ne treba, gruv je da se pleše ne da se pišu disertacije. Poslušaću i Part Two kad bude:

https://isawtheworldburn.bandcamp.com/album/sentience-part-one

Crowhurst je počeo kao solo projekat Jayja Gambita, prevashodno okrenut elektronskoj buci ali je tokom deset godina postao i pravi bend, ali i čvorište eksperimentalnih kolaboracija. Novi album, Harsh Metal je kombinacija death metala, grindcorea i black metala sa tim eksperimentalnim elementom netaknutim, ali spakovanim u uglavnom lepe pesme. Iznenađujuće disciplinovano a sa mnogo maštovitosti, ovo izdanje košta samo dolar i veoma vredi da se čuje:

https://crowhurst.bandcamp.com/album/harsh-metal

Klexos iz Kentakija se na Metal Archivesu vode kao progresivni death metal bend ali iskreno, njihov debi album, Apocryphal Parabolam, izašao za Sludgelord, ima u sebi barem isto toliko sludge metala i black metala koliko i progresivnog death metala. Ume to da bude i malo kočoperno prekomplikovano sa aranžmanima koji su „namerno“ usložnjeni ali album je svakako vredan pažnje na ime intrigantnih ideja i originalnog songrajtinga. Plus zvuči ZLO. Meni je ovo prijalo i smatram ga za vrlo obećavajući debi:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/apocryphal-parabolam

Isti izdavač nudi i treći album novozelandskih Blindfolded and Led to the Woods i mada Nightmare Withdrawals zadržava elemente deathcore stila sa kojim je ovaj bend iz Krajstčrča krenuo, ovo je sada jedna znatno ambicioznija, pa i avangardna legura death metala, deathcorea i malčice sludgea. Spakovana u tehnički impresivno urađene a opet maštovito napisane pesme, ova muzika uspeva da umakne čak i činjenici da je zvuk, uobičajeno za moderna izdanja, dosta jako komprimovan i ova me je ploča iznenadila a onda i jako impresionirala:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/nightmare-withdrawals

Tu nam je i novi Haunt, nazvan Beautiful Distraction i mada ja nisam sasvim zaljubljen u ono što radi Trevor William Church, prošli album na kome je sve radio sam mi je bio sasvim pristojan. I na ovom albumu je Church uradio skoro sve, osim što ima još jednog kolegu da svira gitarske solaže i opet, svaka čast, ovo je melodičan, energičan heavy metal koji ima dosta te „glam“ komponente a da se autor opet ne da optužiti za imitiranje sweet metal vedeta iz osamdesetih. Ovo je peti album Haunt za svega tri godine i ne da ne može da se govori o zasićenju, naprotiv, rekao bih da Church dostiže novu zrelost sa ovom pločom koja je emotivno višeslojnija. Respekt:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/beautiful-distraction

Nemam običaj da ovde pominjem albume koje čitalac neće odmah biti u mogućnosti da čuje cele ali Danski Mythic Sunship su toliko dobri na novoj ploči, Wildfire, da urgiram da se makar posluša ovo što ima – dve pesme se dadu čuti na Bandcampu u ovom momentu a još jedna na Jutjubu i ovo bi trebalo da je dovoljno da se čovek odluči da li bi se zatrčao u smeru kupovine. A treba, jer je Wildfire fantastičan album. Ime benda je referenca na Sun Ra i Johna Coltranea, dakle na dva među najvažnijim free jazz stvaraocima svih vremena pa je tako i muzika kombinacija free jazz freakout ekspresivnosti i teškog psihodeličnog roka. Otkada su u Soko Štarku izmislili Čoko Smoki nije bilo boljeg spoja nego što su razulareni saksofoni i nemilosrdne gitare, a Wildfire je fantastična ploča za svakog ko ima makar malo ukusa:

https://mythicsunship.bandcamp.com/album/wildfire

Teksašani Helstar u svojoj sada već četvrt veka dugačkoj karijeri izgradili su za sebe solidnu reputaciju nastavljača onog što su započeli originatori heavy metala, od Black Sabbath i Judas Priest pa do nešto „modernijih“ bendova tipa Agent Steel ili Metal Church. Clad in Black je novi album benda posle pola decenije pauze i ovo je zanimljiv program koji kombinuje nove, odlične pesme i neke vrlo znakovite obrade. Helstar ovde generalno zvuče sigurno i usvirano kombinujući upicanjenu (za moje uvo za mrvu isuviše) thrash metal produkciju i kvalitetnu svirku sa dobrim songrajtingom koji ima puno atmosfere, epskog šmeka, odličnih rifova. Naravno, ima i dosta cheesa, već druga pesma, Black Wings of Solitude je praktično sedmominutna heavy metal balada ali urađena very much kako treba, sa epikom, cheesom i energijom potrebnim da sve to radi. Bend obrađuje Black Sabbath, Accept i Judas Priest kako bi odao poštu veteranima i ovo je ploča koja sa svojih sedamnaest pesama traje praktično beskonačno ali nudi vrlo dobar program „pravog“ heavy metala. Ko je metalac i metalskog roda, ne sme ovo da ne posluša:

Što se albuma nedelje tiče… Isuviše retko ovde predstavljam albume nastale u Indiji, pogotovo s obzirom da pričamo o državi od milijardu ljudi i ko zna koliko miliona metalaca, ali evo, ove nedelje mi je veliko zadovoljstvo da ukažem na ploču izuzetno zanimljivog death metala. Moral Collapse je ime i albuma, ali i trija koji ga je napisao i izveo, a koji za sebe – dosta prevarno – kaže da je u pitanju „old school death metal“ projekat. Mislim, kakav crni old school, ovo je vrlo napredan, praktično tehnički death metal, a svakako je mnogo bliži brutal death nego old school zvuku, sa vratolomnom svirkom, forsiranjem ludačkih blastbitova i komplikovanim a zabavnim i dinamičnim temama i idejama. Opet, shvatam i šta hoće da kažu sa tim pozivanjem na staru školu – Moral Collapse definitivno nema taj „moderni“ zvuk bez obzira na sve komplikovane rifove koje pišu i taj odzvanjajući bas i u korenu njihove muzike je mračni, htonski death metal. Bend nije „sasvim“ indijski jer je bubnjeve ovde odsvirao fantastični Hannes Grossmann iz Obscure i Necrophagist, ali dvojica Indusa na gitarama ODVALJUJU a masa gostiju koju imaju (uključujući na semplovima, violini i saksofonu) još dodatno proširuje zvučnu i idejnu matricu benda. Mia Zabelka koja ovde dodaje violinske linije je naša stara poznanica (evo gde smo je gledali na Ring Ringu pre jedne decenije) a uz nju je tu i saksofonista Julius Gabriel i ovo dvoje prekaljenih free improv muzičara ne samo da se PERFEKTNO uklapaju u brutal death pokolj koji je ovde u ponudi nego i potvrđuju prirodne veze između avangarde i ekstremnog metala. Moral Collapse su IZUZETNI i ovo je album koji brutal/ tech death metalu daje tačno onakav šut u dupe kakav mu je bio potreban. Evo, suze su mi u očima dok ovo kucam. Album nedelje? Sestre i braćo, možda album GODINE:

https://moralcollapse.bandcamp.com/album/moral-collapse

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-07-2020

Za proteklu nedelju se može reći da je, na skali od jedan do deset, a gde je jedan edenski vrt a deset apokalipsa u prirodnoj veličini, nabila solidnu osmicu. I to ne samo kvalitetom, nego i nuđenjem velikog izbora apokaliptičnih sadržaja, od razularene epidemije, preko uličnog haosa i sve mutnije političke situacije, pa do predsednikovog neuspeha da velikim penisom i velikom skromnošću jednom za svagda povrati Kosovo u okrilje majčice Srbije. No, bar smo mogli da slušamo metal, a to je i dobar saundtrak za apokalipsu…

Blek metal! Primetio sam da postoji određen sloj mojih čitalaca koji se štreca kada pomenem da neću da promovišem bend koji koketira sa fašističkim i rasističkim ikonografijama i izjavama, što me zaista čudi, ali dobro, nismo svi isti. Evo, iskoristiću priliku da PONOVO ne promovišem Taake ali da kažem da na split EP-ju koji su upravo izdali sa Deathcultom, njihove kolege, Deathcult, zvuče vrlo dobro. Skandinavski metal stare škole ovde je predstavljen jednom autorskom pesmom a onda i jednom odličnom obradom Beherita koja zvuči primereno lo-fi i sirovo. Predlažem da ovo, naslovljeno Jaertegn, kupite na kaseti a onda preko strane na kojoj su Taake presnimite neke narodnjake. Šalim se, naravno, slušajte Taake koliko vam crna duša ište, samo pamet u glavu:

 

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/jaertegn

 

Dva njemačka ne mnogo poznata ali vredna i radišna blek metal benda izbacila su split album koji nema ime ali ima samo tri pesme. Jer u pitanju su, nagađate, dugačke pesme. Shores of Ladon otvaraju album sa An den Ufern des Ladon koja traje momačkih četrnaest minuta i nudi apokaliptičan, ali dostojansven, epski blek metal što ne smara forsiranim atmosferama i raspoloženjem već samo pošteno gazi napred i pušta da atmosfera i raspoloženje sami prirodno izrastu iz melodičnih rifova i oštre izvedbe. Vrlo dobro. Wolfsschrei imaju dve kraće pesme ali ni one nisu kratke, pričamo o šest i sedam minuta jednako melodičnog, epskog i ubistvenog blek metala. Wolfsschrei su za nijansicu melodičniji of Shores of Ladon ali oba benda zvuče prilično slično i odlično se dopunjuju na ovom izdanju:

 

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/shores-of-ladon-wolfsschrei-an-den-ufern-des-ladon-infinite-dimensional

 

Kanađani Seventh na svom drugom albumu, Vacarme, nude zamišljeni i atmosferični post-blek metal koji ne izlazi iz nekih očekivanih okvira ali je korektan i lak za slušanje. Dakle, ovo je dosta srećan spoj shoegaze melanholije i blek metal oštrine sa pristojnim miksom (mada i sa glasnim masteringom, ali taman na ivici da ne upropasti muziku) i mada bend ima jako dugačke pesme s obzirom na to koliko su aranžmani jednostavni, uspeva da ih provuče sa zavidnom količinom elegancije, dopuštajući gorkoslatkim atmosferama da se lepo razviju i obgrle slušaoca majčinski nježno. Kad na to dođu promukli blek metal vokali, sve zazvuči baš kako treba:

 

https://seventhcanada.bandcamp.com/album/vacarme-2

 

 

Litvanski Aal je interesantan projekat koji meša black i death metal sa progresivnijim metalom na albumu The Only Path. Reklo bi se da je ovo uglavnom delo jednog čoveka pa sam time impresioniraniji ne samo odličnom produkcijom već i prilično dobrim kompozicijama. Naravno, ima tu još muzičara, bubanj je živ, što je za ovakve projekte sve ređe, ali način na koji glavni autor ume da zameša stilove je prilično impresivan. Doduše, ima ovde možda previše djent momenata za moj ukus, ali je muzika svakako interesantno raznovrsna i inspirisana:

 

https://thetrueaal.bandcamp.com/album/the-only-path

 

Barghest iz Luizijane mešaju black i death metal na mnogo manje progresivan način, spajajući blekmetalsku razgovetnost sa old school death metal gruvom i rifovima. Ne zvuči to uopšte loše na albumu Altars of Rot i mada bend ima mnogo delova u pesmama, uspeva da ih u klopi na načine koji sugerišu da se tu razmišljalo o aranžmanima i raspoloženju koje pesme treba da invociraju. Pritom, ovo ima dobar zvuk, sa lepim razdvajanjem instrumenata, oštrim, zvonkim gitarama, divnim basom i kvalitetnim bubnjem, pa sam prilično impresioniran:

 

https://barghestsoulless.bandcamp.com/album/altars-of-rot

 

 

Francuski multinistrumentalista Fog the Necropope (aka François Roux) ima masu jednočlanih projekata, od kojih su neki ovde već pominjani, a nedavno je otkrio kutiju sa starim trakama na kojima je pre više od decenije pravio razne pesme. Mass Appeal Madness je, neiznenađujuće, bio projekat insipirisan muzikom Napalm Death (i Dying Fetus, kaže Fog), ali, iznenađujuće, album Next Will Be Your Son dosta vuče na blek metal pa je ovih dvanaest brzih, žestokih i dobro napisanih pesama neka vrsta kombinacije death metala i grindcorea sa blek metalom. To dobro funkcioniše jer je Fog odličan kompozitor i vrlo dobro svira pa čak i samo blago demo produkcija ni malo ne škodi ovoj zabavnoj ploči:

 

https://fogthenecropope.bandcamp.com/album/next-will-be-your-son

Isto Francuz, isto multiinstrumentalista, isto sklon solo projektima, Adrien Weber (aka Lord Genocide aka Liquefier) i sam ima solo blek metal projekat CONJÜRATÖR, a koji na albumu Erosplattered nije toliko maštovit i raznovrstan ali ima određenih kvaliteta. Naime, ovaj „speed holocaust metal“, kako ga autor zove, podređen je brzini, ružnoći i negativnosti pa ono što gubi na jednoličnosti pesama dobija na njihovoj hipnotičnosti. Ovde je i demo kvalitet produkcije izraženije problematičan jer već monotonu muziku čini još više uniformnijom. No, ovo ima dosta energije i besa i meni prija:

 

https://conjurator.bandcamp.com/album/erosplattered

 

Nismo imali mnogo zanimljivog stonera ove nedelje ali ono što jesmo imali je baš dobro. Portorikanci Iglesia Atómica postoje već trideset godina a nedavno su izbacili kompilacijski album Iglesia Atómica Tapes (1991​-​2016) koji pokriva u nazivu pomenuti period i predstavlja neobjavljene i alternativne verzije već objavljenih pesama. Iglesia Atómica sviraju lepljiv i vrlo prijatan heavy blues sa sve usnim harmonikama i Hammond orguljama, ali ne zvuče kao tezgaroški pastiš YU Grupe već imaju autentičan zvuk i odlično uvo za pisanje pesama. Ovo su očigledno muzičari koji uživaju da džemuju ali koji i vole da pesmu zabeleže u studiju, da dobije „konačnu“, čvrstu formu i sve te wah-wah solaže i drugi efekti na gitarama, vokalima i ostalim instrumentima nisu ovde samo zezanja radi već kako bi ideje koje bend ima bile realizovane na najefektniji način. Izvrstan izbor pesama i izvrsna kolekcija za svakog ko voli tešku, sporu, drogiranu muziku:

 

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/iglesia-at-mica-tapes-1991-2016

 

Prijatan viskonsinski psihodelični stoner rok dobijamo posredstvom novog albuma benda Sleestak a koji ima sjajnu sliku jelena sa previše očiju na omotu i zove se Aeon. Album, ne jelen. Jelen se verovtano zove Živorad ili tako nešto muževno. Elem, Sleestak su ovde u vrlo sanjivom modu koji je meni neočekivano mnog prijao. Težak zvuk koji bend ima nije me pripremio za vrlo uzdržanu i nežnu muziku što mnogo više vremena provodi u psihodeličnim ambijentima nego što udara po rifovima i glasnoći. Lepo to bude, sa mnogo pametnog korišćenja klavijatura i suptilnim gitarskim teksturama. Pitam se šta bi bilo da je bend sve na kraju izmasterovao lepše, dakle manje „metalski“ a sa više dinamike. Imam utisak da bih ovaj album tada smatrao skoro pa remek-delom ali i ovako je vrlo prijatan za slušanje:

 

https://sleestak.bandcamp.com/album/aeon

 

Kingnomad iz Švedske su upravo izbacili album za Ripple Music i mada Sagan Om Rymden teško da je metal, ovo je lepa ploča „mirnijeg“ psihodeličnog roka. Dakle, ovde nema mnogo distorzija, gitarskih efekata i generalne pirotehnike već devet lepih, sanjivih pesama napisanih sa jasno bačenim okom prema kasnim šezdesetima i sedamdesetima i lepo odmerenim količinama bluza i progresivnije rok muzike u njihovom tkanju. Kingnomad imaju vrlo lep zvuk, dinamično miksovan i masterovan a što muzici ne samo daje dah i život već i patinu da se još autentičnije približi uzorima. No, bend je dovoljno dobar da ovo ne bude samo album rekonstruisanja tuđih radova i lepo se sluša sam za sebe:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sagan-om-rymden

 

Mičigenski Bog Wizard ima ružnjikav, mračan zvuk računajući valjda da njihovom brendu stoner metala takav zvuk i lepo prija. Debi album, From the Mire pun je sporih, grubih pesama koje krše slušaoca težinom i u kojima je sirovo, ali melodično pevanje jedini tračak nekakvog svetla. Bend ima osećaj za dobar stonerski rif i sve je ovo zapravo sklopljeno sasvim fino, pa jedino zameram taj ružan zvuk koji malčice pravi prepreke potpunom užitku. Ali samo malčice. Nisu Bog Wizard loši uopšte:

 

https://bogwizard.bandcamp.com/album/from-the-mire

Takođe iz Mičigena dolaze Nekomata ali njihov album Roach Smoker je još ružniji, mada s jasnom namerom. Nekmata nisu stoner bend a nisu ni doom u užem smislu, mešajući u svojoj muzici noise, post rock, sludge i sve te neke slične žanrove za ultimativnu predstavu surovosti u kojoj ima mesta i za melanholiju ispod naslaga težine i distorzije:

 

https://nekomata.bandcamp.com/album/roachsmoker

 

 

Eternal Rot su Poljaci na stalnom radu u Ujedinjenom kraljevstvu a njihov poziv je doom death metal. I, eh… nije to nešto sjajno. Možda nisam dovoljno dobro raspoložen ali, album (EP? Ipak ima samo četiri pesme) Putridarium je kao da slušate Carcass na 16 obrtaja što je zanimljivo prvih pet minuta ali ostalih pola sata ne baš. Eternal Rot imaju poneki dobar rif ali generalno kompozicije su nemaštovite, monotone i dosadnjikave…. Ali eto…

 

https://eternalrot.bandcamp.com/album/putridarium

 

Zato Khemmis na EP-ju More Songs About Death Vol. 1 donose epsku doom metal obradu Misfits hita Skulls i ovo će vam razgaliti srce i dušu a onda možete da čujete i akustičnu verziju A Conversation with Death.

 

https://khemmis.bandcamp.com/album/more-songs-about-death-vol-1

 

 

Iznenađujuće mnogo mi se dopao debi EP kalifornijskih Anubis, a koji se isto zove – Anubis. Power metal koji ovaj kvartet svira svakako ima dovoljno melodičnosti i epske širine da se dopadne ljubiteljima Blind Guardian, ali Anubis su oštriji, žešći, par koraka bliži ekstremnom metalu i ovde ima zdrave thrasherske energije koja lepo dopunjava helouvinovske refrene i mejdnovske solaže. Svirački, Anubis su vrlo dobri i mada im je miks čist, on je i prebudžen, kako to kod power metal bendova već zna da bude. No, to ne uspeva da pokvari muziku koja je moćna, bogata i napaljiva u meri koji skoro da nisam osetio još od prvih radove Helloween. Anubis su moji novi heroji i na poslednjoj pesmi prilaze ozbiljno blizu Skelatoru:

 

https://anubis10.bandcamp.com/album/anubis

Finci Ensiferum imaju osmi album, Thalassic i mada ovo nije sasvim po mojoj meri, vredi mu posvetiti vreme ako volite njihov karakteristični zvuk. Kakav je to zvuk? Najbolje da preslušate Rum, Women, Victory, prvi singl sa ovog albuma kako biste izmerili nivo svoje naklonosti ka kombinaciji epskog folk metala, gusarske ikonografije i naginjanja ka ekstremnom metalu sa ljudskim likom. Ensiferum bez ikakve sumnje znaju šta rade na ovoj ploči i vidno uživaju u tom spoju kinematičnog folka i žešće, abrazivnije metal forme. Čizi je to, veoma, ali bend, ne treba propustiti da se ukaže, ume da napiše pamtlji kvazifolk, kvazisrednjevekovni rif i više puta mi je to izmamilo osmeh na bjelo lice. No, želja da se imaju i jare i pare, dakle, da se vozi i melodični deah metal i ultračizi power metal, sve u okviru iste pesme, meni često stvari tera predaleko u teritoriju kiča i mada mi je Ensiferum prijao, voleo bih da sjašu sa grede i okrenu se na jednu od dve strane i onda prikažu šta sve mogu da naprave bez trikova i šaranja. No, naravno, ima ljudi kojima će baš ovakav eklekticizam prijati i sigurno neću da im govorim da su u krivu:

 

https://ensiferum.bandcamp.com/album/thalassic

 

Whoa, Bob Nekrasov je snimio novi album pod svojim najpoznatijim pseuonimom, Rebel Wizard (videti ovde i ovde) i iznenađenje nije da je ovo dobra ploča – na to nas je Nekrasov navikao – već koliko uspešno Australijanac balansira između sobne, lo-fi ekspresivnosti i jedne ekspanzivnije, epske heavy metal teatralnosti. Prethodne ploče su bile nešto više nagnute u sirovom, sobnom, lo-fi smeru i mada Magickal Mystical Indifference nije neka ulickana i ispolirana, skupa produkcija, ovaj album nekoliko minuta uspeva da održi iluziju da se radi o „običnom“ heavy metal sadržaju. No, već u drugoj pesmi – raiseth up all those that be bowed down – Nekrasov u fullu ulazi u garažnu shoegaze teritoriju uspevajući pritom da i dalje drži muziku negde između blek metala i klasične heavy muzike, uspešno se otržući porivu da ovo postane puki blackgaze projekat. Ova osobenost Nekrasovljeve muzike bila je važan sastojak i prethodnih albuma, a na Magickal Mystical Indifference je ta lična, ekspresivna dimenzje još izraženija i sva ta buka i agresija koje se čuju, ali i tanane emocije koje promiču između naplavina distorzije, sve to su komadići duše koje Rebel Wizard otkida od živog tkiva i deli sa nama. Lepa, lična i ranjiva ploča:

 

https://rebelwizard.bandcamp.com/album/magickal-mystical-indifference

 

Ako ste osamdesetih slušali Enuff Z’nuff, jedan od milion bendova koji su se svrstavali u glam metal krilo našeg omiljenog žanra, verovatno ih pamtite po dobru jer je bend, dolazeći iz Ilinoisa, imao drugačiji zvuk od preovlađujuće kalifornijske škole. E, pa Enuff Z’nuff imaju novi album, Brainwashed Generation i ovo je iznenađujuće dobro. Mislim, malo je bendova koji su ovako pristojno ostarili. Naravno, Chip, basista i osnivač benda (i, gejmeri će se setiti, lik iz Guilty Gear) koji sada peva, nije neki vokalni akrobata ali pesme su vrlo dobro napisane i aranžirane sa lepim osećajem za nijanse ali i za dobar rif. Ovo nije posebno „heavy“ i bend je bliži glam rok nego glam metal predlošcima, no to stvarno nije neka zamerka. Prijala mi je doza kvalitetne komercijalne hard rok muzike u Sweet/ Slade pa i Queen maniru:

 

https://www.youtube.com/watch?v=-K5BwFkAggw&list=PLBzBwYhHpqLJTCSYUjRqt9euq0lQhlqW9

 

Švicarski thrash metal veterani Poltergeist su se posle 23 godine pauze 2016. godine vratili u život albumom Back to Haunt a kako je to prošlo dosta dobro, evo ih opet. Feather of Truth je peti album ekipe koja je započela još polovinom osamdesetih pa je i muzika na albumu veoma ’80s u suštini, ali sa do brilijantskog sjaja izbrušenom tehnikom, odličnom produkcijom i povremeno lepim idejama koje treba da osveže nešto što je ipak pre svega re-kreacija dobro poznatog stila. Poltergeist su tako negde u istoj klasi sa Overkill i Assassin, recimo, čiji su recentni albumi uglavnom vrlo dobri i mada ne inoviraju u nekom smislenom pogledu, nisu samo neinspirisana prosviravanja džemova sa proba. Pesme na Feather of Truth umeju da potraju jer se bend trudi da aranžmane razvije koliko je moguće a da se očuva rokerski, trešerski senzibilitet i da se gazi napred solidnim tempom. Negde je to uspelije, negde malo manje ali ploča ima šarma, posebno sa pevanjem Andréa Griedera koje nije IDEALNO ali ima karaktera i neke neočekivane ranjivosti. Meni uglavnom vrlo prijatno:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Qp2i79dM62w&list=OLAK5uy_npq4bFh7NugZhvt0xHPVE_dEcjZhiPlRA

 

Decadence iz Kanade su jedan od milion bendova sa ovim imenom a na svom, pretpostaviću prvom albumu, takođe Decadence, sviraju dopadljiv, organski thrash metal koji me prilično podseća na Sacred Reich. Decadence imaju rokerski, opušten pristup thrash metalu sa dosta šmeka i gruva i mada umeju i da zakucaju, najbolje se osećaju u srednjetempaškim pesmama dobrih rifova i karakterističnog pevanja. Album jeste malko podugačak za ovo što nudi ali Decadence se nisu izbrukali.

 

https://decadence13.bandcamp.com/album/decadence-2

 

Čileanci Slavery proslavljaju tridesetogodišnjicu postojanja albumom genocide After the War koji izlazi prvog Avgusta i… mada imam poštovanja za njihove sede glave, ovo je tek probavljiv album. Slavery sviraju dosta starinsku formu thrasha, u skladu sa svojim godinama i mada ima tu lepih rifova i sviđa mi se zvuk koji nije ispeglan u crticu u masteringu, bend nema preterano inspirisane pesme. Deset lakih komada na ovoj ploči više zvuče kao da bend džemuje i isprobava rifove a da će finalne forme pesama biti tek dosegnute. Ima tu mnogo vrlo solidne sviračke tehnike u ponudi, da se razumemo, ali pesme bi trebalo da budu uzbudljivije.

 

https://slavery-chile.bandcamp.com/album/genocide-after-the-war

 

Prijedorski Futurephobia su solidni na prvom albumu, Last Rites. Koji doduše ima samo pet pesama pa skoro da i nije album, nego EP, ali nije važna klasifikacija. Futurephobia imaju čist i dosta kvalitetan zvuk, sa pristupom thrash metalu koji vuče na rane i srednje devedesete (Rapid Force mi prvi padaju na pamet, recimo), pristojnim urlajućim vokalom i ambicijom da pišu pesme od šest i sedam minuta. I, mislim, ide im. Ovo je ionako namerno da ima i malo old school death metal šmeka pa odmeren tempo i mračniji rifovi u tome dobrto uspevaju. Vrlo pristojan debi:

 

https://futurephobiabh.bandcamp.com/album/last-rites

Generalno slabo trošim  instrumentalne metal albume, sve te „shred“, „djent“ i „mathcore“ploče koje prave usamljeni nerdy muškarci za druge nerdy muškarce (iako sam, jelte, i sam nerdy muškarac) ali potrošio sam EP Synthetic Kazahstanskog projekta Check the distortion bez mnogo kajanja. Ovaj čovek sebi kači tragove poput Nu Metal i Groove Metal, pa čak i Metal Core, ali meni su ove četiri pesme pristojan trešerski instrumentalni metal sa odličnom produkcijom i generalno dobrim songrajtingom. Naravno, ima tu gruva, ali ko ovde ne voli gruv? Simpatično:

 

https://checkthedistortion.bandcamp.com/album/synthetic

 

Brutalni sludge metalci Inter Arma su već više puta razuzdano hvaljeni u ovim pregledima (recimo ovde i ovde) i to nije bilo bez razloga. Novi album, Garbers Days Revisited, služi da se proslavi deset godina diskografske aktivnosti pa su ričmondski metalci sebi dopustili ploču na kojoj obrađuju neke sebi drage pesme. Raspon je ovde zastrašujući, od Princeove Purple Rain pa do Neila Younga i Husker Du. Album, za početak, otvara sedmoninutna obrada (i to, što bi rekli naši prijatelji Kurz und Klar – francuska obrada) Ministryjeve Scarecrow, čisto da se menidžuju očekivanja i Inter Arma pristupaju tuđim pesmama bez želje da kompromituju svoj brutalistički zvuk. Zato i jeste interesantno čuti ih kako obrađuju Youngovu Southern Man (fenomenalno), ali i Purple Rain. Tu je i kaver jedne od najnapaljivijih Nine Inch Nails pesama ikada (March of the Pigs) koji me je teleportovao direktno u devedesete da se malo setim te energije, tu su Cro-Mags sa Hard Times, tu je Venom (In league with Satan) i Tom Petty (Running Down a Dream) ali The Girl Who lives on Heaven Hill je svakako najveći test originalnosti jer ovu pesmu nema ko nije obradio (uključujući mene). Inter Arma Huskere sviraju u maltene grindcore maniru i ovo je vrlo lepo:

 

https://interarma.bandcamp.com/album/garbers-days-revisited

 

 

Malezijski trio Tormentor na promo fotki slika se, umesto sa pivčugom u rukama – sa energetskim pićem i to nam govori sve o njima. Naime, da su deca na svom mestu. EP Blasting Torment nije baš neko otkrovenje ali daje četiri pesme prostačkog thrashcore zvuka stare škole sa vrištavim vokalom i najprostijim rifovima na svetu. Spoj pank drčnosti i metal discipline je davao i bolje albume u istoriji ali ovo je slušljivo:

 

https://tormentorftwt.bandcamp.com/album/blasting-torment-ep

Joshua Doss  iz Nju Džerzija je ozbiljno talentovana individua. Njegov album, Depths, snimljen pod pseudonimom (or is it?) Doss je, pa, odlična ploča čak i pre nego što uzmete u obzir da ju je napravio jedan čovek i da sve pare daje u dobrotvorne svrhe. Depths je smešten na udobnom mestu između tehničkog death metala i agresivnog thrasha i sem malo pretvrdo spakovanog mastera nemam šta da mu zamerim. Ovo je tehnički impresivna ali i muzika sa dušom koja svoj odabrani stil ekstremnog metala koristi za ekspresionističke kompozicije koje su raznovrsne i koriste puno dobrih ideja i tehnika, ali su i uglavnom odlične. Vrlo impresivno:

 

https://1doss.bandcamp.com/album/depths

Dobar debi album za lasvegasovski SpiritWorld koji spaja death, thrash i malo hardcore punka za zapaljivu i zabavnu smešu na ploči koja se zove Pagan Rhythms. Ovo je pomalo sobno, da se mi razumemo – bubanj zvuči naglašeno programirano, recimo – ali ima srce a i osećaja za po koji gotivan slejerovski rif. SpiritWorld uspeva da poveže razgovetnost klasičnog thrasha sa malo death metal divljačnosti i to daje album koji prija da se zavrti više puta:

 

https://spiritworldprophet.bandcamp.com/album/pagan-rhythms

 

A tu nam je i novi Voivod EP. The End of Dormancy ima tri pesme ali dve su zapravo studijska i koncertna verzija naslovne pesme, no dobra vest je da je ovo sjajan, tipično voivodovski ekspanzivan progresivni metal koji uspeva da istovremeno bude sasvim udaljen od tipičnih metal predložaka i žanrovskih alatki, ali i nedvosmisleno i ponosito – metal. Aranžman je impresivan, sa sjajno uklopljenom duvačkom sekcijom i jednom smirenom ali epskom atmosferom koja pogotovo dolazi do izražaja u živoj verziji. Tu je i živa verzija više od trideset godina stare The Unknown Knows i ona i dalje zvuči fenomenalno. Voivod ne znaju da razočaraju:

 

https://youtu.be/Mw0GEbIKDQ4

Portugalski Wanderer sebe na svom debi albumu, Awakening Force, reklamira rečima „full of epic speed metal, played the old-school way“, a što valjda tako mora jer album počinje nežnim folk uvodom od seamdeset sekundi pastoralnih melodija i mekanih sintisajzera. Kada bend onda grune, shvatite da u ovom slučaju „the old school way“ podrazumeva zapravo visok nivo razgovetnosti. Speed metal je ovde tek par koraka udaljen od pank roka i Motorheda i Wanderer, mada sviraju dovoljno oštro, zapravo preferiraju melodije i višeglasje nad vriskom i grgotanjem. Ali to im vrlo dobro leži. Bend zvuči zaista old school, sa jasnim dugovima Znowhiteu ili Razoru ali i sa jednom čizi i kul heavy meal komponentom u svemu. Nije za ljude koji u metalu traže egzistncijalnu filozofiju i nihilizam, jete za nostalgičare i ljdue koji se nasmeše kad čuju razgovetnu, prozračnu produkciju i simpatičan latino-naglasak.

 

https://wanderersteel.bandcamp.com/album/awakening-force

 

Ove nedelje mi uši nešto osetljive – sigurno od mnogo rada – pa sam mnoge albume preskočio zbog preglasnog masteringa, ne uspevajući da se uključim u muziku. No, Omens of War, debi švedskog sastava Morphetik je uspeo da prođe šibu unatoč nemilom masteru. Jer, u pitanju je thrash metal baš po mojoj meri, nadrkan, blizak panku koliko i metalu, prostih, kratkih i jurišnih pesama koje imaju rifove što zvuče kao ubrzani Motorhead i jednu generalnu sirovost koju ne treba mešati sa sviračkom nekompetencijom. Odlično je ovo i da se malo lepše izmasteruje, moglo bi odmah da se ženi:

 

https://morphetik.bandcamp.com/album/omens-of-war

 

Unstoppable Evil iz Alabame na svom prvom, i istoimenom, EP-ju zvuče mnogo bolje nego što sam očekivao. Mislim, u startu ovo deluje kao najava za sobni thrash metal ali bend je snimao u pravom studiju, sa pravim instrumentima i ima u ove tri pesme interesantnih pogleda na thrash sa harmonski originalnim gestovima i odličnim osećajem za to šta je dobar thrash rif. Problem? Pevanje! David Bird peva kao da je u Cannibal Corpseu cirka Tomb of the Mutilated i mada su ti hrskavi death vokali sami za sebe lepi, deluju jako monotono uz muziku koja to nije. Ali to na stranu, lep debi:

 

https://unstoppableevil.bandcamp.com/album/unstoppable-evil

 

 

Sirov, neprskan ali simpatičan deaththrash stiže nam iz Brazila na EP-ju Pesadelo da Realidade u izvedbi dvojca Cihoze, a koji je zapravo jednočlani projekat Igora Gomesa sa sešn bubnjarem. Već kad vidite nadimke dvojice junoša – Skullthrash i Stringbreaker, jelte – znate da ovo ima da kida i samo je pitanje na koji stranu će da kida. E, pa, ovo je sjajan, jednostavan i zapaljiv deaththrash koji maltene mogu da sviraju deca u obdaništu jer podrazumeva samo učenje par hvatova na gitari i njihovo ritmičko ponavljanje preko brzog keca. Ali dobri bendovi u ljudskoj istoriji umeli su od ovoga da naprave divotu i Cihoze se meni upisuju u društvo, recimo, Merciless, ranih Bloodbath (domaćih) pa i Mortuary sa svojom ogromnom energijom i dobrim stavom. Naravno da ovome treba peglanja, pesme su možda predugačke i prejednostavne za ono što nude, ali, opet, SNAŽNE su, iskrene i neposredne a kako bend baštini i ideju sociopolitičke osvešćenosti za svoj grubi deaththrash meni ne ostaje ništa drugo nego da ovo svesrdno preporučim za konzumaciju:

 

https://cihozedeathmetal.bandcamp.com/album/pesadelo-da-realidade

 

 

Nekrofilth iz Denvera na demo snimku Worm Ritual treskaju prljav, lo-fi ekstremni metal koji ima elemente i death i thrash i black pravaca, i panka ali zatim i ubacuje jednu obradu Motorhead kako bi uravnotežili celu smesu. I to funkcioniše. Ovo jeste sirovinčina, ali sirovinčina koju rade ljudi sa znanjem o stilovima koje spajaju, a bez ambicija da to bude „komercijalno“:

 

https://nekrofilth.bandcamp.com/album/worm-ritual-4track-demo

 

Britanski Decrepid sviraju death metal koji je istovremeno i tehnički veoma dobar, ali i nekako konzervativan. Album Endless Sea of Graves je, reklo bi se, izgrađen na inspiraciji pruženoj od strane Amerikanaca, možda Monstrosity, možda Immolation, i vrlo je korektan u aproprijaciji njihovih stilova umeću muzičara iz Londona. Nisu ovo ni loše napisane pesme i bend ima i dobar zvuk, ali istovremeno, izrazito mu fali avanturizma i Endless Sea of Graves se zadovoljava time da svira „stil“ i da ne talasa mnogo izvan toga. Što, naravno, ponekada ume da bude sasvim dovoljno pa je ovo meni bila prijatna ploča:

 

https://decrepid.bandcamp.com/album/endless-sea-of-graves

 

 

Tehnički death metalci Inducing Terror, iz Tampe, pauzirali su više od deset godina da bi nam se vratili eponimnim EP-jem. Ovo je ploča koja ne menja bogznašta u tech-death krajoliku ali podseća na primat koji je Florida istorijski imala u death metal areni i donosi pet pesama kvalitetene i glasne death metal svirke u prepoznatljivom stilu. Nažalost, EP je i primer kako ne treba miksovati i masterovati ovakvu muziku, sa natrpanim zvukom, gde dominiraju bubnjevi a gitare se guše u distorziji. Srećom, Inducing Teror pišu dovoljno dobre pesme da mi ovo nije bio dilbrejker i u EP-ju se može časno uživati:

 

https://inducingterror.bandcamp.com/album/inducing-terror-2

 

Ischemia iz Arizone na svom prvom (?) i istoimenom EP-ju pružaju četiri pesme prilično generičkog brutalnog death metala ali meni to nekako bilo simpatično. Bend se ne pravi da je pametniji nego što jeste, kombinuje zapaljive rifove i brutalne blastbitove sa šaljivim semplovima i to sve brzo proleti i prija ušima. Sem užasnog mastera, naravno.

 

https://ischemia1.bandcamp.com/album/ischemia

Finski trio Skeletal ima solidan drugi album old school death metala, nazvan Bitterness and Burning Hatred. Finci postoje više od deset godina (mislim, ne Finci kao pojava, nego ovaj bend) pa se u muzici čuje zrelost i kolometraža, a posebno je lepo da ovo nije uobičajeni Grave/ Autopsy kombo na kakav refleksno pomislimo kada se priča o modernim old school death metal bendovima, već nešto malo maštovitije. Skeletal imaju dosta svetao zvuk i interesantne ideje sa rifovima i harmonijama koji znaju i da izlete izvan uobičajene death matrice (slušajte Lower than Filth) a gde onda zvonak bubanj i bas i jake ali ne prebudžene gitare tvore odličnu, zdravu muzičku sliku. Na sve dolazi generalno usmerenje benda koje uzima za osnovu Pestilenceov stil ali ga ne tretira kao readymade rešenje već kao lansirnu rampu i, moram da priznam, do kraja mi je Bitterness and Burning Hatred veoma prijao:

 

https://www.youtube.com/watch?v=LA2AuQfhNxk&list=OLAK5uy_kljgiQ_t6OgTKV55Wv-lbfbpvumUNYyro

 

Italijani, Agony Face se na svom prvom EP-ju mnogo pale da su izmislili progresivni death metal, bacajući unaokolo epitete poput „nadrealistički“ i objašnjenja poput „strukture zasnovane na zlatnom preseku i harmonije bazirane na pitagorejskim pravilima“. Ajde. No, IV Time Totems, je sasvim solidna ploča sa, nagađate, četiri pesme koje kombinuju tehnički death metal i, pa, druge pristupe. Koji nisu toliko egzotični i napredni koliko Agony Face misle ali bude to okej za slušanje. Produkcija, doduše, nije po mom ukusu ali sve odaje utisak ozbiljnosti:

 

https://agonyface.bandcamp.com/album/iv-time-totems

 

Kolumbijski Abysmal Domination se jako trude da na svom prvencu, Críptica manipulación omnipresente svoj inače dosta generički brutal death metal oplemene i obogate možda i pomalo ekscentričnim idejama. To su uglavnom neočekivano predugački rifovi i iznenađujuće durske harmonije, praktično kako neko poput mene (dakle prost, naivan čovek) zamišlja da se „progresivizuje“ pesma, ali bend u suštini ima zdrav zvuk i energiju pa to na kraju ispada dosta simpatično. Ovo nije upeglan death metal kao izašao sa fabričke trake, ali nije ni nekakav garažni album već je na dobrom mestu u sredini i lepo se sluša:

 

https://abysmaldomination.bandcamp.com/album/criptica-manipulacion-omnipresente-2

Prvenac venecijanskih Stench of Profit izašao je još 23. Juna, ali vredi da se ovde pomene jer ovaj trio raznospolnih Italijana nudi tehnički impresivan, a opet ne prekomplikovan grindcore. Iako nazvani po pesmi Brutal Truth, Venecijaneri su bliži skandinavskoj školi sa jasnim odjecima Nasum u svom zvuku. Ovo su kompaktne pesme, mahom kraće od dva minuta, pa ne pričamo o spastičnom grajndu sa minimalnim sviračkim skilovima već o nešto „metalnijoj“ ponudi, sa složenijim aranžmanima. Ipak, u prvom planu je blastbit i dobro pevanje, te distorzirani vatromet raspložene gitaristkinje Lori.

 

https://lethalscissor.bandcamp.com/album/no-place-to-hide

 

Holandski Vulcan Tyrant je upravo objavio Vulcanic Collection za Horror Pain Gore Death Productions i ovo je kolekcija raznih demo snimaka i splitova koji predstavljaju blackened speed ekipu u raznim fazama rada. Većina tih faza je prilično lo-fi ali Vulcan Tyrant se dobro osećaju sa sirovom produkcijom i u krš miksevima, izvlačeći svoj zli, abrazivni zvuk pravo iz želuca i gađajući među oči. Ako volite kasetni, garažni metal koji ne jebe trendove i dolazi prema vama bez ikakvih posebnih zahteva, Vulcan Tyrant ga isporučuju bolje od većine no-fi bendova po bandcampu.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/vulcanic-collection

Kad bend ima sufiks (sufiks??) „ectomy“ u imenu, šanse da je u pitanju slamming death metal su velike. Kada vam kažemo da je Esophagectomy novi projekat danskog kralja slema, Mikkela Sørensena, gde je za pevača uzeo svog najboljeg prijatelja, Emila Paaskea Sielemanna, stvari su jasne. A Noxious Cumulation of Tools for Auditory Extermination je EP pet pesama sastavljenih praktično isključivo od slemova, sa samo povremenim bržim izletima da se udari punktuacija, nameran da slušaoca ubaci u lavirint gruva i tripovanja i da ga odande ne pušta šesnaest i po minuta. Naravno, Sørensen se na takvoj teritoriji oseća kao kod kuće pa je ovaj EP prijatna ponuda ali moram da kažem da se ovde ipak ne čuje pažljiv, minuciozan pristup komponovanju pesama i kreiranju prirodnih krešenda kao na albumima njegovog glavnog projekta, Guttural Slug. No, ako ste u onoj grupi ljudi kojima se poslednji album Sluga nije dopao, između ostalog zbog „čistijeg“ vokala, Sielemannov rad na ovom albumu će vam biti po meri, sa mnogo „uvlačećih“ tehnika i generalnim tretiranjem glasa kao puke teksture.

 

https://brutalmind.bandcamp.com/album/a-noxious-cumulation-of-tools-for-auditory-extermination

 

 

Konačno, nedelju metala impresivno zaokružuje – ko drugi do 20 Buck Spin! Sve pare su mi uzeli! Pensilvanijski izdavač je ove godine nanizao impresivnu nisku fantastičnih albuma i ne namerava da stane pa je dugo najavljivani istoimeni i prvi album teksaških Skeleton pred nama i ovo je još jedan primer kako bend svira za ovog izdavača već karakterističan zvuk, a da unutar njega ima sasvim osoben karakter. Skeleton su mlad bend ali imaju jasnu sliku o tome gde u metal krajoliku žele da se poziciniraju. I to je negde na mestu gde bi se Venom, Motorhead i Celtic Frost sreli u kafani i posle takmičenja u opijanju odlučili da pokušaju da sviraju death metal. Čime hoću da kažem da je, iako nominalno old school death metal, Skeleton jedno od najpankerskijih izdanja 20 Buck Spin. Mislim, kada ste poslednji put čuli album ekstremnog metala na kome nema duplog bas bubnja? Skeleton svom metalu pristupaju veoma ležerno, kreirajući memorabilne rifove i oko njih gradeći kratke, upečatljive ali istovremeno skromne pesme. Nema ovde komplikovanih progresivnih aranžmana kao kod kolega VoidCeremony koje smo zapenušano hvalili pre koji tjedan, Skeleton su bend koji voli da nađe moćan rif i stavi ga u centar pesme, gradeći male skulpture u počast dobre gitarske teme i podređujući većinu ostale muzike njenom veličanstvu. Ovo dobro radi  jer Skeleton sviraju razoružavajuće jednostavno. Ne nekompetentno ili primitivno, ali njihov pristup metalu je osvežavajuće prost, sa razgovetnim zvukom, aranžmanima koji potenciraju moć rifa, ekspresivnim ali nenametljivim pevanjem i uslužnim ritmovima, bez komplikovanja. Sve to jako dobro funkcioniše na gomili jer bend razume šta je najvažnije u njihovim pesmama i ide na to da sve što su u kompoziciju ubacili bude u službi jake gitare. Utoliko, ovo je istovremeno i veoma pankerski i veoma metalski, kao da Amebix i Deviated Instinct džemuju sa ranim Death. Pitanje je kakav će drugi album Skeletona biti, jer ovaj prvi se vozi na maltene perfektnom koktelu spontanosti, naivnosti i usredsređenosti na temu, bežeći od komplikacija i pružajući izvrsne atmosfere i ne znam može li se munja u proverbijalnoj boci napraviti dvaput, ali danas i ovde, Skeleton su sjajni.

 

https://listen.20buckspin.com/album/skeleton