Video igre: Marvel’s Spider-Man: Miles Morales

Završio sam Marvel’s Spider-Man: Miles Morales, igru uz koju je lansiran Playstation 5 i koja na nekoliko načina sažima poziciju u kojoj se čitav gejming medijum nalazi na kraju 2020. godine i na početku devete generacije sobnog igračkog hardvera. Pozicija je to čiste konfuzije, da bude jasno, ali i lepote, dosta konzervativizma i zebnje, ali i smelog grabljenja napred. Godinu završavamo – iskreno – u rasulu, kao planeta generalno ali i kao gejming kultura partikularno sa, čini se, nikad većim podelama i protivrečnostima vezanim za to koliko SVE košta, koliko SVEGA ima premalo, a istovremeno koliko toga je besplatno i dostupno bez i najmanjeg napora. U takvom ambijentu, jedna umirujuće poznata a opet i na određenom nivou revolucionarna igra kao što je Marvel’s Spider-Man: Miles Morales ide dobrom srednjom putanjom.

Generalno se smatra da je važno da uz lansiranje nove konzole imate i igru koja se može kupiti prvog dana a koja će demonstrirati ZAŠTO je ta konzola bila neophodna u datom trenutku naše povijesne zbiljnosti, pa i, idealno, poslužiti kao stegonoša armije neplaćenih, nepriznatih ali važnih viralnih marketara koji će po društvenim mrežama, virtuelnim i opipljivim (ali mahom virtuelnim jer živimo kiberpank) raditi neprocenjivo važan posao ratovanja za odabranu korporaciju i kreirati kulturnu klimu u kojoj njene produkte i usluge treba pretpostaviti produktima i uslugama drugih kompanija.

Utoliko, Marvel’s Spider-Man: Miles Morales je veoma dobra launch igra za Playstation 5. Možda ne onako moćan iskaz kao što je bilo Nintendovo lansiranje Switcha zajedno sa igrom The Legend of Zelda: Breath of the Wild, jer tu igru danas smatramo jednom od najboljih ikada a Spajdermen je, odličan kakav jeste, ipak konfekcija, ali Sony se ionako ne bori za srca i umove protiv Nintenda onoliko koliko se bori protiv Majkrosofta čiji je novi Xbox lansiran nedelju dana ranije bez ijedne notabilne, distinktne igre koja bi označila da je sranje upravo postalo realno i nova generacija nastupila.

Ovo ne znači da je Majkrosoft konzolu lansirao bez igara – naprotiv – koliko da Majkrosoft više ne veruje u generacije već u pretplatu, striming, ekosistem, ukratko u to da se igrači vezuju za taj ekosistem najviše sistemom dugoročnog investiranja u masu igara radije nego u nuđenje ekskluzivnog iskustva koje se ne može naći nigde drugde.

Nije da je Sony imun na ovo razmišljanje ali njihov srazmerno staromodniji pristup – konzola izraženih tehničkih unapređenja u odnosu na prethodnu generaciju,* jasna demonstracija šta se dobija na novom hardveru kroz ekskluzivne** igre koje pokazuju šta znače haptički fidbek, solid stejt disk i hardverski rej trejsing – znači da u očima nekog tradicionalnog mejnstrim kupca, Sonyjeva konzola donosi opipljivu novu vrednost dok se Majkrosoftov program vidi kao manje interesantan.

*kakva je, razume se i Majkrosoftova, čak i jača kad se gledaju suhe specifikacije, ali Majkrosoft ovo kao da ne potencira dovoljno kroz igre koje će tako nešto demonstrirati.

** naravno, ne ZAISTA ekskluzivne, jer pored sve priče da će Miles Morales biti THE ONE za Playstation 5, ova igra uredno ima i Playstation 4 verziju, tako da je za sada rimejk Demon’s Souls onaj STVARNI next gen barjaktar

Razume se, obe konzole prodaju se izvrsno, do mere da su oba, dosta ograničena launch kontingenta odmah rasprodata, ali kako je ograničenje nastalo i zbog pandemijskih nemogućnosti da fabrike proizvedu dovoljno hardvera onda nam sekundarno tržište pruža jedini koliko-toliko opipljiv indikator ko za sada „pobeđuje“ u aktuelnom konzolnom ratu: eBay i drugi sekondhend medijumi za sada pokazuju da Playstation 5 prodaje dvostruko više komada od Xbox Series X i Series S konkurencije.

Opet, „pobeda“ u konzolnom ratu ne znači ono što je značila pre dvadesetpet godina, i Majkrosoft svakako u ovom trenutku više brine to koliko će prodati pretplata za Game Pass i kako će njihov striming servis Project xCloud izbeći zamke u koje se uhvatila Googleova Stadia i ovde se, mislim, valja primetiti kao Majkrosoft, možda smelo, možda idiotski, piša uz vetar i ide kontra nečega što bi trebalo da je konvencionalno znanje: većina ljudi koji kupe konzolu tokom njenog života kupiće manje od deset igara (Segin Master System je ovde zanimljiva anomalija), a značajna većina manje od pet. Ergo, za veliku, najveću većinu konzolnih igrača Game Pass pretplata – koja vam daje promenljivi švedski sto nekoliko stotina igara što ih uz pretplatu možete igrati – naprosto ne predstavlja nešto što oni zapravo „žele“. Svakako, jedan broj ovakvih igrača (koji, da ponovim, predstavljaju ubedljivu većinu) će se konvertovati u pretplatnike jer će videti vrednost u dostupnosti stotina igara, ali ponovo, ako su poslednjih deset godina igrali samo FIFA i Call of Duty naslove, to verovatno nije bilo zato što nisu imali novca da kupe ništa drugo već zato što ništa drugo nije imalo kulturnu težinu koja bi na njih uticala.

Utoliko, Sony, sa svojim proizvođenjem „kulture“ odnosno „kulturne težine“ kao da radi važniji posao na konvertovanju „kežuala“ u malo „ozbiljnije“ igrače, kreiranja naslova o kojima će pisati ozbiljne novine i kolumnisti cenjenih sajtova, a o kojima će pričati i klinci u školi i na društvenim mrežama. Kada „kežual“ sebe nađe okruženim diskursom o The Last of Us ili God of War ili Ghost of Tsushima, „ulaganje u budućnost“ koje će on zatim možda napraviti (kupovinom konzole) deluje mi kao izdržljiviji model od prostog „hej, iskoristite nisku cenu“ modela koji Majkrosoft forsira. Jer, čini mi se, uzbuđenje niskom cenom ne može da nadjača uzbuđenje učestvovanjem u novom kulturnom DOGAĐAJU kakav Majkrosoftove igre nažalost u ovom trenutku naprosto ne mogu da kreiraju* a Sony poslednjih deset godina kao da radi isključivo na ovakvim projektima.

*čak i da je Halo Infinite izašao kako je bilo predviđeno, u Decembru, mislim da smo podaleko od zaista istorijskog hajpa koji je postojao u vreme lansiranja Halo 3

Zbog toga je Spajdermen tako idealan IP za proširenje publike koja će igrati igre – kulturna ikona ogromne prepoznatljivosti sa mastodontskim Diznijevim marketingom u zaleđini a koja trenutno jaše na fantastičnom talasu popularnosti kome je u nemaloj meri doprineo izvanredni animirani film Into the Spider-verse iz 2018. godine. Into the Spider-verse je uradio nekoliko veoma značajnih stvari za Spajdermena, legitimišući ne samo multiverzum i visokobudžetnu animaciju „za odrasle“ već i pre svega ideju o tome da „Spajdermen“ nije samo lik već, zaista, ideja, skup karakteristika, ali ne nužno omeđen psihologijom i karakterom, već definisan idealima i vrlinama. Crni tinejdžer, Miles Morales, koji je nekoliko sezona pre toga u stripovima probio kalup i pokazao da – eto, pripadnik rase i nacionalne manjine može da bude „pravi“Spajdermen – je ovim filmom pretvoren u planetarno prepoznatljivu pojavu pa je i Sonyjeva odluka da launch title za Playstation 5 bude ekspanzija uspešnog Spajdermen naslova iz 2018. godine, ali usredsređena baš na Milesa Moralesa istovremeno i prirodna, ali i odvažna.

Jer, da se ne lažemo, nije da je pojava Milesa Moralesa u stripu, ma koliko bila zapravo dobro i spretno uvedena, dočekana SAMO aplauzima. Bilo je to kukumavčenja oko ukidanja svega tradicionalnog za račun novomilenijumske ideje socijalne pravde i raznoraznih tlapnji uglavnom od strane osoba koje stripove ne čitaju ili su prestale da ih čitaju potkraj prošlog veka. Zaboravljanje da je OGROMAN broj likova u superherojskom medijumu više nego jednom menjao pol, poreklo, identitet, univerzum itd. je rezultiralo solidnim količinama mekšeg i tvrđeg rasističkog diskursa, pa utoliko, ma kako sad to bizarno zvučalo, treba prepoznati da je Sonyjeva odluka da konzolu lansira uz igru sa crnim, manjinskim protagonistom koji zauzima mesto tradicionalnog, belog protagoniste čija se igra 2018. godine veoma dobro prodavala – ipak svojevresni kulturni kamen-međaš.

Ko je čitao možda se i seća da je meni Marvel’s Spider-Man bio ispunjenje tisućljetnog sna,* igra koja je posle tridesetpet manje ili više neuspešnih pokušaja konačno pogodila kako je to BITI Spajdermen, živeti život Spajdermena, videti grad onako kako ga on vidi, boriti se i odmarati se kao Spajdermen, pobeđivati i gubiti kao Spajdermen.

*ili je bar delovalo kao da sam čekao na ovako nešto najmanje hiljadu godina

Studio Insomniac je kreirao izuzetno zaokružen i uverljiv novi univerzum za „svog“ Spajdermena umešno kombinujući elemente poznatih faza i univerzuma koje smo zavoleli kroz stripove i filmove, ukazujući već tu i na tom mestu da je multiverzum odavno postao jedna od bitnih poenti Spajdermena, da je Spajdermen, rekosmo, skup ideja, ideala i vrlina koje se zatim ispituju kroz različite univerzume. Dan Slott i Christos Gage – scenaristi igre – su u stripovima uveliko operisali sa multiverzalnim konceptima a i sam Miles Morales, uveden u prethodnoj igri kao sporedni lik je u stripovima nastao u paralelnom univerzumu.

Tako da nekako zaista ispada da je logičan naredni korak bio upravo da se sledeća igra potpuno posveti Milesu. Peter Parker se, ne sumnjajte, pojavljuje i u Marvel’s Spider-Man: Miles Morales, ali igra ulogu mentora i dobronamernog veterana koji mladog heroja podučava tajnama superherojskog zanata. Ovo je Majlsov šou, priča o njegovoj porodici, prijateljima, kraju u kome odrasta i ljudima koje sreće na ulici i kao takva, ovo je igra koja se prirodno naslanja na Sonyjevu sada već jasno iskristalisanu ideju kreiranja kombinacije open-world akcionih igara i prestige televizije.

Naravno da ovaj model ne mora svima biti po volji i svakako, Marvel’s Spider-Man: Miles Morales ima dugače neinteraktivne sekcije a likovi su često bitniji od samog zapleta koji je, pa, prilično generički, no, u ovoj igri svakako ima dovoljno same IGRE da onaj ko je voleo Marvel’s Spider-Man 2018. godine, provede udobnih desetak-petnaest sati uz Marvel’s Spider-Man: Miles Morales.

Sam zaplet, kako rekoh, ne ubija se od originalnosti i svakako je uvek zabavno gledati kako igra koju prave dve Fortune 500 kompanije u centar svoje priče stavlja zlu korporaciju što ne mari za bezbednost i živote malih ljudi i u prvi plan stavlja profit. No, dobro, ovo je zanatski dobro urađen i zaokružen narativ, čak i ako mu nedostaje nekakvog božanskog nadahnuća sa ljigavim CEO-m korporacije Roxxon koji krade patent od svog preminulog zaposlenog i, ne razumevajući do kraja prirodu nove tehnologije za proizvodnju čiste energije, izlaže čitav Harlem katastrofalnom riziku.

Scenario umešno spaja ovaj nivo zapleta sa privatnim životima aktera i bez obzira na jednu vidnu „laboratorijsku“ prirodu nastajanja narativa, ima tu života, vitalnosti i određene kulturne relevantnosti kakvu igre ipak nemaju prečesto.

Naravno, sve se vrti oko titularnog glavnog junaka, Milesa Moralesa čiju je srž definisao Brian Michael Bendis početkom decenije u Marvelovom – sada pokojnom – Ultimate Univerzumu i koji u sebi nosi komplikovano kombinovano nasleđe više univerzuma, više ideja o tome šta je suština Spajdermena, ali i dve velike društvene manjine u američkom društvu. U igri, Milesov otac više nije živ – to znate ako ste igrali prethodnu igru – ali prisustvo duha hrabrog crnog njujorškog policajca i ponosnog oca je veoma značajno za narativ i Majlsovu karakterizaciju. Dvostruko odsustvo očinske figure je definisalo originalnog Spajdermena dugi niz godina pa je odluka da u stripu ovo ne bude slučaj mnogo doprinela tome da Majls zaista ima svoj karakter i svoj Spajdermen identitet. Utoliko, odrastanje sada bez oca u igri je svakako mali korak nazad ili makar bliže tradicionalnoj Spajdermenštini, ali Majls je i u igri distinktno svoj čovek, sa sasvim drugačijom dinamikom porodice od onog što je „stari“ Peter Parker ikada imao.

Hoću reći, i aktuelni strip o Milesu Moralesu u velikoj meri naglašava porodicu kao vrhunsku vrednost u izgradnji karaktera i time ide nasuprot jednoj solipsističkoj, asketskoj karakterizaciji originalnog Spajdermena gde je porodica više bila opterećenje traumom i podsećanje na katalog pogrešnih odluka. Igra, iako oca fizički uklanja, pravi ogroman napor da on svejedno bude prisutan kroz dijaloge ali i snimke koje je ostavio iza sebe i time ima jedan distinktno „milenijalski“ senzibilitet koji se protivi „rugged man“ idejama „stare“ Amerike, insistirajući da ljudi nisu ostvrva i da, možda važnije, postojanje porodične (i prijateljske) mreže podrške može da predstavlja ključnu razliku u tome da li će mlada osoba sa supermoćima postati heroj ili zločinac.

Naravno, kako su superherojski narativi uvek metafora, tako i činjenica da ovde pričamo o manjinama koje statistički i dalje imaju mnogo više verovatnoće da završe u zatvoru nego na univerzitetu biva adekvatno preslikana u priču gde dvoje briljantnih mladih učenika sa potencijalno uspešnim karijerama naučnih istraživača ili inženjera sebe nalaze sa različitih strana rata za Harlem u kome pomenuta korporacija ratuje protiv običnog sveta – koji, razume se, i ne zna da je rat objavljen.

Jedna od svakako najvećih vrednosti OVE partikularne igre je kako uzima taj fokus na zajednicu – u prethodnoj igri shvaćenu kao čitav Menhetn ako već ne ceo Njujork – i sužava ga na jedan intimniji nivo prikazujući Harlem* i neposredni komšiluk Majlsa i njegove familije na način koji uspeva da uhvati taj melting pot senzibilitet ovog mesta i dah optimističkog multikulturalnog života koji se ne zamara sociopolitičkim analizama o tome ko je odakle došao i gde zaista pripada već naprosto – živi. Nekoliko scena u kojima vidimo Majlsa i ortaka mu Gankea kako se šetaju po kraju su vrlo lepe utoliko što, za razliku od drugih Sonyjevih ogara, pokazuju mesto koje je „stvarno“**, a ne samo kvalitetna postapokaliptična kulisa i u kome optimističko shvatanje Amerike kao mesta ravnopravnosti i jednakih prilika, čak i u siromaštvu i teškom životu ima svoju vrednost.

*u stripu Majls i porodica žive u Bruklinu ali igra na početku pruža plauzibilno objašnjenje zašto se familija seli u deo grada koji je već modelovan u endžinu igre u prethodnom nastavku.

**ili makar stvarnije

Zbog toga, kada priča krene da se odmotava a gradu zapreti destrukcija, ovo jeste nešto što igrač oseća intimnije. Spektakularna borba na mostu viđena u najavama igre ima težinu utoliko što je do tog momenta igrač već upoznao dobar deo grada, družio se sa ljudima koji se zezaju po krovovima, bacao kosku i pravio selfije sa prolaznicima, pričao sa molerima koji crtaju veliki mural Spajdermena na zidu, ali i branio narod od razbojnika u Central parku… Marvel’s Spider-Man: Miles Morales ima svoju kvotu supernegativaca, ali njih je osetno manje nego u prethodnoj igri i mada je ovo dakako i refleksija budžetskih ograničenja, to se oseća i kao prirodna komponenta priče u kojoj se zaista sve na kraju vrti u malom krugu likova i gde glavni negativac – ma koliko ljigava legura Zuckerberga, Muskova i ostalih Bezosa on bio – na kraju nije onaj koga treba pobediti. Jedna od najvećih pobeda u narativu ove igre je to da uspeva da nam izgradi lik stvarnog glavnog negativca od početka do kraja, tako da kada se na kraju sa njim borimo za sudbinu grada, ovo je konflikt u kome ni igrač ne želi da učestvuje ništa više od Majlsa, srceparajući staromodni duel sa nekim ko nam je blizak i čiji su nam motivi jasni bez obzira što pokušavamo da ga zaustavimo svim svojim snagama.

Igra, ruku na srce, gleda da ovaj trik ponovi više puta pa je tu i Aaron Davies, Prowler iz Ultimativnog univerzuma u stripovima, takoreći Majlsov stric koji ima lep karakterni luk tokom kog će Majlsa podučiti i kako da sluša zvukove grada i sempluje neke od njih za potrebe kreiranja svoje buduće muzike.

Ovo, naravno, podseća da je Marvel’s Spider-Man: Miles Morales open world igra u kojoj valja mnogo toga pronaći i sakupiti za malecne nagrade u vidu XP-a i „activity tokena“ a koji opet služe za unapređenje karakteristika lika i opreme, te kupovinu novih kostima, no, kao i u originalnoj igri, kombinacija izuzetno dobro realizovanog grada, pažljivog puštanja ovih zadataka „na kašičicu“ da se igrač njima ne preoptereti prerano, kao i fantastične mehanike svingovanja po gradu koristeći paukovu mrežu pomaže da ove stvari budu nešto što sam, makar ja, odradio ne samo bez hroptanja već i sa dosta zadovoljstva. Potraga za semplovima i kasnija (post-game) potraga za skrivenim blagom (koje je Majlsova majka razbacala po gradu kako bi mu kreirala zabavnu aktivnost za rođendan) dolaze i u paru sa reminiscencijama na porodičnu istoriju i prošlost i ne samo da ovde dobijamo topao, ljudski*uvid u likove bliske glavnom junaku već i jednu spretno provučen sažetak rasnog i klasnog iskustva crnih muškaraca u Njujorku koji nije odveć napadan ali zvuči autentično. A, mislim, to nije lako.

*i sasvim „televizijski“ zaslađen – cela igra svakako pati od preslađenih dijaloga ali, opet, izašla je usred „holiday season“ perioda jedne grozne godine, razumite je

Generalno, Miles Morales kao fenomen uopšte a i kao ova igra partikularno dobra je demonstracija da je „get woke go broke“ dosetka uglavnom zlurada želja ljudi koji vide zaveru u boljoj reprezentaciji tradicionalno zapostavljenih društvenih grupa u popularnoj kulturi, a nikako nekakvo pravilo. Ovo je igra koja ima momenat u kome protagonist ima dugačak – i sasvim nem – neinteraktivni kadar ispred murala koji veli „Black Lives Matter“ i mada NAMA ovde to može da deluje kao puki „virtue signaling“ i umetanje politike tamo gde joj do juče nije bilo mesta, fakat je i da je politike uvek bilo samo je nismo primećivali kada je podupirala naša uverenja, a i da ima određene smelosti u tome da slogan koji veliki deo Amerike i dalje smatra maltene terorističkom a svakako pretećom krilaticom bude ovako prominentno zastupljen u medijumu koji se, na svom AAA nivou, uglavnom grčevito drži centrističke, što je moguće više apolitične mantre da je sve „zabava“ i da nema „značenja“ daljeg od nje. U istom dahu – podkast koga Majls najviše sluša vodi devojka koja je migrirala u Njujork iz Kine i tokom jedne od epizoda pominje polaganje ispita za državljanstvo. Ovo jeste lep i hvale vredan napor da se podseti da inkluzivnost nisu izmislili milenijalsi i da je ona odavno deo „stvarne“ Amerike.

Čak i tako, igri se da zameriti relativno nedorečen tretman jedne od frakcija sa kojima se Spajdermen bori – The Underground su predstavljeni kao nešto između urbanih terorista i velike, organizovane bande u nastajanju i igra ne ispituje dovoljno tenziju između njihove antikorporativne agende i činjenice da njihove aktivnosti po gradu u opasnost dovode obične ljude, jelte, civile, zbog kojih sve ovo i radimo. The Underground su mogli biti isprofilisani kao „fizička“ metafora za spiralu kojom su Anonymous potonuli iz pozicije anarhističkih kiberaktivista u moderne fašiste, ali ovde je narativ naprosto izgubio dah (budžet ili, ko zna, podršku s vrha da se ide više u dubinu).

Ono što joj se ne može zameriti je samo „meso“ igranja. Naravno, gro mehanike je sasvim prepisano iz igre od pre dve godine, ali Miles ima neke svoje zadatke koje Peter nije imao – a zauzvrat ne mora da se jebava sa spektrogramima i električnim sklopkama – u dovoljnoj meri da iskustvo bude sveže. Ovi zadaci su često vezani za činjenicu da Majls ima i ponešto drugačije moći od Petera, sa (stripovski kanonskim) „venom blast“ moćima i sposobnošću da bude nevidljiv pa pored uobičajenog zaustavljanja uličnog kriminala, naš tinejdžer ima i situacije u kojima se bori protiv The Underground ćelija što hakuju naoružane Roxxonove helikoptere i bilborde(re!) po gradu. Naravno, sve se na kraju svede na šaketanje sa gomilom naoružanih protivnika na nekakvom krovu, ali borilački sistem ovih igara je i dalje dovoljno dobar da to bude jebeno zabavno i nakon dužeg vremena.

Blaga promena je u tome da Majls sada može da koristi nevidljivost kako bi stekao taktičku prednost nad brojčano nadmoćnijim neprijateljem – srećom, misije u kojima ne sme biti primećen su vrlo retke i uglavnom grupisane na početku igre, u okviru treninga – kao i da korišćenje „venom“ moći, odnosno raznih vrsta bioelektričnih udara dopušta igri da na njega baci više i teže naoružanih protivnika. Venom moći su – pa, moćne i moćno izgledaju a njihovim apgrejdovanjem se omogućava delovanje na više protivnika odjednom i prema kraju igre se skoro ni malo ne oseća činjenica da Majls ima značajno manje elektronskih gedžeta u odnosu na Petera iz prethodne igre. Borba je i dalje elegantan, tečan balet efikasnih pokreta u kojima igrač vodi računa prevashodno o taktici a igra sama izvodi složenije poteze, dovodeći akciju na nivo kompleksniji od Arkham standarda ali svakako ne u kombo-pakao propisnih character action naslova. Naravno, jedva čekam da zaigram Special Edition Capcomovog Devil May Cry V i da se izgubim u tom kombo-paklu, ali Marvel’s Spider-Man: Miles Morales vrlo pristojno odmerava svoju akciju s obzirom da je u pitanju, ne zaboravimo, vrlo konfekcijska igra za široke narodne mase.

Pomenimo još nekoliko manje bitnih ali ne i nevažnih elemenata igre:

  • Činjenica da je jedan od negativaca u narativu Tinkerer jeste donekle dirljiva s obzirom da se ovaj stari Spajdermenov neprijatelj pojavio već u drugom broju Amazing Spider-man magazina 1963. godine.  Naravno, OVAJ Tinkerer je po svemu vrlo različit od starog Phineasa Masona, time što nije ni star ni beo ni zaista kriminalac ni, eh, muškarac, ali ideja inženjerskog genija koji radi za pogrešne ideale je očuvana i dobro iskorišćena pa, iako mi svakako nedostaje lik koga sam upoznao u tristadrugom broju Eks Almanaha iz 1981. godine (a gde je bila prenesena 53. Epizoda Spectacular Spider-man iz iste godine), ovaj Tinkerer mi je bio dobar
  • Sporedne, opcione misije umeju da budu odlične i nadam se da će naredni Spajdermen naslov iz Insomniacove kuhinje imati para da ih napravi više. Ovo i doprinosi osećaju da ste zaista „friendly neighborhood Spider-man“, dasa iz komšiluka koji pored sve visokoparne superherojštine ima vremena da sasluša probleme malih ljudi i pomogne im da ih reše, a što je, uz Gankeovu pomoć u kreiranju mobilne aplikacije u ovoj igri jedan od najnaglašenijih motiva
  • Igra ima odličan photo mod. Ne toliko dobar kao Ghost of Tsushima gde ste mogli menjati doba dana na svakoj slici, ali odličan već utoliko što slobodno možete menjati kostim na slikama, kao i svaku sliku slikati kao da je selfi. Sve slike kojima je ilustrovan ovaj tekst urađene su direktno iz foto-moda igre i nisu naknadno obrađivane.
  • Igra ima i kostim iz Into the Spider-verse filma i uz njega se dobija i mogućnost da animacij aglavnog lika imitira onu u filmu (bez obzira na kostim koji nosite) što, mada izgleda bizarno pored „realističnih“ animacij ai izgleda svega ostalog, jednako izgleda i kul.

Finale narativa ima i sasvim spektakularan ako već ne mnogo kompleksan bossfight – koji sam nažalost morao da prekinem kada mi je Majls propao kroz teksturu poda i ostao zarobljen u ne-prostoru iako je do tada suvereno vodio u borbi protiv razjarenog Tinkerera i ovo je u dobroj meri metafora i za to kakav je tehnološki korak napred Marvel’s Spider-Man: Miles Morales u odnosu na stvari iz prošle generacije.*

*koja, s obzirom da je od izlaska Playstation 5 prošlo manje od mesec dana i da malo ljudi uošte ima Playstation 5 – i nije toliko prošla

Jer, da bude jasno, nisam navikao da mi Sonyjeve igre krešuju a kod Marvel’s Spider-Man: Miles Morales se to desilo tri puta. To nije mnogo u odnosu na to da su neki igrači pre drugog peča prijavljivali stalne kreševe, ali jeste iznenađujuće mnogo imajući u vidu da je u pitanju First Party igra na konzoli koja je u domenu operativnog sistema dosta slična prethodnoj.

Opet, postaje jasno da ray tracing, taj novi bijeli kit u domenu grafičkog prikaza igara, tehnologija za koju biste na PC-ju izdvojili jedno tisuću evra da pazarite potrebni grafički akcelerator, u sebi krije još tajni i da simuliranje putanje zraka svetla iz svetlosnih izvora i fizički korektnih refleksija od različitih površina nije nešto što smo u 2020. godini POTPUNO savladali bez obzira što su nove konzole ovo donele na nivo „normalnih“ potrošača.

No, kada igra ne krešuje (a ne krešuje mnogo, ponavljam), izgleda JEBENO spektakulrano. Tri grafička moda dostupna posle pečovanja nude ili visoku (4K) rezoluciju i ray tracing ali sa 30 frejmova osvežavanja u sekundi, ili ray tracing u normalnoj HD rezoluciji na 60 herca, ali i, na kraju, 60-Hercni gejmplej uz ray tacing i promenljivu rezoluciju koja uglavnom ostaje iznad „normalih“ HD vrednosti. U pokretu ovo svakako izgleda spektakularno i finalni obračun u Roxxon Plaza zgradi sa reflektivnim površinama, neonskim specijalnim efektima, bezbrojnim česticama u vazduhu, u glatkih 60 FPS je stvar koju ćete pamtiti ako ne na ime same kompleksnosti borbe a ono na ime toga kako ta borba izgleda. Kao ništa drugo pre nje, da se razumemo.

I Sonyju je tako nešto svakako bilo potrebno. Uz Majkrosoftovo kilavljenje sa 1st party naslovima za Series X i relativno poražavajući launch Cyberpunka 2077 na konzolama, igra poput Marvel’s Spider-Man: Miles Morales koja jednostavno – radi* i pruža opipljiv dokaz za „next gen“ distinktnost** a istovremeno je duševna i sociopolitički umereno hrabra, pristojno napisana, za oko lepa a pod rukom udobna, na momente izvrsno duhovita (podkast J. Jonaha Jamesona je i dalje urnebesno smešan) a povremeno i dirljiva, posebno sa činjenicom da svi ti pripadnici manjina sasvim prirodno u njoj drže sva najvažnija mesta u kastu*** – takva igra je nešto što sam zaista želeo da igram u Decembru, ulazeći u sezonu kakvih-takvih praznika.

*90% vremena, jelte

**da bude jasno, to da učitavanja skoro da i nema kada prelazite sa kraja na kraj mape koja je detaljnija i lepša nego i jedna do sada je neopisivo značajan „quality of life“ doprinos

***gde i ne osetite da uglavnom ispred sebe gledate Portorikance, Azijate i ljude afričkog porekla zato što se naprosto ponašaju kao ljudi i građani

I igraću je i još. Iako sam kampanju završio, igra ima skromnu ali primamljivu količinu post-game sadržaja a gde ću svakako moći da poradim i na otključavanju preostalih trofeja, ali i na prostom šetanju po Harlemu, ulaženju u radnju u kojoj živi bodega-cat što se isto zove Spider-man i koga povremeno mogu da izvedem u šetnju njujorškim krovovima i pustim ga da, dok izvodim neke od specijalnih poteza protiv kriminalaca, izleti iz ranca i da svoj doprinos grebući ih kandžama po licu. 2020. se završava, mnogi će biti zadovoljni samo tom činjenicom, ali kada imam uz sebe svog Majlsa, pa, ona se završava na jedan dobar, prijatan, topao način. Pa nek se završi konačno.

Film: Spider-man: Far from Home

Spider-man: Far from Home sam gledao u bioskopu čim se on u njemu pojavio, prošle godine, ali, dok je to bio sasvim solidno zabavan (superherojski) film, nisam imao nikakvu inspiraciju da o njemu napišem nekakve impresije. Spajdermen je moj najomiljeniji strip junak svih vremena i ovako nešto za mene je posve nekarakteristično. Samo nekoliko meseci pre toga sam pisao o Spider-man: Into the Spider-Verse i otirao suze pesnicama dok sam lupao po tastaturi, tronut MOĆNOŠĆU i ISPRAVNOŠĆU ove animirane avanture multiverzalnih Spajdermena. Kako je moguće da me je Far from Home zarazio spisateljskom erektilnom disfunkcijom?

 

Kako sam film upravo ponovo odgledao na HBO-u, stvari su sada nešto jasnije. Spider-man: Far from Home je sasvim pristojan superherojski film srednje klase, sa smehom, suzama, pesnicama i naoružanim dronovima. On samo nije dobar film o Spajdermenu.

 

Prvi film u ributovanom Spajdermen-serijalu, nastao u nesvetoj alijansi između Diznija i Sonija je meni bio odličan. Homecoming je bio dašak svežeg vazduha u superherojskoj klimi, opipljivo „domaće“ atmosfere sa manje brige za to kako spasti svet a više osećaja za male ljude pri dnu društvene lestvice i centralnim sukobom od koga je zapravo zavisilo veoma malo toga izvan uskog kruga glavnih likova. Homecoming je imao i negativca sa karakterom i motivacijom sa kojom se publika mogla dentifikovati. A što sve sasvim ugodno ispunjava moje kriterijume za autentičnu Spajdermenštinu

Far from Home pokušava da ponovi neke od ovih trikova i možda je njegov najveći adut upravo negativac, Quentin Beck, poznat strip-publici i kao Mysterio, stripovski mag specijalnih efekata čija je karijera u šou biznisu ugrožena nakon što je pokušao da napravi (neuspeli) prelazak iz FX departmana u glumu. Mysterio u stripu je klasičan stenli-ditkovski negativac, sav u vodviljskoj pompi ali sa autentičnim srcem ljudske slabosti i tragedije koje kuca ispod gizdave scenske persone, tim dublji što je ceo Mysteriov štik upravo iluzija, obmana, gluma i projekcija persone.

 

U filmu ga igra raspoloženi Jake Gyllenhaal i scenaristi umešno pakuju Mysteriov origin story u nešto modernije i tematski povezanije sa kontinuitetom MCU koji poznajemo iz ranijih filmova. Kao i u Homecoming, kada konačno dobijemo priliku da šujemo šta Mysterio i njegovi saradnici stvarno misle, dobijamo interesantnu alternativnu perspektivu na MCU, istinu iz drugog ugla u kojoj je Tony Stark, svega par meseci ranije preminuo spasavajući univerzum od Thanosa i slavljen kao ultimativni heroj (Peter Parker po Pragu naleće na murale koji slave Iron Manov legat), zapravo narcisoidni, bahati bogatun koji neće slušati pametne ljude što za njega rade, kitiće se njihovim perjem kad mu odgovara a ismevati ih kada je tako raspoložen. Quentin Beck i njegova ekipa imaju legitiman bif sa MCU „elitom“ u ovom filmu i makar ukazuju da postoji element klasizma i jednog za neoliberalnu epohu uobičajenog prezira prema radu i favorizovanja kapitala unutar ovog filmsklog kontinuiteta.

 

Naravno, ova priča ne odlazi predaleko u filmu i momenat u kome Beck od legitimnog „disgruntled employee“ lika prelazi u manijakalnog psihopatu što je spreman da ubija decu kako bi izgurao svoju agendu dolazi dovoljno rano u filmu da imamo vremena da pošteno navijamo za Spajdermena kad dođe finale, ali otud je i možda prva polovina filma zanimljivija jer se u njoj razmatraju paralelni univerzumi i ideja herojstva kao poziva koji se ne odbija.

 

No, natrag na samog Spajderemena i moj iznenađujuće negativan ili makar ravnodušan odnos ka liku koji mi je inače tako drag: gledajući ponovo film, shvatio sam da postoji nekoliko nivoa na kome mi lik koga Tom Holland inače vrlo uredno igra – ne funkcioniše. Ni kao Spajdermen koga volim četrdeset godina, ni kao Spajdermen uopšte.

 

Pozabavimo se prvo ovim drugim: Far from Home je u suštini omladinska komedija sa klasičnim motivom ekskurzije na kojoj klinčadija probija uobičajene socijalne norme i tradicionalne barijere, upada u nevolje i, idealno, nešto nauči do kraja balade. Lajanje na Zvezde ili Mangupi na odmoru kao jasne preteče služe da izmerimo koliko dobro Far from Home radi, makar u svojoj prvoj polovini. Solidno, film solidno radi dok se struktura ekskurzije prati – i umešno subvertira mešanjem Nicka Furyja u celu priču – sa klišeiziranim ali dovoljno funkcionalnim nastavnicima i pristojnom dinamikom između klinaca, u koju se rana akcija u Veneciji, pa i ona u Pragu dobro uklapa.

Problemi nastaju kada dođe do preokreta i prvo mi a zatim i glavni likovi shvate da Quentin Beck nije to za šta se izdaje. Ovo je, tematski vrlo u skladu sa modernim vremenom koje kolektivno dršće zbog fake news pošasti i polako se osvešćuje za ideju da je istina, nakon smrti boga, postala možda posve nedostižan koncept. Ali ovde sam lik Spajdermena prestaje da bude ono što bi morao da bude, makar sledeći maksimu o tome da uz veliku moć mora ići velika odgovornost. Ovo jeste drugi film u serijalu – mada je tehnički, Spajdermen imao velike uloga u oba poslednja Avendžersa i tu je odrađen veliki deo „rasta“ lika – i za očekivati je da glavni lik koji se u prvom filmu, kao, ovaplotio kao heroj, sada padne u neku od tradicionalnih zamki: hubris ili neverovanje u sebe. Scenaristi su odabrali ovo drugo, insistirajući da Peter samo želi da bude normalan momak koji ide sa ortacima na ekskurziju i pokušava da smuva najkulju devojku u razredu, ali ovo ne samo da nema smisla nakon njegovih avantura u svemiru i borbe sa Thanosom na faking Titanu već i cela ideja da Spajdermen pokušava da se izvuče iz akcije od koje bukvalno zavisi sudbina sveta, par meseci posle Avengers Endgame deluje potpuno neverodostojno.

 

Tim je gore kada se naš junak dozove pameti, proradi mu moralni nerv i mora da odabere da svesno i namerno uđe u frku u finalu filma. Ovaj deo deluje potpuno nezarađeno i sasvim udaljen od karaktera Spajdermena – bilo u stripu, bilo na filmu. Spajdermen je mnogo toga – hronični depresivac, čovek sa najvećim impostor sindromom na svetu, neretko hodajuća metafora za erektilnu disfunkciju – ali Spajdermen NIJE čovek koji kad ne zna šta bi – okrene telefon i zove ćaleta da dođe i poveze ga. Makar taj ćale, jelte, bio zapravo dečko od njegove strine koja tvrdi da je to među njima samo letnja šema.

 

Da se razumemo, Jon Favreau je meni superdrag i njegovo igranje Happyja Hogana donosi mnogo lepe komičarske hemije ovom filmu, ali čitav Spajdermenov štik je da NEMA očinsku figuru, da nema bekap u vidu oca porodice koji može da ga uhvati kad pada. I da je za to solidnim delom sam kriv. Scenaristi ovde od pokojnog Tonyja Starka prave odsutnog oca a Happy Hogan je surogat stric Ben koji nikada nije poginuo*i kada on doleti u Holandiju po Petera, nadrkanim VTOL avionom koji prelazi sve granice bez frke i ima futuristički 3D printer da odštampa Spajdermenu novi kostim i svu potrebnu tehnologiju imam utisak da smo ušli u nastavak Iron Mana a ne u film o heroju uvek definisanim svojom skromnošću i sopstvenim srcem i intelektom kojima je pronalazio rešenja i za nerešive situacije.

*Što je ironično jer je sam Happy Hogan u stripovima mrtav već deceniju, kao i miniserijal Iron Man: Las Vegas koji je isti taj Jon Favreau uzeo da piše i nikada ga nije završio…

 

A što me dovodi do prvog problema, tj. da Spajdermen koga ovde Tom Holland igra nije Spajdermen koga ja znam od kraja sedamdesetih a starija publika od početka šezdesetih. Ne smeta mi naravno sasvim drugačija postavka Mary Jane Watson, etnički izmešten Flash Thompson (koji ovde dobro radi svoj posao), ne smeta mi mashup Gankea iz Ultimate Spider-mana sa Nedom Leedsom, sve to dobro ili makar dovoljno dobro funkcionoše, ali „naš“ Spajdermen, „naš“ Peter Parker je uvek bio definisan upravo time da je bio nateran da prerano sazri – čak i pre smrti strica Bena, a pogotovo nakon nje i veliki deo njegove karakterizacije je baš to nasilno potiskivanje deteta u sebi na ime ogromne odgovornosti što se oseća zbog moći koju je Peter Parker u sebi nosio i pre ujeda radioaktivnog pauka. Peter Parker je ŠTREBER, čovek u dečaku oduvek zabavljen intelektualnim problemima, uvek okupiran nalažejem rešenja. Njegov karakter je uvek između tradicionalnih socijalnih uloga tinejdžera i uloge hranioca porodice, pomagača društva i spasioca sveta birao ovo drugo jer je TO osnov štreberskog mentaliteta, osećaj intelektualne moći uz koji ide odgovornost.

 

Ovaj Spajdermen u Far from Home na jednom mestu govori o ovoj odgovornosti ali on je sasvim manifestno odbija, njegova ambicija je upravo da bude ukalupljen u tradicionalnu socijalnu ulogu, da ne bude čovek pre vremena, da bude dečak, u skladu sa svojim godinama. I mada je to sasvim razumljivo, TO NIJE SPAJDERMEN.

 

Možda bi to mogao biti Spajdermen iz paralelnog univerzuma, naravno, neko koga bismo videli u nastavku Into the Spider-Verse, sliding doors verzija Petera Parkera koja je zakasnila na metro i provela normalno detinjstvo, svesna da ima starijih i iskusnijih superheroja koji će da se jave na dužnost kad zatreba. Ali to ne može biti sržni, glavni, pravi Spajdermen, na Zemlji 616.

 

I to je moj glavni problem sa Far from Home.

 

Osim toga? Lepi specijalni efekti, ali na to smo već užasno oguglali. Nekoliko lepih kadrova svingovanja i borbe. Spider-man Noir kostim. Meh. Dajte već jednom taj drugi Spider-Verse.

Pročitani stripovi: Amazing Spider-man, Friedly Neighborhood Spider-man, Superior Spider-man i Spider-man: Life Story

Odavno nisam pisao o Spajdermenu, zar ne?

A, ponoviću za svakog ko hoće da sluša, Spajdermen trenutno proživljava jedan od najboljih perioda u svojoj poluvekovnoj (and then some) istoriji. A ovde čak i ne pričam o uspešnim igranim i animiranim filmovima ili prošlogodišnjoj igri koja je konačno dovela Spajdija u AAA ligu, mada, da, svakako, to je deo kompletne slike. Za mene, starca od sto ljeta, najvažniji deo ostaju stripovi, medijum iz koga je lik potekao i u okviru kojeg Spajdermen trenutno ima toliko robusnu ponudu da je to skoro bezobrazno. Danas ćemo pričati o čak četiri različita serijala a nećemo se dotaći svega što je trenutno na tržištu dostupno u okviru Spajdermen ponude.

Amazing Spider-man, glavni tekući serijal o Spajdermenu je ponovo renumerisan u zamornoj Marvelovoj praksi da sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan (jer se oni bolje prodaju) a onda renumeriše serijal kad se približi nekoj okrugloj cifri u „aspolutnom“ redosledu. Već sam se mnogo puta žalio na istu stvar pa ovom prilikom ne bih preterano smarao. Dakle, aktuelni Amazing Spider-man, pokrenut ponovo od broja jedan nakon odlaska Dana Slotta sa pozicije scenariste posle praktično decenije rada je svojim forsiranim dvonedeljnim tempom izlaženja uspeo da dobaci već do tridesetog broja, što, kad se uzme u obzir da su tokom događaja Hunted neki brojevi imali i dopunske, pune epizode numerisane isto, ali uz dodatak sufiksa „HU“, zapravo u sumi daje skoro četrdeset brojeva. Znam, zašto bi numeracija, sistem uveden da nam jednostavno saopšti šta je bilo pre a šta posle, imala ikakvu svrhu sem da nas zbunjuje?

Elem, ovaj magazin piše Nick Spencer koji je pre ovoga imao prilično kontroverzan rad na Kapetanu Americi krunisan Secret Empire krosoverom što je izazvao izazove gnev javnosti i izvan srazmerno uskog kruga čitalaca superherojskih stripova svojim „A šta ako je Kapetan Amerika tajno bio naci sve ovo vreme?“ zapletom. O ovome smo pisali kad je bilo na redu i kritikovali ga ne na ime premise koliko na ime relativno pešadijske izvedbe u kojoj su mnoga ozbiljna pitanja dobila relativno nikakve odgovore. No, Spencer je, videlo se to i u njegovom radu za Marvel ali i u stvarima koje je pisao za DC i Image, čovek koji blista kada radi sa likovima i oni mu daju utemeljenje da se dotakne i kompleksnijih koncepata. Spajdermen je strip u velikoj meri definisan likovima.

I Spencer je na ovaj serijal došao vidno inspirisan. Dan Slott je tokom svog rada veoma proširio kanon o Spajdermenu, ali je na kraju sve uredno pospremio i u amanet svom nasledniku ostavio prilično tradicionalan status kvo u kome je Peter Parker ponovo mladi, briljantni ali pomalo baksuzni momak što živi sa cimerima i već u prvoj epizodi gubi svoju poziciju urednika naučne rubrike u Daily Bugleu, kada u javnost izađu podaci o tome da su veliki delovi njegovog recentnog doktorata prepisani iz radova izvesnog doktora Otta Octaviusa. Spencer se ovde, ko zna, možda inspirisao Sinišom Malim ili Nešom Stefanovićem, ali je u pogledu tona ovo jedan primereno dobar način da se Parkeru „organski“ oduzme to malo uspeha i slave što je stekao i da ga se opet stavi u defanzivu. Spajdermen je, tradicionalno, strip o glavnom junaku kome u životu retko kada šta ide na ruku – velikim delom jer je glavni junak skoro pa običan čovek sa nesrazmerno visokim osećajem odgovornosti da pomaže drugima do mere nanošenja sebi ozbiljne štete – pa je dobar deo Spencerovog dosadašnjeg rada bio posvećen upravo uspostavljanju balansa između superherojskih pustolovina i Parkerovih pokušaja da se snađe u lavirintima socijalnog života.

Naglasak na „balansu“ ovde jer, pored svih nedaća koje redovno pogađaju našeg junaka, Spencer je konačno uradio nešto što smo svi želeli duže od deset godina i ponovo spojio Petera i Mary Jane Watson, na najjednostavniji, ponovo vrlo organski način, pokazujući svoje likove kao dostatno zrele i svesne svojih interpersonalnih istorija. Ovo je jedan od ranih trijumfa ovog serijala i zapravo i jedan od hajlajta jer je odnos MJ i Petera konzistentno prikazivan kao nešto odraslo, ubedljivo i životno a što predstavlja prepkopotreban kontrast gomili operetskih negativaca i vodviljske drame koji čine veliki deo ovog stripa.

Tu hoću da kažem da Spencer, iako je prvu priču naslovio sa „Back to Basics“ i potrudio se da joj podari primereno silver age energiju, zapravo kao da najviše inklinira jednom kasnijem periodu u  Spajdermenovoj istoriji. Nije to ništa čudno, scenaristi superherojskih stripova danas neretko pišu varijante priča uz koje su odrastali, raspamećeni što mogu da se igraju sa nečim čega su nekada bili samo konzumenti. Spencer je očigledno odrastao krajem osamdesetih i početkom devedesetih pa i priče u ovom serijalu posle uvodne počinju da vrlo vidno naginju periodu kada je ukrštanje Spajdermena sa horor-motivima bilo na meniju. Hoću reći, moglo se pogoditi da je J.M. DeMateis najomiljeniji Spencerov scenarista Spajdermena i pre nego što je lansiran događaj Hunted a koji je jedna veoma raspričana varijacija na DeMateisov i Zeckov Kraven’s Last Hunt.

Naravno, ovo je možda i rezultat insistiranja samog Marvela da se Amazign Spider-man posle godina eksperimentisanja sa novim likovima i konceptima, valja vratiti nečem prepoznatljivom pa tako Spajdermen ovde ponovo sparinguje sa Lizardom i Spencer nalazi interesantne načine da odnos između Petera Parkera i Curta Connorsa (aliteracija je bila jedna od velikih slabosti Stana Leeja i  Spencer čak ima pristojnu šalu na ovu temu u jednom od poznijih brojeva) odnosno Spajdermena i Lizarda protrese i produbi. Tu je i Crna mačka, spasena iz neugodne karakterizacije koju joj je nametnuo Dan Slott, neizbežni Kingpin – koji je trenutno gradonačelnik Njujorka i ozbiljno figuriše u metazapletu – J. Jonah Jameson koji sada zna Spajdermenov identitet i Spencer ga piše kao problematičnog saveznika ovog superheroja, izvlačeći dosta kilometraže iz njihovog napetog ali i energičnog odnosa, tu je Mysterio (pošto, naravno da jeste, ipak smo ga gledali u ovogodišnjem Spajdermen filmu), a jedan od dvojice Parkerovih cimera je Randy Robertson i što se tiče ansambla, dobrim delom je osećaj kao da smo ponovo u sedamdesetima.

Otud i blagi nesklad između tog ansambla i horor-elemenata koji su veoma naglašeni u pojedinim trenucima sa tekućim zapletom koji se tiče novog negativca što kao da je ispao iz najcrnjeg DeMateisovog košmara i visi kao zajebana pretnja nad glavnim likovima sve vreme. I, uh, nisam presrećan zbog toga jer je Spencerov Spajdermen zapravo najbolji kad radi na toj relaciji klasični ansambl – energične superherojske priče. Hunted je, recimo, bio korektan ali predugačak, prenapumpan i naglašeno operetski intoniran sa ceđenjem suve drenovine iz zapleta koji je DeMateis svojevremeno već pošteno obradio a u međuvremenu smo ga još par puta posećivali, obično u događajima eskalirajuće kompleksnosti. Hunted je, iako vrlo korektno napisan i vođen, ipak priča koja mora da uvede gomilu novih ideja vezanih za lovca Kravena od kojih su neke toliko ekstravagantne i „naučnofantastične“ (da ne kažem neodgovorno spekulativne) da naprosto ispadaju iz tona stripa i čine lik neuverljivim a sa njim i svu tu vagnerijansku dramu koju Spencer traži.

Zato mi se više dopada kada Spencer radi sa likovima koji su zaokruženiji i ubedljiviji pa je i jedna od najboljih kreativnih odluka bila da se kao drugi cimer Peteru Parkeru uvali Fred Myers, poznat i kao (bivši) (or is he?) superkriminalac Boomerang. Myers je klasičan trećeligaš što se tiče njegove lične istorije sa Spajdermenom i podsećanje da su nekada „tematski“ superkriminalci mogli da budu prilično kičasti jer su nastajali u manje cinično vreme, no Spencer je njega već pisao u izvrsnom Superior Foes of Spider-man pa u Amazingu on i Peter imaju odličnu hemiju. I akcioni i komedijaški hajlajti ovog serijala do sada skoro su po pravilu vezani za odnos ova dva lika.

Spencer je, ponoviću, veoma dobar scenarista (ako niste čitali Morning Glories, The Fix ili Superior Foes of Spider-man – trebalo bi) pa je i jezik kojim piše vrlo dobar, sa lepo pogođenom psihologijom glavnog lika i pametnim tempom radnje u pričama koje nisu razvučeni događaji poput Hunted. Činjenica je da ima tendenciju da veliki deo prostora u stripu posvećuje drugim likovima pa često prođe dosta strana pre nego što vidimo Spajdermena ili Petera, ali to je uglavnom sve vrlo dobro napisano. Naravno, Spencer ovde mnogo profitira i od toga što saradđuje sa nekim od najboljih crtača u poslu.

Ryan Ottley je posle tolikih godina rada na Invincible konačno dobio da crta Spajdermena – za koga smo svi na osnovu Invincible govorili da je rođen – i nije razočarao na mestu glavnog crtača ovog serijala unoseći u njega mnogo energije i instant-razumljive karakterizacije. Pored njega je ovde glavni Humberto Ramos koga sam već toliko puta hvalio da mi ponestaje komplimenata da ih uputim sjajnom Meksikancu, no i Kev Walker, Britanac najpoznatiji po radu za 2000AD ali i Magic the Gathering, a koji je radio neke od poslednjih brojeva se ovde pokazao kao izvanredan izbor i mada sva trojica crtača imaju različite stilove, svi uspevaju da se uklope u ton stripa koji je visokoenergetski, pa i ubedljivo komedijaški na momente, a da sa druge strane mora da ima i najcrnje ponore horora. Trenutno smo usred Absolute Carnage krosovera i on obećava nove, dramatične promene u status kvou za Spajdermena, a ja sam za sada Spencerovim radom prilično zadovoljan.

Drugi tekući serijal koga imamo u ovom trenutku piše meni omiljeni Australijanac Tom Taylor i Friendly Neighborhood Spider-man je u teoriji neka vrsta „manjeg“ stripa u smislu da se bavi prizemljenijim, urbanijim možda, temama, da ne unosi velike promene u status kvo i da je zasnovan pre svega na studiji karaktera. No, ako znate Taylora, znate i da on ne jebe takve teorije pa je ovo strip u kome već u prvoj priči Spajdermen dolazi u kontakt sa potpuno novom, u stripovima nikada do sada viđenom civilizacijom koja živi pod zemljom ispod Njujorka, a strina May otkriva da ima kancer.

Hoću reći, FNSM bi sasvim komotno mogao da bude i glavni strip o Spajdermenu jer Taylor ovo piše veoma glavnotokovski baveći se izraženo zeitgeistom i bez neke naglašene osobene „teme“ koja bi pokazala da je ovo spinof serijal.

Naravno, tema postoji ali ona nije osobena, naprotiv, veoma je tesno uvezana sa generalnom istorijom Spajdermena. Ovo je serijal pre svega o Spajdermenu u njegovoj zajednici, ne toliko superherojskoj koliko geografskoj i socijalnoj zajednici u kojoj Peter Parker živi i kojoj Spajdermen, sa svojim moćima i osećajem odgovornosti, pruža zaštitu i podršku. Ovo je lepa tema i ona uspelo humanizuje glavni lik koji, uz sve te planetarne i interdimenzione avanture u koje je upadao poslednjih godina, dolazi u opasnost da bude pomalo iščupan iz tih svojih humanističkih korena.

Taylor je tu da podseti da je Peter Parker, iako se njegov osećaj odgovornosti temelji na krivici i ima patološke obrise, pre svega visokomoralna osoba sa jakim utemeljenjem u empatiji kojoj je podučen unutar usvojene porodice sa kojom je odrastao i priče u FNSM su formirane upravo oko ove srži. Utoliko su i odnosi koje Spajdermen ima sa (ponovo) Boomerangom ili Prowlerom (koji mu je, ne zaboravimo, relativno nedavno bio, er, telohranitelj) definisani iskušenjima na koja se moral stavlja ali i oblikovana empatijom. Taylor ume da bude malo artificijelan u iznošenju sociopolitičkih poenti (setimo se X-Men Red) pa i ovde imamo jednu pomalo bukvalističku priču o kraudfanding prevarantima, ali strip se uspešno spasava od klizanja u jednostrano svađanje sa internetom tim dobro postavljenim likovima i njihovim odnosima. A ovde ubrajam i Rumor, novi ženski lik sa interesantnom istorijom koja seže sve do Drugog svetskog rata i koju Taylor koristi i da kritikuje neke dobro znane istorijske grehe američkog društva.

Friendly Neighborhood Spider-man je, dakle, vrlo strejt serijal o Spajdermenu, koji zaranja duboko u srž likova i trudi se da ono dobro izvuče na površinu apdejtujući njihove stare vrline (eh, i mane) za novi sociopolitički ambijent u kome živimo. Veoma je važno da Taylor sve ovo radi elegantno, ne upadajući u prenaglašeno operetske drame koje su, naravno, deo Spajdermen estetike ali kojih u izobilju imamo u drugim aktuelnim ili nedavnim serijalima, i priča priču pažljivo odmerenim, toplim tonom.

U svemu tome pomaže mu nekoliko izvrsnih crtača. Juan Cabal je nominalno glavni crtač na serijalu i njegov čisti, pomalo klinički pristup je svakako dobro ugođen uz ton scenarija, ali je nekoliko epizoda koje je crtao Ken Lashley mene podsetilo koliko ovaj veteran dobro razume Spajdermena i njegov svet. Friendly Neighborhood Spider-man ide dalje vrlo sigurnim korakom i lepo je da postoji.

Nažalost, Superior Spider-man se, po svemu sudeći, za par tjedana završava dvanaestom epizodom, a što je šteta jer je ovaj serijal Christosa Gagea i Mikea Hawtornea ove godine meni bio najomiljeniji tekući serijal o Spajdermenu. Osim što sada vidimo da nije STVARNO bio tekući. A i, tehnički, nije bio o Spajdermenu.

Komplikovano je.

Superior Spider-man je bio serijal koga je Dan Slott pisao pre nekoliko godina, nakon što je Doctor Octopus ubio Petera Parkera i uselio svoju svest u njegovo telo. Isprva je to bio samo plan da se izbegne terminalna faza oboljenja koje ga je ubijalo u njegovom originalnom telu, ali Octopus je uselivši se u život svog najvećeg protivnika pretrpeo i dramatičnu promenu perspektive. Ulazak u tuđ život, definisan poštovanjem zakona ali i poštovanjem svojih bližnjih je i kod Octopusa proizveo inspiraciju da pokuša sa superherojskom praksom. Motivisan pre svega narcisoidnim impulsom da i mrtvom Parkeru dokaže da je bolji Spajdermen nego što je on ikada umeo da bude, Octopus je imao interesantnu karijeru borbe na strani dobra uz metode pomalo neprimerene superherojima.

Sve je to posle, naravno, pospremljeno i Dr Octopus je, nakon što mu je svest jedno vreme prebivala u robotskom telu Living Braina (a što je bio izvor zabavne drame tokom poznijeg Slottovog perioda) sada dobio novo „ljudsko“ telo, klonirano sa korišćenjem Petra Parkera kao jednog od uzora. Za potrebe ovog serijala Superior Spider-man, Octavius se preselio u San Francisko gde, uz znanje i blagoslov Petera Parkera predaje na Horizon Institutu pod alijasom Elliot Tolliver, ali onda noću navlači kostim (superiornog) Spajdermena i bori se protiv pretnji mirnom snu svih građana ove metropole.

Iako sve ovo zvuči kao UŽASNO nategnuta postavka, Superior Spider-man je zapravo ispao jako zabavan strip najverniji klasičnom Spajdermen tonu i estetici. Christos Gage, razume se, ima ogromno iskustvo u pisanju Spajdermena, sarađivao je sa Slottom u gomili projekata (uključujući prošlogodišnju Insomniacovu igru) a nedavni multidimenzionalni spajder-krosover Spider-Geddon je bio u potpunosti delo njegovih ruku (ne računajući Slottov blagoslov da koristi njegovu postavku i doprinose drugih scenarista u spinofovima), pa je on u ovaj serijal uleteo bez ikakve frikcije, hvatajući karakter novorođenog Otta Octaviusa u letu i praveći sa njim sjajne stvari.

Spajdermen-koji-nije-baš-Spajdermen-u gradu-koji-nije-baš-Njujork-koga-poznajemo je zapravo čitav podžanr stripova sa notabilnim recentnim serijalima poput Spider-Gwen ili Davidovog Scarlet Spider, ali Gage ovde zbilja majstorski prepoznaje načine da iskoristi klasične ur-zaplete iz srebrnog doba i, bez mnogo komplikovanja proizvede priče sa briljantnom akcijom i odličnim karakternim momentima. Superior Spider-man se ovde tako bori protiv bizarnih neprijatelja kao što su Terrax (nekada Galaktusov glasnik) ili Pandemonium (čovek čije telo sadrži portal za pakao) i udružuje sa Dr Strangeom, a sve to dok Ostavius/ Tolliver pokušava da izgladi svoj odnos sa bivšom ljubavlju, Annom Mariom Marconi i, možda, ostvari romansu sa Emmom Hernandez, starijom naučnicom na institutu koja pada na Tolliverovu pomalo uštogljenu inteligenciju ali strahuje od toga da ne ispadne da je cougar koji juri piletinu po kampusu.

Ovo sve funkcioniše veoma dobro jer je Octavius u svojoj post-mortem-post-rezurekcija verziji zapravo veoma interesantan lik. Gage majstorski izvlači solidnu kilometražu humora iz postavljanja superiorno narcisoidnog, socijalno veoma neuklopljenog bivšeg genija zločina na stranu, jelte, anđela i u akademski ambijent, kao i u ulogu superheroja koji se posvećuje zaštiti svog novog grada sa veoma melodramatičnom strašću, ali ovaj strip nije puka komedija i tu postoji čitava autentična drama u kojoj se priroda narcisoidnosti inteligentnih osoba i njihove borbe da se socijalno uklope zbilja prefinjeno analizira. Gage uspeva da Octaviusu podari nekoliko autentično herojskih momenata a da ga odmah zatim optereti užasnom sumnjom, sindromom, jelte, impostera i osećajem krivice. Što je, primećujete, veoma u skladu sa Spajdermen karakterizacijom. I sve to deluje veoma organski, veoma zarađeno jer sa jedne strane imamo superheroja koji je uobičajen arsenal Spajdermen gedžeta obogatio gomilom novih kibernetskih dodataka, koji probleme rešava agresivnim naučnim metodama, koji tokom krosovera sa War of the Realms spasava čitav grad od ledenih džinova, ali koji mora da bude podučen vrednosti ljudskog života kao da je dete – pa se Gage za ovo i koristi dobro pozicioniranim likom deteta.

Izvrsno to funkcioniše, čak i u tom pomenutom krosoveru gde ponovo dobijamo odličnu komediju na relaciji Octavius-Gwenpool, ali i elegantno plasirane poduke o moći i odgovornosti. Strip je sada jednu epizodu udaljen od kraja i ako kažem da Gage uspeva da čak i koncept pakta sa Đavolom – nečeg što smo MRZELI u mejnstrim Spajdermenu pre više od jedne decenije – iskoristi da kreira autentičnu ljudsku dramu, to bi trebalo da sugeriše koliko je ovo uspeo strip o Spajdermenu-koji-to-nije.

A tu je i Mike Hawtorne koji ga izvrsno crta, sa perfektnim radom na kostimu i akciji ali  odličnim razumevanjem tenzije između komedije i drame na kojoj ovo sve počiva. Hawtorne bi profitirao od lepšeg kolora jer ovde Jordie Bellaire radi svoje kompjuterske gradijente i sve to meni deluje malo hladno i mehanički, ali njegovo pripovedanje je besprekorno, a energija – sa dinamičnim uglovima „kamere“ i krivljenjem kadrova – sjajna, a da ne utiče na jasnoću tog pripovedanja. Kao bonus, epizode koje su se bavile krosoverom sa War of the Realms nacrtao je Lan Medina i RAZBIO.

Za kraj, moram da kažem da mi je Spider-man – Life Story kog je pisao Chip Zdarsky a crtao Mark Bagley izmamio pravu suzu iz oka. Ovaj šestodelni miniserijal se završio pre par nedelja i, mislim, veoma opravdao svoj eksperimentalni pristup prebacivši, zapravo, moja očekivanja.

Zdarsky je, naravno, neko ko trenutno radi vrlo dobrog Daredevila i Invaderse ali i neko ko se već dokazao pišući par godina mestimično izvrsni Peter Parker: Spectacular Spider-man. No, ako je sa ovim serijalom imao da piše drugi paralelni tekući strip pored Slottovog Amazinga i zablista u aktuelnom kontinuitetu, sa Spider-man – Life Story je dobio priliku da revidira celu istoriju ovog popularnog lika.

No, ja sam isprva mislio da će ovo biti praktični prepričavanje stripova o Spajdermenu počev od 1962. godine sa naporom da se sve uveže u jedan uverljiv moderni kontinuitet, ali se pokazalo da je Zdarsky imao veće ambicije. Ovaj šestodelni serijal prati život Spajdermena od šezdesetih godina prošlog veka do danas, uzimajući za premisu da protagonisti stare u „stvarnom“ vremenu i da je srednjoškolac u šezdesetim godinama sredovečna osoba u devedesetim kada, recimo, na scenu stupi ceo pičvajz oko kloniranja. Naravno, sa godinama su stripovi o Spajdermenu i sami sazrevali, dok je lik od srednjoškolca postajao mlada odrasla osoba pa onda i oženjen muškarac sa odgovornošću za svoju novu porodicu, ali su ovde stvari agresivno retkonovane više no jednom kako bi se glavni junak zadržao u perpetualnim dvadesetim godinama i bio relatabilniji za željenu čitalačku publiku. Zdarsky ovog ne mora da se drži i njegov Spajdermen tokom ovih šest decenija predstavljenih kroz šest epizoda stari, njegovi prijatelji i neprijatelji i sami stare a događaji koji pogađaju njegov univerzum ostavljaju trajne posledice.

Pošto je ovo samo proširena „what if“ priča, Zdarsky ima slobodu (i veštinu) da se igra sa političkim podtekstom i tekstom klasičnog Spajdermna, pa se, na primer, cela priča o odlasku Flasha Thompsona u vijetnamski rat zanimljivo kontekstualizuje sa jedne strane Peterovim unutarnjim lomljenjem da li je njegova obaveza da i sam ode u rat, s obzirom na moć koju ima, a sa druge vestima iz rata gde vidimo da Iron Man predvodi veoma imperijalistički kodiran američki ratni napor dok Kapetan Amerika pokušava da se razabere i shvati je li ovo pravedna borba i koje je njegovo mesto u njoj (i na kraju – dezertira!) To proizvodi prijatne watchmenovske vibracije, ali, naravno, ovo je pre svega strip o Spajdermenu i Zdarsky secira lik glavnog junaka na neke izrazito bolne načine.

A opet, ovo nije melodramatična priča kakve su česte u Spajdermenu jer Zdarsky dopušta svom liku da prepozna svoje nedostatke ali ne i da ih ignoriše na ime herojskog poslanstva. Ovo je priča u kojoj Spajdermen i Peter Parker gube dramatično više nego u standardnom kontinuitetu jer ne uspevaju da sazru zajedno sa svetom koji se menja, ali i dobijaju dramatično više jer su i drugi likovi nesavršeni i svesni svog ograničenog vremena na ovoj planeti i potrebe da se prašta čak i kada ne može da se zaboravi. Hoću da kažem: Spajdermen je hronično opterećen osećajem krivice ali u ovom stripu Zdarsky legitimno pokazuje za šta on zaista jeste kriv i kako je priča o moći i odgovornosti neretko samo izgovor da se navuče maska i udara po džeparošima kako se ne bi rešavali mnogo ozbiljniji problemi u porodici i društvu.

A u tom društvu, kako rekosmo, posledice ostaju i Zdarsky se hrabro hvata u koštac sa Secret Wars – prvim velikim Marvelovim krosoverom koji je osamdesetih praktično definisao koncept „događaja“ i koji, u ovoj priči dramatično menja globalnu političku ravnotežu – a onda i sa Civil War pokazujući sukob između Iron Mana i Kapetana Amerike kao definitivni kraj „klasične“ superherojštine i ulazak u moralno i političko rasulo. Finale stripa koje se događa „danas“ je praktično smešteno u antiutopijski mizanscen ali Zdarsky majstorski ostavlja prostora za prikaz autentičnog heroizma na strani svog apsolutno nesavršenog, polomljenog protagoniste, ali i za prikazivanje sreće koju je ova namučena verzija Petera Parkera ipak, uz visoku cenu, uspela da iskusi.

Spider-man – Life Story je zreliji Spajdermen strip kakav ne može da postoji u glavnom kontinuitetu zbog svih tih posledica ali i zbog svog vrlo ubedljivog insistiranja na nesavršenosti glavnog lika koja se ovde manifestuje ponašanjem kakvo naprosto nije primereno „stripovskom“ heroju. Zbog toga je i to herojsko finale emotivno veoma snažno i deluje teško, krvavo izboreno. Zbog toga i ta suza, jelte.

Drugi razlog za suze? Mark Bagley ponovo na Spajdermenu a, čini se, nikada ovako dobar. Da li je to samo zbog fantastičnog tuša Johna Della ili je stari majstor samo bio i sam posebno inspirisan ali Bagley je Spider-man – Life Story nacrtao fantastično, nalazeći pravu ravnotežu između glamurozne akcione superherojštine i potrebe da se pokažu likovi koji stare u svetu što postaje sve mračniji. Ako sebe smatrate ljubiteljem klasičnog Spajdermena i niste sigurni da li bi vam se nešto od gore nabrojanih serijala dopalo, Spider-man – Life Story je izvrstan dijalog sa istorijom Spajdermena, njena alternativna verzija u kojoj se mnogi ključni događaji odvijaju na drugačiji način i time nam otkrivaju dublje istine o likovima i daju bolnije uvide u jednu, ispostavlja se, duboko tragičnu ali na kraju bez ostataka herojsku životnu priču. Dakle, obavezno.

Film: Spider-man: Into the Spider-Verse

Vratio sam se sa projekcije animiranog filma Spider-man: Into the Spider-Verse, kod nas pomalo nezgrapno prevedenog kao Spajdermen: Novi svet, i mislim da neće biti PREVELIKO iznenađenje za čitaoce ako kažem da sam pola firma proveo u suzama. Mislim, naravno, uz andropauzu idu i te nestabilnosti raspoloženja i preterane emotivne reakcije, ali mislim da mogu da se složim sa internetom koji poslednjih nedelju dana razložno (i ekstatično) ponavlja da je Into the Spider-Verse do sada najbolji film koga je Spajdermen imao u bioskopima. I to kažem kao neko ko je voleo čak i Webbove Amazinge!

S obzirom da je ionako momenat silnih godišnjih svođenja računa i perspektiva, dozvolićete mi momenat da zastanem i kažem: KAKVU  je GODINU Spajdermen imao! Tom Holland se potvrdio kao timski igrač i duša Avengersa u filmu sa GOMILOM ikoničkih likova i cementirao ideju Spajdermena kao superheroja koji ne gubi vezu sa bazom ni u momentima najvećih kosmičkih iskušenja. U stripovima, Dan Slott je završio decenijski rad na Amazing Spider-manu na veoma dostojanstven način ali relansirani Amazing koga piše Nick Spencer a crta Ryan Ottley je bolji nego što sam se ikada nadao da će biti. Lažem, naravno, nadao sam se da ćemo dobiti idealan spoj Nicka Spencera koji je onako blistao pre Secret Empire i Ottleyja za koga od prošle decenije znamo da je rođen za ovakve stripove i Amazing je za sada istinski amazing. Chip Zdarsky je takođe nastavio sa odličnim Spectacularom opravdavajući dobijanje sopstvenog serijala. Neki satelitski serijali su se završili – Latourov Spider-Gwen sve odličniji do samog kraja a Jodi Houser je svoj (mislim, ona je napisala više epizoda i od veterana kakvi su Slott i Conway) Renew Your Vows ODVALILA – a neki su započeli – Saladin Ahmed sada piše Milesa Moralesa, Gage i Taylor uskoro započinju svoje serijale. Spajdermen u stripu odavno nije bio u boljem stanju.

Dobili smo i fenomenalnu Insomniacovu igru koja nastavlja da daje kroz vrlo dobre DLC epizode (od kojih sam treću sinoć daunloudovao a onda jutros odneo konzolu na servis jer su mačke OPET polomile HDMI konektor – klasičan Parker Luck) i za koju mnogi vele da je bolja priča od svih dosadašnjih filmova o ovom junaku. Na kraju godine dobili smo Into the Spider-Verse, dugometražnu animaciju koja je istovremeno i ubedljiv umetnički iskaz vezan za Spajdermena na filmu, kao i nemilosrdni korporacijski marketing i proširivanje polja delovanja na sve strane. Ako nije jasno zašto sam bio u suzama: od sreće. Od sreće što vidim ideje koje su stripovi isprobavali, sa kojima su eksperimentisali i na kraju ih, uz dosta proba i grešaka, razvili u punokrvne priče, te ideje iskorišćene da se napravi film koji manifestno, čak prkosno poništava ideju unikatnosti Spajdermena i umesto nje nudi ideju zajednice, povezanosti (umrežavanja), deljenja istih vrednosti bez obzira na distance i prebivanje u – bukvalno – odvojenim stvarnostima.

Sa jedne strane ovo deluje kao zaista izdajnička tangenta u odnosu na Spajdermenove temeljne definišuće karakteristike – usamljenost, izopštenost iz društva, strašna tajna koja se čuva voljnim prebivanjem na margini zajednice, građenjem namerno otuđene persone da bi se zaštitili drugi-koji-ne-znaju itd. – ali Into the Spider-Verse je onaj drugi deo rečenice koji čekamo da čujemo više od pola veka, potvrda da niste sami čak i kada ste usamljeni, da vaše vrednosti nisu vrednosti solipsističkog monoidejiste koji se izgubio u filozofiranju već vrednosti koje dele mnogi samo ih treba inspirisati da u sebi pronađu snagu da ih odbrane.

U stripovima ovo je već temeljito obrađena tema i Dan Slott, ma koliko bio kritikovan (a bio je i kritikovan i hvaljen) za svoj rad na Amazing Spider-manu, je presedane već uspostavio kroz Spider-Verse koji je, naravno, bio mnogo komplikovanija priča od ovoga što imamo u filmu i zasnovana na nekim relativno problematičnim idejama iz vremena J. Michaela Straczynskog, ali je utemeljio ideju o Spajdermenu (Spajdervumen, Spajderpanku, Spajder-hemu itd.) kao toj nekoj moralnoj osi svakog Marvelovog univerzuma i iz ovoga su iznikli i odlični varijeteti poput Spider-Gwen (tangenta: film sam gledao u majici Spider-Gwen i duksu Amazing Spider-man). Naravno, ovde je i Bendisov Ultimate Spider-man sa Milesom Moralesom bio jednako značajno otrzanje utemeljenoj klasici i proširivanje esencijalnih vrednosti koje Spajdermenov mitos nosi tako da obuhvate širi krug zajednica i osoba.

Da ne bude zabune, naravno da je ovo istovremeno i klasično korporacijsko proširivanje brenda, pretvaranje Spajdermena iz lika u klasu likova i ako bismo da budemo cinični, sve možemo da posmatramo samo sa te strane i gunđamo kako sve to nije „pravi“ Spajdermen, jelte. Ali opet…

…opet ostaje da je Into the Spider-Verse jedna proslava upravo najsuštinskije spajdermenovštine, lišena cinizma upravo time što prepoznaje da gubici i žrtve koje se vezuju za Spajdermena na kraju dana NISU unikatni, da je kapacitet za prevladavanje traume i pronalaženja u sebi snage da se posle nje ustane, bude bolji i više brine za ljude oko sebe nešto što je ljudima zajedničko i da je neophodna inspiracija i podrška da bi ti ljudi bili ono što zaista mogu da budu. Ja se nadam da je poznato koliko volim originalnog Spajdermena i da ne prestajem da ga čitam poslednjih 40 godina ali kreativna odluka da se njegova tragedija i sazrevanje koju je ono trigerovalo prikaže kao nešto što se ljudima DOGAĐA i da ljudi jedni drugima mogu da pomognu da shvate da njihova trauma nije unikatna a njihova žrtva donosi razliku u svet (univerzum, multiverzum), ovo je važna i korisna kreativna odluka koju ne može da zamagli činjenica da se to ugred koristi da se Spajder-stvari sada ciljano marketiraju i etničkim manjinama i devojčicama i, hm, inteligentnim svinjama…

Neću da prepričavam film jer priča zapravo i nije toliko bitna. Ona u najboljem slučaju služi kao vozilo da se u film doveze nekoliko verzija Spajder-ličnosti koje mogu da jedne u drugima prepoznaju ono za šta se plaše da im samima nedostaje. Imposter syndrome je uvek bila važna odlika Spajdermenove psihologije i Into the Spider-Verse je jedna velika terapija kojom se ovaj sindrom leči i tu su Kingpinov by the numbers plan i how convenient suportivna verzija strine May samo pribor da se terapija odradi. Likovi su mnogo bitniji, pre svega odličnni Miles Morales ali i promašeni Spajdermen iz druge dimenzije. Njihov odnos je za film ključan i svi ostali, uključujući Gwen su uglavnom tu kao prilog, mada, naravno, videti Spider-man Noira, Gwen i Spider-hama na ekranu zajedno, neću lagati, od toga može da se rikne. U svakom slučaju, film je o likovima i ako ste čitali Ultimate Spider-man i Spider-verse, uglavnom ćete znati sve šta se dešava (uključujući Ultimate verziju Prowlera koja je vrlo verna strip-predlošku) ali to neće umanjiti uživanje u njihovom odnosu i hemiji.

Naravno, ako niste baš TOLIKI fan Spajdermena, svakako ćete priču pratiti onako kako pratite sve te savremene animirane filmove, sa predvidivim smenama ritma i tona i komplikovanim astrofizičkim i filozofskim temama komprimovanim u po dve-tri rečenice kako bi se napravilo mesta za poučne poruke, ali Into the Spider-Verse ima nešto što ga vidno izdvaja od ostatka zahuktale animirane produkcije za bioskop:

Grafički dizajn.

Mislim, animacija je odlična ali u 2018. godini animacija je već standardno odlična gde god da pogledate, no grafički dizajn Into the Spider-Verse je ono što je za ovaj film unikatno. Sa jedne strane inspirisan funk i hip-hop kulturom kao što i dolikuje filmu koji ima crnog protagonistu iz Bruklina, film se nimalo slučajno služi grafitima kao jednom od polaznih tačaka za svoj izgled. Naravno, kako su se mnogi autori grafita od sedamdesetih nadalje inspirisali stripovima, ovo je jedan zgodan perpetuum mobile, ali Into the Spider-Verse se ne zaustavlja na ovome. Ovde ima mnogo pop-arta (koji je, ponovo, inspirisan stripovima), klasične stripovske montaže i količinu zdrave psihodelije kakvu samo priželjkujemo da možemo da vidimo u više bioskopskih produkcija. To što je ovo animirani film, naravno, daje više slobode za akcione scene da budu i humorističke i „nerealne“, ali način na koji se animatori igraju sa eksplozijama boja i specijalnim efektima je možda najbolji način da se podseti ko je i u kojoj eri kreirao Spajdermena.

Na kraju godine u kojoj su umrla oba orignalna kreatora Spajdermena, Spajdermen je življi i relevantniji nego, čini se, ikada. Ovo pritom nije Spajdermen naših otaca, sačuvan u ćilibaru kao prepotopska muha i zamrznut da se nikada ne promeni, već Spajdermen koji živi, trpi, podiže se i nastavlja. Pa i Spajdermen koji se, hm, razmnožava. Into the Spider-Verse je zalog za budućnost koja je, sudeći po post-credits sceni, obezbeđena barem do 2099. godine. Film koji legitimizuje ideju o „običnim“ herojima iz komšiluka i na koji vredi odvesti decu (koja su, uostalom, činila 90% publike u sali i, neobjašnjivo ali sasvim tačno, ponavljala „Uroš je Spajdermen“), ali i otići kao odrasla osoba koja u sebi ima makar mrvu interesovanja za superheroje.

Završne napomene: film je gledan u najneoptimalnijim uslovima – 3D sa nasinhronizacijom a opet, to nije mnogo škodilo.

Video igre: Marvel’s Spider-man

Kao što sam pre neki dan i pomenuo, završio sam Marvel’s Spider-man* i, kao što sam takođe možda natuknuo, igra je uspela da me prijatno iznenadi. Sad, da ne bude zabune, očekivao sam da ovo bude solidan naslov, kao i da će moja još-malo-pa-celoživotna fascinacija Spajdermenom da kompenzuje sigurno postojeće nedostatke u nekoj meri, ali Insomniac su uspeli da prebace priličan broj mojih očekivanja i naprave igru koja će se legitimno nadmetati za naslov igre godine kada za to dođe vreme. S obzirom da je u pitanju open-world naslov koji će morati da se suoči sa teškašima kao što su Assassin’s Creed Odyssey koga, eto, svi, uključujući Milana, prilično hvale, i Red Dead redemption 2, koji samo što nije, to je priličan uspeh. U donjem tekstu pokušaću da obrazložim kako se desilo da je studio i dalje najpoznatiji po Spyro the Dragon igrama napravio najbolju Spajdermen igru u istoriji Spajdermena. I igara.

 

* U daljem tekstu verovatno samo Spider-man. Ili MSM, da budemo malko kinki.

 

Spajdermen je, naravno jedan od najprepoznatljivijih likova vaskolike popularne kulture a ovo je URPKOS relativno loše primljenim filmovima iz poslednjih nekoliko godina. Da Homecoming nije uspeo u onome što je uspeo, verujem da novih filmova o Spajdermenu ne bi ni bilo jedno izvesno vreme. Ipak, ni loš učinak Amazing Spider-man filmova, ni činjenica da se stripovi danas ne prodaju ni približno u tiražima koje su tukli devedesetih godina, nije uspela da značajno umanji slavu Spajdermena i njegov, jelte, brend rekognišn. Nepobitna je činjenica da u centru Beograda mogu da odaberem bilo koji smer i krenem da hodam i da neću preći ni 300 metara pre nego što u izlogu neke od prodavnica ne ugledam ranac, svesku, privezak ili nešto četvrto brendirano dragim Spajdijevim likom. Spajdermen je, kako bi to Tramp rekao, YUGE, i on je YUGE već decenijama. Koliko je drugih zapadnih superheroja imalo sopstvenu mangu, onu pravu, pravljenu i izdavanu u Japanu? Vrlo malo, zapravo, a još manje ih je to imalo tako rano: Spajdermen i Hulk su imali svoje mange još 1970. godine ali dok je Hulk tokom naredne četiri decenije uživao svoje uspone i padove, (mislim, kuda dalje da odete kada vas na televiziji još 1977. godine igra Lou Ferrigno? KUDA?) Spajdermen je išao samo na više. Od slabo popularne televizijske serije iz 1977. godine (čiji sam bioskopski kat gledao par godina kasnije u pokojnom bioskopu Balkan – uz veliku zahvalnost pokojnoj majci koja se žrtvovala za sinove) pa do Homecominga prošlo je skoro četrdeset godina a Spajdermen je samo proširivao svoju medijsku imperiju.

 

 

Sve ovo naglašavam s obzirom da Marvel’s Spider-man na neki način ostavlja utisak kao da je u pitanju prva Spajdermen igra, iako je zapravo – tridesetšesta (slobodno proverite, pričekaću). Prva Spider-man igra je urađena još 1982. godine za Atari 2600 i bila interesantna varijacija na vertikalno skrolujući platformer gde ste se pentrali po fasadi zgrade i kešali o mrežu, spasavajući civile i skupljajući bombe. Dve godine kasnije dobili smo tekstualnu avanturu o Spajdermenu (a koja je bila samo jedna od nekoliko igara iz serijala koji je imao i Hulka, te pola Fantastične Četvorke) a što je verovatno najbizarniji plemeniti napor u istoriji napora – Spajdermen je, svakako, u velikoj meri i psihološka (melo)drama umotana u sapunsku operu umotana u akcioni film umotan u naučnofantastični palp – ali spakovati njegovu naglašenu atletsku kinetičnost u tekstualni medijum je prilično hrabar potez, pa makar i uz obilate ilustracije koje su, nažalost, od boja imale samo magentu i ljubičastu pa je igra delovala halucinantnije nego što bi možda trebalo…

 

O ovome pričam jer se tokom godina pokazalo da je prenošenje Spajdermena iz likovnog ali statičnog medijuma kao što je strip u medijum animacija ali i interakcije kao što su video-igre zapravo prilično veliki izazov. Drugi superheroji nisu nužno imali sjajne igre – Supermen 64 se tradicionalno smatra jednom od najgorih igara ikada napravljenih – ali je ispadalo da je lakše napraviti igru u kojoj glavni lik leti nego onu u kojoj se poput Tarzana keša o mreže i bacaka između zgrada. Tek je Neversoftova igra iz 2000. godine za Playstation 1 (naravno, i ona se zvala samo Spider-man) uspela da kreira mehaniku svingovanja na mreži i veranja po fasadama koja je delovala uverljivo i razumno udobno i zatim su sledećih godina drugi developeri sa promenljivim uspehom kopirali ovu mehaniku ali skoro niko od njih nije napravio pamtljivu igru. Ovde su Treyarch (danas poznati po Call of Duty: Black Ops podserijalu) napravili priličan spleš kada su konačno sa Spider-man 2 iz 2002. godine uspeli ne samo da unaprede mehaniku igre već i da je spakuju u razumno otvoreni svet nalik (ako dovoljno zažmirite) na GTA III i ta se igra do danas smatra jednom od najboljih igara o Spajdermenu.

 

 

Dva su za to razloga: prvi je što je mehanika kretanja bila intuitivna a razumno zahtevna sa potrebom da mrežu zaista zakačite za fizički objekat u okruženju da biste je koristili za kretanje (prethodne igre su mrežu kačile u prazno, nadajući se da će igrači biti dovoljno opijeni igranjem da im to ne zasmeta) i sa tim povezanom veštinom koji ste morali razviti da biste efikasno prelazili grad. Drugi je što je grad imao ne samo nebodere već i ulice i ljude na njima – prethodni naslovi, uključujući prvi Treyarchov pokušaj na Spajdermenu, su imali samo solitere a ulica je bila sakrivena oblacima/ dimom/ izmaglicom i igra je prekidana ako biste se spustili ispod nekog sprata. Spider-man 2 je imao nasumične misije sprečavanja uličnih zločina, kao i gomilu negativaca kojih nije bilo na filmu u to vreme i ova igra, te njen direktni sledbenik (mada ne tehnički i nastavak), Ultimate Spider-man za koga je Bendis napisao skript a Bagley nacrtao koncept-art će dugo vremena ostati neprevaziđene po osećaju „spajdermenstva“ koji su davale, a uprkos tome što je Activision besomučno proizvodio nove Spajdermen naslove, ni jedan nije smatran dostojnim ove dve.

 

Hoću da kažem, kao da niko, uključujući Treyarch nije ima ideju kako da stvari zaista pogura dalje pa su naslovi iz Xbox 360/ PS3 ere svi bili osrednje igre od kojih je skoro svaka dobijala relativno entuzijastične prve reakcije samo da bi veoma brzo bila zaboravljena. Naravno, uticaj Arkham Asyluma se osetio i u Spajdermen igrama, kao i u svim ostalim kostimiranim akcijašima iz trećeg lica ali ni Treyarchove ni Beenoxove igre nisu ostavile značajnog istorijskog traga.

 

Sve do, dakle, momenta kada je Activision konačno batalio licencu a Sony, takođe konačno, shvatio da je vreme da se sa njom uradi nešto pametno.

 

Ja sam imao dosta čudnu reakciju kada sam saznao da Insomniac radi Marvel’s Spider-man. Naime, bilo mi je drago zbog kalifornijskog studija čiji sam Ratchet and Clank serijal voleo a čija je poslednja igra (rimejk prve igre živopisan na ovom topiku pre oko dve i po godine) bila i najbolja, ali sam se i pitao da li je Insomniac zaista najbolji izbor za nešto za šta mi se činilo da su Sucker Punch prirodniji. Oba Sonyju bliska studija su tokom Playstation 2 ere napravila gomilu dobrih i voljenih 3D platformera sa simpatičnim životinjama u glavnim ulogama ali je Sucker Punch već dokazao svoju superherojsku ekspertizu sa InFamous serijalom, plus Sony je kupio ovaj studio još 2011. godine i… recimo da sam imao i određene sumnje u to da Insomniac imaju kvalitet potreban da izguraju igru kakva je Marvel’s Spider-man morao da bude da bi prekinuo decenije loše sreće.

 

Ali Insomniac je pretekao i ovo ne samo da je bez ikakve sumnje najbolja Spajdermen igra do sada napravljena („Uspeh iz tridesetšestog puta!“ glasio bi blurb kada bi me neko plaćao da pišem blurbove) već je i ovim kalifornijski studio napravio svoju prvu zaista AAA igru – ne po namerama već po rezultatima. Resistance i Sunset Overdrive jesu bili dostojni pokušaji ali tek sa Marvel’s Spiderman se može reći da su Insomniac pogodili sve mete napravivši naslov koji je istovremeno i ekspanzivan i fokusiran, i mehanički duboko zadovoljavajući i narativno kvalitetan. Možda najvažnije, ovo je produkcijski očigledno jedna od skupljih igara ove godine, ali istovremeno i igra sa priličnom količinom te neke… duše. Što za tridesetšestu igru o Spajdermenu, napravljenu na osetljivoj razmeđi korporacijskih interesa (Sony, Disney, Marvel…) uopšte nije mala stvar. Neke prethodne igre iz serijala su imale neke od ovih elemenata – za Spider-man 3 je, recimo, Activision uspeo da utera skoro ceo prvi red glumaca iz trećeg Raimijevog filma da pozajmi glasove likovima: tu su bili i Tobey Maguire i James Franco i Topher Grace i Thomas Haden Church, pa čak i  J. K. Simmons (Kirsten Dunst, pak, nije, što je verovatno nekakav zloslutni signal), a za Spider-man: Shattered Dimensions su se Beenox polomili da uključe gomilu alternativnih univerzuma iz stripova, a uz Dana Slotta na scenarističkim dužnostima, varirajući pritom gejmplej između raznih alternativnih Spajdermena – no tek ovogodišnji Spajdermen kao da je doživeo tu savršenu oluju u kojoj su se kockice složile na (skoro) perfektan način. Drugačije rečeno, iako su i ranije postojale igre o Betmenu, neke od njih i popularne, za Arkham Asylum su ljudi koristili termin „simulator Betmena“ da bi opisali sveobuhvatnost „Betmen“ iskustva koje je ta igra pružala. Marvel’s Spider-man je isto to samo za Spajdermena – simulator života Spajdermena koji u svakom svom segmentu pruža ono što ste zamišljali čitajući stripove (ili gledajući animirane i igrane filmove, pa i igrajući inferiorne igre…): i superherojsku dramu i humor i toplu ljudsku priču ispunjenu relatibilnim likovima, i odličnu superherojsku akciju u otvorenom svetu gde se borite protiv nasumičnog uličnog kriminala i pažljivo, ručno pravljene misije u kojima morate kombinovati šunjanje i borbu, pobediti ikoničke Spajdermenove negativce i promeniti sudbinu ansambla likova (i, uostalom, grada Njujorka), i perfektno odmeren borbeni sistem u kome Spajdermen koristi svoju agilnost, pauk-čulo, te gomilu spravica koje je sam dizajnirao, ali i odličan sistem kretanja po gradu koji je i sam veliki, ekspanzivan i uverljivo živ.

 

Za svu ovu dobrotu svakako treba da pohvalimo Insomniac ali ne bi bilo ljudski da ne primetimo kako je verovatno u presudnoj meri tu uticalo što je igru izdao Sony – na kraju krajeva, Activision su imali decenije na raspolaganju da naprave ultimativnu Spajdermen igru a Sonyju je to uspelo iz prvog puta (iako je, dakako, Activision izdao jednu od boljih Spajdermen igara u istoriji – gore pominjani Ultimate Spider-man) i verovatno nije stvar samo u novcu već i u pažnji koja je igri posvećena. U svakom slučaju, Sony je nastavio svoj pobednički pohod u ovoj generaciji pa su tako posle prošlogodišnjeg Horizona i Uncharted: The Lost Legacy, ove godine izbacili God of War koji je dobio ozbiljne pohvale sa svih strana (dobro, izbacili su i Detroit…), a sad mogu da se zakite i Spajdermenom, što ih sve stavlja u veoma udoban položaj pred kraj konzolne generacije…

 

Elem, na koje je sve načine Marvel’s Spider-man dobar?

 

Prva i najosnovnija stvar kod Spajdermen igara je da pogodite dizajn kretanja. Kako već rekoh, za razliku od drugih superheroja, Spajdermen niti leti niti (načelno) vozi već ima taj nezgodni „tarzanski“ stil koji podrazumeva blizinu objekata na koje može da zakači mrežu kako bi onda pomoću nje prelazio razdaljine. I mada Neversoft jesu napravili pobednički sistem pre skoro dve decenije, a koji su kasnije igre svih developera praktično kopirale i rafinirale, Insomniac su ga doveli skoro do savršenstva. Ne samo da u ovoj igri zaista morate zakačiti mrežu za neki fizički objekat u okruženju već su developeri pažljivo narihtali ovaj sistem da se na veoma intuitivan način kombinuju automatske i „ručne“ radnje. Ovo znači da će samo držanje i puštanje R2 tastera na kontroleru uglavnom uspeti da vas provede kroz grad, ali da će tek osmatranje okolnih objekata i strateško korišćenje skokova potpomognutih mrežom i posebne „point launch“ tehnike moći da vam da visinu i, pogotovo, brzinu potrebnu da pristignete neprijatelje koji beže ili obavite druge zadatke koji zahtevaju žurbu. Rezultat je da je svingovanje u ovoj igri onaj odlični koktel „lakog da se nauči, teškog da se usavrši“ i da ćete se već posle petnaestak minuta u igri osećati kao Spajdermen jer ćete svingovati između zgrada i raditi fantastični trostruki salto mortale na vrhu luka, iz čiste radosti (i za malecnu XP nagradicu), ali da ćete tek za nekoliko sati zaista BITI Spajdermen koji kriminalce u kolima što vrtoglavo jure kao od šale prati kroz lavirint oblakodera i, izbegavajući kišu metaka u letu, naskače na krov iz velike daljine i deli malo ulične pravde.

 

Sa ovim je povezano i to da je Njujork u ovoj igri – konkretno Menhetn – po raznim mišljenjima najbolji do sada napravljen u igrama. A ovo, reklo bi se, uključuje i Liberty City iz GTA serijala. I ne pričamo ovde samo o arhitektonskim uverljivostima – mada jeste lepo videti i Central park i Bruklinski most, i Paklenu kuhinju, i Empire State Building, ali i Empire State University, pa čak i zgradu Avengersa  – već i o, opet, toj nekoj duši grada. Tu i tamo ćete videti karakteristične radnjice i saobraćajne gužve, ali će vas mnogo više osvojiti način na koji Njujorčani reaguju kada vide Spajdermena – od onih koji ga kritikuju i na njega se deru, pa do onih koji ga obožavaju i traže mu da im baci kosku ili da urade selfi sa njim. U igri postoji i detaljan social feed gde možete da čitate razne (fiktivne, naravno) tvitove koji se tiču Spajdermena, a J. Johan Jameson ima i svoj podkast (Just the Facts with JJJ) koji je zabavan koktel konspiratologije i old-man-yells-at-cloud estetike sa zapravo dubokim uvidima u realnost superherojštine. Hoću reći, pročitao sam na par mesta kritike kako stanovnici grada nemaju isti nivo samostalnosti kao, recimo, njihovi parnjaci u GTA i mada je ovo tehnički tačno, mislim da su takve kritike malko nepravedne i da gube iz vida da je ovo igra čija je mehanička zahtevnost na jednom drugom nivou zahvaljujući brzom kretanju protagoniste. Fakat da imate na raspolaganju OVOLIKI grad kroz koji bez ikakvih učitavanja ili štuckanja možete da jurite na bilo koji stranu, menjajući visine i praveći svakojake kerefeke, skačući po vozovima (i, što je pre par nedelja na tviteru bila sportska disciplina za sebe – ispred vozova) i jureći, recimo, golubove a da onda doskočite na ulicu a prolaznica vam dobaci da ste car i slika se sa vama – ovo je nešto što igre do sada zapravo nisu imale, ne izvedeno ovako bešavno.

 

A to je, za mene, jako značajno. Spajdermen je definisan gradskom sredinom i za razliku od drugih superheroja njegovo kretanje zavisi od postojanja visoke urbane arhitekture tako da je spona sa gradom koja je u ovoj igri napravljena na više nivoa veoma važna za sveukupni utisak. Duboko je zadovoljavajuće da su Insomniac ovo odradili sa ovolikom pažnjom.

 

Drugi važan sistem je borba. Ponovo, još od Neversofta – pa čak i nešto ranije, od vremena Capcomovih borilačkih igara u kojima je Spajdermen gostovao – generalno je utemeljena filozofija borbe za Spajdermena u igrama. Brzina, agilnost, elastičnost, pre nego sirova snaga, ovo su postojano tokom decenija bile odlike borbenih sistema Spajdermen igara, sa postepeno uvođenim varijacijama i dodacima. Insomniac su samo napravili nekoliko logičnih koraka napred uz očigledno veoma pažljivo razmišljanje o implikacijama svakog od njih. Rezultat je da je ovo jedno od najtaktilnijih borilačkih iskustava ove godine, izuzetno uglancana kombinacija vizuelne i zvučne signalizacije sa gotovo perfektnim kontrolama i dubokim razumevanjem šta Spajdermena izdvaja od drugih junaka video-igara.

 

 

Hoću da kažem, od Arkham Asylum su mnoge superherojske (i mnoge nesuperherojske – Sleeping Dogs, Shadow of Mordor, Mad Max…) igre preuzele ritmički borbeni sistem zasnovan na pravilnom unošenju jednostavnih inputa i posmatranju signalizacije koja upozorava na neprijateljski napad, a radi neophodne kontre. I Spajdermen igre u post-Arkham Asylum periodu su radile isto ovo i sve je to razumljivo – ovaj sistem ima svoju imanentnu prijatnost jer je zasnovan na ritmu a odsustvo pravih komboa i potrebe da se bubaju kompleksniji unosi znači i da publika kojoj bi i God of War bio prekomplikovan a sa Bayonettom ili Devil May Cry ne bi znala šta da započne neće biti odbijena previsokom kompleksnošću.

 

No, Marvel’s Spider-man zapravo ovaj sistem zadržava samo u tragovima i kreira borilačku mehaniku koja je značajno agresivnija i, za Spajdermena, mnogo prirodnija.

 

Hoću reći, većina ovih igara (čak i ovogodišnji God of War koji nema ovakav sistem i bliži je pravim character action naslovima), recimo, obavlja veliki deo posla umesto igrača, na primer radeći automatsku korekciju za distancu do protivnika koga je sistem nanišanio ali koga model u igri ne može sa datog mesta da zaista domaši. Kada se ovo uradi elegantnije – na primer Betmen – imamo dodatnu animaciju koja prikazuje da model zaista napravi pokret u pravom smeru. Kada se uradi manje elegantno (tj. kada developeri ovo, kao, pokušavaju da sakriju), kao u God of War, onda vidimo kako model samo klizne po podlozi prema protivniku pre nego što ga udari. Marvel’s Spider-man ovo ne mora da radi i, zapravo, igra vam ne nudi vidne korekcije distance, puštajući vas da mašete po vazduhu dok je protivnik udaljen korak ili dva od Spajdija, a ne mora da radi jer Spajdermen već ima „prirodan“ mehanizam za korekciju distance u vidu svoje mreže. Otud je u borbama pritiskanje jednog dugmeta (uz okretanje u generalnom smeru udaljenog protivnika) dovoljno da Spajdi ispali mrežu a onda se njom, jednim tečnim, elegantnim pokretom, privuče protivniku i navali da ga mlati ne prekidajući tok borbe. Ovo je veoma uspelo rešenje jer igra i dalje ima ispod haube automatiku koja se brine o tome da usred ršuma tuče sa nekoliko osoba ne morate da preterano precizno nišanite baš onu koju ste poželeli sledeću da napadnete, a da opet ultimativna odgovornost za planiranje taktike i izvođenje glavnog dela radnje leži na igraču. U kontrastu sa ovim, Arkham igre često zahtevaju samo pritiskanje dugmeta, bez potrebe da osmatrate okruženje i gurate palicu i u jednom smeru, jer će sistem sam odabrati sledećeg protivnika i Betmena automatski transportovati do njega.

 

Zvuči kao mala razlika, ali je zapravo ogromna u pogledu toga koliko igrač oseća da ima kontrole nad likom koga vodi i odvijanjem borbe. Spajdermen po prirodi stvari, zbog svoje brzine i okretnosti mora da ima način da u haosu bitke u deliću sekunde pravi taktičke odluke i izvodi ih vratolomnim tempom a Insomniac su kreirali sistem koji omogućava da algoritmi i igrač zajedničkim radom gde svako ima važan ali ne jedino važan deo posla, kreiraju uverljivo Spajdermen iskustvo.

 

Svi ostali elementi borilačkog sistema funkcionišu u skladu sa ovom filozofijom: na primer, igra nema blokiranje ali ima dugme za izmicanje koje, u zavisnosti od preciznosti kojim izmicanje izvodite donosi i druge povoljnosti („perfect dodge“ ne samo da usporava vreme nego i automatski ispaljuje mrežu na lice protivnika a što će ga zaslepeti na nekoliko trenutaka, dajući igraču vremena da se pregrupiše, eventualno napadne druge protivnike ili se samo namesti da ga patosira specijalkom). Ako izmicanje izvedete blizu zida ili automobila, Spajdi će se, u skladu sa svojom atletskom prirodom, zalepiti za vertikalnu podlogu, nakon čega izvođenje napada podrazumeva ne običan udarac rukom ili nogom, već skok u pravcu neprijatelja koji može da sruši više od jednog čoveka na zemlju.

 

Naravno, Spajdi ima svoju mrežu i ona u borbi ima dragocene upotrebe: od mogućnosti da brzo prelazite sa kraja na kraj bojišta i u tren oka se prebacujete do udaljenih protivnika, preko otimanja neprijateljima oružja iz ruku, vezivanja neprijatelja mrežom (a zatim, ako ste otključali potrebne poteze i korišćenje ovako vezanih neprijatelja da njima mlateći unaokolo izudarate druge neprijatelje), otkidanja vrata sa automobila ili poklopaca šahtova (paleta, buradi i druge galanterije koju zatičete na gradilištima i u skladištima) kojima ćete nokautirati udaljene neprijatelje, pa sve do, nakon otključavanja sposobnosti višeg nivoa, premlaćivanja kriminalaca njihovim sopstvenim otetim oružjem i hvatanja raketnih projektila u letu, te vraćanja na adresu pošiljaoca. Arkham igre jesu imale Batarange i ostale Betmenove zezalice ali Spajdijeva mreža je jedna od najboljih alatki u superherojskim igrama do današnjeg dana.

 

Ali to ne znači da Spajdi nema SVOJE zezalice. U ovoj priči o Spajdermenu, osvežavajuće, nemamo posla sa mladim superherojem koji tek uči lekcije o moći i odgovornosti. Ovde imamo posla sa Peterom Parkerom koji se već osam godina bavi superherojštinom, dakle, mladom ali odraslom osobom jakog intelekta i velike naučne radoznalosti. U ovoj igri Spajdermen ne samo da je dizajnirao svoje veb-šutere nego i svu silu drugih elektronskih pomagala, od posebnih sočiva u masci koja mu omogućuju identifikovanje prioritetnih elemenata okruženja, pa do spajder-dronova, ručnih granata sa mrežom i drugih borbenih pomagala. Iako na prvi pogled ovo zaista deluje primerenije Betmenu nego Spajdermenu (superheroju sa ograničenim budžetom – uostalom, jedan od podzapleta u igri je da Peter mora da se iseli iz stana jer nije na vreme plaćao kiriju), meni je izuzetno prijalo što je Dan Slott poslednjih godina u stripu potencirao Peterov veliki intelekt i naučnu disciplinu, i što ova igra onda prirodno ekstrapolira to da će klinac koji je sa 15 godina dizajnirao veb-šutere i spajder-trejsere, kao odrasla osoba umeti da napravi i druge jeftine a korisne sprave da mu se nađu u borbi protiv zločina.

 

(Dobro, malo mi je žao što igra ni na koji način ne sugeriše postojanje Spajder-bagija, ali uzdam se da nešto mora da se sačuva i za nastavak)

 

 

Na sve to dolazi i pauk-čulo, posebno šesto čulo koje Spajdermena upozorava na neposrednu opasnost i ovo je naprosto najprirodniji spoj u superherojskim igrama uopšte: gomila drugih likova, uključujući Betmena, u igrama ima vizuelne indikatore na neposrednu opasnost, ali kod Spajdermena ovo zapravo ima apsolutno kanonsko utemeljenje i ova je mehanika besprekorno uvezana u brzu, dinamičnu borbu, sa pravovremenim upozorenjima i odličnim nagradama za hladnokrvno reagovanje.

 

No, jedna od najboljih odluka u dizajniranju borbenog sistema je svakako bilo kreiranje „focus“ merača koji se puni uspešnim napadima, atraktivnim potezima i dobrim izbegavanjima protivničkih nasrtaja. Fokus ne samo što je posle određenog vremena moguće potrošiti na specijalne napade koji protivnike eliminišu iz udarca (i uz neke superatraktivne animacije) već se on može trošiti i na obnavljanje zdravlje tokom borbe. Ovo je omogućilo Insomniacu da Spajdermena ubace u neke zapravo prilično teške okršaje a da ne moraju da posežu za veštačkim načinima obnavljanja zdravlja, vezujući očekivani životni vek glavnog lika pre svega za taktičko razmišljanje i veštinu igrača.

 

 

Sve to na gomili daje zapravo prilično dubok ali intuitivan i za čitanje jasan sistem u kome je protivnička agresivnost podešena tako da budete pod stalnim pritiskom ali da uvek imate osećaj da kontrolišete borbu, svesni šta će protivnici učiniti pre nego što oni to zaista učine i kadri da mislite jedan ili dva poteza unapred. Malo u igrama ima lepših osećaja od toga kada gomilu naoružanih Silver Sable plaćenika sravnite sa zemljom koristeći između ostalog njihove sopstvene puške, otkinute velikokalibarske mitraljeze sa oklopnih vozila i srušene snajperske tornjeve – svesni da ste brzinom, gipkošću i pre svega dobrim taktičkim razmišljanjem usred uzavrele bitke trijumfovali nad brojnijim i teško opremljenim neprijateljem.

 

Igra ima i ne toliko razrađen ali solidno zadovoljavajući šunjački sistem koji ispravno prepoznaje kapacitete Spajdermena (čoveka koji može da se penje uz fasadu nebodera i hoda po plafonu) za stealth pristup gejmpleju i mada se opcione šunjačke challenge misije zasnivaju na omrznutoj ideji da ste fejlovali čim vas neko primeti, izvan njih je šunjanje solidno racionalna opcija u situacijama sa više neprijatelja gde ćete biti u stanju da poprilično istanjite krdo pre nego što neizbežno krene šaketanje.

 

Širi dizajn igre je, naravno, u skladu sa filozofijom AAA dizajna u 2018. godini, ali opet inteligentno podešen da se iz te filozofije izmuze maksimum zadovoljstva za igrača, ali uz prihvatljivu cenu (u vremenu i potencijalnoj frustraciji).

 

Šta hoću da kažem: igra ima nekoliko „valuta“ koje sakupljate na razne načine, od iskustvenih poena koji se dobijaju za prelazak misija, ali i za dobre poteze u borbi, pa i za izvođenje akrobacija dok samo lenjo svingujete preko grada, pa do posebnih „tokena“ koje dobijate za distinktne aktivnosti: jedna vrsta se dobija za borbu, druga za naučna istraživanja, treća za turističko obilaženje grada itd. Ove valute se zatim koriste na različite načine pošto je 2018. godina i svaka igra je istovremeno i RPG. Iskustveni poeni otključavaju nivoe koji Spajdermenu daju više zdravlja i jače mišiće, ali i poene što ćete ih razmenjivati za nove poteze sa tri odvojena tehnološka drveta (pošto mi je igra jako prijala, ozbiljno sam se pozabavio njenim opcionim sadržajima, pa sam najviši nivo dosegao i sve tehnike otključao daleko pre njenog kraja) – uključujući brže kretanje po gradu, atraktivnije borbene poteze, i malo lakše šunjanje. Tokeni, pak služe za otključavanje novih spajder-gedžeta, njihovo apgrejdovanje, ali i za otključavanje novih Spajdermen kostima koji pored očigledne kozmetičke atraktivnosti, donose i posebne specijalne borbene kapacitete (odnosno Spajdermenovu verziju „super napada“). Na primer, otključavanje Iron-Spider kostima iz Civil War daje pristup metalnim udovima na leđima koje možete (kad se merač napuni) usred borbe aktivirati i DEMOLIRATI opoziciju a neki drugi kostimi daju vam povećanu brzinu, četvorostruku snagu itd. U činu posebne darežljivosti, ove posebne moći se nakon što se otključaju, dadu kombinovati sa bilo kojim drugim kostimom pa niste vezani za jedan fizički izgled ako biste da koristite moć koju vam je taj partikularan kostim dao.

 

Ovo je, naravno, mač sa dve oštrice jer iako na ovaj način imate više da se igrate i dobijate više nagrada tokom igranja, uvek postoji rizik da se igra raspline i da sebe uhvatite kako vas mrzi da odete u meni i drndate apgrejde, da ne pominjem da vas još više mrzi da obavljate dosadne opcione zadatke kako biste zaradili dovoljno za taj sledeći poseban gedžet ili kostim na koji ste bacili oko. God of War je povremeno na mene imao ovaj efekat, ali Spajdermen je uglavnom uspeo da ga izbegne. Delom jer iako na početku deluju komplikovano, meniji u igri uspevaju da budu efikasni i brzi za navigaciju, a delom jer najveći broj opcionih aktivnosti od kojih zavise tokeni u osnovi od vas traži da se bavite onim što igra i inače radi najbolje: svingovanjem po Njujorku, tučama, spektrometarskim analizama. (Er… Da, spektrometarske analize jesu značajan deo igre. Objasniću malo kasnije.) Još važnije, Insomniac je uspeo da izbegne „ubisoftovski“ efekat umanjenih prinosa i osećaj malaksalosti koji igrača open world naslova pogodi kad otvori mapu i na njoj vidi stotine ikona što ukazuju na zadačiće što ih valja obaviti. Zapravo, Insomniacovo rešenje je vrlo elegantno: igra ima verovatno istu količinu opcionih zadataka kao prosečan Far Cry ili Assassin’s Creed naslov, ali ih isporučuje u odmerenim porcijama. Tako ćete nakon završenih prvih par narativnih misija dobiti mogućnost da lovite po Menhetnu Peterove rančeve što ih je ostavio po krovovima, na zidovima i ispod lukova mostova tokom hitnih presvlačenjima u Spajdermena. Komada pedeset. Pa ćete, nekoliko misija kasnije dobiti mogućnost da slikate njujorške znamenitosti. Pa još kasnije, molbu da pronađete i vratite gomilu odbeglih golubova jednom prijatnom komšiji.  I tako redom.

 

Igra na ovaj način uspeva da vas prevari ili makar zavede da odradite ove poslove a da se ne osećate kao da ste zauzeli Sizifovo radno mesto jer većina zahteva relativno malu količinu vremena i napora, a ti su napori najvećim delom vezani za aktivnosti koje su u igri imanentno prijatne: prelazak grada korišćenjem mreže. Naravno, ima ovde padova u kvalitetu: Harry Osborn ima za Petera gomilu zadataka koji podrazumevaju pomaganje Njujorku putem merenja nivoa zagađenja, ili otkrivanja potencijalno opasnih gasnih instalacija (jer, eto, i sinovi beskrupuloznih industrijalaca su ljudi sa dušom koji vole svoj grad) ali su ovo u praksi najčešće relativno dosadne „dotakni sve indikatore“  misije od kojih su neke meni znale da potraju i po petnaest minuta. Takođe „challenge“ misije u kasnijem delu igre odlaze još dalje u „gamey“ smeru vraćajući se na dizajn iz starih Treyarchovih igara sa trkama protiv štoperice a kroz gomile čekpointa. Nisu ove misije toliko iritantne, da se razumemo, koliko u odnosu na ostalo u igri deluju kao puka dužnost.

 

Ali dobro, barem nema mikrotransakcija i igra ne pokušava da nam proda tokene. U 2018. godini ovo je blagoslov koji ne treba olako shvatati.

 

Pomenuo sam spektrometre. Dakle, Peter Parker u ovoj verziji Marvelovog univerzuma radi kao laboratorijski istraživač zajedno sa doktorom Ottom Octaviusom (da, TIM Dokom Okom) – njegova prošla profesija fotoreportera za Daily Bugle se pominje u igri, ali dnevne dužnosti mu se tiču rada na kibernetskim prostetičkim pomagalima zajedno sa doktorom. U okviru ovoga postoji gomila mini-misija u kojima ćete se baviti mehaničkim sklopovima kroz koje treba da proterate struju tačno određene voltaže (varijacija na klasični Pipeline) ali i spektrometarskih misija gde analizirate materijale uklapanjem jednostavnih obrazaca tako da dobijete „sliku“ sa predloška. Akcione avanture ovog tipa, naravno, neretko imaju ove „misaone“ elemente (setimo se hakovanja u BioShocku ili Deus Ex: Mankind Divided) ali neko je u Insomniacu BAŠ zavoleo ove spektrometarske zagonetke i one se kasnije na nekoliko mesta pojavljuju i u glavnom narativu. Srećom, nisu ni teške ni mnogo iritantne i mada ne mogu da kažem da su mi donele MNOGO zadovoljstva, nisu mi ni smetale.

 

Dodatno, igra ima i posebne „opcione misije“ koje su kraći narativni igrokazi što mogu da uključe i jurnjavu i borbu i njih dobijate na posebnim mestima u narativu. One su pristojno osveženje i načelno su dovoljno kratke a duhovite (jedna se bavi karatistom koji je kupio kostim Spajdermena u radnji i sad ide ulicama i brani nejač od kriminalaca, druga ženom koja gleda golubove u Central Parku sa svoje terase i sasvim je slučajno otkrila satanski Kingpinov plan…) tako da je, zapravo, moglo da ih bude i više.

 

Ako smo sve to pohvalili, onda da kažemo i ovo: jedna od presudnih stvari u kvalitetu ove igre je to koliko je njena priča zapravo dobra.

 

 

I ovde ne mislim nužno da je zaplet neviđen i šokantan – jer uglavnom nije – već to da je priča veoma ubedljivo „spajdermenovska“ i odrađena sa ogromnim razumevanjem i poštovanjem za izvorni materijal ali i sa dovoljno kreativne smelosti da se prepozna da je ovo poseban univerzum i da on treba da ima svoju, konzistentnu priču.

 

 

Naravno, Dan Slott i Christos Gage koji su sarađivali na scenariju su veterani pisanja Spajdermena i obojica imaju sklonost ka paralelnim univerzumima i alternativnim verzijama ovog superheroja pa ova verzija Spajdermena i Petera Parkera odiše autentičnošću i uverljivošću, kombinujući sa velikim autoritetom različite elemente Spajdermen mitosa i dajući nam svet koji deluje stvarno, likove koji imaju istorije u koje verujemo, dramu koja, iako joj fali malo stripovske oštrice, vrlo dostojanstveno stoji rame uz rame sa ostalim Sonyjevim igrama. Zapravo, veliki uspeh Insomniaca ovde jeste što su postigli da od Sony predloška (dakle, od ideje da sada sve igre treba da budu The Last of Us) uzmu dramu i ozbiljnost a da onda to bešavno uvežu sa spajdermenovskim „lakšim“ tonom i kombinacijom optimizma i malodušnosti karakterističnom za klasične stripove. Slott je inače tokom svog desetogodišnjeg rada na Spajdermen stripovima potencirao ne samo alternativne univerzume već i Peterov intelekt i altruističku prirodu pa je u igri veliki akcenat ne samo na Peterovom naučnom radu već i na toj nekoj „friendly neighbourhood Spider-man“ atmosferi. Njujork u kome se igra dešava jeste zreo, sa likovima koji bi sutra mogli da uđu u bilo koju HBO seriju, ali ovo je Njujork u kome policajci zahvaljuju Spajdermenu kada im pomogne u borbi protiv kriminalaca, a slušaoci se javljaju J. Jonah Jamesonu u strim da mu kažu kako nije u pravu za Spajdermena, i kako ovaj superheroj njima pomaže i spasava ih.

 

Po tviteru sam viđao puno kritika za to kako je u igri Spajdermen suviše blizak sa policijom – kapetanica Watanabe ga ima na speed-dialu a do velikog broja spontanih sukoba sa kriminalcima na ulicama Spajdermen dolazi slušajući policijski radio i hitajući da pomogne momcima u plavom – ali meni nije smetalo. To da policija puca na Spajdermena je kliše koji nije neophodno replicirati ako mu se nema šta dodati, imajući u vidu koliko je „stariji“ Spajdermen učinio dobrih stvari za Njujork.

 

Elem, odlična kreativna odluka da ovo bude priča o nešto starijem i zrelijem Peteru Parkeru sa već solidnom Spajdermen karijerom omogućila je scenaristima da nam daju likove čije istorije donekle već znamo a čiji se odnosi dalje razvijaju sa odmotavanjem narativa – i našim učešćem – i ovo je veoma potentan narativni kapacitet. Igra, štaviše, započinje spektakularnom akcijom hapšenja Kingpina – nečim što bi bio poslednji čin neke druge igre – a vakuum koji u njujorškom podzemlju ostaje nakon odlaska Wilsona Fiska iza rešetaka ne samo da biva predmet sumornih prognoza J. Jonah Jamesona (kako će sada svaka sitna riba pljuckavica da digne glavu i krene da se dokazuje da je novi kralj zločina u gradu) već i zaista proizvodi dalje narativne zamajce i prirodno vodi u dalje Spajdermenove sukobe sa kostimiranim antagonistima.

 

Osećaj je, stoga, kada igru završite, kao da ste iščitali jedno sto brojeva stripa, sa negativcima koji prirodno ulaze u narativ i eskalirajućim nivoom pretnje dok igra od optimistične i vedre polukomedije na početku prelazi put do maltene diktatorske antiutopije, sa likovima koji uspevaju da prirodno reflektuju ove promene.

 

 

Pomaže što su likovi zaista odlično napisani u svojim varijacijama na originale. Mary Jane je ovde praktično Lois Lane – jer radi kao istraživački reporter za Daily Bugle. Ovo je možda najveće odstupanje od strip-predloška, ali opet, poslednjih par godina u stripovima MJ i jeste radila poslove koji su ozbiljno odskakali od njene party-girl istorije, a i lik je u igri odlično napisan i odglumljen. Strina May je, pak, pre svega predstavljena kao vitalna penzionerka koja vodi centar za beskućnike – u refleksiji nekih zapleta iz Slottovog vremena na strip-serijalu – i ovo je opet odlično uklopljeno u širi zaplet i ideju altruizma koja je uvek bila u korenu Spajdermen stripova. Interesantno, Norman Osborn nije najveći negativac u ovoj priči – ali njegova prevrtljiva priroda je besprekorno uvezana u motivaciju tih najvećih negativaca i drama koja do kraja priče biva otkrivena u svojoj punoj, gotovo vagnerovskoj razmeri ima jaku sponu sa estetikom i tonom stripovskih predložaka. Možda najteže, scenaristi su uspeli da likove negativaca postave tačne na razmeđu između stripovski ekscentrične karakterizacije koja prosto mora ići uz likove kao što su Electro ili Vulture i „televizijski“ zrelijeg tretmana likova koji nosi igru pa smo dobili vrlo srećan spoj u kome čak i Mr. Negative, jedna od meni najmanje dragih Slottovih kreacija, ima odličan narativni luk i jasnu motivaciju za to što radi. Igra, doduše ne uspeva da izbegne blago upitan tretman imigranata koji ide uz Mr. Negativea (svi njegovi vojnici su Kinezi, uglavnom prokrijumčareni u Ameriku i ovo, posebno u 2018. godini deluje kao malko trapav motiv), ali to je jedan od njenih retkih problematičnih detaljčića.

 

Posebno mi je, naravno, drago da dobijamo i odlično urađen lik Milesa Moralesa koji će u (neizbežnom?) nastavku svakako imati veću ulogu. Marvel’s Spider-man neke momente u narativu i prikazuje iz perspektive Mary Jane Watson i Milesa Moralesa, sa šunjačkim misijama koje moramo izvesti bez supermoći (a koje ne iritiraju PREVIŠE uprkos insta-fail dizajnu) i siguran sam da će u narednoj igri igranje sa Milesom koji uči da postane drugi Spajdermen biti interesantno.

 

Ali ovim nikako ne želim da kažem da sam sit Petera Parkera, naprotiv. Njegov lik je ispisan i odglumljen veoma dobro, sa zaista finim razumevanjem njegove karakterizacije koja je smeša anksioznosti i šarma, herojskog optimizma i depresivnog očajavanja. Odlično pogođena dihotomija između toga kako se isti čovek ponaša sa i bez kostima i izvrsna gluma Yurija Lowenthala rezultirali su jednim od najubedljivijih Petera Parkera i Spajdermena izvan stripova i biće zanimljivo čitati strip u kome baš ovaj Spajdermen pravi svoj debi u tom medijumu (upravo započeti Spider-geddon Christosa Gagea).

 

Naravno, sve ovo dolazi uz izuzetno visoke produkcijske kvalitete. Ne da se drugo očekuje od ekskluzivnog Playstation naslova koji publikuje sam Sony, ali ipak je ogromno zadovoljstvo videti šta vanila Playstation 4 može da uradi posle pet godina na tržištu, kada se posla prihvatio razvojni tim koji Sonyjev hardver studira već dvadeset godina (a i dobio dovoljno veliki budžet da se širi).

 

Igra je, primetićemo – prelepa. Dobro, ovde nema dinamičke smene dana i noći, ali osvetljenje u igri je zbog toga uglavnom savršeno i scene koje se događaju u smiraj dana su među najlepšim koje sam video u igrama. Fasade, prozori, refleksije na staklima – sve ovo je izvanredno i u perspektivu stavlja sitničavost „puddlegate“ afere od pre nekoliko nedelja.

 

 

Ali to nije sve: Marvel’s Spider-man ima neke od najboljih tekstura koje ćete ove godine videti na ekranu sa kostimima koje protagonista nosi a koji se međusobno razlikuju ne samo po šarama nego i po materijalu. Razlika između futurističkih Iron Spider ili Spider-man 2099 kostima i klasičnog kostima, ili između Secret War kostima, Spider-man Noir kostima i Scarlet Spider komboa dukserice i helanki je vizuelno fantastična, a prave poslastice dobijamo sa klasičnim strip kostimom, Spider Punk kostimom (čiji specijalni napad uključuje električnu gitaru) ili sa improvizovanim kostimom u kome se Peter rvao sa Crusherom Hoganom u petnaestom broju magazina Amazing Fantasy davne 1962. godine.

 

Na ovo dolazi izvanredan motion capture rad i animacija pre svega glavnog lika, ali i za mene zaista strahopoštovanja vredan način na koji se sve to događa u svetu koji se strimuje brzo i bez štucanja čak i u trenucima kada grad prelazite neverovatno velikom brzinom. Dodatno, iako je ovo igra na 30 herca, ona je zapravo izuzetno glatka i responsivna sa kontrolnim inputima koji se čitaju besprekorno i bez ikakve greške čak i u momentima najveće tuče.

 

I zvučni dizajn je besprekoran a čega postanete svesni u kasnijim borbama kada se oslanjate na zvučne signale barem koliko i na prikaz na ekranu, a muzika Johna Paesana (koji je radio skorove za Netflixove serije po Marvelovim predlošcima, poput Daredevila i Defendersa) daleko prevazilazi njegov igrački debi iz Mass Effect: Andromeda i ovo je jedan od najimpresivnijih skorova koje sam čuo u igrama ove godine sa skoro džonvilijamsovskim nivoom ikoničnosti.

 

 

Uglavnom, Marvel’s Spider-man jeste primer šta možete dobiti kada uzmete jednu od najprepoznatljivijih popkulturnih ikona a onda potrošite apsurdno mnogo novca da oko nje napravite dostojnu videoigru, ali pouka ovde je da je bilo potrebno tridesetšest pokušaja da se ovako nešto zapravo i desi. Da je ta igra ne samo na divan način autentična i verna (ali ne ropski verna) originalnom predlošku je čudo, a da istovremeno ta igra izbegava zamke modernog AAA dizajna (pretrpanost opcijama, nasilne onlajn integracije, dizajn podređen mikrotransakcijama) je božanstven blagoslov. Zbog toga je vredi isticati kao primer drugima i podsećati da i, eto, iz korporacijske sinergije, na kraju nekako ipak može da nastane proizvod sa dušom. Spajdermena nastavljam da igram i posle završavanja – ima tu još zadataka koje treba do kraja odraditi za platinasti trofej – a najavljeni narativni DLC će, ako zadrži nivo kvaliteta koji je važio za osnovnu igru – biti apsolutno vredan kupovine season passa. Drugi treba da gledaju Sony i uče kako se to radi.

Strip: Drage naslovne strane: Gil Kane, John Romita

Evo nekoliko naslovnica iz, za mene, zlatnog doba Spajdermena.

Prvo je iz nešto starijeg perioda, broj 103 Amazing Spider-man, iz 1971. godine. Ovo je načelno vreme kad je strip još pisao Lee a crtao Romita, ali ovu priču je napisao Roy Thomas a nacrtao legendarni Gil Kane i kod nas je bila objavljena u Eks Almanahu i predstavlja zanimljivu tangentu u Spajdermen biografiji. Hoću da kažem, Spajdermen je u ono vreme bio prevashodno definisan kao urbani heroj – ulice, soliteri, borba sa protivnicima koji su manje-više kriminalci (mada je i on imao povremeni susret sa vanzemaljcima, naravno, i natprirodne neprijatelje), a ova priča je pastiš džungla-eksploatacije koja je u stripu i na filmu bila popularna još od tridesetih godina. Tomas ubacuje očekivane trope, džunlgu, čudovište, mladu ženu u opasnosti, plemenitog belca koji džunglom vlada, ali uspeva da to odradi prilično elegantno i ne odluta predaleko od sapunice karakteristične za Spajdermena. Kaneova naslovna strana, naravno, perfektno hvata vajb stripa:

E, onda stižemo u 1974. godinu i  period kad je serijal preuzeo da crta Ross Andru. No, naslovna strana koju vidite ispod je ipak delo Johna Romite koji je Andruu predao strip na staranje ali se još malo zadržao na naslovnicama. Meni je ovo remek-delo kompozicije i „najavljivanja“ čega sve unutra ima:

Romita je na dužnostima naslovnice i za broj 147 iz 1975. godine gde je klon-saga već u toku. Ova naslovna bila je i na Eks Almanahu i dan-danas mi je genijalna, sa scenom koja je istovremeno potpuno naturalistička (zgrade, vozila, policajci) a onda su na njoj i jarko obojene kostimirane figure koje se bore. Ništa drugo mi nije jače sugerisalo tu neku tanku liniju koja razdvaja „naš“ svet od sveta superheroja:

Za broj 150 Arči Gudvin je napisao priču u kojoj Spajdermen mora da sam shvati šta čoveka razdvaja od klona a to se dešava kroz jednu paklenu noć u kojoj se on susreće sa nekim starim neprijateljima i shvata ko je njegova prava ljubav. Naslovna strana u izradi opet Gila Kanea je, naravno perfektna:

I posle toga opet Romita u narednom broju i ovde nema šta da se priča, ovoje naprosto majstorstvo:

Film: Spider-man: Homecoming

Spider-man: Homecoming je ekstremno komplikovan projekat u odnosu na relativno jednostavnu „poruku“ koju pokušava da pošalje. U suštini, ovo je film o neiskusnom superheroju koji mora da prevaziđe hubris mladosti i nauči se odgovornosti, te shvati da će njegove idole impresionirati zrelost a ne neustrašivost, sve posredovano kroz relativno neuzbudljiv zaplet u kome Spajdermen rešava kriminalistički slučaj sasvim „uličnog“ nivoa.

Ali, u svojoj pojavnoj formi, Spider-man: Homecoming je mnogo složeniji artefakt. Ovo je prvi film koga druga firma zbilja producira zajedno sa Marvelom, dajući Marvelu veliku kreativnu kontrolu nad sadržajem i spajajući prethodno potpuno pravno razdvojene aspekte Marvelovog univerzuma u jednu organsku celinu. Ovo je takođe treći ozbiljan bioskopski Spajdermen-serijal u 15 godina, sa novim glumcima, novim oridžin storijima, novim tumačenjima Spajdermen-mitosa i novim senzibilitetom. Povrh svega, ovaj film predstavlja i novu epizodu u Marvelovom filmskom serijalu, a u toj epizodi treba se osloniti na ono što je bilo ranije, i ono što dolazi postaviti na korektne načine.

Ova raspetost između suštine filma koja je srazmerno jednostavna i pravolinijska i njegove forme koja je kompleksna i zahtevna se oseća i u određenom smislu mu nanosi štetu. S druge strane, Wattsu i ekipi koja ga je pravila u nesumnjivo složenijem produkcijskom ambijentu nego što se to moglo reći za dosadašnje Marvelove filmove usredsređene na pojedinačne heroje – pogotovo prve filmove u individualnom serijalu – treba odati priznanje za to što je ovo u suštini pitak i zabavan film.

Jedna od osnovnih „osvežavajućih“ komponenti Houmkaminga je to da centralni konflikt u filmu nije „sudbinski“ u onoj meri u kojoj je to do sada bio standard. Ovde o koncu ne visi ni sudbina univerzuma, ni planete, pa čak ni grada u kome glavni junak živi, već Spajdermen svojim superherojskim radom pokušava da osujeti kriminal koji najviše utiče na kvalitet života proverbijalnih „malih ljudi“, a što je sasvim u skladu sa njegovim originalnim motivima kao prototipskog „uličnog heroja“ srebrnog doba superherojskog stripa. Ovo je dobro uklopljeno i sa činjenicom da je ovo najmlađi Spajdermen u dosadašnjem filmskom radu i deluje prirodno da će čitava njegova priča u ovom filmu biti prirođena klincu koji ima još ohoho da guli dok ne završi srednju školu.

Takođe, ovo ima i blagorodan efekat na uobičajenu boljku Marvelovih filmova – relativno bledunjave i nemotivisane zločince. Glavni antagonist filma je imao tu sreću da ga tumači Michael Keaton koji vrlo uspelo nijansira lik čoveka koji nije arhetipski zao po prirodi i čije klizanje u zločin ima i određenu dimenziju kritike „dobrih“ likova Marvelovog filmskog univerzuma koji, često zauzeti spasavanjem sveta, ne vide da taj svet čine lošijim mestom za obične ljude. Ovo je posebno uspelo jer je lik koga Keaton tumači u stripu načelno sasvim jednodimenzionalan i bezmalo uvek predstavljan kao kriminalac od karijere i psihopatska ličnost bez previše iskupljujućih karakteristika.

No, film ima određene strukturalne nesavršenosti i sa svojim popriličnim trajanjem i neobičnim tempom/ čudno raspoređenim kulminacijama radnje, on zapravo više podseća na televizijsku seriju nego na „klasičan“ superherojski film. Ovome doprinosi i određena sapunsko-operska filozofija u menadžmentu likova (svi su povezani na neki relativno intiman način, sve je u jednom relativno zatvorenom krugu) i mada to, sa strane vernosti stripu, valja intenzivno pozdraviti, stoji da film zbog toga malo čudno „leži“ i iako je finalni sukob pun specijalnih efekata i agresivne montaže, emotivno on je daleko od „for the win“ estetike uobičajenog superherojskog filma i verujem da je neke gledaoce i zbunio.

S druge strane, velikim delom struktura filma je „žrtva“ potrebe da se film uglavi u postojeći Marvelov metanarativ i koliko da ovo filmu dodaje jakih strana (Tony Stark nije samo kameo pojavljivanje već bitan lik u filmu), toliko ga i sapliće u pričanju osnovne priče.

Opet, sve to je meni uglavnom vrlo prijalo (mada sam ja i jedan od retkih apologeta drugog Webbovog filma sa Garfieldom u ulozi Petera Parkera pa je pitanje koliko mi je verovati) i film uspešno jaše na talasu goofy šarma svojih tinejdž protagonista. Naravno, s druge strane, ovo je film i više okrenut tweensima i mladim tinejdžerima, u svom prikazivanju srednjoškolaca bliži Diznijevim TV serijama poput Hanne Montane ili Wizardsa nego emo likovima iz Webbova dva Spajdermen filma. Meni njegov klinački ton prija i mislim da je Tom Holland mnogo bolje odradio svoju ulogu nego Garfield svoju, ali da li će to svima biti po ukusu?

Kad smo već tu, film je AGRESIVNO „dajvrs“ sa kastingom koji verovatno izaziva užasnuto prevrtanje očima kod konzervativnije publike – Flash Thompson je, recimo, Indus, Peterov najbolji prijatelj se zove Ned a glumac je filipinskog porekla, rođen u Honoluluu, tu su crna deca sa belim roditeljima itd. Uz sve to, čuo sam kritike da je ovo bila propuštena šansa da se i Spajdermen konačno diversifikuje i da se od belog tinejdžera pretvori u crnog i mada sam ja generalno sklon da odmahnem glavom na takve predloge ako za njih nema dubljeg umetničkog opravdanja, ovde je zapravo rezonski napraviti tu opservaciju.

Hoću da kažem, Hollandov Peter Parker je veoma udaljen od ne samo Petera Parkera kakav je danas u stripu (uspešan naučnik i biznismen u tridesetim godinama, čiji superherojski alter-ego rešava planetarne probleme) već i od kanonskog Petera Parkera iz šezdesetih koji je bio mnogo više „tortured“ lik opterećen porodičnim tragedijama i tajnom koju štiti. Hollandov Spajdermen mnogo više naglašava milenijalsku naivnost i žudnju za socijalnim aktivizmom koji u kombinaciji daju povremeno pogrešne rezultate a odnos javnosti/ medija/ policije prema uličnom heroju sa Menhetna je sasvim benevolentan i daleko od antagonizma koji je karakterisao klasičnog Spajdija. U tom smislu, i uz predložak Milesa Moralesa koji se uspešno zapatio u stripu, ovo je zaista bila šansa da se odustane od Petera Parkera i ide sa zaista „novim“ Spajdermenom u produkciju. Kako je veliki deo Marvelovog filmskog univerzuma (i ovog filma) inspirisan ne klasičnim stripovskim, 616 univerzumom, već Ultimate univerzumom, ovo bi bio dosledan korak.Uostalom, najbolji lik u filmu, pomenuti Ned je očigledno baziran na Gankeu, najboljem drugu Milesa Moralesa…

Pošto film ima mnogo likova od kojih su neki samo tizovali svoje buduće važne pozicije u nastavcima koji dolaze, a dobili smo i očigledne najave budućih superzločinaca sa kojima će Spajdi morati da se bori, ovo s jedne strane ne može da bude posve zadovoljavajući samostalan film. Opet, kako, zahvaljujući Starku i širem Avendžers/ Marvel kontekstu to očigledno nikada i nije mogao da bude, legitimno je reći da je ovo obećavajući mada ne savršen začetak serijala.

Pročitani stripovi: Spider-man/ Deadpool

Ako deluje da ovih dana čitam manje superherojskih stripova, to je zapravo zato što o njima ne pišem tako često jer imam utisak da to nije preterano zanimljivo većinskoj populaciji Sagite koja ovo čita lurkujući. No, s vremena na vreme treba skrenuti pažnju na po koji superherojski uradak koji zavređuje širu pažnju javnosti.

 

Naravno, problem sa superherojskim stripom je, kako to uvek vredi istaći, je što je jedna od njegovih velikih prednosti – kompleksni, dugovečni kontinuiteti koji obezbeđuju investiciju u likove i radnju na decenijskom planu – istovremeno i jedna od njegovih najvećih mana pa je tako i preporučivanje stripa koji je odličan ali zahteva šest meseci pripreme u pronalaženju i konzumiranju prethodnog gradiva neophodnog da se on stavi u ispravan kontekst relativno nezahvalan posao. Kako već rekosmo negde na ovom topiku, prošlogodišnji Marvelov Secret Wars je bio strip koji je, oslanjajući se na nekoliko decenija izradnje likova i njihovih odnosa, vrednosti, karaktera, ponudio materijal i za intelektualne refleksije ali i za vrlo emotivne reakcije čitaoca – od ježenja do otiranja suzice iz ugla oka – ali takav strip zahteva i čitaoca sa barem nekim decenijskim znanjima…

 

U tom smislu, donekle sam oprezan u preporučivanju aktuelnog tekućeg serijala Spider-man/ Deadpool jer sam svestan da on, pored svoje frivolne naravi na površini, sadrži i interesantnu polemiku sa istorijama ovih likova, njihovim karakterizacijama i vrednostima koje predstavljaju u Marvelovom univerzumu a time i vrednostima koje komuniciraju sa (pretpostavka je, mladim) čitaocima & čitateljkama, te da se plašim da ako kažem „Ovo je mnogo zabavan strip koga svako treba da čita“ to može da se završi tako što će neko navučen tom mojom preporukom da kaže „Šta je bre ovo, pa ovo je samo internet humor isporučivan tempom grozničave hiperlogoreje, ovaj Meho prolupo, kakvi su mu ovo stripovi voimjaoca…“.

 

Taj rizik svakako postoji, ali ako smo već svesni toga, da onda kažemo i ovo:

 

Ovo je mnogo zabavan strip koga svako treba da čita.

 

Naravno, kreiranje tekućeg serijala koji je zasnovan na ideji stalnog krosovera između Spider-mana i Deadpoola, dva u ovom trenutku nesumnjivo najpopularnija Marvelova lika ne bi trebalo da je neka zaumna ideja. Oba lika su popularni i dragi zato što nisu „klasični“ heroji već veoma dobri egzemplari stenlijsvske formule o heroju sa greškom, jedan klasičan predstavnik „srebrnog doba“ koji je svoju relevantnost očuvao (i uvećao) sve do danas, uprkos promenljivoj filmskoj sreći, drugi poster boy „mračnog doba“ sa svim elementima X-treme kulture devedesetih i metanarativnih opsesija generacije svojih autora očuvanim i rafiniranim i dan-danas, lansiranim u stratosferu popularnosti gotovo kontraintuitivno uspelom filmskom adaptacijom. Oba lika su svoju popularnost oduvek crpli iz ideje da su bliži svojim čitaocima od drugih Marvelovih junaka. Ako su Hulk, Thor, Kapetan Amerika, pa i Mr. Fantastic sve bili svojevrsni predstavnici klase belog alfa mužjaka a danas svi na ovaj ili onaj način bivaju diversifikovani u odnosu na ovaj model (Tor je žensko, Kapetan Amerika je pola crnac, pola naci, Hulk je dečak, Mr. Fantastic je ništa), ne bi li bili bliži populaciji koja danas predstavlja ciljnu grupu ovog segmenta popularne kulture, zanimljivo je da su Spider-man i Deadpool suštinski mnogo bliži tom nekom post-maskulinističkom, milenijalskom senzibilitetu sa svojim setovima socijalnih anksioznosti, stalnom balansiranju na ivici kliničke depresije i sklonostima da ekstenzivnom komunikacijom prikrivaju svoj stvarni misaoni proces. Naravno, to ne znači da i jedan i drugi nisu dobili rodne/ rasne varijetete (Miles Morales, Lady Deadpool, Spider-Gwen i, dakako, Unbelievable Gwenpool), ali u aktuelnom serijalu Spider-man/ Deadpool u glavnim ulogama su originalni likovi u kanonskom, glavnom kontinuitetu i ovo je jedan od najboljih primera bešavnog spajanja dve različite stvari još otkada je neki genije konditorske industrije osmislio koncept Čoko-Smokija.

 

Real talk now: Spider-man/ Deadpool krosover je za mene uvek bio vlažni san i svaki sam njihov susret u stripovima slavio kao malog sveca. Ideja o tekućem team-up serijalu u kome će ova dva brbljiva, nervozna a ipak ekstremno kul superheroja imati priliku da ukrste jezike i svetonazore delovala mi je zato kao najprirodnija stvar na svetu a kada sam video da će isti pisati Joe Kelly a crtati Ed McGuinness blago sam zajecao od slasti.

 

I ovo je zbilja veoma zabavan strip. Kelly i McGuinness su u drugoj polovini devedesetih bili tim koji je radio prvi tekući serijal o Deadpoolu i ostavili u istoriji traga svojim prilično pankerskim odnosom prema materijalu. Njihov Deadpool postao je vrlo brzo kultni serijal koji je prodavao srazmerno malo kopija ali uvek više od te neke granice za otkazivanje daljeg izlaženja, pridobijajući publiku svojim bučnim – ali dobronamernim – satirisanjem aktuelnih superherojskih stripova (u kojima je sve više protagonista nosilo vatremo oružje i ubijalo protivnike) i bezbrižnim rušenjem četvrtog zida. Dobra vest nije samo da su Kelly i McGuinness sa novim serijalom nastavili tamo gde su stali već i da je Spider-man/ Deadpool dovoljno modernizovan da ne deluje samo kao još jedan počasni krug za veterane stripovskih rovovskih borbi devedesetih.

 

Treba imati na umu i to da su i Spider-man i Deadpool danas veoma popularni strip (i filmski) likovi, te da su njihovi tekući solo serijali u ovom trenutku odlični i da Marvelu treba odati priznanje da je za ovaj krosover-serijal odabrao zaista ozbiljan autorski tim, kao i da Kelly i McGuinness izgleda uživaju mnogo autorske slobode jer je ovo strip koji počinje homoerotskim humorom a nastavlja se bez mnogo obzira da li će ukaljati ičiju reputaciju. Pre svega Spajdermenovu, razume se. Naravno, za Deadpoola se očekuje da ispaljuje stvari koje su socijalno kontroverzne ali Kelly vrlo pažljivo radi na tome da i lik Spajdermena pomeri sa tačke na kojoj mu ga je na staranje predao Dan Slott. Rezultat je da strip koji je mogao da bude samo serija igara reči i erotskih pošalica (homoerotika, BDSM, svingovanje, pa i skatologija su na stalnom programu humorističkih onelinera kojim protagonisti pokušavaju da jedan drugog nadmaše u plemenitnoj umetnosti superherojskog šegačenja) zapravo sadrži i jednu dubinsku liniju zapleta koja se tiče razvoja ličnosti obojice junaka i, mada u superherojskom stripu uvek uglavnom sve ostaje isto, Kellyjeva je ambicija očigledno da se oba lika transformišu na vidne načine, kroz preispitivanje svojih vrednosti i socijalne interakcije kojim su izloženi.

 

Ovo se može čitati i kao tranzicija superherojskog stripa u širem smislu tokom koje se preispituju identitetske karakteristike likova i vrednosti koje zastupaju. Identitetska politika svakako i jeste jedan od najvažnijih elemenata ideoloških i političkih interesovanja milenijalsa, a Kelly je dovoljno mator scenarista da prepozna jake i slabe strane ovakvog svetonazora, ali i dovoljno dobar scenarista da polemiku o tim jakim i slabim stranama provuče kroz tu evoluciju karaktera dva nervozna superheroja tako da se ni jedna strana diskusije ne nameće kao nužno ispravna. Deadpool je, uprošćenije rečeno, ovde na putu iskupljenja za prošlost ispunjenu ubijanjem za novac i opsesijom površnim materijalizmom, ali je i Spajdermen na putu preispitivanja svog veoma idealizovanog moralnog koda i pokušaja da pomiri mnoge elemente svog posla (superherojskog i vođenja multinacionalne kompanije) sa onim što doživljava kao etičke ideale kojima stremi. Kelly ovo ne radi ni slučajno ni nespretno, identitet i njegove transformacije su veliki deo zapleta kroz koji nas vodi poslednjih godinu dana, sa likovima koji su namerne varijacije na druge likove, simulakrumima koji zahtevaju prepoznavanje svog sržnog identiteta, kontekstualizovanjem tradicionalno frivolnog superherojskog ponašanja u socijalne mreže i zajednice koje svi imaju oko sebe (Deadpool sada ima ćerku i suprugu, ne zaboravimo, a Peter Parker je na čelu firme koja zapošljava hiljade ljudi širom sveta) i prepoznavanja da svaka akcija proizvodi kompleksne posledice.

 

Naravno, ovo sad zvuči skoro akademski ozbiljno pa da brzo potvrdimo, ovo je strip koji svejedno sve vreme na čitaoca baca strahovite baraže frivolnog humora. Štaviše, usudio bih se da ustvrdim kako Kelly i McGuinness uspevaju da dođu do same ivice saturacije, da ne kažem podnošljivosti količinom teksta i vizuelnih gegova kojim zatrpavaju svaku stranu. Ovo nije strip tihe refleksije i širokih planova nad kojima treba kontemplirati i nikada to ni ne bi mogao da bude jer njegovi heroji su nervozne, brze individue, ne samo stalno u pokretu već i sa stalnom potrebom da kroz diskurs potvrđuju svoje postojanje, prisustvo, identitet i mesto u okruženju. Deadpool i Spider-man su prava definicija bromancea u ovom serijalu (prvi tom i koristi ovu reč u naslovu) i njihov odnos zapravo na urnebesno smešan ali koristan način pokazuje modele muškog ponašanja u razvijenom svetu druge decenije trećeg nam milenijuma.

 

Razume se, tu ima i mnogo akcije, tuče i pucnjave između iznenađujuće dobro plasiranih sociopolitičkih opservacija (recimo epizoda sa seljanima koji rade za narko-kartel u južnoj Americi) i ovo je mesto na kome Eda McGuinnessa moram da nahvalim za sve pare. McGuinness je iskusni majstor svog zanata i iako su neki njegovi radovi za Marvel umeli meni da budu malo suviše stilizovani (Loebov nesrećni Hulk, recimo), on je apsolutno idealan izbor za ovakav serijal koji treba da satirizuje klasičnu superherojsku akciju dok istovremeno prikazuje zašto je volimo i kako ona ume da bude spektakularna kao ništa drugo na svetu. McGuinness ne samo da superheroje u akciji crta fantastično – ako volite vitka tela u pripijenim kostimima koja unaokolo skaču, prevrću se i zauzimaju neverovatne poze bićete u raju – već je i njegova organizacija stranice impresivna. Način na koji McGuinness vodi pripovedanje tako da svaka stranica izgleda kao da će se urušiti pod teretom akcije koja se na njoj događa (asimetrični paneli, kombinovanje malih i velikih slika na istoj strani, stalna izletanja iz kadra) a da ipak sve biva jasno i čisto, sasvim intuitivno za praćenje, to je nešto što samo mali broj crtača iz ove branše ume da postigne i Spider-man/ Deadpool je strip koji kao da je nacrtao nekakav idealni spoj Marka Bagleyja i Chrisa Bachaloa, a ime tom spoju je, naravno Edward McGuinness.

 

Razbarušenoj prirodi ovog serijala sasvim pristaju i česta gostovanja drugih autora dok sržni tim hvata zalet za nove priče, pa su do sada ovo pored Gerryja Duggana (trenutnog, odličnog, Deadpoolovog scenariste) pisali i komičar Scott Aukerman ali i lasvegasovski mađioničar i televizijska ličnost Penn Jillette i to je ispalo dobro – zgodne diverzije sa još više oportunog rušenja četvrtog zida kao zgodni predasi između epizoda koje Kelly radi sigurno i sa, reklo bi se, jasnim planom gde želi do kraja da stigne.

 

Ne znam, za sada, kad će taj kraj i nastupiti ali ovo je strip čiji svaki novi broj dočekujem sa radošću i on me još nije izneverio. Naravno, ja sam težak fanboi kad su ova dva lika u pitanju i sklon da u njihove interakcije učitavam svakojaka dublja značenja kao što se iz goreiznesenog sigurno i vidi. Takođe, volim ovu vrstu humora koja se donekle oslanja na zeitgeist i popularne meme ali koja se i ne iscrpljuje sasvim u frivolnosti. Opet, čak i da niste previše upućeni u aktuelne kontinuitete dva junaka, da ne shvatate otkud to da je Deadpool bogat i oženjen demonkom iz pakla a Spajdermen ni ne pominje Mary Jane ili bar strinu May, a dane provodi vodeći (diletantski) multinacionalnu kompaniju, mislim da ovaj strip isporučuje dovoljan broj kvalitetnih gegova po stranici da bude zadovljavajući i na sasvim prvoloptaškom nivou. Uz McGuinnessov spekatkularni grafički rad, verujem da svako ko aktivno ne mrzi superheroje ovde može da nađe svoje parče sreće.

Pročitani stripovi: Tokyo Ghost Vol. 1 i The Amazing Spider-man: Worldwide

Pročitao sam svih pet epizoda Imageovog novog serijala Tokyo Ghost čija se prva priča upravo završila eksplozivnom petom epizodom prošle nedelje.

 

Tokyo Ghost je još jedan od u ovom trenutku pet tekućih serijala koje Rick Remender, pucajući iz svih oružja, piše za Image i Dynamite, pokazujući da nema limita ljudskoj imaginaciji i energiji kada se sa vrata skine jaram rada za bezdušnu korporaciju. Istina je, naravno, da je Remender pišući za Marvel uradio neke od najodličnijih serijala poslednjih godina (pomenuću Uncanny X-Force i Uncanny Avengers, mada je bilo interesantnih momenata i dok je pisao Punishera i Venoma) i, kako i sam kaže, radeći za njih mnogo je naučio o zanatu kojim se profesionalno bavi od 1997. godine, ali žudnja je uvek postojala da se radi u sopstvenim svetovima, po sopstvenim idejama. Ne treba zaboraviti da je sa  svojim višegodišnjim pisanjem autorskog serijala Fear Agent Remender izgradio ime u indi zajednici kao i strastvenu čitalačku bazu koja je iščekivala nove njegove projekte izvan etabliranih univerzuma. Remender ukazuje da je ovo uvek bio plan ali da je ekonomska situacija krajem devedesetih, kada je on krenuo u objavljivanje autorskih stripova bila takva da se nije moglo živeti od te rabote i da se ona nužno svodila na grčeviti entuzijazam i posezanje za drugim profesijama zarad kore hljeba. Naravno, u to vreme ni mejnstrimu nisu cvetale ruže, sa sve nižim tiražima i sve mračnijim predviđanjima budućnosti superherojskog stripa. Kako su stvari za nezavisne bile teške i sledećih desetak godina a superherojština je uspela da se iščupa zahvaljujući kombinaciji vizionarskih uredničkih i izdavačkih poteza (pre svega Joea Quesade) i investiranja u filmsku produkciju, Remender je prihvatio da je jedini način da se profesionalno bavi stripom pisanje za Marvel, uz čekanje prilike da se ponovo posveti originalnim idejama koje je imao u svojoj glavi.

U međuvremenu, pak, nezavisna grana industrije je procvetala zahvaljujući kombinaciji faktora – od toga da se uspeh superherojskih filmova prelio sa mejnstrim stripova i na indi produkciju, preko sve dostupnije digitalne distribucije, pa do fakta da je mnogo autora koji su počeli nezavisno, pa nastavili korporacijski na kraju vratilo u nezavisne vode osokoljeno uspesima Roberta Kirkmana ili Briana Vaughana i da je stvorena kritična masa kako čitalaca tako i autora da nezavisni strip više ne bude ni samo divlji fanzinski andergraund ni samo kopiranje korporacijske superherojštine (ali sa pištoljima) već da može da ide čitavim rasponom od hardkor avangarde do pravoverne žanrovske literature bez gubljenja kredibiliteta i osipanja čitalaštva.

 

(Prethodni pasus je, primetimo, ceo jedna rečenica)

 

Remender je naravno primer kako to istovremeno znači i da ima da se oderete od posla ako hoćete da živite od kreiranja svojih stripova, ali se na primeru njegove produkcije u poslednjih godinu i po dana vidi koliko je inspirativno kada radite na sopstvenom autorskom stripu i sopstvenim idejama, a da opet iza sebe imate produkcijske i logističke kapacitete koji su do pre 5-6 godina bili nedostupni nezavisnom stripu.

 

Elem, Tokyo Ghost je krenuo krajem leta prošle godine i nakon što je završio svoju prvu priču pravi se pauza do Aprila, da se izbaci kolekcija a i da autori uhvate zalet za sledeću priču kako bi narednih pet brojeva izlazilo bez zastoja. Ovo je model koji mnogi Image stripovi rabe poslednjih godinu i kusur dana i mada on rezultira višemesečnim rupama između dva story arca, istovremeno se obezbeđuje da makar rupa nema tokom njihovog izlaženja. Manje od dva zla, reklo bi se, pogotovo što je „writing for trade“ model parcelisanja narativa u distinktne priče koje se zatim objavljuju u kolekcijama preovlađujući model čitave industrije već skoro deceniju i po.

 

Remender je u ovaj strip ušao sa Seanom Murphyjem kao koautorom, iskusnim  crtačem koji iza sebe ima svu silu autorskog rada na nezavisnijem krilu scene i njihova je saradnja eksplozivna. Ovo je strip koji hvata pažnju visokom vizuelnom dinamikom i obećanjem brizantne akcije, ali je istovremeno i interesantan pokušaj da se priča jedna neobična ljubavna priča sa nastojanjem da se svemu priđe iz ženske/ blago feminističke perspektive. I inače je poslednjih par sezona trend i u mejnstrim i u nezavisnim stripovima da se više pažnje obraća na diversifikaciju, svest o drugim rodnim ili rasnim/  kulturološkim perspektivama, da se pobegne od „default“ predloška koji podrazumeva belog heteroseksualnog muškarca kao nosioca „prirodne“ vrline, a Remenderov i Murphyjev pokušaj je častan, žanrovski i bez nespretnog baratanja rodnom agendom. Mada ima ovde i drugih agendi kojima se barata.

 

Tokyo Ghost je cyberpunk strip koji prilično uspelo hvata onu divlju magiju (!!!) beskrajnih mogućnosti na tački susretanja visoke tehnologije i palpom inspirisanih bliskofuturističkih „mekih“ distopija a koja je karakterisala rane godine ovog podžanra. Protagoniste ovog stripa susrećemo u Los Anđelesu bliske budućnosti, gradu prepunom đubreta, uličnog nasilja, bandi, nelegalne trgovine svake vrste, zagađenom i nekontrolisanom do te mere da je javni sektor gotovo potpuno nestao i zamenjen je gigantskim korporcijama koje se bave proizvodnjom raznog entertejnment sadržaja (televizija, internet i virtuelna realnost su konvergirali u jedan medij) koga kao drogu konzumira većina stanovništva, ali i imaju jedine organizovane obučene i opremljene jedinice za održavanje kakvog-takvog reda i mira. No, Tokyo Ghost nije libertarijanska antiutopija nalik na Imageov serijal Grega Rucke i Michaela Lsrka, Lazarus, njegova priča je po tonu ekstravagantnija i više fokusirana na prikazivanje odnosa dvoje glavnih junaka a na planu misije koju dobijaju sa vrha jedne od korporacija.

 

To dvoje junaka su pripadnici jedinice „pozornika“ koji su jedva nešto više od korporacijskog obezbeđenja koje se bavi uterivanjem dugova i plaćenim eliminacijama najantisocijalnijih elemenata zajednice i u dinamičnom uvodu priče gledamo kako „pravda“ izgleda u terminalno korodiralom Los Anđelesu sa kraja dvadesetprvog veka. Ovo je uvod prepun akcije, krvi i nasilja koji, svojom spektakularnošću na siguran način posreduju ideju o tome da se društvo u kome je glavni pokretač privrede upravo industrija zabave prirodno kreće ka tome da i policijske akcije, ali i gotovo terorističke nivoe nasilja počinjenog od strane istaknutih sociopata tretira kao zabavni sadržaj. U Tokyo Ghost su građani i stanovnici Los Anđelesa i njegovih predgrađa gotovo konstantno priključeni na fidove kojim im stižu serije, vesti, pornografija i rijaliti emisije spakovane u jedno, a što im je i pribežište od sve goreg kvaliteta života koji dolazi uz opšte opadanje ekonomije i puzajuću ekološku katastrofu.

 

Ovde se i nalazi sociopolitička agenda koja Remendera najviše zanima – kao i svako ko je pregazio četrdesetu i ne može da se načudi tim mladima koji sve rade drugačije nego što smo mi radili, i Remender je bez sumnje neko ko pokušava da shvati millenialse i njihove životne filozofije i proceni da li je to kako oni žive svoje živote loše za budućnost ljudske rase ili se samo radi o sindromu sredovečnosti u oku posmatrača. Tokyo Ghost je nimalo prikrivena studija o društvu (i pojedincima) koji su krenuli linijom manjeg otpora i prepustili se plimi entertejnment sadržaja koji je popunio sve nezgodne praznine u njihovim životima sve dok nije postao centralna stvar u tim njihovim životima. Jedan od dvoje protagonista je na početku stripa bukvalno bez prestanka priključen na internet/ televiziju/ rijaliti programe i njegovo ponovno – nasilno – susretanje sa „stvarnom“ stvarnošću je sasvim uverljivo prikazan proces odvikavanja zavisnika od adiktivne materije koja je, u ovom slučaju, još i društveno ne samo potpuno prihvaćena već i čini temelj ekonomije. Kao kontrast ovome, protagonistkinja koja nikada nije trošila ovu vrstu sadržaja, koja je čak i potpuno prirodna – bez implanata i bilo kakvih kibernetskih dodataka – deluje kao neobičan socijalni parija ali i prava osoba za posao koji podrazumeva odlazak u Tokio za koji se u Los Anđelesu priča da ima netaknute prirodne resurse koji bi devastiranoj Kaliforniji dobro mogli da posluže ali čije odbrambene EMP tehnologije sprečavaju osobe sa implantima da mu uopšte priđu.

 

Tokyo Ghost se zapravo prilično verno drži svih klasičnih cyberpunk motiva: tehnološko-organskih simbioza, futurističkog projektovanja Amerike kao duhovne (i sve više i materijalne) pustoši gde se korporacijske zveri bore za prevlast, američke fascinacije Japanom kao mestom gde duh nadilazi puku materiju posredstvom visoke tehnologije, pa je tako u njegovom središtu i ljubav koja pokreće i motiviše protagoniste, tera ih da menjaju svoje inicijalne stavove i uverenja. Naravno, onda su tu i samurajski kodeks i spektakularne borbe katanama i strelama a Remender nalazi dosta ubedljiv način da izmeša niskotehnološku/ retro i visokotehnološku budućnost u stripu koji ne pati od ikakve tonalne disonance.

 

Ono od čega Tokyo Ghost pati je svakako to da se možda i suviše verno drži klasičnih cyberpunk predložaka i da ovih pet epizoda barem na planu motiva deluje pre svega kao greatest hits svega onoga što smo čitali i gledali još osamdesetih godina prošlog veka. S druge strane, ovo je i strip u kome je tempo neujednačen pa i to može da zasmeta čitaocu. Ovo je problem koji će manje biti izražen kada se Tokyo Ghost bude čitao u kolekciji nego kada sveske čitate mesečnim tempom, no definitivno treba imati na umu da je to pripovest koja počinje ludačkom akcijom i vrtoglavim tempom, da bi onda naglašeno usporila i promenila senzibilitet u sredini pretvarajući se u nežnu erotsku priču između dvoje predugo razdvojenih ljubavnika. Kada se zatim stvari opet odvrnu na jedanaest u finalu, to je, naravno, duboko zadovoljavajuće i četvrta i peta epizoda sadrže neke od najspektakularnijih scena u dosadašnjem toku serijala, ali do kraja petog broja više nema vremena da se sve niti radnje na korektan način povežu pa je Tokyo Ghost prekinut ne samo cliffangerom nego i cliffhangerom koji dolazi pomalo na silu i svakako pre momenta u kome bismo bili spremni da kažemo kako je ova priča zaokružena i da smo spremni da čekamo nekoliko meseci na njen nastavak.

 

Međutim, sa vizuelnog aspekta, Tokyo Ghost je izvanredan, gotovo bezgrešan. Murphy je crtač izraženog dinamizma i njegovo prikazivanje poluraspadnutog Losa Anđelesa, borbi katanama, nežnih momenata predaha dvoje ljubavnika, ali i edenskih prizora Tokija u kome je sačuvana spona sa prirodom i izvorištima ljudskog duha je podjednako fenomenalno. Murphy je crtač koji ulaže isti napor i u statične scene prirodnih lepota i u mehaniku klaćenja muške ćune kada izađete iz hladne vode, i u prikazivanje delova ljudskih tela koji lete unaokolo kada ih gazite nabudženim futurističkim motorom a kako na kolorističkim dužnostima imamo uvek pouzdanog Matta Hollingswortha – užitak je potpun. Takođe, retko se dešava da u prikazima ljudi hvale letering – njega obično primećujemo samo kada je loš pa slova ispadaju iz balončića ili se natrpaju jedna preko drugih – ali Rus Wooton svojim izvanrednim radom pokazuje koliko je ovo bitan element za zaokruživanje estetike i dinamike stripa.

 

Tokyo Ghost je lak za preporučivanje jer je svaki njegov individualni element veoma dobar, ali kao celina ovo je strip koji, barem u okviru prve priče, nije sasvim ispunio sve svoje potencijale i ostaje mi da se uzdam kako će posle perioda zagrevanja sa pet početnih epizoda Remender, Murphy i ekipa nastaviti još  jače i ubedljivije i kreirati moderni cyberpunk klasik.

 

Takođe bih rekao koju reč i o relansiranom magazinu The Amazing Spider-man čijih je šest (glavnih) brojeva do sada izašlo i koji čini jednu od okosnica čitavog Marvelovog post-Secret Wars univerzuma.

 

Nije neka velika tajna da je Spajdermen moj najomiljeniji superheroj (ili, čak, strip-junak uopšte) ali ni da sam poslednjih godina imao uglavnom samo reči hvale za njegovog aktuelnog scenaristu Dana Slotta uprkos tome što deluje kao da se ovaj trudi da promeni ama baš sve što je definisalo Spajdermena moje mladosti. Ne verujem da se radi o pomanjkanju konzervativizma na mojoj strani – biće da Slott ipak radi dosta dobar posao.

 

Da budemo sasvim jasni, otkada je Spajdermen ributovan sa Brand New Day 2008. godine ja sam uglavnom gunđao i škrgutao zubima jer ni ogromna količina vrsnih scenarista koji su na njemu radili u tom periodu  (među njima i ljudi koje zaista volim – Slott, Marc Guggenheim, Mark Waid…) nije uspevala da proizvede stripove koji bi imali tačno onu kombinaciju sapunske opere i akcije, uzemljene, gradske priče i ekstravagantne avanture kakvu ja vezujem za klasični, za mene najbolji Spajdermen period iz sedamdesetih godina prolog veka (verovatno nije puka koincidencija da sam uz te stripove, jelte, odrastao i formirao svoju ljubav ka Spajdermenu). Nije da se ljudi nisu trudili ali većina novih likova, novih negativaca i novih uloga za stare likove (Flash Thompson kao Venom, Harry Osborn kao, eh… živ čovek?) mi je delovala površno osmišljena i nije uspela da me uhvati i natera da se emotivno unesem. Mr. Negative? Anti-Venom? Samo imena koja jedva pamtim. Nove devojke Pitera Parkera? Ni lica im se ne sećam. Strina Mej udata za oca J.J. Jamesona? Ma, u redu je, whatever…

 

Moguće je na kraju da je ovde na delu bio sindrom mnogo babica, kilavo dete jer kada je na kraju Spdey Brain Trust rasformiran i strip u potpunosti predat Slottu na staranje, konzistentnost kvaliteta priča je dramatično porasla a ja sam se našao ponovo investiran u Spajdermena.

 

I sada, posle Secret Wars se nalazimo u neobičnoj situaciji. Slott je od 2010. dosledno na Spajdermenu promenio skoro sve što bih ja nominalno smatrao svetinjama u koje se ne dira, a da meni skoro ništa od toga ne smeta. Svakako, iskrivljenje lika Black Cat i relativno bespotrebno uvođenje lika Silk su stvari koje mogu da kritikujem ali sam daleko od reakcija tvrdokornih fanova koji Slotta smatraju biblijskim uništiteljem Spajdermena koji je strip promenio – na gore – do neprepoznatljivosti.

 

Naravno, Slott jeste smelo išao u smeru promena: nekada nespretni i baksuzni Peter Parker, večito švorc i neshvaćen konačno je sazreo u naučni i tehnološki autoritet čije je seme u sebi uvek nosio. Spajdermen je prestao da bude neshvaćeni ulični superheroj koga mediji mrze a građani ga se plaše, i postao čovek sa planom i zaštitnik grada i čitave planete. Slott je čak i odvažno ubio Petera Parkera i zamenio ga doktorom Oktopusom u kostimu Spajdermena a zatim stvari sigurnom rukom vratio na ne-baš-sasvim-stari status quo, osmislio prvo DOGAĐAJ u kome se građani Menhetna pretvaraju u džinovske pauke, a zatim i giganstku sagu o Spajdermenima iz različitih univerzuma koji rade zajedno da bi se odbranili od posebne rase multiverzalnih bića koja se hrane totemima i, nekako na kraju opet uspeo da sa relansiranim Amazingom potkraj prošle godine dobije svež, ubedljiv status quo koji nije opterećen prethodnim događajima ali se na njih organski nastavlja.

 

Mogu svakako da razumem da će konzervativan čitalac (u koje u principu sebe ubrajam zahvaljujući cifri u krštenici) biti užasnut stripom koji deluje kao kombinacija Iron Mana i Batman Inc. U novom Amazing serijalu, Peter Parker je osnivač i CEO uspešne multinacionalne korporacije koja investitore privlači tehnologijom nastalom iz istraživanja za potrebe proizvođenja opreme za Spajdermena, ali i besprekornim etičkim standardima. Spajdermen je sada samo anonimni telohranitelj Petera Parkera a ovaj kostim ponekada nose i drugi muškarci ne bi li gazda na firmu imao plauzibilne alibije. Parker Industries sarađuje i sa S.H.I.E.L.D.-om – jer svaka uspešna tehnologija ima i vojnu primenu – ali se bavi i postmilenijumskim dobročinstvima kao što je rad u Kini na smanjenu zagađenja ili donošenje besplatne energije i interneta siromašnim regionima trećeg sveta.

 

Slott je savršeno svestan dubokih političkih implikacija ovih motiva i neki od njih se uzgredno i obrađuju u samom narativu stripa, ali Amazing Spider-man je za sada najviše strip o sazrevanju likova decenijama zarobljenih u ranim dvadesetim godinama. Peter Parker ali i drugi likovi ovde preispituju ne samo svoje motive već i posledice svojih postupaka, pokušavaju da definišu šta je to po čemu će ih istorija jednom pamtiti i ovo je strip sa izrazitom, čak povremeno nametljivom liberalnom agendom (gej venčanje već u prvoj epizodi, čisto da se čitaoci koji nisu sigurni u svoj nivo tolerancije na vreme upozore na šta troše novac). Meni to za sada ne smeta jer Slott ima dovoljno nijansiranja u svom pisanju da bude jasno da dobre namere često vode do nepredviđenih negativnih konsekvenci, kao i da pokaže kako idealizam – čak i u superherojskom stripu – mora da se kad-tad susretne sa realnošću i da zrele osobe tada ne doživljavaju nervne slomove nego nastoje da postave sebi realističnije ciljeve za budućnost. Možda ključno, pokazuje se i kako to nije nekakav mitski poraz već naprosto – život.

 

I to zaista dobro ide. Najveća zamerka koju za sada mogu da imam je na prirodu glavnih negativaca ove prve priče koji su tradicionalno slottovski šarena i ekstravagantna gomila bizarnih likova ali koji nemaju ni mnogo dubine niti neku interesantnu agendu. Slott već godinama nastoji da proizvede nove negativce za Spajdermena, ali je i dalje najbolji kada piše negativce etablirane već decenijama – poput doktora Oktopusa. U ovom slučaju, međunarodno kriminalno udruženje Zodiac, bogata i moćna visokotehnološka sekta/ banda opsednuta horoskopom, deluje samo kao još jedan pokušaj da se uhvati magija nekih klasičnih Spajdermen zlikovaca poput Doka Oka, Šakala ili Zelenog Goblina ali bez truda uloženog u karakterizaciju tih likova pre četiri i pet decenija.

 

S druge strane, ansambl likova koje je Slott ovde okupio da sarađuju sa Spajdijem je šaren, zabavan, dinamičan i eminentno funkcionalan i u mnogome doprinosi odličnoj atmosferi i tonu ovog stripa. Za svakog tu ima po nešto – od inteligentnih, karakternih naučnica, preko ubedljivih superheroina i namrštenih vojnih tipova, pa do klasičnih superherojskih dudebro saradnika i ovo je Spajdermen koji više ne pati od usamljenosti i neshvaćenosti već koji naplaćuje godine (i decenije) ulaganja u etičke standarde i dobru volju iskazanu drugim ljudima. Slott, tradicionalno piše izvanrednu dinamiku odnosa između Spajdermena i Human Torcha, ali za zaista old school ljubitelje ovog stripa prilika da gledamo Hobbieja Browna u iskupljujućoj ulozi korisnog sajdkika je nagrada sama za sebe.

 

Obradovalo me je kada sam video da prvu priču crta Giuseppe Camuncoli jer sam njegov rad od pre neku godinu na Amazingu zapamtio po dobru. Camuncoli crta izvanredno ikoničke superheroje i prilično je dobar i sa pozadinama i tehnologijom, ali ovom prilikom se vidi koliko izbor koloriste može da doprinese ili oduzme crtežu. Kompjuterski kolor Martea Gracie nažalost u mnogome oduzima životnosti Camuncolijevog crteža i ovo su na momente suviše tamne i neupadljive slike uzevši u obzir šta se sve na njima dinamično događa.

 

Prvi broj nove priče, šesti broj magazina, je već izašao i Slott (ovog puta sa odličnim Matteom Bufagniem na crtežu) nastavlja veoma sigurnim koracima u istom smeru, čak uprkos činjenici da opet pokušava da Mr. Negativea predstavi kao validnog negativca.Možda mu ovoga puta i uspe.  Spajdermen je definitivno globalni fenomen u ovom stripu, čovek koji brine globalne brige i leti sa kraja na kraj sveta da bih ih rešavao. Ovo nije Spajdermen koga bih ikada potpisao da želim, ali izgleda da jeste Spajdermen koga zaslužujemo i koji mi se, protiv sve logike, za sada veoma dopada. Pa idemo dalje…

 

 

Spajdermen na kiši (članak napisan za magazin Kiša)

Spajdermen, Čovek-pauk, večiti dvadeset-i-nešto-godišnjak radoznalih, velikih očiju i brza jezika ove godine puni pedeset i sebi za zlatni jubilej poklanja ne samo novi film u kome će biti mlađi i brži nego ikad, već i duboko zadovoljavajuće znanje da je najpopularniji superheroj na svetu.

 

Naravno, naravno – Supermen, neranjivi čovek koji može da leti i gleda ljudima ispod odeće je možda prvi pravi superheroj u istoriji popularne kulture ali njegov poslednji film je doživeo propast na blagajnama. Betmen je, posle godina kinematografskog lutanja u sigurnim rukama Krisa Nolana dobio brojne pohvale kritike i fanatičnu odanost publike, ali Spajdermen je fenomen koji ne samo da ruši rekorde na bioskopskim blagajnama i obrće više keša nego što je bruto društveni proizvod manjih zemalja, on je danas simbol odgovornosti, požrtvovanja i neustrašivosti koji komunicira jednako i sa onima dovoljno matorima da se sećaju njegovog dolaska na svet ali i sa klincima koji u obdanište nose rančeve sa njegovim likom.

 

Neobičan je ovo svet, u kome superheroja nema a ipak je jedan od njih najprepoznatljivija ikona modernog doba, vlasnik ne samo razaračkog filmskog serijala nego i seta etičkih vrednosti koje danas ume da izdeklamuje veliki raspon generacija: uz veliku moć mora dolaziti i velika odgovornost. Ako su mnogi Nolanovog Betmena tumačili kao apologiju politike prismotre i rata protiv terora Džordža V. Buša, filmovi o Spajdermenu Sema Raimija držali su se mnogo bazičnijeg ideološkog kompleta: privrženosti porodici, zaštite slabijih, pomaganja prijatelju čak i kada je prijatelj psihotični zločinac koji pokušava da vas ubije i preotme vam devojku. Univerzalna privlačnost Spajdermena koja ga već decenijama čini jednim od najpopularnijih američkih strip-junaka samo je potvrđena kroz uspele ekranizacije poslednjih godina.

 

No, velika popularnost ne znači i da ljudi poznaju Spajdermena. Za potrebe uspešnog blefiranja u čaršiji i rasprave sa društvom koja će uslediti vezana za premijeru najnovijeg filma The Amazing Spider-man, spremili smo jedan ekspresni kurs o najvažnijim temama iz spajdermenologije. Stare kajle će se ovde podsetiti stvari koje su već zaboravile, mlade snage će možda shvatiti koliko je odgovorna i nezahvalna dužnost biti moralni uzor generacijama čitalaca. Ali ako iko to može da izdrži, onda je to Spajdermen.

 

Kako se Spajdermen rodio?

 

Godine 1962. američka strip-industrija suočavala se sa velikim tektonskim poremećajima. Sve veća moć esnafskog udruženja Comics Code Authority diktirala je sve striktnije moralne nazore kod kreiranja stripova koji bi se prodavali kroz uobičajenu mrežu maloprodajnih objekata opšte namene što je u ono vreme bio osnovni distribucioni kanal. Računajući da su sa rokenrolom i nadolazećom hipi kulturom već izgubili bitku, čuvari morala su se udvojenim naporima bacali na kontrolisanje stripa, medija, rezonovalo se  namenjenog deci i omladini, populaciji sklonoj posrtanju i padu.

 

Preporuke CCA koje su diktirale gotovo viktorijanski moral u stripu (bez pominjanja ili aluzija na droge, bez pominjanja ili aluzija na erotsko zavođenje, bez prikazivanja kriminalaca u simpatičnom svetlu, ili čak i kako uživaju u plodovima svog rada, bez ubijanja, čak i bez prikazivanja vampira ili vukodlaka) tokom nekoliko godina su gotovo desetkovale scenu šaljući u istoriju takve žanrove poput vesterna, horor stripa ili detektivskog stripa. Njima su ostale dnevne novine kao jedini kontakt sa svetom. Sa druge strane, u prazan prostor na magazinskoj sceni, neočekivano su se ušetali – superheroji.

 

Popularnost originalnog superherojskog stripa opala je dramatično sa krajem Drugog svetskog rata kada su se i autori i publika okrenuli drugim temama, no, početak šezdesetih godina označio je njihov povratak. Veliki izdavač DC je pored Supermena, Betmena i još nekoliko preživelih prvoboraca iz tridesetih godina agresivno nastupao sa novom generacijom heroja, a konkurentski Atlas je, uviđajući da se vremena menjaju i da njihova kombinacija krimića, horora i tinejdžerskog humora, zajedno sa pokušajem podizanja iz mrtvih heroja iz četrdesetih preti da ih sahrani, promenio ime u Marvel Comics, na poziciju Glavnog i odgovornog urednika postavio Stena Lija i dao mu odrešene ruke da radi šta hoće.

 

I Li je, sa saradnicima poput Džeka Kirbija i Stiva Ditkoa kreirao novu generaciju superheroja koja je Ameriku a posle nje i svet zauzela na juriš. Li i saradnici su, za razliku od konkurentskih izdavača, kreirali stripove potopljene u zeitgeist, hvatajući bolje nego iko psihotičnu rascepljenost Amerike šezdesetih godina – ratova na prekomorskim teritorijama, uspona pokreta za ljudska prava kod kuće, umetničku pobunu bit generacije, psihodeliju, seksualno oslobađanje, droge…

 

Da ne bude zabune, Marvel je bio zakopčani bastion puritanskog liberalnog kapitalizma koliko i bilo koja druga izdavačka kuća, no, njegovi su likovi, superheroji i njihovi supermoćima obdareni neprijatelji bili mnogo više u dosluhu sa vremenom velikih promena kakve su bile šezdesete, nego likovi kod konkurencije. Atomska energija, američke i sovjetske sve smelije ekspedicije u kosmos, trka u naoružanju i globalizacija koja je najpre počela kroz ratove, sve ovo je implicitno pronalazilo načina da se ispolji u Lijevim i Marvelovim stripovima. Marvelovi superheroji nisu bili nadljudi svojstveni DCjevoj tradiciji, ličnosti realizovane i u civilnom životu, Sten Li je superheroje pronalazio u među tinejdžerima, u generaciji opterećenoj kompleksima, krizama identiteta, neuzvraćenim ljubavima i neshvatanjem okoline. Nakon Fantastične Četvorke koja je bila neka vrsta prelazne faze gde su junaci još uvek bili genijalni i uspešni naučnici i piloti, Li će sa Kirbijem i Ditkom stvoriti neke od svojih najmemorabilnijih kreacija – X-Ljude, grupu mutanata tinejdž uzrasta koji pokušavaju da spasu svet što ih mrzi i plaši ih se, ali i Čoveka Pauka.

Spajdermen je bio predodređen za neuspeh i maltene je ubijen već na rođenju. Za početak, za razliku od većine drugih ondašnjih serijala, nije ga crtao Džek Kirbi, sertifikovani genije strip scene onog vremena. Umesto njega, ko-kreator ovog junaka uz Lija bio je Stiv Ditko a njegova se prva priča pojavila u petnaestom broju magazina Amazing Fantasy Avgusta 1962. godine. Petnaestom i ujedno poslednjem, jer ga je Marvel bez velike ceremonije ugasio zbog slabe prodaje. Priča o srednjoškolcu koji od ujeda ozračenog pauka dobija set prilično sumnjivih moći (pentranje po zidovima? Zaboga, Fantastična četvorka je barem imala čoveka izvanredne snage, čoveka koji može da leti i pritom bude u plamenu i nevidljivu ženu) delovala je kao tek još jedno slepo crevo u magazinu koji je u istom broju imao i priču o oživeloj mumiji i marsovskoj invaziji na Zemlju u kojoj glavni junak na kraju završi sa četiri ruke. Uostalom, narod se generalno gadi paukova i ko bi poželeo da čita o dečaku koji je stekao moći jedne od tih korisnih ama ružnih i neprijatnih životinja?

 

Zapravo… mnogi, reklo bi se. Marvel je bio zasut pismima kojima je publika zahtevala dalje avanture Pitera Parkera, dobro vaspitanog naočarca koji živi sa stricom i strinom i čija je ljubav prema nauci i učenju u obrnutoj proporciji sa podsmehom koga trpi od strane naočitijih i socijalno prilagođenijih dečaka u školi. Sten Li i Stiv Ditko su u svega deset strana uspeli da ispričaju priču koja pokazuje kako dobri i požrtvovani momak samo jednim sebičnim činom izaziva tragediju neslućenih razmera (smrt strica, očinske figure sa velikim uticajem na dečaka), što, više nego neobične moći stečene ujedom pauka promenjenog radioaktivnošću od njega pravi superheroja koga ćemo pratiti sledećih pola veka. Već par meseci kasnije, Spajdermen će dobiti sopstveni mesečni magazin: The Amazing Spider-man – jedan od malog broja američkih strip magazina što bez prekida izlaze i danas.

Bilo je nečega u kombinaciji naglašene otuđenosti od svog okruženja, jake introvertnosti i posvećenosti nauci, uvećanju znanja, eksperimentisanju i pronalaženju novog, što je pogodilo publiku u tanku žicu. Izgleda da je stripove u to vreme čitalo mnogo tinejdžera što nisu mogli da se uklope u svoju okolinu koju su činili jači, lepši, popularniji dečaci, a koji su u svojim sobama čitali naučnu fantastiku i sebi govorili da će devojčice jednom morati da shvate kako su pametni, učeni, pristojni momci bolja prilika od neotesanih, lepuškastih hvalisavaca iz školskog fudbalskog tima. Spajdermen jeste bio heroj obdaren moćima poput velike snage, povećane sposobnosti regeneracije, okretnosti i lepljivih prstiju, ali njegova glavna moć bila je pamet i preduzimljivost. Ovo je bio tinejdžer koji je sam sebi ne samo napravio kostim već i konstruisao lansere za mrežu – polimer izuzetne snage i elastičnosti čiju je formulu sam osmislio. Drugi superheroji su znali da budu lekari (Tor), fizičari (Hulk), industrijalci (Ajron Men), piloti (Stvar), ali Piter Parker je bio jedan od nas, rezonovali su čitaoci. I kao i svi mi, bio je nesrećan u ljubavi, privržen porodici iako je od nje krio strašne tajne, trudio se da bude pristojan i pravičan u svetu u kome su mu najbolji prijatelji bili kapiten školskog tima koji ga maltretira i sin bogatog industrijalca koji sve u životu dobija na tacni.

 

Neprijatelji i prijatelji: sapunska opera Spajdermenovog života

 

Iako se u prvih nekoliko epizoda Spajdermen sukobio sa vanzemaljcima i sprečio katastrofu pri lansiranju američkog orbitalnog modula, veoma brzo se oko lika iskristalisao ekosistem pitoresknih, pa i sasvim bizarnih antagonista koji ostaju njegov zaštitni znak i do danas. Ako se u današnje vreme superherojski stripovi iz sve snage bore da budu kul pa je tako i većina likova u njima mišićava i lepuškasta, čak i ako su u pitanju tek naučnici sa kriminalnim aspiracijama, početkom šezdesetih ovakvih pravila nije bilo. Spajdermen se borio sa starim, ćelavim čovekom obučenim u ptičji kostim koji mu je omogućio da leti (Lešinar), sa starim, ćelavim čovekom koji je Zemlju prodao vanzemaljskim zavojevačima (Strašni Majstor), sa sredovečnim naučnikom debelih naočara i još deblja stasa (Doktor Oktopus), sa sitnim kriminalcem koga je nuklearni incident pretvorio u gomilu inteligentnog peska (Peščani čovek) (koji u osnovi i nije bio previše inteligentan)… Prvi Spajdermenovi protivnici su bili jednako bizarni i psihološki oštećeni kao i glavni junak – dečak obučen u kostim išaran mrežom, gonjen krivicom što nije sprečio smrt svog strica iako je za to imao moć.

 

No, kako je vreme prolazilo, sa ovim stripom dešavalo se nešto neobično i veličanstveno – privatni život Pitera Parkera i superherojski život Spajdermena počeli su da se mešaju na nekontrolisane načine. Ovako nešto nije bila praksa u superherojskom stripu do revolucije koju je u njega uneo Sten Li i Spajdermen je bio možda najbolji primer kako se elementi civilnog života glavnog junaka mogu iskoristiti da pojačaju superherojsku komponentu priče. Ubrzo, likovi u Parkerovoj okolini su obožavali Spajdermena a podsmevali se slabašnom Piteru ili su obožavali lepo vaspitanog Pitera a zgražavali se nad užasnim viđilante-kriminalcem Spajdermenom. Bivše i sadašnje devojke Pitera Parkera bile su meta superzločinaca koji su se sukobljavali sa Spajdermenom, a i oni sami postajali su bliskiji Parkeru. Zeleni Goblin je, recimo u civilnom životu bio otac Parkerovog najboljeg druga i neka vrsta novog surogat-oca dvostrukog siročeta, a Doktor Oktopus je jednom zamalo postao očuh Piteru Parkeru, prolazeći kroz ogromne napore da za ženu uzme Strinu Mej i tako se dokopa njenog nasledstva – ostrva sa nuklearnom elektranom na severu Kanade.

Ova povezanost između civilnog i superherojskog identiteta glavnog junaka ostaće bitan element priče do danas. Ne samo što je tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka donela neke od najpotentnijih superherojskih priča u medijumu uopšte (smrt Zelenog Goblina, smrt Piterove devojke Gven Stejsi, duga veza i venčanje Pitera Parkera i Meri Džejn Votson, kloniranje Gven Stejsi i sukob sa sopstvenim koledž profesorom koji je uzeo identitet superzločinca po imenu Šakal…) već je i učinila mnogo na pojačanju identifikacije publike sa glavnim junakom. Ovo je, za razliku od većine, bio superheroj koji kao da je prolazio kroz iste situacije i probleme kao i njegovi čitaoci – devojke koje ne razumeju njegove ekscentričnosti (a koje njemu znače sve na svetu), surogat-očevi koji žele da ga izvedu na pravi put, najbolji prijatelji koji mu okreću leđa jer odbijaju da vide kako se mora sazrevati… Naravno, u Spajdermenovom slučaju mnogo toga se dešavalo kroz sumanute tuče iznad krovova oblakodera Menhetna, ali veza između publike i lika bila je jača nego ikad.

 

Još bolje, ovo je i lik koji je sazrevao zajedno sa svojim čitaocima, postajući od stidljivog srednjoškolca briljantan student koga je samo ekstrakurikularna superherojska karijera sprečila da izraste u rasnog naučnika, ali i uspešni fotoreporter čitanog njujorškog dnevnog lista. Kao za pakost, naravno, baš je ovo list koji je veliki deo svog prostora posvetio dokazivanju da je Spajdermen pretnja javnom redu i miru i opasni psihotični kriminalac…

 

Sa godinama, galerija Spajdermenovih neprijatelja će se proširivati, ali ostaje interesantan podatak da je veliki broj njenih pripadnika na neki način tematski povezan sa životinjama, što će u prvoj deceniji dvadesetprvog veka scenarista J. Michael Straczynski iskoristiti da objasni totemsko poreklo Spajdermenovih moći i postavi pitanje: je li umirući ozračeni pauk ujeo Pitera Parkera i preneo mu moći ili je ujeo Pitera Parkera jer je prepoznao da u njemu već ima moći koju treba probuditi? Komisija još uvek pokušava da odgovori na ovo…

 

Supermoći!

 

Kad smo već kod moći: superheroji su od tridesetih godina prošlog veka bili u velikoj meri poistovećivani sa stereotipom krupnog muškarca koji može da leti. Naravno da je mnogo toga promenjeno do Spajdermenovog nastanka, i ono što je Sten Li radio u prvih nekoliko godina kreiranja Marvelovog superherojskog univerzuma bila je delom božanska inspiracija, delom drogeraško ludilo šezdesetih na delu. Sam Spajdermen je pored uvećane fizičke snage i okretnosti dobio i pomenutu mogućnost lepljenja za svaku podlogu koja mu je pomogla u penjanju po zidovima i plafonima, ali je njegova najveća supermoć svakako njegovo šesto čulo (pauk-čulo, kako ga stripovi zovu) koje mu omogućava predviđanje neposredne opasnosti. Spajdermen otud nije superheroj koji je u tuči nužno najjači niti je neranjiv i otporan na metke, ali njegova okretnost i osećaj za opasnost su ono što mu pomaže da se provuče i kroz najgadnije situacije na terenu.

Razume, se scenaristi su decenijama pokušavali da se igraju sa ovim setom moći. Ne samo da mu je Sten Li nonšalantno proslavljajući stotu epizodu magazina dao šest ruku (uz objašnjenje da se ne radi o snu) već je Spajdermen mnogo puta gubio svoje šesto čulo, ali i dobijao mogućnost nošenja dece na sopstvenim lepljivim leđima (što se pokazalo korisnim u tačno jednoj epizodi za pedeset godina), organsku proizvodnju mreže (napušteno bez komentara jer je verovatno suviše eksplicitno asociralo na to da je priča o Spajdermenu priča o ulasku iz detinjstva u adolescenciju sa sve, jelte, noćnim polucijama…) ali i otrovne žaoke koje izlaze iz njegovih nadlaktica (što, s obzirom da više podseća na osu nego na pauka, nije praktično iskorišćeno gotovo ni jednom). Možda je najbizarnija od svih moći koje su mu pripisane tokom godina moć vaskrsenja. I kad smo već kod te teme:

 

Kako je Spajdermen umro i šta je bilo posle?

 

Superheroji umiru, naravno. Ipak je to rizičan posao. Neke od njih ubiju džinovski antimutantski roboti iz budućnosti (Najt krauler), neke pokose kuršumi organizovanih kriminalaca (Beli tigar), neke ubije Doktor Dum nakon što je stekao moć menjanja realnosti (cela Marvelova prva ekipa heroja). Olakšavajuća okolnost je to što ako ste superheroj, smrt više znači odlazak na kraći godišnji odmor a manje neko permanentno stanje. Zapravo, stara izreka u superherojskom biznisu da „Niko ne ostaje mrtav osim Džejsona Toda, Bakija i Strica Bena“ pre nekoliko godina je morala biti skraćena da se odnosi samo na Strica Bena, Spajdermenovog surogat-oca, koji je maltene jedini prominentniji lik iz superherojskih stripova koji nije oživljen na neki način.

 

Prema tome, Spajdermen je i sam mnogo puta okusio slani ukus onostranog, upoznajući smrt iz neprijatne blizine i vraćajući se, (ne)očekivano da nas još uveseljava i bori se za pravdu.

 

Neke od njegovih smrti dešavale su se u drugim stripovima. U pomenutom incidentu kada je Doktor Dum tokom Tajnog rata na drugom kraju univerzuma počistio celokupne postave Osvetnika i X-ljudi, i Spajdermen je pao kao kolateralna šteta, ali je srećom poludeli tiranin heroje brzo i oživeo. Tu se barem radilo o relativno čistom poslu. Mnogo će Spajdermen gore proći u serijalu Uncanny X-Men gde se tokom posebno bizarne priče o premeštanju čitavog Menhetna u neku vrstu srednjevekovne herojske fantazije naš junak nađe razapet na krstu i potom umre. Samo obilna količina crne i bele magije uspeva da preokrene rezultat u korist domaćeg tima na kraju ovog stripa.

No, kada je počeo da umire u svojim stripovima, stvari su postale mnogo ozbiljnije. Tokom devedesetih godina, Marvel je zaključio kako im oženjeni Piter Parker na pragu srednjih godina kvari računicu pa su pokrenute opsežne akcije da ga se ukloni iz sopstvenog stripa i zameni nekim mlađim i hipsterskijim ko će bolje popuniti seksi kostim Spajdermena. Tokom ekstravagantne i neobjašnjivo komplikovane Sage o klonovima, Spajdermen će umreti ne jednom već dvaput. Prvi put ga otrovom ubija superkriminalac Sova a u život vraća Doktor Oktopus koji na skoro komičan način uviđa da njegov život bez Spajdermena na drugoj strani naprosto nema mnogo smisla. Drugi put stvari su mnogo ozbiljnije: u složenom, dugačkom pripremnom periodu tokom koga se čitaocima servira ideja da Piter Parker zapravo nije Piter Parker već klon Pitera Parkera koga je proizveo Šakal za potrebe svog perverznog plana o osveti Spajdermenu za smrt Gven Stejsi (koju je takođe klonirao – da, znamo, složeno je), Piter Parker gubi pauk-moći i razboljeva se od nečega za šta upućeni tvrde da je „ćelijska degradacija“, sindrom koji pogađa klonove u Marvelovom univerzumu, slabeći ih dok ih ne ubije. Prema kraju ove sage koju je vodilo pre svega Marvelovo marketinško odeljenje, firma je izbacivala urednike sa platnog spiska lopatom i krvarila novac na svakom koraku (došavši do ruba stečaja) tako da kada ju je trebalo završiti, u redakciji više nije bilo nikoga od originalnog tima koji je sagu započeo, pa niko nije ni znao kako treba da se završi. Rešeni da se ipak ne igraju sa klasikom, u Marvelu su odlučili da Piter Parker posle svega nije bio klon nego original, pa je posle prividne smrti ozdravio i probudio se osvežen, uz moći koje su mu se vratile. Za dlaku, sinko, kako se to već kaže u ovakvim prilikama.

 

No, dok smo uvek spremni da se kamenom bacimo na mračne devedesete kada u Marvelu zbilja nisu znali šta rade, stoji i to da su Spajdermenova umiranja i vraćanja u život i u ovom veku bila prečesta i ne mnogo elegantnija. U jednoj će ga prilici scenarista Peter Jenkins pretvoriti u džinovskog pauka koji potom umire da bi iz njegove utrobe izašao goli, živi Piter Parker. Verovatno zaključivši da ovo nije bilo dovoljno odvratno, svega nekoliko meseci kasnije Marvel je izbacio dugačku priču o „evoluciji“ Spajdermena u kojoj on biva ubijen od strane mitskog Morluna, bića koje se hrani totemskim moćima, i to baš pošteno ubijen, sa polomljenim kostima iskopanim okom i drugim snaf elementima koje nas je Marvel naterao da proučimo.

 

Od ove gadne smrti gadnije je samo vaskrsnuće koje se dešava par brojeva kasnije – sa armijom paukova koji će pojesti kožu mrtvog Pitera Parkera iz koje je prethodno izašlo… nešto. To nešto provodi nekoliko dana učaureno ispod jednog od njujorških mostova, da bi se na kraju iz čaure pojavio – Piter Parker, živ, zdrav, sa poukom da (neki) paukovi tokom života menjaju kožu. Zaista, kao da nismo bili dovoljno zgroženi njegovim originalnim poreklom.

Da u Marvelu ipak ponekad znaju da budu i elegantni kada su smrti u pitanju svedoči i alternativni univerzum sa podmlađenim verzijama Marvelovih junaka, takozvani Ultimativni univerzum. U ovoj verziji biografije Pitera Parkera, njegova smrt nastupa dok je još u srednjoj školi, nakon titanske borbe sa Zelenim goblinom u kojoj Spajdermen pobedi i zaštiti svoju porodicu od poludelog monstruma. Oživljavanja za Pitera ovde nema a Marvel nastavlja serijal sa novim likom u Spajdermenovom kostimu, tamnoputim latino klincem, Majlsom Moralseom koji je već kada je najavljen pokazao koliko rasista ima među Spajdijevim fanovima. Nek mu je sa srećom.

 

Alternativne verzije Spajdermena

 

Superherojskim stripovima jedan univerzum nikada nije bio dovoljan, pa tako i Marvel voli da se bavi alternativnim verzijama onog glavnog univerzuma (označenog u Marvelovoj nomenklaturi kao Zemlja 616). Iako su alternativne realnosti prirodnije okruženje za junake poput Fantastične Četvorke ili X-Ljudi, Spajdermen i sam ima ogroman broj alternativnih verzija, od noar Spajdermena u Njujorku iz doba prohibicije, preko srednjoškolske ljubavne avanture u serijalu Spajdermen Voli Meri Džejn, pa do Spajdermena iz „Kuća M“ univerzuma u kome se Piter Parker izdaje za mutanta u svetu kojim vladaju mutanti, ne bi li sačuvao udobnu egzistenciju popularnu javne ličnosti čiji su stric i strina živi i u dobrom zdravlju a on sam je oženjen devojkom iz mladosti, Gven Stejsi sa kojom ima sina…

No, najinteresantniji alternativni univerzumi u kojima Spajdermen ima prominentnu ulogu su Spajdermen 2099 i Ultimativni Spajdermen. Ovaj prvi nastao je kao posledica proslave tridesetogodišnjice Spajdermena, početkom devedesetih godina i bio je smešten u Marvel 2099 univerzum, nešto što je početkom devedesetih bilo zamišljeno kao zvanična budućnost Marvelovog glavnog univerzuma, distopijska sutrašnjica u kojoj Amerikom vladaju zle korporacije a Spajdermen je mladi latino buntovnik Migel O’Hara koji sa sticanjem moći shvata razmere socijalnog ugnjetavanja u kojima njegovi savremenici žive i počinje borbu za promene.

 

Ultimativni Spajdermen je deo Ultimativnog Marvelovog univerzuma, podmlađene verzije klasičnog kontinuiteta, u kojoj je Piter Parker sve vreme srednjoškolac sa ogromnom inteligencijom, ogromnom odgovornošću i velikim srcem koje posle stošezdeset epizoda prestaje da kuca, nakon grčevite borbe za svoju porodicu. Serijal je ponovo pokrenut od prvog broja, ovog puta sa (ponovo) latino glavnim junakom, Majlsom Moralesom koji je još mlađi tinejdžer inspirisan originalnim Spajdermenom. Uprkos inicijalnim histeričnim reakcijama, pokazalo se da je novi Ultimativni Spajdermen potentan strip pogodan za istraživanje mnogih motiva vezanih za Spajdermenovu tradiciju, sada iz sasvim novog ugla.

 

 

Spajdermen na filmu, televiziji i u Japanu…

 

Da završimo onim sa čime smo počeli… Trilogija Spajdermen filmova koju je režirao Sem Reimi jedan je od najuspešnijih serijala u istoriji kinematografije i to u vreme kada su superherojski filmovi konačno postali najpopularniji bioskopski žanr sa sjajnim rezultatima (čak i u umetničkom smislu, ako prihvatimo pravila žanra) serijala o Betmenu, X-Ljudima, Osvetnicima… Razloga za njen uspeh ima mnogo: ne samo da moćna digitalna tehnologija omogućava da konačno vidimo likove na platnu kako izvode fantastične akrobacije koje znamo iz stripova, već je i humana crta stripa o Spajdermenu ispoštovana u filmskoj adaptaciji. Surogat-očevi i žudnje za devojkama iz okoline, civilni prijatelji koji su ljuti neprijatelji superheroja, stalna borba za opstanak u svakodnevnom životu koji podrazumeva pozitivan saldo između prihoda i rashoda, kao odjek borbe superheroja protiv superzločinaca… Reimijevi filmovi imaju po malo od svega ovoga a pre svega protagonistu koji je stidljiv, sukobljen sa samim sobom, u potrazi za svojim konačnim identitetom. Nolanovi Betmen filmovi su možda politički zahtevniji i ambiciozniji, ali njegov Betmen/ Brus Vejn je nezanimljiv lik kada se uporedi sa duboko životnim Piterom Parkerom/ Spajdermenom iz Reimijeve trilogije, ali i Harijem Ozbornom, Strinom Mej, Doktorom Oktopusom… Ostaje nada da će ovogodišnji ribut serijala, The Amazing Spider-man Marka Veba pogoditi ovu osetljivu ravnotežu superherojštine i obične ljudske drame.

No, ljubitelji treba da znaju da pored ovih visokobudžetnih filmova postoji i sva sila crtanih serija o Spajdermenu od kojih su neke urnebesno loše (primera radi u serijama iz osamdesetih godina producenti su se toliko plašili nasilja da se čak ni ne pominje smrt Strica Bena) a neke, kao MTVjeva serija sa početka ovog veka, prilično dobre.

 

No, pravi sladokusci će svakako želeti da dobave kratkovečnu igranu televizijsku seriju iz sedamdesetih koja je montirana i u bioskopski film i koju po kempi ukusu jedino premašuje neautorizovana turska ekranizacija Spajdermena iz ranih sedamdesetih, 3 Dev Adam, u kojoj je Spajdi negativac što se bori protiv Kapetana Amerike.

 

U Japanu, američki stripovi nikada nisu generisali primetno interesovanje ali je Spajdermen bio toliko popularan da je Marvel autorizovao produkciju autonomnog manga serijala. Ovaj je strip išao svega oko godinu i po dana u magazinu Monthly Shōnen Magazine i od relativno vedrih prepričavanja američkih Spajdijevih pustolovina, sa promenom scenarista skrenuo u za Japan ne sasvim neočekivanom smeru bizarnog i uznemirujućeg seksualnog nasilja.

 

Spajdermen proslavlja svoj pedeseti rođendan jednako mlad, energičan i požrtvovan kao što je ikada bio. U stripu je sada neženja (njegov brak je poništen intervencijom samog Nečastivog a jedini pozitivni element cele ove priče je to što je svet zaboravio da je tokom građanskog rata između superheroja pre neku godinu, Spajdermen obnarodovao svoj civilni identitet na televiziji), zaposlen u prestižnom naučnom timu i član najvažnije superherojske ekipe u Njujorku – Osvetnika, a privatni život mu je uzbudljiv, radije nego tragičan kako je prečesto u prošlosti znalo da bude. Novi film, zna se unapred, je jedan od najvećih hitova ovog leta i, ako je Marvel valjano odigrao svoje karte (a sjajno su ih odigrali sa filmovima o Osvetnicima i X-Ljudima), udariće temelje za još jednu uspelu trilogiju a  kada se ona bude završavala slavićemo šezdesetu godišnjicu najpopularnijeg superheroja na svetu. Zbilja, nek mu je sa srećom.