Pročitani stripovi: Spider-Woman (Karla Pacheco i Pere Pérez)

Kada je pre oko godinu dana Marvel pokrenuo novi Spider-Woman serijal, glasno sam ovo pozdravio, iz više razloga. Prvi je svakako jer je Spider-Woman kao lik poslednjih godina konačno umanevrisala u dobru poziciju. Poslednji put kada je imala solo-serijal, meni se to veoma svidelo, sa Denisom Hopelessom koji je ne samo uspeo da originalni melanholični ton stripa iz vremena kada ga je pisao veliki Marv Wolfman ublaži i osavremeni, ignorišući veliki deo zastarelih motiva i naplavina kontinuiteta koje su se pojavile u međuvremenu, već i da zaobiđe većinu Bendisovih nepočinstava iz Spider-Woman: Origin i, u dobroj meri ne baveći se komplikovanom pričom o poreklu, pruži nam jedan zabavan, osnažujući strip o nesavršenom liku koji se trudi da bude vredan svojih prijatelja ali i raste i razvija se kao ličnost. Hopeless posle ovoga zapravo nije napisao bolji strip u Marvelu.

Drugi razlog je što je kao kreativni tim za novi Spider-Woman postavljen tandem Karla Pacheco i Pere Pérez. Videti ženu na mestu scenaristkinje nije značajno zato što žene nužno umeju da pišu ženske likove bolje nego muškarci (ako bismo verovali da je ovo pravilo, uskoro bi veliki deo nas zahtevao da o muškarcima pišu samo muškarci i onda nikada više ne bismo imali Gail Simone na Deadpoolu a ko želi da živi u takvom svetu?), već zato što je žena koje pišu superherojske stripove i dalje veoma malo, a to nije zdrava koncepcija za svet koji superheroje danas prihvata na mnogo širem planu nego pre svega deset a pogotovo dvadeset i više godina. Naravno, poslednjih dana sam pisao o Runaways koje piše žena i Deadpoolu koga piše žena i imam utisak da se Marvelu ne daje dovoljno kontinuiranog kredita što neke vrlo bitne serijale (uključujući i Excalibur) rade kontinuirano baš žene. No, u ovom partikularnom slučaju ne samo da je kombinacija jednog vrlo „ženskog“ lika i žene na scenarističkim dužnostima srećno pogođena već je ovo i prvi tekući serijal koga piše Karla Pacheco.

Ljudi sa dužim pamćenjem sećaju se da je Karla godinama bila deo proširene PWOT ekipe, odnosno da je, kao životna saputnica Jayja Pinkertona – čoveka koga većina ljudi pamti kao scenaristu igre Portal 2 – pokazala da je jednako duhovita i kreativna kao i njena (samo nominalno) jača polovina. Njen kasniji rad za Cracked u njegovo zlatno doba uspostavio joj je reputaciju vrsne komičarke i osobe spretne sa rečima tako da sam sa mnogo interesovanja čekao njen propisni strip-debi. Karla jeste pre ovog serijala imala različite stripove za Marvel, ali to su uglavnom bili one-shotovi, godišnjaci i drugi trening-program. Spider-Woman je njeno stvarno vatreno krštenje i strip u kome se jasno vidi sa koliko je strasti scenaristkinja pristupila poslu. Sa druge strane, Pere Pérez je jedan od onih crtača koji su se, sigurno, samo greškom rodili u Evropi jer su očigledno predodređeni da crtaju bučan, akcijom nabijeni superherojski strip.

Imao sam zaista visoka očekivanja od ovog serijala a i nisam bio jedini: prvi broj, kada je izašao prošle godine u Martu, tik pred ozbiljnu ofanzivu aktuelne pandemije, razvalio je u maloprodaji, potukavši i Betmena u borbi za najprodavaniji strip meseca. Iskreno, ni sam nisam bio svestan da toliko ljudi žudi za novim Spider-Woman, ali pretpostavljam da je Hopelessov serijal od pre neku godinu zaista izgradio dobru reputaciju. Ispostavlja se da, kada liku pristupite ozbiljno, date mu i humanost i dubinu i duh i sjajne superherojske moći, pa i novi, kul kostim, publika to prepoznaje.

No, Hopelessov Spider-Woman imao je i dodatne značajne detalje, notabilno dobar ansambl sporednih likova i jednu vrlo feminističku (a opet tako prirodnu i zapravo nimalo „politički“ nametljivu) postavku u kojoj glavna junakinja, Jessica Drew ostaje u drugom stanju – a do danas ne znamo sa kim – nastavlja sa superherojskim i detektivskim poslom do duboko u trudnoći, rađa sina i prolazi kroz sva iskušenja mlade samohrane majke a da to ne umanjuje njenu superherojsku reputaciju.

E, sad, jedna od stvari koje se primete kada uzmete da čitate aktuelni Spider-Woman je da se ova dimenzija stripa ne baš sasvim briše ali potiskuje dosta duboko u pozadinu. Jessica Drew je i dalje majka, svakako, i dalje ima mladog sina koji je još uvek puzava beba (mada pošto mu je majka genetski dobrim delom pauk, njegovo puženje nije ograničeno samo na patos već se odvija i po zidovima i plafonu) o kome se stara Roger Gocking aka Porcupine, Džesikin, pa, recimo, hm partner – ali ne u romantičnom smislu – cimer, ali i neka vrsta muške guvernante koja živi sa njom i zapravo se mnogo više brine o malom Geraldu dok je mama „na terenu“, ali Gerry i Roger se u stripu pojavljuju maltene samo simbolično dok sama Jessica prolazi kroz avanturu što će je prošetati diljem naše planete a onda i odvesti u svemir…

Da budem brutalno iskren: Spider-Woman posle ovih deset brojeva koji zaokružuju prvu priču ne mogu da nazovem zaista dobrim stripom, mada mi je konzistentno zabavan i radujem se svakoj sledećoj epizodi. Ima više razloga za to, a prvi je svakako taj da uspostavljeni odnosi sa likovima koje smo zavoleli ovde bivaju uglavnom ignorisani za račun novih odnosa sa novim likovima koje ne da ne znamo od ranije nego i sada, kada ih upoznamo, nisu baš preterano simpatični. No čak i ako nemate prethodnu investiciju u likove, verujem da ćete već pri kraju prve epizode, najdalje na polovini druge početi da zagledate strip malo pažljivije, podizati obrvu pa se onda vratiti na neku od prvih strana da proverite datum kako biste bili sigurni da niste, greškom, nikako svesnom namerom, uzeli da čitate nešto iz devedesetih godina.

Spider-Woman i jeste, da se mi razumemo, lik u čijoj kreaciji nije bilo nekakvog ozbiljnog planiranja. Za razliku od na primer samo tri godine mlađe Dazzler koja je ipak nastala kako bi se Marvel nakačio na disko-groznicu koja je tresla Ameriku u ono vreme, Spider-Woman je prevashodno kreirana kako bi se sprečilo da neko drugi, dovitljiv i ne mnogo sputan etikom, registruje trejdmark za nešto što bi se zvalo Spider-Woman. Popularnost lika je uhvatila Marvel nespreman pa kad je postalo jasno da bi tekući serijal o ovom liku imao komercijalni potencijal, Marv Wolfman, u to vreme glavni i odgovorni urednik firme, je sam uskočio da ga piše. No, iako je Wolfmanov strip zapravo bio prilično zanimljiv, prevashodno na ime interesantnog glavnog lika i ubitačne trojke na crtežu (Carmine Infantino na olovkama, Tony DeZuniga na tušu i Glyins Wein na koloru), fakat je da se sam lik tokom decenija koje su sledile potucao od nemila do nedraga, bio zamenjen drugom ženom, dobio novo poreklo koje je bilo skoro jednako odvratno kao ono koje mu je namenio tvorac, Archie Goodwin (a mnogo komplikovanije od njega) i da je, čak i posle Hopelessove reastauracije, Jessica uglavnom bila korišćena da popunjava prostor u raznim timovima, sa malo ideja kako napraviti stabilan tekući serijal gde će ona biti u centru.

Pachecova za sada ima ideje ali, kako rekoh, ove ideje su mahom nalik na eXtreme period devedesetih godina. Naravno, nije to sad toliko čudno – novi scenaristi obično pišu superheroje onako kakvi su oni bili kada su oni počeli da ih čitaju a Pachecova je tačno tih godina i njen Spider-Woman je po mnogo karakteristika veoma nalik na nešto što biste zamislili da se događa na obodima Spajdermenove priče iz vremena kataklizmičnog lančanog sudara u slow motionu koji se devedesetih zvao Clone Saga.

Zaista, kada se jednom bude uspostavila istinska demokratija bilo gde na planeti i budemo imali slobodno i ničim manipulisano glasanje, verujem da će kao najgora ideja koju je Marvel ikada imao gotovo plebiscitarno biti identifikovana ideja kloniranja i klonova. Spajdermenu je ovo donelo malo interesantnih momenata i nanelo MNOGO štete a kad se Bendis onomad dočepao Spider-Woman, valjda je pomislio da nije fer da samo Spajdermen pati od viška klonova.

Pachecova se vrlo direktno nastavlja na Bendisovu priču iz Spider-Woman: Origin i umesto jedne simpatično humanizovane i relatabilno dramatične pripovesti kakva smo se nadali da će doći kao nastavak Hopelessovog rada, dobijamo urnebesnu ’90s priču o klonovima, porodici za koju nismo ni znali da postoji, daljim klonovima, retkim paucima, kloniranim dinosaurusima, robotskim HYDRA agentima koji bivaju pregaženi (kloniranim) dinosaurusima i pravim HYDRA agentima koji bivaju izujedani (nekloniranim) retkim paukovima, te o Jessici Drew čiji čitav svet biva okrenut naglavačke a onda i u dobroj meri iscepan na komade dok – sve se udarajući nogama u dupe da izda prijatelje i udruži se sa neprijateljima – protagonistkinja grčevito radi na tome da pobedi štopericu koja otkucava i nekako se dokopa tekućeg mekgafina pre nego što joj naučnomagična hemikalija koja joj daje nikad do tada okušenu snagu, oduzme život.

Aktuelni Spider-Woman je, dakle, ne samo gritty varijacija na neke prilično izlizane a i, zašto ne reći, zastarele motive* sa sve negativcima koji su deca starih negativaca, već su i sam ton stripa, pripovedni postupak i tempo, u velikoj meri nalik na devedesete.

*Mada se zna da se u Marvelu ništa ne baca i da i ideje koje su bile smatrane najgorim u vreme kada su bile originalne, godinama i decenijama kasnije ponovo bivaju ubačene u rotaciju kao da su sa vremenom postale pametnije. Pomenuo sam Clone Sagu koja je bila potpuni karambol kakav se dešava kada marketinško odeljenje ima veći uticaj na izdavača nego uredništvo, i koja je u nezanemarljivoj meri doprinela Marvelovom bankrotu u devedesetima, ali taj isti zaplet je pre desetak godina izvađen iz naftalina, malko olupan o zid da se otpraši pa su Howard Mackie i Tom DeFalco napisali „The Real Clone Saga“ koji je i pored solidnog crteža Todda Naucka samo potvrdio koliko je sve to trebalo ostaviti da počiva u miru…

Hoću reći, Jessica Drew je ovde BESNA i to sve vreme. Ima, naravno, opravdanje za to, ali strip o liku koji bukvalno sva vrata na koja naiđe otvara nogom,* u svim razgovorima koje vodi URLA a u jedno 80% i drži sagovornika za okovratnik i preteći mu diše u lice, o liku koji se tuče sa skoro doslovno svime što se pojavi u kadru, uključujući svoju majku, dvanaestogodišnjeg dečaka, dinosauruse, poslodavca, takav strip hteo-ne hteo deluje kao parodija.

*a kad nema vrata, razbije prozor – već u drugoj epizodi imamo scenu u kojoj ona razvali stakleni spoljni zid kancelarije jednog od likova jer je suviše besna da ide liftom i polomi vrata ko normalna žena, a on posle samo ostavi tu rupetinu na prozoru da stoji jer je i sam svestan da ako dođu stakloresci i naprave malo reda, to samo znači da će Jessica sutra opet da mu polomi staklo…

A baš takav strip imamo. Jessica je ovde non-stop u akciji i imamo gotovo nula procenata njenog „civilnog“ života (a ovde uključujem  i retke scene gde ona i Captain Marvel sede u kafeu), sa radnjom koja ne popušta tempo i ako nismo usred ogromne akcione scene to je zato što se vodi kratak, pretnjama ispunjen razgovor koji će nas uvesti u akcionu scenu ili zato što Jessica spava i ima košmar koji je i sam akciona scena ali sa nadrealističkim prelivom. Ovo je, naravno, prilično riskantno – superherojski čitaoci možda nekim delom MISLE da od stripova žele „sva akcija sve vreme“ pristup ali ovo je ne samo ekspresna karta za monotoniju nego i najčešće dolazi u paru sa vrlo rudimentarnim karakterizacijama, isforsiranim dijalozima i nekvalitetnim zapletom.

Sad, to da ovaj strip ipak nije odron epohalnih dimenzija imamo da zahvalimo u velikoj meri Pérezvom majstorstvu ali i Pachecovu ovde treba pohvaliti za stvari koje očigledno funkcionišu. Konkretno: zaplet je, pa, bezvezan i nakon što se nagomilaju svi mogući klonovi, serumi od kojih ljudi budu jači ali i postanu agresivci što ne znaju da prepoznaju prijatelje, ćerke i sinovi, majke i klonovi koji se pojavljuju čim malo duže trepnete, čoveku bude teško da oseti ozbiljniju emotivnu investiciju u ovu priču. Jessica je svedena na jednodimenzionalan lik pokretan samo očajem a koji se izražava samo agresijom i priča o njoj ni sama nije niti suptilna niti, uopšte, zaista zanimljiva nakon što po peti put vidite šta se sve klonira, ko se sve klonira, sa kakvom se lakoćom svi kloniraju a, eto sad kurca, niko se ne seti da klonira te retke paukove koji su u centru zapleta i oko čije se genetike vrti veliki deo konflikta.

Ali Pachecova uspeva da uprkos svemu tome lik Jessice Drew, tako sveden na bes i očajanje bude, pa, simpatičan. Delimično jer su dijalozi pisani lako, lepršavo, duhovito, bez previše melodramskih uzleta i sa (možda tipičnim) elementima nerdovskog humora po kome je autorka uostalom poznata, delom jer je tempo stripa vrlo dobar sa veoma malo praznog hoda i momentima refleksije koji su kratki i ne opterećuju radnju a da ipak liku daju dragocenu dodatnu dimenziju koja ga malčice produbljuje.

No, Pérez je ovde svakako vrlo važan za to da je su ton i energija Spider-Woman dovoljni da me pridobiju čak i kada zaplet kao da čini sve da me odbije. Ovo je „najprljaviji“ njegov strip koji sam do sada čitao sa lejautom koji prosto eksplodira po tablama i non-stop tučama u kojima se baš ne pazi strogo na anatomsku pravilnost ali Pérez uspeva da ovaj ’90s senzibilitet dopuni savršenim pripovedanjem i dinamičnošću kakve ipak ne nalazimo u radovima proto-Image škole iz te decenije. Pérez sa očiglednim uživanjem postavlja kadrove u komplikovane rasporede po tabli, često varirajući arahnidsku simboliku i uspevajući da oko čitaoca vodi bez greške pravilnim redosledom, potpuno poništavajući potencijalnu konfuziju koji njegove užurbane kompozicije nagoveštavaju. Čak su i jednostavne table, sa, recimo samo dva ili tri kadra, po pravilu uobličene tako da imaju određenu geometrijsku tenziju i Spider-Woman je vizuelno izuzetno dinamičan strip a da jasnoća izlaganja priče ili, već, akcije u akcionim scenama nije žrtvovana.

Na nivou samih kadrova, a rekosmo već da je akcija ovde prisutna jedno 80% vremena, Španac samo na momente prikazuje svoje čiste, lepe konture i kompozicije na kakve nas je navikao u X-Men i uglavnom nam pruža gritty ’90s akciju sa puno otvorenih usta, grimasa, iskrivljenih anatomija. No, opet, ovo nije na uštrb jasnoće, a kada dođe baš do tuča, Pérez nam pruža jedan od najboljih programa u savremenoj superherojštini. Već sam se ovde vajkao kako neki od modernih superherojskih stripova uključuju akcione scene jer to tako mora u ovom žanru ali da se one svode na seriju postera koji su lepi svaki za sebe ali ne tvore stvarni sekvencijalni narativ. Ništa od toga nećete naći ovde, Pérezov Spider-Woman je kao da čitate adaptaciju nekakvog pedigriranog tajlandskog akcionog filma, sa kadrovima u kojima likovi nešto RADE a ne samo poziraju i scenama koje teku kako se akcija preliva izjednog u drugi kadar. Pérez ovde radi sa jednim od najmanje maštovitih kostima Spider-Woman ali ovo ga spasava od fokusiranja na detaljčiće – da ne pominjem na Džesikine obline koje su harale tablama kada je ovaj strip crtao, recimo, Greg Land – i oslobađa da nam nudi akrobatsku akciju i urnebesno razmazane prikaze suludo jakih udaraca. Frank D’Armata na koloru i leterer Travis Lanham ga prate u korak i mada Spider-Woman nikada ne postaje „lep“ strip, njegova ružnoća ima jedan pankerski šarm i nepobitnu energiju.

Nakon deset brojeva i obaveznog učešća u King in Black krosoveru – gde je Pachecova spretno izbegla da strip bude kidnapovan i iskoristila prostor da svoj zaplet pogura dalje – prva priča je završena i lik protagonistkinje – ali i njen privatni život – resetovani su na neke „normalnije“ pozicije i nadam se da je scenaristkinja iz sebe izbacila taj obavezni program emuliranja devedesetih te da će priče koje slede biti zanimljivije na polju zapleta i karakterizacije. Ako Spider-Woman zadrži energiju i tempo koje ima a popravi ova dva elementa, biće to vrlo dobro.

Pročitani stripovi: Spider-Gwen i Spider-Woman

U decenijskom (prijateljskom?) rivalitetu između dve velike izdavačke kuće poznate pre svega po superherojima, poslednjih godina Marvel je ostvario nekoliko interesantnih prednosti u odnosu na DC. Iako se ne može tvrditi da u proseku imaju bolje stripove, činjenica je da imaju bolji marketing tih stripova što se, verovatno najvažnije odrazilo pre svega na ekscesivan uspeh Marvelove filmske produkcije. Ovde čak ni ne pričam samo o sirovim brojkama – mada je fakat da Marvel pravi više filmova i njih u globalu pogleda više ljudi – koliko o cajtgajstu koji je čini se više definisan onime što rade Dizni i Marvel od onog što rade Warner i DC. Ovde ne želim da kažem da je Marvel nužno „u pravu“ a DC nužno „u krivu“ u onome što rade, koliko da samo konstatujem da što se tiče tema koje danas cirkulišu mežu konzumentima popularne kulture i tona kojim se te teme obrađuju, Marvel kao da ih bolje prepoznaje.

Ovo je slučaj i kod stripova gde Marvel, nevezano za kvalitet onoga što rade, čini očigledne napore već nekoliko godina da bude bliži, uvezaniji, reprezentativniji u odnosu na (sve globalniju) porodicu svojih čitalaca. Ovde imam na umu i tako simpatične poteze kao što je bilo prošlomesečno kreiranje varijanti naslovnih strana mesečnih svesaka sa fotografijama entuzijastičnih kosplejera, ali naravno i velike, kontroverzne kreativne odluke vezane za promene etničkog i rodnog sastava Marvelovog superherojskog ansambla.

(Napomena: naravno da je i DC imao svoju porciju sličnih momenata – ne zaboravimo HIV pozitivne likove u Green Arrow Judda Winnicka – ali kod Marvela se očigledno radi o sistemskoj inicijativi.)

Naravno da se mnogo mastila (ali i žuči) prosulo na rasprave o tome da li je ubacivanje nekavkaskih rasa na radna mesta tradicionalno rezervisana za ful metal arijevce, kao i žena na muška mesta dobrodošla diversifikacija ili cinično podilaženje sve glasnijoj social justice warrior populaciji prvog sveta, da li je u pitanju časna reprezentacija tradicionalno stereotipizovanih grupa ili puki nasrtaj na bele strejt muškarce, no na kraju dana ljude poput nas – stare, blazirane i lišene političkih agendi za koje su spremni da se potuku na internetu – zanima pre svega da li dobijamo dobre stripove. Ako je odgovor „da“ i ti stripovi su još i dobri zato što je uvedena nova rasna, nacionalna, rodna ili kakva manjinska perspektiva – pa, tim bolje.

Pročitao sam dva recentna Marvelova sestrinska serijala i imam interesantno suprotstavljene utiske o njima, a celu stvar čini interesantnim to što se radi o serijalima koji su na različite načine vezani za Spajdermen mitos, ali i na različite načine se bave konceptom ženske superherojštine.

Prvi serijal je Spider-Gwen, petodelni tekući-pa-prekinuti serijal iznikao iz Spider Gwen materijala koji je Dan Slott proizveo za potrebe svog multiverzalnog Spider-man DOGAĐAJA Spiderverse. Osmišljavanje univerzuma u kome Spider-man nikada nije postojao – jer je Peter Parker poginuo pre vremena – a njegovo mesto je zauzela Gwen Stacy u liku tinejdžerske Spider Woman je rezoniralo sa mnogo čitalaca na snažan, pozitivan način i na entuzijazam publike koja je tražila samostalni Spider Gwen serijal, Marvel je reagovao davanjem Jasonu Latouru da piše a Robbiju Rodriguezu da crta strip koji je potom izazvao salve pohvala diljem interneta i bio treći najprodavaniji Marvelov serijal u jednom trenutku, bijući i po 250.000 kopija za mesec. Ili social justice warriorsa ima više nego što smo mislili ili je ovo prilično dobar strip.

Na moje iznenađenje, Spider Gwen je ispao strip koga mi je lakše da poštujem nego da volim, odnosno projekat u kome jasno vidim vrednost i funkciju svakog pojedinačnog elementa ali me onda sve to na gomili ostavlja prilično emotivno hladnim a intelektualno nezainteresovanim.

Dakako, problem može da bude i u potpunosti na strani mojih emocija i intelekta. Ne bi bilo prvi put da muškarac u petoj deceniji života ne uspe da ostvari jaku sponu sa štivom koje obrađuje teme vezane za tinejdžerke, a fakat je i da ovom stripu ja ne mogu da pronađem ni jednu fatalnu tehničku zamerku.

Ovo je pre svega interesantna ideja za alternativni univerzum, prvo na ideološkom nivou (Gwen Stacy je decenijama arhetipska žena-u-frižideru, ženski lik ubijen/ žrtvovan da bi muški protagonist dobio motivaciju, pa je ljudski videti jednu sistematično odrađenu novu podelu uloga) ali i na čisto dramaturškom. Latour se sa očiglednim zadovoljstvom igra likovima koje poznajemo iz klasičnog univerzuma i daje im nove uloge; George Stacy kao brižni otac koji ovde ne strepi za nežnu, osetljivu ćerkicu na nišanu užasnog Spajdermena, već za svojeglavu tinejdžersku superheroinu koja beži od kuće i ne traži pomoć od tate ni kada je objektivno u gomnima; pokojni Peter Parker kao rekluzivni-možda-aspi-opsesivac; Matt Murdock kao izvanredno pogođeni mafijaški advokat; Frank Castle kao policijski inspektor sklon graničnim metodama; Jean DeWolff kao nihilistički usamljena policijska inspektorka… U ovom univerzumu Mary Jane Watson ima bend u kome Gwen Stacy svira bubnjeve, a Hobie Brown je mladi, pomalo nepažljivi crtač grafita i Spider Gwen dobrim delom odaje utisak nezavisnog omladinskog stripa u kome pored uobičajenih hipsterskih tema imamo još i tuče između Spider Woman i Vulturea iznad gradskih krovova.

Naravno, ovo je i veoma zanimljivo nacrtan strip sa Rodriguezovim vrhunskim dizajnom kostima Spider Gwen ali i sa dinamičnim prizorima borbe i kretanja, no moguće je da meni ovde najviše smeta što je opšti tretman tinejdž likova nekako… predvidivo tugaljiv. Naravno, Gwen Stacy je u ovom univerzumu izložena brojnim iskušenjima, ali ono što je samog Spajdermena uvek činilo posebnim je bila baš kombinacija jednog tragičarskog omladinskog patosa sa nezadrživim optimizmom. Latourova Gwen Stacy kao da sve vreme provodi u mračnim mislima o svojoj zloj sudbini i mada je to možda naprosto kreativna odluka da bi se pokazala sva dubina napaćene tinejdžerske duše, meni lično nedostaje malo psihološke čvrstine kod ovog lika, a koja bi ga definisala ne samo kao osobu sposobnu da preživi bol već i osobu sposobnu da iz traume izađe sposobna da inspiriše, podigne druge. Spider Gwen je, da ne bude zabune, predstavljena kao borac koji ume da preživi ali u krajnjem zbiru uhvatio sam sebe da nisam u stanuju da se sasvim identifikujem sa njenim životnim problemima – od neprijateljstva sa Kingpinom pa do rivaliteta njenog benda sa bendom Felicie Hardy – i to mi je umanjilo uživanje u ovom stripu, ali na neki način me i razočaralo u pogledu očekivanja da će Spider Gwen biti supstancijalno drugačija od brojnih klonova (bukvalno i figurativno) Spajdermena koje je Marvel kreirao tokom decenija rada.

Delom je problem i u samoj osnovnoj priči koja s jedne strane kreće in medias res, uz pretpostavku da već imamo prethodno znanje iz Spiderverse DOGAĐAJA – što je legitimna pretpostavka koju sam ja ispunio – ali onda se i avaj ne završava na ikako zadovoljavajući način, ostavljajući gomilu elemenata zapleta na pola puta (neke uvedene u samoj poslednjoj epizodi) jer se serijal ukida zbog početka Secret Wars. Ovako kako je na kraju ispalo, Spider Gwen je strip koji nema stvaran početak a onda ostaje bez ikakvog kraja pa bih u nekim zlovoljnijim trenucima mogao da ga pohvalim za teme i motive ali da se žalim na egzekuciju iako je ovo na tehničkom nivou više nego kompetentno izvedeno. No, nisam dovoljno uživao u njemu a najava da Latour i Rodriguez uskoro nastavljaju serijal, od tačke na kojoj je stao me ispunjavaju optimizmom da će možda u narednim brojevima stvari koje su mi smetale biti ispeglane i da će Spider Gwen biti ono što ja želim da ona bude – dinamičan omladinski strip sa zdravom ženskom perspektivom i inspirativnim protagonistom.

Srećom, drugi serijal koji je krenuo tokom Spiderversea i završio se desetim brojem pred početak Secret Wars mi je mnogo bolje legao i zapravo mi pružio dosta toga što mi je nedostajalo u Spider Gwen. Pričam o serijalu Spider Woman a koji je opet na svoj način jedno (blago) feminističko ispravljanje krive drine koja je deo Marvelove istorije.

Spider Woman je unekoliko problematičan lik na ime toga što su mnogi čitaoci tokom decenija bili skloni da previde komplesnosti njene karakterizacije i zadrže se samo na njenom prilično seksualizovanom izgledu. Novi serijal je u tom smislu jedno školski izvedeno preuzimanje moći, prikaz samovlasnosti lika/ žene koja se ne stidi sebe ili svojih rodnih karakteristika, ali nije samo hodajući dispanzer feminističke teorije, koja je seksualizovana samo utoliko što se ugodno oseća u svom telu ali nije nekakav ideal postmilenijumske osobe bez osećaja stida, ili drugih psiholoških nesigurnosti.

Dennis Hopeless koji je pisao ovaj serijal je prva četiri broja bio vezan za Spiderverse i Grega Landa kao crtača i mada je ovo bila solidno zabavna i dinamična multiverzalna pustolovina, tek od petog broja ovaj strip zapravo postaje ono što ga čini posebnim: street-level akciona/ detektivska ekstravaganca u kojoj Hopeless na žovijalan ali ne i farsičan način istražuje ponovno konektovanje superheroja sa svetom oko sebe. Ovde ima prostora za razne bizarno-humorističke motive (hulk-krave?!?!?) ali i za solidno rukovanje nekim teškim temama kao što su porodično nasilje i položaj životnih partnera osoba koje zarađuju s one strane zakona. Hopeless sve drži na ivici komedije, sa mnogo vizuelnih gegova i vedrog tona, ali ovo se nikada ne pretvara u sprdnju niti se likovi svode na karikature. Zapravo, čak i lik Porcupinea,  trećeligaškog superzločinca koji se isprva uvodi kao naizgled klasičan komični predah ima svoje mesto u široj priči o ljudima koji pronalaze svoju unutarnju snagu i prepoznaju svoju motivaciju da rade ono što rade i Hopeless je ovim stripom uspeo da kreira odličan ansambl koji se sastoji od nespojivih likova a koji se opet skladno dopunjuju i šalju prijatan, humanistički vajb čitaocu, kanališući izvorni džekkirbijevski superherojski optimizam ali ovog puta na jedan inkluzivniji način.

Ne tvrdim naravno da je nemoguće kako mi se ovaj strip vše dopada od Spider Gwen na ime toga što su njegovi protagonisti odrasli ali naprosto nemam utisak da je to u pitanju – Spider Woman je jednostavno veštije napisan, sa likovima koji imaju izraženije vrline, mane, karakter i duh, a crtež IZVANREDNOG Javiera Rodrigueza (ne, on i Spider Gwenov Robbi Rodriguez nisu rod) u mnogome podupire moje pozitivne impresije. Rodriguez se ovde bavi i crtežom i tuširanjem i kolorom pa je ovo izvanredno vibrantan i karakteran strip sa odličnim osećajem i za akciju i za humor. Greg Land je prva četiri broja nacrtao, da ne grešim dušu, veoma dobro, podsećajući sebe, verovatno, da ipak ume i da crta, ne samo da precrtava fotografije, ali Rodriguez je Spider Woman dao dušu, uključujući odlični dizajn novog kostima koji je lišava stigme seks objekta bez umanjivanja erotskog naboja. Posebno mi se dopada što je Rodriguez u stanju da nacrta ženu koja ima povrede zadobijene u tuči a da to izgleda prirodno i bez eksploatacijskih namera.

I Spider Woman je morao da se završi desetim brojem, zbog početka Secret Wars ali je Hopeless ovo ishendlovao dosta elegantno a pomaže i što je relansirani post-Secret Wars Spider Woman serijal sa istim kreativnim timom i istim likovima već izbacio dva broja i da je po tonu i tematici ovo direktan nastavak. Naravno, Hopeless i Rodriguez ovde idu barem jedan interesantan korak dalje rušeći jedan klasičan tabu koji se tiče žena u popularnoj kulturi. Spider Woman je u nastavku serijala trudna – a i dalje ne znamo ko je otac – a tretman njene trudnoće, brige za plod i kombinovanja ovih ozbiljnih tema sa komedijom i kosmičkom superherojskom akcijom je siguran i ubedljiv.

Ovo je do sada jedan od najboljih Marvelovih „feminističkih“ stripova možda najpre jer Hopeless nastoji da mu likovi budu u prvom redu humanizovani a onda iz njih sociopolitička agenda izlazi spontano, kroz prikaz situacija koje su, bez obzira na hulk-krave i zdravstvene ustanove u crnim rupama, realistične i relatabilne. Možda sam ja samo sa godinama izgubio simpatije prema edgy karakterizaciji koja treba da nas isprovocira na (makar internu) debatu i draža mi je humanizacija likova koji sa svojim skupovima mana i vrlina čovek radije inspirišu nego da ga na silu uteruju u tu neku (makar internu) debatu. Naravno, većinu Marvelovih serijala sa ženskim protagonistima i dalje pišu muškarci i to je svojevrsni paradoks, no ovo su ipak tek prvi, smeli ako već pomalo nespretni koraci u nastojanju da se zahvati šire u populaciju i iskoriste nove perspektive kao predložak za superherojske stripove. Hopeless i Rodriguez za moj groš obavljaju veoma dobar posao i ovo je strip koga sa zadovoljstvom nastavljam da čitam.