Serija: Locke & Key

Problem sa novom Netflixovom serijom Locke & Key je sigurno i u tome da su moja očekivanja zidana duže od jedne decenije  i nazidana na visinu na kojoj ih verovatno ništa ovozemaljsko nije moglo dosegnuti. Strip Locke & Key je počeo da izlazi još 2008. godine za američki IDW i odmah se izdvojio iz ondašnje creator-owned ponude vrhunskim ugođajem horora izmešanog sa mračnom fantastikom i standardnom omladinskom literaturom. Joe Hill je pisao bolje dijaloge i imao jače likove od bar 70% tadašnjih strip-scenarista a Gabriel Rodriguez je, činilo se, čitavog života čekao da groteskne slike koje je nosio u glavi stavi na papir i u činu egzorciranja sopstvenih demona u našim glavama proizvede mnogo živih košmara. Ja i inače imam običaj da kažem da su tvrdo koričene kolekcije jedini način da se stripovi zaista čitaju, ali ovo je jedan od stripova gde je ovo objektivna istina. IDWove fantastične kolekcije tvrdih korica i visokokvalitetne štampe su zbilja medijum u kome Rodriguezov crtež i sugestivni kolor dobijaju dostatan tretman.

 

Naravno, kada sam tamo početkom decenije sa DušManom pričao o tome kako bi se naziv ovog stripa preveo kod nas a on insistirao da je „Lokot i ključ“ jedini način da se očuva sonornost originala nisam ni slutio da će za koju godinu Darkwood zbilja i objaviti kolekcije ovog stripa pod baš tim naslovom. Čuda su se događala pa tako i najava, pre nekoliko godina, da je Hill u pregovorima za ekranizaciju stripa, pa onda i prve slike scenografije, sve to je delovalo kao najprirodniji način da se jedan od najboljih stripova prošle i ove decenije približi publici širokog zahvata. Uostalom, Joe Hill je sin svoga oca i mada je napravio častan – i ogroman – napor da se od toga distancira i pokaže da je osoba za sebe i kreativac sa sopstvenim kapacitetima koji se ne kači na ćaletovu slavu, sigurno nije odmoglo što mu je najpoznatiji strip bio u priličnoj meri uporediv sa nekim atributima poetike Stephena Kinga. Locke & Key je imao elemente omladinske (tj. young adult) proze po uzoru na ono što je King radio osamdesetih (notabilno sa It), ali i prefinjenu metafizičku, a opet vrlo telesno ovaploćenu stravu malog grada u američkoj provinciji u kome je zlo poprimilo opipljivu formu kroz nebrojene male postupke malih ljudi – mala zla koja su na kraju porodila veliko zlo, da tako kažemo.

No, Hill je sin svoga oca, izgleda, i po drugim osnovama – Kinga je ne godinama već decenijama pratila i pravilnost da su njegova dela ekranizovana neadekvatno ili naprosto loše. Nakon vrlo dobrih početaka sa Shining i Carrie u sedamdesetima – a koje su radili pedigrirani Kubrik i De Palma – većina ekranizacija Kinga u osamdesetima i devedesetima je bila u najboljem slučaju osrednja a često totalni treš. Hill još uvek nema film snimljen po nekom svom romanu, (ispravio me je drug Ex-pistol: https://www.imdb.com/title/tt1528071/?ref_=nv_sr_srsg_0) ali pokušavam da kažem da problem sa Netflixovom serijom Locke & Key nije samo u mojim previsokim očekivanjima.

 

Da se još malo bavimo mnome: moj trenutni stav prema prestige televiziji je da je mnogi autori shvataju pogrešno. Televizijska serija nije film arbitrarno isečen na komade i dobre serije u prestige TV epohi i dalje razumeju da serijska naracija podrazumeva drugačiji tempo, drugačije strukture pripovedanja, drugačije naglaske. Nasuprot ovome, imam utisak da ogroman broj serija danas potpuno igoriše ovakav pristup i dobijamo filmove od pet, osam ili deset sati koji, pa, da tako kažem, nemaju opravdanja da traju toliko. Ne pričam ovde samo o serijama koje moja žena strpljivo gleda a ja se edžektujem posle pilota – tejk jor pik: Sinner, Dark, OA, Left Overs – već i o univerzalno hvaljenim uradcima poput lanskog Černobilja. Svakako, izbirljiv sam, možda do perverznosti ali Breaking Bad je bila serija koja je u potpunosti razumela serijsko pripovedanje i davala u svakoj epizodi akcentovanu temu i zaokruženu naraciju. Čak je i zlosrećni Westworld čiju drugu sezonu nisam mogao da izdržim do kraja imao makar naznake da shvata da su epizode celine za sebe i pravio makar simbolične napore da se njima na taj način i bavi.

 

E, Locke & Key je serija koja je ASPOLUTNO napravljena kao film od osam sati, jedna neprekidna naracija arbitrarno isečena na deset delova se narativnim lukovima koji traju daleko preko granica jedne ili dve epizode, sa tempom koji nije spor zato što se time postiže atmosfera ili nekakav osećaj uživljavanja u živote protagonista nego naprosto jer njeni autori misle da se ovako danas pravi televizija.

 

Drugim rečima, Locke & Key je serija koja nije razvučena u elementima, režija je uglavnom efikasna i scene su rešavane korektno, televizijski, sa sasvim uobičajenom dinamikom za ovakav medijum, ali koja je razvučena kao celina jer u njoj ima premalo priče. Ili, da budemo precizniji, premalo smislene priče.

 

Da je ovo petodelna ili četvorodelna miniserija, Locke & Key bi,čini mi se, mogla da bude značajno efikasnija. Autori bi time bili prinuđeni da skinu salo i ostave samo mišiće i ovo je mogla biti uzbudljivija i ubedljivija serija o velikom zlu koje se pomalja u gradiću Matheson u Masačusetsu i deci koja ga ne razumeju ali ga makar intuitivno prepoznaju pa ga onda, ne mogavši da se oslone na odrasle, zagubljene u formalnim socijalnim ritualima i racionalizacijama što im ne dopuštaju da vide ne- i natprirodno čak i kad ih ujede za facu, uz velike žrtve i odricanja i – pobede. Mislim, nije li to stivenkingovska formula i nije li u 2020. godini ta formula toliko izučena da bi profesionalni televizijski autori trebalo da su u stanju da je ispišu bez mnogo filozofiranja?

 

Delom, Locke & Key ima problem upravo jer dotični autori nisu idealno izbalansirali mračni fentezi sa horor elementima sa jedne strane i young adult fikciju sa druge. Kingovština u ovom kontekstu podrazumeva ulazak u neke prilično turobne životne detalje, u to neko zlo koje nije ni samo stvar ličnosti ni samo stvar mentaliteta ni samo stvar nefunkcionisanja institucija već prebiva baš u njihovom preseku. Hillov i Roriguezov strip-predložak ovakvu kingovštinu vrlo spretno oživljava i samo prelistavanje prve kolekcije ovih dana me je podsetilo koliko taj strip u čoveku izaziva nelagode, prikazujući polomljenu porodicu koja se jedva drži na okupu posle velike tragedije, ali i druge jedinke u društvu čije je zlo rezultat spleta nesrećnih socijalnih okolnosti ali koje je izraslo u razorni socijalni toksin.

 

Serija ovo ni slučajno ne uspeva da ponovi. Sam Joe Hill je pisao prvu epizodu koja, konsekventno, i ostavlja najbolji utisak i deluje kao da će ući u teme koje je strip uspostavio, no ostatak je napisan i režiran primetno „običnije“ sa veoma umekšanim socijalnim i porodičnim tenzijama. Porodica Locke je ovde, istina, preživela užasnu traumu, ali ne deluje zaista istraumirano, serija se vrlo simbolično dotiče izopštenja dvoje tinejdžera – Tylera i Kinsey – iz socijalnih krugova i klika srednjoškolske i smalltown scene, dok je majka, Nina, u stripu ozbiljno ruinirana alkoholom kojim pokušava da izleči zjapeću ranu u centru svog života, ovde jedna draga i simpatična Halmark-mama čiji su sudari sa flašom toliko usputni i neproblematični da je gotovo uvredljivo da je ova vrsta adikcije uopšte tretirana u narativu na ovako lapidaran način.

 

Serija se, dalje, prilično trudi da akcenat stavi na „magiju“, da simbolika ključeva i brava koja je u težištu priče bude oslikana najpre začudnim tonovima, bez previše ulaženja u to da je virenje u nutrine ljudske duše ne samo veoma intiman već neretko i katarzičan čin koji će i onog koji roni i onog u kog se zaranja nepovratno menjati. Tako je ovde ta „magija“ prikazana značajno vedrije, po uzoru na Narniju ili čak (HBO seriju) His Dark Materials a ovo, povratno, značajno otupljuje horor-oštricu koju serija pokušava da ipak donekle zadrži. Glavni „negativac“ ovde i sam/ sama zbog toga ima jednu young adult dimenziju koja mu umanjuje i harizmu i opasnost, pretvarajući ga/ je u blago frustriranu i siledžijsku osobu koja ima srazmerno male ambicije i sukob sa kojom nema dimenzije sudbinskog susreta sa onostranim. Primera radi, momenat u seriji u kome Dodge koristi Krunu senki da napadne kuću Lockeovih  je kulminacija radnje i violentno razrešenje mnogih dotadašnjih napetosti ali u stvarnosti je veoma pešadijski režiran i svodi se na gotovo prostački jednostavnu ideju da se senke, naravno, teraju svetlom. U kontrastu sa tim, Crown of Shadows priča u stripu je monumentalni, simbolički ali i fizički gigantski interpunkcijski znak u dužem narativu gde se dotadašnja logika ključeva i brava resetuje kako bi se pokazalo da ono što shvatamo kao realnost nije ništa više od jedne moguće interpretacije.


Serija, dakle, nema ni psihološku ni metafizičku snagu koju je strip imao, ali joj prema kraju ponestaje i bazičnih pripovedačkih oruđa. Preokret u poslednjoj epizodi je još i zanimljiv ali uglavnom zato što su gledaočevi kriterijumi značajno spušteni do ovog momenta, ne najmanje vrlo prostačkom naracijom u finalu. Likovi što se ni do tada nisu mogli pohvaliti prevelikom psihološkom dubinom u finalu postaju samo marionete u rukama scenarista koji su svesni da ne mogu da ponove set pisove iz stripa pa je kretanje od scene do scene, ulaženje iz jedne u drugu odluku primer kako narator može da izgubi gledaoca uterujući likove u postupke na silu, protivno ne samo logici iz sveta gledaoca već i logici koja je do tada važila u samom narativu.

 

Svakako i sa vizuelne strane serija pati od jedne nemaštovite, pešadijske izvedbe. Sama kuća Lockeovih je dobra i ključevi su lepo dizajnirani ali ovo je samo jer su scenografi ovde mogli da direktno prepisuju od Rodrigueza. Tamo gde je teže ponoviti njegovu psihologiju likova, njegovu grotesku ali i tenziju koju daje scenama, njegova šokantna, eksplozivna razrešenja – pa, tamo serija ostaje u domenu young adult srednjačenja sa šarenim CGI-jem i gotskim stilizacijama, nadajući se da je to ono što klinci danas vole.

 

Možda i vole, ja sam svakako premator da bih bio ciljna grupa ove serije, ali ostaje žal za tim da jedan od najboljih recentnijih stripova u mojoj kolekciji nije dobio dostojnu ekranizaciju. Kada sam pre nekih devet godina pisao o ovom stripu za UPPS napisao sam i ovo: „Najjači utisak koga Locke & Key ostavlja već početkom prve priče je taj da se ovde besprekorno kombinuju jedna visceralna brutalnost, psihopatsko nasilje, i jedan izraženi humanizam. (…) Hill uspeva da priču u kojoj ljudi ginu i bivaju ponižavani od strane sadističkih psihopata (od kojih su neki paranormalna a neki… er… normalna bića) ne pretvori u tek redovnu horor eksploataciju. Ovde mi, publika, zaista brinemo za likove, saosećamo sa njima, čak i proživljavamo njihove živote, bilo da se radi o predbubertetlijama, o tinejdžerima ili o odraslim ljudima.“ Kako stvari stoje, ova serija nema ni ambiciju, ali ni potrebna znanja da se upusti u sličnu avanturu te ja, sledstveno tome,  nisam siguran da ću se PRETERANO cimati oko druge sezone.

Film: It

It Endija Maskijetija je film koji je pred publiku stigao, bojim se prekasno. Pritom ne mislim prevashodno na to da je u pitanju adaptacija predloška starog 30 godina, već najviše na to da nam je Netflix sa Stranger Things dao bolju interpretaciju klasičnih kingovskih motiva nego što je to ovogodišnji film uspeo.

Jednim delom problem je u raspoloživom vremenu, roman It je solidan reprezent Kingove sklonosti ka sapunskim operama i ovo ne mislim u nekom lošem smislu. Mislim najpre kako je King u tim nekim svojim klasičnim delima imao volje, vremena i veštine da isplete gustu mrežu likova, njihovih ličnih i zajedničkih istorija, odnosa, konflikata, afekcija itd. pa da se čitalac oseća kao da ih zaista dobro poznaje i da onda njihove drame postanu i njegove drame. Ovogodišnja ekranizacija romana, sa dva i po sata trajanja ne može ni da se nada ovako nečem i, ako se paralela sa Stranger Things mora povući – a mora, čak i da ne želimo, film je zaziva svojim on-the-nose kastingom Finna Wolfharda – fakat je da je serija sa svojim šestosatnim trajanjem obavila mnogo bolji posao u kreiranju likova i mizanscena malog mesta u američkoj provinciji koje pogađa veliko zlo.

Film umesto toga mora da ide na široke zahvate četkicom i svoje likove predstavi kroz scene koje definišu njihove glavne karakterne osobine, internalizovane traume i strahove i ovo je u tehničkom smislu uredno obavljeno, ali filmu apsolutno nedostaje suptilnosti. Opet, ne da je King sad neki kralj nijanse i najprefinjenije slojevitosti u karakterizaciji, ali kontrast između toga kako roman valja svoje trope o adolescentskim traumama i „malom“ zlu u provincijskoj zajednici koje kumulativno proizvodi veliko zlo i toga kako film sve to pokušava da sažme kroz 3-4 ključne scene je vidan. On the nose je svakako termin koji i ovde moramo potegnuti, dajući primer lika Beverli koji je gotovo bolno eksploatativno postavljen sa klišeizirano predatorskim ćaletom i klišeiziranim njenim reakcijama na traume. Razume se, King i jeste izmislio neke od današnjih klišea ali to i nije neko opravdanje autoru filma da ih ne prepozna kao izlizane i zameni nečim potentnijim. Pogotovo što Beverli do kraja film bude pretvorena maltene u klasičan damsel in distress koju valja spasti i predmet motivacije muških likova a što me je opasno nažuljalo pogotovo jer je njen lik do tada ipak pošteno prikazivan kao preduzimljiv i sa sopstvenom agencijom. Maskijeti je izbegao scenu ritualne redaljke koju je King udenuo u roman kao obred prelaska u zrelo doba, jer, slažem se, ona danas ne bi udobno sela publici uzgajanoj na ipak drugačijim vrednostima, ali je damzelizacija lika tim vidljivija i iritantnija. Ponovo, King je Beverli dao mnogo više nijansi, prikazujući i njenu snagu i preduzimljivost ali i slabost i sumnje u sebe (ne zaboravimo da u svojoj odrasloj fazi Beverli i dalje ima problematične odnose sa muškarcima).

Trajanju filma žrtvovane su i druge stvari, čitav zaplet sa odraslim likovima je ostavljen za nastavak, što je prihvatljivo, naravno, a ono što je značajno manje prihvatljivo je da je čitava metafizička ili makar onostrana dimenzija zapleta pometena pod tepih. Maskijeti jeste pomenuo da će ovo biti predmet nastavka filma, ali rezultat je da je u ovom filmu ceo koncept It-a zabašuren i sveden na šačicu klišea koje klinci uglavnom poispaljuju u dijaloškim scenama gde se kroz priču odvija ekspozicija ne bismo li se nekako ubedili u njihovu motivaciju koja ih vodi u finalni bossfight. Na kraju filma potpuno sekundarno ispada sve vezano za istoriju Derija u Mejnu, ali i lične istorije likova i različite forme koje It poprima za svakog od likova su više forme bossa u videoigračkom smislu nego značajne emanacije njihovih unutarnjih strahova. Prevazilaženje ovih strahova i nalaženje snage u jedinstvu su koncepti koje likovi izgovaraju ali film vrlo neubedljivo pokušava da nas i dovede do njih. Svi likovi, ali svi do jednog, bukvalno do zadnje scene lutaju i odvajaju se od drugih čim nešto šušne u drugom ćošku i poslednja, katarzična borba je tu više jer to tako mora nego što gledalac prepoznaje da su se likovi istinski transformisali.

Opet, King je u romanu značajno doslednije povezao strahove svakog od likova sa „njegovom“ formom It-a, i pokazao kako i zašto je strah prevaziđen. U filmu nedostaje čak i bazična doslednost neophodna dobrom hororu – zašto se likovima dešava to što im se dešava, kada su bezbedni, kada su sami sebe doveli u opasnost itd. Lepa režija scena strave na stranu, film ne uspeva da iskomunicira „pravila“ koja likovi moraju da razumeju da bi preživeli i trijumfovali i to je njegova slaba tačka.

Druga slaba tačka je tempo koji je prilično visok i ne dozvoljava da gledalac poveruje u „običnost“ mesta u kome se radnja odvija. Deri, Mejn treba da bude prava američka vukojebina da bi priča funkcionisala ali film ne samo da projuri kroz establišment šotove u sprintu da bi stigao da naniže gomilu jump scare momenata, kako prokleti hipotetički milenijalsi ne bi krenuli da tekstuju u bioskopu,* već i tokom normalnih scena režija insistira na kranovima, oneobičujućim rakursima, zlokobnom osvetljenju i potpuno promašuje poentu da bi horor u ovakvom filmu trebalo da proizađe, između ostalog, iz kontrasta između smalltown Amerike koja uživa u svom klišeu malog, dosadnog grada i fantazmagoričnog užasa koji prebiva u njenim simboličkim crevima. Možda bi ovakav pristup i prošao da je ovo režirao DePalma u svom prajmu ali – nije.

* Za milenijalse ne znam ali tinejdžeri koji su sedeli oko mene su pričali i tekstovali iz sve snage.

Ono što film vrlo solidno radi je kostim i specijalni efekat. Jasno je da je ovo jeftina produkcija ali film izvlači popriličnu kilometražu iz svog tropa strašnog klovna. Ono što kanadska mini-serija iz 1990. nije imala je bila ta dimenzija bioskopske montaže i režije strašnih scena i ovaj film tu suvereno vlada (mada je serija bolja skoro u svim drugim aspektima ili se ja nje barem tako sećam). Mračni, poplavljeni podrumi, kuće u paučini, lavaboi iz kojih šiklja krv, klovn usta punih zuba itd, sve to vrlo dobro prolazi pa ako ste horor fan kome je bitna ovakva estetika, nećete se razočarati. Klinci su takođe prilično solidni mada opet stoji da ih Stranger Things ekipa šije jer ima mnogo više vremena da radi svoj posao plus serija ima konzistentniju kolekciju motiva i usuđuje se da više vremena potroši na humor.

Ovakav kakav je It nije rđav film ali daleko je od bilo kakve memorabilne priče koju bih nosio u sebi kroz decenije. Smuljano finale u kom se o pravoj prirodi It-a ne saznaje gotovo ništa a film još i gleda da zabašuri mnoga „a šta bi sa tim i tim“ pitanja da se mi ne setimo je zapravo najbolji indikator muka kroz koje je scenarista i režiser prolazio da bi, kao, izvukao ono najvažnije iz predloška i spakovao ga u dvoiposatni bioskopski uradak. Ali dok s njim saosećam, ne mogu da kažem da je obavio dobar posao.