Jazz Nedeljom: Gil Evans: The Individualism of Gil Evans

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora

Gil Evans je sa ovim albumom prilično jako utemeljio argument da je jazz američka klasična muzika. Wayne Shorter na tenor saksofonu je neopisivo inspirisan (Elvina Jonesa na bubnjevima da ne pominjem), a kolekivno, četrdeset muzičara koji sviraju na ovoj ploči predstavljaju skoro pa panteon svoje generacije. Kritičari su kasnije govorili da je šteta da evans nije snimio više albuma u ovom stilu, ali kad snimite JEDAN ovakav album, pa vi ste već obavili šta ste imali.



https://www.youtube.com/watch?v=JGoFjl_8Pbw&list=PLvxWibFr0wiKp5H8QlOTgI8aW8PQ_FE4x