Jazz Nedeljom: Roots Magic i Sun Ra Arkestra

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju, pošto je ipak praznik na obzorju, dva albuma. Oba iz ove godine, oba na svoj način istu obeležavaju i podsećaju da koliko god godina može da bude loša, muzika koja u njoj nastane može da bude, pa, božanstvena.

Roots Magic je rimski kvartet solidnog pedigrea i kilometraže ali čak i tako, kada sam video da njihov novi album, Take Root Among The Stars, hvale na sve strane, u meni se rodila klica skepticizma. „Neke tamo omatorele Italijančine se maskiraju u metaforični blekfejs? Pričaju o korenima? Sme li se to?“ Naravno, to je samo moja rasistička reakcija kada vidim da se neko približi svetom srcu jazz muzike i crne kulture a nije, jelte, crn, no, priznajem, kada sam čuo prvu pesmu na albumu, Frankiphone Blues, Phila Cohranea malo sam i osetio olakšanje. „A, dobro, pa oni… samo sviraju bluz.“ Dobar, čak odličan, sa gostujućim vibrafonistom, ali zaista pomalo previše „beo“ za moj ukus. Onako, naučen, uredan, bez avanture, bez, hajde da kažem, zrna agonije potrebnog da se jazz odlepi od notnog papira i uzleti među zvezde. No, kako sam naslov albuma pominje zvezde – citirajući fantastičnu SF spisateljicu Octaviju Butler – tako sam nastavio da slušam i izgradio sasvim novo poštovanje za Roots Magic. Ne kažem da ostale pesme nisu „naučene“ ali raspon koji ovaj bend pokriva, od bluza koji ima još nekoliko dobrih momenata na ploči, preko modala, pa do sasvim slobodne svirke je impresivan. Već druga kompozicija, oslonjena na vrlo spiritualan rad Kalaparushe Mauricea McIntyrea iz šezdesetih, sa svojim modalnim harmonijama, poliritmijom i propisnim freakoutom pokazala je da kada se nešto dobro nauči, to može da pređe granicu interpretacije i uđe u svetu teritoriju kreacije. Roots Magic su uglavnom na toj teritoriji tokom ostatka albuma, pružajući vrlo pažljivo napisane i aranžirane kompozicije ali koje uspevaju da se otgrnu pukom omažiranju predložaka (Charles Tyler,  Skip James, Sun Ra, Ornette Coleman…). Recimo, balada A Girl Named Rainbow, Andrewa Cyrilla (snimljena 1981. godine sa već visoko cenjenim Davidom Wareom na saksofonu) je ovde majstorski preobraćena u impresionističk pesjaž pun zamišljenog klarineta i promenljivog tempa. Album ima nekoliko svojski odsviranih, žestokih free momenata, ali bend je vrlo kreativan kako ih spaja sa vrlo „komponovanim“ delovima – recimo u Mean Black Cat Blues Charlieja Pattona koja uzima osnovnu temu ove klasične kompozicije još iz dvadesetih godina prošlog veka a onda prolazi kroz moderni blues aranžman, upada u žestok gruv, poigrava se sa free jazzom pa se vraća u bluz. Album na kraju zatvara Karen on Monday Johna Cartera (ne sa Marsa) i Bobbyja Bradforda koja već meditativni jazz originala pretvara u višedimenzionu kontemplaciju punu mikrotonalnih talasa citre i meandrirajućeg klarineta. Italijani, ispostavilo se, na kraju veoma znaju znanje.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/take-root-among-the-stars

Drugi album je, pa, nešto što nisam očekivao da ću ikada videti. Novi album Sun Ra Arkestra, naime, više od dve decenije nakon njihovog poslednjeg ulaska u studio i 27 godina nakon odlaska lidera – po kome se orkestar zove – sa ove planete. Bio sam, naravno, svestan da Marshall Allen, ključni saksofonista u životu – i nakon života – Sun Ra i dalje održava orkestar u nekoj formi, da se povremeno nastupa koliko to prilike dopuštaju ali da će Arkestra uraditi novi album i da će taj album biti, pa, ne samo relevantan već i izvanredno dobar, u 2020. godini? Tome se nisam nadao ni u najluđim snovima.

Nazvan jednostavno Swirling, novi album je monumentalan opus duži od devedeset minuta i, koliko god to neobično zvučalo, album na kome se odsustvo samog Sun Ra ne toliko ne primećuje koliko je njegovo prisustvo u svakoj noti, svakom gruvu, svakoj disonanci i kosmičkoj referenci toliko snažno da je lako poverovati kako je ono što je pričao o tome da nikada neće umreti već se samo preseliti na drugu planetu – sušta istina. I, mislim, kao da sada sa te druge planete nadgleda šta mu saradnici rade i diktira upustva ako nisu sasvim sigurni.

Swirling je istovremeno i jedan reprezentativan katalog interesovanja i pristupa ovog orkestra kroz brojne decenije i žanrovske mutacije ali i ploča koja vrlo brzo pobegne od i primisli enciklopedijskog, leksikonskog ređanja „gruva“, „frikauta“, „egzotike“ itd. Ovo je autentična muzika, koju stvaraju ljudi što su decenije proveli uz jednog od ključnih vizionara ne samo jazza već crne kulture uopšte – čoveka koji je, uostalom, praktično izmislio nezavisno izdavaštvo pa je kupovina ovog daunlouda na Bandcampu za mene bila savršeno zatvaranje kruga – i koji ne sviraju „njegovu muziku“ već svoju muziku koju je on u njima pronašao.

Valja se zaista podsetiti da je kod Sonnyja „free“ element muzike bio mnogo dublja ideja od pukog bekstva od pentatonike i zapadnjačkog shvatanja harmonije. Kad su Clapton i durgari šezdesetih pevali „I feel free“, to je bila sloboda mladih ljudi srednje klase koji otkrivaju droge, seks, podzemnu kulturu što ih oslobađa od posleratnog diktata discipline – učenja, rada u fabrici ili ofisu, braka, dece, crkve… – ali za Sun Ra kao i druge crne jazz kolege, „free“ je značilo bukvalno kreiranje sopstvene muzičke teorije, sopstvene kulture, sopstvene socijalne strukture i biznisa, na kraju i sopstvene duhovnosti u otrzanju nasilno nametnutim religioznim načelima. Otud je ono što su mnogi beli slušaoci kod Sun Ra voleli – psihodelija i pevanje o svemirskim brodovima – za njih bila spona sa zezanjem urbanih klinaca koji cepaju eside i kupuju ploče indijske klasične muzike da prošire horizonte, ali za njega i ljude oko njega, ovo je bila doslovno nova religija da zameni staru u kojoj su sebe prepoznavali kao (večne) robove, način da se napusti ograničavajuća, uostalom tuđa, paradigma greha, poniznosti, služenja, i, smišljanjem nove, ode na bolje mesto.

Na tom boljem mestu ima i Betmena – ovaj album sadrži i novu verziju Betmen teme koju je svojevremeno Sun Ra snimio na kultnom surf-rock albumu „The Sensational Guitars of Dan and Dale“* – ali i svega što pamtimo iz opusa Sun Ra: himničnih napeva, big-bend tema koje se odlepljuju u smeru free jazz freakouta, soul pevanja violinistkinje Tare Middleton koja prefektno zamenjuje davno preminulu June Tyson, romantike, ali i psihodelije, bluza, nežnih napeva o kosmosu. „The Sky is a sea of darkness when there is no sun to light the way“, podseća orkestar pevajući umiljati gospel pre nego što pijanista Farid Barron udari u honkytonk linije a duvači krenu da sviraju svaki za sebe.

* Da bude jasno, na albumu gitare ne sviraju nikakvi Dan i Dale, sve je to bila bizarna marketinška obmana…

Svojevremeno sam, pišući o nastupu nemačkih Heliocentric Counterblast argumentovao da „obrađivanje“ Sun Ra ima smisla bukvalno kao i kada biste pokušali da „obrađujete“ zvuk vodopada ili vetra i pri ovom stavu i dalje stojim. No, Arkestra nisu tribjut bend niti, nedobog, ofucani muzičari koji se kače na malo stare slave. Swirling svojom autentičnošću i intenzitetom ukazuje da se radi o zaista nečem suštinski drugom: ovi ljudi su nastavljači rada pokojnog Sonnyja u meri u kojoj su za njegovog života bili njegova najuža zajednica – i porodica – ljudi koje je učio, hranio, ponekada bogami i kažnjavao, ali na kraju, oslobađao. Swirling je, eto, oda slobodi ljudi koji su je osvojili uz mnogo prolivene krvi i znoja. Zato valjda zvuči ovako dobro.

https://sunrastrut.bandcamp.com/album/swirling

Ring Ring 2013: Heliocentric Counterblast, Radio Beograd, Studio 6, 22. Maj 2013.

 

Prošlonedeljni najavni koncert osamnaestog po redu izdanja festivala Ring Ring je bio prilično zabavan i, čini mi se, na uobičajeno dobar način najavio festival koji će ove godine imati veliki broj interesantnih izvođača iz sveta džeza, savremene kompozicije i improvizovane muzike ali i ljudi čiji je rad nemoguće smestiti u jasnu kategoriju. No džez je definitivno sjajno reprezentovan ove godine sa povelikim opsegom filozofija i muzičkih pristupa ovoj sada već starostavnoj pop formi.

 

Druga stvar koja karakteriše ovogodišnje izdanje festivala je to što je, namerno ili slučajno, on posvećen ženama. Ženski autori i izvođači čini mi se nikada nisu bili zastupljeni u ovolikom broju, što je lepa stvar. Naravno, u krajnjoj liniji nas, sebično, odveć sebično, zanima pre svega kvalitet muzike a ne obim sisa koje ćemo gledati na bini, ali barem izbor muzike nikada nije bio nešto što bismo dovodili u sumnju kada je u pitanju Ring Ring.

 

I tako, prvo zvanično veče festivala počelo je na neuobičajen način na neuobičajenom mestu. Umesto standardne baze operacija koja se nalazi u Kulturnom centru Rex u Jevrejskoj ulici, večeras smo se našli udobno smešteni u Studiju 6 Radio Beograda a koncert je umesto najavom Kreativnog direktora festivala, Bojana Đorđevića, počeo snimljenom najavom radijske voditeljke, koju smo čuli ne jednom, ne dvaput, već tri puta pre nego što su muzičari dobili priliku da krenu u akciju. No, kako je koncert rađen u direktnom prenosu, što radijskom, što televizijskom (RTS Digital kojim Tijanić zaista na momente može da se podiči), jasno je da je sve moralo da bude uredno i pod konac. U tom smislu i mala, odabrana publika u studiju je bila pod velikim pritiskom da ne izbruka naciju na televiziji, pa su i reakcije na svirku bile ljubazne, ali odveć, čini mi se, uzdržane. Muzika koju smo večeras slušali spojila je dva prilično bitna elementa kada pričamo o instancama otvaranja ovakvih festivala: avanturistički duh avangarde ali i potpuno neironični duh čiste zabave. Ovo je nešto što volimo da vidimo na Ring Ringu, kako bismo nevernim Tomama ukazivali da ta naša „nova muzika“ nije suvi akademski eksperiment i konceptualno bespuće već, neretko i konvencionalno lep ili zabavan sonični objekat koji podseća da dobro raspoloženje i atmosfera topline ne moraju obavezno da se završavaju u populističkim nizijama duha.

 

Elem. Večeras smo dakle sat vremena gledali i slušali Heliocentric Counterblast, relativno mlad nemački projekat koga predvodi – pamtimo šta smo rekli o džezu i ženama ove godine – talentovana saksofonistkinja Kathrin Lemke i koji je, ako to već imenom nije sugerisano dovoljno jasno, posvećen aranžiranju i izvođenju muzike koju je pisao i sa svojim sastavima izvodio Heman Poole Blount, poznatiji po umetničkom pseudonimu Le Sony’r Ra, ali najpoznatiji po skraćenoj verziji tog pseudonima: Sun Ra.

 

Da bismo shvatili zašto ću u ovom tekstu argumentovati kako je jedan prijatan i zabavan koncvert kome sam prisustvovao istovremeno bio i jedna od najbesmislenijih muzičkih manifestacija u mom životu, možda je korisno znati da je moj generalni stav o Sun Ra taj da se radi o jednoj od najvećih, najznačajnijih, najuticajnijih figura muzike dvadesetog veka u bilo kom pojavnom obliku te muzike: džezu, zabavnoj muzici, savremenoj kompoziciji, slobodnoj improvizaciji, tradicionalnoj muzici, buci, eksperimentalnoj muzici… Istovremeno, Sun Ra je bio jedna od najdragocenijih ličnosti u istoriji vaskolike pop kulture zapadnog sveta sa svojim pristupom crnoj tradiciji i istoriji (i njihovim sudarom i presecanjima sa belom tradicijom i istorijom), sa svojim radikalnim pristupom tumačenju tih tradicija i istorija i izvlačenja novih značenja (!!!) iz tih tumačenja, sa svojim radikalnim pristupom jeziku, kosmologiji, vođenju benda, kuvanju, biznisu, komponovanju i izvođenju muzike uživo, sa svojim radikalnim pristupom izdavaštvu (Sony je išao hardcore DIY rutom beskompromisnog samoizdavanja decenijama pre nego što su se britanski pankeri dohvatili ove strategije), crnom nacionalizmu, sviranju klavira, teremina, sintisajzera, sa svojim redefinisanjem lične istorije, pa čak i biološkog determinizma. Ukratko: potpuno jedinstvena figura u istoriji muzike i, uopšte, zapadne kulture, nakon čije pojave u javnom životu nikada više ništa nije moglo da bude isto. Sun Ra je meni, dakle bitan. Onoliko koliko su mi u životu bitni, šta ja znam, tekuća voda u stanu ili antibiotici. Njegovo ime koristim kao pasvord za neke od svojih onlajn identiteta (ali ne i za ovaj, hvalalepo) jer osećam da bi, ako bih sutra pretrpeo oštećenje mozga i upao u ponor amnezije, to ime bila jedna od retkih stvari koje bih pamtio iz prethodnog života, dok bih se poput Wolverinea potucao svetom u potrazi za duševnim mirom i iskupljenjem.

U tom smislu, dakle, kada sam čuo da postoji izvestan nemački oktet koji izvodi prevashodno njegove kompozicije, da je to njihova programska orijentacija, bio sam potpuno zbunjen. Za mene je ideja postojanja cover banda koji izvodi Sun Ra gotovo jednako iracionalna kao da pričamo o cover bandu koji obrađuje muziku vodopada ili vetra. U svakom od ovih slučajeva radi se o prirodnim silama u krajnjoj liniji nesvodivim na matematičke obrasce nužne da bi se nekako sažela njihova suština, neopisivim ikakvim diskurzivnim sredstvima poznatim čoveku. U konkretnijim terminima – kako uopšte „obrađivati“ Sun Ra kada je gotovo nemoguće reći šta je taj čovek svirao? Njegova muzika je žanrovski nesvodiva, semantički ju je nemoguće jasno kodirati a stilski obuhvatiti ikakvim opisom. Njena jedina karakteristika, kako ja to vidim, je da uvek izmiče kategorizaciji, očekivanju, zatvorenoj formi.

 

Što ni slučajno ne znači da Sun Ra nikada nije pričao prepoznatljivim jezikom, naprotiv, veliki deo njegove muzike je sasvim prepoznatljivo postojao u okvirima pop izraza, ili improv izraza ili free jazz izraza, ili, oh do-wop izraza (pa i surf izraza), ali sinergija tih izraza i njihovo prožimanje na sasvim ličan način su ono što je njegovu muziku činilo potpuno idiosinkratičnom čak i kada je Sony bio na čelu orkestra od po nekoliko desetina izvođača.

 

Heliocentric Counterblast dakle, iz moje prespektive, sebi postavljaju teorijski nemoguć zadatak: odavanje dostojne pošte muzici koja je samu sebe izmišljala od nule u svakoj kompoziciji, neopterećena ni stilom ni teorijom, a opet izuzetno svesna potencijala svakog stila i teorije na kugli zemaljskoj, odavanje pošte muzici izgrađenoj na ne samo izuzetno složenim filozofskim temeljima već i na, na momente potpuno radikalno oprečnim konceptima, muzici koja je jednake porcije inspiracije pokusala iz avramskih religija i iz naučnofantastičnih roto romana, iz afrocentrične tajne istorije sveta i iz uverenja da su neki veliki džezeri prethodnih generacija (Duke Ellington, Fletcher Henderson) bili ništa manje nego anđeli poslati na Zemlju da spasu one koji se spasti dadu. Kako uopšte možete da izvodite tu muziku u dvadesetprvom veku ako ste beli, dobro navežbani džez muzičar iz kontinentalne evrope (ili Australije)?

 

Odgovor je, ako preslušamo do sada jedini album Heliocentric Counterblast, ili ako se vodimo onim što smo večeras čuli na koncertu: tehnički kompetentno, duhovno zaravnjeno.

 

I da se razumemo, to je moja predrasuda koja samoj sebi sve vreme govori da je bila u pravu. Sasvim je moguće da je ostatak publike u Studiju 6 čuo sasvim druge stvari i to je možda i legitimnije od mene koji sam sve vreme trpeo blagi oblik kognitivne disonance, pokušavajući da u muzici Heliocentric Counterblast pronađem onaj element izmeštenosti koji, u nedostatku boljeg kriterijuma, držim za najvažniji momenat u muzici Sun Ra. Ogroman broj pesama Sun Ra tematski je bio okrenut odlasku iz trenutnog okruženja, najvećma govoreći o napuštanju Zemlje i putu u kosmos, ali ispod toga pričajući o prevazilaženju propadljivosti tela, o prevazilaženju političke i socijalne deprivacije, o prevazilaženju genetske, istorijske i kulturološke sudbine. Heliocentric Counterblast su za mene utoliko bizarnija muzička propozicija što njihova interpretacija muzike Sun Ra, naprotiv, insistira na pažljivoj, gotovo kliničkoj analizi tema, ritmova, harmonija i dinamika Sonyjevih kompozicija i zatim na njihovoj urednoj i uređenoj interpretaciji.

 

I to, da ne bude zabune, ne zvuči ni malo loše. Ovo je muzika koja ima dobro odmerene porcije tema sviranih i razrađivanih preko stamene ritam sekcije a sa druge strane dobro odmerene porcije izlazaka iz teme, harmonije i ritma i ulazaka u gesturalno sviranje i kontrolisanu grupnu improvizaciju. Njihova muzika zvuči istovremeno prepoznatljivo starinski ali i egzotično, sa osećajem za oneobičeno. Ona nikada nije pretenciozna u svojim formama i nekakve glumljene ekspresionističke izlete večeras nismo morali da gledamo, ali istovremeno ne stidi se da krene doduše utabanim ali svejedno prijemčivim stazama avangarde. Ovde je, recimo, pijanista Niko Meinhold, a koji nije svirao na albumu, dobar primer kako se sa koncertnim klavirom i sintisajzerom može pokriti ogroman dijapazon zvuka, mešajući besprekornu klasičnu tehniku ali i proširene strategije (ulazak u utrobu klavira, perkusionističke diverzije) da se muzici podari zvuk koji podseća na Sun Ra.

 

Ali, razume se, samo podseća. Meinhold nije vođ benda onako kako je to Sun Ra bio, ni slučajno nije filozof u celibatom oblikovanom telu što je trpelo različite forme neugodnosti čitavog života, Meinhold je samo jako dobar pijanista.

 

Ovo važi za ceo bend. Ritam sekcija je izvrsna, sa čvrstom kičmom i podlogom koju pruža duvačima, ali i sa nebrojenim sitnim ukrasima koji su se sjajno čuli u odličnom zvuku što ga je bend imao. No i pored vidnih napora da se oživi delić genijalnosti uloge koju su imale perkusije u muzici Sun Ra, dobili smo tek uredne, pristojne pesme, nikako divlju, neispitanu teritoriju neke tuđinske planete koju su nam decenijama kreirali Sonyjevi perkusionisti.

 

Kod duvača se možda ova diskrepanca najbolje i vidi. Svi redom u Kathrininom bendu su izvrsni, sa trombonistom i trubačem za koje se ne da reći jesu li bolji u pratnji ili u solažama. I sama muzika je tako aranžirana da se duvači prepliću u izvođenjima, sa veoma malo egotripovanja i puštanja na volju pojedinačnim prirodama. Ovi muzičari imaju veoma kratke prozore individualne svirke da u njima zablistaju i koriste ih sjajno, istovremeno poštujući kolektivni duh benda. Troje saksofonista je takođe izvrsno i nisam umeo da se odlučim da li mi je bolji moćni a suptilni bariton, promukli tenor ili Kathrinin mekani alt (i, eh, još mekšija flauta).

 

Ali to je sve, sa druge strane, delovalo kao pozorišna predstava. U kontrastu sa tim, Sun Ra je imao CEREMONIJU kao izvučenu iz nekog opisa marsovskih orgija sa strane kakvog romana E.R. Burroughsa, divlju proslavu zvuka, pokreta, boja, glasova, autentičan napor da se svoje kutlruno okruženje ne samo prevaziđe nego i trajno promeni, radikalno transformiše kroz snagu umetnosti. I na prvoj liniji fronta tog rata stajalo je ubitačno streljačko odeljenje nekih od najboljih saksofonista koje je džez ikada imao (Sun Ra je, malo neskromno, posle Coltraneove smrti promrmljao kako bi nesrećni junoša možda još uvek bio živ da se trajno stavio pod njegovo vođstvo. Kažu da je Pharoah Sanders svoje prve noći u kući Sonyjevog orkestra zamalo i poginuo nakon što se na stolicu na kojoj je do pre nekoliko trenutaka spavao srušio deo plafona), a koji su, iako svirajući sa jednim od najautokratskijih lidera svih vremena, uspeli da izgrade prkosno individualne glasove.

 

Možda i tu ima nekog objašnjenja: Heliocentric Counterblast su vidno demokratična grupa, sa liderkom koja ne radi ništa nametljivo, sa muzikom aranžiranom da svako od članova dobije svojih pet sekundi da zablista ali tako da se svi vrate kolektivu i daju mu ono najbolje što imaju. Sun Ra je, u kontrastu sa ovim, bio mistični autokrata koji je svoje ljude držao u maltene zatvorskim uslovima, lično im spremao hranu i terao ih da vežbaju po deset i više sati dnevno, neretko i nakon što bi se uveče sa uspešnog nastupa vratili kući, umorni i željni sna. Umetnost, pa, da, ponekada zahteva žrtve, a žrtvovanje ponekad podrazumeva poništenje ljudskosti u ljudima da bi se pronašao onaj trag božanskog za koga i većina ateista veruje da postoji.

Heliocentric Counterblast naprosto nemaju ovakve ambicije. Njihova muzika je lepa, zabavna i mada nije ni nova ni originalna, sasvim pristojno ispunjava uho slušaoca kada se razliva po prostoru. Dve sopstvene kompozicije koje su izveli se lepo uklapaju u ostatak materijala što znači da je u aranžmanskom smislu postignuta ujednačenost koju treba poštovati mada se na nju i mrštiti jer, naravno, sprečava muziku da ode sa planete i vine se u svemir. „Uranus, the seventh planet“, peva bend u jednoj od svojih kompozicija, dosta verno imitirajući stil kojim je to radila Arkestra. Ima li veće jeresi u odnosu na to što je Arkestra radila? Možda i ima: pred kraj nastupa bend izvodi dve pesme Sun Ra odjednom, aranžirane tako da ide takt jedne pa takt druge i tako nekoliko minuta. Izvrstan primer tehničke discipline i potpuna besmislica u estetskom smislu.

 

No, ponovo, ne treba biti opterećen predrasudama kao što sam ja bio. Slušan bez hipoteke potrebe da se poredi sa višedecenijskim stvaralaštvom jednog od najvažnijih muzičara u svetskoj istoriji, ovaj koncert je bio više nego prijatan. I seo je baš na devedesetdevetogodišnicu rođenja Hermana Blounta, nimalo slučajno, sasvim namerno. Naravno, Herman je identitet Sun Ra i usvojio, pričajući da nikada nije rođen na Zemlji (već je na nju došao sa Saturna), baš da bi objasnio zašto na njoj nikada neće ni umreti – pa je obeležavanje njegovog rođendana još jedna od besmislica.

 

Besmislica je i što sam kupio ne jedan već dva primerka CD-a Heliocentric Counterblast na izlasku iz zgrade radija, najviše ogorčen činjenicom da su te iste diskove neki mangupi, koristeći trenutak nepažnje prodavca, uzimali bez plaćanja. Sutra oko tri sata na ulicama Savamale Heliocentric Counterblast prave ulični koncert/ paradu obeležavajući rođendan Hermana Blounta na način koji podseća na neke od javnih nastupa Arkestre. Ja ću biti na poslu u to vreme, ali ako ste slobodni: dajte im šansu.

 

Sun Ra je nesvodiv na reči, ali i na note. Sun Ra je muzika koja se čuje jednako u onome čega nema kao i u onome čega ima. Heliocentric Counterblast su herojski pokušaj da se ta muzika interpretira i, ako su na jednom nivou posve neuspešni i besmisleni, na drugim su zabavni i vrlo uspešni. Sun Ra je bio čovek koji je bio izvan, sve vreme, pa ga je i nemoguće vratiti unutra posle toliko decenija:

 

here is a conversation with the late Sun Ra that James Jackson who played oboe, bassoon and a whole bunch of other shit told me about:

 

James Jackson: I got something you can’t possibly figure out. An immeasurable equation. Folks been tryin to put an answer to this for years.

 

Sun Ra: Oh yeah, Jacks?

 

James Jackson: What is the sound of one hand clapping?

 

Sun Ra: The wind.

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 1

Otkada je Jazzin počeo da pored pisanja o muzici kači i mikseve koje prave njegovi autori ali i poznati muzičari i druga imena vezana za džez, život na planeti Zemlji je sve uzbudljiviji. Nažalost, zbog komplikovane uzaludnosti trenutnog zakonodavstva i prakse vezanih za autorska prava i prava na kopiranje, i ovi audiostrim miksevi se na sajtu vremenski ograničavaju tako da su za preslušavanje dostupni tek pregršt dana pre nego što postanu samo beskorisna (i nečujna) naplavina na nekoj od stranica Jazzina.

 

Srećom, na Cveću zla imamo mnogo ležerniji savremeniji pristup problematici pa je namera da sve Mehmetove mikseve koje Jazzin posle roka preslušavanja osudi na tminu zaborava, ovde okačimo u mp3 verziji, dakle, za daunloud, nikad strim, da bi mase mogle ležerno dostojanstveno da ih slušaju u uslovima koje same odaberu. Nije da je Mehmet neki veliki didžej i esteta, ta poslušajte samo krš kvalitet empetrojke ovog prvog miksa, ali ima ovde dobre muzike. Reći ćemo po nešto o svakoj od kompozicija, zašto da ne?

 

Dakle, DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 1 se može skinuti sa bilo kog od ova dva linka:

 

Rapidshare

 

Rapidgator

 

A u njemu se nalaze sledeće pesme:

 

1)  00:00 Actis Dato Quartet – Finalmente si balla (Ginosa Jungle/ Splasc(H) Records/ 1998.)

2)  01:56 Kazutoki Umezu – Western Picaro (Eclecticism/ Knitting Factory/ 1993.)

3)  07:14 Sergio Mendes and Bossa Rio – Primitivo (The Beat of Brasil/ Atlantic/ 1967.)

4)  11:01 Han Bennink & Terrie Ex – Kluft (The Laughing Owl/ Terp/ 2001.)

5)  14:22 Lol Coxhill – Tourism in Crisis (Spectral Soprano/ Emanem/ 2002.)

6)  16:34 Naked City – Thrash Jazz Assassin (Torture Garden/ Shimmy Disc/ 1990.)

7)  17:20 Marilyn Crispell & David Rothenberg – What Birds Sing (One Dark Night I Left My Silent House/ ECM/ 2010.)

8)  19:35 Elvin Jones – Dear John C (Dear John C/ Impulse!/ 1965.)

9)  23:20 Amon Tobin – Nightlife (Permutation/ Ninja Tune/ 1998.)

10) 29:48 Masada Quintet Featuring Joe Lovano – Sartael (Stolas-Book of Angels/ Tzadik/ 2009.)

11) 34:34 Henry Grimes Trio – Fish Story (The Call/ Esp Disk/ 1966.)

12) 39:03 Sun Ra Arkestra – Prelude To Stargazers (Mayan Temples/ Black Saint/ 1990.)

13) 44:14 Fish in Oil – Zemljotres (Poluostrvo/ SKC Kragujevac/ 2012.)

14) 47:44 Sonny Rollins & Coleman Hawkins – Just Friends (Sonny Meets Hawk!/ RCA-Victor/ 1963.)

15) 52:19 Nels Cline & Gregg Bendian – Mars (Interstellar Space revisited/ Atavistic/ 1999.)

16) 60:42 Miles Davis – Rated X (The Complete On the Corner Sessions/ Sony/ 2007.)

17) 67:27 Rufus Harley – Chim Chim Cheree (Bagpipe Blues/ Atlantic/ 1965.)

18) 69:53 Flying Lotus – Heave(n) (Until the Quiet Comes/ Warp/ 2012.)

19) 71:54 John Zorn – Litany V (Six Litanies for Heliogabalus/ Tzadik/ 2007.)

20) 76:19 Naked City – Osaka Bondage (Torture Garden/ Shimmy Disc/ 1990.)

21) 77:34 Otomo Yoshihide – Giant Robo (Otomo Yoshihide Plays the Music of Takeo Yamashita/ P-Vine/ 1999.)

 

Evo šta nije loše znati o njima:

 

Actis Dato Quartet – Finalmente si balla

 

Carla Actisa Data sam gledao dva puta u Beogradu, drugi put sa nešto većim orkestrom koji je svirao džez ofarban raznim etno motivima, na prijatnoj otvorenoj pozornici na Novom Beogradu, čini mi se 2003. ili 2004. godine. No, onaj prvi put, kada sam ga gledao sa Kvartetom, 2001. godine na Ring Ring festivalu, bila je to jedna od onih lepih epifanija koje vas uhvate nespremnog i koje pamtite sa posebnim zadovoljstvom i njemu odnosnom endorfinskom emisijom svaki put kada ih se setite. Naravno, znao sam ja da je Carlo Actis Dato čovek dobre reputacije i odličnog CV-ja, ali to me nije pripremilo na eksploziju muzike, mediteranskog duha i dobrog raspoloženja koje je Kvartet emitovao sa bine Reksa bez stajanja i bez pardona. Ne samo što su muzičari sve vreme izvodili neodoljivu italijansku komediju na bini (uključujući potpuno razmontiravanje Datovog saksofona na komade i njegovo ponovo sastavljanje – sve bez prekidanja šefove svirke), već je muzika bila zbilja moćna, poletna, duhovita i energična.

 

Inače, šef se publici sve vreme obraćao na italijanskom, tek na kraju nastupa prelazeći na iskvaren engleski eda bi nam ukazao na gomilu diskova benda koji ispred sale imaju da se kupe. Otrčao sam i kupio Ginosa Jungle odmah posle nastupa nadajući se da će ovaj živi album uspešno konzervirati uspomene na koncert koji sam upravo gledao. I nisam bio u krivu.

 

Kazutoki Umezu – Western Picaro

 

Knitting Factory je devedesetih godina prošlog veka bilo najvažnije mesto na planeti po pitanju novog džeza i svih onih fraktura koje su nastajale u sudaranju tog džeza sa drugim muzikama, avangardnim, alternativnim, podzemnim ili tek ekscentričnim. Knitting Factory je bio klub, ali i etiketa koji su razumeli kako se spaja nespojivo i u praksu sproveli sve moguće liberalne, post-kapitalističke, globalne, antiglobalističke i ine lepe ideje. Naravno da ih je to na kraju dovelo do prosjačkog štapa, ali dok je trajalo, bilo je veličanstveno.

 

Eclecticism je album koga mi je na preslušavanje stigao skoro pa slučajno, dok sam prenosio piratske kasete od Čoveka Senke do Kinga Nothinga (imaju li danas andergraund muzički pregaoci ovako sonorne nadimke?) i mada sam na dupe prvo pao zbog saksofona Kazutokija Umezua, ostao sam uz album dugo godina zbog fantastičih aranžmana muzike koju je izvodio krem tadašnje downtown scene. Western Picaro je bizaran surf komad neodoljivih tema i jedno od najšarmantnijih izdanja Marca Ribota – najboljeg sideman gitariste u istoriji popularne muzike.

 

Sergio Mendes and Bossa Rio – Primitivo

 

Većinu života sam proveo govoreći ljudima da nešto i ne volim latin jazz, muziku inače dosta popularnu u Srbiji, barem u džez krugovima u kojima sam se ja, eh, ne baš kretao ali koje sam posmatrao iz daleka, ispod oka i sa nepoverenjem. No, u nevoljenju se može ići samo do određene granice. The Beat of Brasil jedna od onih kompilacija koje menjaju čovekov pogled na svet i teraju ga da – makar u sebi – ponavlja onu krilaticu koju Ilija Čvorović preporučuje za trenutke promene paradigme. Dakle, jeo sam govna.

 

Zar nisam? Poslušajte koliko je ovaj spoj kompulzivnog, gotovo nervoznog četvorotonskog fundusa bosa nove i slobode džez improvizacije moćan! Ovo ne samo da je užasno vruća muzika nego je i instrumentalistički zastrašujuća, sa solažama koje proleću kao slučajno kroz instance grdne virtuoznosti ali nikada ne kvare svemoćnu plesnu osnovu pesme. Opaka muzika stara skoro pedeset godina od strane čoveka koji je napravio krosover koji se i danas rabi.

 

Han Bennink & Terrie Ex – Kluft

 

Nije neko veliko iznenađenje što je Han Bennink, taj patrijarh evropske improvizacije, posle mnogo godina sviranja sa muzičarima prevashodno džez bekgraunda, poželeo da se oproba i u duelu sa rokerima, niti je neko čudo da su članovi anarhističkog pank benda The Ex svoju ideološku osnovu rado aplicirali i na muzičkom planu, rešivši da vide šta će biti ako se ideološke teze dovedu do svojih krajnjih logističkih, ali i estetskih konsekvenci. Ne, iznenađenje je i čudo je – sem ako niste baš takav rezultat očekivali, ali onda ste vidoviti!!!!!! – kako je to dobro ispalo na početku i kako i dalje dobro ispada.

 

Ima mnogo primera kako susreti perkusionista iz jedne branše sa gitaristima iz druge mogu da ispadnu nesigurni, neusmereni, nedopečeni (ako vas ne mrzi, iskopajte album koga su Thurston Moore i William Hooker snimili na početku improv karijere Thurstona Moorea pa ćete se čuditi kako ni jedan od dvojice muzičara ne zvuči sigurno i moćno kako smo navikli da ih slušamo), ali The Laughing Owl nije jedan od njih. Ovo je ploča na kojoj Bennink sipa za njega uobičajene poliritmije na granici između fri džeza i potpunog apsurda i u koje se Terrie Ex uključuje bez ikakvog napora, dokazujući da je dobar free improv pre svega stvar jednog budistički praznog stava prema izvođenju, mnogo manje stvar tehnike.

 

Lol Coxhill – Tourism in Crisis

 

Lol Coxhill je ime ozbiljne avangardne težine, ali dupli kompilacijski CD Spectral Soprano je interesantan utoliko što sakuplja na jednom mestu najinteresantnije snimke iz ranijih Coxhillovih faza u kojima se može čuti muzičar u raznim stadijumima istraživanja forme, prelaženja sa jedne ideološke i estetske pozicije na drugu, i, da ne zaboravimo, u raznim varijantama sviranja svog sopran (ali i tenor) saksofona.

 

Coxhill je umro prošle godine i time je muzika mnogo izgubila. Poslušajte, recimo Tourism in Crisis, jednu mini-pesmu, takoreći vinjetu, a koja opet uspeva da zapakuje više gruva i muzike za poneti od čitavih karijera mnogih drugih, izvikanijih muzičara. Naravno, ako vas zbunjuje to što je na električnom klaviru u ovoj pesmu lično Steve Miller, to je zato što mislite na pogrešnog Stevea Millera. Ovo je onaj pravi.

 

Naked City – Thrash Jazz Assassin

 

Oh, naravno, naravno. Kada smo prvi put čuli Naked City, svima su nam eksplodirale glave. Tada nismo znali ni jedno od imena u bendu, osim Johna Zorna. Znali smo samo da su to „neki ozbiljni džezeri“ koji su svirali muziku što je zvučala kao da su naše cele kolekcije ploča, kaseta i ponekog kompakt diska (retki behu u to vreme) upale u presu za metal a zatim iz nje izbačene kao kratki, belo usijani komadi grindcorea.

 

Volim sve što John Zorn snima, od stotinak njegovih albuma koje sam preslušao jedva da bih mogao da izaberem jedan ili dva koji mi nisu odlični. Ali Torture Garden i dalje ostaje kao neki duhovni svetionik koji je celo naše društvo povukao u smeru istraživanja džeza i avangardne muzike, čega se neki među nama ni danas nisu spasili.

 

Marilyn Crispell & David Rothenberg – What Birds Sing

 

U svojoj ogromnoj lenjosti ja automatski sve albume koje objavljuje savremeni ECM smatram isuviše upeglanim kvazidžezom za matore ljude i pre nego što ih čujem. I pošto je predrasuda moćan kriterijum izbora, ja većinu njih i ne čujem što samo pojačava predrasudu. To je ta negativna povratna sprega o kojoj su me učili u školi. No, s vremena na vreme kao da čujem stope i tako se pojavi tako neki album čija su imena na omotu suviše jaka da bih mogao da se branim pukim kombom predrasude i ignorisanja. Tako i ploča One Dark Night I left My Silent House od pre skoro tri godine koju sam morao da čujem jer Marilyn Crispell mora da se čuje štagod da radi. I kakva ploča to na kraju ispade!!! Intimna a razigrana. Razigrana a opasna! Opasna a eklektična! Eklektična a zdravo skromna i prizemljena u svojoj ambiciji! Ambiciozna a intimna! I tako sve u krug. Sjajno je čuti ovakve instrumentaliste kako prelaze ceo spektar od virtuoznosti do primitivizma i da to svakog sekunda ima smisla.

 

 

 

Elvin Jones – Dear John C

 

Naravno, sve se to dešavalo pre nego što sam ja rođen pa je teško ostvariti ispravan uvid ali uvek sam nalazio da je zabavno i bizarno to što je Elvin Jones otišao iz Coltraneovog benda kada je muzika postala zaista bučna i ostavio iza sebe drugog bubnjara, Rashieda Alija, čija je tehnika bila značajno tiša. No, vele da je Jones otišao jer mu se nije dopadala višesmernost muzike (dok je pijanista Tyner, barem tako kažu, eksplicitno rekao da odlazi jer sebe više ne čuje dok sviraju) i album Dear John C je, ako je trebalo da bude manifest i poruka upućena Coltraneu (a naslov to prilično jasno implicira), pokazao da surovi Trejnov udarač zapravo ima meko srce, nežnu dušu i vapi za tišim, intimnijim džez izrazom.

 

Ne da je ovo sad neka muzika za decu i staramajke, Jones je sa svojim muzičarima na ovoj ploči isporučio najfiniji hardbop bez hvatanja na buku, sa jasno izgrađenim temama, jasno podeljenim ulogama u grupi i veoma jasno definisanim ciljem do kog se želi stići. Svaki gruv je ovde pod apsolutnom kontrolom ritam sekcije, a svaka solaža ekonomična i naprosto – lepa. Naravno, u poređenju sa Trejnovim kosmičkim epopejama tog vremena, Dear John C zvučao je prilično staromodno, ali nemojmo sada, posle skoro pola veka biti sitne duše. Ovo je fantastična muzika.

 

Amon Tobin – Nightlife

 

Amon Tobin je kasnije postao prilično jako ime u svetu produkcije i (ambicioznije) klupske muzike, ali u vreme Nightlifea, sve je još bilo prilično novo i neodoljivo uzbudljivo. Ninja Tune je bila etiketa čiji je istraživački i sintetički rad naprosto bio dragocen i klupskoj muzici devedesetih godina dao pustolovnu širinu ali i ideološku artikulaciju bez kojih bismo svi danas bili siromašniji, a Amon Tobin je bio talentovani brazilski muzičar/ bitmejker koji je iz faze potpune opsednusti amen brejkovima i moćnim bas linijama izrastao u ozbiljnog kompozitora.

 

Permutations je njegov treći album, jedna od najboljih Ninja Tune ploča po mom osećaju i naslov koji je i kod džez publike otvorio mnoge nove vidike i postigao baš onaj efekat krosovera i amalgamacije kome su Ninja Tune uvek i težili. Nightlife je primer kako je Tobinova muzika evoluirala iz smeše brejkbitova i džez semplova u zbilja kinematsku, atmosferičnu formu, koje će mu godinama kasnije obezbediti mnoge lepe tezge. Meni je ovo i danas, petnaest godina kasnije, beskrajno duhovito i gruvi, moćno a bez hvatanja na buku i trikove.

 

 

Masada Quintet Featuring Joe Lovano – Sartael

 

John Zorn je izvukao nemoguću kilometražu iz inicijalnog koncepta Masada kvarteta, vrteći originalnih dvesta kompozicija na sve moguće i nemoguće načine, kroz brojne permutacije aranžmana i muzičara. Kada je došlo vreme da se kvartet proširi u kvintet i to je urađeno sa smislom i Uri Caine na klaviru se pokazao kao potentan novi element grupe. Na ovom albumu gostuje i saksofonista Joe Lovano i Zornova kombinacija klecmera i fri džeza sa blagim crtanofilmovskim jump-cut šmekom je zapaljiva, zabavna i žovijalno-ozbiljna kao i uvek.

 

Henry Grimes Trio – Fish Story

 

Henry Grimes je čovek koji je van stroja bio pune tri decenije, u jednoj od najpoznatijih priča o fri džez prvoborcima koje je život naprosto zbrisao u stranu i pustio ih da se snalaze kako umeju. Grimes, koji je radovima sa Albertom Aylerom ali i sopstvenim, bio među utemeljivačima njujorškog fri džeza je trideset godina bio van scene, baveći se raznim drugim stvarima, nesvestan čak i da je Ayler umro, nikada videvši kompakt disk dok ga Marshall Marrotte nije pronašao u Los Anđelesu 2003. godine.

 

U jednom od retko dirljivih obrta sudbine, Grimes ne samo da je od strane savremene fri džez zajednice pozdravljen kao davno izgubljeni patrijarh, nego mu je i pružena pomoć – materijalna i kreativna, i danas ovaj sedamdesetosmogodišnjak redovno nastupa i stvara moćnu muziku (što smo i onomad u Beogradu videli). Ali kada čujete ovu kompoziciju sa njegovog kultnog albuma iz 1966. godine – za koga kažu da je snimljen čisto da se Grimesu firma oduži za pošten rad u okvirima brojnih ritam sekcija onog vremena – shvatićete da je Grimes ozbiljna figura, ne samo zanimljiva životna priča. Trio kontrabasa, bubnjeva i klarineta ovaj album žestoke poliritmije i impresionističkih melodija izvodi sa takvom ozbiljnošću da se čovek trgne i priseti da se danas ovakve ploče naprosto više ne snimaju.

 

 

Sun Ra Arkestra – Prelude To Stargazers

 

Iako je ovo jedan od poslednjih albuma koje je Sun Ra snimio, teško je uopšte reći šta ga konkretno razlikuje od nekih albuma koje je radio petnaest ili dvadesetpet godina ranije ili, uopšte, smestiti ga u neku deceniju. Sun Ra je bio afrofuturista prvog reda (a i inače jedan od prvih) i nije razmišljao kao ostatak planete, niti je njegov orkestar svirao kao drugi orkestri pa je i ovaj preludijum ritmički zanosan, melodijski zastrašujući, u svakom pogledu akrobatski, ali tako da se nikada ne izgubi kosmička, spiritualna ambicija koju je Sonnyju bila najbitnija. Sun Ra se ne uklapa ni u jednu definiciju fri džeza ili postmodernizma kojih mogu da se setim. On je bio iznad. Uvek iznad svega.

 

Fish in Oil – Zemljotres

 

U Prištini osnovan, u Beogradu aktivan, Fish in oil je jedan od najinteresantnijih bendova koji trenutno operišu u srpskoj džez orbiti. Osim što njihova muzika, naravno, nije džez, barem ne u užem smislu. Očigledno oslonjeni na njujoršku downtown školu, Braca Radovanović – koji će se sigurno ljutiti ako kažem da je u pitanju srpski Marc Ribot – i drugovi kuvaju žestoku smešu džeza, surfa, bluza i drugih žanrova tako da sve ipak, iako nema nikakvih očiglednih referenci na domaći folklor, zvuči autentično, a ne kao nekakva trećerazredna kopija njujorških kolega. Mnogo sam uživao prošle godine na njihovom nastupu na Ring Ring festivalu, a to što ih ne gledam češće po klubovima samo je odraz moje ogromne, osakaćujuće lenjosti. Album je, po logici paradoksa koja jedina ne izda nikada u Srbiji, izašao za SKC Kragujevac, a ako ga još niste čuli, evo prilike.

 

Sonny Rollins & Coleman Hawkins – Just Friends

 

U principu, kolekcija kompozicija na albumu Sonny meets Hawk!, prilično je ziheraška, oslanjajući se na neka opšta mesta džez istorije do te 1963. godine, a i interpretacije su prilično smirene i prizemljene uzevši u obzir revolucionarnu reputaciju Rollinsa, Grimesa ili Bleyja koje svet pamti po značajno avangardnijim tvorevinama. Ali verovatno je tako nekako moralo da se radi kada je cela svrha albuma bila uparivanje vrele nove zvezde saksofona u liku Rollinsa, sa čovekom koji je bukvalno ovaj instrument u džezu od zaboravljive prateće uloge transformisao u igrača na centru pozornice i simbol čitavog žanra. No, neka vas sve to ne zavara, iako ova ploča zvuči kao tek „običan“ hardbop u vreme kada se hardbop lomio u susretima sa new thingom, već su samo solaže dvojice saksofonista vredne svakog dinara koji biste dali za disk. Uzdržano ali savršeno.

 

Nels Cline & Gregg Bendian – Mars

 

Kada sam te ratne 1999. godine pročitao da dvojica bjelčina – pa makar i bjelčina sa opakom reputacijom u svetovima slobodne improvizacije i avangarde – spremaju album na kome će reintepretirati čitav Interstellar Space – duo album Johna Coltranea i Rashieda Alija koji je za mene u određenom smislu kraj muzike iza koga nema ničega – bio sam spreman da ponovo ratujemo sa Amerikom koja nešto tako dopušta. Ali, hm, vidi vraga, Interstellar Space Revisited je ispao fina ploča koju i danas rado slušam.

 

Mislim, naravno da na papiru zamena Trejnovog saksofona električnom gitarom zvuči kao potpuna jeres, kao i usotalom zamena Rashieda Alija bilo kojim drugim bubnjarom, ali Bendian i Cline se, hvala Alahu na malim uslugama, više bave reinterpretiranjem utiska koji na slušaoca ostavlja Interstellar Space nego nekakvim uzaludnim pokušajima rekonstrukcije njegovih kompozicija. Kako je i originalni album bio serija dijaboličnih improvizacija na jedva naznačene teme, tako i Bendian i Cline udaraju iz sve snage u svoje instrumente, držeći se energetskih nivoa koje su zacrtali Coltrane i Ali, poštujući obrise originala ali unutar njih radeći svoje stvari. I opet, ovde nikako nema Coltraneove duhovnosti, Alijeve suptilnosti, nema tog osećaja izlaska iz Sunčevog sistema u neistraženi kosmos, ali ovo je đavolski dobra ploča adrenalinske paljbe i oslobađanja muzike stega forme, ali ne i gruva, snage, brzine. Lepo je to ispalo.

 

Miles Davis – Rated X

 

Kritičari su Milesov On the Corner kada je izašao proglasili apsolutnim abortusom a na kraju ispade da je to jedna od najuticajnijih ploča u istoriji popularne muzike. Pitam se šta bi tek bilo da su u ono vreme imali pristup integralnim snimcima sa trodnevnog sešna od koga je posle cut and paste metodom svađe i inaćenja sklopljen finalni proizvod. Možda bi im jasniji bio genij iza svega? Možda bi tražili da se Milesu zabrani dalje bavljenje muzikom? Nikada to nećemo znati. Ali dugujemo zahvalnost Sonyju što nam, doduše brzinom posebno lenjog puža već godinama na uvid stavlja neobjavljene Milesove snimke, kako žive tako i nežive u formi The Complete Sessions kolekcija vezanih za njegove ključne albume. I evo, slušajte Rated X. Ovo naravno nije džez ni u jednom ozbiljnijem smislu, ovo je horror-groove muzika drsko agresivnih sintisajzerskih dronova i ludački kompulzivnih fank matrica, razvučena na prog-rok dimenzije i ostavljena na nekoj polici Columbijine ostave više od trideset godina. Miles je pravio najbolju muziku na svetu, složiće se gotovo svaki džez kritičar, a gotovo svaki od njih će misliti na neku drugu fazu njegove karijere. Rated X je samo potvrda ove jednostavne istine.

 

Rufus Harley – Chim Chim Cheree

 

Ako kažemo da je pre rata (onog rata!!) saksofon bio smatran egzotičnim instrumentom u svetu džeza (makar na poziciji soliste/ lidera), da su sa fri džez revolucijom ponekad violinisti i violončelisti uspevali da se izbore za pozicije u bendu, da su neki ambiciozniji lideri u svoje postave ubacivali čak i harfu, to nas i dalje ostavlja sa jednom jednostavnom istinom – gajde su možda najmanje verovatan instrument u prvom redu bilo koje nasumično odabrane džez kompozicije.

 

Ali ne i nepostojeći. Karijera Rufusa Harleyja je dokaz da gajde ne moraju biti samo egzotični trik na pozornici kakvog varijetea i on je moćni, politonalni zvuk ovog drevnog instrumenta sa neobičnom elegancijom doveo u svet savremenog pop-izraza. Naravno, manje bi nas čudilo da je Harley bio kakav potomak ponosite keltske porodice, a ne mešavina Afroamerikanca i Čirokija, no, kilt mu je stajao besprekorno a ovo izvođenje kompozicije koju najčešće pamtimo po Coltraneovim interpretacijama pokazuje zašto je Harleyja trebalo shvatati smrtno ozbiljno.

 

 

Flying Lotus – Heave(n) 

 

Naravno, naravno da Steven Ellison pravi muziku koja ima malo veze sa džezom, ali, Alice Coltrane mu je bila tetka, vi bezosećajni neljudi, a i ova kompozicija sa njegovog poslednjeg albuma sjajno kombinuje džez harmonije sa tradicionalnije „IDM“ harmonskim rešenjima, sve pakuje u savršen repetitivni okvir plesne muzike i daje nam na slušanje jednu besprekorno šarmantnu vinjetu.

 

John Zorn – Litany V

 

Naravno, nema ničeg „šarmantnog“ u seriji albuma koje je Zorn snimio sa ekipom u sastavu Trevor Dunn/ Joey Baron/ Mike Patton, a koji su neka vrsta njegovog povrataka abrazivnom, proto-metal/ nojz zvuku kakav je voleo krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Six Litanies for Heliogabalus je najbolji album ovog trija već i utoliko što ga nije snimio samo trio, već se pored brojnih muzičara i sam Zorn pojavljuje na saksofonu. I to baš u ovoj kompoziciji! Od ostalih lepota, tu je Jamie Saft na klavijaturama ali i sjajno iskorišćen ženski mini-hor. Zornovi albumi poslednjih godina su vrlo retko „avangardni“ u klasičnom smislu i uglavnom se bave popularnom muzikom ovog ili onog žanra, ali Six Litanies je ploča koja će i staru gardu naterati da ustane i obrati pažnju.

 

Naked City – Osaka Bondage

 

Ovo je prva Naked City kompozicija koju sam ikada čuo (bila je na Earacheovoj grindcore i death metal kompilaciji Grindcrusher) i koja je, jelte, promenila sve. I danas oduzima dah kada čujem Frisella i Fritha koji kao da čupaju žice, Barona koji iz apsurdno brzih blastbitova prelazi u sving preko koga Horvitz baca nežne solaže i kako se Zorn i Yamatsuka Eye takmiče u tome ko će da proizvede veću buku. Istorija popularne muzike u manje od minut i po.

 

Otomo Yoshihide – Giant Robo

 

Do 1999. godine Ground-zero je već bio bend iz domena istorije a ne sadašnjosti, ali Otomo Yoshihide, iako prevashodno zainteresovan za ultraminimalizam onkyo scene nije prestao da stvara muziku na razmeđi najnaivnijeg popa i najbučnije postmoderne avangarde. Giant Robo dolazi sa albuma na kome Yoshihide i saradnici izvode Yamashitine kompozicije iz brojnih televizijskih serija i kultni status koga je ovaj kompozitor uživao u Japanu omogućio je Yoshihideu budžet nezamisliv u vreme Ground-zero. Otud ovde i potpuno neshvatljivo veliki broj gostiju na albumu ali broj koga Yoshihide i Kondo (u ulozi snimatelja) uspevaju da spakuju u kompaktan, moćan zvuk kasnih devedesetih. Ploča je, naravno prepuna najneverovatnijih žanrovskih prelaza i spojeva ali ova tema iz tokusatsu serije Giant Robo iz kasnih šezdesetih je svakako jedan od najboljih egezmplara Yoshihideovog genijalnog prilaza muzici drugih ljudi, sa gotovo detinjom ljubavlju ali i potpuno radikalnim kompozitorskim tehnikama. Znam, znam, nije ovo baš džez, ali… zar nije sjajno?