Pročitani Stripovi: Man and Superman

Grafički roman od stotinak strana Man and Superman koji je napisao Marv Wolfman a nacrtao Claudio Castellini izašao je još 2019. godine ali sam ga ja nekako čuvao do sada, sve odlažući čitanje baš onako kako stvar koju najviše volite od svega na tanjiru ostavljate za kraj, za poslednji zalogaj pred neumitni razlaz. Ne da sad ja nešto najavljujem odlazak sa ove planete, ne učitavajmo previše u metaforu, samo hoću da objasnim zašto sam čekao skoro dve pune godine da se prihvatim nečega što mi je odmah privuklo pažnju, dobilo solidan marketinški napor sa strane DC-ja i bilo uglavnom veoma dobro prihvaćeno od strane publike. Sam Wolfman smatra da je ovo najbolja priča o Supermenu koju je ikada napisao. Završavajući prelazak ovog roman(čić)a pomislio sam da je to svakako blizu istine ali da Wolfman svoje najbolje radove u karijeri ipak nije napravio pišući Supermena.

Marv Wolfman je strip-legenda i jedan od onih scenarista čiji su superherojski radovi obeležili i moje detinjstvo. Blizak prijatelj pokojnog Lena Weina, Wolfman je za mene pre svega jedan od onih skriptrajtera koji su, nakon što je Stan Lee prestao da piše Spajdermena, preuzeli baklju i pisali u onom što ja još uvek smatram najuzbudljivijim periodom u Spajdermenovom životu. Len Wein, Gerry Conway i Marv Wolfman su moje post-leejevsko spajdermensko sveto trojstvo na neki način, pre nego što ću postati svestan Rogera Sterna, Petera Davida itd.

Wolfman je, naravno, u Marvelu radio i mnoge druge značajne stvari. Kreirao je lik Nove sa Johnom Buscemom a koji je, zapravo bio nova* verzija lika kog je Wolfman kreirao  svom fanzinu Super Adventures još 1966. godine (pod imenom The Star) i u svom Marvel-životu kanalisao sličnu energiju kao i Spajdermen spajajući urnebesne super-avanture sa realističnim životnim problemima mladog, socijalno neprilagođenog muškarca. Wolfman je, kao proteže Leejevog protežea Roya Thomasa bio i urednik u Marvelu (zapravo pre nego što će krenuti ozbiljnije da piše, što je u američkim stripovima česta pojava)**, radeći njihova crno-bela izdanja pa je sa Geneom Colanom pokrenuo i horor-magazin The Tomb of Dracula, praktično preuzimajući baklju od Warrenovih horor-publikacija i apdejtujući stripovski horor za lude sedamdesete.

*heh, „nova“

**jer, recimo, i na Man and Superman je urednik bio Peter Tomasi koji će par godina kasnije i sam pisati baš Supermena.

No, Wolfman je strip-karijeru zapravo počeo u DC-ju još krajem šezdesetih, između ostalog kratko pišući tadašnji, „stari“ Teen Titans, pa je, kad se pokarabasio s Marvelom – a bio im je i glavni urednik – došao natrag u DC i 1980. godine sa Georgeom Pérezom pokrenuo New Teen Titans, i dalje jedan od meni najdražih superherojskih stripova te ere*. Naravno, Wolfman je radio i druge stvari u DC-ju, uključujući Supermena (sa Gilom Kaneom), a neka vrsta krune ovog dela karijere bilo je kada su on i Pérez dobili da rade Crisis on Infinite Earths 1985. godine, prvu DC-jevu „krizu“, prvo veliko, zvanično pospremanje kontinuiteta i vrtoglavu multiverzalnu sagu čiji se odjeci i danas jako osećaju u DC-jevim stripovima.

*delimično publikovan u novosadskom Strip Zabavniku

Drugim rečima, i da premotamo malo unapred, posle svađa sa DC-jem, rada za druge izdavače (Disney, dok je Disney još radio stripove, Devil’s Due itd.), raznoraznih tužbi, suđenja i rada na televiziji, videti Wolfmana potkraj druge decenije XXI veka kako ponovo piše Supermena, a sa tako finim crtačem kao što je Castellini nije samo prijatno iznenađenje već i uzbudljiva pomisao šta Wolfman, posle toliko dekada ima i želi da kaže o Velikom Plavom u nečemu što će, gotovo izvesno, biti njegova poslednja reč o najvećem superheroju svih vremena?

Ispostavlja se, pak, da je Man and Superman mogao da izađe punih deset godina ranije jer je tada bio i završen – Wolfman je skript napisao 2006. godine, a priča je trebalo da izađe u magazinu Superman Confidential, koji je objavljivao priče postavljene u rane godine Supermenove superherojske karijere. Ovaj magazin je započeo kao medijum gde su Darwin Cooke i Tim Sale zadali specifičan ton svojom prvom pričom (nostalgičan ali ne staromodan, jelte), da bi se dalje kreativni timovi rotirali, a Wolfman je napisao scenario za četiri epizode koje će zajedno tvoriti priču o Supermenovom dolasku u Metropolis. No, kako već to u ovom surovom biznisu biva, Superman Confdential je prestao sa izlaženjem posle četrnaest brojeva i strip koji je već bio nacrtan, kolorisan i leterovan je stavljen u fioku da…

…pa, eto, da čeka više od decenije da bude objavljen. DC je ovde uradio ljudsku stvar i nije nas smarao sa izlaženjem u nastavcima, dajući nam jedan zaokružen paket i na tome im treba aplaudirati.

Wolfman kaže da ga je tadašnji glavni urednik DC-ja, Dan DiDio pitao da sam odabere u koju će eru smestiti priču a njemu je, eto, za srce prirastao momenat kada mladi Klark Kent napušta kanzašku provinciju u kojoj je odrastao, okrilje porodice koja ga voli i zajednice koju poznaje, da bi ostvario svoje snove o bavljenju novinarstvom u velikom gradu – Metropolisu. Utoliko, Wolfman, dakle, ovde piše i prve susrete Klarka Kenta sa nekim od ključnih likova koji će obeležiti njegov život, poput reporterske zvezde Lois Lane, hitrog fotoreportera Jimmyja Olsena, nestrpljivog, grubog ali 130% profesionalnog glavnog urednika Daily Planeta, Perryja Whitea – sa sve cigarom koju ne vadi iz zuba – ali i Lexa Luthora, bogatog preduzimača i tehnološkog mogula koji će Supermenu biti jedan od najljućih protivnika tokom poslednjih osam decenija.

Priča o Supermenu u kojima ponovo gledamo kako je on mlad, neiskusan i po prvi put se susreće sa članovima kanonskog ansambla što će njegove stripove nositi na plećima još od Drugog svetskog rata imamo, hvalabogu, koliko hoćemo. Uz svu svoju glasno reklamiranu kreativnost i nesputanu imaginativnost, superherojski stripovi malo koju stvar više obožavaju od recikliranja. Pogotovo kada su u pitanju motivi vezani za superheroja kog svi znaju i čija su iskušenja tokom odrastanja praktično deo kolektivnog sećanja čitave Amerike – ali i dobrog dela ostatka sveta. Čak i da niste čitali stripove, Supermen je imao radio-drame, crtane filmove, prozne pustolovine, pa na kraju i film Richarda Donnera iz 1978. godine.* Nedavno sam pisao o miniserijalu Superman Smashes the Klan koji se takođe događa u Supermenovoj mladosti, a pre desetak godina, kada je DC smelo ušao u ribut cele svoje istorije sa New 52/ DCNU projektom, Grant Morrison je i sam u Action Comics pričao novu verziju Supermenove mladosti.

*interesantno je da posle ovog uspešnog filma nikada više ni jedan film o Supermenu nije snimljen u Holivudu.

Ono što Wolfmanov i Castellinijev roman izdvaja od drugih alternativnih pričanja o mladom Supermenu je svakako jedan izražen human senzibilitet ali i vidan napor da se u najvećem superheroju ikad pronađe ranjivost koja će ga učiniti bližim „običnom“ čoveku. Wolfman je, zvanično, zaista započeo svoju karijeru u DC-ju ali je stasao i sazreo kao pisac u Marvelu pod Leejem i Thomasom i rekao bih da su mnogi njegovi najbolji radovi upravo nosili taj izrazito marvelovski koktel snage i ranjovosti. Oslanjajući se na Leejevu formulu koja je dokazala da su najzanimljiviji superheroji oni koji imaju slabosti, Wolfman je Novu formatirao vrlo slično originalnom Spajdermenu, prikazujući mladića sa nezemaljskim moćima ali sasvim zemaljskim problemima i sumnjama, dok su New Teen Titans bili čitav tim društveno neuklopljenih tinejdžera koji će svoj status frikova pokušavati da psihološki prebrode na različite načine.

Utoliko, Man and Superman prilično spretno u mladom Supermenu nalazi zrno slabosti, neksus nesigurnosti koji je ubedljiv i u okviru onog što kanonski znamo o Supermenu ali i u okviru same priče. Wolfman mladog Kenta prikazuje kao snažnog mladića – Castellini mu daje fizikus grčkog božanstva sa sve ikoničkim pozama koje mu prirodno dolaze – koji istovremeno shvata da snaga nije ono što se broji u današnjem društvu i ovo je uspela metafora za seljače koje pokušava da se snađe u velikom gradu gde uviđa da sve što ga je činilo najjačim i cenjenim u njegovoj provincijskoj utopiji, ovde skoro da se ne broji.

Naravno, metafora i nije sasvim metafora jer Klark Kent bukvalno jeste seljače koje dolazi u veliki grad gde treba da definiše mesto u urbanoj košnici, ubedi ljude da u njemu vide produktivnog člana društva, konačno, pronađe ljude sa kojima će se osećati kao da je među svojima, ali koji će ga i inspirisati da bude više nego što je bio do tada – mamin i tatin ljubimac i vredni radnik na farmi.

Ima nečeg starinskog u ovom stripu. Wolfman u uvodu veli da mu je jedan od ciljeva sa ovim radom bilo da pokaže i to da, iako spada u scenariste starije generacije, on ume da se prilagodi i novim trendovima u superherojskom stripu i piše u „novom“ stilu. Kako je u vreme kada je on ovo pisao Jeph Loeb uništavao Marvelovu Ultimate liniju (a radio i Superman/ Batman za DC), pomalo mi je i drago da se vidi da Wolfman ipak piše malčice starinski. Ovo je svakako strip čije je pripovedanje modernije, sa Castellinijevim odličnim vladanjem tempom i dinamikom naracije, ali Wolfman ne može da odoli da mnoge prizore ne optereti sa nešto više teksta nego što im je potrebno, negde da „objasni“ šta se na slici događa – kako se to radilo nekad – a negde da naprosto da okruženju više karaktera, pogotovo na scenama gde Klarkov supersluh hvata fragmente mnogih razgovora i nudi nam „sliku“ grada kroz njegov narativ.

No, deo „starinskog“ šmeka je apsolutno i ta ideja da će se vredni sin farmera koji je do juče rmbao po polju, plastio seno i tepao kravama levelapovati ne na osnovu kojekakvih STEM veština ili postajući lekar, političar ili astronaut, već – novinar. Pismenost kao „skupa“ veština kojoj se stremi a koja na selu nema pravu vrednost, dok je u gradu podrazumevana kao osnovna nasušna potreba jeste starinski ali izuzetno šarmantan motiv, a prikazivanje Klarka Kenta kao nekog ko se u svoje pisanje izuzetno ulaže, krijući radove da ih drugi ne vide jer se stidi, ali i prilježno se trudeći da dobije posao reportera u Daily Planetu – ovo je topla, ljudska srž oko koje je ova priča sklopljena. Wolfmanu lepo polazi za rukom da nas stavi u Klarkovu kožu kad ovaj treba da provede prvu noć u metropoli, u olupanom iznajmljenom stanu kog je gazda daleko preterano nahvalio kad je davao oglas, ali i kada se susretne sa velegradskim medijima koji se, ispostavlja se, ne uklapaju u Klarkovu idealizovanu sliku.

Susreti sa Whiteom i posebno Lois Lane su takođe ispisani odlično, sa Whiteom koji ima onaj istorijski šmek velikih novinskih urednika (a koji mu bolje leži nego J.J. Jamesonu kog će psihotična opsednutost Spajdermenom uvek malo izbacivati iz ležišta), dok je Lane oslikana sa dobro pogođenim šmekom iskusnije, opasne gradske face pa i sa lepo pogođenom erotičnom crtom koja se sjajno uklapa u ideju o mladom Klarku što je zabezeknut gradskim svetlima i uzbuđen dok se susreće sa ljudima o kojima je i koje je do sada samo čitao.

Wolfman kaže da se pita da li je ovaj strip ovoliko dugo čekao na izlaženje i zato što u njemu praktično nema Supermena. Ovo je priča o Klarku što se rve sa idejom da ima moć koja mu daje odgovornost da bude više od dobrog sina i ambicioznog reportera, i koji istovremeno treba da nauči da bude jedan od građana Metropolisa, shvatajući da nikada zapravo ne može da bude tek jedan od njih. Urbana sredina je, posmatrano iz vizure provincije (gde se nikad ništa važno ne događa) mesto stalnih promena i uzbuđenja i mladić se brzo upliće u spasavanje života koji bi bili izgubljeni da u blizini nije bilo nikog sa supermoćima, a onda se za njega zainteresuju mediji, policija, krenu da kolaju abrovi a novine da publikuju spekulacije.

Osvežavajuće je videti Supermena koji ne zna šta da radi, jer smo toliko navikli da scenaristi moraju da smišljaju komplikovane izgovore da ga stave u podređen položaj u modernim stripovima. Ovde Klark nema još ni svoj superherojski alijas, za kostim koji mu je makla sašila nije siguran da li na njemu ne izgleda smešno a cela ideja da će moći da ima tajni identitet tako što će, kao Klark Kent, malo da se pogrbi, stavi naočari i priča sa malo povišenim tonalitetom mu deluje bizarno neubedljivo. Ovo je, zaista, čak i kad spasava živote i lebdi iznad zapanjenih građana, jedan ranjiviji, „ljudskij“ Supermen u meri u kojoj nas naša ranjivost čini ljudskijim, jelte.

Wolfman pogotovo pazi da pokaže da supermoći ne znače i supersnalažljivost pa mada Supermen ovde spasava nekoliko života na načine koji podsećaju na „stare“ stripove gde će Klark Kent diskretno koristiti svoj super-dah ili neku drugu moć, on istovremeno pravi i greške, zbog kojih se kaje i pomalo i paniči. Odnos što se razvija između njega i Lois Lane koja ga zadirkuje ali i iskazuje poštovanje mladom, vrlo temeljnom reporteru je uverljiv i zaista služi kao temelj za sve što znamo da će u njihovim životima kasnije doći.

Glavni problem Man and Superman je svakako to da je centralni, „krimi“ zaplet nebulozan i zaista deluje kao nešto teleportovano sa kraja šezdesetih u moderne stripove. Da je ovo strip pisan sa malo više kempi energije, to bi verovatno lakše prošlo, ali onda možda ne bismo dovoljno „verovali“ mladom Supermenu koji se zamomčio ali još nije postao „zaista“ super. Ovako, Lex Luthor i njegovi mračni planovi deluju gotovo parodično glupo sa ne samo neuverljivom zaverom već i bizarno staromodnom motivacijom koja naprosto ne pije vodu ni u 1996. godini u koju je ovaj strip načelno smešten. Kako se dobar deo zaključka i vrti oko ideje da su Supermen i Lex nakon ove priče jedan drugog definisali kao svog najvećeg neprijatelja, tako je i šteta da Wolfman nije napisao interesantniji zaplet.

Castellinijev crtež je zato na visini zadatka. Iako Italijan, koji je radio i za Bonelli – na primer, lansirajući Nathana Nevera i crtajući i Dylana Doga – Castellinijev stil je vidno „američki“ sa jasnim uticajem Nerala Adamsa i Johna Busceme koje navodi kao najveće uzore. Utoliko, i ovde ima blago staromodnog šmeka, posebno u emocijama koje Castellini daje mladom Klarku gde će mu lice često biti skoro karikirano „potreseno“ sa suzama na obrazima i očima sklopljenih u stidu. No, „stari“ superheroji su uvek imali jaku dimenzju sapunske opere pa je to naprosto deo paketa i ovde. Ono što sam ja kod Castellinija uvek voleo je čist lejaut, lep, čitak dizajn tabli sa pažnjom da se ključni elementi crteža uvek stave u fokus čitaočevog pogleda i jedno tečno pripovedanje gde se najveći deo priče, ali i atmosfere, duha mesta, dobija samo kroz vizuelni medij. Kako je ovo priča o momku sa sela koji otkriva grad ali i gradu koji otkriva svog prvog superheroja, Castellini apsolutno dominira ne samo crtežima urbanih panorama nad kojima Klark leti bez kostima i divi im se već i, onda, manjim, mirnijim slikama gde se on kao nekakvo božanstvo spušta sa neba na zemlju, u zavučene uličice gde ga niko neće videti, među kante za đubrem i radoznale mačke, gde, iako ima super-vid, momak ipak kupuje novine da se informiše.

Castellini veoma pazi na karakternost svojih likova a što je važno u stripu u kome nema mnogo „prave“ akcije a nimalo tuče i gde su obični ljudi iz svakodnevnog okruženja ono što će definisati Klarkov odnos ka gradu i kasnije – celoj planeti. Otud su i šibicari koje sreće čim stupi u Metropolis, gazda koji mu izdaje stan uz obilnu količinu preterivanja i laži, ali i kolege-čistači (a koji su svi, kao i Kal-El, imigranti) važni likovi iako ih nikada više nećemo videti u stripovima i Castellini im svima daje jaka, izražajna lica i unutrašnje živote. Svakako, ovi likovi su upečatljiviji nego Lex Luthor. Crtanjem Lois Lane Castellini verovatno najjasnije kanališe Buscemu (koji je, uostalom, i sam italijanskog porekla) dajući novinarskoj zvezdi jedan decidno apeninski šarm sa jakim jagodicama i debelim usnama jedne Sofije Loren. Castellini je odličan u karakterizaciji i dinamizaciji „običnih“ ljudskih odnosa pa je za ovaj strip sa, rekosmo, vrlo malo akcije, on bio odličan izbor, uradivši pored kompletnog crteža i dobar deo jakog, vedrog a dinamičnog kolora. Veteran leteringa, Tom Orzechowski je i sam pružio ubedljivu partiju doprinoseći bezmerno karakteru stripa.

Moj finalni utisak o Man and Superman je ipak nešto slabiji od onog čemu sam se nadao, najpre na ime tog zastarelog zapleta a zatim i na ime Wolfmanovih pokušaja da „uozbilji“ priču kroz političku debatu o bezbednosti građana i uvođenju policijskog časa da se ona osigura. Dok je ovo svakako primerena tema za momenat u kome sam strip zapravo pročitao, jelte, Wolfman kao da nema šta da kaže o njoj i ona visi u vazduhu sasvim nerazrešeno, bez dovoljno pomoći od strane pomenutog zapleta i raspleta. Povrh svega, jedan od ključnih momenata u uspostavljanju odnosa između Supermena i Lois Lane je onaj u kome će on njoj spasti život i mada to nije samo po sebi negativno, naravno, način na koji to Wolfman narativno uokviruje a posebno na koji Castellini crta, erotizujući „žrtvu“ i „spasioca“ iako spada u deo tradicije Supermena i superherojštine generalno, deluje kao najzastareliji, najizlizaniji momenat u ovoj priči.

No, naravno, niko nije ni tvrdio da će ovo biti savršen strip. Svakako, Wolfmanov ponos ovim romanom i tvrdnja da je napisao najbolju svoju priču o Supermenu su na mestu a Man and Superman, iako neće u mom srcu zaraditi status klasika kakvom sam se nadao, svakako mi je pružio jedno prijatno veče u društvu starih prijatelja.

Pročitani stripovi: Supermen Briana Bendisa (Superman, Action Comics, Event Leviathan) i Injustice: Year Zero

Ovonedeljnim izlaskom sedmog, finalnog broja serijala Death Metal završila se i zvanično „Rebirth“ era DC stripova i kako to u DC-ju već zna da bude, pazilo se da se to poklopi sa okončanjem mnogih važnih serijala. Utoliko, ovonedeljni kraj Rebirtha zaista deluje kao prelomna tačka na mnogo načina, a ne najmanje zanimljiv od njih je taj da u novolansiranim serijalima, a koji idu pod sloganom „Future State“ imamo, recimo, nekoliko različitih stripova o Supermenu koje radi nekoliko različitih timova ali nemamo ona tradicionalna dva magazina: Superman i Action Comics, stripove koji su praktično neprekidno izlazili još od tridesetih godina prošlog veka. Zaista, pričamo o kraju jedne ere.

O Death Metalu i tome šta je Scott Snyder sve uradio da ostavi svoj pečat u DC-ju ću kad se utisci malo slegnu (i kad stignem da pročitam još nekoliko opcionih tie-in stripova koji će mi dati potpuniju sliku), a danas sam mislio da napravim mali, neobavezni osvrt na ono što je Brian Michael Bendis poslednje dve godine radio na Supermenu.

Na kraju krajeva, iako se Bendisov rad na Supermenu ne poklapa sa čitavim Rebirth periodom, može se argumentogvati da je to što su njegov Supermen i Kingov Betmen neko vreme delili prostor na policama striparnica obeležilo Rebirth eru barem isto koliko Johnsove autopsije izvršene na ključnim stripovima Alana Moorea i Snyderove multiverzalne mahinacije u pokušaju dosezanja širine vizije Granta Morrisona. Kingov Betmen i Bendisov Supermen dele jednu izraženu karakteristiku utoliko da su ovo na kraju dana bili stripovi mnogo više o liku i karakteru – po čemu će biti pamćeni – a manje stripovi o zapletu i radnji.

Kod Kinga je ovo svakako bilo i izraženije, pogotovo jer je Bendis nastupio sa karakteristično skribomanskim žarom i ambicijama da se žestoko potpiše na sada skoro devedesetogodišnjem kontinuitetu Velikog Plavog, kreirajući nekoliko značajnih preokreta koji će, verujem, bar još neko vreme odjekivati u pričama o Supermenu.

Reći ću i da je King u svom radu, za moj groš, bio uspešniji – kao i da me to podseća da sam dužan i jednu skromnu analizu njegovog Betmena – i da je njegova diskusija lika Betmena i Brucea Waynea bila odrađena elegantnije i suptilnije.

Sa druge strane, Bendisov dolazak u DC najavljivan je vrlo bombastično pa je Bendis i pružio spektakl, toliko se ne može poreći.

Problem sa Bendisom je svakako to što on, barem za moje pare, nikada nije bio čovek spektakla, naprotiv. Najbolji Bendisovi radovi za Marvel – od klasičnih priča o Daredevilu i Ultimate Spider-manu, pa preko više low-key radova kao što je bio, recimo, Moon Knight, ali i solidnog Iron Mana u poznoj fazi – su pažljivo i odmereno oblikovane priče jako usredsređene na likove, njihov unutarnji život i interakciju sa okruženjem koja je svedena, ali sklopljena od simbolički i psihološki značajnih događaja i postupaka.

Naravno, dalji problem je što je Bendis, uprkos tome, veliki deo svoje slave stekao radeći Avengers u raznim verzijama, i mada je svakome ko ima oči da vidi jasno kako se njegov talenat i veštine opasno razvodnjavaju kad god treba da piše strip o superherojskom timu, proizvodnja spektakla mu je u dovoljnoj meri išla od ruke da na ime Avengersa postane i superzvezda.

Elem, Bendis je u DC prešao uz sasvim jasno izražen sentiment da je u Marvelu uradio sve što je umeo da zamisli i da ga sada inspiriše ideja da piše Supermena – najvećeg Superheroja u istoriji, uostalom – pa je i njegov rad tokom prethodne dve godine karakterisala jedna opipljiva energija i inspirisanost. Je li Bendisov Supermen na nivou njegovih radova iz najboljih dana u Marvelu? Nije, ovde nema ni mladalačkog nadahnuća pisca krimi stripova sveže apgrjedovanog u gospodara sudbina decenijski starih likova i univerzuma, niti gore pomenute fokusiranosti na lik i pažljivo omeđene situacije kako bi se iz tog lika ekstrahovale suštine što su promakle prethodnim autorima koji su ga pisali. Supermen pod Bendisom nije bio dobar kao Daredevil pod Bendisom ili rani Ultimate Spider-man, ali Supermen pod Bendisom nas je spasao jedne prilično agresivne osrednjosti koju su od početka Rebirth provlačili Peter Tomasi i Dan Jurgens. Tomasijev i Jurgensov Supermen, da ne grešim dušu nikada nije padao ispod razine prihvatljivosti – a crtež nekih vrlo dobrih autora je svakako pomagao u ovome – ali su ovi pouzdani DC-jevi drugopozivci njime od početka slali jake signale da samo greju stolicu za nekog ko će doći posle njih. Tada još nismo znali da će to biti Bendis, naravno, ali je bila jasna poruka da se sprema neko iznenađenje i da su ova dva veterana tu samo da magazini ne prekinu sa izlaženjem dok ne stigne neko spektakularniji.

Bendis je, kako rekosmo, skriboman, pa je on sam preuzeo oba serijala, osuđujući sebe – slično Tomu Kingu na Betmenu, uostalom – na dvonedeljni tempo rada u dva različita magazina. No, kako je vredni Jevrejin odavno čovek koji ne pati od kontrole kvaliteta i uzda se da će njegovo pisanje na autopilotu i vrhunski nivo zanatske veštine kompenzovati odsustvo nekog dubljeg zaranjanja u materijal, tako je pored ova dva stripa Bendis uspeo da piše i Young Justice i Naomi, te da oba uveže u Supermena koliko da ih izreklamira. Iskusno, profesionalno i, ispostaviće se, samo priprema terena za ono što mu je, reklo bi se, bila prava ambicija od samog početka: pisanje Legion of Supeheroes.

No, o tome nekom drugom prilikom. Pogledajmo sada brzo kako je izgledao Supermen.

Bendis je, makar, napravio mali ustupak čitaocima sa manje para ili vremena time što su priče koje je pričao u magazinima Superman i Action Comics, iako svakako deo jednog šireg narativa i obe bitne za razumevanje promena u kontinuitetu koje je autor uveo, ipak u razumnoj meri samostalne jedna u odnosu na drugu.

Utoliko, Superman je, sa svojih 28 brojeva bio široka, „svemirska“ saga o Supermenu koji leti sa kraja na kraj galaksije, bori se sa nezamislivo moćnim pretnjama sa nezamislivo čizi planeta koje su u svoje vreme izmaštali Jim Starlin i Len Wein, radi na postizanju mirovnog sporazuma među kosmičkim civilizacijama koje su milenijumima bile u međusobnom ratu, otkriva nove tajne o istoriji svoje rodne planete, Kripton…

Ne mogu da se otmem utisku da je Bendis ovde bio kao dete koje su pustili u prodavnicu igračaka što ju je ono mesecima gledalo samo kroz izlog, maštajući o svom blagu koje se morabiti u njoj krije. Superman je šarmantan, topao serijal koji, bez obzira na svu kosmičku širinu, zapravo stavlja veliki akcenat na odnos između Supermena i njegove porodice, notabilno supruge Lois Lane i sina Jona Kenta, ali i na odnos sa biološkim ocem, kriptonskim naučnikom Jor-Elom koji je ovde jedno manipulativno ali intrigantno prisustvo, podsećanje na to kakvu štetu loš roditelj može da napravi ali i na iracionalnost emocija, pogotovo prema najbližim srodnicima.

Zapravo, Bendis stavlja i neočekivano veliki akcenat na Jona Kenta i Jor-Ela u dobrom delu ove priče, smišljajući komplikovan, dugačak narativ koji služi tome da se Jon, predpubertetski klinac, ubrzano „ostari“ kako bi ga imao na raspolaganju kao tinejdžera za pisanje Legije Superheroja. Deluje cinično? Svakako jeste ali u univerzumu koji nema Superboja, Jon Kent je očigledan kandidat i Bendis makar izvlači nešto kilometraže iz susreta Jona Kenta koji je sada stariji tinejdžer i Damiana Waynea, njegovog najboljeg ortaka i aktuelnog Robina koji je i dalje dečačić.

Drugde, pak, Bendis udara po „svemiru“ za sve pare, polazeći od misterioznog kosmičkog zavojevača Rogola Zaara koji je, kanda, rešio da uništi Supermena i sve to se njegovim imenom zove – a tvrdi da je zaslužan i za uništenje same planete Kripton – prolazeći Fantomsku zonu, sukobe sa generalom Zodom, susret sa Legijom Superheroja, kreiranje neke vrste Ujedinjenih nacija, ali na galaktičkom nivou, završavajući na neki način sa konačnom tačkom na priču o Supermenovom ocu, Jor-Elu koja je, tipično za Bendisa, i spektakularna i sasvim nedorečena.

Generalno, to se odnosi i na svih 28 epizoda u ovom magazinu. Naravno da ovde ima vrlo lepih delova i kako rekoh, sržni deo koji se bavi Supermenom i njegovim odnosom prema porodici je uspešan i izaziva željenu emociju kod čitaoca, ali većina onoga okolo podseća na to da je Bendis ipak odavno izašao iz svog najboljeg perioda. Ovde, kao i u poznijim Avengers radovima, scenarista naprosto ne uspeva da se otrgne svojoj tradicionalnoj raspričanosti, zasipajući scene ne samo dijalozima već i opširnim titlovima i deskripcijama i gde jeste i gde nije potrebno. Istovremeno, odlični crtači sa kojima Bendis radi (Ivan Reis najviše, ali i Kevin Maguire i David Lafuente) često samo crtaju prizore, pre nego radnju, unoseći spektakl u scene borbi sa raznim kosmičkim neprijateljima i entitetima, koje zapravo imaju vrlo malo pripovedne funkcije. Utisak je da je Bendis ovaj strip radio „Marvelovim“ metodom gde se scenarista i crtač dogovore o generalnoj radnji epizode, crtač onda uradi table sam a posle scenarista smisli dijaloge i upiše ih preko gotovog crteža, samo što su crtači ovde imali samo generalna uputstva tipa „onda se oni šibaju pet strana“, „onda oni nešto pričaju dve table“ itd. Rezultat je strip koji izgleda lepo i ima puno teksta ali kome jako nedostaje tempo i fokus na ono što je važno.

Kasnije epizode su zaboravljive na ime toga što se u njima ne događaju naročito važne stvari i ovde se zapravo jako ogoljava činjenica da kada Bendis nema ambiciju da čačka po kontinuitetu, njegove priče o Supermenu, ma koliko bile zanatski sasvim probavljive, ne prebacuju daleko preko te granice, dajući nam intrigantne zaplete ali sasvim pešačku razradu bez zasecanja u „meso“ i čupanja na površinu nečeg značajnog o likovima.

Izuzetak je naravno to da je za drugu polovinu Bendis sačuvao „bombu“ u vidu Supermenovog otkrivanja čitavom svetu svog tajnog identiteta. Iako ovakve stvari generalno posmatram sa sumnjičavošću jer su to uobičajene tehnike da se uzburkaju duhovi među čitaocima i navuku reakcije po internetu, Bendis makar Supermena do ove odluke dovodi jednim ubedljivim putem i ona, ma koliko u teoriji imala negativnih efekata po porodicu Klarka Kenta i njegov status zaposlenog u Daily Planetu, deluje kao element sazrevanja lika i priča o njemu koji bi mogao da ima više pozitivnih nego negativnih posledica.

Iznenadilo me je da je Action Comics zapravo bio serijal koji mi je u Bendisovoj izvedbi bolje legao. Utisak je da je ovde scenarista zapravo imao pripremljen dugoročniji plan i da je, za razliku od rada u Superman gde kad je iživeo fantazije što ih je gajio od dječaštva više nije imao mnogo interesovanja da se trudi, rad na Action Comics posegao malo dublje u Bendisov bunar kreativnosti i izvukao na površinu neke od njegovih boljih osobina.

Ne da je, da odmah razvejem iluzije, ovo ikako bilo na nivou Daredevila, recimo, ali Action Comics je, zamišljen kao „urbaniji“ i mračniji strip o Supermenu, u prvi plan stavio ne samo njegove odnose sa „običnim“ ljudima iz ansambla, od Daily Planet ekipe (Jimmy Olsen, Perry White…) i raznih ljudi po Metropolisu (notabilno šefice gradske vatrogasne službe), već i ušao u teritoriju kriminalističkog trilera i špijunskog saspensa a što su stvari koje su, ako smem da kažem, Bendisu „urođenije“ od klasičnog starlinovskog superherojskog spektakla.

Za razliku od „herojskog“ senzibliteta drugog magazina, ovde su bili angažovani crtači skloniji „noir“ atmosferama pa su Ryana Sooka nasledili Steve Epting i Szymon Kudranski, doprinoseći atmosferi zavere i pretnje koja je, za Supermena, svakako osvežavajuća.

Glavni problem ovog serijala je i dalje ipak to što Bendis uglavnom čuka na autopilotu pa iako je ovde imao, reklo bi se, jasniji plan i više se potrudio oko sporednih likova i negativaca, neke osnovne dimenzije ovog stripa su problematične na ime svoje sasvim površne koketerije sa žanrom. Dok je Daredevil pre dve decenije bio intrigantan i ubedljiv kriminalistički triler u koji je superherojska nit upletena znalački, da se prirodno uklopi sa noir senzibilitetom, „Invisible Mafia“ narativ ovde provlačen je uprkos sasvim solidnoj centralnoj ideji ostao u dobroj meri nerazrađen i nedorečen.

Ideja da u Metropolisu postoji dobro organizovana kriminalna grupa koja se sastaje samo u olovom oklopljenim sobama i nikada ne izgovara reči kao što su „Supermen“, „Kription“ itd. koristeći umesto toga kodove i dobro pazeći da svoje poslove obavlja samo kada je – zahvaljujući organizovanom praćenju njegovog kretanja ali i smišljenim diverzijama – Supermen zauzet drugim dužnostima, to je sasvim dobra ideja za krimić u Supermenovom univerzumu. Dodajte natprirodnog mafijaškog ubicu koji radi za tu nevidljivu mafiju i koji je kadar da sa samim Supermenom odradi nekoliko rundi i ostane živ, čak i da ga skoro ubije i ovo je zaista solidan materijal za napet krimi triler. Kada ta Nevidljiva mafija pređe i u neku vrstu ofanzive, targetirajući osobe iz Supermenovog okruženja, čak i kupujući Daily Planet (i to pre nego što će se otkriti da je njihov reporter Klark Kent Supermen), ovo je takođe intrigantna igra mačke i miša.

I da je ovo Daredevil iz 2002. godine, bio bi to i odličan strip. No Bendis svoju „Mafiju“ piše u sasvim neuverljivim nijansama, bez dubine i jasne ambicije (sem da budu „moćni“), strip pati od razvučenosti i previše priče sa premalo radnje, a možda najviše smeta što se unakrsno sa ovim zapletom događa i čitav „Event Leviathan“.

Ovaj DOGAĐAJ (i šestodelni miniserijal) što ga je Bendis kreirao posebno za Supermenov deo DC univerzuma čini „špijunski“ deo ove trilerske formule i bavi se sasvim bizarno predimenzioniranom zaverom u kome Leviathan (za kog u početku nismo sigurni je li osoba ili organizacija) za jednu noć uništava sve špijunske i obaveštajne agencija u Americi i preuzima njihove resurse i tehnologiju a zatim se zariče da promeni svet time što će sve tajne obelodaniti odjednom. Leivathan računa da će Supermen – pa i ostali superheroji – zapravo na kraju uvideti da je ovo pozitivan smer kretanja istorije jer strukture moći koje ljudsku rasu drže u pokornosti zapravo to čine upravo na ime tajni i neprozirnosti svojega činjenja i Bendis ovde ima makar dobru temuu rukama. Još bolje, ima sa sobom svog starog saradnika (sa Daredevila, Moon Knighta i Iron Mana) Alexa Maleeva na olovkama i koloru za čitav miniserijal pa Event Leviathan kreira vrlo ubedljivu atmosferu napetosti i pretnje. Moguće je da je Maleev inspirisao Bendisa da piše bolju timsku dinamiku nego inače pa je Event Leviathan iako i sam predugačak i preraspričan, zapravo udobniji za čitanje od timskih momenata u ostatku Bendisovog Supermena, sa interesantnim dinamikama između različitih likova jedan deo vremena.

No, problem je svakako što se i Event Leviathan oslanja na grandioznu koncepciju ali sa slabim, utemeljenjem i još slabijim zaključkom. Misterija oko toga KO je Levijatan*i zašto radi to što radi se razreši jednim sasvim banalnim otkrićem (i to nakon što prvo saznamo da je Leviathan bila kontraobaveštajna kriminalna organizacija majke Betmenovog sina, Talie Al Ghul… a što ostaje kao sasvim neiskorišćen motiv za dalji tok stripa) dok je završnica onaj najgori tip superherojskog coitus interruptusa gde se svašta dogodi ali se ništa ne razreši a Leviathan i sve vezano za njega ostaje u spremištu za neki budući strip.

*Hint: nije Pavle B.

Makar poslednji deo Action Comics epizoda crta John Romita Junior i to često sa tušem Klausa Jansona i ovde Bendis kao da ponovo postiže određen fokus, vodeći Supermena i njegovu porodicu (u koju se vraća i sin Jon iz 31. stoleća ali joj se pridružuje i Conner Kent, Superboy koga pamtimo iz devedesetih a koji je poslednji put viđen u vreme New 52 ributa multiverzuma) kroz iskušenja finalnog obračuna sa Nevidljivom mafijom. Bendis ovde uspeva da likove drži pod finom kontrolom, uvezujući čak i elemente Fractionovog i Lieberovog Superman’s Pal Jimmy Olsen u zaplet, stavljajući pre svega Supermena na jaka iskušenja i uspevajući da potvrdi onu istinu da su dobri stripovi o Supermenu često upravo o tome kako čovek-koji-ne-može-biti-povređen biva raspet između krivice i dužnosti, znajući da ne može da zaštiti sve koji mogu biti povređeni.

Poslednjih nekoliko epizoda Action Comics su, dakle, istovremeno i high-stakes rasplet priče o Nevidljivoj mafiji gde, bogami, i naši imaju gubitke, ali i optimistična priča o jedinstvu porodice i snazi prijateljstva što je zanimljiv melanž klasične bendisovštine i jednog pozitivnog, „Super Friends“ senzibiliteta koji očigledno ni Bendisu nije stran. Naravno, i ovde se mora zameriti relativno bezvezno razrešenje priče glavnog negativca koji je, ponovo, spremljen na policu za neka buduća korišćenja, kao i sasvim neiskorišćen potencijal motiva koji se uvodi – taj da je Lois Lane osoba iz druge dimenzije a što mi, koji smo čitali New 52 i Reirth od početka, znamo da je istina – tako da u celini, iako je Action Comics bolje vođen narativ od samog Superman magazina, nije ni on savršen.

Bendisov celokupan rad na Supermenu je svakako daleko od savršenog ali i od njegovih najboljih superherojskih radova. On ima previše motiva koji ostaju da vise nerazrađeni, previše priče a premalo radnje, a što je slično Bendisovom radu na X-Men koji je počeo snažno a onda do kraja sasvim zanemoćao. No, slično X-Men, Bendis je i ovde bio vidno inspirisan likovima pa je sa njima i uradio neke interesantne stvari. Voleo bih da je ovo pisao „stari“ Bendis, sa boljim fokusom i jasnije izraženim čulom za tempo pripovedanja, ali i ovakav kakav je, Supermen koga je pisao veliki scenarista – jedan od najvećih u poslednje dve decenije – ima energiju koja ga u finalnom skoru čini pozitivnim čitalačkim iskustvom, pa makar ono ne spadalo u vrhunce Bendisovog rada ili DC-jeve ponude u ovom momentu.

Da na brzinu pogledamo ikakav je bio najnoviji rad Toma Taylora za DC pa da se razilazimo. Naime, već sam više puta mnogo hvalio Tayolorov rad na serijalima Injustice a koji su protivno svim očekivanjima – ko je ikada čuo da su tie-in serijali rađeni da promovišu videoigru, pa još borilačku, rađenu od strane firme koja pravi Mortal Kombat dobri? – bili izvrsni. Taylor je uzeo premisu igre, onu o zlom Supermenu kome traumatičan momenat gde, zahvaljujući Jokerovoj mahinaciji, Metropolis nestaje u nuklearnoj eksploziji a Lois Lane gine od Supermenove ruke, potpuno menja svetonazor i umesto benevolentnog zaštitnika se ovaj svemirski (polu)bog izmeće u diktatora koji će Zemlji doneti mir silom i ljude naučiti da socijalno evoluiraju pod pretnjom tiranske kazne – a onda je od te premise napravio prvo odličan originalni serijal, a onda i njegov nastavak koji se bavio drugim zapletom ali imao istu uzbudljvu energiju o DC-jevim superherojima što se bore za opstanak sveta koji nije onaj „običan“ što nikada ne može biti sasvim uništen. U Injustice se gine a mnoge stvari koje nikada ne bi bile dopuštene u „kanonskom“ kontinuitetu su u njemu iskorišćene na zadivljujuće kreativan način uz vrlo važnu dodatnu opasku da se Taylor nikada nije survao u ponor eksploatacije, bez obzira na „dozvolu za ubistvo“ koju mu je rad u „postraničnom“ univerzumu zagarantovao.

Da budem iskren, malo me je začudilo kada sam video najavu za Injustice: Year Zero, dakle, prikvel za prvi strip već utoliko što je Injustice: Year One, dakle, prvi serijal, već i sam bio prikvel za igru, pokazujući šta je Joker uradio i kako je Supermen postao najveća pretnja na planeti te šta su Betmen i drugi povodom toga uradili. Po nekoj logici stvari, Year Zero bi bio sasvim običan strip u „normalnom“ kontinuitetu jer je Injustice karakterisalo upravo to da se ovaj univerzum sa „kanonom“ razišao tek u tom činu nuklearne kataklizme koja je progutala Metropolis, bez nekih prethodnih distinkcija koje bi ga razlikovale od „Prime Earth“ univerzuma.

No, Taylora ne treba potcenjivati i mada Injustice: Year Zero ne priča priču koja bi bila esencijalna za neko potpunije razumevanje celokupnog Injustice fenomena, ovo je izvrstan ogled u oblasti superherojskog horora, sa umešno iskorišćenim glavnim likovima i jednom, uprkos veoma visceralnoj horor komponenti, naglašeno toplom obradom odnosa između heroja Zlatnog doba (oličenih u timu Justice Society of America) i heroja Srebrnog doba koje danas znamo kao Justice League of America.

Svakako, za fanove dirljive, duhovite i emotivne, a svakako svuda dobro primljene lezbijske veze između Harley Quinn i Poison Ivy, Taylor nudi i podzaplet koji pokazuje gde su njeni, dizvinete, koreni bili, no glavni zaplet stripa tiče se artefakta koji Jokeru daje mogućnost da ulazi u misli i kontroliše postupke praktično bilo koje osobe na planeti, uključujući superheroje.

Kao uber-psihopata od planetarnog formata, Joker, sada kada raspolaže ovakvom moći smišlja tipično prekomplikovan i zapravo nedorađen plan kako da povredi Betmena. Taylor se ovde drži teze koju je Johns nedavno elaborirao u Three Jokers, a koja opet ima korene u Mooreovom radu, o tome da je Jokerov odnos prema Betmenu gotovo erotičan a svakako opsesivno emotivan i da on sebe, uprkos uspešnoj karijeri kriminalca definiše i vrednuje najpre na osnovu toga koliko Betmen na njega obraća pažnje.

Ovo je svakako dobra teza za stripove generalno jer opravdava činjenicu da Joker nikada ne ubija Betmena, a i podupire tu dualnost mentalnog oštećenja kod ova dva lika gde jedan sebe ne može da zamisli bez drugog a drugi stalno ima onog drugog drugog da ga podseća kuda opsesija – koju decenijama uzgaja kao gorivo za svoje superheroisanje – može da odvede ako se sasvim otme kontroli.

Taylor, srećom, ne nastoji da previše psihologizira i drži nam lekcije, ali kada dođe vreme da se kreira jasan iskaz, ne beži od njega i Joker u određenom smislu biva postavljen na svoje mesto – kao zlo, svakako, koje je izvan ljudskog poimanja (Betmen i sam u jednom momentu za njega kaže da nije ljudsko biće u jednom činu skoro pa profesionalnog strahopoštovanja) ali zlo koje ne može da definiše iskustvo ljudskog jer mu to ljudi neće dopustiti. Drugde je svakako dirljivo gledati Supermena i Lois Lane kako razgovaraju o začinjanju porodice i diviti se tome kako Taylor suptilno ispisuje njihovu intimu kao jedan ranjiv, skriven prostor koji valja štititi – pogotovo na pozadini mnogo bučnije „porodične“ priče o Supermenu kod Bendisa. Tu je i humor, tipičan za Taylora čak i u najcrnjim stripovima koje piše i jedna uspela scena gde se čak i Joker distancira od nacista.

No, naglasak u stripu je na veoma dobro izvedenoj stravi gde se superheroji, oni stari, iz Zlatnog doba, a onda i ovi „naši“ suočavaju sa nečim što ne mogu da razumeju i što seje teror, užas i nesigurnost kroz superherojsku zajednicu. Ovo je kratak strip, sa svega 14 epizoda manjeg formata (kao i prethodni Injustice radovi) pa Tayloru i timu odličnih crtača lepo polazi za rukom da drže tenziju celim tokom. Injustice: Year Zero se tako dobrim svojim delom pretvara u superherojski slasher gde Taylor izvrsno rukuje superherojima, njihovim moćima ali i slabostima, te timovima koji, uprkos nejasnom neprijatelju na kog su se namerili, na kraju nekako – uz žrtve – uspevaju da pobede. Ovo pritom, upros vrlo visceralnim užasu koji gledamo, nikada ne gubi humanu komponentu i bez obzira što likovi ginu, nekad i na zaista užasne načine, strip ih ne tretira kao prostu topovsku hranu i ne gubi prema njima poštovanje.

A što je važno, pogotovo jer je jedan od centralnih motiva upravo poštovanje koje mlađi superheroji osećaju prema prvoj generaciji i nadahnuće koje im to poštovanje daje. Taylor tako, i pored izuzetno mračne teme – da ne pominjem znanja na strani čitaoca šta dalje sledi u Injustice univerzumu – uspeva da stripu podari idealnu ravnotežu strave i pozitivne energije, kreirajući još jednu tipično taylorovski emotivnu, dinamičnu superherojsku storiju. Australijancu sjajno ide a DC je ovde priliku dao nekolicini manje poznatih ali izvrsnih crtača koji su je odlično iskoristili. Brazilac Rogê Antônio je već sa Taylorom sarađivao na X-Men Red i ovde je izvrstan, a Irac Cian Tormey ga u stopu prati kombinujući nostalgičnost zlatnog doba sa mračnim, krvavim hororom. Svakako pročitati.

Pročitani stripovi: Rasputin, Solid State i Superman Smashes the Klan

Pošto smo još uvek u periodu postprazničnog mamurluka (mada neki od nas rade…), danas bih o stripovima kratko, neobavezno, pa i malo neodgovorno.

Za početak, pročitao sam kompletan serijal Rasputin a koji je Image Comics izdavao pre više od pola decenije. Sad to zvuči kao nekakav podvig ali istina je da je Rasputin imao svega dve priče spakovane u urednih deset brojeva. Nisam siguran zašto mi je trebalo više od pet godina da se konačno uhvatim za ovaj strip koga je crtao vrlo primamljivi Riley Rosmo a što je, pored kratkoće i same činjenice da se radi o alternativnoj biografiji jedne od najintrigantnijih figura carske Rusije sa početka prošlog veka, trebalo da me mnogo brže uputi na čitanje. No, ne može se sve postići u roku, pa uz izvinjenje što sam do Rasputina došao tek sada mogu pod punom moralnom odgovornošću da kažem…

…da je ovo jedan od najbesmislenijih stripova koje je Image Comics objavio u prošloj deceniji.

Sve je u Rasputinu na neki način obećanje koje nikada ne bude ispunjeno. Zaranjanje u magični svet ruskih folklornih motiva, pogled iza kulisa na život u carskoj porodici i POV izveštavanje direktno sa terena u najvrelijim momentima posle revolucije dok masa juriša na Zimski dvorac, zatim Raspućinova smrt – dramatično preterana kakva smo čuli da je bila – i šta je bilo posle: sve ovo i mnogo više Rasputin pakuje u svoje dve priče ali nikada ne uspeva da stigne do ijedne poente, ostavljajući iza sebe konfuznog čitatelja (barem mene) da traži razlog što je ovaj strip uopšte ikada nastao.

Scenarista ovog rada je Alex Grecian, Amerikanac danas dosta cenjen na ime svoje književne serije Murder Squad, ali koji je profesionalno pisanje fikcije zapravo započeo baš u stripu, kreirajući 2006. godine zajedno sa Kanađaninom Rosmom strip Seven Sons, baziran na kineskoj folklornoj priči (o, doduše desetorici braće) iz doba Dinastije Ming. Grecian i Rosmo, eto, očigledno vole da uzimaju folklor drugih kultura kao osnovu za svoje radove pa je i Rasputin u ogromnoj meri baziran na tome kako dva Severnoamerikanca sa divljenjem interpretiraju i prepričavaju ruske bajke, mitove i legende.

U zavisnosti od stepena vaše Rusofilije ili samo identifikovanja sa slovenskim identitetom, možda će vam Rasputin smetati već tim svojim pakovanjem ruskih folklornih motiva u jedan prilično jako angloamerički intoniran referentni sistem. Ne da je ovo urađeno bez respekta, naprotiv, kako sam već rekao, Grecian i Rosmo ispoljavaju solidnu količinu divljenja prema ruskim bajkama i vilama i, hm, medvedima i tako to, ali ovo je svejedno tipično površno oslikavanje Rusije kao mesta na kome je, jelte, hladno, ljudi se protiv napaljenih medveda bore sekirama a tu su i obavezne Rusalke i Snjeguročka, pa i sam Deda Mraz. Grecian ne uspeva da ove motive i likove izvadi iz sopstvenog, vrlo germanski utemeljenog shvatanja mitologije, naravno, pa je čak i meni, koji se ne nalazim u slovenskom nacionalizmu a o ruskom folkloru znam čak manje nego i o našem o kome nemam pojma, sve ovo delovalo sasvim promašeno, sa protraćenim imenima i propuštenim poentama koje folklor zapravo vezuje za ove likove.

No, taj mitološki element priče je zapravo sasvim nebitan za njenu centralnu ideju i služi da – na previše strana – opravda činjenicu da Grigorij Raspućin ima određene natprirodne sposobnosti koje ga čine tako bitnim Romanovima. Strip prati neke ključne momente u Raspućinovom životu, kulminirajući na kraju prve priče sa njegovom smrću koja, preokreta radi, nije ona koju znamo iz istorije niti ona koju je sam protagonist, sa svojim natprirodnim uvidom u svoju buduću biografiju – očekivao.

Ovo otvara prostor za drugi deo priče a koji se događa stotinak godina kasnije u SAD i prepričava sada potpuno izmaštanu dalju Raspućinovu biografiju, pružajući mnogo prostora da se život jedne ovako intrigantne ličnosti veže za neke od najzanimljivijih momenata dvadesetog veka.

No, ponovo, strip kao da nema nikakvu poentu. Razlike između „prave“ istorije i istorije koju nam strip pokazuje su vidne ali za razliku od većine uspelih dela iz žanra alternativne istorije, ove razlike ne služe da se napravi ikakav zaključak – književni, politički, istorijski, bilo kakav – niti se kontrast između carske Rusije i savremenih SAD na bilo koji način koristi da se pronađe nekakvo značenje.

Deluje kao da je Grecian namerio da strip bude više neka vrsta psihološkog portreta samog Raspućina a što je fer – radi se o misterioznoj a važnoj figuri jednog prelomnog istorijskog perioda i pokušaj, eksperimenta radi, ulaska u njenu glavu je sasvim legitiman književni opit. Međutim, Grecian i sam naglašava da se namerno distancirao od „pravog“ Raspućina i dao neku svoju verziju koja je vidno različita ne samo od onoga što znamo nego i od onoga što bismo mogli da pretpostavimo pa je i ovo na neki način protraćena prilika. Ovaj Raspućin je prikazan kao mlađi, naivniji i, možda najgore od svega, potpuno bez agende. Ako se za stvarnog Raspućina i danas debatuje o tome do koje je mere uticao na politiku države i koja je njegova uloga na kraju bila u periodu što je doveo do istorijskog  preloma, ovaj Raspućin ovde je totalno nezanimljiv, bez vidnog plana ili ambicije, uglavnom izgubljen u nekakvim svojim meditacijama o porodici i mladosti, bez makar „sitnih“ strasti kao što bi bile žene, muškarci ili bogatstvo.

Činjenica da se Grecian odlučuje za skript u kome mnogo tabli ide bez ikakvog teksta i na kojima crtež „objašnjava“ sve je svakako jedna od smelijih i boljih odluka u ovom sočinjeniju. Ne da je Grecijanovo pisanje dijaloga ili monologa loše – nije, sasvim je solidno – ali Rosmo u ovom stripu nudi svoju „A“ igru i pokazuje se i kao vrstan stilista i kao odličan pripovedač. Ponovo, Rasputin se na nekom makro nivou naprosto ne drži, pričajući priču koja ne stiže nikud do samog kraja, ali to nije Rosmova krivica i u njegovim rukama svaka tabla je vrlo kvalitetno osmišljen i ispripovedan mini-narativ.

Pogotovo je sa same strane stila ovo uspelo odrađen strip, sa tankim, vitkim i visokim, čak pomalo i nežnim Raspućinom i mnogim drugim likovima koji imaju širok spektar telesnih tipova ali i različite stepene karikiranosti lica. Da Riley uspeva da sve to spakuje u isti strip i da ne izazove tonalni nesklad je prilično jako svedočanstvu o njegovoj zrelosti kao crtača. Takođe, kolorist Ivan Plascencia ovde odrađuje fantastičan posao kreirajući distinktne „osećaje“ za različite geografske lokalitete na kojima se priča događa, dok Letering Thomasa Mauera nenametljivo podupire iz pozadine priču koja se mnogo više izražava vizuelnim jezikom nego, jelte, „pravim“ jezikom. Šteta je da izvrstan crtež koji sjajno uokviruje i fantazijske, „folk“ scene i visceralnu akciju nije upotrebljen za strip kojme je jasnije šta želi da kaže ali svakako, makar zbog njega vredi Rasputinu dati šansu.

Drugi strip koga bih danas pomenuo je takođe Imageov i izašao je 2017. godine, kao već gotov grafički roman i to u prilično neuobičajenom formatu deset sa deset inča. S obzirom da je ovo napisao Matt Fraction, samog sebe sam iznenadio shvativši da ga do sada nisam čitao ali, dobro, Fraction ovde nije primarni autor, pa mi je to, kao, neko opravdanje.

Kako to nije primarni? Pa, Solid State, kako se strip zove, je zapravo dodatak i neka vrsta ekspanzije za istoimeni konceptualni muzički album Jonathana Coultona, muzičara koga većina interneta zna kao autora kultnih pesama iz igara Left 4 Dead, Portal i Portal 2. Coulton, izrastao iz Interneta i, neki bi rekli, neko ko bez interneta ne bi bio ni 10% onog što jeste, je, po sopstvenim rečima, pišući pesme za album shvatio da mu se, spontano, nametnulo da je tema albuma da je internet postao – loše mesto. Nije da je to pomisao koja svakom od nas ne padne na pamet barem jednom-dvaput dnevno, ali kako je Internet u nezanemarljivoj meri danas – ljudska kultura sama, tako je i Coulson seo da meditira o tome šta su logične posledice negativnih pojava koje danas vidimo a po budućnost ljudske rase.

Strip Solid State je jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje i mada je on s jedne strane ambiciozna naučnofantastična priča koja smelo ekstrapolira današnje premise u distopijsko futurističko društvo izgrađeno na našim današnjim greškama i zabludama, sa druge strane je on i jedna razoružavajuće naivna eksploracija jednog vrlo malog segmenta ljudske psihologije, decidno srednjeklasan pogled na današnji svet i njegove probleme i „probleme“.

Hoću da kažem, Solid State je kako ljudi koju su „ekstremno onlajn“ zamišljaju da će se apokalipsa dogoditi, ne dijalektičko-materijalistička diskusija o resursima i njihovoj ograničenosti, otuđenju rada i onima koji na osnovu toga stiču nesrazmernu moć – mada se ovi motivi provlače kroz strip – već pre svega pogled u aktuelnu kulturu overšeringa, korporacija koje usisavaju naše privatne, često mislimo banalne podatke i koriste ih kao svoje gorivo, „socijalnog skora“ izražavanog kroz lajkove, fejvove i podignute palčeve, a koji već i u naše vreme, na primer u Kini, ima sve opipljivije posledice na „stvaran“ život.

I, dobro, to je tema ovog stripa i Fraction uspeva da Coultonov koncept (za koga sam Coulton veli da je bio prilično maglovit i bez detalja) razradi u dinamičan, zanimljiv narativ koji na ljudsku istoriju (i post-istoriju) gleda sa dva kraja i mada ima i optimističnu dimenziju, otržući se sumornom nihilizmu primerenom prorocima ljudske propasti, on svakako pre svega nudi opominjuću pouku o tome kako smo kao društvo veliki deo moći ne samo predali onima-koji-ne-odgovaraju-građanima (već deoničarima, jelte) već i kako smo rado, zapravo iz čiste dokolice, saučestvovali u izgradnji sasvim novih koncepata moći koji su posle toga došli i ujeli nas za guzu.

Fraction ovde nije smarački didaktičan i pušta da do poenti dođemo sami, kroz posmatranje situacija što nam se odmotavaju pred očima, kroz interakcije likova i njihove reakcije, izbegavajući sem kad je to baš neophodno da „ispiše“ poente, a i onda u najsažetijem mogućem obliku. Ovo je važno jer je veliki deo šarma Solid State u tome kako čitalac sam treba da razume društva koja pred sobom vidi, ono sasvim tuđinsko ali i ono sa kojim je mnogo familijarniji i da poveže kako su ona smeštena u međusobnu interakciju i šta na kraju treba iz svega da naučimo: koliko smo, pre svega, krivi i šta možemo danas da učinimo da predupredimo ovu gikovsku, ali opipljivu apokalipsu.

Hoću reći, Solid State ima prijatanu, možda filipdikovski konfuznu energiju smeštanja čitaoca in medias res, da sam pohvata nijanse jezika koji se koristi u budućoj antiutopiji, da sam navigira kroz vremenske skokove i odluči šta je metafora a šta se stvarno događa, a možda je najveća poenta koju Fraction zaista „daje“ ona koja je zapravo izvan samog stripa – ta da su on i njegova porodica odavno zapalili iz urbane zajednice i da žive u šumi pišući tamo za strip i televiziju iz jedne mirnije, pomerenije, možda stvarnije perspektive.

Naravno, bekstvo iz grada ili digitalnih socijalnih zajednica je, smejaćete se, danas privilegija onih koji to mogu da priušte pa tako i sam Solid State ne stiže do sasvim marksističkih poenti koje bi celom narativu o kolapsu društva što se kolektivno kladilo na uspeh tech-bro kapitalizma dale revolucionarni pančlajn, ali iako je završnica stripa sasvim lična i ne zaista „politička“, nije da nema malih, uzgrednih političkih poenti koje se pred kraj prave, možda naivno i optimistički ali svakako u najboljoj nameri, podsećajući da ljudski rad ipak na kraju dana ostaje jedino pouzdano merilo vrednosti koje imamo.

Crtač na ovom interesantnom romanu bio je izvrsni Španac Albert Monteys i Homar, a koga španska publika najbolje zna po radu na satiričnim magazinu El Jueves što ga je nekoliko godina uređivao. Monteys je posle dosta uspešnih strip-radova u Španiji napravio svoj američki debi serijalom Universe! za Panel Syndicate komšije iz Barselone Marcosa Martina, a sa Solid State ima puno prilike da iskoristi svoju ekspertizu karikaturiste. Soid State jeste u dobroj meri satirična priča sa (tragi)komično preteranim elementima današnjeg onlajn i korporacijskog jezika, pa je i Monteysov crtež, zasnovan na karikiranim belim muškarcima iz srednje klase ali i na emođijima duboko primeren narativu koji podseća na latentno represivnu prirodu društva što ga svi složno gradimo oko ideje slobode od državnih stega ali u koju će nas odvesti – korporacije. Pripovedanje spakovano u mnogo malih kvadrata svemu daje tempo beketovske, potkazivačke dijaloške drame, sa opipljivim slojem nelagode koja u čitaocu – pogotovo sa crtačevim usredsređivanjem na lica učesnika dijaloga – jednako izaziva saosećanje i smeh, a povremeni odlasci u panele velikog formata su uspela, dinamična punktuacija priče koja svoj početak zapravo smešta u sredinu a kraj joj je skoro nebitan. Monteys je i izuzetan kolorista pa je Solid State sa svih strana veoma atraktivan paket i, čak i sada u 2021. godini, deluje kao pravovremeno upozorenje na to da je možda kasno, ali da, možda još uvek imamo vremena da makar shvatimo koliko smo sami krivi za loše stvari što se dešavaju i delimično se iskupimo nečim konkretnim.

Poslednji strip za danas je isto relativno „star“, jer je počeo da izlazi još 2019. godine a polovinom prošlog meseca je dobio svoju kolekciju. Superman Smashes the Klan je, bez obzira što je dvotrećinski izašao u 2019. godini, solidno dominirao dijalogom o Supermenu, superherojskim stripovima, DC-jevom izdavaštvu i američkom stripu uopšte u 2020. godini, makar u krugovima na internetu koje ja obilazim. A što nije mala stvar imajući u vidu šta je Bendis sve sa Supermenom radio prošle dve godine.

Superman Smashes the Klan nije pisao Bendis, niti je ovaj trodelni miniserijal (sastavljen od dugačkih pojedinačnih epizoda, kao još jedan primer aktuelne DC-jeve orijentacije na „prestižne“ formate i grafičke romane) na bilo koji način deo njegovog plana za prekomponovanje kontinuiteta „Velikog Plavog“. Ovo je alternativna priča o Supermenu, smeštena u sopstveni kontinuitet, sa sasvim osobenim grafičkim identitetom i akcentiranjem poenti koje nisu uobičajeno deo tekućih stripova.

Superman Smashes the Klan sam poželeo da pročitam čim sam video da ga piše Gene Luen Yang. Ovaj izvrsni momak iz Kalifornije, potomak kineskih imigranata se već, nakon građenja imena u nezavisnim stripovima, vrlo dobro iskazao na Supermenu, kako „klasičnom“ tako i u nadahnutoj „kineskoj“ reimaginaciji, pa je trodelni grafički roman o Supermenu smešten u godine odmah nakon Drugog svetskog rata delovao kao primamljiva ponuda.

Činjenica da su Superman Smashes the Klan nacrtale svačije omiljene Japanke, Gurihiru je, naravno, u velikoj meri zaslužna za distinktan karakter ovog stripa. Sasakijeva i Kawanova nikada nisu krile svoje manga uticaje, a kako je ovo u velikoj meri strip namenjen deci i omladini, tako je i njihova estetika sa lepim, izražajnim likovima velikih očiju i vedrim kolorom ispala pun pogodak. Superman Smashes the Klan je, dakle, strip namenjen više mlađoj publici što je avanture velikog Superheroja najviše pratila kroz crtane filmove puštane Subotom ujutro, ali i mi „odrasli“ možemo u njemu da uživamo.

Naravno, kada pišete dečiju literaturu, određena didaktičnost se podrazumeva, pa ne treba Yangu zameriti da neke poente u ovom stripu bivaju eksplicitno izrečene od strane likova, kao na kraju neke od epizoda Sport Bilija, kako ih mlađi čitaoci ne bi propustili. Superman Smashes the Klan nije komplikovano, kriptično umetničko delo koje računa na čitalačku interpretaciju i smatra se nedovršenim bez „eksterne“ diskusije koja će mu dati često više od jednog značenja. Ovo je pre svega poučan strip o simbolici Supermena kao tuđina koji se integrisao u (američku) zajednicu  najpre na ime svog izgleda – što ga je učinio nerazaznatljivim od „pravih“ Amerikanaca –onda na ime svojih moći koje će Amerikanci prepoznati kao herojski ideal što mu kako individualno tako i nacionalno valja težiti, te na samom kraju na ime svoje empatičnosti kao ključnog, poslednjeg dela jednačine bez kojeg Supermen ne bi odistinski bio „super“.

Yang, kao stopostotni genetski Kinez, rođen u Americi, ima iza sebe solidnu istoriju susretanja sa rasizmom usmerenim na Kineze u toj istoj Americi pa su i u Superman Smashes the Klan pored samog Supermena/ Clarka Kenta, Lois Lane, Perryja Whitea, Jimmyja Olsena, Clarkovih roditelja i Lane Lang (u flešbekovima), protagonisti pripadnici porodice Lee, kineskih migranata koji se posle godina života u Kineskoj čevrti Metropolisa sele u „finiji“ deo grada jer je otac, inače naučnik, dobio posao u ozbiljnoj firmi. Veliki deo narativca zapravo i otpada na priču o Leejevima, pogotovo njihovoj deci koja se, po prirodi stvari, brže integrišu u lokalnu zajednicu ali i brže susreću prvo sa uzgrednim, podrazumevanim rasizmom, a onda i sa njegovom agresivnijom, fašističkom varijantom.

Jedna dobra komponenta činjenice da je ovo rasizam prelomljen kroz iskustva kineske srednjeklasne porodice je da ga ovaj strip prikazuje i kritikuje sa srazmerno svežih pozicija. Rasizam prema Amerikancima afričkog porekla je „default“ verzija koju najčešće i srećemo u (kritikama u) popularnoj kulturi i Yang umešno ovde dotiče i ovu njegovu formu, kroz lik crnog policijskog inspektora Hendersona, ali rasizam prema azijskim Amerikancima ima svoje posebne forme i slojeve od kojih se ovaj strip mnogih dotiče na prilično spretan način, od toga kako otac – visokoobrazovan, nameran da se integriše pokazujući da je u svemu jednako dobar kao i sve njegove kolege, čovek koji uvek priča isključivo na engleskom – čak i eksplicitno nasilje doživljava kao nesporazum i spreman je da svoj kineski identitet potpuno izbriše da bi bio „Amerikanac“, pa do toga kako deca bivaju prihvaćena od druge dece ali uz podrazumevana začikivanja i povremeno bezosećajne gestove.

Ipak, Yang stripu, kako i priliči nečemu namenjenom klincima, daje jednu vedru i optimističku notu, pokazujući da i pored sasvim ubedljivih seni fašizma što uokviruju urbanu idilu Metropolisa, postoji i onaj pozitivniji duh Amerike koji ceni jedinstvo zajednice i u kome se različitost prošlosti prevazilazi za račun „zajedničke budućnosti“.

Ovde čak Yang ide i par koraka preko granice puke dužnosti, dajući i negativcima nekoliko slojeva, nekim dopuštajući da se sasvim iskupe svojim postupcima čak i ako nisu u glavi sasvim raščistili sa rasnim predrasudama, a one najzdartije na kraju prikazujući kao makar dosledno verne jednoj ideologiji čiji najprominentniji eksponenti bivaju razobličeni kao oportunisti koji zapravo ni u šta sem u moć i novac nemaju ozbiljne vere.

Ovo je solidno višeslojan program za jednu dečiju priču i svakako se može na ime toga praštati njen povremeno sasvim direktan, ogoljen ideološki diskurs „pojašnjavanja“ poenti. Najmlađa publika će, na ime toga svakako od stripa otići sa usvojenim nekim lekcijama dok će one dublje ideje i koncepcije nositi u podsvesti i možda razrešiti godinama kasnije kada sazri.

Što se tiče same „Supermenštine“, Yang ovde radi jednu važnu stvar utoliko da je Supermen, već i imenom svakako figura koja inspiriše fašiste ionako upecane na pojednostavljena ničeanska učenja. Centralni konflikt stripa je, time, u dobroj meri upravo taj između Supermena i Klana na ideološkoj razini, a mnogo manje na fizičkoj gde samo – u kontinuitetu ove verzije Supermenovog univerzuma – prvo pojavljivanje Kriptonita u rukama druge strane znači da naš heroj ima prisenak teškoća u savladavanju Klanovaca. „Pravi“ konflikt je taj da Supermen pomogne Klanovcima da shvate kako on nije njihova ikona bez obzira na svoj izgled i moći, da iako on moći crpi iz porekla, to nije deljeno poreklo sa ma kojom verzijoim njihovih mitova o belom natčoveku, da je on sam imigrant, nepripadajući tuđin koji je u mladosti prošao kroz brojne krize na ime svog nepripadanja.

Yang ovde koristi jednostavne metafore ali je ovo i sasvim primereno jer fašizam, kao ekstremnija verzija nacionalizma, i sam u temelju ima veoma jednostavne metafore o krvi i tlu pa ga je u „dečijoj“ formi pripovedanja tim lakše pokazati kao filozofski jeftin i politički manipulativan fenomen. S druge strane, flešbekovi na Clarkovo predratno detinjstvo u provinciji daju Yangu priliku da prikaže mladog, osetljivog Clarka koji još nije svestan svog vanzemaljskog porekla, neke epizode koje su mogle da mu ostave trajne traume (i utiču da umesto u superheroja izraste u nešto drugo), ali i neke ličnosti koje su ga inspirisale da postane ono što svi znamo da je na kraju postao.

Yang vidno uživa u pisanju mladog Supermena koji, na početku ovog stripa, u skladu sa ranim (radijskim, koliko i stirpovskim) epizodama kanonskog Supermena, još uvek ni ne leti već brzo trči i skače, nema rendgenski vid niti super-dah. Ovo je jedan naivniji, jednostavniji Supermen ali idejno i konceptualno Supermen sasvim siguran u sebe, svoju misiju i poziciju u društvu. Na kraju dana, Supermen koji inspiriše.

Na tribini Lazara Komarčića održanoj pre par godina sam pomenuo da izlizani trop Supermenovih kritičara, kako priče o njemu nisu zanimljive jer on ne može biti povređen, naprosto ne stoji jer su najbolje priče o Supermenu gotovo uvek one o tome kako čovek koji ne može biti povređen brine za one koji to mogu biti, pa je i Superman Smashes the Klan podsećanje na ovaj pristup, ali i na to koliko Supermen svojom ne moći već empatijom i pozitivnošću inspiriše druge, nominalno slabije i ranjivije, da budu heroji. Ovaj element stripa Yang lepo pogađa, stavljajući Supermena na baš ono mesto gde treba da bude kako bi nam sasvim novi likovi, pogotovo kineski brat i sestra, prvo bili sasvim „obični“ i time bliski a zatim se transformisali u stvarne heroje koji, eto još jedne važne lekcije, umeju i da praštaju i da daju druge šanse.

Ako sve ovo zvuči blago preslađeno – molim lepo, onda vam crtež i kolor koji su mešavina ikoničnosti Dragon Ball i ikoničnosti Filmationovog ’60s crtaća The New Adventures of Superman, verovatno takođe neće biti po volji. No, Gurihiru su sjajne u onome što rade i ton koji crtež postiže je u savršenom skladu sa samom naracijom.

Je li Superman Smashes the Klan obavezno štivo? Kako rekoh, delovi interneta na koje ja zalazim smatraju da je tako – ali ti delovi su u dobroj meri sastavljeni od ne-WASP, ne-belih ljubitelja superherojštine kojima je ova vrsta reprezentovanja manjine u stripu prirodan razlog za slavlje. Naravno, hardkor zatočnici „zvaničnog“ kontinuiteta su slobodni da ignorišu ovaj roman jer on samo u već prebogat buket alternativnih priča o Supermenu dodaje još jednu koja se pre svega fokusira na temu fašizma u njegovim eksplicitnim i implicitnim oblicima i kako pop kulturu možemo koristiti da im se suprotstavimo, pogotovo kada je on i sam svojata. No, iako ovo nije najbolja pričao Supermenu koju sam ikada pročitao, mislim da je Superman Smashes the Klan izuzetno šarmantna, i uz svu svoju „dečiju“ i didaktičku dimenziju, vešto odrađena priča koja donosi svežu perspektivu starom asu i govori nešto značajno o njegovom nasleđu i simbolici. Pa izvolite.

Pročitani stripovi: DCEASED i Superman: Year One

Hajde danas da, razbibrige radi pogledamo dva vrlo sveža  DC-jeva miniserijala (oba završena prošle nedelje) koji, svaki na svoj način, stoje izvan „glavnog toka“ priča u DC-jevom univerzumu koga danas uglavnom usmeravaju Brian Bendis, Scott Snyder i Geoff Johns. Dva miniserijala koja nas danas zanimaju su, zapravo, i jedan i drugi manifestno izvan glavnog toka, to jest izvan kanonskog kontinuiteta i predstavljaju alternativne poglede na dobro poznate i voljene likove. Davanje premijum tretmana alternativnim kontinuitetima je, naravno, DC-jeva specijalnost već dugo vremena, svi znamo za Elseworlds, ali i Dark Knight kontinuitet, Earth One inicijativu pa i kratkovečni ali dalekosežni All-Star projekat, a dva stripa koja danas obrađujemo su dobar primer kako se ove stvari – alternativni kontinuiteti – mogu raditi sa dve radikalno drugačije premise. Jedna uzima likove sa dobro poznatim karakterizacijama i ličnim istorijama i onda ih postavlja u agresivno novu situaciju, kakva naprosto ne bi mogla da postoji u kanonskom kontinuitetu. Druga pokušava da likove ponovo izgradi od nule i pokaže kako se njihove karakterizacije mogu apdejtovati sa osamdeset godina starih predložaka na nešto savremenije. Nemam običaj da spojlujem, ali ovde prosto ne mogu da izdržim: nisu oba ova pristupa dala podjednako dobre rezultate…

Prvi strip o kome pričamo je DCEASED, koji nas u startu dočekuje užasnom igrom reči, istina je, ali ima i iskupljujuće kvalitete u vidu zbilja jakog kreativnog tima. Trevor Hairsine je britanski crtač koji se tesao na 2000AD klasicima kao što su Sudija Dredd i Strontium Dog pre nego što je preleteo Atlantik i dobio blagoslov Joea Quesade kao jedan od najvrelijih mladih Marvelovih crtača u vreme kada su Marvelovi Ultimate i MAX imprinti bili još uvek dosta uzbudljive i prevratničke ponude. Hairsine je sarađivao sa teškašima poput Briana Bendisa (Ultimate Six), Warrena Ellisa (Ultimate Nightmare), Eda Brubakera (Deadly Genesis), Paula Cornella (Wisdom) i Reginalda Hudlina (Black Panther) i teško je zamisliti boljeg crtača za priču koja treba da bude izrazito mračna i pesimistična a opet stručno nadevena (crnim) humorom i prvorazrednom superherojskom nadomtm.

S druge strane, Tom Taylor je ovde često spominjani australijski scenarista koji nas je vječno zadužio Marvelovim All-New Wolverine i Friendly Neighbourhood Spider-man serijalima a u DC-ju je zablistao radeći neoprostivo fenomenalni Injustice. I upravo je sa Injustice Taylor pokazao kako ume da piše alternativne kontinuitete koji zadržavaju svu nakupljenu istoriju i ubedljivost „glavnog“ kontinuiteta tako da ih čitamo kao njegov prirodan produžetak, pa je i DCEASED, a koji je u osnovi još-jedna-zombi-apokalipsa vrhunski profitirao od njegovog oprobanog pristupa. Taylor je naprosto scenarista velike ekonomičnosti, koji drži oči na lopti sve vreme i ne dopušta da mu pripovedanje odluta u rukavce i stramputice a što je uvek opasnost kod stripova sa velikim ansamblom. Kako je DCEASED, kao i Injustice pre njega, praktično ekstremno prošireni Justice League strip u kome svi superheroji na svetu učestvuju u rešavanju globalne krize, tako je i dobro videti da Taylor demonstrira kako grom zapravo HOĆE dudari u isto mesto dvaput, ako se dobro potrudite.

Ili, da se manem nezgrapnih metafora, DCEASED je priča o zombi apokalipsi koja guta planetu Zemlju, u kojoj superheroji očajnički, i mahom bezuspešno pokušavaju da preokrenu smer te, jelte, apokaliptične klime, a vrednost ove priče nije toliko u onome ŠTA se dešava koliko u onome što vidimo da likovi rade dok i kad se to dešava. Drugim rečima, Taylor umešno koristi jednu razgaženu, čak i pomalo izlizanu narativnu postavku da nacedi mnogo svežeg soka karakterizacije, patosa ali i humora iz svima dobro poznatih heroja.

Ovo je, uostalom, veoma razložan pristup superherojskom stripu. Dok su planetarno-ugrožavajuće (a u poslednje vreme i multiverzalno-ugrožavajuće) krize prilično redovan program u glavnom kontinuitetu, čista ekonomska računica diktira da se u njima status kvo ne može promeniti tako drastično da sledećeg meseca na kiosku nema nove sveske stripa o Betmenu ili Supermenu (ili Flešu, jelte, da ne zaboravimo Fleša) (Akvamena ste, naravno već zaboravili, jer ste životinje, ali tu sam ja da podsetim). DCEASED, kao miniserijal nevezan za glavni kontinuitet zato sebi može da dozvoli da igra mnogo hazarderskije jer se radi o šestodelnoj priči bez ambicije da iz nje izađe išta drugo, pa su ovde, što se kaže, sve prognoze nezahvalne.

Hoću reći, ovde se GINE, zaozbiljno.

Naravno, skoro da je kliše reći da je The Walking Dead pokazao kako zombi-strip može da se radi a da to bude ozbiljno i da je u njemu spremnost da se sa pozornice permanentno uklone značajni likovi kako bi se pojačao taj osećaj nebezbednosti i rizičnosti bila jedan od glavnih faktora što su ljudi o ovom stripu počeli da pričaju, ali, DCEASED zaista ima sličnu filozofiju, samo komprimovanu u šest svesaka i sa otežavajućom okolnošću što se barata sa likovima koji su utkani u američku popularnu kulturu već mnogo decenija.

No, kako The Walking Dead ne može da se svede samo na ideju da se u njemu gine, tako ni DCEASED ne treba posmatrati samo kao „Tom Taylor kills DC Universe“ ekstravagancu jer ovo naprosto nije tačno. DCEASED je priča o planetarnoj krizi u kojoj je čovečanstvo ugroženo do mere istrebljenja, ali ona je i superherojska priča i kriza u njoj služi da se vrline superheroja vide u svojim najizraženijim formama. Utoliko, iako DCEASED nema nužno hepi end u smislu da naši na kraju pobede i ispostavi se da niko važan nije stvarno poginuo (naprotiv), ovo je strip koji značajno bolje nego veliki broj drugih stripova o krizama radi sa svojim likovima i pothranjuje veru u ljudsku, jelte, prirodu i junaštvo kao svojstvo stvarnih ljudi a ne samo mitoloških heroja. Uostalom, DCEASED ima simpatičnu šalu o tome da Green Arrow, superheroj čije su supermoći, po redosledu korisnosti, da 1. ima mnogo para, 2. ima životnu saputnicu čija je supermoć da jako vrišti i 3. dobro gađa lukom i strelom, da dakle, Green Arrow nije specijalno važan lik u nekom globalnom sukobu do te mere da Betmen, čovek koji planira za svaku situaciju, nema plan kako da njega zaustavi ako poludi i okrene se zlu, a taj isti Green Arrow, kad dođe devedeseti minut i sudija samo što nije zasvirao kraj pri nepovoljnom rezultatu za naše pulene, ispali jednu jako preciznu strelu i reši stvar. Kod Marvela je pre neku godinu sličan motiv korišćen na prilično ciničan način – onomad kad je Hawkeye – superheroj bez supermoći – strelom ubio ni manje ni više nego Hulka i od toga je krenuo građanski rat br. 2 – a u DCEASED je ovo izuzetno humanizujuć momenat, krešendo vrtoglavo neravnopravne i krvave borbe u kojoj se do samog kraja pitamo da li će iko uopšte preživeti. Da ne pominjem da u toj sceni vidimo Akvamena na Krakenu, braćo i sestre i, da, mnogo je to Hairsine moćno nacrtao.

Jer, DCEASED nema mnogo milosti prema svojim likovima. Rekoh već, ovde se gine i Taylor je vrlo promišljen i metodičan u tome kako sa table jednog po jednog sklanja sve najveće igrače ovog univerzuma.

Hoću reći, zombi-apokalipse su nešto drugačija kada se dešavaju u svetovima gde ima superheroja. Blackest Night iz prošle decenije se poigravao sa idejom iz-groba-vraćenih supermoćnih osoba koje se bore na strani, jelte, same smrti i bio suštinski košmarna ideja u svojoj srži iako je egzekucija bila prilično rasuta kroz milion satelitskih priča i pričica. DCEASED ima taj luksuz da je jedna jedina, zaokružena priča i ovde su iskušenja, porazi i pobede vođeni sigurnom rukom pripovedača i kao takvi imaju veoma jak impakt. Betmen, recimo, kao čovek koji planira za bukvalno svaku eventualnost, je u ovoj priči neko ko planira i šta da se radi posle njegove smrti i kad vidite još uvek adolescentskog Damiana Waynea kako nosi kostim Betmena koji mu je, ipak, još uvek prevelik, malo vam se stegne grlo, drugovi i drugarice. Flash, Cyborg i Wonder Woman svi imaju svoje momente herojstva pd kojih nam se nadimaju grudi i poraza od kojih nam se plače, Harley i Ivy momente ludila i lucidnosti, a Dinah Lance momente praktično prirodnog preuzimanja vođstva. Naravno, Hal Jordan, kao jedan od najmoćnijih igrača na svakom zamislivom terenu, ima scenu od koje se čoveku malo slomi srce i koja savršeno komunicira zastrašujuće uloge sa kojima se ovde igra.

Ipak, centralno mesto na pozornici je rezervisano za, jelte, „velikog plavog“ i Taylor tako savršeno hvata nesebičnu, požrtvovanu, uverljivo herojsku prirodu Supermena da čak ni oni među nama koji Supermena gledaju kao puki simbol američkog imperijalizma neće moći da se malo ne zagrcnu i pomisle kako je ovo ipak dobra priča. Pre malo više od godinu dana, na tribini u organizaciji društva Lazar Komarčić smo pričali o besmislenosti teze da su priče o Supermenu dosadne jer je Supermena praktično nemoguće ozbiljno ugroziti, ukazujući da su drame o Supermenu stvarne i ubedljive jer u njima mogu biti povređeni svi drugi a on će za to biti odgovoran. Taylor u ovoj priči pokazuje Supermena u apeksu njegove nesebičnosti, na vrhuncu požrtvovanosti koja je toliko prirodna da inspiriše i najveće cinike.

Ona je utoliko bolja što su „tehničke“ osnove na kojima je postavljena nesrazmerno nezgrapne – Taylor izmišlja čitavu superkomplikovanu priču o Apokolipsu, Darkseidu i protivživotnoj jednačini kako bi imao „svoju“ zombi apokalipsu koja se prenosi i krvlju ali i putem digitalnih ekrana i ovo je podsećanje da su njemu internet i društvene mreže svojevrsna opsesija i da se trudi da nešto o njima kaže u skoro svakom novijem stripu kog se poduhvati (a da je retko to što ima da kaže posebno inovativno). DCEASED funkcioniše uprkos ovoj prekomplikovanoj i neelegantnoj postavci i uspeva da se sasvim opravda svojim odličnim tretmanom likova i razumnim vođenjem narativa. U poređenju sa, recimo, nedavnim Marvelovim događajem War of the Realms u kome  je sve pucalo od spektakla i masovnosti a na priličan uštrb fokusa i središnje priče, DCEASED je laserski fokusiran i priča jednu globalnu priču ekonomično, usredsređen na središnju grupu likova koje dobro poznajemo. Ova familijarnost je od presudnog značaja jer likovi, opet za razliku od onog što se inače da videti u sličnim krosoverima i događajima, zajedno sa planetom prolaze kroz neke ireverzibilne promene, neki postaju zombiji a neki umiru na grozne načine. Taylor veoma dobro postavlja situacije tako da svaki gubitak osetimo zajedno sa svešću da nade ima sve manje i manje i da se, iz ovoga, očigledno, neće svi izvući.

DCEASED je, dakle, velika, bolna horor-melodrama, sa scenama u kojima sinovi gube očeve a nemoćni heroji posmatraju kako sve ono za šta su se borili postaje beznačajno i finale je jedna očajnička, a opet ništa manje herojska borba da se makar zametak čovečanstva (i čovečnosti) očuva i spase ako je već planeta izgubljena. Ovo je jedno veliko platno na kome se autori smelo igraju ali Taylor uspeva da između svih tih grandioznih scena drame, akcije i horora udene karakterističan humor koji podseća da ni u najcrnjoj noći nije sve baš tako crno. I da je ovo veliki univerzum, jelte.

Hairsine je idealan crtač za ovaj strip jer za razliku od uobičajenih prvopozivaca za velike DC-jeve krosovere poput Reisa ili Jonesa ili već, Hitcha, njegovi superheroji nisu glamurozni. Ovo je strip o junacima većim od života, da, ali Hairsine uspeva da nas ubedi da oni zaista krvare. Uopšte, mizanscen je prigušen, sumoran, a opet bez prenaglašene „crnine“, ovo je svakako strip u kome dobijamo masovne scene pokolja i destrukcije (uključujući u Atlantidi, a što čoveku može da malko pokvari dan) ali Hairsine je zapravo najupečatljiviji u scenama gde vidimo pojedinačne sudbine i emotivni gravitas koji nastupa kada se moraju doneti teške odluke ili naprosto prihvatiti teške istine.

DCEASED je prosto rečeno, odlično pozicioniran u današnjem DC univerzumu, prikazujući sve prepoznatljive elemente trenutnog status kvoa – od porodica koje sada Supermen i Betmen imaju do lezbijske veze između Poison Ivy i Harley Quinn – i time nas smeštajući u „ovde“ i „danas“ a onda dopuštajući užasnoj igri sudbine da ovaj univerzum i status kvo razdere. U ovoj destrukciji i očaju dobijamo jako podsećanje zašto su heroji – heroji i zašto čovečanstvo mora da živi i kada heroji umiru. Preporuke.

(Završne napomene: pored šest regularnih epizoda, tu je i sedma, nazvana „A Good Day to Die“ koja nije deo glavne priče i time nije obavezna za njeno razumevanje, ali se toplo preporučuje da se vidi kako Taylor piše Nove Bogove i Hellblazera, a tu je i Darick Robertson koga je uvek lepo videti. Takođe, od narednog meseca kreće Taylorov tekući Suicide Squad serijal a Australijanac počinje i sa pisanjem Betmena u Detective Comocs. Budućnost je, dakle, svetla.)

Drugi i poslednji strip za danas je Superman: Year One, trodelni miniserijal i jedan od prvih radova na novom DC-jevom „Black Label“ imprintu gde se ide na „prestiž format“ i kreaciju superherojskih stripova za zreliju, eh, možda i zahtevniju publiku. Naravno, videćemo koliko sve ovo deluje smešno za koji čas.

Superman: Year One pisao je isti čovek koji nam je pre tri decenije dao Batman: Year One – Frank Miller lično i to da ovaj čovek ponovo radi za DC samo je svedočanstvo koliko njegovo ime i dalje ima težine u industriji. Jer, kako da vam kažem, ne bih rekao da se radi o tome da Frenka angažuju zbog kvaliteta. Poslednja dva njegova rada za DC, Dark Knight III i All-Star Batman and Robin su bili, redom, slab i abismalan pogled na Betmena a sad kada se Miller konačno dočepao Supermena možemo da budemo prilično srećni da su u DC-ju ovako dugo odolevali pre nego što su mu ga predali.

Superman: Year One ima tri broja koja po dužini trostruko prevazilaze normalnu strip-svesku što znači da ovde pričamo o količini materijala za regularnih devet brojeva, sve napisano Millerovom rukom a nacrtano od strane Romite mlađeg (u tušu Dannyja Mikija). I, naravno, da mi je neko 1989. Godine rekao da ću čitati 180 strana Supermena koga je pisao Miller a crtao Romita Junior (Miki u to vreme još nije bio profesionalac) verovatno bih spontano ovulirao od sreće, no, stvari se menjaju. Superman: Year One, na moje, a verujem i vaše potpuno neiznenađenje, nije baš dobar strip. Još gore, Superman: Year One je sve gori strip što dalje ide, strip koji se iz nekog razloga izgleda ni ne seća šta se u njemu događalo u prošloj epizodi i koji prema kraju gubi konce i postaje gotovo agresivno nekoherentan. Negde u mojim silnim pisanjima o Milleru izneo sam tezu da kada je Miller postao toliko veliki da urednici više nisu mogli da mu govore šta da radi, pokazalo se koliko je on scenarista koji očajnički zavisi od dobrog urednika. Na ovom stripu kao urednik je potpisan Mark Doyle, čovek koji je proizveo mnogo toga solidnog u DC-ju, ali utisak je da je njegov kakav-takav uticaj na Millera kako je vreme prolazilo sve više slabio.

Elem, Superman: Year One je, da odmah bude jasno, prilično prevaran naslov za miniserijal jer ovde pratimo prvih dvadesetak godina života Kal-Ela odnosno Klarka Kenta, a čak i ako uzmemo da je Supermen postao tek kad je obukao kostim i stavio amblem na prsa, opet govorimo o najmanje 4-5 godina koje strip pokriva. No, TO  je najmanji problem ovog stripa.

Miller je ovde dobio odrešene ruke da prepriča mladost i odrastanje najvažnijeg superheroja ikad onako kako on želi i, hajde da ne uvijamo mnogo, Superman: Year One je naglašeno retrogradna, prilično otužna maštarija o „pravim vrednostima“ koju kao da je pisao AI treniran isključivo na kuhinji naše bake i predratnim radio-dramama. Miller je već godinama konzervativac i priličan nacionalista, nije to neko iznenađenje, jelte, ali njegov Supermen je zbog toga do karikature „poseljačeni“ provincijalac iz Kanzasa koji do kraja ovog stripa, dakle, duboko u svojoj karijeri novinara u Metropolisu govori kao da je upravo sišao sa kombajna i traži travku koju će da zatakne među zube. Naravno, Kentovo skromno provincijsko poreklo i moral koji je pokupio na farmi jesu važan deo njegove karakterizacije već decenijama, ali Miller izrazito propušta da uvidi da su oni samo tle iz kojeg raste Supermenov kosmopolitizam (i univerzalizam) – moralno središte iz kojeg nastaje Supermenova pravdoljubivost i skromnost a ne restriktivni oklop provincijalizma u koga će se ovaj zatvarati kada ne razume svet. Supermen kao borac za socijalnu pravdu je tema koja u serijalu postoji od nastanka a u poslednjih desetak godina su je smisleno pisali Gene Yang i sam Grant Morrison, dok Miller uspeva da je spektakularno promaši pišući „zrelog“ Supermena kao da je Betmen – čovek koji želi da ga se plaše, plus, jelte, čovek koji će napraviti bizarno visoku materijalnu štetu da bi uhapsio pljačkaše banke koji nikoga nisu ugrozili.

Ali, da se razumemo, dok  mi stignemo do zrelog Supermena u ovom stripu oči su nam već solidno razrađene od prevrtanja. Miller pokazuje u kakvog čoveka je Klark Kent izrastao tako što nas sporim korakom vodi od dečaštva provedenog na farmi preko toga kako se ovaj zamomčio, krenuo u srednju školu, otkrio društvene protivrečnosti… Izrastanje „običnog“ farmerskog dečaka u superheroja ovde treba da bude prikaz oblikovanja duše kroz godine siromaštva i teškog, poštenog rada koji lomi grbaču ali jača duh no Miller istovremeno sve vreme insistira da je Kal El MNOGO jači od običnog čoveka, da mu ništa nije napor, da ga ništa ne može ozlediti, kamoli zamoriti, pa je tako ishod jedna kognitivna disonanca koju strip na kraju ne razreši. Insistiranje na izvornom moralu neiskvarenom gradskim marifetlucima i „seljačkoj“ pameti je svakako deo Supermenovog kompleksnog svetonazora ali i SAMO deo. Miller ne uspeva da pronađe nešto izvan te nostalgije za prostim vremenima kad se znalo da pošten rad u polju donosi miran san i kada pokuša da svog protagonistu dovede u situacije koje zahtevaju socijalizaciju, on ispada priličan sociopata. Ima u tom prvom delu podzaplet sa gikovima u srednjoj školi – koji su, naravno Klarkova ekipa jer se on stavlja na stranu slabijih – a koje maltretiraju proverbijalni džokovi i na stranu što Miller prepisuje klišeizirane postavke iz decenija prošlih, indikativno je da je jedino što Klark vidi u ovom socijalnom kontekstu odnos predator-žrtva. Klark se na stranu slabijih ne stavlja jer su oni duhoviti, kreativni, ili makar raznoliki naspram grubih, unificirano mačoidnih džokova, nego samo zato što su slabiji. Miller, u skladu sa američkim desničarskim paranojama naprosto ne može da zamisli socijalnu situaciju u kojoj dominantan odnos nije represija i smatra da je najbolje što može da se uradi da represiju vrše „dobri momci“.

Naravno, onda je prirodno da Klarka pošalje u vojsku.

I, sad, ovo je jedan od nekoliko ekstrema bizarne karakterizacije Klarka Kenta, Kal Ela, mladog čoveka koji je kao beba doputovao SVEMIRSKIM BRODOM iz drugog zvezdanog sistema na Zemlju i koji bukvalno može da LETI a koji se intenzivno loži na vojne avione. Čitava epizoda sa Klarkovom vojnom obukom i službom je neugodno nastrana jer Miller upada u ful oficir-i-džentlmen mod sa sve time kako, eto, oficiri Klarka maltretiraju da radi sklekove jer je, eto, malo suviše ponosan, što valjda ne moramo da objašnjavamo koliko je besmisleno za čoveka koji može da digne celu kasarnu iz benča. Naravno, Miller onda od Klarka pravi i debila kome je potrebno izrazito mnogo vremena da shvati da se u vojsci vojnici obučavaju za ubijanje pa tako i učestvuje u jednoj akciji gde njegovi klasići ubiju grupu terorista i tu, kao, progleda i nije čak ni da shvati da ovo možda baš nije za njega nego je jednostavno zbunjen i sav u sukobu sa samim sobom.

Podsećam, naravo, da se sve ovo dešava u NAŠEM svetu, dakle, ne u predratnoj Americi, već u svetu gde na nebu bruje F-35ice, a vojnici nose smartfounove u džepovima. Klark bi morao da je odrastao u pećini a ne na farmi da bude ovoliko naivan.

No, nakon ovoga strip tek počinje da ozbiljno tone. Miller iz nekog razloga ima čitavu jednu epizodu pod morem gde se Klark upoznaje sa sirenama i mora da dokaže Posejdonu da je vredan ruke njegove kćeri. Ozbiljno. I ovo je samo deo neugodno nezrelog erotskog segmenta ovog stripa. Jer, ako smo sumnjali da je Klark sociopata gledajući šta radi sa ljudima, kad vidimo kako su u stripu prikazane žene, posumnjamo da je MILLER sociopata, nažalost.

U prvoj epizodi, tako, Lana Lang je školski reporter koji dolazi u posed snimaka što pokazuju da su lokalni džokovi zapravo i kriminalna banda. Džokovi joj prete i napadnu je fizički da bi joj oduzeli snimke, a onda, nagađate, požele da sve zaokruže grupnim silovanjem. Pošto je, jelte, ovo strip za odrasle a Frank Miller je već decenijama nesposoban da napiše odnos između žene i muškarca ako toj ženi neko ne preti seksualnim nasiljem. Nagađate, dalje, da Klark Lanu uspešno odbrani od silovanja jer ajde kad mu ženu tuku, ali muškarac skače u akciju kada se pojavi rizik da tuđinski DNK završi u NJEGOVOJ materici a Lana, do tog momenta preduzimljiva mlada žena sa tim nekim svojim ja, transformiše se u gnjecavu „Klark, samo me odvedi kući, treba mi da me odvedeš kući“ damu u nevolji.

I svakako, ona potvrđuje da materica od tog trenutka pripada njemu i Lana i Klark postaju mladić i devojka. I tu je dirljiv rastanak kad on krene u vojsku a ona ostaje u Smolvilu da ga čeka.

Sve do druge epizode gde se Lana i ne pominje a Klark rešava da se smuva sa sirenom iz Atlantika koju je sreo mešajući se nezvan u borbu u kojoj je ona bila pod rizikom da zagine. Pošto blizina smrti u Millerovim stripovima na žene deluje kao najjači moguć afrodizijak  jer, ćerka Posejdonova šalje intenzivne vibracije da želi Klarkov vanzemaljski reproduktivni aparat u sebi i sve vreme naglašava da mu ona pripada. Ako primećujete temu, u kojoj žene same sebe opisuju kao vlasništvo koje se stavlja na raspolaganje muškarcima, budite sigurni da to nije slučajnost. Miller u ovoj epizodi ispisuje crnju fetišističku fantaziju od bilo čega što smo videlii u najgorim Sin City momentima, sa Posejdonom koji vrlo brzo prelazi granicu čak i patološkog očinskog protekcionizma nad ćerkom i otvoreno nam saopštava da neće tamo neki Klark-sa-površine da mu bambusa dete, kad već to on sam može (i treba) da uradi. Klarkov sukob sa Posejdonom je, reći ćete vi čitajući ovaj strip, potpuno isforsiran jer ko pobogu priziva Krakena da ubije potencijalnog mladoženju prvi put kad ga je ćerka dovela da se upozna sa tatkom, ali to je zato što ne razmišljate kao Frank Miller. U njegovom večno predpubertetskom svetonazoru sasvim je prirodno da naš virilni, lepi, nesebični i vrlinama generalno bogati protagonista za suparnika ima oca koji mu ćerku (koja i sama ’oće) ne da, jer sam želi da je oženi i nudi nam stranice neprijatnih monologa u kojima Posejdon balavi nad svojim detetom.

Osećaj nelagode je tim veći ako ste upravo pročitali DCEASED koji ima ne jednu već dve scene u kojima sinovi štite majke od ubilačkih očeva i, sasvim svestan edipovskih tonova koje ovo zaziva, vrlo spretno izbegava erotizaciju odnosa. Miller, koji je još sa 300, pak, pokazao da grčke mitove poznaje samo na najpovršnijoj razini, ovde uleće glavačke u prikaz oca koga seksualno uzbuđuje sopstvena ćerka a koji je tretira kao svojinu istovremeno dok je i prosac tretira kao svojinu a i sama ćerka sebe tretira kao svojinu i samo je pitanje kome ta svojina na kraju sme da pripadne, kad pokaže da mu je veći.

Nepotrebno reći, ali evo da kažemo: Klark uspe da iz ovog sukoba izađe kao pobednik i ostvari pravo na podvodnu matericu lepe sirene što ju je upoznao dok je bila u smrtnoj opasnosti, da bi već u sledećoj epizodi potpuno zaboravio na nju (ona se u njoj više bukvalno ne spominje) jer je naleteo na Lois Lane koja se davi. Ako neko vodi evidenciju, ovo je treća žena sa kojom će se Klark muvati nakon što se kao nekakav vitez iz bajke u njenom životu pojavi da je spase neposrednog rizika.

No, kao što istraga kojuje Lana Lang vodila u prvoj epizodi nikada više ne bude pomenuta nakon što Klark prebije izgrednike i istakne kandidaturu za njenog seksualnog partnera, tako i  ovde Lois Lane, koju je izvadio iz vode i oživeo KPR-tehnikama naučenim u mladim izviđačima (ozbiljno) mora da čeka, mokra i promrzla, da ne pominjem, iščupana iz kliničke smrti, dok se Supermen potuče sa grupom mornaričkih specijalaca koji se kriju na obližnjoj plaži. Ovo je momenat u kome postaje jasno da Miller više nema nikakvu kontrolu nad narativom i da se on sastoji isključivo od njegovih dečačkih fantazija. Supermen Lois Lane BUKVALNO ostavlja da se suši na vrhu palme, vraća se na plažu na koju ju je izvukao a na kojoj nema nikoga i čeka da se iz žbunja pojave specijalci i poziva ih da ga napadnu samo da bi mogao da ih sve pretuče. Zašto? Evo, ne znam. Ženi je potrebna lekarska pomoć i imala je sreću da ju je našao čovek koji može da leti, ali on prvo mora da izdandara dva odeljenja mornaričkih foka jer kakav je to muškarac koji samo ljubi i masira srčani mišić preko sisa, a koji ne dokazuje svoju muškost u borbi? Poslednja misao koju Klark izgovara u svojoj glavi kada promrzlu i do tog momenta od šoka već onesvešćenu Lois Lane nosi ka bolnici je „Sa mnom ćeš biti bezbedna, Lois Lane“. Eh, ne, ne bi se reklo.

Elem, ostatak stripa je jednako loš i gori – Supermen u Metropolisu pravi haos boreći se protiv pljačkaša banaka, Lois Lane je umesto mudre, preduzimljive reporterke neodgovorna paljevina koja će sebe izložiti opasnosti jer valjda voli adrenalin, Betmen je grubijan koji unaokolo ide sa pištoljem i koji ulazi u sukob sa Supermenom iz čiste testosteronske potrebe. Miller kao da je bio toliko oduševljen Snyderovim filmom Dawn of Justice – odnosno citatima Dark Knighta što smo ih u njemu videli – da je rešio da napiše svoju verziju sukoba Supermena i Betmena koji režira Leks Lutor. I nekako, njegova verzija je osetno gluplja od one u kojoj Betmen i Supermen prestaju sa neprijateljstvima jer shvate da im se majke isto zovu.

Šta još imamo? Lois Lane, naravno, za sebe govori da je Supermenova svojina, ali ne lezi vraže, on se u međuvremenu prešaltuje na Wonder Woman koja, kako ste pogodili, i sama za sebe počinje da smatra da je njegova svojina. Betmen i Supermen razmenjuju detinjaste prozivke kao da su đilkoši u kafani posle dve ture vinjaka koji mere čiji je veći. Betmen premlaćuje Džokera koji mu odmah kaže da će sve da ispriča i bez batina, ali Betmen kaže da zna da hoće, pa nastavlja da ga premlaćuje. Teroristi koji pričaju Farsi se pojavljuju usred Metropolisa da bi Supermen pokazao da razume i geopolitiku. Ah, da, pominje se i da mejnstrim mediji nepravedno napadaju Trampa da je kriv što je čovek ujeo psa. Ozbiljno.

Superman: Year One je, dakle, kompozicija haosa koja do kraja potpuno izleće sa šina. Postoji u određenom delu gik zajednice hipoteza da Miller već duže od deceniju i po zapravo piše mudru satiru na superherojštinu jer je, valjda, nemoguće da neko ovakve stvari piše ozbiljno. Nažalost, ta teza mi deluje uverljivo koliko i QAnon teorija, pa ću reći da je Miller ovde u potpunom rasulu na konceptualnom planu, ali i na tehničkom. Strip je pripovedan gomilama titlova koji o Supermenu malo pričaju u trećem, malo u prvom licu, prepričavajući nam radnju koju gledamo kao da je 1973. godina, uz napadno ponavljanje rečenica (samo sa eventualno boldovanim nekim rečima) da bi im se dalo više dramske težine. Tipičan kadar u ovom stripu pokazuje Supermena kako sleće na tlo a titlovi su nešto u stilu. „Sleteo je na tlo. Sleteo je na TLO. Tlo pod njegovim nogama. Pod njegovim nogama. Tlo. On sleće na njega. On sleće na tlo.“

Uprkos blagom komičnom preterivanju, ovo je zaista tako zamorno kao što deluje. Kada se pređe na dijaloge stvari nisu nimalo bolje jer, kako rekoh već, Klark tokom čitavog stripa priča kao da je i dalje na farmi a ostali likovi su uvredljivo stereotipni. Miller je u vreme rada na Daredevilu bio majstor vizuelnog pripovedanja, umešno smanujući ton na svom noar-ofarbanom tekstu onda kada su slike bile dovoljne same sebi. U Superman: Year One on je iritirajuće logorejičan, zasipajući stranice desetinama titlova koji nam govore ono što treba da vidimo i slikaju unutarnje živote koje bi bolje bilo da nismo ni videli ako će da svi odreda budu kao da ih proživljavaju napaljeni trinaestogodišnjaci sa slabo posećenim tumblr nalozima.

Naravno, jedan od grehova ovde je zaklanjanje prevelikog dela crteža Johna Romite Juniora ali ovde treba biti pravedan, ama strog: Romita mlađi, jedan od meni omiljenih crtača superherojskog stripa ikad (mada mu je ćale, naravno, za prsa ispred u mom panteonu) je možda najgori moguć izbor za OVAJ superherojski strip. Sa jedne strane, svakako, ovo je bolje nego da ga je crtao sam Miller koji se u poslednje vreme izrazito ne trudi i u Dark Knight III ga je Adam Kubert praktično postideo svojim tablama. Sa druge, Romita ovde do paroksizma dovodi svoju kurobolju ka ljudskoj anatomiji. Već smo to rekli mnogo puta – Romita je pre svega pripovedač, mnogo manje portretista, ali u stripu koji treba da bude neka vrsta praktično erotizovanog obožavanja kvazibožanske figure on naprosto nije neko ko može da odigra svoju najjaču kartu. Na svaku uspelu sliku Supermena koji dominira kadrom i odaje utisak plemenitosti i snage, nažalost dolaze gomile slika anatomski besmislenih figura, pogotovo u domenu proporcija. U ovm stripu svi, a naročito deca imaju tako nesrazmerno velike glave da sve deluje kao da je Romita mislio da crta nekakvu chibi varijaciju na klasičnog Supermena. Opet, naravno, Romita je Romita i čak i kad nije najbolji on je i dalje veoma dobar pa je ovo strip prijatan za oko, pogotovo uz Mikijeve precizne tuš-linije koje odrađuju lavovski deo posla. Romita, kada u poslednje vreme tušira sam, ima tendenciju da stvari odrađuje prilično grubo i jednostavno, svodeći sve skoro samo na puku geometriju – Miki ovde crtežima daje mnogo više dubine i slojevitosti i kada na to dođe kolor Alexa Sinclaira, ovo je za oko vrlo solidno sočinjenije.

No, to nije dovoljno da spase Superman: Year One sasvim negativnog utiska koji na kraju ostavlja. S obzirom da je DC Black Label imprint koji treba da objavljuje nove radove ali i da doštampava starije radove koji se uklapaju u koncept ozbiljnog i zrelog pristupa superherojskoj materiji, mislim da bi daleko bolje bilo da je ovde reprintovan Superman: American Alien Maxa Landisa i gomile dobrih crtača koji je celo prepričavanje Supermenove mladosti izveo pre neku godinu sa mnogo više elegancije i, uostalom, pažnje. Miller ovim stripom, avaj, demonstrira da ne razume kompleksnost Supermenovog lika, ne shvata odakle dolazi njegova plemenitost, požrtvovanost i smelost i ni u svojoj glavi ne ume da pomiri ideje da je on istovremeno seljače iz duboke američke provincije – simbola nevinosti i izvorne čistote – ali i tuđinski polubog sa drugog kraja kosmosa koji je usvojio planetu nakon što je ona usvojila njega. Najgore od svega – Millera kao da nije posebno ni briga za sve to i Superman: Year One je samo vozilo za njegove seksualne opsesije i fantazije o muškosti bez obraćanja pažnje na strukturu priče, konzistentnost pripovedanja, motivacije likova. Nadajmo se da će naredna Black Label izdanja popraviti utisak jer je Superman: Year One vrlo loša ponuda za ovu jesen.

Pročitani stripovi: A Train Called Love, Old Man Logan, All-New Wolverine, The Final Days of Superman, Rebirth

Evo nekih mojih čitalačkih iskustava iz poslednjih nedelja…

 

Garth Ennis ima već godinama odličnu saradnju sa Dynamite bilo radeći gritty superherojsku dekonstrukciju kakva je bio serijal The Boys, bilo kreirajući neke od najboljih savremenih ratnih stripova u serijalu Battlefields. No, priznajem da sam bio vrlo zbunjen kada je prošle godine najavljen njegov desetodelni mini za ovog izdavača a koji će biti, er, romantični strip A Train Called Love. Ennis je, ponoviću još jednom, moj najomiljeniji autor u savremenom američkom stripu pa sam tako svemu što on piše po definiciji spreman da posvetim vreme ali sam sa ATCL ipak čekao poprilično dugo pre nego što sam oprezno umočio delić svog donjeg ekstremiteta (nožni palac, dakako) u ovo.

 

I, naravno, bio oduševljen. A Train Called Love je nekarakterističan za Ennisa ako na pomen njegovog imena odmah pomislite na Preacher ili Punisher, brutalne ali đavolski inteligentne mačo eskapade sa brojnim socijalnim i folozofskim opservacijama provučenim organski kroz ekstravagantne narative, ali jedna od najvažnijih Ennisovih karakteristika je svakako to da on uvek piše produbljene, trodimenzionalne, žive likove ojačane sočnim, zanimljivim dijalozima.

 

Ovaj element je prominentno prisutan u A Train Called Love, amorfnoj priči o nekoliko običnih ljudi u malom američkom gradu koji se nalaze u onim osetljivim životnim momentima na oficijelnom zalasku mladosti i pragu punokrvne sredovečnosti i Ennis veoma ubedljivo pokazuje kako izgleda preuranjena kriza srednjih godina koju, zahvaljujući superdinamičnom vremenu u kome živimo, pojedini među nama kreću da proživljavaju već u dvadesetima. A Train Called Love se delimično oslanja na neke klasike američkog nezavisnog stripa poput Love & Rockets i, da ga nategnem baš jako, čak i Ghost World u tome što je u pitanju slice-of-life pristup nekolicini likova koji su svi „obični“ ljudi bez posebnih „stripovskih“ sposobnosti ili karakteristika, a koji su oplemenjeni/ opterećeni svim onim karakternim nedostacima kakve i sami nosimo: lažu, ekstremno precenjuju svoje kapacitete, slepi su za tuđe probleme i emocije dok ekstenzivno pričaju o svojim itd. Itd.


No, ono što je vrlo bitno da se odmah razjasni, A Train Called Love je istovremeno i veoma smešan strip, ne nužno u sitkom smislu ove reči već možda bliži onim dramedy ambicijama kakve moderna televizija sve prominentnije ima. Ennis ume da bude urnebesno smešan – demonstrirano je to već mnogo puta kroz Hitmana ili Dicks ili, iznenađenje, originalni Punisher serijal za Marvel – a sa ATCL koristi mnogo različitih pristupa da situacije koje su u teoriji banalni svakodnevni incidenti nevredni ni sećanja a kamoli prepričavanja pretvori u gegove koji se kreću od vrlo suvog, apstraktnog humora pa do skatologije i slepstika.

 

Humor i karakterne analize ovde sede vrlo dobro smešteni jedno naspram drugog i mada ATCL izaziva blagu kognitivnu disonancu – ili makar konfuziju – time što je vrlo nejasno kog je žanra ovaj strip i da li treba da se smejemo na stvari koje bi, da su stvarne, izazvale mnogo mračnije reakcije, on je konzistentno zanimljiv strip čije sam sve do sada dostupne epizode (osam od deset predviđenih) progutao u jednom sedenju istinski zainteresovan za likove i šta će s njima dalje biti. Pomenutoj konfuziji doprinosi i to što su neki od likova samo tangencijalno povezani jedni s drugima, ali s druge strane Ennis vrlo uspelo povezuje elemente čistog žanrovskog (kriminalističkog i špijunskog) stripa sa smirenijim, naturalističkim izrazom bližim indi senzibilitetu.

 

Kad smo već kod senzibiliteta, crtač Marc Dos Santos je poslednji koji bi mi pao na pamet kao prirodan saradnik za Ennisa. Dos Santosov crtež je praktično karikaturalan (u mnogo većoj meri nego što je to slučaj sa Ennisovim saradnikom iz starog kraja Johnom MCCreaom) i bliži nečemu što biste očekivali da nađete u kaišu dnevnih stripova u kakvim dnevnim novinama nego u stripu čoveka koga su u karijeri ilustrovali Howard Chaykin, Goran Parlov, Darick Robertson ili Steve Dillon.

 

No, Dos Santos je sasvim dorastao pripovedačkim zadacima koje ima da izvede i vidi se ovde iskusna ruka crtača i ilustratora koji je pobegao iz gliba Zenescopea da bi radio za Marvel i DC i pokazao kod koga je učio da crta, tako da A Train Called Love, iako ima nesvakidašnji izgled, tim izgledom uspeva da ostavi utisak i ureže se u pamćenje.

 

A Train Called Love je naizgled nekarakterističan rad za Gartha Ennisa ali on sadrži i mnoge njegove zaštitne znakove – od LGBT likova sa dubokim karakterizacijama (koji pritom vrlo decidno potenciraju svoju seksualnu orijentaciju), preko brutalnih kriminalaca i etničkog humora na granici rasističkog incidenta, pa do humanizma koji se nalazi čak i na najmračnijim, najmanje očekivanim mestima. Poslednja epizoda izlazi krajem Jula a ko god je voleo Ennisa u ijednoj njegovoj inkarnaciji, neće pogrešiti ako ovom da šansu. Prva epizoda je dostupna za čitanje na internetu na ovom mestu.

 

U mojoj daljoj eksploraciji post-Secret Wars stripova vezanih za X-Men i mutante u globalu, uredno čitam i ne jedan nego dva Wolverine serijala koji trenutno izlaze.

 

Marvel, razume se, ovim piše takoreći doktorat na temu „kopulacije bez penetracije“ odnosno, kako bi na američkom rekli „i imanja i jedenja svog kolača“ – ogroman song end dens koji je upriličen povodom ubijanja Wolverinea, jednog od njihovih najpopularnijih likova ikada je, naravno, uvek trebalo da služi kao dimna zavesa za ideju da bi se samo ludak odrekao nečega što ne samo da pravi pare nego i ima ogromnu rezonancu u svetu izvan strip-industrije, odnosno u industrijama koje STVARNO prave pare.

 

Ali, opet, Marvel jeste izbegao najciničniji način – oživljavanje lika posle manje od dve godine od njegove visokopublikovane smrti i najave da će sledeći Wolverine biti žensko.

 

Jedan od serijala koji danas prate Wolverinea je Old Man Logan, spretan način da se dobije „isto to samo malo drukčije“ i da Marvel nastavi biznis ez južual. Naravno, ne treba ovde biti zbunjen, Wolverine je bitniji za X-Men timske serijale nego za svoj sopstveni magazin – na kraju krajeva solo Wolverine serijali su poslednjih desetak godina mnogo češće bili užasni nego dobri, sa retkim bljeskovima briljantnosti – pa je korišćenje zgodne dosetke o Wolverineu koji se na „našem“ svetu obreo neobjašnjivim dolaskom iz paralelnog univerzuma a koji je po karakteru i sećanjima vrlo sličan „našem“ Loganu, samo je značajno stariji i ima dodatne nakupljene traume, bilo dovoljno da Jeff Lemire u svom Extraordinary X-Men ima namrštenog muža sa zulufima i oštrim kandžama koji se baca u fajt kad god je to potrebno i unaokolo gunđa da on to ne bi tako radio kad bi mu dali priliku da odlučuje.

 

U tom smislu, sam serijal Old Man Logan je ne loš strip ali za sada, u ovih do sada izašlih nekoliko epizoda, ostavlja utisak nepotrebnog, izlišnog serijala koji samo pokušava da unovči benkabilnost lika. Scenarističke dužnosti je ovde preuzeo sam Lemire što, možda, svedoči o njegovoj vezanosti za lik i potrebi da nijansirano priča njegovu priču za koju nema dovoljno prostora u timskom EXM, ali do sada se to, na moju žalost, ne događa.

 

Ceo problem sa Old Man Logan idejom je što je od početka – u vreme kada ga je Mark Millar osmislio i iskoristio svoj rokzvezdaški status da insertuje osam epizoda nekoherentne priče u tekući serijal na koga su Jasona Aarona tek pustili – ovo bio strip sveden na elevator pitch i nikada se nije vozdigao iznad njega da ispriča nešto zanimljivo. Originalni Millarov i McNivenov Old Man Logan od pre nekoliko godina je bio bukvalno „Mad Max ali sa Loganom. I, da, ZOMBI DINOSAURUSI!!!“ i  mada su X-Men – i generalno Marvelovi – stripovi u svojoj istoriji imali primere pričanja dobrih priča koje su započele premisom „poznati likovi, ali izmešteni u drugo vreme, ili pokraden seting“ (Spider-man 2099, originalni Gaimanov 1602, prvih par Marvel Zombies minija) – Millar je u vreme OML već odavno napustio ideju pisanja u ičem drugom sem u hiperbolama pa je ovaj serijal bio procesija nesuptilnih set pisova ispunjena likovima koji su svi odreda odvratne drkadžije sa kojima čovek ne bi kiselu vodu u kafani popio. Pritom, Wolverineov lik, naoko humanizovan idejom o ženi i deci – porodici koju je u poznoj fazi života izgradio – istovremeno je grdno pojeftinjen idejom o tome da je Logan, u nekom istorijskom trenutku, zavaran Mysteriovom iluzijom, pobio kompletnu prvu ekipu X-Men.

 

Ova klasično millarovska eksploatacijska ideja je bila bespotrebna i opterećujuća još u originalnom serijalu i praktično me je zabolelo kada sam video koliko vremena Lemire troši da je prodiskutuje u novom Old Man Logan. Mudovotiji scenarista bi je retkonovao već na prvih nekoliko strana novog serijala i nastavio da piše priču o nekadašnjem superheroju, a zatim porodičnom čoveku iz polomljenog sveta koji je dobio novu priliku da živi u malo manje polomljenom svetu u kome ga prepoznaju kao heroja i mada Lemire očigledno želi da ovo ispriča, beskrajno veliki deo ovih prvih epizoda svodi se na Loganove dosadne – i uzaludne – napore da se izbori sa idejom da je pobio svoje prijatelje i pokušajima da ljude odgovorne za to spreči da nepočinstvo počine pre nego što su i pomislili da ga počine, kao u nekom najužasnijem krosoveru Back to the Future i Minority Report.

 

Uzaludnost je tim veća jer preko puta u Extraordinary X-Men već vidimo da Logan nije na kraju podlegao monomanijačoj ubilačkoj žudnji i time je čitanje njegovog solo serijala koji veliki deo vremena troši na oće-li-neće-li tenziju jedna ne preterano prijatna dužnost. Nadam se da će dalje priče u ovom serijalu imati interesantnije zaplete i postavke – istorijski su meni najomiljeniji Wolverini (bilo da su ih pisali Claremont, Rucka, Aaron, Starr) oni koji pokazuju usamljenog ispravljivača krivih drina u društvu koje tipično nema mnogo empatije za male ljude i Lemire bi u ovakvom setingu briljirao.

 

Ono što u ovom trenutku u stripu jeste briljantno je crtež koga isporučuje Andrea Sorrentino. Za razliku od McNivenovog „realističkog“ pristupa u originalnoj OML priči, Sorrentino je bliži ekspresionizmu i ovo njegovom stripu daje i pregršt psiholoških konotacija koje sami scenario i dijalozi ne sugerišu direktno. Marcelo Miaolo na koloru dopunjava štimung i Old Man Logan je u ovom trenutku ako ništa drugo vizuelno upečatljiv ali pripovedno prilično šantav strip. Nadam se napretku.


S druge strane, „pravi“ aktuelni Wolverine serijal – kako ja to vidim – je onaj koji ne sadrži Logana i nastao je kao očigledan sledeći korak u Marvelovoj kampanji diversifikacije i poboljšane reprezentacije. U teoriji ovo ne moraju da budu dobre stvari – difuzija identiteta jednog od najupečatljivijih Marvelovih likova i napadno rodno pojednačavanje ne moraju da daju dobru umetnost u konačnici ali All-New Wolverine je strip koji bolje hvata duh „pravog“ Wolverinea (bar kako ga Mehmet shvata) od svog OML parnjaka.

 

Iako se unapred znalo da će u ulozi Wolverinea u ovom serijalu biti Laura Kinney, Loganova „ćerka“, odnosno njegov ženski klon, najava da će ovaj strip pisati Tom Taylor – nakon odličnog Injusticea preko u DC-ju – je stvari učinila još interesantnijim. Taylor je izvanredno ekonomičan scenarista koji i komplikovane zaplete, emotivna krešenda i spektakularne set pisove rešava sa iznenađujućom lakoćom i sa ANW se junački poduhvatio teškog zadatka da lik koji je karijeru započeo u crtanom filmu, pa onda u stripovima bio izložen nekim od najsurovijih eksploatacijskih mučenja u Marvelovoj istoriji, da taj i takav lik stavi u ulogu aktuelnog Wolverinea i dopusti mu da ispuni velike cipele ostale iza velikog Logana.

 

A Tayloru taj zadatak ide lako i prirodno, možda najviše zato jer se ne trudi da piše „veliki“ i „sudbinski“ strip o Lauri već je samo prirodno stavlja u situacije u kakvim bi se žena njene istorije i seta sposobnosti našla. Priznajem da mi ovo veoma prija jer su me godinu za godinom jedan za drugim Millar, Loeb, Way, Aaron i Bunn češće iritirali nego zadovoljavali svojim Wolverine pričama koje su se takmičile u tome koja će više da počupa lik iz korena, na silu mu nakalemi novu karakterizaciju, nove elemente prošlosti, nove arhineprijatelje, nove grehe koje je sirotan počinio… Taman je Paul Cornell sa svoja dva serijala stvari polako doveo u red (a on je, recimo, Loganu oduzeo moć izlečenja ne bežeći od srži lika) kada je Marvel rešio da ubije Wolverinea i sada smo tu gde smo.

 

Elem, Taylorov All-New Wolverine je sličniji klasičnom Wolverineu od gotovo svega rađenog poslednjih deset godina (uz izuzetke Cornella, dobrih momenata Jasona Aarona i celog rada Jasona Starra) i tranzicija u strip u kome je glavni junak ženskog pola je prirodnija i organskija nego u drugim recentnim slučajevima poput, na primer, Thora. Laura Kinney je pipav lik za rad jer je u pitanju ženska i mlada varijanta ultramačo muškog lika, obeležena jednako crtanofilmovskim korenima ali i kompenzacijama u vidu užasnih tortura kojima je bila izložena u stripovima. Njen solo serijal od pre neku godinu koga je pisala Marjorie Liu je uspeo da na prilično dobar način izbalansira mračnjaštvo i snagu volje koja daje tračak nade a Taylor na svoj način odmerava odnos torure-porn referenci i humanističke karakterizacije da nam isporuči strip u kome likovi istinski brinu jedni o drugima, iako je to istovremeno strip o obezljuđenom vojnoindustrijskom kompleksu koji nanosi užasne traume osobama lišenim ljudskih prerogativa.

 

Isprva, ovo je klasična „vidim nepravdu i ispraviću je jer ove ljude ne štite ni zakon ni bog“ priča, visokooktanska i dinamična, ali Taylor je dosta ubedljivo filuje elementima young adult pustolovine a zatim i humora dok ne dobije interesantnu smešu u kojoj su spektakularna akcija (čitava prva epizoda je jedna dugačka akciona scena – vrlo malo scenarista danas to može da izvede a da ne izgubi korak i ne pređe u monotoniju) i jednostavna ali ubedljiva karakterizacija efikasno spajani momentima odmerene komedije. Da je za tu komediju zaslužan Dr Strange – pa to je već neočekivani bonus. Za mene je glavno to da je ovo strip o mladoj ženi koja traži sebe u svetu koji ju je već mnogo puta užasno povredio i koji, simutlano, od nje očekuje da bude dostojna nedostižnog ideala sećanja na njenog „oca“ (čija, uzgred, starija verzija, trčkara unaokolo sa X-Men), a da se ta mlada žena nama prikazuje kao lik sposoban da sazreva i ima etičke dileme koje se razrešavaju nekada i greškom ali deluju stvarno i uverljivo – sve ono što nedostaje Old Man Loganu.

 

David Lopez koji ovo većinski crta neće nikog oboriti s nogu nekakvim superoriginalnim stilom ali njegov crtež je savršeno prilagođen potrebama brzog, dinamičnog superherojskog stripa sa mnogo akcije, čije pripovedanje treba da bude ekonomično i neprimetno. Njegov crtež nije „upadljiv“ poput, šta ja znam onoga što je na Uncanny X-Men radi o Chris Bachalo ali je i mnogo lakši za praćenje i varenje. Strip koji ima moje tople preporuke.

 

Konačno, rekao bih nešto i o završetku DCNU Supermena i početku novog Supermen serijala kojima smo svedočili poslednjih par meseci.

 

Ja sam ranije na ovom topiku već poprilično detaljno pisao o nekoliko Supermen serijala koji su izlazili poslednjih godina i dosta nahvalio aktuelne verzije Action Comics i Superman magazina koje su do pred kraj DCNU avanture vrlo sigurno i ubedljivo pisali Greg Pak i Gene Yang. No, DC je mnenja da sve dobre stvari u strip-izdavaštvu dolaze kao posledica periodičnog ributovanja celog multiverzuma pa je sa najavom da se priprema Rebirth krajem ovog proleća, a koji treba da kritički preispita učinke DCNU i uspostavi novi status quo, i sam Supermen kao jedan od najinteresantnije mutiralih likova tokom ove četiri i po godine morao da posluži kao simbol (nove) radikalne promene.

 

Pri čemu, naravno, mislim da su morali da ga ubiju.

 

Ubijanje Supermena je od ranih devedesetih godina, dakako, popularan sport i DC, naravno, nije mogao da odoli ideji da poslednjih par meseci DCNU obeleži pričom nazvanom The Final Days of Superman razbijenom na osam nastavaka distribuiranih kroz čak četiri magazina (Action, Superman, Batman-Superman i Superman-Wonder Woman) a kojom će pokazati taj neki katarzični kraj karijere velikog, požrtvovanog heroja kome ni gubljenje moći ni gubljenje tajnog identiteta ni gubljenje velikog dela lepih uspomena vezanih za matičnu planetu Kripton nisu uspeli da okrnje ni delić herojske aure.

 

I ja bih im oprostio, zaista bih, čak i tu svinjariju sa potrebom da čitate četiri različita magazina da ispratite celu priču, da je ovo dobra ili zanimljiva priča. Ali nije.

 

Ono što je bilo dobro kod Action Comics koji je pisao Greg Pak bila je ta interesantna sociopolitička dimenzija serijala koji je Supermena približio običnim ljudima i tim nekim stvarnim problemima savremenog društva. Ono što je bilo dobro u Superman koji je pisao Gene Yang bila je humanizacija likova i njihova karakterna dubina čak i kada se radilo o sasvim outlandish kreaturama. No, Final Days of Superman je uzeo da piše veteran Peter Tomasi, DCjev dugogodišnji scenarista i urednik sa ogromnom kilometražom u ovom univerzumu i ono što je isporučio je predugačka, generička priča o od kartona izrezanom heroju koji se sprema da umre i pokušava da svet ostavi u dobrim rukama.

 

Sama postavka je mogla da iznedri dobar mada svakako patetičan strip o Supermenu koji se oprašta od prijatelja i – nepobeđen čak i na samrti – podseća se svega dobrog čemu je prisustvovao, ali Tomasi ove elemente stripa piše sasvim ravno i neubedljivo, promašujući sve moguće zicere da postigne emotivna zakucavanja. Kontrasta radi, Yang je na samo jednom jedinom panelu tokom kog Metallo umire u nekom od prethodnih brojeva Supermana kroz jednostavan dijalog ispisao više o heroizmu običnih ljudi nego Tomasi za svojih osam brojeva.

 

Druga stvar je to što se kroz Final Days of Superman mora postaviti i zaplet daljeg, post-Rebirth serijala o Supermenu i ova priča ima mnogo zbunjujućih scena sa ljudima koji za sebe tvrde da su Supermen (iako se vidi da nisu) i ljudima koji za sebe tvrde da su neko drugi (iako se vidi da su Supermen). Generalna ideja o integraciji pre-Flashpoint Supermena u novi univerzum – a zbog čega Supermen tog univerzuma mora da umre i skloni se sa scene – je dobra ali Tomasijeva izvedba je ravna i neinteresantna. Slab zaključak inače odličnog četvorogodišnjeg rada na najvećem superheroju svih vremena.

 

Sam Rebirth, koga je napisao Geoff Johns a nacrtala gomila crtača je, kako je to za DC sada već i uobičajeno, jedna salata scena i monologa koja treba da uspostavi temelje novog status quoa, oslonjena na muke Wallyja Westa koji pokušava da se vrati u „svoj“ univerzum i moram da priznam da za ovakve „tranzicione“ stripove nisam imao mnogo nerava ni kada ih je pisao Grant Morrison dok je Johns ipak scenarista čije su kreativne prednosti na nekoj drugoj strani. Rebirth je ekspozitorna uspavanka opterećena prilično nezgrapnim emotivnim aspiracijama i dočitao sam je iz dužnosti a ne iz zadovoljstva.

 

Pritom, sama ideja koja se ovde provlači jeste zanimljiva, makar na meta nivou: Westova teza je da je neko ukrao ovom univerzumu deset godina, da je Flashpoint (koga se on jedini u univerzumu seća) bio očigledno orkestriran od neke više sile koja je ributovanjem DC univerzuma htela da postigne neki svoj mračni cilj i da likovi u univerzumu moraju ovoga postati svesni jer ta sila od svog cilja neće odustati.

 

Da je ovo napisao neko drugi, a ne Johns, DC-jev aktuelni CCO i, uostalom, scenarista pomenutog Flashpoint, sve bi se i moglo čitati kao metafora za hubris inovacije i prezir ka tradiciji koji je omogućio DC-ju da renumeriše serijale stare po sedamdeset godina u pokušaju da privuče nove čitaoce, promeni korene decenijama starih likova i pokaki se po njihovim bizarnim ali još uvek zanimljivim biografijama, no ovako kako je, nisam siguran da li Johns uviđa koliko je njegov rat protiv samog sebe ironičan. Plus, Watchmen? Zaista? U 2016. godini? Niko u DC-ju nema ni jednu bolju ideju za to kako dalje stupati čvrsta koraka već se sve svodi na dalje eksploatisanje Alana Moorea? Buš lig.

 

I, iako je Gene Yang dobio da piše novi serijal o kineskom Supermenu, koji znatiželjno očekujem, to još nije krenulo da izlazi. Ali ono što jeste krenulo da izlazi je Superman koga piše – naravno – Peter Tomasi, direktan nastavak Final Days of Superman u kome naš „stari“ Supermen i „stara“ Lois Lane nastavljaju da žive na svetu koji sada više ne znamo je li njihov ili neki drugi, samo što sada imaju i sina.

 

Nisam za sada siguran koliko me zanima da čitam ovaj strip jer Tomasi za sada (izašla je tek prva epizoda) isporučuje izrazito generičku priču u kojoj je Supermen tek prop u pozadini dok je u prvom planu ideja da pratimo nastojanja njegovog predpubertetskog sina da izađe na kraj sa idejom da mu je otac Supermen a da i on sam ima supermoći koje treba da krije. Teško je pomisliti kako od takve premise na kraju izađe ovako dosadan strip ali Tomasi nije neki mladi, drčni indi scenarista koji je – poput Lemirea – dobio šansu da se igra u ogradici za veliku decu, niti holivudski vunderkind koji će doneti dah novog sveta starim likovima – poput Maxa Landisa – već okoreli DC profesionalac čiji je scenario za ovu prvu epizodu postiđujuće predvidiv i nezanimljiv. Da nam Alah da Yangovog New Supermana što pre, a i da vidimo na šta će da liči Action Comics u kome je glavni junak Lex Luthor…

Pročitani stripovi: Superman: American Alien

Pošto je prošle nedelje izašao i poslednji broj sedmodnevnog miniserijala Superman: American Alien koji je dobio dosta promocije od strane DC-ja stvarajući utisak da ovo nije tek još jedan regularni miniserijal o Supermenu, sa velikim zanimanjem sam ga i pročitao i prilično u njemu uživao. Istorija će pokazati da li će ovo biti strip sa značajem koji su imali nekih prošli radovi fokusirani na velikog plavog heroja – poput Birthright, Death and Rebirth, Man of Steel ili, dakako All Star Superman – ali nema sumnje da se u American Alien može osetiti jaka ambicija o novom utemeljenju Supermena u osnovne vrednosti koje su ga obeležavale tokom poslednjih sedam decenija. Ove nedelje DC započinje Rebirth, novi ribut celog svog multiverzuma koji će, kako najavljuju prikazi prvog broja, ponovo uspostaviti „stari“ DC kontinuitet i poslednje četiri i po godine svesti na još jednu alternativnu prošlost, a American Alien bi mogao biti neka vrsta osveženja Supermenovog porekla i nijansiranog doterivanja njegovih etičkih i socijalnih prioriteta za naredni period.

 

No, na stranu njegov budući uticaj, American Alien je naprosto lep i emotivan strip o mladom Supermenu koji se fokusira na njegove početke, od postepene manifestacije moći u detinjstvu  pa do prvih velikih pobeda u ulozi superheroja i zaštitnika Zemlje. Scenarista ovog serijala bio je sin Johna Landisa, Max Landis, mladi i uspešni holivudski scenarista koji je superherojske teme do sada ispitivao iz uglavnom indi i alternativne perspektive (Chronicle, The Death and Return of Superman), ali se veoma autoritativno dokazao i u srcu mejnstrima kreirajući zabavnu i humanizmom prožetu „novu“ istoriju Supermena koja na smislene načine analizira i komentarišemnoge za njega klasične motive.

 

Landisov Supermen-za-milenijalse je posmatran u nekim prelomnim fazama svog razvoja kao (običnog) čoveka, vanzemaljca i heroja, sa fokusom na propitivanje identiteta, moći, odnosa ka užoj i široj zajednici i Landis demonstrira, za filmske i TV scenariste prilično uobičajenu zanatsku superiornost u vođenju pripovedanja i dijalozima a u svakoj od sedam epizoda suptilno menja ton i ugao gledanja tako da se u zbiru dobija koktel drame, humora, horora, klasične akcije kao dobro osmišljena serija polaroida koji utemeljuju Supermena u vrednostima i moralu po kome ga danas poznajemo.


Landis je uspešan utoliko što Supermena humanizuje, prikazujući ga kao osobu čija je moralna i intelektualna superiornost u zrelim godinama rezultat teško izvojevanih borbi iz mladosti gde se adolescentski, tinejdžerski i kasnije YA Klark Kent borio sa teškim identitetskim pitanjima i životnim prioritetima ne sasvim stranim njegovim čitaocima.

 

Ovo je pristup koji je smisleno dopunjen promenama crtača za svaku sledeću epizodu. DC se isprsio za neke od najboljih izvođača na ovom polju (Jae Lee, Francis Manapul, Jock) pa su Landisove promene u glasu i vešta poigravanja humorom i saspensom sjajno ispraćena promenama u crtežu. Ovo, naravno, kreira određenu distorziju kada se strip čita kao kolekcija, ali u ovom slučaju, pošto i inače imamo na meniju vremenski odvojene delove jednog života, to ima smisla.

 

Iako je ovo poveliki kreativni dobitak za DC – po internetu se ovaj strip regularno poredi sa Morrison/ Quietly remek-delom All Star Superman – on je istovremeno i simptom određene DC-jeve kreativne nemoći. Onoliko koliko se dobija time da je holivudski talenat uleteo u tuču i napisao odličan strip o tome kako je Supermen postao Supermen, toliko se i demonstrira da DC-jevi urednici i kreativni oficiri naprosto nemaju dovoljno poverenja u aktuelne orijentacije svojih stripova. Konkretnije, ovo je pravi primer kako se kreativni talenat kalibra jednog Landisa može namamiti da radi DC strip gotovo isključivo ako mu se da dopuštenje da se bavi novim prepričavanjem (već načelno poznatih) korena velikog i poznatog lika. Kontast ovome je vreme u kome su ljudi poput Kevina Smita, Boba Gejla ili Breda Melcera pisali Green Arrow, Justice League, Daredevila ili Spider-mana u njihovim tekućim serijalima i bili inspirisani time da imaju na raspolaganju zrele heroje u kasnijim životnim fazama koje dalje mogu terati na nove strane, a ono kao da je nepovratno iza nas.

Možda je to i neizbežno, uzevši u obzir koliko DC sada često ide na fundamentalne promene i ributovanja svojih stripova (pa i Marvel sa svojim promenama likova i dovođenjem novih osoba u stare kostime) no to je i dalje interesantan signal kako – bez obzira na globalnu popularnost superherojskih filmova i interesovanje imena izvan zajednice strip-scenarista da rade stripove – do „pravog“ krosovera u mejnstrim zapravo teško može doći uzevši u obzir nestabilnu i večno promenljivu prirodu stripova sklonih čestim i radikalnim promenama kontinuiteta. Ovo je donekle prirodna nepomirljivost između hardcore gikova kojima je važan kanonski kontinuitet i žele da čitaju stripove koji u obzir uzimaju istorije od po pet, šest i sedam decenija publikovanja, i „kežual“ čitalaca koji znaju samo osnovne motive i rado će čitati strip koji se njima bavi ali nemaju vremena i snage da ulaze u komplikovane istorije i kanone. Landisov strip je napisan sa dubinom i elegancijom koje će ovi prvi svakako ceniti, a sa pažnjom da se ovim drugima pruži lako shvatljiva mapa ulaska u Supermenovu dušu i kao takav je odlično štivo, samo ne verujem da će išta promeniti.

Film: Batman vs. Superman: Dawn of Justice

Konačno sam odgledao Batman vs. Superman: Dawn of Justice i moji utisci su uglavnom povoljni ali prilično mi je jasno zašto se ljudima film u priličnoj meri ne dopada. Moja žena, kao kontrolna grupa kaže da joj nije bilo dosadno (Man of Steel joj je bio dosadan) ali opšti utisak joj je „čemu ovaj film?“ što, pretpostavljam, znači da centralna tema o moći i odgovornosti, o odnosu heroja i demosa i tome ko je kome važniji nije dovoljno efikasno plasirana u publiku.

Da prvo kažem da je jasno da Snyder ima generalni problem sa tonom. Film je vagnerijanski tragičarski ugođen i Snajdeorovo trejdmark mračnjaštvo i odsustvo kolorita iskombinovano sa Zimmerovim skorom (Junkie XL samo malo uspeva da ovome doda neku kvir notu ali to se jedva primeti) sve postavlja u jednu vrlo tevtonsku opersku atmosferu. Nije samo stvar u tome da publikum u bioskop hoće da ode da se zabavi, mada je to zaslužno za veliki broj primedbi, siguran sam, stvar je u tome da film uprkos tome što mu je jedna od centralnih tema pitanje humanizacije heroja i uspostaljanja njihove spone sa običnim svetom upravo to uspeva da spektakularno omaši. Verovatno dobrim delom i namerno, ali zato je promašio i publiku.

Dawn of Justice je klasičan primer poznije superherojske priče koja dolazi nakon origin storyja u kome junak pronalazi u sebi zatočnički poriv i demonstrira brigu za običnog čoveka. Ja sam inače smatrao da je prenaglašeno reagovanje kritike i publike na scene destrukcije u Man of Steel jer se svakako moglo argumentovati da su i u Whedonovim Avengersima civili ginuli off screen. Whedon je tu izbegao metak i u Avengers 2 napravio ekstra napor da prikaže scene u kojima se heroji brinu za bezbednost civila. Snyder, naprotiv, ceo film bazira na pitanju da li heroj uopšte koristi običnim ljudima ili ih samo dovodi u opasnost svojim aktivnostima koje više nemaju sponu sa stvarnim interesima tih ljudi i vezane su za njegove privatne ratove sa svojom galerijom neprijatelja. To je ta poznija superherojska priča koju pominjem, jedan obrazac koji traje već decenijama u superherojskim stripovima i sve očigledniji i u superherojskim filmovima gde heroji koji u početku legitimno štite svetinu od pretnji usmerenih na tu istu svetinu više zapravo ne biju bitke za opšte dobro nego imaju privatne sukobe sa svojim arhinemezama a svetina njima i nije primarno ugrožena i tu je samo da posmatra ili da bude kolateralna šteta.

Ovo se u superherojskim stripovima svakako može čitati kao metafora za nepoverenje civila u nosioce moći u društvu, bilo da su to tajne službe koje ratuju jedne protiv drugih, policija koja sa kriminalcima vodi bitku za premoć a ne za bezbednost građana, ili, u krajnjoj liniji političari koji se bore za glasove umesto da operativno čine sistem građanskim servisom.

Snyder, dakle, od Terrioa i Goyera dobija skript koji ovo tematizuje „namerno“, dakle pravi svestan i eksplicitan odmak od „naivnosti“ superherojštine (odnosno ugovora o suspenziji neverice između publike i autora) i ulazi u dijalog sa prvim filmom. I tamo gde su Whedon i Disney preko pitanja kolateralne štete prešli ideološki nepomirljivo pokazujući da ginu samo junaci a da nejač njihovim delanjem bude na kraju zaštićena, dakle ukucavajući čekićem koncept svetosti i mučeništva superheroja – uvek karakterističan za Marvel – dotle Snyder i Warner pokušavaju da budu „realističniji“ i da pokažu da heroji nisu ni nepogrešivi ni emotivno stabilni niti, u krajnjoj liniji, heroji iz mita već, jelte, heroji primereni trenutku.

Ovo je i nolansovski uticaj, naravno, čovek je ipak siva eminencija u pozadini ove produkcije i heroj koga masa zaslužuje vs. heroja koji je masi potreban, jelte, ali Snyder svojim postavljanjem čitave drame u uski krug likova gotovo potpuno isključuje građane iz jednačine i film se zaista završava kao superherojska tuča koja nema nikakve veze sa ičijim blagoutrobijem, već kao politički sukob između jedinki potpuno odvojenih od demosa (jedno božanstvo, dva dekadentna bogata naslednika, dva vanzemaljca). Mislim da je publici ovde problem da ovo čita kao ironični prikaz dekadencije moćnih koji će da pogaze svu travu dok se slonovski rvu i da se naprosto do ovog momenta dobar deo ljudi već isključio. Singer je mnogo pametnije odigrao završnicu u Days of Future Past prikazujući odnos moćnih prema narodu makar kroz ugrožavanje izabranih predstavnika naroda. Snyder, naprotiv, hrabro uklanja izabranu predstavnicu naroda i jedan mogući vektor humanizacije narativa već negde oko pola filma i mada je meni ovo bila emotivno najuspelija scena, ona svakako oduzima finalu tu dimenziju identifikacije gledaoca sa stvarima koje gleda na ekranu. Ako smem da napravim smelu paralelu: najgore ocenjeni film o Spajdermenu – drugi Webbov Amazing – zapravo nije tako loš film ali se završava takođe operskim finalom u kome je na delu posve ličan, intiman sukob i publici, iako je zapravo postavku odnosa koji se nasilno razreši u sceni pogibije Gwen Stacy gledala dva filma unatrag, ovo nije bilo dovoljno. Snyder pokušava da uvede novog Betmena, da ga na brzinu provede kroz vrlo strmi emotivni luk, prikaže Supermena kao humanizovanog heroja koji uprkos spoljašnjoj percepciji kao polubožanstva zapravo i dalje jeste dečko sa farme iz Kanzasa, da uvede Luthora, njega provede kroz određeni luk i onda uvede Doomsdayja koji će da obavi posao i bude oružje sudnjeg dana i presuda Supermenu – sve u dva i po sata. Pa, to je VRLO težak zadatak i nimalo olakšan easter eggovima i plantovanjem sabplotova za Justice League i ostale Warnerove filmove.

Snyderu treba čestitati jer je u mnogo čemu uspeo i centralna tema je na kraju i obrađena prilično čestito na relaciji Wayne-Kent-Lane-Luthor ali MNOGO, jako mnogo ovde ima pokrenutih pitanja, tema i elemenata zapleta koji ne mogu da dobiju adekvatno vreme na ekranu. Wonder Woman je, koliko god da mi se dopala, zapravo čist višak u filmu i troši vreme koje je moglo da bude iskorišćeno na malo više karakterizacije oba glavna junaka. Eisenberg je možda najslabija karika u filmu, ne krivicom glumca, jer je naslikan vrlo širokim potezima, pametan a lud, radi i za vladu al radi i protiv nje, ima agendu i tajni plan ali dok je agenda jasna, ona nije na kraju dovoljno prodiskutovana da bismo imali momenat u kome kažemo „Pa, da, vidim zašto je Luthor na kraju morao da preuzme stvari u svoje ruke“, a plan je, avaj, prilično sklepan, deus ex machiničan i neuverljiv na više nivoa. Momenat kada kreće sa rezurekcijom Zoda i kreacijom Doomsdayja deluje kao momenat u kome su Goyer i Terrio dobili memo da u filmu mora da bude i Doomsday pa nek se oni snađu kako znaju i umeju, pa su se pogledali, opsovali i napisali bilo šta, samo da se scenario na kraju jebiga završi.

Ovo je posebno problematično sa strane uverljivosti kad čujemo da je Betmen već dvadeset godina na poslu, dakle, pričamo o dve decenije istražnog i isledničkog rada najvećeg detektiva na svetu a koji na kraju bude uvučen u detinje prostu zaveru mahinacijama koje su naprosto bizarno naivne.

No, Snyder ovde svakako pokušava da kanališe vintage Millera i pored jasnih vizuelnih omaža Dark Knight Returns (pećina, oklop, scena sa biserima, snajperska puška…) i rečenica verbatim preuzetih od Millera, tu su i očigledni napori da se Betmen prikaže kao na ivici psihoze opsesivni viđilante aktivista koji više nema pravdu, pa čak ni osvetu na umu već samo ego iznad koga ne sme biti nikoga. Miller je ovo odigrao krajnje rizično (i na kraju uspešno) u DKR a posle se stropoštao niz merdevine u All Star Batman & Robin, dok je Snyder dovoljno uzdržan da ne razbije konzistenciju karakterizacije ali ponovo, ne daje nam dovoljno „normalnog“ Betmena da bismo mogli da primetimo da ovo nije ono kako Betmen inače treba da bude već da je i on sam žrtva sopstvenog kompleksa više vrednosti koji projektuje na Supermena. Mislim, ja to tako prepoznajem, ali fakat je da sam ja to rekonstruisao na osnovu jasnih spona sa Dark Knight Returns a ne da se to možda dovoljno jasno vidi u filmu.

Takođe, treba tu raspakovati metafore vezane za učestvovanje zapadnih centara moći u sukobima na teritoriji trećeg sveta – ovoga se film dotakne ali nema vremena da ga i razreši – pitanja vezana za odnos korporativnog, vojnog i civilnog političkog sektora (ponovo, Luthor kao nerazrađen lik koji se vadi iz rukava kad treba da se potera zaplet ali se ne postavlja dovoljno jasno u matricu odnosa moći u društvu da bi gledalac na kraju mogao da diskutuje je li u pitanju samo razmaženi edipovac ili postoji i element političke korpucije u onome što Lex može da uradi u sistemu i van njega). Naprosto, scenaristi su očigledno pored Dark Knight Returns i Death of Superman imali pred sobom i Azzarellov Lex Luthor Man of Steel, a verovatno i Azzarellov i Leejev Superman: For Tomorrow i ubacili šta god im se činilo da je relevantno ali je i ovako natrpan i dugačak film bio prekratak da se mnoge od tih tema razrade.

Ono što je velika stvar je da je ovde vehementno izbegnut klasičan „drugi film u serijalu“ motiv gubljenja moći ali s druge strane, ovo je i film koji mora da pribegne retkonovanju elemenata prvog filma ne bi li se prilagodio scenarističkim idejama pa tako kriptonit koga nije bilo u prvom filmu (tamo je Supermenu smetala atmosfera na brodu, prilgođena kriptonskim uslovima) ovde sada dolazi da bude… er… Supermenov kriptonit. Takođe, film ima Wonder Woman u solidnoj wish fulfillment roli ali ima i viktimizaciju žena (Lois Lane više no jednom i skoro šokantno, praktično BDSM prikazivanje Marte Kent), ima nuklearnu detonaciju na koju niko ne stigne da reaguje jer film nema vremena, ima neobične elemente stripovske stilizacije (Betmenovi košmari i vizije, Supermenov razgovor sa Džonatanom Kentom) koji se ne uklapaju u opšti ton i tačno jedan momenat situacionog humora koji iako meni simpatičan još u trejleru odudara od svega drugog u filmu do te mere da je vrlo awkward i niko se u bioskopu nije nasmejao.

Ali Snyder je vizuelno sebe rafinirao i film ima nekoliko jako lepih scena koje su, čak, usuđujem se da kažem understated uzimajući u obzir ko ga je režirao. Kada Supermen onesvešćen pluta u orbiti oko zemlje pa ga obasjaju zraci Sunca i njemu bude bolje – to je jako lepo i pažljivo intonirano.

U konačnici, mislim da je Warner ovde u situaciji da mora da gubi pare samo da bi bio drugačiji od D/Marvela (i sada i Foksa koji je sa Dedpulom promenio pravila igre do te mere da dok ovo kucam, Suicide Squad čiji je trejler išao ispred filma prolazi kroz reshoot da bi bio „more fun“) i da je ovo film koji postavlja smela pitanja i na njih ne daje lake odgovore zakopan ispod filma koji ima na silu nakalemljeno pesničenje sa Doomsdayjem i kameo pojavljivanja Flasha, Cyborga i Aquamana a što zbunjuje gledaoca i zamagljuje mu pogled na centralnu temu koja je obrađena u krajnjoj liniji dosledno i zapravo mnogo elegantnije nego što bih ja od Snydera uopšte očekivao. Mislim da će Civil War ovo da pregazi na boks ofisu tako jako – jer se bavi praktično istom temom ali će imati Marvelov humor i humanizaciju, iako neće imati Snyderovu smelost da mnogo toga ostavi u podtekstu – da će u Warneru da bude grdnih potresa i novih pitanja kako i kuda treba da se ide dalje. To jeste šteta ali to je superherojski film koji zaslužujemo ako već ne onaj koji nam je potreban.