Pročitani stripovi: 15. Decembar 2015. godine

Pošto je turkmenistanska Ruskinja koje je bukirala moje karte za put od Srbijice do Belgije insistirala da JAT više ne postoji a Er Srbiju ne priznaje (studirala je u Nemačkoj i to je verovatno ostavilo trajnu traumu), posledica je bila da sam prošle nedelje umesto gospodski, tojest direktno, do Brisela putovao i iz njega se vraćao menjajući letove i obilazeći zapadnoevropske aerodrome kao neki posebno ambiciozni beskućnik. No, srebrni pervaz na tom oblaku je, dakako, bila prilika da pročitam mnogo stripova, pa sam to, presecano sesijama igranja Street Fighter Alpha 3 MAX, i radio.

 

Black Hood zvuči kao parodija na superherojski strip i… pa, u određenom smislu moglo bi se reći da ovaj ovogodišnji serijal od pet brojeva (sa tendencijom nastavljanja) to i jeste. Mada mu to nije primarna intencija.

 

Black Hood je u principu veoma star IP i potiče još iz četrdesetih godina prošlog veka. Iako je tadašnji strejt superherojski Black Hood uživao određenu popularnost, četrdesete su bile i groblje te prve faze superherojskih stripova pa je i on nestao posle samo jedanaest epizoda i pojavio se ponovo tek 1983. godine. Naravno, tada je nestao posle samo tri epizode, pa je onda 1991. godine DC kupio prava i izgurao svega 13 brojeva pre otkazivanja serijala. Strip o urbanom borcu protiv zločina koji se krije ispod crne kapuljače – ovo je, izgleda koncept koji ne mođe da potraje.

 

Bilo kako bilo, iz nekih neobjašnjivih i bizarnih razloga, najnoviji Black Hood izlazi za imprint Archie Comicsa, Black Circle i u pitanju je, protivno onome što bi čovek očekivao od ovog femili frendli izdavača, mračna, sirova urbana kriminalistička drama gde su superherojski elementi samo u naznakama.

 

Duane Swierczynski je radnju svog Black Hood smestio u rodnu Filadelfiju i prva, petodelna priča u velikoj meri igra na kartu autentičnosti mesta na kome se događa, šmeka prljave, žive urbane sredine gde narkodileri vladaju zapuštenim ulicama zaštićeni blagoslovom korumpiranih gradskih funkcionera. Swierczynski ima dosta iskustva sa crime/ pulp prozom i njegov Black Hood se oslanja na naturalizam i sirovost mnogo više nego na herojske trope. Ovde nema pomena o supermoćima i građenju klasičnog herojskog imidža. Njegov Black Hood je policajac teško povređen na dužnosti koji se potom navlači na jake analgetike i onda tako neosetljiv na bol izlazi maskiran na ulicu da mlati sitne kriminalce i, eventualno, pleni njihove štekove narkotika da bi suplementovao sopstvenu terapiju.

 

Ne pričamo, dakle, o vrlom heroju, pa čak ni o simpatičnom antijunaku, Greg Hettinger je čovek teran napred pre svega impulsom da nekako izađe na kraj sa konstantnim bolom koji trpi, i zaplet u koji upada ga gotovo slučajno dovodi do razmontiravanja kriminalno-političkog zločinačkog udruženja koje drma gradom. Naravno, Swierczynski vešto ubacuje elemente izgradnje karaktera, nenametljivih dilema koje se valjaju rešiti u hodu, sporednih likova koje Hettingeru pomažu da dotakne ostatke humanizma u sopstvenoj sociopatskoj prirodi i ovo je strip koji se bez previše iznenađenja ali sigurno dokotrlja do kraja svoje prve priče.

 

Ono što donekle iznenađuje je da je odabrani pripovedni postupak relativno „nestripičan“. Swierczynski mahom priča kroz titlove, a crtež je maltene samo ukrasna ilustracija. Srećom, kako je serijal nacrtao Michael Gaydos, čovek rođen da radi surove krimiće i samo silom prilika primoran da se bavi superherojima, ne smeta previše što je Swierczynski sebe postavio u tako dominantnu ulogu. Gaydosov crtež je istovremeno naturalističan i groteskan, primeren mračnoj, beznadnoj atmosferi stripa, a opet dovoljno čist i jasan da tekstu pruža ravnopravnog parnjaka u vođenju narativa. Dobar početak za ovaj tandem i za relansirani Dark Circle Comics.

 

 

Dalje sam nastavio sa češljanjem recentnog autputa meni dragog Warrena Ellisa. Supreme Blue Rose je sedmodelni serijal koji je prošle godine Britanac uradio sa zemljakinjom poznatom nam po umetničkom imenu Tula Lotay (iza koga se krije relativno mundano ime Lisa Wood) i u pitanju je zbilja neobično uparivanje, ne samo scenariste i crtača (crta…kinje?) već i tematske orijentacije i izvođačkog postupka.

 

Naime, Supreme Blue Rose je, najgrublje rečeno, strip o stripovima. Ellisu nije strano da kroz svoje radove analizira popularnu kulturu, ili da polemiše sa istorijom stripa, omiljeno mu je istraživanje alternativnih istorija u kojima superherojski stripovi nisu postojali jer su prethodeći im palp-heroji bili uspešniji, pa je i Supreme Blue Rose donekle meditacija o superherojštini-koja-se-nije-dogodila, ali ovog puta izmeštena respektabilno daleko od žanra herojske fantazije.

 

Supreme Blue Rose je strip značajno bliži kombinaciji weird-fantasyja i naučne fantastike i, zapravo, oslanja se mnogo više na onirizam i namerno zbunjivanje čitaoca nego što bismo navikli od inače hladnog, racionalnog, ciničnog Ellisa. Nominalno, ovo je strip u kome bogata firma koja se bavi istraživanjem angažuje prodornu novinarku da ispita natprirodni fenomen u malom gradu na severu SAD, ali stvari izleću sa šina već u uvodu prve epizode. Snoliki pasaži i odlasci u poetsko izražavanje nisu potpuno strani Ellisu ali retko su u njegovim stripovima postavljeni ovako prominentno u radnju, sa verom da će čitalac da se probije kroz njih i dosegne razumevanje do kraja poslednje epizode uprkos gotovo potpunom odsustvu klasične „akcije“. Ellis ovde gotovo da kanališe Granta Morrisona kombinujući neobjašnjene scene iz snova sa pojavljivanjem oživljenih palp/ stripovskih junaka, referencama na (fiktivne) pop-kulturne artefakte koji pojašnjavaju svet u kome se priča događa, sve to na kraju dovodeći do iznenađujućeg raspleta koji komentariše stripovske multiverzume i prakse njihovog ributovanja. Supreme iz naslova je, naravno, Supreme koga je za Image Comics pre malo više od dve decenije kreirao Rob Liefeld, jeftina kopija Supermena kojom se kasnije na svoj osoben metafikcionalni način bavio i Alan Moore, tako da je Ellisov Supreme Blue Rose nastavak polemike Britanaca koji superherojskim stripovima imaju neobičan odnos ljubavi i antagonizma, sa američkim principom eksploatacije svojih ikona u ime godišnjeg obrta firme.

 

Zvuči cinično, ali Supreme Blue Rose nije ciničan rad, Ellis ovde piše neke od svojih najsenzitivnijih ženskih likova i rasplet do koga dovodi strip je daleko od otvorenog neprijateljstva koje je karakterisalo finale njegovog Black Summer pre neku godinu. Supreme Blue Rose se najviše bavi fasciniranošću potencijalom u rukama kreatora koji imaju moć da univerzume uništavaju i kreiraju iznova, sa nekim izmenjenim pravilma – uostalom, nije li sam Ellis za Marvel radio kao arhitekta na ributovanju New Universuma i soft ributu Iron Mana – i Ellis dopušta svojim likovima da okuse deo ove fascinacije. To je efektno.

 

S druge strane, ovo jeste strip koji čitaoca namerno zbunjuje najveći deo vremena a onda mu rasplet nudi bukvalno kroz razgovor likova koji sve objasne jedni drugima pa je i legitimno primetiti da možda neće biti po meri svakog čitaoca, pogotovo ako nije upućen (ili zainteresovan) za superherojski strip ili Supremea, ali i ako očekuje da vidi otvorenije superherojski pristup u radu.

 

Opet, čak i da vam se ne dopadne strip kao celina, Tula Lotay pleni svojim ilustratorskim tehnikama koje uspevaju da potpuno oneobiče obične prizore a da one oniričke učine uverljivim. Njeno oslanjanje na modni dizajn je čudan ali efektan kontrapunkt Ellisovom pisanju i uspeva da kanališe tu atmosferu uhvaćenosti između nekoliko promenljivih realnosti koja je centralna za razumevanje radnje. Interesantan, pomalo neobičan rad za Ellisa i potpuni trijumf za Lotayjevu.

 

 

Sa superherojske strane žice, konačno sam dočitao Inhuman Charlesa Soulea, petnaestodelni serijal započet prošle godine koji bi mogao da ima velikog uticaja na dalji razvoj Marvelovih stripova.

 

Naime, i vrapci na grani znaju da, uprkos popularnosti (i priličnom kvalitetu) koje uživaju X-Men stripovi poslednjih godina, Marvel želi da pažnju publike usmeri na drugu stranu. Kako filmove sa X-men tematikom i dalje pravi Fox pa Marvel dobija samo bedne pare za licencu i kako je Isaac Perlmutter psihopata, javna je tajna da se i u stripu nastoji da se Inhumans nametnu kao validna alternativa mutantima, ne bi li se sa kasnijom filmskom adaptracijom dobio serijal jednake marketinške snage kao što su X-Men.

 

Lično mi to deluje kao potpuno sulud plan, a to kažem kao čovek koji je uvek voleo Inhumanse u svim njihovim, srazmerno retkim inkarnacijama, jer nisam siguran da se gotovo konstantno visoka popularnost X-Men tokom poslednjih četrdeset godina tako lako može doseći za godinu-dve agresivnim marketingom, pa ma kako stripovi bili dobri. Opet, možda je Ike Perlmutter samo pametniji od svih nas i rezonuje da su Guardians of the Galaxy postali box office smasher uprkos činjenici da taj strip skoro nikada niko nije čitao, te da se nešto slično može postići sa Inhumansima.

 

Bilo kako bilo, Marvel nije odveć suptilan u naporima da udene Inhumanse u tekuće priče u svojim stripovima, pa je tako i jedan od pančlajnova DOGAĐAJA Infinity bilo aktiviranje terigenske bombe koje je obezbedilo aktiviranje latentnih genetskih potencijala u do tada „običnim“ ljudima širom planete. Kako su Inhumans zapravo potomci ljudi na kojima je vanzemaljska rasa Kree genetski eksperimentisala, u nastojanju da kreira kvalitetnu vojsku za svoj međuzvezdani sukob, genetski potencijali o kojima pričamo imaju solidno narativno opravdanje da daju ljudima korisne supermoći.

 

Inhuman se, dakle, bavi periodom posle aktiviranja terigenske bombe i pada grada Attilana, mesta na kome je većina Inhjumansa živela (a koje je, pošto je ovo superherojski strip, menjalo svoju lokaciju tokom godina), posle nestanka njihovog kralja, Black Bolta, u periodu kada Inhumans pokušavaju da pronađu svoje mesto pod suncem u radikalno promenjenim uslovima. Novi Attilan se osniva na domak Njujorka, a kralica Meduza mora da se bori sa neprijateljstvom koje prema došljacima osećaju „obični“ ljudi dok pokušava da sagradi naciju koja će istovremeno dati azil desetinama i stotinama novih, zbunjenih ljudi koji na traumatičan način stižu do saznanja da nisu obični i da ne pripadaju ljudskoj rasi na konvencionalan način.

 

Ako ovo zvuči neobično poznato to je jer Marvel ovde čini ne preterano prikriven napor da motive do sada rezervisane za X-Men stripove (rabljene kroz Utopia X, X-factor, Generation Hope itd.) prilagodi Inhumans predlošku.

 

Za potrebe pisanja ovog stripa odabran je Charles Soule, nakon što je Matt Fraction pola godine bezuspešno pokušavao da kreira pič koji bi odgovarao Marvelovim urednicima. S obzirom da su se Fraction i Marvel nedugo potom manje-više potpuno razišli, reklo bi se da je u pitanju bio samo simptom njegovog generalnog zasićenja superherojštinom proizvođenom u korporacijskom okruženju. Soule za sada nema taj problem, sudeći po abnormalno velikom broju serijala koje piše u isto vreme (toliko, zapravo, da se pitam kada stiže da se bavi svojim stvarnim pozivom – pravom) i njegovo izvođenje u Inhuman je prilično precizno, sigurno i na liniji koju je izdavač zacrtao.

 

Inhuman istovremeno pokazuje i kako je biti novoprobuđeni vlasnik impresivnih supermoći (Inferno) ali i kako izgleda biti kraljica prognanog naroda koga mrze i plaše ga se a koja mora da se paralelno nosi sa problemom gubitka muža i antagonizmom drugih Inhumans frakcija koje ne prezaju od vrlo agresivnih metoda da ostvare svoje političke ciljeve. Iako serijal nema potpuno sigurnu narativnu trajektoriju, Soule uspeva da plasira nekoliko bitnh centralnih ideja i čitav taj koncept nacije koja se oporavlja od masivne traume između ostalog time što integriše nove članove u svoj korpus je prilično zdrav.

 

Ono što se svakako primeti je da je deo stripa koji bi se bavio „dvorskim“ intrigama ovde ponešto u drugom planu. Inhumansi ranije nisu bili samo X-Men pod drugim imenom i njihova je diferencija specifika bila upravo u tome da je mutiranje rađeno u kontrolisanim uslovima, kroz formalan socijalni ritual i društvo podešeno da apsorbuje efekte (ponekad i neželjenih) mutiranja, te da je njihova socijalna izolovanost od ostatka planete (dobar deo svoje istorije proveli su na Mesecu, uostalom) dala mogućnost za kreiranje priča bližih Game-of-Thronesolikim spletkama nego klasičnom superherojskom meleu. Soule se trudi da ima i ovaj element narativa ali on je svakako potisnut potrebom da se Inhumansi približe X-Men koordinatama. Ipak, Marvel, ako ništa drugo, nikada nije imao problem da menja temeljne postavke svojih stripova kada je to izdavačka politika diktirala i Soule ovde disciplinovano korača u stroju.

 

Crtački, prvih pet epizoda ovde radi Joe Mad i prijatno ga je videti, pogotovo jer pazi da ne pretera sa spektaklom i ugrozi pripovedanje. Kasnije se crtači smenjuju ali Ryan Stegman odrađuje najveći deo posla i stvari su kako treba. Posle Secret Wars ributa Inhumansi imaju mnogo prominentnije mesto u Marvelovim planovima a ovaj je strip solidan temelj da se na njemu gradi.

 

Preko puta (to jest, sada preko cele Amerike, na zapadnoj obali), kod DC-ja sam pročitao njihov digitalni strip Infinite Crisis: Fight for the Multiverse i meni je to bilo iznenađujuće prijatno. Naravno, menadžment očekivanja je bitan i treba znati u šta se čovek upušta kada posegne za ovakvim stripom. Na prvi pogled, ovde nema mnogo sreće: u pitanju je nedeljni strip koji je izlazio samo digitalno, a pravljen kao prikvel za Warner Interactive MOBA igru koja je bila zvanično lansirana ovog Marta a zatim, pošto je bara ipak premala za tolike MOBA krokodile, ubijena gašenjem servera već u Avgustu. U normalnim uslovima ne bih se ni trudio da čitam takav strip, ali – kada ste stisnuti u Lufthansinom avionu između nekoliko asocijalnih muškaraca zablenutih u svoje telefone, sa sve slušalicama na ušima, posegnućete i za nezamislivim. Na ovo treba dodati i da je Injustice, drugi DC-jev digitalni strip rađen kao prikvel za videoigru meni jedno od najprijatnijih iznenađenja poslednjih par godina, kao i da je scenarista IC:FTM bio Dan Abnett.

 

I, sad, nisam mogao a da se sa osmehom ne prisetim kako je sam Grant Morrison u sopstvenom serijalu Multiversity ispisao izmišljene (ali na realnosti čvrsto zasnovane) čitalačke komentare koji su Multiversity osuđivali kao strip „čudan samo da bi bio čudan“ i uz vapaj pitali „zašto jednom za promenu ne urade staromodnu pustolovinu“. Da se ne kaže da DC ne izlazi u susret i najperverznijim zahtevima fiktivnih čitalaca, Infinite Crisis: Fight for the Multiverse je upravo to: staromodna pustolovina koja kreće od istih premisa kao Multiversity – multiverzum je ugrožen, neophodno je sakupiti heroje iz različitih univerzuma kako bi ga spasli – ali gazi sasvim drugom stazom.

 

Dan Abnett nema apsolutno nikakve metafikcionalne, filozofske, esejističke ili komentatorske ambicije u ovom stripu, IC:FTM je zaista staromodan po pristupu i zasniva se na prostoj primamljivosti ideje da na raspolaganju imate 52 alternativna univerzuma iz kojih možete da odaberete pregršt varijacija na poznate superheroje, sastavite zabavan tim i onda taj tim pošaljete u prostor između svih univerzuma ne bi li u minut do dvanaest spasao sve što postoji i što je ikada postojalo, herojskim poslednjim stajanjem na barikadama na koje nasrću čudovišta onostrana.

 

Abnett je, naravno, veteran superherojštine kosmičke provinijencije i mada bi bilo svakako preterano porediti ovaj strip sa remek-delom koje su on i Andy Lanning kreirali sa svojim Guardians of the Galaxy i satelitskim kosmičkim stripovima, IC:FTM rabi neke slične elemente koji ga čine šarmantnim štivom. Drugarstvo između veoma razlčitih superheroja skupljenih iz egzotičnih univerzuma, lakoća skakanja između univerzuma, uletanje glavačke u sukobe za čije bi razumevanje bilo potrebno nekoliko semestara komparativne istorije – Abnett svesno i vešto koristi one bazične superherojske motive, poput požrtvovanosti i jedne do naivnosti temeljne vere u dobro tako da strip dobije željenu „staromodnu“ patinu a da to ne deluje isforsirano.

 

Naravno, trejdof je da ovde nema previše prostora za razvoj likova i nekakve njihove unutrašnje živote, ovde čak i ne vidimo ni jedan civilni identitet superjunaka koje pratimo ali fer je reći da to ni ne nedostaje. Dinamično pripovedanje o borbi sa dve separatne multiverzalne pretnje je takvo da čitalac sasvim prihvata da je ovo strip o pesničenju sa monstrumima  i sa likovima koji su definisani kroz dobro plasirane dosetke i uzgredne komentare u borbi. Abnett, naravno, ume da u sve ubaci i malo intrige, pogotovo kroz lik Alexandra Luthora iz Gaslight univerzuma koji je interesantna varijacija na psihopatskog Lexa Luthora koga dobro znamo i koji dodaje dobrodošlu nijansu sivog u inače veoma crno-belu podelu likova. Ostali likovi su opet zanimljive i zabavne varijacije na poznate nam DC junake, ali ne treba od njih očekivati previše dubine.

 

Kao ni previše konzistentan crtež. Ovo je strip čiji agresivni nedeljni tempo i digitalno publikovanje diktiraju čestu rotaciju relativno malo poznatih crtača, ali stvari su uglavnom na sasvim prihvatljivom nivou. Neki od elemenata dizajna su i zapravo prilično nadahnuti, pogotovo vitez Harold Jordan (sa aluzijama na samurajski oklop u svojoj opremi) i briljantni Mecha-Superman. Mali strip sa malom ambicijom ali sa dovoljno srca da mi izmami osmeh svakih par strana.

 

Drugi DC-jev strip koji sam čitao je New Suicide Squad i ovo je, mislim da je legitimno reći, jedan od onih stripova koji se mogu okarakterisati onim polu-ciničnim/ poludobronamernim „so bad it’s good“.

 

Otkada je DC ributovao svoj multiverzum, jedan od meni najzabavnijih serijala je bio upravo Suicide Squad dok ga je pisao Adam Glass baš jer se nije previše brinuo za ostatak izdavačkog korpusa. Za razliku od ozbiljnih Betmena, Wonder Womana i Supermana, Suicide Squad je bio agresivno frivolan strip o ekipi supermoćima opremljenih psihopata koji su ucenom (bukvalno, eksplozivom ugrađenim u glave) primorani da odrađuju deniable operacije za američku vladu. Originalni Suicide Squad koji je osmislio John Ostrander je bio postavljen na iste osnove a Glass je samo pomerio regler za jačinu par santimetra na gore i demonstrirao koliko apsurdno nasilne stvari postaju kada imate tim čiji je moralni kod gotovo sasvim izgrađen na nihilizmu. Povrh toga, Glass je imao osećaj za veoma crni humor i uspevao da sveopšti pokolj zaodene u apsurd taman toliko da se čitalac dobro zabavlja iako je potpuno svestan da je ovo strip u kome nema za koga da navija.

 

Kada je Glass zamenjen Alešom Kotom strip kao da je najednom izgubio dah i mislim da je DC dobro učinio što ga je u hodu ributovao tako da već nešto više od godinu dana čitamo New Suicide Squad. No, izbor Seana Ryana za scenaristu je, ah, iznenađujući. Ryan je značajno poznatiji kao urednik nego kao scenarista i ovo mu je praktično prvi tekući serijal koji radi u ovoj ulozi (uglavnom je za DC i Marvel do sada pisao pojedinačne epizode) pa se time može i objasniti da mu je pripovedanje pomalo… trapavo?

 

Ne da je ovo neki tehnički nedostojan strip, Ryan se trudi da ima i dinamičnu akciju  u prvom planu gde gledamo naše (anti)junake kako krvare za Truth, Justice & American Way, ali i dalekosežnije zaplete koji se tiču igrarija u američkoj administraciji, sasvim na tragu Glassovog predloška, no za sada nemam utisak da on tu zapravo zna šta radi. Epizode koje se događaju u birokratskoj pozadini ne deluju kao da imaju primetnog učinka na dešavanja na terenu i vice-versa, ma koliko veliko sranje da Task Force X napravi u nekoj dalekoj zemlji gde su poslati da izvrše atentat a završili dižući u vazduh pola grada, nema se dojam da se to negativno odražava na percepciju američke spoljne politike.

 

A što bi mogla da bude jedna od potentnijih narativnih grana ovog stripa.

 

No, ako ništa drugo, Ryan još više zaoštrava odnose u timu. Task Force X je i do sada bio skupina socijalno nefunkcionalnih jedinki čiji je psihopatološki profil zaista jedino moguće korisno plasirati kroz samoubilačke akcije nereda i destrukcije i međusobna trvenja su bila očekivani deo programa. U Ryanovom slučaju tim postaje toliko nefunkcionalan da je to ponavljajuća tema od priče do priče, sa misijama koje rutinski bivaju pogrešno planirane, divljački improvizovane i zatim napuštane na pola puta jer članovi tima shvataju da im je draže da svi drugi izginu nego da se postigne zacrtani cilj. Uz insistiranje na intenzivnom grafičkom nasilju i destrukciji ovo je strip čiji je spektakl na kraju dana, prilično jeftin ali i radi posao. Skoro kao neka verzija stripovske brze hrane.

 

Crtači na serijalu (Tom Derenick, Philippe Briones…) su tako i adekvatno birani da proizvode neuredan, krvopljusan crtež gde gotovo da nema lepih ljudi a superherojska elegancija i snaga su elementi pretnje u jednom svetu gde ste svesni da svakog časa neko može da vam pesnicom otkine glavu.

 

Konačno, pročitao sam i svih dvanaest do sada izašlih epizoda fantazijskog serijala Umbral koga za Image od pretprošle godine rade autori dugovečnog postapokaliptičnog serijala Wasteland, Anthony Johnston i Christopher Mitten i koji je trenutno na dužoj pauzi, a publika se sekira jer je priča prekinuta na zbilja zanimljivom mestu.

 

Umbral mi je preporučen kao izvrstan primer savremenog fantazijskog stripa koji se ne guši u pokušajima da čitaocu plasira klasičan/ starinski mač-i-magija ugođaj već koristi svoje motive da priča dinamičnu i modernizovanu priču zasnovanu na poznatim premisama.

 

I to je zapravo sve prilično tačno. Umbral, smešten u pseudosrednjevekovnu pseudoEvropu je low-fantasy strip ne zato što u njemu nema „viših“ koncepata poput magije, onostranog i natprirodnih bića već zato što su likovi i situacije u kojima se oni nalaze srazmerno sirovi i skloniji psovanju, nasilju i tuči nego pseudoarhaičnim monolozima o plemenitosti, časti i dužnosti. Heroji ovog serijala su jedna devojka-lopov, pola milenijuma star čarobnjak koji je prestao da se bavi magijom, žena-krijumčar i intelektualac-ubica koji pritom pripada jednoj od manjinskih rasa u svetu gde se radnja događa. Zaplet se vrti oko pokušaja demonskih stvorenja s onu stranu sna da zavladaju ljudskim svetom, ali radnja je uglavnom bazirana na nastojanju protagonista da pobegnu što dalje od centara političke i vojne moći u kojima će stradati ako se sazna da jedno od njih nosi predmet koji bi mogao da preokrene situaciju u ratu između dva sveta. Ima tu raznih intriga, frakcija koje pokušavaju da članove družine pridobiju za sebe zastrašivanjem ili podmićivanjem, ima mnogo momenata vrtoglave akcije, ali Umbral se izdavaja od uobičajenog akcionog fentezi stripa svojim insistiranjem na ženskom glavnom liku i rešenjima koja nisu UVEK u domenu superiornog naoružanja i mačevalačke tehnike.

 

Moj problem sa Johnstonom je često taj da je njegovo pripovedanje skokovito, često neprirodno montirano tako da se i ovde povremeno hvatam da nemam pojma ko su likovi koje gledam ispred sebe već nekoliko strana. U Umbralu je taj problem još i uvećan time što demoni mogu da posedaju ljudska tela pa ni likovi ni čitalac nisu sigurni koga zaista imaju ispred sebe. Kad se na to doda brz tempo stripa, stalno uvođenje novih likova ali i elemenata istorije i sociologije sveta u kome se sve događa, pa izletanja u demonski svet i u poduku o magiji, fer je reći da je Umbral imao više momenata, pogotovo u prvoj priči na kojima sam se zapitao da li ću zaista da ovo čitam dalje. Nije me bilo briga za likove, njihova mi je herojska potraga (Lord-of-the-Rings-ali-za-žene-plus-u-zaista-low-fantasy-setingu) bila nezanimljiva a i Mittten je često svojim crtežom doprinosio konfuziji, kreirajući scene na kojima se ne vidi šta se zapravo dešava.

 

Opet, istrajao sam jer Johnston i Mitten imaju šarma i u krajnjoj liniji, strip sa ambicijom da legitimiše ženski glavni lik koji nije borac ali nije ni dama-u-nevolji u ovakvom mizanscenu ima na svojoj strani svežinu ideje. Vremenom su mi se likovi omilili a srž drame sukoba dva sveta postala istaknutija tako da mi je do kraja Umbral prijao. Plašim se da slaba prodaja na kraju znači da nastavka neće biti (poslednji broj je izašao u Januaru i od kada je Johnston objavio da će morati da se vidi kako da se ide dalje, nema vesti o narednm epizodama) što je na kraju šteta jer mi se ovaj originalni serijal ipak dopao.