Film: Jojo Rabbit

Kada je pre par godina Taika Waititi najavio da će raditi Jojo Rabbit, sarkastičnu komediju o nemačkom klincu u vreme Drugog svetskog rata kome je najbolji imaginarni prijatelj – Adolf Hitler, to je delovalo kao prava stvar. Waititi je pažnju sveta (i producenata) uspelo skrenuo na sebe perfektnim melanžom akcije i komedije u trećem Toru, pokazujući da svoj tradicionalni low-budget humor i energiju ume da skalira i na veće produkcije, pa je satira koje će kroz sprdnju i zajebanciju imati šta da kaže o našem deljenom aktuelnom istorijskom trenutku i tom nekom povratku nacizma za sto svakako izgledala dobro odabrana kao medijum za režisera (i scenaristu) koji bez obzira na često lowbrow humor zapravo ima nešto i da kaže. Pogotovo je činjenica da je Waititi Novozelanđanin, dakle izmešten iz glavnih centara „rasprava“ koje se danas vode na temu nacizma, a da ipak ima i lični ulog, zahvaljujući jevrejskom poreklu po majci, delovala kao da ćemo sa Jojo Rabbit dobiti svež, energičan iskaz.

 

No, moram da priznam da su me trejleri za film malčice ohladili jer je Jojo Rabbit u njima delovao maltene kao jedna od desetina HBO serija koje trenutno ne gledam pošto osim duhovite premise nemaju da ponude mnogo supstance. Utoliko, film sam eskivirao kada je zimus ušao u bioskopsku distribuciju (bar mislim da je bio kod nas u bioskopima) i sinoć ga, da zatvorim krug, pogledao – baš na HBO.

 

Jojo Rabbit je vrlo vešto sklopljen, prijatan film raskošnog kolorita i odlično odmerenog trajanja koji umešno igra na granici između farsične komedije i dostojanstvene ljubavne priče i koji, začuđujuće, ima vrlo malo toga da kaže svoju odabranu temu. U neku ruku, deluje mi da je Waititi zapravo direktnim ulaskom u visoki koncept sebi malčice pucao u nogu, stavljajući TEMU u samo središte filma i sebe onda terajući da o njoj sve vreme priča, umesto da je, kao u svojim nezavisnim novozelandskim produkcijama išao na žanrovskiji pristup a onda komentar i „diskurs“ čuvao za podtekst.

 

Naravno, kada imate film u kome Jevrejin igra Hitlera to po definiciji kreira „diskurs“ i ponovo, reklo bi se da Waititi zapravo nije imao nameru da Jojo Rabbit bude zaista visoki koncept i da mu je literarni predložak, roman Caging Skies autorke Christine Leunens dao osnovni ton gorkoslatke ljubavne priče pričane na pozadini pozadine holokausta, koja će vremenom postajati sve mračnija a da je onda satirična komedijaška nadgradnja došla kao potreba da se nađe spona sa „starim“ Waititijem.

 

Ovo donekle može da objasni izvesnu tonalnu neravnotežu kakva Waititiju nije svojstvena. Jojo Rabbit u nekim momentima ima vrlo iskrene momente čistog patosa sa instancama nepatvorene emocije i autentične tragedije, a što dolazi iz Leunensinog predloška, ali onda veoma insistira na farsičnom humoru, kao da se brine da ga ne shvate baš TOLIKO ozbiljno. Zapravo, najuspelija dramska scena je peak Waititi, ona u kojoj Sam Rockwell ima završetak svog „luka iskupljenja“ i drama (i tragedija) se događaju u prolazu, čak u „off-u“, dok glavni junak postaje svestan njihovih razmera tek sa zadrškom, nudeći autentičnu zbunjenost i stravu desetogodišnjaka koji se suočava sa demoliranjem svoje realnosti i susreće se sa „stvarnim“ svetom.

 

Kao što se uglavnom i zna, osnovni koncept filma je upravo u tome da desetogodišnji protagonista ima sasvim osobenu realnost, odrastajući sa majkom u poznim godinama Trećeg rajha, negde u Nemačkoj (ili Austriji, gde se roman događao?) (koja je ionako bila anektirana Nemačkoj, jelte) i idolizujući Hitlera do mere patologije. Roman, kao i film, ovu patološku dimenziju mudro izvrću u smeru komedije, i Waititi je sasvim na svom terenu kada svu zastrašujuću propagandnu masivnost kakvu je nacizam imao u Nemačkoj i način na koji je to stvorilo paralelnu stvarnost za stanovništvo* prelama kroz infantilne, bizarne ali simpatične fantazije glavnog junaka, dečaka po imenu Johanes Becler koji odrasta sa majkom jer je otac, tvrdi ona, na frontu već godinama, a koji onda nedostatak očinske figure, i činjenicu da je mali, blentavi nerd, nadoknađuje zamišljanjem da mu je Hitler najbolji ortak.

*pogotovo u Austriji gde se i danas kunu da su prošli najgore od svih u Drugom svetskom ratu. Evo, pre neku godinu sam na neki sastanak iz Hotela u Knez Mihailovoj vodio predsednicu Austrijskog udruženja penzionera koja se, žena i dalje seća Drugog svetskog rata u Beču i koja mi je doslovce rekla „Ne znam kako je ovde bilo za vreme rata ali u Austriji je bilo veoma loše“.

Ovo je vrlo potentna postavka utoliko što je Waititi režiser naviknut na obraćanje nerdovima i ume da postavi klinca koji pokušava da se istakne u kampu za obuku Jungvolka i koji zamišlja da visi i ćaska sa Hitlerom na način da to publici bude instant prepoznatljivo. „Nevidljivi najbolji prijatelj“ je kliše priča o neprilagođenim gikovima koji fantastični svet mašte pretpostavljaju pokušajima da se socijalizuju sa neprijateljski nastrojenim svetom i Waititijevo umetanje Hitlera, a koga sam igra, u ovakve scene ima finu subverzivnu komponentu koja se lepo uklapa u ideju da nerdove s vremena na vreme treba dobro protresti. Na kraju krajeva, alt rajt, kao najmodernija alotropska modifikacija nacizma, u velikoj meri počiva upravo na radu asocijalnih nerdova okupljenih oko 4/8Chan/ Kun foruma i raznih incel pojila diljem interneta, gde se kroz uzajamni intenzivan rad stvara novi diskurs i nova realnost.

 

Sasvim je jasno da Jojo Rabbit, kao i roman od kog je nastao, imaju dosta zajedničkog sa Markovićevim filmom Tito i ja sa praktično identičnim motivom mladog, zabludelog ideološkog zilota koji je tragikomična žrtva intenzivne propagande i ima praktično psihotičku deluziju o realnosti i svom mestu u njoj, te odnosu sa jakom autoritarnom figurom koja simbolizuje pomenutu ideologiju. No, razlike počinju i staju na motivu i ovo su dva vrlo različita filma.

 

Markovićev film, koji ja ne volim, je snimljen u srazmerno realističnom ključu, gde su momenti Zoranovih „halucinacija“ jedino odstupanje od tona, a politička satira koju film baštini je malograđanska i gađa, u 1992. godini već odavno poobarane mete (plus Zoran ima oca!). Sa svoje strane, Waititijev film je mnogo naglašenije farsa, njegov jezik, i vizuelni i, jelte, verbalni, prikazuju nemačku iz vica, sa američkim (i novozelandskim) glumcima koji pričaju engleski sa ’Allo ’Allo naglaskom, farsičnim kvir likovima koji koriste anahronizme u govoru i ponašanju (uključujući Hitlera) i generalnim odbijanjem da se Treći rajh prikazuje ozbiljno. Ovo je najzabavniji sloj filma i kada je potrebno da se priča malo približi realnosti kroz pokazivanje javnih pogubljenja, i uvođenje centralnog zapleta po uzoru na Dnevnik Ane Frank Jojo Rabbit gubi taj početni zalet.

No, kako sam rekao, film je generalno prijatan i mada ljubavna priča koja se razvija između mlađanog Johanesa i jedva nešto starije Jevrejčice sakrivene na tavanu porodične kuće mora da izdrži brojne momente farsičnog humora koji nisu mnogo smešni i utisak je da su ubačeni po dužnosti, ona je u principu ubedljiva. No, film svakako plaća određenu cenu za svoju farsičnost pa su tako određeni momenti tragičkog patosa prilično emotivno impotentni i kada Jojo izgubi majku, film ne samo da gubi jedno solidno prisustvo jedne solidne Scarlett Johansson, već gubi i određeno emotivno utemeljenje u stvarnosti. Kako već rekoh, finale, koje ne uspeva sasvim da izbalansira na granici farse i drame i koje ima i jedan „hoće li – neće lli?“ naklon Kusturičinom Undergroundu*sadrži i najuspeliju dramsku scenu sa perfektno režiranim, spontanim a uverljivim low key herojstvom neočekivanog heroja i pokazuje da je film zapravo mogao da bude i suptilniji u svojim porukama i izgradnji likova.

*da bi ipak odlučilo da, kada se već ni Markoviću nije priklonilo, neće ni Kusti

No, ovo nije suptilna priča već i utoliko što je u njenom središtu „nemoguća“ ljubavna veza a koju nemogućim moraju učiniti brojne snažne sprdnje na račun nacista i nacizma koje su često veoma plitke. Waititi je talentovan vizuelac i u montaži je kadar da i scene koje su u suštini glupi vicevi (kao ona sa grupom od skoro deset osoba koje jedna drugu pojedinačno pozdravljaju sa „Hajl Hitler“ i koja je samo prepričavanje već prastarih Zucker-Abrahams gegova) učini dovoljno duhovitim. Utoliko, izvrsne uvodne montaže i korišćenje „lažnih“ pesama Beatlesa i Davida Bowiea na početku i na kraju su najelegantniji momenti satire koju ovaj film ima. Ostalo je uglavnom puko „trpanje“ nacista i Hitlera, prikazivanjem kako su glupi, lenji ili perverzni i mada je to ponovo, uglavnom zabavno (Rebel Wilson, recimo, odrađuje solidan posao i šteta da je nema više) i donosi osmeh na lice, primetno je odsustvo želje da se na bilo koji način uđe u „diskurs“.

Otud je Jojo Rabbit prijatan film, sa srcem na pravom mestu, ali istovremeno i pitak i plitak film o jednoj nepostojećoj nacističkoj Nemačkoj i klincu koji je u njoj izmaštao Hitlera kao najboljeg druga. Prijao mi je, zaista, ali ovo je, paradoksalno, film o rasizmu, fašističkoj državnoj propagandi i holokaustu posle koga nemate o čemu da pričate.

 

Film: Thor: Ragnarok

Da onda kažem koju i o filmu Thor: Ragnarok koji sam pogledao prošlog vikenda i jednom komentaru opisao kao „najbolji Thor do sada“ a onda se još malo uzneo i rekao da je u pitanju maltene i najbolji superherojski film ove godine.

Naravno, korekcija za Logana je urađena praktično odmah, a Cripple je ponudio i Spider-man: Homecoming kao moguću alternativu. Ovo valja elaborirati: Logan je svakako bolji film zato što svoju tematiku shvata veoma ozbiljno sa jedne strane a sa druge ima hrabrosti i energije da onda tu ozbiljnost i iznese. U njemu zaista dotičemo te neke elemente pričanja o „human condition“ i mada je u pitanju neskriveno žanrovski film, oseća se jedno nadrastanje žanra i susretanje sa „ozbiljnim“ dramskim filmmejkingom u nekim momentima.

Sa druge strane, iako mi se Homecoming dopao bez rezervi, mislim i da njegova dosta neobična struktura i dinamika (skoro na tragu televizijske serije) za osetnu nijansu film čini manje ubedljivim iskazom nego što je to Thor. Naravno, Homecoming je dostojanstveno spasao franšizu kojoj, činilo se, nema spasa posle univerzalnog odbacivanja što ga je drugi Webbov ASM doživeo, ali upravo iz tog ugla treba sagledati i Thor: Ragnarok i primetiti koliko je Waititi učinio na tome da Thor najednom postane validan Marvelov moneymaker.

Kažem „najednom“, iako je i Thor: The Dark World zaradio vrlo lepe pare, ali još u ono je vreme bilo jasno da je ta smušena bromansa svoju popularnost i tržišnu kurentnost namakla u velikoj meri zahvaljujući inerciji koju joj je obezbedio Whedonov Avengers. The Dark World je bio vrlo osetno slabiji film od prvog Thora Keneta Brane (i sam prilično osrednji film) najviše zato što u njemu niko iz produkcije više nije bio siguran da li i koliko treba da se prave ozbiljni a koliko da se ode u kemp i šegačenje, pa se ta nesigurnost i u filmu osećala sa smuljanim negativcima i ogromnim naporima da se od neverovatno popularnog Lokija Toma Hiddlestona napravi konfliktni antiheroj, da se Thorova neubedljiva (a)seksualna veza sa Jane Foster proda kao „a thing“, da se ubijanjem nekih od notabilnih asgardskih imena veštački izazove drama… The Dark World sam pogledao više puta nego što je pristojno priznati u otmenom društvu, a najviše zahvaljujući opsednutosti moje žene Lokijem i Tomom Hiddlestonom, pa sam i poslednje mesece proveo kontemplirajući o tome šta zapravo Marvel uopšte želi da uradi sa Thorom u njegovm trećem filmu.

Fakat je i da je Thor uvek i sedeo malo neudobno u Marvelovom lajnapu. Za razliku od kapetana Amerike i Iron Mana, ali i Dr. Strangea i Ant-Mana, Thor je lik koji je težak za identifikaciju jer nema ni everyman ni rockstar kvalitete sa kojima se u ovim filmovima najlakše operiše. Thorov svet je i u stripu uvek visio negde u sub-LSD fantazijama prvo Stana Leeja i Jacka Kirbyja a posle Walta Simonsona, kombinujući superherojsku akciju sa pseudomitološkom sapunskom operom i „svemirskim“ SF-om, uklapajući se samo postrance sa „glavnim“ Marvelovim tokom. Uostalom, u vreme kada je prvi film o Thoru najavljivan, Marvel već godinama nije izdavao strip sa ovim junakom u naslovu (nakon što su bogovi nestali u priči pod nazivom, pogađate – Ragnarok), pokrećući novi serijal tek u sklopu priprema za produkciju Braninog prvenca. I, svakako i na filmu se pokazalo da se Thorov psihodelični, arhaični i kempi mizanscen teže uklapa uz uporedivo „realističnije“ estetike na koje su nas navikli Captain America, Avengers, Iron Man itd.

Utoliko, izbor Waititija za treći nastavak delovao je kao da Marvel zapravo više ne zna šta da radi i da je ovo eksperiment sa odlaskom u komediju na samoj ivici parodije koji će se verovatno završiti stavljanjem katanca na ovaj serijal. No, ispostavilo se da je Ragnarok dobio ekstatične kritike i izvanredno prošao tokom prvog vikenda pa je sada uistinu zanimljivo spekulisati kako će naredna faza Marvelove produkcije izgledati.

Očigledan presedan je svakako Guardians of the Galaxy Jamesa Gunna koji je takođe uz relativno eksperimentalan pristup (recimo „kao Star Wars i Space Balls u istom filmu“) izrastao u bona fide blokbaster koji sada velikim delom diktira sudbinu čitavog MCU, no razlike su jasne: GOTG je mogao da bude one and done eksperiment sa relativno nepoznatim brendom, dočim je Thor etabliran u filmskom univerzumu i zasnovan na jednom od najstarijih Marvelovih stripova. Zato je možda i važno da je Waititi nastupio ovako sigurno, čak drsko, i snimio prilično urnebesno zabavan film jer, bez obzira koliko da on odstupa od dosadašnjeg senzibiliteta Thora – pa ga čak neretko i bezobrazno parodira – Ragnarok uspeva da destiluje „Marvelovu formulu“ do same krtine nudeći raskošne scene eksplozivne akcije, veliku količinu nerazblažene komedije i protagoniste koji su neodoljivo šarmantni.

Naravno, u ovoj destilaciji su i loše strane formule došle do zaoštravanja. Ako je The Dark World kuburio sa nepamtljivim negativcem, Ragnarok ga u ovome nadmašuje dajući jednog od najneubedljivijih negativaca u dosadašnjem kompletnom Marvelovom opusu. Nakon vrlo solidnog Vulturea u izvedbi Michaela Keatona koji je svom negativcu u Homecomingu uspeo da podari mnogo slojeva i nijansi, Hela u Ragnaroku je povratak na od kartona izrezane likove glavnih zloća, sa veoma malo ličnosti i motivacijom u koju nismo uspeli da poverujemo ni nakon što ju je Cate Blanchet eksplicitno u kameru ponovila barem tri puta. Sledstveno tome, čitav zaplet oko Ragnaroka i uništenja Asgarda, te Odinove konačne sudbine nema skoro nikakvu dramsku težinu i verujem da većina publike neće ni pamtiti da se ovo sve desio u ovom filmu za koju godinu. Opet, treba i primetiti da su neke od ovih ideja lepe, da je brisanje Asgarda sa mape MCU lokaliteta zapravo dosta smeo potez a postuliranje da „su Asgard ljudi a ne lokacija“ ima neku težinu i zanimljivo rezonira sa raznim momentima iz stripa u poslednjih desetak godina, no, filmu ovo definitivno nije jača strana.

Ono što mu jeste jača strana je vratolomni tempo kojim se odvija. Waititi sebe, pretpostavljam ne vidi kao dramskog režisera i mada on tvrdi da je originalna verzija potrage za Odinom koji se kao beskućnik sa amnezijom potuca ulicama Njujorka iz filma izbačena jer su test-gledaoci smatrali da je to suviše depresivno za gledanje, pitam se da li se samo radi o tome da on takve stvari naprosto nije previše želeo da snima. Ovako kako jeste, Odinov finalni legat svojim sinovima i uvođenje Hele u igru se dešava u sceni koja traje, mislim, ne više od tri minuta sa dramom i patosom koji su samo nominalno tu i prosto se oseća da Waititi jedva čeka da se reši dosadnih asgardskih sapunskooperskih tropa te da lansira svoj film u svemir.

Kada se do svemira stigne, Ragnarok dolazi na svoje i dobijamo visokozabavnu akcionu komediju u erzac-Star Wars ambijentu koja lakonski odbacuje sve asgardske balaste i upušta se u mnogo sigurnije realizovane komedijaške skečeve i akcione set-pisove, toliko da kad god bi se film vratio nazad do Asgarda da nas uputi šta se tamo još dešava, osetio bi se primetan pad tempa i energije.

Naravno, ni jedan film ne treba da ide stalno istim tempom i intenzitetom, pa ovo ne treba shvatiti kao neku apsolutnu kritiku „ozbiljnijih“ delova i zahtev da bude više šege i mačevanja, ali opet, primetno je da je Waititi najbolji u scenama gde ne mora da izigrava vagnerijansku grandioznost i njegov Thor je mnogo više kempi od bilo čega što je bilo ranije, kako rekosmo, na samoj granici parodije, ali istovremeno i mnogo humanizovaniji film.

Ovde svakako treba sa osmehom primetiti koliko je Chris Hemsworth konačno došao na svoje. Lik Thora je za ovu priliku produbljen do te mere da po prvi put možemo da kažemo da pred sobom imamo ličnost radije nego spisak karakteristika i verovatno je bilo neophodno da film praktično otvoreno prizna koliko je njegov seting kempi kako bi njegov protagonist ovako zaživeo. Hemsworth sada ima priliku da bude i šarmantni šeprtlja, i ubedljivi akcioni heroj, čak i everyman koji se zatekao na nepoznatom mestu i mora da se izvuče snagom domišljatosti i lukavstva. Simbolički, Waititi ovo unapred telegrafiše još u sceni u kojoj Thor gubi Mjolnir pa kada sat i kusur vremena kasnije gledamo njega i Lokija kako laserskim oružjem kose neprijateljsku pešadiju u čarki na nevažnoj planeti koja kao da je ispala iz Star Wars Extended Universea, ovo deluje kao sasvim prirodno zarađen momenat i intuitivno proširenje univerzuma koji sada sadrži i Guardians of the Galaxy i Dr. Strangea.

Naravno, jednako treba pohvaliti i Marka Ruffala koji junački igra straight man parnjaka Hemswortovom šaljivdžiji i mada je priča o Hulku ovde nedorečena (ali je i najavljeno da će se nastavit u narednim filmovima) teško da možemo biti nezadovoljni filmom u kome imamo scenu kako Hulk radi supleks na Fenrisu. Hiddleston je standardno ubedljiv u ulozi Lokija, Goldblum se kroz film prošetao – kao uostalom i Hopkins – a to mu je bilo sasvim dovoljno da posao odradi, Thompsonova ima možda najteži zadatak da prikaže najkonfliktnijeg heroja od svih u najkraćem datom vremenu pa je u tome dosta dobra, ali naravno, svačije srce je ukrao sam Waititi kao Korg dajući, barem meni, jake flešbekove na Planet Hulk i zapitanost da li bi u nekom paralelnom univerzumu u kome John Carter nije bio onakav flop, sam Planet Hulk jednog dana bio prenesen na film u celini.

Waititi je vrlo siguran u režiji akcije i komedije i ovde, moram da kažem, za mene ima očiglednu prednost u odnosu na Gunna čiji su filmovi najbliži Ragnaroku po senzibilitetu. Waititijeva akcija nije, kao Gunnova obavezno prestilizovana da ne bi delovala neubedljivo i scena borbe između Thora i Hulka je svakako za antologije. S druge strane, komedija mu je često na nivou sitkoma i tu se oseća to drsko spuštanje u parodiju (na primer scena sa Mattom Damonom i Lukeom Hemsworthom koji igraju Lokija i Thora), ali, ponovo, tempo je toliko brz a comedy timing perfektan, glumci u punoj meri posvećeni gegu da to sve uglavnom prolazi.

Ta brzina kojom se film odvija svakako pomaže i da ignorišemo očigledne nekonzistentnosti i rupe u zapletu – od toga da Bog Groma nema način da svlada jedan pišljivi tejzer pa do činjenice da je jedini predmet za koji se zna da će spuštanjem u večnu asgardsku vatru izazvati Ragnarok uredno spakovan na svega nekoliko metara od pomenute večne vatre – koje bi potopile sporije i „ozbiljnije“ filmove. Ovakav kakav jeste, Thor: Ragnarok je nestašan i brljiv, ali srce mu je na pravom mestu i kvantitet zabave po jedinici vremena koju isporučuje je neosporan. Pozdravljamo.