Pročitani stripovi: Runaways

Već jako dugo vremena vrebam povoljnu priliku da nešto napišem o Marvelovom aktuelnom strip-serijalu Runaways. I, da bude jasno, povoljna prilika je verovatno već došla i prošla, ne najmanje sa dolaskom i odlaskom televizijske serije koja se posle tri sezone završila 2019. godine. Tako da sam, bez nekog velikog povoda sem činjenice da mi je aktuelna priča u ovom serijalu sjajna a aktuelni crtač, Andrés Genolet veoma po mom ukusu, rešio da napišem svoje impresije o jednom, pa, fenomenu u koji su Runaways izrasli.

Ne da se to izrastanje desilo baš SADA, Runaways je strip koji je započet još 2003. godine i tadašnji Marvel, prepun nove, pozitivne energije brojnih mlađih autora što ih je Joe Quesada dovlačio sa svih strana da firmi udari jedan ozbiljan fejslift i promeni joj stare navike kako bi opstala u novom stoleću, tadašnji Marvel je delovao kao najprirodnije mesto za strip o sasvim novim likovima sa sasvim osobenom pričom, a reakcije čitalaca su na sve strane bile izuzetne. Uprkos svemu, fakat da u 2021. godini mogu da pišem o Runaways i da ustvrdim kako aktuelna verzija stripa ne zaostaje ni po čemu za originalnom vizijom Briana K. Vaughana i Adriana Alphone je prosto neočekivani blagoslov.

Marvel je tokom poslednje dve decenije načinio mnogo različitih napora da podmladi svoju publiku – sasvim prirodan impuls uzevši u obzir da su klinci što su njihove stripove čitali osamdesetih i devedesetih danas najozbiljniji potrošači njihovih zaista profitabilnih proizvoda za bioskop i televiziju – i mada su neki od ovih napora bili prilično reakcionarni,*neki su bili i kreativno smeli i zanimljivi.

*kao starom Spajdermenašu, na um mi uvek prvo pada rastakanje braka i podmlađivanje Petera Parkera, ali daleko da je to i jedini primer

Konkretno, najvidljiviji proces u ovom pogledu je uvođenje novih, mlađih verzija poznatih likova koje nisu i zamenile te „legacy“ likove već postoje naporedo sa njima. Neki su tu bili uspešniji od drugih. Ms. Marvel Kamale Khan i Spajdermen Milesa Moralesa su primer novih likova u poznatim kostimima i sa poznatim pseudonimima koji su se uspešno zapatili, pokazali svoju vrednost u totalitetu Marvelovog univerzuma (i produkcije), postali voljeni i prepoznatljivi i među mlađom demografijom, utemeljili se i kao nosači uspelih projekata sekundarne monetizacije (video igre i bioskopski animirani film za Milesa, nešto manje uspešna video igra ali i najavljena TV serija za Kamalu), a koja zapravo donosi značajno više para i kulturne težine od samih stripova, konačno, demolirali glupi i netačni „get woke, go broke“ slogan, pokazujući da likovi koji pripadaju manjinama mogu da budu univerzalno popularni a da ne kompromituju svoje manjinske identitete.

Naravno, imali smo i manje uspešne slične projekte a možda najpoznatiji neuspešan projekat među njima je Young Avengers, koncept startovan otprilike u isto vreme kada i Runaways a koji uprkos neprebrojnim naporima da se ovom timu na mišiće napravi identitet, nikada nisu zaista zaživeli i poslednjih se deset godina uglavnom pojavljuju u krosoverima u nadi da će možda ovog puta uhvatiti korena među čitaocima.

No, kreativno najsmeliji pokušaji odnose se na sasvim nove likove i tu je svakako bilo i promašaja i zanimljivih promašaja, pa i pogodaka. U promašaje verovatno moramo ubrojati Americu Chavez koja je imala neuspešan solo serijal i tek za mrvu manje neuspešno kačenje na Young Avengers. Moja miljenica Gwenpool bi možda mogla da se okarakteriše kao zanimljiv promašaj jer iako je strip bio odličan, jasno je da je bio isuviše „meta“ da bi izrastao u gorilu od trista kila koja bi plaćala račune čitavoj firmi. Squirrel Girl i, ako zažmirimo na jedno oko i Moon Girl su svakako dobri i uspešni indie stripovi maskirani u superherojske serijale i njih možemo nazvati uspešnima u okviru svojih dobro odmerenih ambicija.

No, rodonačelnik svima njima je upravo Runaways. Započet 2003. godine, Runaways je bio jedan od poslednjih velikih projekata koje će scenarista Brian K. Vaughan uraditi u „tuđem“ univerzumu, pre nego što je sasvim prešao u „creator owned“ vode i počeo da priprema fantastične serijale poput Saga i Paper Girls. I kao takav on zapravo ima sve odlike „superherojskog“ serijala kome je pripadnost Marvelovom univerzumu gotovo nebitan element. Runaways, bez sumnje, profitira od činjenice da su supermoći, superzločinci i supertimovi u američkom stripu odavno široko prihvaćen, mejnstrim koncept, ali u pogledu samih priča, likova i generalnog senizbiliteta, Runaways je mogao da bude jednako uspešan nezavisni serijal za Image (ili, gulp, Vertigo) i bez povremenih gostovanja Spider-mana ili X-Men.

Vaughan i Alphona su sa ovim serijalom uspostavili matricu narativa za tinejdžere/ young adult publiku koju, posle se pokazalo, nije tako lako imitirati. Iako Runaways maltene deluju kao strip rađen po formuli, sama činjenica da ni Young Avengers nisu uspeli da zažive, niti da su napori oko restartovanja New Warriors ili mase drugih timova bili uspešni, pokazuje da formula nije dovoljna sama za sebe. Originalni Runaways je bio priča o spontanom stvaranju tima od strane nekoliko tinejdžera (i jednog ne-baš-tweenagera), okupljenih nečim što isprva deluje kao sticaj okolnosti a kasnije se ispostavlja kao sudbina koja će obeležiti njihove živote, ali ključni elementi Runaways uvek su bili vrhunska karakterizacija likova i promišljene metafore vezane za odrastanje i odnos mladih osoba prema svetu koji se oko njih i sam menja, upletene u ne-sasvim-standardnu superherojsku matricu o supermoćima i borbama.

Da sažmemo: originalni koncept Runaways govori o grupi adolescenata koji se poznaju utoliko što se već godinama unazad jednom godišnje sreću kada njihovi roditelji, sve uspešni poslovni ljudi i naučnici, imaju vikend-skup na kome se roštilja ali i, pretpostavka je, vode neki ozbiljni razgovori. U jednom momentu, pak, klinci shvataju da imaju posla sa mračnijim, zavereničkim zapletom, gde su njihovi roditelji zapravo predvodnici neverovatno moćne kriminalne imperije na Zapadnoj obali, a kada odluče da se odmetnu i raskrinkaju konspiraciju, suočavaju se sa JOŠ mračnijim zapletom u kome su njihovi roditelji ušli u pakt sa starim božanstvima kojima je obećana planeta Zemlja – očišćena od ljudskog roda – u zamenu za besmrtnost potomstva.

Orginalni strip ovu praktično mitološku ili makar bajkovitu postavku vrlo uspešno pretvara u pustolovni narativ o sazrevanju i odrastanju protagonista koji moraju da napuste praktično sve što ih vezuje za društvo kako bi uopšte smislili način da se suprotstave svojim roditeljima i spasu svet, a pažnja sa kojom su oblikovani likovi i njihove specifične moći na ovaj ili onaj način nasleđene od roditelja u velikoj meri razdvaja Runaways od „običnih“ superherojskih stripova proizvođenih na fabričkoj traci i vraća u sam centar duboko metaforički i „naturalistički“ element omladinske literature koji je Marvel i učinio tako uspešnim početkom šezdesetih godina, sa uvođenjem novih likova poput Spider-mana, X-Men pa i Fantastic Four.

Posle Vaughna, serijal su pisali vrlo prestižni scenaristi, prvo Joss Whedon a zatim Terry Moore, ali je na kraju dekade postalo jasno da uredništvo nije sigurno kuda da se dalje ide pa su Runaways svedeni na tim koji se izvlači iz naftalina za potrebe ovog ili onog company crossovera a neki od likova su popunjavali prostor u različitim spinofovima Avengersa.

Delovalo je da su i Runaways otišli istim putem kao i Young Avengers, s tom razlikom da su Runaways bili odličan i voljen strip, ali da je i njihov koncept iscrpen i da ćemo ih nadalje zaista viđati samo o jubilejima i sličnim prilikama, no ovog puta je, izgleda, televizija bila ta koja će spasti strip, pa je 2017. godine, konicidirajući sa prvom sezonom televizijske serije – samo jednog u nizu Marvelovih napora da monetizuje postojeće strip-propertije – krenuo aktuelni serijal. 34 epizode kasnije, ne samo da strip i dalje piše ista scenaristkinja nego je „novi“ Runaways konzistentno jedan od najkvalitetnijih stripova koje Marvel ima u ponudi.

Scenaristkinja Rainbow Rowell je naprosto idealna u ulozi arhitekte ovog serijala. Pedigrirana i uspešna na ime više dobro primljenih young adult romana, Rowellova u Marvelu ne traži nekakvu novu karijeru i ne gledamo je kako svoj talenat rasipa na kojekakve tie-in stripove za Avengers ili X-Men (jedini strip pored Runaways koji je u životu uradila je nezavisni Pumpkinhead), pa je otud i njen rad na ovom serijalu vrlo fokusiran, pun karaktera i time mu garantuje snažan, prepoznatljiv identitet. Runaways su uvek bili najbolji kada su se postojano držali margina Marvelovog univerzuma, baveći se svojim problemima i zapletima – njihovo maltene nasilno dovođenje u Civil War, Secret Wars itd. niti je zadovoljilo stare fanove niti pridobilo nove – ali Rowellova je otišla i korak dalje, vraćajući strip nekim njegovim izvornim konceptima i pokazujući da ni izdaleka nije potrošen sav njihov kreativni sok.

Istovremeno, novi Runaways su „stariji“ i nešto „zreliji“ od tima koji su držali Vaughan i Alphona. Rowellova štaviše bazira svoj ribut ovog serijala baš na ideji da je vreme prošlo i prva epizoda se dešava dve godine nakon događaja koji su na simboličan način označili kraj ovog tima. Dve godine su, kada ste tinejdžer, vrlo ozbiljan period i klinci koje smo poznavali u prvoj dekadi ovog veka sada su, pa, i dalje klinci, ali sada stariji klinci, sa više odgovornosti ali i više dilema u životu, uhvaćeni u raskoraku između očekivanja sveta da je vreme da sazru i sopstvenog osećaja da su nespremni da zaista učestvuju u životu zajednice. Na kraju krajeva, definišući koncept Runaways je upravo sadržan u naslovu serijala – ovo je ekipa koja za razliku od Avengersa, X-Men ili New Warriors neće trčati glavačke ka problemu već, kad god je to moguće, bežati od njega. Runaways su izvorno bili priča o deci koja lekciju o odrastanju dobijaju na najgori način – shvatajući da se odraslima ne može verovati jer imaju svoje privatne agende i nametnuće vam ih i bez pitanja, sve verujući da vam čine dobro – krunišući je sukobom sa sopstvenim roditeljima i (čak ne ni toliko simboličkim) ubistvom istih tih roditelja. Ovo nije tim dobro prilagođenih, psihološki stabilnih mladih ljudi koji sanjaju o tome da budu heroji već grupa individua čija su detinjstva bila sagrađena od laži, čiji je obred sazrevanja zahtevao veoma nasilan raskid sa roditeljima, čiji dalji život skoro po prirodi stvari mora da bude ispunjen nepoverenjem, stalnim impulsom bekstva.

Naravno, lako bi bilo skliznuti u „gritty reboot“ teritoriju ali Rowellova ima veoma zreo pristup materijalu i njena YA ekspertiza znači da su likovi ovde, sada većinski stariji tinejdžeri, veoma uverljivi, i po tome kako ne umeju da se otrgnu svojoj traumi, a koja je od ekipe napravila praktično porodicu, ali i u time kako imaju neke sasvim prirodne mehanizme zaceljivanja i samoizlečenja, koji neće u potpunosti zatvoriti rane i izbrisati ožiljke, ali hoće pomoći da se nastavi dalje, uz malo zreliji svetonazor.

Na početku novog serijala, Runaways praktično i ne postoje – neki od likova su u nekim momentima bili deo nekih superherojskih timova, neki su naprosto nastavili da budu deca, notabilno najmlađa Molly Hayes koja prelazi da živi kod bake – ali Rowellova pravi jedan vrlo važan rez ovde, brišući na simbolički način Whedonov i Mooreov doprinos serijalu i vraćajući u igru likove koji su mrtvi još od Vaughanovog vremena. Ovo može da deluje kao za superherojski strip tipično oživljavanje likova koje je publika volela, ali tretman ovog motiva je ono po čemu se Runaways izdvaja od srodnih serijala. Smrt-i-oživljavanje ovde nisu proste literarne alatke gde su likovi prvo bili mrtvi pa im je sada bolje, već i izvor važnih elemenata zapleta ali i karakterizacije. Činjenica da se jedan od likova vraća iz mrtvih i shvata da i dalje ima šesnaest godina a svi ostali, uključujući njenog dečka, imaju dve godine više nego pre samo nekoliko sekundi, razlog je za ogromne potrese u dinamici između likova i psihološka eksploracija koju strip radi samo na ovom planu je impresivna.

Drugde, bio sam takođe impresioniran time da je Rowellova uspela da čitavu prvu priču bazira na „getting the band back together“ zapletu i da jedna potpuno neuverljiva, gotovo nemoguća ideja o tome da gomila neprilagođenih i nekompatibilnih likova sada, ničim pritisnuta, bira da napusti svoje individualne živote zarad ponovnog zajedničkog življenja, može da na kraju bude ne samo emotivno zadovoljavajuća već i sasvim logična.

Runaways je, naravno, sapunska opera, sa naglaskom na likovima i njihovim odnosima, ali to su superherojski stripovi generalno. Differentia specifica ovde je u tome da Rowellova ne oseća potrebu da svoj strip puni arbitrarnim podzapletima, još manje „obaveznim“ scenama akcije, kako bi sve bilo vidljivije vezano za opšte priče u Marvelu. Ne samo da ovde nemamo ni naznaku da se u „širem“ univerzumu događaju stvari poput Secret Empire ili, jelte, Empyre, već i akcija, kada je ima, biva u punoj meri vezana za centralni zaplet i deo je opšteg svetonazora stripa da su Runaways grupa klinaca koja niti traži kavgu niti želi da se sa bilo kim sukobljava, te su instance borbe i akcije najčešće samoodbrana i grčevita borba za opstanak.

Uopšte, Runaways mi toliko prija pre svega jer je ovo strip u kome je vrlo jasno šta je središnji koncept, i sve priče i podzapleti rade u svrhu daljeg istraživanja ovog koncepta. Superherojski-strip-kao-metafora je pristup koji je, priznajem, nešto teže raditi kada treba mesec za mesecom, godinu za godinom da pišete nove epizode i razvodnjavanje metafore i rasipanje u rukavce podzapleta je skoro pa prirodan proces. Ali sa Runaways se ovo ne događa. Rowellova je u ruke dobila odlične, višeslojne, komplikovane likove i oni narativ nose izuzetno prirodno, sa „normalnim“ adolescentskim i omladinskim „zapletima“ koji se besprekorno uklapaju sa superherojskim ludilom u kome Runaways nevoljko žive. Tako sa jedne strane imamo kloniranje i samosvesne robote a sa druge trinaestogodišnjakinju koja ŽELI da ide u školu jer tamo ima prave drugarice koje su njenog uzrasta i pomažu da zaboravi na činjenicu da je oba svoja roditelja izgubila u borbi za spasenje planete.

Ovo izuzetno dobro funkcioniše jedno sa drugim i Rowellova izvlači fantastičnu filozofsku kilometražu iz ispitivanja dileme jesu li klonovi „legitiman“ put do besmrtnosti ili samo bedni surogat. Pogotovo su podzapleti vezani za robotsku samosvest i samoidentifikaciju kiborga koji ne samo da nema telo (nego samo glavu) već smatra da mu telo nije ni potrebno da bi bio kompletan, potentni i sjajno se uklapaju uz tinejdžersku postavu stripa, postavljajući sva prava pitanja (i dajući dosta lepo plasiranih odgovora) vezana za identitet, samopercepciju, telesnu autonomiju – sve ono što načelno mori tinejdžere prvog sveta.

Pre nego što pitate, da, ovaj strip je i veoma inkluzivan, na jedan udoban, ponovo izuzetno prirodan način. Već je originalni Vaughanov koncept bio baziran na multirasnom kastu ali i različitim telesnim građama i seksualnim preferencama i aktuelni Runaways samo ugodno proširuje ovu dimenziju, sa, recimo, vrlo naturalističkim, nimalo nametljivim raspravama o telesnom izgledu, gde likovi nisu samo dispanzeri aktuelnih „woke“ teorija već nosioci dilema, strahova i nesigurnosti. Drugde, iako strip ima i sasvim prirodne istopolne romantične veze, rekao bih da je njegova najizrazitije „queer“ dimenzija upravo tretman lika androida Victora Manche koji je fantastično produbljen kao, kako se i eksplicitno kaže, metafora o Pinokiju okrenuta naopačke i služi kao nenametljiv ali potentan simbol neuklapanja u statistički standardizovane ideje o identitetima.

Hoću reći, Runaways je strip koji u Rusiji verovatno smatraju LGBTitd. propagandom i kao takav pada pod udar zakona iako, naravno, pričamo o suptilnom, slojevitom tretmanu različitih manjinskih pojava i feomena.

No, Runaways je istovremeno i veoma duhovit strip. Činjenica da su likovi socijalno neuklopljeni i često malo disfunkcionalni, ali da svaki ima svoj izgrađen karakter i glas, pomaže da se izbegne „bendisovsko“ zaravnjenje tona pa su dinamične grupne scene, bez obzira da li se tim bori, jede picu ili raspravlja o tome je li moguće i je li etički ubiti dete Starog Božanstva koje preti proždiranjem čitave planete, vrhunski zabavne, lake za praćenje, pune karaktera i duha.

S druge strane, strip vrlo odmereno i pažljivo rukuje i sasvim tragičnim elementima zapleta, uključujući dugačku priču o legendi losanđeleske superherojske scene sa kojom tim nekako prirodno počne da sarađuje. Mantra „nikada ne veruj odraslima“ deluje pomalo deplasirano kada su neki od članova tima sada i sami praktično odrasle osobe, ali Rowellova ovde izuzetno dobro pozicionira odnos između old school superherojštine, njenih operetskih drama, punih ljubavi i smrti, i „new school“ ekipe Runawaysa koji su sa protokom godina zapravo od millenialsa prešli u generaciju Z. Ovaj podzaplet je manje lekcija o tome da se odraslima ne sme verovati, više uspeo komentar o tome koliko „klasična“ superherojština zavisi od seksualizacije i ubijanja – pa zatim „večnog vraćanja“ – svojih likova i kako ova formula vremenom postaje otrcana i tragična na jedan banalan način.

Utoliko, iako u aktuelnoj priči Runaways imaju zabavan susret sa Wolverineom i Pixie iz X-Men, ovo manifestno i dalje nije „još jedan superherojski strip“. Štaviše, cela ideja o oblačenju u kostime i traženju kriminalnih dela koja se moraju zaustaviti uspešno se satirizuje kao nešto što funkcioniše pre svega na nivou detinjaste sanjarije – jedna od centralnih ideja Rowelline priče do sada je svakako ta da mlade osobe, htele ne htele, odrastaju i da glavno pitanje nije da li će odrasti (nešto što klasičlna superherojština uglavnom, uz određene izuzetke, ni ne dopušta) već kako će, i pod kojim uticajem one tokom tog odrastanja sazreti.

Sve ovo možda ne bi ni funkcionisalo kako treba da nije izuzetne armije crtača koji poslednje četiri godine sa Runaways daju strip obasjan vedrinom i pozitivnošću. Kris Anka je ovaj serijal započeo sa Rowellovom – uz sjajne kolore Matthewa Wilsona i Trione Farrell – a posle su priliku dobili i David Lafuente, Takeshi Miyazawa, pomenuti Andrés Genolet, pa i izvrsna Španjolka Natacha Bustos. Bez obzira na više crtača, strip ima veoma naglašen vizuelni identitet, sa likovima koji su distinktni i karakterni ali i sa konzistentno jasnim, čistim pripovedanjem i atmosferom koja svojom vedrinom ne prekriva tu tragičku srž u pričama i likovima. Da ne pominjem da su svo crtači svesni da rade u stripu punom tinejdžera kojima je jedan od najvažnijih načina izražavanja spoljni izgled, pa je ovo PREPUNO promenljivih frizura, odevnih kombinacija, obuće i drugih „ospoljavanja“ duha likova.

Višestruko nagrađivana (samo u 2019. Godini je ovaj novi serijal dobio GLAAD nagradu ali i Ajznera za najbolji tekući serijal), Runaways je priča, pre svega, o prijateljstvu onakvom kakva prijateljstva samo u tinejdž-uzrastu znaju da budu, dubljem, intimnijem i moćnijem nego u ijednom drugom periodu života. To da se posle sušne 2020. godine u kojoj su izašla samo četiri broja, strip vraća u nešto što podseća na mesečni tempo je veliko ohrabrenje. Utisak je da Rowellova u sebi ima još mnogo onog što želi da uradi sa likovima i dosadašnje 34 epizode su, čini mi se, bile samo izvanredno zagrevanje. Nadam se da ćemo se još bar četiri godine družiti sa ovim serijalom.

Strip: Drage naslovne strane prve nedelje policijskog časa 2020. godine

Da bismo uneli malčice optimizma – ili barem eskapizma – u ove mračne trenutke po planetu, vredi se setiti da, makar, strip-autori, navikli da rade od kuće, za malo para, i dalje sede i rade od kuće, za malo para. Aktuelna epidemija će verovatno vrlo negativno uticati na stripove u papirnoj formi ali ćemo, makar u doglednoj budućnosti barem imati digitalne stripove koji je prave, za sada, bez zastoja. Uostalom, njihova digitalnost je i zaslužna što danas možemo da pogledamo izbor najlepših naslovnih stranica američkih stripova izašlih ove nedelje. Mislim, moj izbor. Koji ne mora da bude i vaš, ali evo ga:

Krenimo s nečim što treba da zaista bude simbol nade iako, jelte, mnogi Ameriku vide samo kao simbol imperijalističke opresije. Pošteno, naravno, ali kada je nastajao, Kapetan Amerika je trebalo da bude, kako sam to već negde rekao, ono kako Amerika vidi sebe: snažnom, ponosnom, humanom, etički ispravnom, voljnom da se bori za pravdu. To da je Kapetan Amerika na naslovnoj svog prvog broja pesnicu položio na Hitlerovu bradu je važno, kao i što je važno da osamdeset godina kasnije on i dalje u ruci nosi štit, jer, Amerika, bar kako su je videli Kirby i Simon, treba da ŠTITI. Ovonedeljnu naslovnu stranu uradio je Alex Ross i potvrdio se kao i dalje jedan od najboljih ilustratora na sceni.

Dark Horse je procvetao otkada tamo radi Karen Berger i mada ovaj serijal ne uređuje ona (već Daniel Chabon), vidi se ta neka revitalizacija na sve strane. Bang crta Wilfredo Torres a ova naslovna je sjajan primer stripovske kompozicije kakvu je pop-art žudeo da imitira:

Iako nepotpisan, ovaj kaver je očigledno radio Steve Lieber. On i Fraction prave haos sa Džimijem Olsenom trenutno, a što smo APSOLUTNO i očekivali spajajući jednog od najboljih crtača u američkom stripu ove decenije i jednog od najtalentovanijih scenarista prošle i ove decenije. Fraction se spektakularno vratio superherojštini posle odmora od nekoliko godina a Lieber ponovo podseća da nema tog superherojskog stripa koji on ne može da pretvori u indie ekstravagancu:

Skottie Young postojano nastavlja sa svojim Middlewestom. Čovek je kompletan autor, ali ovo crta Jorge Corona koji je uradio i naslovnu. Sjajna je. Plus, topično – Corona!

Donekle slična ideja za kompoziciju naslovne, Arjuna Susini je odličan (mladi…) italijanski crtač sa karijerom koja sada obuhvata i američki strip:

Phil Hester samo da se zapljune i podseti zašto je kralj. Pomagali su mu Eric Gapstur i Mark Englert ali kompozicija je njegova i, pa, sjajna kao i uvek.

Phil Hester sa Gapsturom crta i ovaj strip koji piše Lemire. Lemire je verovatno dao i ideju za naslovnu jer veoma liči na njegove kompozicije:

Juan Doe radi SVE u ovom stripu, uključujući letering, pa je i naslovna strana njegovo delo i deo njegove vizije. Moćna:

Za kraj, omiljeni Takeshi Miyazawa (sa Ianom Herringom) i Gwen Stacy koja svira bubnjeve. Mislim, ima li lepšeg prizora da se s njim ode na spavanje?

Pročitani stripovi: The Realm, Die!Die!Die! i Mech Cadet Yu

Pročitao sam do sada izašlih deset epizoda Imageovog serijala The Realm, a koji, po uzoru na mnoge druge Imageove trenutne serijale pravi pauze od po nekoliko meseci posle svakih pet brojeva. Ovo je, kako rekosmo već, zgodan način da se imaju i jare i pare, to jest da mnogi manje „komercijalni“ autori dobiju mogućnost da na Imageu rade tekuće serijale (što je nekada bilo rezervisano samo za osnivače i vedetu Kirkmana, a svi ostali su samo uredno cepali miniserijale) a uz minimizaciju finansijskog rizika. Uostalom, već nepune dve decenije „writing for trade“ je maltene de fakto standard u pisanju tekućih serijala, sa narativom uredno razdeljenim na diskretne priče koje se srazmerno lako mogu čitati kao pojedinačne „knjige“ kada izađu u kolekcijama.

E, sad, jedino je problem što The Realm zapravo uopšte nije tako pisan i njegova dosadašnja priča je jedan neprekinuti, tekući, takoreći serijalizovani mesečni(ish) narativ sa utemeljenjem u veoma tradicionalnim idejama šarolike družine junaka i njihove herojske potrage. Al dobro, izdržaćemo.

Elem, The Realm je meni vrlo dobar strip, možda čak ne toliko zbog toga što je do sada uradio – mada je uradio dosta – koliko zbog odličnog rukovanja premisom i potencijala koju ona ima a koji se lagano, što bi se reklo, štedljivo eksploatiše kroz priču. Ako ste poslednjih nedelja slušali o tome kako je Boomov serijal Coda sjajan jer je spojio postapokalipsu i visoki fentezi i pomislili „kako da to niko do sada već nije uradio?“, The Realm je strip za vas. Ne da, razumećete, između ova dva serijala ima previše sličnosti u tonu ili zapletu.

Codu su neki opisivali (šarmantno ali pogrešno) kao „Pobesneli Maks sreće Gospodara prstenova“, a The Realm je zapravo više „The Walking Dead zavaren na kampanju Dungeons ’n’ Dragons“ i scenarista Seth Peck (sa dva pristojna Image miniserijala i jednim kratkim upadom u X-Men u svom CV-ju) je prilično impresivno pogodio ton sveta u kome se priča događa, ali i tempo kojim će nam davati informacije o njemu. Hoću reći, ako Coda (o kojoj nismo pisali, ali trenutno je čitam pa mi je sveža u glavi) čitaocu daje gomilu informacija kroz epistolarne meditacije svog protagoniste i ovo je u početku stripa primarni način objašnjavanja u kakvom se svetu sve to događa, The Realm ide sasvim suprotnim smerom, smeštajući čitaoca in medias res i zatim postepeno dajući pozadinske informacije kroz dijaloge i kontekstualno pripovedanje.

Ovo je sasvim uspeo pristup jer Peck vrlo pazi na to da svaka situacija koji prikazuje ima jasne konflikte, sa jasnim ulozima, rizicima i potencijalnim dobicima tako da čitalac sasvim beznaporno prati šta se tu dešava a bez potrebe da do sitnih detalja poznaje pozadinu sveta u kome se to, jelte, dešava. Opet, svaka od ovih situacija otkriva po delić istorije sveta u koji je priča postavljena i rezultat je da sam ja u svakom momentu bio ne samo udobno uslužen po pitanju razumevanja trenutnog zapleta, već i uživao u nagađanjima šta će nam još sve ovaj bogati svet otkriti daljim razmotavanjem.

Naravno, uvek postoji rizik da se Peck do kraja stripa usredsredi na ono što je neposredno ispred nas i da neki sumarni narativ bude nedorečen ili nezadovoljavajući. Ruku na srce, glavni zamajac zapleta – grupa ljudi putuje kroz neprijateljsku teritoriju da bi određeni tajnoviti artefakt odnela na određeno mesto – je toliko generički i stereotipan da je sasvim moguće da na kraju nećemo dobiti u potpunosti zadovoljavajuću priču, ali za sada The Realm uspelo prikazuje različite nivoe interesantno konstruisanog sveta i uvek nam ispred nosa maše zanimljivim misterijama za koje se nadamo da će isplate slediti u narednim brojevima.

Osnovna premisa stripa je da je naša civilizacija otišla u Đoksona kada su se na Zemlji pojavili misteriozni tornjevi koji su najavili transformaciju u novu realnost u kojoj magija postoji, čarobnjaci, nekromanti i mračni bogovi imaju svoje mračne agende u kojima su ljudi puki resurs, a fantastične zveri, zmajevi i naoružani, ljudožderski orci čine putovanje između utvrđenih, branjenih ljudskih naselja rizičnom rabotom.

The Realm vrlo dobro kombinuje fantazijske i naturalističke elemente svog sveta, skrećući sasvim u žanrovske afektacije kada je to potrebno (nekromant koji pregovara sa mračnim božanstvima i nudi im se u zamenu za moć je mogao ispasti iz bilo kog Marvelovog stripa od pre pedesetak godina sa svojom dobro odmerenom melodramatičnošću) ali ih onda umešno temperirajući „realnim“ likovima i ponašanjima. Glavni junaci su, kako već rekoh, ubedljivi „normalni“ ljudi po uzoru na The Walking Dead, naoružani lukovima i strelama ali i vatrenim oružjem, oni nose odeću kao i mi – ima tu dukserica sa kapuljačom i majica sa logotipima, još uvek – psuju i povremeno se svađaju a onda uveče kad sednu da odmore uz vatru prisete se kako je svet izgledao dok je sve bilo normalno i igrao se fudbal. Peck uspeva da odlično žonglira prilično velikim ansamblom likova, dajući nam taman koliko treba o svakome i iz svakoga od njih da nas vuče napred. Neki od likova imaju očigledne tragične lične istorije, a praktično svi imaju nekakve zanimljive misterije – osim jednog koji će se verovatno pokazati kao presudan za neki budući preokret – i Peck ih čvrstom rukom vodi od jedne do druge drame u koju upadaju.

A, naravno, svet u kome imamo magiju za koju nije baš sigurno kako radi, i upade onostranog u gritty realnost je vrlo pogodan za razne drame. Opet, kvalitet ovog stripa je upravo u tome da se autori pažljivo uzdržavaju od previše naglih eskalacija pa su situacije u koje protagonisti upadaju lepo odmerene i ubedljivo „realistične“ u odnosu na generalni ton stripa. Ovo me, zapravo, najviše podseća na dobro vođenu D’n’D kampanju gde game master razume da je sukob sa grupom orka zabarikadiranom na farmi koja ima tri moguća prilaza, ali od kojih je jedan ispod vode, zanimljiviji za igrače od rata dve armije zmajeva u kojoj svi lete i bljuju vatru. The Realm nam konstantno daje probavljive, jasne situacije u kojim imamo dobro odrađen saspens i akciona razrešenja i za sada to mene veoma lepo vozi iako ne umem da tačno kažem kuda.

Veliki deo mog pozitivnog stava o ovom stripu zarađuje crtež Jeremyja Hauna. Haun je na ovim stranicama pohvaljen pre par godina za kvalitetan rad na takođe Imageovom serijalu Beauty gde se bavio i pisanjem skripta, a tada sam posebno podvukao da Haun ima da crta sasvim obične ljude u često sasvim banalnim situacijama i da nekako uspeva da zablista pod takvim uslovima. Sa The Realm, naravno, ima mnogo više prostora da se igra i vidi se da čovek veoma uživa. Ovo je strip u kome Haun uspeva da nam proda likove koji su žanrovski stilizovani ali ne i prestilizovani da bi to pokvarilo taj neki kvazinaturalistički senzibilitet, a da se zatim ozbiljno zabavi dizajnirajući orke i druga bića sa onu stranu realnosti i mašte. Pogotovo je način na koji su prikazani paukoliki stvorovi u poslednjih par brojeva impresivan i, naravno, jezovit a ovde nikako ne treba prenebreći odličan kolor Nicka Filardija koji je od presudnog značaja za postizanje te osetljive ravnoteže između fantastičnog i „realnog“.

No, jednako je važno i da se Haun istesao u odličnog pripovedača pa mu Peck neretko daje čitave scene bez teksta u kojima se radnja jasno i efikasno tera dalje, a akcione scene takođe veoma uspelo postižu da budu dinamične i visceralne ali da nas ne izvedu iz te neke iluzije da gledamo „realistične“ događaje u kojima bi mogli da učestvuju „pravi“, svakodnevni ljudi.

The Realm je naprosto zanatski vrlo dobro odrađen paket i vrlo je verovatno da se meni ovoliko dopada jer tako uspešno spaja jasan, razumljiv i ne preterano komplikovan fantazijski seting sa kvalitetno vođenom akcionom misterijom starog kova. Ako vam se čini da bi ovako nešto bilo i po vašem ukusu, isprobajte.

Pročitao sam, takođe, i svih sedam do sada izašlih epizoda ponovo Imageovog serijala Die! Die! Die! i ovo je, ako niste sigurni, novi projekat Roberta Kirkmana i Skybounda koji, za razliku od vrlo ozbiljnog i gotovo meditativnog Outcasta, te sporog, zamišljenog Oblivion Song, nastoji da se nametne akcijom, misterijom, praktično pornografskim nasiljem, ali i radikalnim političkim i socijalnim tezama. Zapravo, čitajući ovo, pogotovo poslednju epizodu u kojoj imamo jedan provokativni feministički manifest (napisan doduše, od strane dva muškarca, jelte), nisam mogao da se otrgnem utisku da Kirkman ovde iz sve snage pokušava da kanališe Gartha Ennisa.

Možda je stvar u koscenaristi. Scott M. Gimple je čovek blizak Kirkmanovom srcu, bio je odgovoran za TV seriju The Walking Dead od četvrte sezone pa sve do osme, ali u svakom slučaju, način na koji Die! Die! Die! u prvi plan stavlja oduzimanje ljudskih života na načine koji su spektakularno visceralni i ovo upliće u narativ koji se bavi komplikovanim moralnim pitanjima, pa sve to kombinuje sa eksplicitnim – i prilično razvratnim – seksom u kome učestvuju politički moćnici zaista snažno priziva ennisovski štimung. I ovo koristim kao kompliment, s obzirom da sam video da ljudi Die! Die! Die! porede sa radovima Marka Millara za Millarworld koji su, da se ne lažemo, često ne naročito dobri kokteli nasilja i frivolnog humora.

Die! Die! Die! je u osnovi politički triler a njegov, za sada najveći problem (ili, čak „problem“) je što nema jasno određenog glavnog junaka. Umesto toga, priča prati ansambl različitih likova koji su svi povezani nitima zapleta a koji nije toliko složen koliko imamo utisak da čitamo nekoliko zapravo odvojenih priča što su samo tangencijalno povezane. No, ovo je politički triler na nivou, recimo, Kingsmana i bavi se posebnom tajnom grupom unutar državne administracije SAD koja koristi svoju veliku moć da, zaobilazeći zvanične propise i potpisane sporazume, rešava najneuralgičnije tačke na globusu tako da ljudi koji čine veliko zlo budu hirurški uklonjeni, a da populacija bude blaženo nesvesna kakav je tumor odstranjen iz njenog kolektivnog tkiva.

Ovo je, naravno, provokativna ideja i Ennis bi je svakako iskoristio da se pozabavi omiljenim istraživanjem odnosa između vojnika koga treba poštovati jer je profesionalni heroj, i rata koji treba prezirati jer je proizvod kapitalističkih mahinacija – čak i kada je rat tajni a vojnici su zapravo profesionalne ubice koje samo, srećom, rade za dobre momke.

Kirkman i Gimple se, istina, laćaju  ove rasprave i njeni protagonisti su američki senatori koji imaju suprotstavljene ideje o tome šta korišćenje sile koja ne odgovara ni jednoj zvaničnoj instituciji zaista treba da postigne. Ovde postoji interesantna tenzija između toga da li korišćenje konačnih resursa da bi se eliminisao jedan serijski zlostavljač dece na visokom političkom položaju ima smisla u odnosu na to da se ti isti resursi koriste za apstraktniji ali u teoriji po sveukupnu ljudsku rasu, u budućnosti, važniji cilj. Ovo je večita rasprava o tome da li se vrednosti jednog društva smeju doživljavati kao apstraktne u momentima kada se dela silom i strip je makar eksplicitno vodi, makar i ne dolazi do jasnih i definitivnih odgovora, na ime, između ostalog, toga što je ipak u pitanju akcioni triler a ne filozofski traktat.

S druge strane, strip istovremeno ima paralelni ali upleteni narativ o pripadnicima „deniable ops“ jedinica koje se za bolje sutra bore ubijajući anonimno po celom svetu i ovde dobijamo dosta komplikovan narativ o porodičnim usudima i zamenjenim identitetima koji se nalazi negde između Bornovog Identiteta i Infernal Affairs.

Da sve to na gomili prilično uspešno funkcioniše svedočanstvo je nemalog talenta dvojice autora i pažljivog rada na stripu koji relativno udobno osciluje između ozbiljne sociopolitičke diskusije i krvoločne satire. Opet, afiniteti ka ovakvom narativu u dobroj meri mogu da zavise i od toga da li imate stomak za priču punu likova od kojih vam možda ni jedan nije dovoljno simpatičan dok pripovedanje skače od jednog do drugog tako da skoro da nikada ne znate šta ćete sledeće pročitati. Ovo je svakako sistemski ugrađeno u Die! Die! Die! – na kraju krajeva ovo je strip čiji su autori od javnosti uspeli da sačuvaju tajnu o njegovom postojanju sve dok se nije pojavio u prodaji. Kirkman i Gimple ovde svakako idu na šok-taktiku i provociranje, ali mada to može čoveka, u zavisnosti od njegovih preferenci, i da zamori, ne može se poreći da imamo posla sa dva vrlo dobra scenarista koji uspevaju da očuvaju tempo pripovedanja iako ono skače na sve strane i iako su neretko scene viceralnog, jako dinamičnog nasilja presecane scenama kilometarskih dijaloga u kojima likovi pretresaju filozofiju.

Kad smo već kod visceralnog nasilja, Die! Die! Die! je očigledno zamišljen kao omaž eksploatacijskoj, grindhouse estetici pa je ovde crtač Chris Burnham presudan kao koautor koji će svemu dati ispravnu formu. I, mislim da su se Kirkman i Gimple prilično usrećili sa Burnhamom, iskusnim profesionalcem koji je radio za gomilu izdavača (podsećam na Batman Inc. sa Grantom Morrisonom) a koji bi verovatno bio mnogo manje koristan na stripu što treba da posreduje nekakvu kontemplativnu atmosferu ili, nedobog, elegiju. Die! Die! Die! je strip sav u akciji i dinamici i Burnham je idealan za ovu vrstu estetike. Njegovi paneli su detaljni i nabijeni energijom čak i kada se na njima događaju sasvim trivijalne, obične stvari, a kada se zapuca ili potuče, sve pršti od gotovo japanski naglašene akcije, tela u ekstremnom pokretu, ali i vodoskoka krvi i komadića tkiva koji odleću na sve strane u susretima sa sečivima ili mecima. Generalno jarki kolori Nathana Fairbairna doprinose atraktivnosti ovog stripa i istovremeno uspevaju da ga spasu toga da izgleda isuviše mračno, a što je uvek rizik sa ovakvom tematikom.

Die! Die! Die! je interesantan projekat sa očiglednim majstorstvom na delu kod sve trojice autora ali i stalnim balansiranjem između nekoliko ravni priče, te rizikom da se upadne u zamku prevelikog oslanjanja na pornografski prikaz nasilja. Za sada je to meni vrlo zabavno za čitanje, da ne bude dileme, ali ja volim eksploatacijske zahvate ovog tipa i uvažavam da to neće biti za svakoga. Ako vam politički triler sa nekoliko slojeva priče koji se međusobno solidno dodiruju, te puno nasilja i provokacije deluje kao nešto po ukusu, uz Die! Die! Die! ćete se verovatno dobro provesti.

Konačno, pročitao sam i svih 12 epizoda serijala Mech Cadet Yu koga su za BOOM! Studios radili Greg Pak i Takeshi Miyazawa tokom prošle godine i ovo je na nekoliko nivoa vrlo prijatan strip.

U prvom redu, Mech Cadet Yu je dobrodošlo podsećanje da BOOM! nije samo firma koja kvalitetno ali plaćenički odrađuje poslove na gomili licenciranih serijala poput Power Rangersa, Sons of Anarchy, Buffy the Vampire Slayer ili Jim Henson’s Labyrinth, već i izdavač koji ume da vrlo ozbiljno uloži u originalne radove i osvetla obraz.

U drugom redu, Mech Cadet Yu je neka vrsta severnoameričkog omaža azijskoj (čitaj: japanskoj) strip i animacijskoj kulturi koji uspeva da bude iznenađujuće svež i pozitivan, sa dobrim razumevanjem senzibiliteta predložaka ali bez namere da se ide u direktnu emulaciju. Ovde, razume se, svakako ne škodi što je Pak pola korejskog porekla a Miyazawa, i pored kanadskog pasoša, u celini japanskog.

Mech Cadet Yu je u principu mecha/ giant robo strip, vidno inspirisan klasikom kao što je Mobile Suit Gundam, ali i – u manjoj meri – kasnijim (postmodernim?) polemikama poput Neon Genesis Evangelion. Ovo potonje se pre svega odnosi na ideju da Mech Cadet Yu umesto složene priče o građanskom ratu koja je bila u osnovi Gundama zapravo baštini motiv invazije iz svemira i tinejdžera za upravljačima ogromnih robotskih „odela“, a što je sve  bliže Evangelionovoj postavci, no odmah ću ovde skrenuti pažnju na to da Mech Cadet Yu ni u ludilu ne pokušava da bude vrtoglavo višeslojna i komplikovana priča nalik Evangelionu i da je, zapravo, ovo u prvom redu jedna vedra, u najboljem smislu te reči dečija priča o ratu, herojstvu, sazrevanju, pa i identitetu.

Mech Cadet Yu je pre svega izuzetno optimistički nastrojen narativ. U njemu se upoznajemo sa ratom koji Zemlja vodi protiv hitinskim oklopima okovanih osvajača iz kosmosa koji podsećaju na džinovske krabe i pokušavaju svojim jajima da zaseju voljenu nam planetu, a osnovna tehnologija koju Zemlja koristi u borbi su dvadesetak metara visoki poluautonomni roboti iz svemira koji jednom godišnje dolaze u trojkama na našu planetu i sami biraju mlade kadete Sky Corps akademije sa kojima će biti upareni. Trik koga Pak koristi je zanimljiv jer u našem slučaju Stanford Yu uopšte nije kadet na akademiji već čistač, zajedno sa svojom majkom koja je kineska imigrantkinja i sa sinom uglavnom i dalje komunicira na kantonskom narečju, objašnjavajući mu da sa jedne strane mora da bude svestan svog položaja u socijalnoj hijerarhiji ali i da radi pet puta napornije od svih drugih da bi se u toj hijerarhiji dokazao.

Pak ovim vrlo uspelo uvezuje klasične istočnoazijske motive u osnovu identiteta svojih protagonista ali strip se zapravo ne bavi previše eksplicitno pitanjima socijalne pravde i doprinosom migranata (ratnoj) ekonomiji i društvu, puštajući da se ove stvari prirodno odmotavaju u podtekstu. Kao iskusan zanatlija, Pak pre svega zakuvava jedan intimniji zaplet u kome Stanford Yu biva odabran od strane jednog od robota iako nema formalno obrazovanje, a akademija ovo mora da prihvati jer mu podršku pruža lično Skip Tanaka, ratni heroj i prvi čovek koji se ikada upario sa robotom iz svemira. Naravno, stvari komplikuje to da jedan od glavnih predavača na akademiji, general Park, pokušava da progura svoju ćerku kao studenta generacije i prirodan izbor za pilota ratne mašine. Kada njegova mezimica ne bude odabrana, Park je stavlja za „volan“ prvog ratnog robota napravljenog 100% na Zemlji a po uzoru na tuđinsku tehnologiju koju Zemljani već decenijama koriste.

Rivalitet među klincima na akademiji je solidna osnova za dramu iz koje bi neki japanski mangaka izvukao bar 5-6 godina nedeljnog izlaženja ali Mech Cadet Yu sa svega 12 epizoda mora da se kreće daleko bržim korakom pa vrlo brzo ulozi postaju jako visoki i kadeti sa prve godine moraju da se glavačke bace u borbu protiv tuđinskih zavojevača. Pak se majstorski igra motivima herojstva i požrtvovanja u paru sa idealističkim dečijim svetonazorom i Mech Cadet Yu je ratni strip koji nimalo dvosmisleno ili neodlučno insistira na tome da se teške odluke što ih rat nameće moraju donositi sa punom svešću o tome šta su sržne vrednosti društva koje se ratnim naporom brani. I da je kompromitovanje ovih vrednosti radi pobede u ratu zapravo ekvivalentno porazu.

Svakako, ovo je idealistička maštarija, ali ovaj strip od svoje prve strane ne krije da su mu glavne teme prijateljstvo, poverenje, uzajamna podrška između pripadnika zajednice, pa je i njegova ideološka fokusiranost sasvim prirodno uklopljena sa njegovim tonom. Ovo je priča u kojoj se pokazuje da svi, od čistačica i mehaničara, pa do pilota (i pilotkinja!) u džinovskim robotima, na kraju dana daju presudan doprinos pobedi u odbrambenom ratu i Mech Cadet Yu je jedna dobronamerna i optimistična ali zapravo sasvim pravoverna kritika militarističke mitomanije pa i, ako hoćete, toksične muškosti kao takve.

Mislim, ne da se sad tu nešto pamfletski gura u lice čitaocu ali Pak vešto prikazuje da su pravila koja u vojsci važe i ne smeju se kršiti, neretko pravila napravljena po meri vladajuće grupe u populaciji, a ne nužno čitave populacije i da monopolizovanje prava na odlučivanje od strane onih koji komanduju u ratu često rezultira u „pobedi“ koja je pobeda vladajuće ideologije, ne obavezno i pobeda u kojoj učestvuju ravnomerno i ravnopravno svi koji su se za nju borili.

Kraće rečeno, kada Yu i njegovi drugovi krše vojna pravila i eksplicitno odbijaju da poslušaju naređenja, oni su vođeni (izvornim?) idejama da su heroji potekli iz zajednice i moraju biti izraz njenih težnji, umesto da su nekakav destilat njene nekakve podsvesti i mogu biti otuđeni, te delati u nekom višem, apstraktnijem cilju koji zajednici na kraju dana ne donosi ništa opipljivo.

Ako zvuči preozbiljno, ne treba da brinete, Mech Cadet Yu je strip pisan pitko, zabavno i kreće se veoma brzim tempom prema finalu koje je prepuno sjajne akcije, uzbudljivih preokreta i veoma zadovoljavajućih razrešenja. A onda tu je i Miyazawin crtež.

Miyazawu sam zavoleo na Ms. Marvel a sa Mech Cadet Yu je imao priliku da se ludo zabavi dizajnom robota, prikazom spektakularnih bitaka između čelika i hitina u svemiru, ali i crtanjem tinejdžera koji deluju kao deca, ponašaju se kao deca i razmišljaju kao deca. Miyazawa je uspeo da prenese veliki deo senzibiliteta shonen manga stripova a bez pokušavanja da kopira tehnike njihovih autora i zahvaljujući njemu, ali i izuzetno toplom i sjajnom kolorisanju iz ruke nekoliko autora i autorki Mech Cadet Yu je jedan od za oko najprijatnijih stripova koje sam uzeo u ruke u poslednjih nekoliko meseci.

Na kraju dana, ovo je strip koji me je ostavio sa apetitom da čitam još i nadam se da će ova dva čoveka pored svojih brojnih projekata za Marvel i druge izdavače, pronaći vremena da urade još koji ovako prijatan serijal sa jasnim odavanjem pošte uzorima, kvalitetnim žanrovskim radom ali i izraženim autorskim rukopisom. Pa, eto, iz mojih usta u božije uši.

Pročitani stripovi: Nova i Ms. Marvel

Kada sam pre neki dan pomenuo da sam poredio neke nove stripove sa starim, onda to znači da sam svoje sesije ponovnog čitanja Ditkovog (i Romitinog ) Amazing Spider-mana iskoristio da meditiram o tome kako i zašto Marvel danas mnoge svoje klasične likove zamenjuje ne samo ženskim i, jelte, tamnoputim osobama već i – mlađim osobama. Trigerovana čitanjem aktuelnih serijala Nova i Ms. Marvel, ova meditacija se solidifikovala oko teorije koja mi deluje razumno, a ona, ukratko, tvrdi da Marvel, iako svestan da trenutno jaše na talasu masovne popularnosti gik-kulture bez presedana, i dalje trpi određenu nervozu zbog činjenice da je, barem u domenu strip-produkcije, njegova publika mahom starija. Odnosno da tinejdžeri i tvinejdžeri uglavnom ne čitaju njihove stripove a to onda, u perspektivi može da ugrozi i njihovu buduću televizijsku i kinematografsku produkciju, kada današnji klinci kao odrasle osobe ne budu imali emotivnu sponu sa marvelovim IPjevima. Trenutno je veliki deo Marvelove čitalačke publike onaj koji je njihove stripove kupovao i pre deset ili dvadeset godina i ogroman broj Marvelovih poteza još od polovine prošle decenije očigledno je bio usmeren na pokušaje da se demografija promeni u korist mlađih čitalaca (setimo se Young Avengers, Hellions, Generation Hope…).

 

Na kraju krajeva, jedan od najočiglednijih primera (i problema koje su tradicionalni čitaoci imali sa Marvelom iz prošle dekade) je to kako su Joe Quesada i Marvel grubo promenili kontinuitet Spajdermena da Petera Parkera, oženjenog, zrelog čoveka sa decenijskom istorijom braka i porodičnih obaveza ponovo pretvore u mladića bez obaveza.

 

Negodovanje koje je usledilo je na kraju rezultiralo sadašnjim Spajdermenom koji je uspešan poslovni čovek u stabilnoj vezi i sa sopstvenom multinacionalnom korporacijom, ali je Marvel usput kreirao i još nekoliko Spider-osoba ne bi li se obratio različitim demografijama. Pa tako Miles Morales verovatno treba da pokriva dečake i etničke manjine a Spider-Gwen devojke, a tu su i magazini kao što je odlični Spidey u kome je scenarista Robbie Thompson dobio mogućnost da rane, klasične Spajdermenove avanture prepriča u modernom okruženju vraćajući Petera Parkera u tinejdžerske dane.

 

Slično se događa i na drugim stranama: Hawkeye i Hulk su tokom prethodnih par sezona dobili mladu ženu i mladog muškarca koji nose ista imena, Iron-man je dobio Riri Williams koja je petnaestogodišnjakinja, čak i Daredevil sada ima sajdkika koji decidno pripada mlađoj generaciji i pitanje je trenutka kada će ga on zameniti u kostimu Nebojše…

 

Ovo je, kao i mnoge druge stvari potencijalno problematično a potencijalno inspirativno. Kao što sam već pominjao, iako mi je lik Amadeusa Choa veoma drag i još jednom urgiram da ko god nije čitao Incredible Herculesa Grega Paka i Freda Van Lentea iskopa taj serijal (a mene ako se za Dan bezbednosti sete…), Pakov Totally Awesome Hulk me je ostavio skoro potpuno hladnim svojom lakom komedijom i daljim razvodnjavanjem hulkovskih motiva. S druge strane, Nova i Ms. Marvel su mi, kao što sam već ukazao, među najdražim Marvelovim serijalima poslednjih par godina.

 

Prvo da ukažem na serijal Nova. Kada sam video da te sada već davne 2013. godine Marvel lansira novi magazin sa ovim imenom u kome će ulogu svemirskog centuriona igrati sasvim nov lik, kao i da će ga pisati Jeph Loeb, bio sam malo zabrinut. Loebovi recentni radovi na Marvelovim stripovima, posebno njegovo kasapljenje Ultimate univerzuma mi nisu davali mnogo nade da će nova Nova valjati, da ne pominjemo da je prethodni serijal o originalnom Novi, Richardu Rideru bio jako dobar i da su Dan Abnett i Andi Lanning poslednjem kosmičkom policajcu podarili dostojanstveno finale u Thanos Imperative.

 

Iznenađujuća i dobra vest je da je Loeb svojih prvih nekoliko epizoda (pre nego što je serijal predat na staranje Zebu Wellsu koji ga je posle druge priče onda predao Gerryju Dugganu) ispisao vrlo korektno uspostavljajući klasičan tinejdž-superherojski mizanscen koji su dalji scenaristi mogli da lepo i dosledno eksploatišu. Za Loeba je ovo, sasvim moguće bio donekle i ličniji projekat od onog čime se inače bavi u Marvelu – novi Nova, Samuel Alexander je nazvan po Loebovom sinu preminulom u sedamnaestoj godini, a motiv odrastanja sa problematičnom ocem koji zatim nestaje je verovato odjek Loebovih ličnih dečačkih iskustava.

 

U svakom slučaju, Nova je bio dobro vođen strip koji je sa svim smenama scenarista (posle Secret Wars strip je relansiran sa Seanom Ryanom u ulozi skriptrajtera nastavljajući praktično bez promene priču iz prethodnog serijala) zadržao konzistentan ton i čistotu motiva. Mislim da je Duggan ovde obavio najbolji posao, i uostalom on se kroz pisanje Deadpoola i Uncanny Avengers dokazao kao svestran scenarista, ali novi Nova se pokazao kao dovoljno snažan lik da ga individualna scenaristička interesovanja ne odnesu u neku radikalno drugu stranu.

 

Verovatno je u pitanju da je ovo lik naprosto postavljen na dobre osnove. Samuel Alexander je latino klinac iz porodice niže srednje klase koji mora da balansira život sa majkom i mladom sestrom, srednjoškolske obaveze i tipične tinejdžerske probleme sa činjenicom da je jedini pripadnik nekada velike i moćne armije kosmičkih centuriona koja je bila zadužena za rešavanje problema što su mučili čitave solarne sisteme. Sam na početku stripa otkriva da je njegov otac, lokalni pijanac i generalno propalica nekada bio pripadnik elitne, specijalne jedinice crnih Nova i veliki deo njegovih priča se tiče pokušaja da sazri dovoljno da bude dostojan legende o svom ocu koja se priča svemirom, ali i da svog oca, izgubljenog negde u dubinama kosmosa pronađe i spase.

 

Ovo je tipičan dečački wish-fulfillment, naravno i mada je Marvel uvek imao običaj da kraducka od DC-ja dobre stvari, ono što mi se uvek dopadalo kod Nove je da i pored očigledne paralele koja se mogla povući sa DC-jevim Green Lantern, Marvelov strip je uvek zapravo mnogo više bio varijacija na Spajdermena. I sam Marv Wolfman, scenarista i urednik originalnog Nova serijala iz sedamdesetih (a čiji je Nova bio kreacija još iz vremena kada je radio sopstveni fanzin) nije krio da je ovaj strip inspirisan klasičnim Spajdermenom i rane epizode su bile mnogo više usredsređene na depresivan srednjoškolski život mladića koga alfa mužjaci po školi šikaniraju, devojčice misle da je sladak ali da bi mu valjalo da malo ogrubi, a otac ga tretira sa nerazumevanjem, nego na letenje po svemiru i pesničenje sa vanzemaljcima.

 

U aktuelnom Nova serijalu balans je nešto odmereniji i ovo je jedna simpatična i topla priča o tinejdžeru koji sazreva na unikatan način i ima tajne prijatelje među intergalaktičkim pilotima, humanoidnim rakunima i telepatskim psima koji upravljaju svemirskom stanicom izgrađenoj u glavi mrtvog Celestiala… Sam Alexander je imanentno simpatičan lik, energičan ali introvertan, sa osetljivim čulom za pravdu ali bez iritantnih ideoloških ispada, neko ko uživa u moćima koje je stekao ali i ko osetno stenje pod teretom odgovornosti koju ona podrazumeva. Njegova porodica i školski drugovi su takođe dobro pogođena galerija epizodista a gostovanja Rocket Raccoona i drugih Marvelovih „svemirskih“ likova se odlično uklapaju u priče koje klinca rođenog u Arizoni vode u divne, egzotične predele beskrajnog svemira.

 

Nova je, dakle, strip o odrastanju, sazrevanju, pronalaženju svog identiteta unutar porodičnog nasleđa ali i izvan njega, očigledno namenjen prevashodno dečacima sa svojim vrlo falusnim centralnim motivima (šlem, letenje, neranjivost, snaga), ali pun poštovanja za sve ostale, divna kosmička avantura ali sa jakim utemeljenjem u porodici i zajednici. Sam čak nekim svojim najbližim prijateljima iz škole i otkriva svoj tajni identitet jer ne želi da ga smatraju asocijalnim u momentima kada mora da ih napusti zbog urgentne intervencije u svemiru ili timske misije sa Avendžersima i ovaj strip je u dobroj meri i oda malim zajednicama, poverenju i uzajamnoj podršci među ljudima koji se poznaju i dele isti prostor.

 

Najnovija inkarnacija ovog magazina, započeta prošlog meseca, donosi novi kreativni tim i Jeff Loveness i Ramon Perez koji ga sada pišu (dok Perez i crta) nastavljaju istom linijom uz jedan veliki dodatak: Richard Rider, originalni zemaljski Nova više nije mrtav i sada on i Sam dele jednu planetu, trudeći se da se razaberu u činjenici da ni jedan od njih dvojice više nije poslednji Nova u kosmosu. Za sada je to zanimljiva postavka.

 

Najveći deo Nove tokom poslednjih nekoliko godina nacrtao je Paco Medina i mada ja nisam preveliki ljubitelj natrpanog, asimetričnog dizajna stranice koji su on i drugi crtači usvojili za Novu, ne mogu da kažem da on ne funkcioniše i da se senzibilitet dinamične omladinske avanture ne pogađa kako treba. Preporučujem Novu svakome ko je mlad u srcu.

 

Sa druge strane, ako je Nova strip za dečake, Ms. Marvel je jedan od Marvelovih (kreativno) najuspelijih recentnih projekata usmerenih na to da se u jato privuku ne samo žene već i kulturne i etničke manjine. Naravno, ne znam koliko je on uspešan u tom programskom smislu, ali Ms. Marvel je mene uspeo da osvoji dosta spretnim obradama jednog složenog kolopleta tema.

 

Naravno i sam lik Ms. Marvel je istorijski komplikovan – ova ikona ženske moći i sama je umela da bude donekle kompromitovana, bilo seksualizovanim kostimima, bilo kontroverznim pričama koje su tumačene kao eksploatacijske fantazije o silovanju feminističke ikone – ali otkada je, nedavno, Carol Danvers, originalna Ms. Marvel promovisana u Kapetana Marvela (kapetanicu?), reklo bi se da se prostor za novi ženski lik koji će imati više „ulični“ fokus, više će se baviti zajednicom i jače osećati da iz nje potiče, sam otvorio.

 

Ms. Marvel je, kao i Nova započet u prethodnoj Marvelovoj fazi i kroz Secret Wars prošao bez ikakvih izmena, svedočeći da je originalni koncept bio zdrav i prijemčiv za publiku. Za razliku od Nove, Ms. Marvel je zadržala i sržni kreativni tim, odnosno urednicu Sanu Amanat i scenaristkinju G. Willow Wilson koja je kreator lika i jedini scenarista serijala do sada. Zapravo, kako Wilsonova dolazi iz nezavisnog krila industrije (poznata po donekle autobiografskom stripu Kairo i kasnijem serijalu Air za Vertigo), sasvim je na mestu reći da je Ms. Marvel praktično nezavisni strip koji ima sreću da mu korporacija daje ugodne produkcijske uslove, a izdavač materiju treira sa poštovanjem i punim poverenjem da autorski tim zna šta radi.

 

Kako smo u prethodnim postovima pominjali, Ms. Marvel je imao veliki potencijal da starije ljude poput mene odbije svojom veoma istaknutom političkom komponentom. Ovde, naravno, mislim pre svega na „meku“ politiku, ne na nekakve rasprave o reprezentativnoj demokratiji ili ekonomskom liberalizmu. Ms. Marvel je strip upadljivo baziran na istraživanju identitetske politike i u formulu koju smo gore već opisali – tinejdžer, porodica, srednja škola, zajednica – dodaje rodne, etničke i verske elemente.

 

Glavna junakinja ovog stripa je, kao što se nesumnjivo zna, muslimanka. Kamala Khan je srednjoškolka čija se porodica doselila iz Pakistana u Nju Džersi nešto pre njenog rođenja i veliki deo ovog stripa otpada na prilično promišljeno diskutovanje toga kako se formira identitet u jednom susretu kultura koje se, nažalost, danas smatraju sve manje komaptibilnim. I, znam, i meni bi to zvučalo potencijalno vredno prevrtanja očima, ali zapravo Wilsonova to radi vrlo dobro.

 

Kamalina porodica je oslikana izvanredno, pokazujući veoma ubedljiv grupni portret familije koja je zadržala mnogo običaja i verovanja iz starog kraja ali koja je i uverljivo amerikanizovana. Wilsonova eminentno izbegava najočiglednije klišee koji bi došli uz ovakvu postavku i ovo nije strip o nekakvoj tugaljivoj tenziji između muslimanske manjine i bele, hrišćanske većine u Džersi Sitiju. Verske teme su obrađene suptilno i nijansirano, daleko pažljivije i produbljenije nego u srodnim stripovima a čitava tema mlade devojke koja gradi svoj identitet trudeći se da shvati kako se azijsko nasleđe i severnoamerički liberalizam mogu pomiriti obrađena je veoma prirodno, sa situacijama koje su prepisane iz života.

 

Ključno je svakako što je sam lik Kamale Khan napisan besprekorno. Kamala, dakako, povremeno ima ideološke monologe kojima objašnjava poentu stripa čitaocima i prihvatam da će to malko zasmetati nekima među nama, ali: 1. ovo je i inače stavka prisutna u klasičnoj superherojštini i mada ne kažem da treba podržavati ovu vrstu pripovedanja, ona nije karakteristična samo za Ms. Marvel; 2. Kamala ima toliko simpatičnih, šarmantnih i životnih, uverljivih osobina da čitajući ovaj strip zaista verujemo da pred sobom vidimo srednjoškolku koja ima sve dileme, strahove, stidove, zablude, ambicije i želje svojih vršnjakinja koje smo poznavali (ili ih poznajemo). Pritom, Kamala je gejmer, gikčina, slobodno vreme provodi pišući fan-fiction o Avendžersima a Carol Danvers je njena herooina na veoma prirodan, organski način. Pre nego što pitate: Kamala je heteroseksualna, ali, da, strip ima i prominentnu gej osobu i, da, njen izlazak iz klozeta je urađen veoma prirodno i sa ukusom.

 

Tako je i tranzicija obične devojčice iz Džersija u novu Ms. Marvel maestralno prikazana kao kombinacija inhuman moći koje okida terigenska magla i grčevite borbe Kamale Khan da od praktično kosplejera evoluira u autentičnog heroja svoje zajednice.

 

Wilsonova takođe veoma uverljivo predstavlja Nju Džersi (uostalom, svoj rodni grad) dajući nam jedan veoma opipljiv duh mesta, zajednice i ljudi u njoj i Ms. Marvel na sasvim organski način postaje lokalni superheroj koga zajednica poštuje i voli a koja će se za svoju zajednicu, mesto, i ljude u njoj boriti i istinski žrtvovati ako to bude potrebno. Izlazeći naporedo sa stripovima koji za svoju pozornicu uzimaju čitavu planetu, galaksiju ili makar metropolu kao što je Njujork, Ms. Marvel jako šarmira autentičnošću sa kojom prikazuje Džersi Siti.

 

S druge strane, Kamaline moći su maestralno zamišljene. Ne toliko u smislu originalnosti – na kraju krajeva ona je kombinacija Mr. Fantastica, Ant Mana i bilo kog shapeshiftera koji vam padne na pamet – koliko je njen set moći prirodno uklopljen sa njenim prolaskom kroz pubertet i sazrevanjem. Ako su klasični superheroji dobijanjem moći dobili i kapacitet da budu elegantni, reprezentativni, bliži klasičnom idealu lepote, Kamala Khan je, naprotiv, sa svojim moćima dobila i nezgrapnost, opterećenje potrebom da nauči da kontroliše svoje telo, njegove predimenzionirane udove, muku da pronađe adekvatan kostim. Strip ni u jednom momentu ovo ne izdiže na manifestni nivo, ali aktuelni Ms. Marvel je jedna od najdoslednijih, najuspešnijih metafora o odrastanju i telesnim, psihološkim, identitetskim transformacijama u novijoj superherojskoj istoriji.

 

Same priče variraju po uspešnosti, naravno i, zapravo prva priča je možda i najslabija jer uvodi novog zločinca u Marvelov univerzum, čiji su motivi i modus operandi isuviše ekscentrični da bi čovek mogao ozbiljno da ih shvati. Zato kasnije priče podižu kvalitet i da se primetiti kako Wilsonova sve lakše pronalazi pravi ton, pokazujući recimo svoju heroinu kako štiti rodni kraj od džentrifikacije koju sprovodi HYDRA, ali i kako njen pokušaj da bude na svim mestima u isto vreme (dakle, i u školi, i sa porodicom, i u Avendžersima) proizvodi bizarnu kombinaciju komedije i body horrora. Sve to vreme, njena rodbina i prijatelji dobijaju respektabilno vreme ispred kamere, a čitalac dobija interesantne uvide u život muslimana ne samo u SAD već i u Pakistanu, i ti su uvidi opet organski uključeni u glavni tok priče: Kamalin brat, posvećeni vernik kome se otac podsmeva da je neradnik i budala, pronalazi inspiraciju u devojci koja je i sama posvećena vernica i njihov odnos je prikazan veoma odmereno i sa puno poštovanja, da ne pominjem sa mnogo poznavanja običaja i rituala vezanih za pred-svadbene i svadbene aktivnosti ove zajednice. Uostalom, G. Willow Wlson je i sama muslimanka (kao i urednica stripa, Sana Amanat), ali način na koji ove teme uvodi u priču je izrazito prirodan i nenametljiv.

 

Ms. Marvel mi je pružila mnogo memorabilnih momenata: njen susret sa Wolverineom (nešto pre njegove smrti) je jedan od ranih hajlajta stripa i praktično manifest o tome kako nova generacija heroja prirodno nasleđuje staru gardu. Pojavljivanje Lokija u Nju Džersiju je izvor organski izvedene komedije i Wilsonova koja je prethodnu priču potrošila na skoro pamfletski obračun sa čestom kritikom da su milenijalsi lenčuge koje ništa ne doprinose društvu u ovoj komediji pravi mnogo šala na račun hipstera ali i odnosa moći u američkom društvu i čitalac postaje svestan da iako je identitetska politika svakako u centru ovog stripa, on je sasvim svestan i klasnih podela u savremenom društvu.

 

Najdirljiviji momenat je svakako onaj pred Secret Wars i način na koji Kamala i njena idolka Carol Danvers provode preostale sate do kraja sveta će nekom manje brkatom od mene verovatno naterati i koju suzu u oči. Zbog toga sam bio dodatno impresioniran epizodama koje su se bavile Civil War II tematikom i u kojima je Kamala morala da prođe kroz shvatanje da žena na koju se ugledala, na kraju balade, možda politički ipak nije u pravu, te da joj demonstrira zašto nije u pravu. Sazrevanje! Plus, kanadske anarhističke nindže? Takoe!

 

Dakle, dobar, kvalitetan superherojski strip za mlade koji ima mnogo slojeva pametnog narativa i povremene momente ne sasvim uspelog narativa koji će nekom delovati konfuzno ili pamfletski. Pošteno. Ali crtež…

 

Na MS. Marvel se smenjivalo nekoliko crtača, ali Adrian Alphona (koga pamtimo sa Runaways) i Takeshi Miyazawa su glavni i odnose šnjur. Ovo je FENOMENALNO nacrtan strip sa savršenim odnosom komedije, groteske, superherojskog glamura i akcije. Plus kolor! Treba videti taj kolor! Aktuelna crtačica, italijanska Mirka Andolfo nije toliko poznato ime kao njeni prethodnici ali shvata duh ovog stripa i za sada radi prave stvari.

 

Jedini moj strah vezan za Ms. Marvel je taj šta će se desiti sa serijalom kada ga G. Willow Wilson više ne bude pisala. Ovo je očigledan primer autorskog stripa kakvi nisu karakteristični za korporacijsko okruženje i nadam se da i Wilsonova i Marvel imaju na umu šta će se desiti ako u nekoj neveseloj budućnosti ne budu poštovali ovu istinu. Opet, možda su neke lekcije ipak naučili sa Spider-man 2099…