Jazz Nedeljom: Sons of Kemet: Black to the Future

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ovonedeljni jazz album je prava poslastica, pogotovo za ljude, čuj mene bolesnike, ljude poput mene koji su već godinama fiskirani na džez kao emanaciju crnog duha i zvuk crne kulture, ma koliko ona, da se razumemo bila raznolika i nemonolitna tako da je jedan muzički žanr sigurno ne može korektno i potpuno sažeti. No, šta fali nekorektnim i nepotpunim sažecima? Ništa, eto šta, a iako je džez, naravno, sa decenijama postao mnogo više od samo zvučne reprezentacije „crnog iskustva“, moram da priznam da kod mene nema dilema i da je njegova autentičnost, kada on zaista predstavlja izraz kulture, iskustva, života i duha crne populacije, jedna od njegovih najdragocenijih karakteristika. Drugačije rečeno, svako može da nauči harmonije, sinkope, fraziranje i konkretne tehnike na saksofonu, kontrabasu ili trombonu, ali kada imate sinergiju svega toga sa jednim ne samo proživljenim već i nasleđenim, kroz generacije predavanim iskustvom sveta, onda nastaje magija.

Sons of Kemet su britanski džez sastav koji poslednjih deset godina pravi puno talasa ne samo svojim eklektičnim a vrlo organskim spojem različitih stilova crne muzike u jednom nesumnjivo džez okviru – time potvrđujući da se ne moramo ograničiti na jedan žanr ako želimo da predstavimo kompleksnost „crnog“ – već i naglašeno „političkom“ dimenzijom svog izraza. Naravno, može se argumentovati da je „crno iskustvo“ mnogo više od fiksacije na eru robovlasništva i nehumanosti koja je brisala ne samo kulturu eksploatisanih osoba već i njihovu ljudskost – verujem da ima dosta slušalaca koji bi voleli da se muzika koju slušaju okrene nekim drugm temama – ali nema ni sumnje da je crna muzika – džez i mnogi drugi njeni žanrovi – na zapadu u velikoj meri postala to što jeste – temelj velikog dela popularne muzike uopšte – kao direktna posledica uvoza crnih robova iz Afrike i njihovih napora da, iščupani iz korena, izgrade svoju autentičnu kulturu u okruženju koje im je direktno poricalo slobodu, identitet, jezik. Iako, naravno, u poznijim periodima imamo i kulturnu razmenu koja nije direktno izrasla iz robovlasničke postavke, ona se i sama u velikoj meri odvijala u senci kolonijalizacije i imperijalističke paradigme koja će Afriku, čak i danas, svrstavati u „treći svet“.

Tako, kada četvrti album Sons of Kemet, pre par nedelja izašli Black to the Future, počne jednom strastvenom recitacijom Joshue Idehena koja se bez napora ali uz mnogo vatre preko slobodnog džez gruva prošeta od plantaža pamuka do haštaga #burnyall, ovo ne zvuči kao puko posezanje za „crnim tropima“ već kao i dalje življena stvarnost za mnoge pripadnike crne populacije na Zapadu. Video sam reakcije na ovo koje su govorile o klizanju u karikaturu, ali ovaj album je, ne zaboravimo, velikim delom sniman nakon ubistva Georgea Floyda i u periodu velikih rasnih nemira koji su usledili i mada su povodi tragični, postoji i nemala doza zadovoljstva kad slušate muziku koja je ne samo aktuelna u inspiraciji i energična u egzekuciji već i, takođe važno, radosna u svom gnevu, kreativna u svom revolucionarnom žaru.

Osnivač kvarteta, saksofonista Shabaka Hutchings je rođen u Londonu ali odrastao između Birmingema i Barbadosa, sa iskustvo sviranja sa tako ključnim postavama kao što su Sun Ra Arkestra ili ansambl velikog etiopskog perkusioniste Mulatua Astatkea. Sons of Kemet je uvek trebalo da bude više od „običnog“ džez kvarteta pa je postava u kojoj i danas radi svakako nestandardna ali snažno autentična: pored Hutchingsa na ovom albumu svira i londonski svirač tube, Theon Cross, poreklom sa Jamajke, ali i dvojica perkusionista, Tom Skinner – koji je i sam sarađivao sa Astatkeom ali i Matthewom Herbertom, te Edward Nache Wakili koji ima ogromnu listu kolaboracija ali pomenućemo samo Aliciju Keys, Nigela Kennedyja i Roots Manuva.

Ovakva postava garantuje plesnu, slavljeničku muziku bez obzira što su teme kojima se Sons of Kemet bavi po definiciji ukorenjene u nasilju. Veliki deo crne muzike je, uostalom, utemeljen u nasilju i bavi se upravo načinima da se ono transcendira i pronađe inspiracija i kreativnost – UK Drill muzika ovo čini kroz proslavu kriminalističko-poslovnih i seksualnih uspeha, a Sons of Kemet kroz ples utemeljen u afrokaripskim ritmovima i saradnju sa niskom sjajnih pevača, poeta i repera.

Black to the Future – izašao kao i prethodni, za Impulse! – je pedeset minuta znojavog plesa gde bubnjari kreiraju džombastu, skakutavu podlogu za tubu koja svira kompulzivne, neodoljive bas linije preko kojih onda Hutchings razvija svoje aranžmane saksofona i klarineta. Ovo nije džez u smislu slobodne improvizacije i istraživanja harmonskih granica žanra već pre svega džez kao gruv i prijatan, upečatljiv melodijski program. Nije da ovde nema povremenih izletanja iz harmonske osnove i upada u fri džez teritoriju – „Black“ koja album zatvara, recimo – a „Envision Youself Levitating“ ima bebop soliranje na saksofonu preko maltene marševskog ritma, no većina albuma je utemeljena na afro-karipskom gruvu i temama koje imaju zajedničkog sa Etiopijom barem isto onoliko sa Nju Orleansom ili Njujorkom.

No, Black to the Future nikako ne zvuči konzervativno, ovo je naglašeno plesna, radosna ploča koja nasleđe afričkih i karipskih stilova sviranja prelama kroz ličnu prizmu i daje mu aktuelnu, savremenu formu, između ostalog saradnjom sa više različitih vokalnih interpretatora. Britanac nigerijskog porekla, Joshua Idehen svoju poeziju recituje na prvoj i posledjnoj pesmi, dajući albumu jasan ulazni i izlazni iskaz koji, voleli vi to ili ne, tematizuje ropstvo, nasilje i viziju „crnog“ kao ne samo identiteta već i kao seta neophodnih veština za preživljavanje i ovo albumu nepogrešivo daje i estetski i politički ton. Ostali su uglavnom reperi: Kojey Radical, koji dominira singlom „Hustle“ zajedno sa soul pevačicom Lianne La Havas, pa legendarni grime MC Double E koji se sjajno uklapa svojim jamajčanskim pristupom u muziku koja je na „For the Culture“ negde između Kariba i Balkana itd.

Za moj ukus je važno da Black to the Future ima taj iskren napor da sažme crno iskustvo i kulturu, koliko god neki od motiva zvučali kao da ih slušamo najmanje poslednjih pedeset godina – i da ih prikaže kao ne samo „obavezne“ elemente identiteta već kao dijalektičku, upravo-događajuću dilemu i borbu koja obeležava stvarne živote stvarnih ljudi, ali je podjednako važno i to kako ovaj album dobro zvuči sa muzikom koja uspeva da bude energična i poletna ali bez isforsirane „snage“ i „besa“ koje ponekad čujem na modernim džez albumima orijentisanim ka crnom iskustvu, te sa miksom koji je živ i dinamičan, bez veštačkog „pojačavanja“ muzike. Za kompozicije koje su pre svega namenjene plesanju uz koje ćete i razmišljati, ovo znači da Black to the Future nema onu negativnu „pop“ konotaciju u svojoj formi i da je u pitanju album koji je onoliko „cerebralan“ koliko je i kinetičan. I vredi ga slušati mnogo puta.

https://sonsofkemetmusic.bandcamp.com/album/black-to-the-future