Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-02-2021

Pre nego što zaronimo u ovonedeljnu metal poplavu, evo malog reklamnog bloka. Naime, ako ste do sada čitali ove moje metalne preglede i u sebi mislili „ovo je mnogo dobro, tako želim da se brendiram Mehmetom“, e pa, neko je čuo te vaše neizgovorene i, da bude jasno, sasvim sramotne misli i molitve. Taj neko je Krobilad, cenjeni ovdašnji dizajner, talentovani ilustrator, infamozni strip-kreator („patrioti“ mu cepali izložbu zimus), bivši uspešni gejm-diveloper i autor mnogobrojnih grafičkih rešenja za odevne predmete koje moja žena i ja rado kupujemo i nosimo (da se razumemo, ona ih kupuje – ja sam odavno prerastao kupovinu odeće). Inspirisan valjda aliterativnim naslovom koji dajem ovim metalnim pregledima na svom blogu, Krobilad je napravio ubedljiv metalski logo i stavio ga na neke lepe majice i dukseve. Njegova onlajn prodavnica je ovde, a istaći ću da posebno cenim to što pred muškog modela postoji i ženski kroj majice, detalj neretko previđan od strane proizvođača metal merčandajsa. Narano, pošto sam ja sada gojazan čovek, najbolje mi stoji (uniseks) dukserica koja je ne samo udobna već i od veoma kvalitetnog materijala, kao što su i majice. Utoliko, preporučujem ove odevne predmete bez ikakvih rezervi uz napomenu da ja nemam apsolutno nikakve ekonomske veze sa njima i da ih je autor, zapravo, kreirao potpuno samostalno te da sam za njihovo postojanje saznao tek kad su bili gotovi. Zahvalnost i respekt! A sad da vidimo šta smo imali tokom nedelje:

Blek metal! Pa još iz Hrvatske! Zagrepčani Muka na svom novom EP-ju, Patologija Poniznosti sviraju veoma dobar, veoma dobro napisan i izveden black/ death metal. Ovo je muzika koja uspešno nosi svu potrebnu dramu modernog blek metala, sa jakim, ekspresivnim emotivnim nabojem ali i progresivnim harmonskim sadržajem, dok su aranžmani zadovoljavajuće kompleksni i nude ne samo uzgbudljive, nepredvidive pesme već i uvid u odličnu uvežbanost benda. Ako kažem da me ovo u vrlo pozitivnoj konotaciji podseća na novija izdanja 1349 onda je to valjda dovoljna pohvala. Povrh svega, EP je odlično snimljen i produciran, sa zvukom koji se veoma dobro uklapa u složene, dinamične ali ne besmisleno prekomplikovane aranžmane. Izvrsno izdanje za komšije koje još malo pa slave deceniju rada.

https://muka.bandcamp.com/album/patologija-poniznosti

Za svoje prvo izdanje u 2021. godini ruski Wintaar spremio nam je album Ice Heart Of The Urals. Za bend koji je samo u prošloj godini izdao devet albuma, Wintaar su prilično solidni na ovom izdanju. Čuje se da je sada ovo „praviji“ bend a ne samo kućni solo-projekat momka po imenu Евгений Пильников, pa je i ovaj album, iako sirov i vrlo „andergraund“ po senzibilitetu, spravljen prilično sigurno, spajajući tu „zimsku“, pustošnu estetiku melodičnosti i meditativnosti sa jednom organskijom, prijemčivijom svirkom. Пильников je i ovde autor sve muzike i odsvirao je sve gitare i odradio sve vokale, ali bubnjeve je uradio prošle nedelje vrlo hvaljeni Zane Young pa je i Ice Heart Of The Urals primetno zreliji materijal ugođen sa vašim zimskim potrebama za hibernacijom i kontemplacijom:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/ice-heart-of-the-urals

Oclofobia je strah od gomile ljudi, a istovremeno i sjajan čileanski blek metal bend. Njihovo prvo izdanje, EP nazvan Vendémiaire donosi četiri pesme epskog zvuka i ubedljive, snažne svirke pune emocija ali onih propisno metalskih, bez mnogo skretanja u „popičnije“ vode i koketiranje sa šugejzom i post rokom. Oclofobia su meni zato veoma dobri ovde, sa dvojicom članova koji izvrsno sviraju i pevaju i gde su pesme melodične ali sirove i snažne. Obojica članova Oclofobije sviraju već zajedno u drugim bendovima pa se ovde svakako čuje iskustvo i znanje, a meni je neočekivano sjajno legla ova emotivna, ekspresivna muzika koja je pritom energična i abrazivna baš koliko treba. Pa još i Fridrih na omotu.

https://oclofobia.bandcamp.com/album/vend-miaire

Prošle nedelje pominjani Elegiac, a Zane Young nam je za nastupajuće proleće spremio i treću kompilaciju u svojoj seriji prepakivanja starih snimaka. Archaic Dissonance, Vol.3 treba da izađe u Maju, a već sada se može priorederovati (i to uz popust os 20%) i mada je ovo manje fascinantno za moje uši od izvrsnog recentnog albuma Father of Death, Young ovde svejedno nudi lep uvid u svoje ranije radove i različite facete sirovog, psihodeličnog blek metala koji pravi:

https://carelessrecords.bandcamp.com/album/archaic-dissonance-vol-3

Throne Of The Black Moon su iz Spokejna u Vašingtonu i njihov debi album, Upon the Altar of Wrath nudi dopadljiv, raznovrstan blek metal koji je tehnički vrlo impresivan (sa sve aranžmanima koji imaju i horske deonice) i čuje se da se bend izrazito potrudio oko kompozicija i produkcije. Ovo nije muzika koja hvata na prvu loptu odmah pamtljivim rifovima, ali ima svoju dubinu i zapravo me je album vrlo lepo držao celim svojim tokom nudeći interesantne i maštovite kompozicije:

https://throneoftheblackmoon.bandcamp.com/album/upon-the-altar-of-wrath

Brazilski solo projekat atmosferičnog, depresivnog blek metala, Pessimista, ima novi EP, Ocaso i nudi četiri pesme prijatnog, sanjivog, melanholičnog blek metala koji je istovremeno vrlo sveden, produkcijski i aranžmanski. Time meni više i prija. Naravno da je lepo da muzika ima raskošniju produkciju ali kod depresivnog blek metala se ovo često pretvori u jednu zvučnu supu koju ja ne mogu da svarim. Pessimista sa svojim demo-kvalitetima produkcije i pesmama usredsređenim na osnovne teme zapravo vrlo lepo, pankerski, kanališe potrebnu emociju i meni je to na ovom izdanju potaman:

https://pessimista.bandcamp.com/album/ocaso

United in Demonic Warfare je idealno ime za split album dva krvoločna andergraund blek metal benda. Ovo izdaje Nuclear War Now! Productions tako da odmah znate da je tr00, a na jednoj strani splita su Demonic Apparition iz Kanade, nov bend sastavljen od nekih iskusnih članova, pružajući šest pesma gadnog, lo-fi, pankerskog blek metala. Slušljivo ali kad su na drugoj strani brazilski veterani bestijalno-militarističkog blek metala, Goatpenis, rekao bih da Demonic Apparition treba da se zahvale nečastivom na prilici koja im je pružena. Goatpenis su, i posle trideset godina, u finoj formi, pružajući takođe prilično pankerski, mid-fi blek metal koji ima osećaj za dinamiku i dramu i nije samo zakivanje sve vreme. Lepo:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/united-in-demonic-warfare

Za ovonedeljnu porciju atmobleka, evo prvog albuma solo projekta Udånde. Ova reč na Danskom znači „izdahnuti“ i, kao i na našem jeziku, podrazumeva i onu mračniju konotaciju ispuštanja poslednjeg daha. Idealno za atmosferični blek metal, svakako a Rasmus Ejlersen, koji, kako nas izdavač obaveštava, sada svira bas-gitaru za (takođe nominalno jednočlani danski projekat) Afsky, na albumu Life of a Purist ima sedam pesama vrlo agresivnog zvuka ali hipnotičkih kompozicija, što je kombinacija koja će prilično testirati vašu izdržljivost. Da ne bude zabune, ovo je vrlo solidno, ali agresivan miks i mastering zaista od čoveka zahtevaju svestan napor da izgura ceo album a da se ne udavi. Ako ste mladi, snažni i izdržljivi, Life of a Purist je za vas:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/life-of-a-purist

https://udande.bandcamp.com/releases

A ako biste pre da čujete zvuk čoveka koji se potpuno rastače kao ličnost i sasvim predaje Sotoni na korišćenje, pa, Bandcamp je PREPUN kućnih solo-blek metal projekata ovog tipa. No, Death Wailing iz Londona je par bitnih nijansi iznad proseka, sa nešto boljom produkcijom i značajno više truda uloženog u komponovanje pesama pa njegov novi EP, A Vehicle For Satan, vredi da se posluša.

https://deathwailing.bandcamp.com/album/a-vehicle-for-satan

I drugi album norveških Misotheist stiže sa samo tri pesme, baš kao i prvi, ali pesme koje imaju dosta supstance i kvaliteta. A i traju, poslednja, Acts of the Flesh je pravi ep od šesnaest minuta pa ne bi trebalo da se iko oseti zakinuto. Misotheist i dalje sviraju dosta moderan blek metal ali sa tim prepoznatljivim nordijskim, „hladnim“ zvukom, dosta hipnotičkih ponavljanja istih fraza i žestinom koja meni prija. Acts of the Flesh koja album zatvara je kompleksan i zanimljiv komad muzičkog teatra i Misotheist za svoj drugi album, nazvan, pompezno, For the Glory of your Redeemer svakako nude odličan program:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/for-the-glory-of-your-redeemer

Ne valja da bez Grka prođe i jedna metalna nedelja, pa tako ove imamo fenomenalno nazvani trio iz Lamije, Human Serpent sa svojim četvrtim albumom, Heirlooms Eternal. Sam bend za album veli da je ovo „the most aggressive, soul-suffocating and mind-destructive Human Serpent album“ i to će vas adekvatno pripremiti na količinu krljanja koje pravoslavna (a satanistička) braća priređuju. Ovo je duševan, emotivan album, sa dosta melodije, ali odsviran apsolutno ubitačno, uz jedan sasvim organski, ljudski pristup. Heirlooms Eternal, i pored nabudženog mastera, zapravo ne zvuči kao ploča koja je preterano peglana u studiju, sa muzičarima koji su iz sebe izvukli daleko najbolje izvedbe i osećajem da prisustvujete maltene živom izvođenju ploče koju su nosili u sebi godinama. Odlično!!!

https://humanserpent.bandcamp.com/album/heirlooms-eternal

Šta tek reći za ukrajinski duo Ulvegr kome je Isblod šesti album za deset godina rada? A zvuči kao da je sam pakao naučio da svira gitare i bubnjeve i uleteo u studio posle noći provedene igrajući Street Fighter protiv cele japanske reprezentacije odjednom. Ulvegr uopšte ne zvuče tipično ukrajinski, naprotiv, ovo je, kako i ime benda (sugeriše ali i nazivi pesama koji su svi na Norveškom), muzika u najvećoj meri inspirisana skandinavskim blek metalom pa ovde nema melanholičnih, slovenskih pasaža već je na programu samo brutalno rešetanje. Ima mnogo bendova koji misle da je „blastbit sve vreme“ način da prikažete da ste tr00, ali samo mali procenat istih ima dovoljno dobre pesme da opravda ovaj pristup. Ulvegr su baš ovo, sa pesmama koje, iako miks forsira bubnjeve i vokal a gitara poliva iz pozadine, imaju teme, rifove i melodije što izdržavaju besomučni juriš Odalvovih bubnjeva i vode vas pravo u satanističku nirvanu.

https://ulvegr.bandcamp.com/album/isblod

Pređimo na sporiju muziku, odnosno na stoner, doom, psihodeliju… Wolves Like Me iz Manhajma su dopadljiv bend braće koji na albumu Who’s Afraid? vrlo lepo kanališe svoje ’60s uticaje, kombinujući klasičan, bluzerski rok, nešto pankerskiji faz-rok i vrlo lepo odmerenu, sanjivu psihodeliju. Sve je to izrazito vozački, ima gruv i energiju a da nije nužno glasno i agresivno i dva brata i njihov treći drugar pišu jako prijatne pesme koje umeju da kreiraju i vrlo kinematsku atmosferu (slušajte Pills kojoj ni Tarantino ne bi oprostio). Bend je raznovrstan ali u svakoj pesmi ima izražen karakter a dodatne pluseve dajem na prijatan, prostran miks. Trešnja na vrhu torte je to da daunloud izdanje albuma dobijate po ceni koju sami odredite. Fenomenalno:

https://wolveslikeme.bandcamp.com/album/whos-afraid

Split EP House Arrest nudi nam interesantnu kombinaciju žanrova. Gravity Kong na A strani sviraju skoro „čist“ bleksabatovski doom metal i mada imaju određene sirovosti u izvedbi, njihove tri pesme su pune prijatnog gruva i velikih, lepih rifova koji bluzu daju onu okultnu, metalsku oštricu što je tako volimo. Torvus, pak, na drugoj strani, sviraju sve, od thrash metala preko sludge metala pa sve do dooma, nudeći malo dezorijentišući ali zdrav materijal ispunjen snažnim rifovima i znojavom svirkom. Kvalitet zvuka oba benda je malo sirov, ali to ovom izdanju svakako daje i miris pravog andergraunda pa ga vredi poslušati a i kupiti po ceni od „kolko date“ koju bendovi nude:

https://torvus.bandcamp.com/album/house-arrest

https://gravitykong.bandcamp.com/album/house-arrest

Pensilvanijski Gloom Doom je izbacio simpatičan EP, Torn sa četiri pesme abrazivnog, distorziranog ali sasvim elegantnog garažnog metala koji kombinuje hardcore, sludge i doom metal. Ovo nije ni preterano inovativno niti je snimljeno nešto specijalno skupo, ali Gloom Doom imaju srca i karaktera pa je meni to bilo simpatično:

https://gloomdoompa.bandcamp.com/album/torn-ep

Nijemci The Ruins Of Beverast su mi već bili zanimljivi prošle godine, a novi album, njihov već šesti po redu, naslovljen The Thule Grimoires sadrži praktično sve što pošten čovek može da poželi od savremene kombinacije black metala i doom metala. The Thule Grimoires je ploča epske širine (i dužine, sa skoro sedamdeset minuta trajanja), te pesmama koje se ne žure nikuda, čak ni kada idu brzo. Za The Ruins Of Beverast najvažnija je jedna svečana, pomalo distancirana amtosfera koja se ne menja ni u pesmama vrlo visokog tempa, pa čitav album zvuči najpre kao serija obrednih pesama koje savršeno kombinuju različite metal pristupe a ne plaše se ni da se pomere malo preko granice metala, uvek, ipak, suštinski ostajući, duboko u mračnim ambisima ekstremne metal-muzike. Pomalo ravan zvuk gitara me je isprva malo žuljao, ali bend me je pridobio odličnim kompozicijama i mnoštvom dobrih ideja. Vrlo dobro:

https://theruinsofbeverast.bandcamp.com/album/the-thule-grimoires

Mađarski psihodelični asortiman obogaćen je upravo još jednim vrlo lepim albumom improvizovanog, psihodeličnog, instrumentalnog roka. Ovo je ekipa koju već znamo, Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i ostali članovi se takođe provlače kroz bendove koje inače svako malo pominjem a aktuelni projekat je imenovan Pilot Voyager. Nuclear Candy Bar ima pet pesama odličnog psihodeličnog džemovanja sa lepim zvukom i vrlo prijatnim, izrazito spontanim izvedbama koje mogu da se slušaju ukrug i po nekoliko sati. Pri svemu tome i cena je onoliko koliko date, pa, svakako, dajte:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/nuclear-candy-bar

I meksički Rostro Del Sol nudi na svom istoimenom albumu vatrenu psihodeliju i energično džemovanje. Ova ekipa svoj zvuk ne bazira samo na bluziranom hard roku već ovde ima i solidna količina fank pa i džez elemenata sa razigranim orguljama i saksofonom u postavi. Rostro Del Sol time nude jedan eksplozivan, psihodelični a progresivni instrumentalni program koji pritom zvuči prirodno, skoro garažno a dobro producirano i hvata pravo za srce. I ovaj album i pored toga što je FANTASTIČAN prodaje se po ceni koju sami odredite pa nikako ne čekajte da vas molimo:

https://rostrodelsol.bandcamp.com/album/rostro-del-sol

Portugalski ShiMa razbijaju na svom drugom albumu, prosto nazvanom Vol. 02. Ovo je robusna, energična instrumentalna rokčina negde između psihodeličnog stonera i progresivnog hard roka, sa pesmama koje zvuče spontano i prirodno, radije nego komplikovano i „matematički“. ShiMa imaju snažan, vrlo stonerski zvuk i neke pesme (Iguana, recimo) bazirane su na teškim, valjajućim stonerskim rifovima, međutim album u celini voli spontanost, improvizaciju, soliranje i neke pesme se vrlo uspelo odriču težine i distorzije (Kangribôque) da bi proširile polje borbe. Sjajno:

https://shima-pt.bandcamp.com/album/vol-02

GUNLÖD su iz Bordoa u Francuskoj i na svom istoimenom, prvom albumu, nude užasno teški doom metal sa stonerskom, spontanom energijom i nežnim ženskim vokalima. Ime benda i albuma odnosi se na asteroid koji je opet vezan za ime iz nordijske mitologije, ali teme samo nekih pesama su „kosmičke“, dok su druge prizemljenije, prva se zove Elephant, druga Good Fuzz i tako redom. Ovo je, dakle, doom metal koji voli da se igra i da mu publika igra, a mada je miks malo problematičan, sa vokalom koji kao da pluta nad matricom (doduše, treba uzeti u obzir da je ovo snimano uživo), bend svakako ima svoje kvalitete. Album se nudi po ceni koju sami birate i nesumnjivo je vredan da mu posvetite određeno vreme:

https://gunlod.bandcamp.com/releases

Živi album portlandskih Jesus Christ Muscle Car naslovljen Play It to the Back: JCMC Live počinje rečima da je u pitanju poslednji koncert benda i u svirci koja sledi svakako se čuju vatra i energija koje potiču iz osećaja da se završava jedna era u životu muzičara. No, ovo je koncert odsviran još 2015. godine, nakon otprilike godinu dana funkcionisanja benda, kao poslednji na turneji a pre nego što će se članovi raseliti u različite gradove i države. No, kako se pokazalo, Jesus Christ Muscle Car su nastavili da funkcionišu, da drže turneje i snimaju pa je ovaj dokument više podsećanje na gorkoslatki momenat koji na kraju nije ništa pokvario. Svejedno, album je ubistven, sa teškim, moćnim heavy rockom koga Portlandjani valjaju, dobrim snimkom i odličnom svirkom. JCMC imaju u svojoj muzici dosta bluza ali ona je veoma teška i snažna, sa dovoljno udica i za normalnu publiku tako da ovo ne treba nuditi samo nekakvim desert rock i stoner rock džanikjima:

https://jesuschristmusclecar.bandcamp.com/album/play-it-to-the-back-jcmc-live

Tia Carrera iz Ostina u Teksasu na albumu Viral Sessions nudi baš ono što očekujete: improvizovani, instrumentalni stoner rok snimljen u kućnom studiju i mada daleko od toga da mislim da je ovo esencijalna ploča za Februar 2021. godine, zapravo sam se iznenadio koliko su ovi bluzirani, fazirani heavy džemovi na kraju prijatni za uho. Nije to suptilna muzika, niti je suptilno snimljena, ali momci vrte dobar gruv a gitarista Jason Morales ume da nagazi wah wah kako treba i odradi masne, vrlo prijemčive solaže. To je ponekad sasvim dovoljno:

https://tiacarrera.bandcamp.com/album/viral-sessions

Njemački Endlingr nažalost nemaju Bandcamp pa njihov prijatni album From the Molten Vaults morate da ili kupite fizički ili da ga strimujete. Dobrom, preživećemo, a Endlingr nude instrumentalan i prilično sanjiv – ali u dobrom smislu – psihodelični (post?)rok zvuk, koji voli da se kreće između dinamičkih ekstrema, kreirajući ponekad čistu meditativnu atmosferu, a ponekad mišićavi gruv. I jedno i drugo im lepo polazi za rukom bez preteranog oslanjanja na volumen i ovo je izuzetno prijatna ploča:

Moskovljanin Сергей Косин nastavlja da izbacuje izdanja u okviru svog jednočlanog melanholičnog doom projekta Dog Chasing Sun. Najnoviji album, odgovarajuće nazvan The Lowest Point (jer gde biste se uopšte nalazili na početku Februara 2021. godine) donosi teške, moćne gitare, spori tempo i dugačke pesme gde se uživa u tužnim, odjekujućim melodijama koje nose sav taj depresivni, melanholični senzibilitet bolje nego što bi riječi ikad mogle. Косин je popravio produkciju i mada Dog Chasing Sun i dalje ima jednu prepoznatljivo „kućnu“ dimenziju u svom zvuku, ovo je vrlo slušljivo i prijatno, podsećajući malo na neke projekte Justina Broadricka. I daje se za onoliko para koliko sami volite da date. Dajte:

https://dogchasingsun.bandcamp.com/album/the-lowest-point

Bleeding Antlers iz Londona su bend koji na svom prvom albumu, Stagmata (kapirate – stag je jelen na engleskom) ima osvežavajuće originalan pristup stoner/ doom podžanru, kombinujući mitološke motive i folklorne melodije sa energičnim, teškometalnim zvukom. Dobro, nije ovo prvi bend koji radi tako nešto ali Bleeding Antlers sve ovo rade sa jednim proggy naklonom, a da je njihova muzika pritom srazmerno jednostavna, prirodna i prirođena publici koja bi samo da pije i da pleše. Album je podugačak, sa trinaest kompozicija i mnogo ideja koje bend gleda da istraži, ali se uvek držeći te gruvi-stoner/ doom estetike pa je i pored prebudženog zvuka ovo vrlo uputno da se čuje:

https://bleedingantlers.bandcamp.com/album/stagmata

Kalifornijski Garbeast je imao jedan demo pre nekoliko godina pa dugo šutao da bi se ove godine vratili kao dvočlana operacija, sa EP-jem Blood Eagle koji je, pa, odličan. Ovo su četiri pesme ekstremno moćnog, teškog, valjajućeg sludge-doom zvuka koje imaju neizdrživo zarazan gruv ali i tu neku preteću, a prijemčivu atmosferu. Skoro idealna kombinacija, posebno sa bendom koji ume da napravi i predigru i ozbiljno nas pripremi za momente kada krene da roka glasno i puca iz svih oružja (slušajte Firewater!!!!). Naravno, sve to zvuči jednostavno kad se čuje, ali treba umeti praviti muziku koja ostavlja utisak ovakve prirodnosti i spontanosti, a treba je znati i snimiti. Garbeast umeju i jedno i drugo i nadam se da je Blood Eagle početak njihove dinamične i uspešne diskografske aktivnosti:

https://garbeast.bandcamp.com/album/blood-eagle

Space Caravan su iz Pensilvanije a njihov album, takođe nazvan Space Caravan je prijatna procesija toplo distorziranih heavy rock pesama koje imaju fazirani zvuk jakog stonera ali i poletnu energiju desert rocka. Ovo je, dakle, muzika dobrog raspoloženja, lepljivih bluzerskih rifova i tek toliko psihodeličnih efekata da se ne bude sasvim strejt. Prijatno, udobno, ukusno i prijemčivo i jedino ne shvatam zašto digitalna verzija albuma košta isto koliko i fizička – 20 dolara. Malo, ipak, prejako, ali ovo je dobr amuzika:

https://spacecaravanusa.bandcamp.com/album/space-caravan

Hot Box Sound Machine iz Čikaga su za svoj prvi, istoimeni album odabrali da nam pruže jednu neprekinutu improvizaciju od koro 48 minuta. I ovo je prilično dobro. Naravno, ima tu malo praznog hoda i traženja, ali je trio zapravo zadovoljavajuće kadar da se snađe u stalno evoluirajućem gruvu i kreira dovoljno prostora za gitaristu J-ja da isproba sve svoje pedale i efekte, ne bi li pronašao po koji momenat transcendencije u svemu. I pronađe ga, naravno. Platite koliko želite, ovo vredi slušati:

https://hotboxsoundmachine.bandcamp.com/releases

Appalooza su ekipa iz Nanta koja je oligledno gradila svoj muzički ukus slušajući desert rock iz devedesetih, počev od Kyuss pa preko QOTSA i tako dalje. Pošteno, svakako, jer album The Holy Of Holies zvuči upravo kao nastavak te priče, nudeći snažan gruv, ekspresivno pevanje i malo ritualnog ugođaja za sve kojima pomisao na sunce, pesak i meskalin izazove mali grč apstinencije. Ovo je dobro snimljeno, snažno odsvirano i mada bend svakako zvuči dosta nalik svojim uzorima, rekao bih ipak dovoljno autentično da čovek obrati pažnju. Appalooza ne samo da očigledno BAŠ VOLE ovakav izraz već i pišu dobre pesme i zavređuju pažnju, a ovo je izdao i izvrsni Ripple Music što znači da album možete dobiti i uz mesečnu pretplatu od pet dolara:

https://appalooza.bandcamp.com/album/the-holy-of-holies

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-holy-of-holies

Za petama su im nizozemski Komatsu koji svoj četvrti album, Rose of Jericho izbacuju za legendarni italijanski Heavy Psych Sounds Records. Rose of Jericho je paket atmosferičnog, kvalitetnog desert rock zvuka u kome se meni sviđa lepa dinamika u zvuku i kompozitorski pristup što beži od standardnog strofa-refren rasporeda i trudi se da pesme osveži pamtljivim temama i harmonijama. Slušajte recimo Solitary Cage sa svojim lepim kombinovanjem blago orijentalne teme i propisnog stonerskog zakucavanja. Sa Heavy Psych Sounds uvek znate na čemu ste u pogledu produkcije pa i Komatsu ovde nude vrlo dobar, profi zvučeći program:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/komatsu-rose-of-jericho

Forbidden Place Records su u šestoj brzini poslednjih nedelja, zasipajući nas besplatnim albumima iz svog kataloga putem nuđenja kodova kroz email pa ko pre devojci njemu i devojka, a samo ovog Petka su izbacili tri nove ploče, i svaka se, u MP3 formi da platiti koliko sami želite. Pa koliko je to ljudski! A i muzika je dobra. Prvi na spisku su Yuka Zolo sa albumom Bleed, komadom psihodeličnog stoner panka koji mi sjajno prija, svojim jakim tempom, hipnotičkim gitarama i moćnim ženskim vokalima. Ovo možete kupiti i na kaseti ako poželite a bend poput Yuka Zolo je baš nekako pogodan za taj medijum:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/yuka-zolo-bleed

Drugi po redu album Forbidden Placea za ovu nedelju je proizvod sjajnog ročesterskog dua Dead Mammals, eponimni debi album koji prikazuje mlade (pretpostaviću mlade) Britance kao dostojne nastavljače abrazivnog noise-rock pristupa bendova iz osamdesetih godina prošlog veka, poput Big Black ili Jesus Lizard. Tačno je da to „tehnički“ nije metal ali tačno je i da metalci ovu muziku slušaju sa vrlo malo brige za vaše tehničke definicije. Dead Mammals krljaju, šibajući superdistorzirane gitare, moćnu basčinu, vokale pod efektima i militantne ritmove, sa taman toliko bluza u svojim pesmama da vam se žena ili majka na prepadne potpuno kad vidi omot. Odlično:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/dead-mammals-s-t

Treći i poslednji album je The Secret Teaching of Sorrow franckuskih Melt a koji su oni izbacili još prošle godine. Dakle, ne radi se o novom izdanju ali ova kombinacija jakog basa, duševnih ženskih vokala i zvonkih gitara je vrlo prijatna i ne treba joj lako oprostiti. Melt vole da koriste i klavir i generalno da mešaju melanholičnije teme sa žestokim izvođenjem, pa svakako treba da se čuju, a za ove pare i da se kupe (kao što sam ja i uradio):

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/melt-the-secret-teaching-of-sorrow

Poljaci Diuna svoj novi EP, Piła do pomników przyrody (Testera za spomenike prirodi) otvaraju vrlo ambiciozno, najdužom pesmom, puštajući slušaoca da se krčka devet i po minuta u sporom tempu i odjekujućim gitarama preko kojih idu emotivni napevi. Diuna nisu čist stoner niti doom ali svakako njihov psihodelični rok programski ide na težak zvuk i spor tempo. Ostale pesme su kraće i dinamički raznovrsne i bend pruža interesantan program na ovoj ploči, iskačući izvan uobičajenih drogeraških i psihodeličarskih tema koje inače slušamo. Vredi poslušati a ako vam se dopadne, sami određujete cenu:

https://diuna.bandcamp.com/album/pi-a-do-pomnik-w-przyrody

Evo nam ponovo i bristolskog amfibijskog stoner-projekta Froglord. Novi EP, Save the Frogs je, pa, odličan, sa četiri pesme teškog, preteškog stonerskog gruva i mračnim, pretećim vokalima koji se lepo uklapaju uz zarazne, dobre rifove. Froglord se ne loži da je izmislio nešto novo u domenu same muzike, ali čitava ta tema vezana za žabe vrlo lepo kulminira u ovom izdanju koje je zapravo dobrotvorno i svi prihodi idu fondaciji Save the Frogs koja se bavi spasavanjem, jelte, staništa žaba (da li ste znali da je skoro trećina žabljih vrsta pred istrebljenjem?). Plus, muzika je ovde stvarno odlična. Uvodna pesma, Ecocide je jedan od najboljih muzičkih komada koje sam čuo ove nedelje a bend nastavlja vrlo sigurno i u ostalima, nudeći momački fazirane gitare i odličan gruv. Budite ljudi, spasite žabe, slušajte Froglord, kupite ovo (po ceni koju sami odredite):

https://froglord.bandcamp.com/album/save-the-frogs

Uvek mi je zadovoljstvo kada imam priliku da predstavim metal bend iz Afrike a Omination iz Tunisa sa svojim trećim albumom NGR (a što bi bila skraćenica za New Golgotha Repvbliq) pritom donose uzbudljiv, moćan primer kako na najcrnjem kontinentu može da nastane najuzbudljiviji i najmoćniji doom metal. Iako je bend sada trio, NGR, kao i prethodna dva albuma Omination je sam snimio Fedor Kovalevsky aka Fedor Souissi, talentovani muzičar i kompozitor koji već prvom kompozicijom, nazvanom Crossing the Burned Wasteland kreira praktično manifest i priprema nas za pakao koji će nastati kada krene desetominutna Apocalyptic Ignis Fatuus. Omination je funeral doom bend, sa izuzetno sporim tempom i apokaliptičnim zvukom. Ovde ima vrlo malo ostataka bluza koji je inspirisao Black Sabbath ili Pentagram, i muzika je puna horskih pasaža i psihodeličnih, sakralnih momenata na orguljama. Korišćenje programiranih udaraljki je na NGR zapravo ispala prednost jer Kovalevsky ima priliku da u sve uplete interesantne ritmove koji svojom artificijelnošću podvlače ekstremnu ekspresivnost njegovog komponovanja i pogotovo pevanja. Moja jedina stvarna zamerka ide na gotovo neljudski prejako iskomprimovan master i bilo bi lepo ovaj album čuti u dinamičnijoj verziji ali čak ni taj faux pas, srećom, ne oduzima ovoj moćnoj muzici previše:

https://omination.bandcamp.com/album/ngr-2

Kako sam već ranije pominjao, italijanski Metal on Metal Records ima izvanredan katalog, ali je vrlo spor u puštanju da se to što izdaju čuje na Bandcampu. Drugi album italijanskih doom majstora Legionem, nazvan Sator Omnia Noctem izašao je još potkraj Oktobra, ali tek sada ga možemo u celosti preslušati na Bandcampu. No, kako je sa MoM izdanjima obično slučaj – isplati se i ovo je ploča vredna kupovine. Italijani sviraju relativno brz doom metal sa prijatnom okultnom dimenzijom, i ovde se Black Sabbath uticaji solidno čuju iako Legionem zapravo imaju sasvim svoj zvuk sa mnogim uticajima sa različitih strana, kreirajući odličan spoj klasičnog, na bluzu utemeljenog dooma i giallo horror zvuka, sa sve orguljama i primerenim količinama teatralnosti. Vrlo dobro:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/legionem-sator-omnia-noctem

Osma po redu kompilacija u inicijativi za promociju nepoznati(ji)h bendova, Unsigned Not Unheard zove se Volume 8: Quarantine Manifest i, kao i prethodne, daje se za onoliko para koliko sami procenite da je adekvatno a zauzvrat nudi dvadesetjednu pesmu vrlo širokog žanrovskog usmerenja. Ovo je sve, naravno, nominalno, glasan gitarski zvuk, pa u okviru toga dobijamo svašta, od kul rokenrola Raising Ravens, preko blackened crusta Gravehuffer, do industrial metala Micropanik. Kao i na svakoj sličnoj kompilaciji, ovde sigurno ima stvari koje vam se neće dopasti ali ove tri koje sam nabrojao su meni sjajne pa svakako preporučujem da sami poslušate i nađete svoje favorite.

https://unsignednotunheard.bandcamp.com/album/volume-8-quarantine-manifest

Finci Wrathrone u svom zvuku kombinuju old school death metal i malo death ’n’ roll prizvuka za jednu smešu koja prijatno zvuči, ne preterujući ni u jednu stranu. Nisam preteran ljubitelj tog mešanja death metala sa konvencionalnijim rokenrolom, niti specijalno volim melodični death metal no, novi, treći album Finaca, Eve of Infliction ima vrlo pristojan rifaški program, mošersku muziku sa aranžmanima koji su lepo promišljeni, te korektnu produkciju pa mi je ovo bilo zadovoljstvo da čujem. O kozi sa sisama koja meditira na omotu neću ni da pričam:

https://wrathrone.bandcamp.com/album/eve-of-infliction

Detroitski Portal of Pazuzu svoj istoimeni debi album započinju mujezinskim pozivom sa džamije na molitvu što je prilično zanimljiv način da se uđe u muziku koja ni na koji način nema orijentalni prizvuk niti, koliko umem da kažem, dotiče islam na ikakav značajan način. Portal of Pazuzu su „klasičan“ brutalni death metal, starije forme, sa jasnim uticajima – koje uostalom i sami navode – u Morbid Angel ili Suffocation ili Deeds of Flesh a ja bih svakako naveo i Monstrosity i slične sastave. Mičigenci nisu specijalno originalni, ali njihova svirka je čvrsta, zdrava i puna dobrih rifova, te dobrog gruva. Meni dovoljno:

https://portalofpazuzu.bandcamp.com/album/portal-of-pazuzu

Nemački Scut su izvanredni na svom drugom albumu, Chronicles of Human Abyss svirajući dinamičan, energičan tehnički death metal koji i pored sve razmetljive svirke uspeva da pre svega misli na pesme koje treba da profitiraju od sve te muzičarske ekspertize a ne da budu puki poligoni za egzibicije. Otud je ovo izuzetno pažljivo producirana i minuciozno napisana kolekcija jedanaest brzih, energičnih kompozicija (dobro, deset plus intro) koje u prvi plan guraju death metal mračnjaštvo i energiju a onda ih ukrašavaju odličnom svirkom i pametno napisanim aranžmanima:

https://scut.bandcamp.com/album/chronicles-of-human-abyss

Montrealski Miscreated na svom debi-EP-ju, Different Breed servira vrlo ubedljiv brutalni death metal. Miscreated ne izmišljaju bogznašta novo ovde ali umeju da napišu mrveće rifove, dobro da aranžiraju pesme pa čak i da iznenade povremeno kompleksnijim temama i kompozicijama koje oko njih izrastaju. Sve je ovo uvek i stalno muzika najvećeg intenziteta i pokolja ali pametna i dobro odsvirana:

https://miscreated.bandcamp.com/album/different-breed

Danci Deiquisitor na novom EP-ju, Humanoid serviraju šest pesama prijatnog, udobnog brutal death metal programa koji me podseća na to da je ova muzika umela da ima i topliji zvuk pre nego što su inženjeri masteringa izmislili brickwall. Šalu na stranu, Deiquisitor nisu loši ni sami za sebe i njihov brutal death metal zvuči kao da je nastao negde u prvoj polovini devedesetih sa jednim organskim pristupom kompozicijama, bez namernog „oneobičenja“ aranžmana, ali ono što mi izrazito prija je da je ovo producirano sa puno dinamike pa iako bend u samoj svirci nema velike dinamičke ekstreme, moje uši prosto uživaju u ovome:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/humanoid

Još u Januaru su izašle kaseta i vinil sa drvenmim pakovanjem u koje će sledeći split singlovi istog izdavača moći da idu kada izađu, ali sam se nadao da će Chris iz Fucking Kill Records najaviti i samo MP3 izdanje split singla Sinister Congregation izvrsnih nemačkih bendova Carnal Tomb i Gravehammer. To se nije desilo, pa makar da ukažem da je ovo fenomenalno. Gravehammer za sebe kažu da su death metal bend koji je odavno ispao iz mode i mada njihova pesma na ovom singlu zvuči starinski, ona svakako zvuči i izvrsno, sa ubitačnim tempom i jednom ekspresivnom izvedbom. Carnal Tomb su bolji nego ikad, nudeći fantastičan death metal gruv i izvanredan zvuk na svojoj strani. Da još imam gramofon, ovo bih kupio bez razmišljanja:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-gravehammer-split

Prilična je retkost čuti brutalni death metal koji ima pozitivan hrišćanski stav, ali Nyctalopia iz Arizone su baš to. Pretpostavljam da je ovo jednočlani projekat i kao takav, nudi sasvim solidnu produkciju ali i songrajting na svom prvom dugosvirajućem izdanju, Flesh Slayer. I pored brutalne muzike bazirane na slemovima, denflovanim hromatskim rifovima i dubokim/ „zrikavac“ vokalima, omot i naslov albuma treba shvatiti metaforički, kao odricanje od tela i oslobađanje duše, u vrlo hrišćanskom maniru. Ne znam koliki je tačno presek između slam publike i posvećenih hrišćana ali ovo je svakako odlična ponuda za one koji se na tom preseku pronalaze:

https://nyctalopia.bandcamp.com/album/flesh-slayer

Ekvadorski Vril na svom EP-ju The Coming Race svira simpatičan tehnički death metal koji forsira melodičnost i emotivnost radije nego agresivnost, brzinu i instrumentalne egzibicije. Ja nisam, naravno, preterano zaljubljen u melodični death metal u koji se sve to dobrim delo izmeće ali ne mogu da odreknem Vrilu ne samo dosta šarma već i dobro definisan stilski pristup gde se death metal elementi koriste sa autoritetom a melodične teme i njihov razvoj idu u kompleksnim smerovimaa da se opet održava vizije celine. Vredi poslušati:

https://vriltechdeath.bandcamp.com/album/the-coming-race

Lord Loss je jednočlani deaththrash metal projekat iz Ročestera u Njujorku i 2019. godine je objavio jedan album a sada je izbacio i EP Slaughter sa šest pesama vrlo solidne svirke. Mitchell Markowitz piše dobre rifove i pravi kvalitetne, profi pesme koje iako imaju death metal format, sasvim očigledno svoj koren drže u thrashu. Ovo potvrđuje i obrada Slayerove Tormentor koja ovaj EP zatvara, ali i pre nego što se do nje stigne, Lord Loss bi trebalo da vam pruži prijatan program masaže rifovima od koga ćete se osećati bolje i mlađe.

https://lordloss86.bandcamp.com/album/slaughter

Artoov teatar surovosti je tako lepa fraza da je zazivaju i oni koji u teatar nikada nogom ne stupaju (ja prvi među njima). Tako se i novi EP death metal benda Cyffrous Indignus iz Denvera zove baš  Theatre of Cruelty i donosi četiri teške, mučne pesme koje odjekuju, gaze, biju i generalno se trude da opravdaju svoj „dungeon grind“ tag. Ovo je kavernozna, teška muzika ali ne i sasvim hermetična i Cyffrous Indignus svakako žele da im se rifovi čuju a da pevanje bubnjara Bishopa Aquinasa ne bude puki zvučni efekat već ekspresivni krik ljudske osobe kojoj nije lako. Pa je tako i ovo izdanje vrlo lepo ugođeno sa mojim preferencama i preporučujem ga svim ljubiteljima blur-core estetike:

https://cyffrousindignus.bandcamp.com/album/theatre-of-cruelty

Revulsion su iz Finske i izdavač njihovog istoimenog debi albuma ih naziva najbolje čuvanom tajnom finskog death metala. Što zvuči pompezno, ali činjenica je da ova ekipa radi već duže od deceniju a da je tek sad dobacila do prvog albuma urpkos visokom kvalitetu muzike u ponudi. Revulsion nude brutalni death metal koji uspeva da muziku baziranu na energiji i agresivnosti oplemeni određenim elementima amtosferičnosti, ne napuštajući granitno tvrdi zvuk i brzu svirku. Ovo svakako negde u pozadini ima elemente skandinavske death metal škole, odlučujući se za aranžmane koji ne forsiraju stalnu promenu i skretanja pod pravim uglom već jedan prirodniji izraz koji vrlo lepo leži Revulsionovom heavy zvuku i izvedbi. Odlična ploča koja na vrlo svež način spaja instinkt brutalnog death metala da bude jako nekomunikativan i hermetičan sa ekspresivnijim, „prijemčivijim“ zvukom skandinavskog death metala:

https://revulsiondeath.bandcamp.com/album/self-titled-death-metal

Asada iz teksasa svoj goregrind na EP-ju nazvanom Should’ve Been A Split sviraju sa zapravo mnogo elegancije i ovo je u suštini najmanje goregrind onako kako ga klinci danas razumeju. Prva pesma je, da bude jasno, više slamming death metal a ostale su klasičniji grindcore koji meša blastbeat i d-beat deonice u kratkim ali ne samo skiciranim pesamama koje imaju dobre rifove i solidan zvuk. Pokušavam da kažem da je goregrind koji sviraju Asada takav da se meni izrazito sviđa jer mu fokus nije toliko na neljudski brzim blastbitovima i neljudski mutiranim vokalima već na rifovima i komponovanju tako da postoji dinamika i krešenda. Sjajno a daje se po ceni koju sami smislite:

https://asadagrindstx.bandcamp.com/album/shouldve-been-a-split

Kad smo već kod goregrinda koji mi se dopada, pouzdani Horror Pain Gore Death Productions imaju novi split EP. Serotonin Leakage zapremaju prvu stranu i ovo je brzi, energični goregrind koji ima taman dovoljno gruva i šmeka da ne bude sasvim monoton. Naravno, gitare su toliko komprimovane da se rifovi razumeju na jednom podsvesnom nivou, bubanj rešeta ko iz mitraljeza a vokal je potpuno nerazaznatljiv, ali pensilvanijska jednočlana goregrind mašina uspeva da učini da sve to funkcioniše. Na drugoj strani su dvočlani a takođe pensilvanijski Charcuterie čiji mi garažni, no-fi goregrind nešto manje leži, ali svakako im dajem poene za autentičnost:

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-11

Finski Wonder za sebe kažu da sviraju sludge metal ali sa pank stavom. Pa baš! Svakako, prvi EP, takođe nazvan Wonder je komad lo-fi, loše raspoloženog distorziranog metala, ali ima ovde gruva i šmeka dovoljnih da sam ja to rado poslušao. Produkcija gadna, ali tako valjda mora:

https://wonder666.bandcamp.com/album/wonder

Casing je jednočlani sludge metal bend sa vrlo agresivnim pesmama i jako distorziranim zvukom. S obzirom da je sve ovo radio jedan čovek, moram da priznam da je (mini)album Patterns of Deterioration napravljen odlično, sa kvalitetnom produkcijom i vrlo zrelo spravljenom muzikom koja ima potrebnu nervoznu energiju, tenzije i eksplozivna razrešenja. Nije lako za slušanje ali je dobro:

https://casing.bandcamp.com/album/patterns-of-deterioration

The Sept je iz Dablina i ovaj irski dvočlani (mada suštinski jednočlani gde drugi član samo provajduje pevanje) sastav kreira interesantno hermetični metal koji ima elemente grindcorea, sludge metala ali bogami i industrije/ elektronike. Tako je svaka pesma na EP-ju  A Nonmoral Sense stilski, brzinski itd. dosta različita ali ih povezuju sličan senzibilitet i zvuk. Zanimljivo, plus nudi se za onoliko para koliko ste spremni da ponudite:

https://the-sept.bandcamp.com/album/a-nonmoral-sense

Stiff Meds sviraju brz, vrlo tvrd hardcore thrash, sa dosta old school šmeka u svojoj muzici. Ovo je producirano moderno, sa neizdrživo tvrdim gitarama i bez dinamike u zvuku, ali je svirka meni dosta nalik na crossover stvari koje smo voleli u osamdesetima pa još ubrzana i obrutaljena. Exciting Violence je prevashodno kaseta pa da biste dobili download istu morate naručiti.

https://affairrecords.bandcamp.com/album/exciting-violence-cassette-only

Gravedäncer su još jedan predstavnik brazilskog black-speed metala, duo dve gadne njuške od kojih jedna svira vrlo masnu gitaru i peva a druga čuka mrzak bubanj. Upravo izdata demo-kaseta isporučuje baš ono što piše na omotu, a na omotu piše Ripping Metal i ovo je starinski, jednostavni speed metal sa vrlo prostim ritmovima, jednostavnim rifovima, vrištavim vokalom i dosta šarma, mada ne PREVIŠE inovativnosti ili inventivnosti. Gitarista Gravedäncer piše lepe rifove i svira odlične solaže, tako da smo s te strane svakako obezbeđeni:

https://helldprod.bandcamp.com/album/graved-ncer-ripping-metal

Čim sam čuo prvi singl sa albuma Forgotten Frozen Lands ruskih blek-trešera Hungry Wölf, a koji se zvao Satanic Halberd, znao sam da je ovo ploča za mene. Hungry Wölf rade već desetak godina a ovo im je prvi dugosvirajući produkt i čuje se da su se ozbiljno spremali za ovakav debi. Forgotten Frozen Lands je ploča dobrih rifova, znojave svirke i pesama koje su možda i malo predugačke (i ima ih MILION), ali su lepe. Rusi dobro kombinuju D-beat osnovu sa rifovima koji su između Motorheada i speed metala, i sve izvode disciplinovano, demonstrirajući povremeno uho za lepe melodije koje osvežavaju inače surovi rif-program. Album nije produciran skupo ali sirovost snimka je u skladu sa opštom estetikom:

https://grotesquesounds.bandcamp.com/album/forgotten-frozen-lands

Product of Hate iz Viskonsina nisu na pravoj strani granice koju ja povlačim između thrash metala i groove metala/ metalcorea ali se danas nešto osećam dobronamerno pa ću ukazati da im je drugi album, You Brought This War izašao i da je, ako volite melodičan a tvrd zvuk gde se pevač promuklo ali svakako seksi dere i gde se iz pozadine čuju i Pantera i The Haunted, Lamb of God ali i melodeath jednih The Black Dahlia Murder (slušajte prvu pesmu na albumu), sve producirano kvalitetno, Product of Hate bend za vas:

https://productofhate.bandcamp.com/album/you-brought-this-war

Beatnik Scat zvuči kao sumnjivo ime za bend u ovim našim smutnim vremenima u kojima reč je „scat“ skoro potpuno izgubila svoje nevino značenje i povezuje se samo sa egzotičnijim seksualnim preferencama. No, ovaj bend, iz Detroita, nema mnogo veze ni sa skatologijom a ni sa bitnicima, koliko se da čuti sa njihovog trećeg albuma, The Beatnik, Chapter One: Trio of Torture. U pitanju je kolekcija čak osamnaest pesama kvalitetno produciranog thrash metala/ krosovera koji određeni hermetičniji pristup materijalu pravda time da je ovo, koliko mogu da shvatim konceptualni album sa mračnom pričom. No, muzika je svakako odlična sa jakim rifovima, mnogo dobrih solaža, pevačem koji korektno recituje/ izvikuje stihove i jednim vrlo profesionalnim zvukom u celini. Albumu fale „hitovi“ ali zapravo, kako rekoh, ovo je pre svega konceptualni narativ i kao takav ga treba trošiti:

https://beatnikscat.bandcamp.com/album/the-beatnik-chapter-one-trio-of-torture

Španski trešeri Angelus Apatrida već više od deset godina snimaju za Century Media, pa je i novi album, njihov sedmi, a nazvan po samom bendu, vrlo dobro produciran i nudi metal koji će rado slušati svi koji su devedesetih počeli da slušaju thrash i čeznu za tom kombinacijom gruva, pevljivih refrena i kvalitetne produkcije. Sve je to meni kao da ste u blender ubacili Death Angel/ Megadeth/ Annihilator/ Testament i sa mnogo ljubavi iscedili sok i mada taj tip thrasha definitivno nije MOJ prioritet, ja sam ipak seljak-čovek i kod mene važi što brže to bolje, ne mogu da kažem da ovo nije veoma dobro. Angelus Apatrida su više nego ubedljivi na ovoj ploči i zaslužuju pažnju:

I poslednje Metal on Metal izdanje izašlo prošle godine a koje smo čekali da čujemo za dž jer smo škrtice je debi-album nemačkog jednočlanog blackened thrash projekta Vomit Division. Mladi Desmotes koji sve ovo piše i izvodi je očigledno vrlo duboko pronikao u koncept rokenrola koji spaja popularne poroke sa tim nekim „đavolskim“ pogledom na svet, te se album zove Hell in a Bottle i nudi pesme namenjene dobrom raspoloženju loših momaka i još gorihdevojaka. Sve je to zapravo vrlo romantično, sa pevanjem o alkoholu, kurčevima, pičkama, kokainu ali i demonima i gulovima. Poletno, zabavno, prilično osrednje produkcije, ali svakako dopadljivo:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vomit-division-hell-in-a-bottle

Caribbean Extreme Metal Attack je kompilacija portorikanskog izdavača Targoviste Records i nudi zaista solidan izbor bendova sa ove teritorije, a koji uglavnom operišu na mestu negde između death, thrash i black metala. Ni jedan od ovih sastava nije specijalno poznat ali skoro svi su zapravo solidni, počev od lo-fi ali ubedljivih blek metalaca Carpathian Wrath koji otvaraju album, preko blackened thrasha Necronomic, izvrsnog black-death razbijanja Argyla, monumentalnog black metala Niohoggr pa do blackened doom zvuka benda Avatos. Činjenica je da većina ovoga nije skupo producirana ali jedini esktremno loše producirani su grinderi Mauling Warmachine, a kao kontrast njima dolaze izvanredni deaththrasheri Out of Hand koji mogu odmah da idu da snimaju album što se mene tiče. Zanimljivo:

https://targovisterecords.bandcamp.com/album/caribbean-extreme-metal-attack

Teksaški portrayal of guilt je mladi trio muzičara koji na svom albumu We Are Always Alone kao da dostiže svoju pravu formu. Ovo je sada dobro producirano izdanje, napisano sa zrelošću i raznovrsnošću na umu, a da sve ima prilično ujednačenu mračnu, melanholičnu atmosferu. Žanrovski ovo je recimo blackened (post)hardcore, ali svakako žestoka, energična muzika koja ume i da uspori i da pusti malo atmosfere u sobu a da se ne izgubi tenzija i snaga. Vrlo solidan album:

https://portrayalofguilt.bandcamp.com/album/we-are-always-alone

78 bendova iz 22 države, više od osam sati muzike, kaže škotski Ripcord Records za svoju kompilaciju Refuge: Part II, a koju će vam prodati za onoliko novca koliko sami odredite. Ovo bi bio dobar dil čak i da ovde ima samo jedna dobra pesma a ima svakako više od jedne. Ripcord Records se interesuju pre svega za post-metal, post-blek muziku, razne kombinacije sludge metala sa raznim podžanrovima, dakle, ne zanima ih toliko tradicionalni metal izraz i ova kompilacija je na neki način idealna prilika da prošarate po tim novijim „post“ podžanrovima i vidite šta vam se tu actually dopada. A, naglasiću, ima mnogo toga da vam se dopadne, album počinje izuzetno jako sa dve teške, moćne pesme pa krene u emotivnije, prozračnije vode, da bi se vratio ubistvenom post-blek zvuku u četvrtoj pesmi. I tako dalje! Naravno da je nerealno da vam se jednako dopadne svih 78 pesama na ovom albumu, ali ako vam se baš ni jedna ne dopadne onda, hm, verovatno zaista ne volite ovakav zvuk. A i to je saznanje vredno truda! Odličan album.

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/refuge-part-ii

Sarin iz Toronta su post-metal bend sa dosta sludge težine i distorzije pa je njihov album You Can’t Go Back prilično glasan i energičan, a istovremeno dotojanstveno uzdržan i emotivan. Ne mogu da kažem da Sarin sad tu nešto suštinski novo donose na metalni meni, ali ovo je prijatna muzika odmerenog tempa sa povremeno eksperimentalnim gestovima i to se kod mene ceni:

https://sarin.bandcamp.com/album/you-cant-go-back

Za još post-metala, tu su nam Cult of Luna sa novim EP-jem. The Raging River ima pet pesama i prosto ne znam šta bih rekao o njemu sem da je ovo još jedno tipično Cult of Luna izdanje. Ovaj bend svira već tako dugo da praktično svako zna da li će mu se novo izdanje dopasti ili ne, a kako sam ja mahom indiferentan prema Cult of Luna, možda je zapravo dobra vest da mi se ovo prilično dopada. Sve počinje vrlo pompezno i monumentalno, sa puno emocija, ali ima mesta i za tiše, ne manje emotivne komade (Inside of a Dream, recimo, a gde gostuje Mark Lanegan iz QOTSA/ Screaming Trees) i mada se ovim Cult of Luna nisu transformisali u moj najomiljeniji bend post-metal ponude, svakako sam ga preslušao sa uživanjem:

https://cultofluna.bandcamp.com/album/the-raging-river

Jefe Sapo je meksički hardcore/ grindcore bend koji na svom albumu (EP-ju? Ovo ima deset pesama ali traje svega nekoliko minuta) La sombra de cientos kombinuje spastičnu, brzu svirku sa mučnim, sporim pasažima punim mikrofonije i bolnog urlanja. Bend navodi i powerviolence kao jedan od stilova koje svira a što je legitimno, ovo je svakako muzika sa dosta elemenata i ovog smera ali bih svakako mogao da navedem i sludgecore, sa svim tim sporim momentima i ekstremnim razlikama u volumenu, pa i power electronics/ free improv kojim se izdanje i završava. Iako je ovo naizlged lo-fi i prostačka ploča, ona ima iznenađujuću širinu vizije i žanrovski melanž vredan vaše pažnje. Sami određujete cenu:

https://jefesapo.bandcamp.com/album/la-sombra-de-cientos

Ne znam ni u koji bih podžanr metala strpao Škotlanđane Jorogumo. Njihov novi (prvi?) EP, Rot ima šest pesama koje su negde između death metal i sludge metal ekstremizma, sa mrvećim rifčinama, lomećim srednjim tempom i pevačem koji je verovatno posle snimanja morao na višemesečnu terapiju, ali ima i nekih, neću da kažem „komercijalnijih“ ali svakako komunikativnijih deonica sa pamtljivim melodijama i klin vokalima. Tako da je moguće da je ovo delimično namenjeno i metalcore/ nu metal slušateljstvu. Svakako interesantno a valjda će pronaći svoju publiku:

https://jorogumo.bandcamp.com/album/rot-ep

Ne znam odakle su Glitter Strip – neka Amerika, garant – ali njihov Demo 2021 odvaljuje. Ovo je kombinacija brzog hardcore/ powerviolence pristupa i tvrdog sludge zvuka kakva uvek dobro dođe kada se čovek oseća besno i bespomoćno u isto vreme, da da podrži, osnaži, možda ne oraspoloži ali svakako pogura u pravom smeru. Devet pesama, glasno, teško, besno:

https://lastriderecords.bandcamp.com/album/demo-2021

Da je sav beatdown hardcore kako što je dobra kaseta benda portlandskih Lock Down nazvana Hellbound, pa ja bih slušao beatdwon hardcore po ceo dan. Lock Down su tvrdi, teški, a imaju sjajan gruv, odlične rifove i jako dobru produkciju. Najvažnije od svega, ne dopuštaju da elementi pesama zasene same pesme pa tako ni jedan breajkdaun ili rif nisu fetišizovani i pesme se kreću lepim tempom, nijedna značajno duža od dva minuta. Odličan EP i nadam se tek uvod za nešto duže i još moćnije:

https://moondecayrecords.bandcamp.com/album/lock-down-hellbound-tape

Italijanski jednočlani power metal bend, Arcane Tales nikako nije po mom ukusu, ali bilo bi neprofesionalno da ne ukažem da je ove nedelje izašao njegov peti album, Tales from Sharanworld i da je ovo izrazito kvalitetna, vrlo profi snimljena, napisana i izvedena kolekcija pesama sa melodičnim temama, simfonijskim aranžmanima i puno epske atmosfere. Luigi Soranno je bez sumnje majstor svog posla i njegova muzika je sada na nivou onoga što biste želeli od, recimo, Rhapsody ili, čak Blind Guardian. Soranno ne samo da jako dobro svira već je i Tales from Sharanworld produciran iznenađujuće bogato, pa je za sve ljubitelje tolkinovski intoniranog power metala ovo ploča koju moraju čuti:

https://silverstreamrecords.bandcamp.com/album/tales-from-sharanworld

Francuzi Hellrock svakako se trude iz sve snage da zazvuče autentično pa im se i debi album zove This is Metal. Pored možda najgore dizajniranog sajta koji sam video poslednjih desetak godina, Hellrock nude i dopadljiv, melodičan heavy metal stare škole izveden moderno i sa savremenom, kvalitetnom produkcijom, dajući nam da čujemo koliko su dobro savladali ’80s formule iz NWOBHM i drugih škola. Sasvim je to prijatno i mada ne otkriva ništa novo u ovom zvuku, i dosta se oslanja na cheesy formule kakve ni onda nisam previše voleo, svakako mi ne napreže uši:

Finski narodnjaci Korpiklaani ne usporavaju sa diskografskom aktivnošću pa nam je posle godine u kojoj su izdali milion singlova sada stigao i novi, jedanaesti album, Jylhä. Korpiklaani svoju kombinaciju power metala i narodnjačkih instrumenata vrte već dvadeset godina i pretpostavka je da znate šta je u ponudi. Jylhä svakako ne menja ništa značajno u njihovom pristupu, nudeći gotivne folk-poskočice, puno dobrog raspoloženja, pregršt tradicionalnih instrumenata… Sve je to dobrohotno i mada ne puca od neke velike ambicije, uvek je korektno i garantuje solidno raspoloženje. Ako od muzike ne tražite da nužno ima neke ontološke dubine, ovo je vrlo pitko i preporučljivo. Naravno, harmonika i metal su kombinacija koju bismo pre 35-40 godina smatrali svetogrdnom, ali valjda smo malo i sazreli u međuvremenu:

Za kraj slem, ili u ovom partikularnom slučaju – slamcore. Konkretno, izašao je dugo čekani  i najavljivani split EP južnoafričkih slemkor zvezda Vulvodynia sa britanskim sada duom Acrania. Iako za Vulvodyniju ne marim previše (mada cenim njihov rad generalno), Acrania su redak primer izraženo socipolitički orijentisanog benda u žanru koji se ovim stvarima uglavnom ne bavi a kako od 2018. godine ovi ljudi nisu ništa radili (i sada vidimo da su ostali i bez bubnjara), pitanje je bilo hoće li se ikada vratiti. Iznenađenje je da mi je na split EP-ju Societal Lobotomisation Vulvodynia zapravo prilično prijala. Mislim, i dalje ne marim preterano za njihove nasilničke deathcore aranžmane ali ovde ima odličnih slem rifova uz koje čovek može baš pošteno da se zanese i napravi od sebe budalu na radost svih prisutnih i Južnoafrikanci vrlo časno melju u svoje dve pesme. Acrania voze svoj tehnički, brutalni deathcore sa dosta ubedljivosti, mešajući superbrze blastove sa mnogo teških brejkdaun i slem pasaža i ovo je ploča koja kvalitetom pesama ali i produkcije sasvim opravdava i svoju cenu od pet dolara za daunloud ali i čekanje da čujemo kako će ova saradnja izgledati. Valjano:

https://vulvodyniaslam.bandcamp.com/album/societal-lobotomisation

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-01-2021

Ne znam da li su samo meni pali kriterijumi ali početak godine nam je doneo pregršt jako dobrog metala. Kad pogledam koliko mi se muzike dopalo tokom prošle nedelje toliko da sam se naterao da nešto o njoj i napišem, malo se i prepadnem. Svi žanrovi kao da cvetaju, od najklasičnijeg heavy zvuka do najekstremnijeg užasa i raznoraznih avangardi i satanizama. Možda je baš 2021. godina ona u kojoj će nam svima kolektivno krenuti na bolje?

Kolumbijski Luciferian postoji već više od dvadeset godina i Luciferian je njihov četvrti album na kome se pedigre i kilometraža odlično čuju. Ovo je blek metal starije škole, bez „atmosferičnih“ i šugejz elemenata tipičnih za noviju produkciju, ali izrazito melodičan i karakteran. Luciferian na vrlo prijemčiv način spajaju eksplozivnost i brzinu sa melodičnošću i vrlo naglašeno harmoničnim radom, demonstrirajući kvalitetnu, mišićavu svirku i osećaj za kreiranje pesama koje osvajaju energijom i idejama. Vrlo dobro producirano, takođe i meni jako simpatičan „fentezi“omot. Slab sam na mačkoidne životinje, čak i kad imaju tri (ljudske) glave:

https://luciferian.bandcamp.com/album/luciferian

Zofos je grčki jednočlani blek metal projekat izuzetno talentovanog Mariosa Papaioannoua sa Krfa čiji je drugi album, Erevothen, napravljen čitavih četrnaest godina posle prvog jedna od najboljih demonstracija zašto je helenski blek metal tako osoben i prijemčiv. Papaioannou na ovom albumu ima pet dugačkih kompozicija osobenog zvuka (slušajte meki, džezerski bas, recimo), velike kompleksnosti, prepunih folk-harmonija i nadahnutih motiva, ali izuzetno pažljivo posloženih da se dobiju prirodne, tečne pesme koje ni jednog trenutka ne beže od tradicionalnog blek metal zvuka, iako ga smelo proširuju. Zofos je u ovom trenutku i vrlo dobro produciran projekat, sa kvalitetom kakav naprosto ne očekujete od jednočlanih akcija, a Erevothen je ploča za sladokusce i brojna slušanja:

https://zofos.bandcamp.com/album/erevothen-full-lenth-2021

Odour of Sanctity su zanimljiva trojka iz Omahe u Nebraski čiji je prošlogodišnji demo, When The Dead Smell Divine sada dobio izdanje za malog izdavača Moonworshipper Records iz istog grada, a time je dospeo i do mojih ušiju. I ovo je zapravo izvrsno, spajajući u tri pesme melanholični, atmosferični blek metal sa svom silom klasičnog instrumentarija. Retko u metalu čujete kontrabas, violončelo ili trubu, a još ređe je to u kontekstu gde je muzika veoma sirova, veoma verna raw black metal predološcima, pa Odour of Sanctity, za moj groš, imaju dobitnu kombinaciju u spajanju onog najgrdnijeg u metalu sa sofisticiranim idejama i maštovitim aranžmanima. Ovo se prodaje po ceni koju sami odaberete a nadam se da će Nebraščani uskoro napraviti i čitav album ovakve muzike jer ovo vredi da se sluša i voli:

https://moonworshipper.bandcamp.com/album/when-the-dead-smell-divine

O kanadskom projektu Gloamus ne znam ništa – ni da li tu svira više od jednog čoveka – ali prvi singl, Prelude To The Coming Haze Of Winter’s Glass nudi dve pesme vrlo slušljivog blek metala koji ima elemente klasične sirove estetike ali ih kombinuje sa disciplinovanom svirkom i aranžmanima koji se umešno pomeraju izvan zone komfora te neke blek metal klasike pa imaju sasvim osobena harmonska i ritmička rešenja. Solidno je ovo i producirano pa Gloamus vredi držati na radaru:

https://gloamus.bandcamp.com/album/prelude-to-the-coming-haze-of-winters-glass

Hell-Born su iz Sopota, ali u Poljskoj, i u pitanju je bend koji radi od polovine devedesetih, sa niskom od pet albuma u prvoj deceniji ovog stoleća. Posle pauze od dvanaest godina, bend se vraća opusom Natas Liah i ako ovaj naslov albuma zvuči kao pomalo detinjasta „šifra“, svakako valja ukazati da Hell-Born sviraju decidno old school muziku koja nema mnogo veze sa onim što danas pomislimo kada kažemo „poljski blek metal“. No, old school u ovom slučaju ne treba shvatiti kao „primitivan“ ili čak „sirov“ metal, naprotiv, Hell-Born su vrlo umešni u pisanju pesama koje, iako fokurisane na mračnu atmosferu i jači tempo, imaju minuciozno aranžirane elemente i lepo kombinuju klasičan blek metal sa samo malo death zvuka. Osnivači benda su svirali i u Behemoth i to se ovde lepo čuje.

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/hell-born-natas-liah

Škotski atmosferični blek metal je letvicu kvaliteta odavno podigao tako visoko da treba imati hrabrosti pa baciti svoju rukavicu u ring. Tom Perrett iz Glazgova prihvatio je izazov pa je prvi album njegovog solo-projekta Aonarach, nazvan jednostavno „1“ napravljen vrlo ubedljivo i nudi četiri dugačke pesme prijemčive muzike i dobrog zvuka. Perrett je iskusan muzičar i meni se kod Aonarach dopada što ovo nije uobičajen melanholični program gde dobijamo samo šugejz prebiranja po gitari preko brzo programiranih udaraljki. Aonarach ima atmosferu koja, svakako, nosi i određeni melanholični naboj ali ovo je žestoka muzika – pogotovo uz pevača Alexa Vogela koji odrađuje sjajan posao svojim emotivnim vriscima – bazirana na prilično old school ritmovima i gde se folklorni motivi prolagođuju blek metalu umesto da se on prilagodi njima:

https://aonarach.bandcamp.com/album/1

Nizozemski duo Sagenland je izdao jedan EP još 2005. godine a onda im je bila potrebna decenija i po da završe album Oale groond, no, kako Ameri kažu, ko čeka-dočeka, pa je ovo zapravo vrlo prijemčiva ploča introspektivnih pesama utemeljenih na folklornim mitovima i pevanih na lokalnom dijalektu. Muzički, Sagenland su izrazito „studijski“ projekat utoliko što je ovo album na kome, i pored klasične blek metal ponude rifova, vrištanja i brzog tempa, veliki deo muzike nose bas-linije i harmonije koje dodaje akustična gitara a što se sve da čuti zahvaljujući miksu koji ih pažljivo naglašava. Rezultat je vrlo prijatna, vrlo slušljiva ploča koja ima lep zvuk i lepe pesme, sa tim nekim nostalgičnim, bajkovitim senzibilitetom ali sa pažljivo aranžiranim, fokusiranim kompozicijama. Daunloud košta samo četiri evra i ovo je vrlo lako preporučiti:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/oale-groond

Zane Young svoj jednočlani blek metal projekat Elegiac gura nekih šest godina i već je snimio osam albuma, a ja na njega nisam obratio dužnu pažnju. Tim me je više oduševio album Father of Death koji nudi odlično iskomponovan i vrhunski izveden blek metal. Young ima pored ovog projekta još nekoliko takođe jednočlanih bendova i prosto ne uspevam da shvatim kad stigne da napravi toliku muziku ako ovo ovako dobro zvuči. Father of Death je album vrlo upečatljivih, što se kaže paganskih blek metal tema odsviranih momački, sa mnogo žara i veštine i sa zvukom koji je neočekivano „živ“ i ubedljiv. Odlično:

https://elegiac.bandcamp.com/album/father-of-death

Poisonous Wind je iz Denvera i debi album, Conflagration of the Sty nudi jedan sirov i divljački blek metal sadržaj kakav i očekujete iz Kolorada. Generalno, meni je ovo na prvu loptu bilo simpatično jer je napravljeno od vrlo jednostavnih elemenata, bez ikakvih ambicija da se kreira nekakav „umetnički“ ili „intelektualni“ blek metal, a da opet imamo posla sa spretnim, tehnički korektnim muziciranjem koje pored relativno lo-fi produkcije, uopšte ne zvuči loše već samo pankerski svedeno i vrlo energično i ubedljivo u tome što radi. Tehnički, kaseta izlazi tek za mesec dana a kada ćete moći da kupite i daunloud ali ovo vredi slušati i kao strim jer prija ušima što su se navikle na mrak. Što poslovica kaže, Jokić kuca, a Poisonous Wind zakucava:

https://nailbattapes.bandcamp.com/album/conflagration-of-the-sty

Pensilvanijski Silvanthrone su mi se (ne)iznenađujuće mnogo dopali na debi albumu, Forbidden Pathways to Ancient Wisdom. Ovo je brz, zakucavački blek metal koji ne beži od melodije i atmosfere ali se vozi na brzim ritmovima i jakim gitarama. Druga pesma, Melancholic Journey to the Abyss naslovom a i sadržajem sažima misiju benda, da pruži i paklenu ali i introspektivnu, emotivnu muzičku avanturu koja emituje mnogo znoja i emocija u isto vreme. Lepo:

https://nihilisticnoisepropaganda.com/album/forbidden-pathways-to-ancient-wisdom

I mančesterski Völniir su prilično solidni na prvom albumu, All Hope Abandon. Ja ovde često ponavljam kako mi u principu britanski blek metal ne leži, ali iako ovaj bend ne izmišlja neke nove forme ili pristupe, All Hope Abandon je ubedljiva prezentacija materijala koji ima moderan miris sa svim tim interesantnim gitarskim temama i harmonijama ali se drži i tradicionalnijeg ritmičkog pristupa. Album je produciran bučno, sa prštavim bubnjevima i mada to muzici daje „punch“, ume da bude zamorno za uši, no, Völniir svakako zvuče karakterno i snažno:

https://volniir.bandcamp.com/album/all-hope-abandon

Idemo sad na sporije forme. Wrektomb iz Baltimora su dvojac sa dosta osobenim pogledom na doom metal. Muzika na prvom EP-ju, Hollowed Socket Nystagmus se ne uklapa u dosta tradicionalne forme sledbeništva Black Sabbath ili gotsko-romantičarskih predložaka, već je više utemeljena u nelagodi i pretnji koje se protežu od recimo ranih Swans pa preko Terminal Cheesecake, Cable Regime i Godflesh dolaze i u treću deceniju XXI veka. Ima ovde i klasičnijih doom-death elemenata (npr. Ingrained in a Mossy Bank) ali dobar deo EP-ja odiše jednom osobenom hermetičnošću i čini da odskoči od onog što rade kolege:

https://wrektomb.bandcamp.com/album/hollowed-socket-nystagmus

Kanađani Black Wizard na naslovnici svog singla Deuce // Riff Raff poziraju sa šminkom koja omažira Kiss, što je adekvatno jer iako ove dve pesme imaju stonerski heavy zvuk i nizak štim zapravo su klasičan hard rock/ heavy metal iz sedamdesetih. Mislim, da se razumemo, Deuce je pesma Kissa, a Riff Raff pesma AC/DC i Black Wizard ih sviraju odlično, pa ne da nemam zamerki nego sam prilično uživao u ovoj muzici. Pogotovo u Riff Raff! Bend ovaj singl daje po ceni koju sami odredite, pa, eto, odredite pravično:

https://blackwizard.bandcamp.com/album/deuce-riff-raff

Takođe kanadski Hexerei na istoimenom EP-ju pružaju prštav, distorziran a simpatičan psihodelični teški rok koji svoju konačnu formu doseže u poslednjoj pesmi sa sve pevanjem na ruskom i disonantnim orguljama. Ni ovo pre toga nije rđavo, sa jednom pankerskom energijom i meni simpatičnim elementima haotične emotivnosti u izvedbama. Probajte:

https://hexerei1969.bandcamp.com/releases

Meksički Los Mundos su psihodelični dvojac čiji album  La Fortaleza del Sonido zvuči veoma toplo i prijateljski. Ovo nije preteška, rifaška muzika, već psihodelija koju vode masivan bas i bubnjevi, dok gitare i sintisajzeri pletu oko njih mrežu svemirskih efekata, sa pažljivo odmerenim, hipnotičkim pevanjem. Los Mundos nisu striktno metal bend i njihova psihodelija, kako i sami kažu, dosta duguje psihodeličnom popu, od Beach Boys do Jesus & Mary Chain, ali ovaj album ima sasvim dovoljno heavy blues osnove i čvrstog zvuka da ga ja sa zadovoljstvom uvrstim u ovonedeljni pregled. Raznovrsno nadahnuto i svedeno u pravoj meri:

https://losmundos.bandcamp.com/album/la-fortaleza-del-sonido

Belgijanci Splendidula na svom trećem albumu, Somnus nude još svog teatralnog, pa malo i kičastog koktela (post)dooma i sludge metala. Ima to svoga šarma, sa monumentalnim zvukom i vrlo raznovrsnom vokalnom tehnikom pevačice Kristien Cools koja jednako uspelo valja i melodične „pop“ vokale i promukli death metal lavež. Bend svira sporo i stameno i mada ovde nema mnogo „gruva“, i muzika nije nimalo seksi, ako izdržite agresivan zvuk, svakako u Splendiduli možete uživati.

https://splendidula.bandcamp.com/album/somnus

Grci Stonila vraćaju se sa još jednim lepim albumom bluziranih stonerskih instrumentala. Ovo su odlično snimljene, pa i dobro zaokružene pesme, očigledno izrasle iz džemovanja ali je zatim napravljen častan napor da se to sve aranžmanski zaokruži i dovede u jednu višu formu. Sasvim ljudski i rezultati su odlični. Stonila su već legende a ovaj album, prigodno nazvan Electric Soul, prilično sigurno potvrđuje zašto:

https://stonila.bandcamp.com/album/electric-soul

Berlinski Black Magic Tree donosi odlično raspoloženje na svom albumu Through The Grapevine. Ovo je energičan, veseo heavy rock, koji se ne gubi u ponekad zaista self-indulgnentim dubinama ogromne stonerske distorzije i težine, već koji uživa u lepom rifu, melodičnom refrenu, pratnji dairama… Black Magic Tree su blago nostalgični ali ovo je zdrava, energična muzika, jakog, teškog zvuka ali lepršavih pesama, sa adekvatnim miksom i produkcijom. Mene je, očigledno lako zadovoljiti, samo treba da zvučite kao da ste vaskrsli Hendriksa i uparili ga sa popičnijim heavy zvukom sedamdesetih po uzoru na, šta ja znam, Wishbone Ash. Znam, zvuči prosto, ali Black Magic Tree ovo rade na skoro idealan način. Izvrsno.

https://blackmagictree.bandcamp.com/album/through-the-grapevine

Dortmundski Zen Trip sebe opisuju kao „Enthusiastic-Heavy-Psychout-Fuzz-Trio“ i mada je istina da ovde ima faziranih gitara, istina je i da je njihova muzika daleko tripoznija od onog što biste dobili prostim paljenjem faz pedale i sviranjem standardnih bluz-tema, a kako, po poslednjim istraživanjima, nastaje nekih 75% svog stoner roka na planeti. Album Music From Another World I & II je pun vrlo ritualno obojenih instrumentala gde razni popularni psihodelični elektronski efekti prave samo deo atmosfere, dok je za drugi deo zadužena furiozna svirka trojice Nijemaca. Kompozicije su uzvitlane, improvizovane oko po jednog zvučnog ili tematskog jezgra i sasvim očigledno urađene uživo u studiju, pune spontane energije i sa usredsređenom kolektivnom ambicijom da se postigne taj efekat, jelte, zen tripa. Fino, mada, ako će ovako da pevaju, ovi ljudi ne treba da pevaju:

https://zentrip.bandcamp.com/releases

Tribulation imaju novi album, Where The Gloom Becomes Sound i mada ja ove Šveđane cenim, apsolutno nemam afiniteta ka njihovom gotskom metalu. No, ovo je svakako lepo sklopljeno, melodično, melodramatično, sa vrlo malo inovacija u odnosu na prethodna izdanja ali sa, koliko mi se čini, još spretnije sklopljenim pesmama. Mislim da će se ljubiteljima dopasti.

Paralyzed su iz Bamberga u Njemačkoj i njihov debi album, isto nazvan Paralyzed je smeša doom metala i hard rok psihodelije, sve izmućkano na prilično srećan način. Ploču otvara prilično težak i hermetičan uvod u vidu naslovne pesme, ali se ovaj doom intro do kraja transformiše u nešto bluzerskije i psihodeličnije i to je solidan opis posla za sledećih devet lakih komada. Paralyzed vole bluz ali vole i težinu pa je ovo ploča na kojoj se ’70s hard rok i moderna studijska tehnika sudaraju sa povremeno prilično zeznutim rezultatima gde se muzika davi u prejakoj kompresiji zvuka, no bend piše dobre pesme i dobro svira i da je ovo producirano samo malo drugačije bilo bi veoma dobro. A i ovako je vrlo solidno, sve dok pevač ne pokušava da peva tiho i osećajno, kada promašuje više nota nego što ih pogađa:

https://paralyzedband.bandcamp.com/album/paralyzed-2

Stonerska poslastica nedelje je svakako album japanskih Sonic Flower, nazvan Rides Again. Bend je osnovan kao sajd projekat članova Church of Misery početkom stoleća, bacajući akcenat na bluzerski, sirovi hard rok radije nego na doom metal originalne postave i eponimni debi album je izašao 2001. godine. Italijanski izdavač Heavy Psych Sounds ga je upravo reizdao, ali je onda ove nedelje izdao i drugi, snimljeni ali nikada izašli album, Rides Again. Odmah da kažem da je ovo obavezna lektira, bez obzira što je, eto, čekalo deceniju i po da se pojavi pred publikom (Church of Misery su se nešto posvađali i raspali u to vreme), te da je u pitanju ponovo kolekcija gruvi, bluzerskih instrumentala koji za osnovu uzimaju hard rok zvuk sedamdesetih godina i bendove poput Grand Funk Railroad ili Cactus ali onda sve odrađuju sa jednim povišenim nivoom intenziteta i improvizatorske energije. Snimak je čist i prijatan mada svakako više zvuči kao da je u pitanju odlično snimljena proba nego upicanjen studijski rad. Ali uz muziku koja ovoliko polaže na spontanost i živost, to naprosto prirodno ide. Ploča ima i ukusno ubačene funk elemente i ovo mi izvanredno prija:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/sonic-flower-rides-again

Šveđani Cabeza na svojoj promo fotografiji poziraju sa majicama Dark Funeral, Behemoth ali i Led Zeppelin, kao da pokažu da njihovu muziku nije tako jednostavno žanrovski odrediti. Well, pod-žanrovski, pošto je njihov prvi EP, Broken Wanderer svakako metal. I u njemu zaista ima po malo od različitih formi metala pa Cabeza spajaju i thrash i black i death metal u jednu celinu koja treba da bude i kul i malo konfrontativna, i da ima pamtljive teme i refrene, ali i mošerske ritmove… Sve je to dobro producirano što pomaže da nam se proda ova salata elemenata koji, da ne grešim dušu, nisu sklopljeni bez reda i rezona. Cabeza ima dobar zvuk i dosta dobrih momenata u ove četiri pesme koje vredi čuti, a što posebno naglašavam zbog tog imena koje, što se kaže, na našem ne znači ono što oni misle da znači…

https://cabezaswe.bandcamp.com/album/broken-wanderer

Torture Rack iz Oregona imaju iza sebe već dva albuma pa ovogodišnji EP, Pit of Limbs zvuči vrlo sigurno i ubedljivo. Bend se očigledno inspirisao pretečama poput Autopsy i Cannibal Corpse za svoj brutalni, old school deathgrind pa je Pit of Limbs paklena vožnja kroz VHS horor kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka, sa svirkom koja je organska, neprskana, spakovana u kratke pesme koje ne izmišljaju „atmosferu“ i „gruv“ tamo gde je potrebno samo časno, radničko krljanje. Miks i produkcija su „andergraund“ kvaliteta ali to mislim u najboljoj konotaciji. Meni odlično a u ovonedeljnoj, jakoj konkurenciji old school death metala Torture rack se eminentno izdvajaju:

https://torturerack.bandcamp.com/album/pit-of-limbs

ScareTape iz Zapadne Virdžinije deluju vrlo mlado na slikama, ali njihov novi EP, Conform to Rot, zvuči prilično zrelo, usvirano, čvrsto i solidno napisano. Ovo je death metal sa elementima thrash metala i grindcorea, napaljiv, spakovan u kratke pesme (deset komada u 17 minuta), sa zujećim, snažnim rifovima i atraktivnim mošerskim ritmovima. Čuje se tu malo i slema i koječega i mada bend svakako ima još prostora za sazrevanje, ovo je i dobro producirano i mojim ušima izrazito prija:

https://scaretape1.bandcamp.com/album/conform-to-rot

Indonežani Extreme Hate voze od 1998. godine i Where The Faith Left In Darkness of Greed je njihovo novo izdanje posle skoro šest godina pauze. Bend još nema snimljen album pa je i ovde u pitanju EP sa sedam pesama primitivnog, brutalnog deathgrinda koji ne izmišlja nikakve nove fore u svom podžanru ali zvuči ubedljivo i svirano iz srca. Extreme Hate svakako deluju malo monotono sa svojim granitno čvrstim zvukom i istim idejama koje se ponavljaju iz pesme u pesmu ali ima tu autentičnosti koja mi je simpatična:

https://extremehatexgc.bandcamp.com/album/where-the-faith-left-in-darkness-of-greed-ep

Malezijski R.I.P. sviraju vrlo bučno na svom debi EP-ju, Unconditional War. Ovo je ekipa sastavljena od članova već postojećih bendoiva pa njihov prljavi, brutalni deathgrind ima potrebne nivoe zanatske veštine u pisanju i izvođenju pesama, ali i u produkciji. Ovo je agresivno, divljački i bestijalno, ali i dovoljno kvalitetno napravljeno da ne izgori u svoj toj strasti. R.I.P. imaju precrtani notni znak već u svom logou ali ovo je muzika sasvim korektnog tehničkog nivoa i prijatna za ho ako volite partikularni žanr kome bend pripada:

https://ripwargrind.bandcamp.com/album/unconditional-war

Filipinski jednočlani death metal projekat Terrorgore je simpatičan na svom prvom albumu, Inferno, konceptualnoj ploči inspirisanoj slasher filmovima i hororom. Naravno, ovo je kućni projekat i kao takav pati od određenih produkcijskih i aranžmanskih (dečijih) bolesti, ali mislim da Cyrus Pimentel može da se ponosi rifovima, gruvom i energijom koje demonstrira.

https://terrorgoreofficial.bandcamp.com/album/inferno

Necrosadist je ime koje zvuči kao nekakav kućni projekat cybergrinda što ga prave od dosade izvitopereni tweenageri, ali zapravo je u pitanju pravi, tročlani bend iz Kentakija koji svira izuzetno ubedljiv brutalni death metal/ grindgore. Dead Ass Pussy, drugi album ovog benda donosi sve što pošten čovek može da poželi od ovakve muzike, granitno čvrst zvuk, muziku koja je brza, nemilosrdna, jednom rešju brutalna, sa kao nožem odsečenim rifovima i bubnjarskim rešetanjem, te, razume se, bestijalnim vokalima, ali Necrosadist svakako znaju i da napišu pesme, pakujući svoje rifčine i nabadanja u lepe aranžmane koji imaju gruv, prostor za malko atmosfere itd. Ovo je, naravno, masterovano skoro nepodnošljivo glasno ali takva je to muzika pa se ne žalim previše. Necrosadist su dobro podsećanje da i u muzici koja živi od ružnoće mogu da se prave lepe stvari. Respekt:

https://necrosadistbdm.bandcamp.com/album/dead-ass-pussy

Kanađani Altered Dead na svom drugom albumu, snimljenom posle petogodišnje pauze i nazvanom, adekvatno, Returned to Life, nude vrlo težak, mračan, prljav i neodoljiv death metal stare škole. Već zvuk, dubok i moćan (doduše onda nemilorsdno odvrnut u masteringu da se izgubi sva dinamika, ali ovim pesmama čak i to odgovara) je dovoljan da čovek obrati pažnju a kada ovaj dvojac počne da valja teške, kao od brega odvaljene rifove, pusti duboku glasinu i krene da melje bubnjevima, stvari odmah dođu na svoje mesto. Altered Dead ne traže nekakav originalan izraz i njihova muzika je negde između švedskog death metala, jako inspirisanog D-beat punkom i „američkijeg“ old school izraza Autopsy i Incantation, ali oni ovaj partikularni podžanr odlično razumeju i sviraju divljački i sa autoritetom. Fantastičan album koji se pritom završava i odličnom obradom Celtic Frostove Into the Crypt of Rays:

https://altereddead.bandcamp.com/album/returned-to-life

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/altered-dead-returned-to-life

Mafia iz Sjeverne Karoline nije prava mafija, nego death metal bend koji sve piše velikim slovima i ne haje za greške u kucanju. Tako na svom Bandcampu sebe opisuju rečima „WE ARE A DEATH META BAND FROM NORTH CAROLINAS“, a koliko je ovo „meta“ proverite sami. Mala pomoć: ne mnogo, prvi album benda, BURN THE ORDER je jednostavan death metal sviran iz srca, sa moćnim rifovima, upečatljivim vokalima i bez nepotrebnih kompikacija u aranžiranju. Time ovo ima jednu hardcore punk komponentu a koja se ne oslanja na prostačku svirku već pre svega na tu neku neposrednost i ekspresivnost koje mi se jako dopadaju u zvuku Mafije. Šteta da je produkcija takva da zvuk gotovo ostaje samleven u masteringu, ali ovo je svakako album koji vredi čuti:

https://mafiadeathmetal.bandcamp.com/album/burn-the-order

Devotion iz Valensije su svoj prvi album iz 2016. godine nazvali Necrophiliac Cults, pa nije neko čudo što im je trebalo više od pola decenije da snime drugi jer se na nekrofiliju ipak loži samo mali deo metal populacije. Šalim se malo, ali fakat je da je drugi album, The Harrowing, ono pravo, sa sazrelim zvukom, odmerenim kompozicijama koje imaju taman koliko treba pompe i epike, a onda taman koliko treba old school death metal prljavštine i težine i da je sve to spakovano sa razumevanjem kako ploča treba da teče, kako kreirati utisak slušanja jednog višeg narativa umesto samo kolekcije nadrkanih rifova itd. Devotion su vrlo prijatni na ovoj ploči sa rifovima koji mogu da idu pravo u udžbenike i što ne bi bili strani ni boljim izdanjima Bolt Thrower ili Autopsy (slušajte Valley of Death, recimo) i vrlo dobrim zvukom koji bi svakako još više profitirao od dinamičnijeg masteringa, ali i ovako pričamo o odličnoj ploči death metala starije škole koju svako sa malo ukusa treba da overi:

https://devotiondeathmetal.bandcamp.com/album/the-harrowing

Evo nam i još mračnog, prljavog death metala stare škole, ovog puta na albumu Bushmeat kalifornijskih Dipygus. Dipygus sviraju u sasvim prepoznatljivom stilu masivnog, teškog death metala koji se kreće od doom metal sporosti do bržih, energičnijih momenata ali nikada ne pokušava da bude „poletan“ ili komunikativan. Umesto toga, ovo je jedna sahrana od pola sata, koja zatrpava slušaoca moćnim, maštovitim rifovima, teškim ritmovima i gotovo infrasoničnim vokalom pevačice Clarise Bermudez-Eredie. No, Dipygus izdvaja to što njih ne interesuju crowdpleasing trikovi niti isprobane forme i njihove pesme idu napred na osobene načine, smišljajući sopstvene putanje kroz dinamike i harmonije. Sve to bude vrlo hipnotički na kraju, sa sve puno zanimljivo upotrebljenih smeplova (slušajte epsku Plasmoidal Mass (Slime Mold)) i Dipygus se vrlo uspešno smeštaju uz neke već popularne zatočnike aktuelnog OSDM talasa poput Vastum ili Sempiternal Dusk a da imaju svoj zvuk, duh i pristup. Dipygus  su naprosto izrazito maštoviti i u jednom prilično omeđenom podžanru pronalaze svoj identitet koji mene tera da im se vraćam. Odlično:

https://dipygus.bandcamp.com/album/bushmeat

Seven Doors su sa juga Engleske a njihov EP The Gates of Hell nudi još tri pesme mračnog i zavodljivog old school death metal zvuka. Pored malo „veštačkog“ zvuka bubnja čiji semplovi nemaju dovoljno dinamike za moj ukus, nemam bogznašta da zamerim Seven Doorsu. Ovo je moćno, glasno i energično, sa puno atmosfere i velikih rifova, kako ja volim pa sam The Gates of Hell sa zadovoljstvom preslušao više puta.

https://sevendoorsdm.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Death metal poslastica ove nedelje je drugi album beloruskih brutal/ tech death metalaca Eximperituserqethhzebibšiptugakkathšulweliarzaxułum. Ovaj tajnoviti orkestar (konvencionalno skraćivan u Eximperitus) je pažnju na sebe skrenuo 2016. godine debi-albumom koji je i sam imao apsurdno predugačko ime ali i odličnom svirkom, a nova ploča, Šahrartu ga pokazuje u izvrsnoj formi. Za razliku od mnogih tech-death kolega, Eximperitus ne hvataju na preterivanje i njihova muzika iako dostatno „tehnička“ ne oslanja se na bizarno prekomplikovane aranžmane i namerno egzotične metrike i harmonije. Šahrartu odiše jednom epskom, otmenom dimenzijom gde se „tech“ element muzike odnosi pre svega na kvalitet izvođenja i umešno ubacivane detalje pre nego na umiranje u lepoti, a šest kompozicija na albumu tvore jedan jasno uokviren narativ, napisan i odsviran sigurno, gotovo svečano, sa odličnom produkcijom i prijatno dinamičnim masteringom. Tako se to radi:

https://eximperitus.bandcamp.com/album/ahrartu

Za publiku koja ne voli mutni, tamni old school death metal niti hermetičnost beloruskih tech death majstora, tu je novi Werewolves. Australijanci na svom drugom albumu, What A Time to be Alive piče vrlo čist, vrlo tečan deathgrind koji je tehnički impresivan a bez odlazaka u nekakve komplikacije. Werewolves, slično starijem Aborted naprosto fokusiraju svoje resurse na proizvodnju dobrih rifova oko kojih se sklapaju logični, skoro pa hitoidni aranžmani bazirani na zaraznim temama i brzom tempu. Kao i Aborted, i Werewolves tematski obrađuju klasične žanrovske horor teme i ovo je ploča koja pre svega treba da zabavi, ne da otvori neke nove horizonte, ne da izazove na dvoboj, već da vas ponese brzinom i energijom. Lepo:

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/what-a-time-to-be-alive

Prva stvar koju ćete reći kada čujete prvi album bergenskih Relentless Aggression je da liče na Slayer. A to pre nego što vam kažem da je bend osnovan još osamdesetih i da se prvo zvao Hell Awaits. Norvežani nisu ništa snimali sve do 2018. godine, kada su uradili jedan singl i to im se toliko dopalo da je sada stigao i album, A Shadow of All Things Broken. Ono što je sjajno je da album nije puka arheološka ili nostalgičarska rekonstrukcija old school thrash metal zvuka već savremeni thrash koji ima utemeljenje u ’80s zvuku ali je svež i primetno inspirisan. Vidi se, naravno, da su ova dvojica muzičara radila svo ovo vreme u drugim bendovima i ovo je jedan vrlo sigurno napisan album raznovrsne muzike koja je uvek u osnovi thrash metal ali sa brojnim drugim uticajima od panka do death metala, sve napravljeno sa puno osećaja i očigledne ljubavi prema žanru. Vrlo lep album:

https://relentlessaggression.bandcamp.com/album/a-shadow-of-all-things-broken

Diabolical Evil već i imenom sugeriše da se ne radi o nečem dobrohotnom i bogougodnom, ali ovaj jednočlani brazilski projekat momka po imenu Rodrigo „Infernal Rider“ je korektan i simpatičan primerak sobnog spid metala, sa demom Evil Command koji nudi tri pesme dranja, čukanja  i pržećih rifova. Sve to zvuči sasvim primitivno i divljački a da se opet ne utapa sasvim u sivilo kućne, amaterske produkcije koje ima tako mnogo na internetu. Meni simpatično:

https://diabolicalevil666.bandcamp.com/album/evil-command

Vrištav i mračan sludge metal na EP-ju  Vacuous Self​-​Existence kanadskog sastava Weeper. Ovo je prvo izdanje kvinteta i predstavlja ih u vrlo solidnom svetlu sa prljavom muzikom punom disonanci i psihodeličnih efekata ali i pesmama koje su solidno upakovane u četvorominutne forme, sa dobrim miksom i zvukom. Ovo nije, kao mnoga moderna sludge izdanja, preglasno i prebučno, već baš kako treba da bude preteće i teško, a da se lepo sluša:

https://weeper-metal.bandcamp.com/album/vacuous-self-existence

Kad smo već kod vrištavog i mračnog sludge metala, italijanski Wojtek imaju novi EP, Does This Dream Slow Down, Until It Stops? i to je kao da vas neko dvadeset minuta udara macolom u glavu na kojoj nosite vojnički šlem. Agresivan zvuk benda i nabildovan, nedinamičan master znače da se ove četiri pesme zaista teško slušaju ali u pitanju je estetski izbor koji se, uostalom uklapa uz muziku prepunu besa, rezignacije, pretnje, patnje itd. Wojtek su odlični ali voleo bih samo da sludge metal nije kolektivno, kao podžanr, odlučio da su najbolji snimci oni bez trunke dinamike. Svejedno, ovo je vrlo dobro:

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/does-this-dream-slow-down-until-it-stops

Dead Man Risen je jednočlani projekat iz Južnoafričke Republike i mada je ovo prevashodno melodični death metal, meni se ovde čuje i malo elemenata groove metala a što, ni jedno ni drugo, nisu baš neke moje muzike. No, Shaun Mitchell ovo dobro radi, svirajući muziku koja je tehnički kvalitetna – sa odličnom produkcijom – a i čisto estetski vrlo solidna sa prijemčivim temama i dobrim aranžmanima. Mitchell drži oči, što bi se reklo, na balunu, ne pravi kompleksnije pesme nego što je potrebno pa njegov prijatni srednji tempo, hrapavi vokal i evokavitni rifovi fino rade posao:

https://deadmanrisen.bandcamp.com/album/die-with-me

FreeHowling su francuski deathcore kvartet čiji novi EP, Journey of a Dead Man uspeva da spoji elemente nu metala i slamming (death) metala na način koji mi je na momente zapravo šarmantan. Nisam veliki ljubitelj slamcore formula ali FreeHowling imaju momente kada sve dođe na svoje mesto i njihovo bombardovanje bubnjevima i sečenje na komade napetim gitarskim temama, sa urlajućim vokalom postigne željeni efekat tenzije i oslobođenja tenzije kroz nasilnu emisiju energije. Okej:

https://freehowling.bandcamp.com/album/journey-of-a-dead-man-ep

Palaces iz Atlante u Džordžiji se vode kao, recimo nekakav hardcore, ali ovaj trio svira tako besno, moćno i energično na svom živom snimku  Live From West End Sound da su u stanju da oduvaju bilo koji „pravi“ metal bend sa bine. Ovih pet pesama prepune su razjarenih gitara, uzvitlanog ritma, očajničkih vokala i uz dobar zvuk i vrhunsku usviranost benda predstavljaju idealan saundtrak za ovo naše moderno doba tjeskobe, tenzije, neizvjesnosti itd. Palaces su izvrsni a EP se prodaje po ceni koju sami odredite pa ovo nikako ne treba propustiti.

https://palaces.bandcamp.com/album/live-from-west-end-sound

I THE MISSING Inc. iz Nju hejvna u Konektikatu su nekakav hardcore, ali ovo je matematički kompleksna, progresivna muzika koja ima u sebi više metala nego panka, a onda i više progresive nego metala. MEGA​-​LO​-​MEIN​-​EAR je album intenzivno sinkopiranih ritmova, harmonskih eksperimenata i aranžmana za koje ste svesni da u svakom trenutku mogu da odu bilo kuda. No, nastupajući u dobroj tradiciji prethodnika poput, recimo, Nomeansno, Victims Family itd. i THE MISSING Inc. od svega prave na kraju dobre pesme koje ćete čak i pevušiti na sopstveno iznenađenje. Atraktivan album:

https://themissinginc.bandcamp.com/album/mega-lo-mein-ear

Kod benda Impose iz Teksasa nema nekih dilema, EP Duress Grove je baziran najviše na D-beat hardcore pristupu, sa dosta švedskog D-beat zvuka, tako da se spoje težina, agresivnost i određena himničnost. Impose sviraju vrlo solidno i imaju dobru produkciju pa mada njihove pesme ne odaju ambiciju da budu naročito inovativne unutar dobro etabliranog žanra, one svakako ispunjavaju sve žanrovske domaće zadatke:

https://imposetx.bandcamp.com/album/duress-grove

Scavengers iz Olbenija u državi Njujork su blackened hardcore bend, sa D-beat osnovom ali lepim harmonskim programom koji se dešava u pesmama na novom albumu, Anthropocene. Ovo ima u sebi elemente post-blek metal atmosferičnosti i jedan dobro promišljen, dinamičan aranžmanski rad gde pesme imaju tu apokaliptičnu, preteću dimenziju ali ne idu svom snagom sve vreme niti upadaju u nelogične, prekomplikovane situacije. Ovo je taman kako treba, energično, emotivno, žestoko a suptilno taman gde treba. Solidno i producirano:

https://scavengersny.bandcamp.com/album/anthropocene-lp

I ruski Vólan sviraju kombinaciju emotivnog hardcorea i post-blek metala, i singl Искупление / Сотни часов je izuzetno dobro snimljen, napisan i odsviran materijal sa dve pesme koje majstorski prolaze kroz spektar raspoloženja i dinamika, sve sa virtuoznim sviračkim programom koji nije nametljiv već uvek u službi same pesme. Odlično:

https://filtheyerecords.bandcamp.com/album/–2

I još metaliziranog hardcorea nam stiže, ovog puta, sa Islanda. Une Misère su petočlana ekipa sastavljena od članova već etabliranih hardcore postava a njihov živi album, Sermon Live je na koncertu odsvirana verzija albuma Sermon iz 2019. godine sa vrlo uspelim apdejtovanjem zvuka i izvedbi za živi kontekst. Une Misère nije sasvim lako kategorisati jer njihova muzika ima elemente i klasičnog mošerskog hardcorea (pa i nu metala), ali i black metala, deathcorea itd. pa je sve na gomili mračna, tvrda, veoma disciplinovana ali i emotivna muzika koja možda ima malo previše „streetwise“ elemenata za moj ukus ali je izvrsno napisana, izvedena i snimljena. Mislim, čovek se mora diviti ovakvim koncertnim albumima:

https://unemisere.bandcamp.com/album/sermon-live

Sav taj hardcore! Evo nam i filadelfijskih Wolves Attack!! koji za omiljeni Horror Pain Gore Death Productions izbacuju EP Rest in Piss sa šest metaliziranih, glasnih i žestokih pesama idealnih, kako izdavač naglašava, da nastavite da pijete i pesnicom udarate u zid podruma vaše majke. Ah, Amerikanci… Elem, Wolves Attack!! ovde sviraju zaista žestoko, uz paklene vokale i mada ja hardcore u principu volim kad je brži, ovo je bez sumnje vrlo prijatno i u sporijim pesmama, a kada se zabrza, pa, skoro da je idealno. Sve to i obrada Misfitsove We Bite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/rest-in-piss

Nopes nisu „klasičan“ hardcore a pogotovo jer ih izdaje etiketa Magnetic Eye Records, koju više znamo po doom metalu, ali treći album kalifornijske ekipe, Djörk, je gadno jebanje keve. Nopes spajaju neposrednost i spontanost panka sa noise rock strategijama kakve smo voleli osamdesetih i devedesetih da sklope kolekciju od trinaest ubitačnih pesma koje pank rok pakuju u energičnu, bodljikavu košuljicu, dajući nam razigrane gitare i pobesnelu ritam sekciju. Bend piše zarazne, zapaljive pesme i svira ih na granici izdržljivosti, sa zvukom koji je naporan za uho ali uprkos kojem ne možete da prestanete sa slušanjem. Mnogo dobro:

https://hellanaw.bandcamp.com/album/dj-rk

Argentinski duo N.H.G svira fantastičan grindcore i njihove pesme sa split kasete sa bendom Prolapso se mogu čuti na donjem linku. I u njima se može uživati jer je ovo injekcija čiste energije!!!! Za sada se download ne može kupiti (sem ako ne biste da potrošite 100 dolara, mada bend naglašava da cenu ne treba doživljavati kao pravu), jer se čeka kaseta, ali ovo je toliko dobro da ga, evo, beležim ovde pa da se pazari kad stigne. N.H.G su kao da Cripple Bastards vode ljubav sa LARM i Insect Warfare i rađaju prelepu bebu. Izvanredno:

https://nhgfastgrindcore.bandcamp.com/album/n-h-g-split-w-prolapso-3

Teksaški Doom Prophet zapravo ne svira doom metal. Istoimeni debi album ovog, pretpostaviću jednočlanog projekta je zapravo smeša prljavog, teškog roka i psihodeličnog panka, prilično haotičan, snimljen, reklo bi se, u kućnim uslovima, ali ultimativno zapravo uzbudljiv. Nije ovde sve dobro, pesama ima mnogo, neke su duže nego što im prija, produkcija na momente malo posrne, ali Doom Prophet ima jednu vitalnu energiju i uho za dobru rok pesmu a to su valjda dve najvažnije stvari za rokenrol. Treba ovo čuti, a ako biste da kupujete, cenu određujete sami:

https://doomprophet.bandcamp.com/album/doom-prophet

Beastial Piglord nastavlja sa svojom fascinantom proizvodnjom opresivnog, psihodeličnog metala koji se oslanja na industrial osnove i uspeva da već nekoliko albuma kreira izuzetno evokativne, intrigantne sonične pesjaže koji funkionišu i kao pesme. Lepo je čuti ljude koji razumeju kako da eksperimentalni pristup muzici usklade sa idejom „kompozicije“ a kod ovog momka iz Sjeverne Karoline treba istaći i da je produkcija na poslednjim izdanjima vrlo dobra. Oddball stiže jedva nekoliko nedelja posle prethodnog albuma (izašlog ove godine) ali u pitanju je još jedna interesantna kolekcija lupova i atmosfera. Ako ste ikada voleli Muslimgauze, Dissecting Table i razne offhand projekte Justina Broadricka, ovo valja čuti:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/oddball

Crystal Viper iz Katovica sviraju napaljen hevi metal već više od jedne decenije i The Cult im je već osmi album. I ovde svakako može da se priča o sofisticiranosti i jednoj izbrušenosti stila i izraza koje veoma prijaju uhu. Vipere često porede sa nemačkim Warlockom, najpre na ime vokalnog stila pevačice i gitaristkinje Marte Gabriel mada je fer reći da ona zapravo ima ozbiljniji vokalni raspon i bolju tehniku od legendarne Doro Pesch. Bend na novom albumu piše himnične, stadionske hevi metal hitove, ali ne stidi se i odlaska u brzi power metal tempo (npr. u mejdnovskoj Down in the Crypt) i ovo je album lepe dinamike i sekvenciranja. Pritom, produkcija je, iako nabudžena, ipak dovoljno odmerena da se sve ne pretvori u neslušljivu, spljeskanu crticu, pa moram The Cultu dati najviše ocene. Dok je ovakvih kćeri i sinova metala, metal nema rašta da se plaši budućnosti:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/the-cult

Prošli Screamerov album, Highway of Heroes mi se prilično dopao onomad pa mi je njihov novi, koncertni album, Live Sacrifice, legao ko budali šamar. Šveđani, kao i svaki pošten hevimetal bend, potpuno procvetaju u koncertnom kontekstu pa je ovaj album ne samo kolekcija nekih od njihovih najboljih pesama već su i izvedbe inspirisane, energične, prave domaćinske. Screamer, kako i onomad rekoh, ne inoviraju, ali vrlo dobro razumeju stil kog su se dohvatili pa je Live Sacrifice procesija vrhunaca koji idu odličnim tempom, sa himničnim refrenima i vrlo mejdnovskim solažama. Produkcijski, ovo je veoma kvalitetno, sa malo prejakim masteringom za moj ukus ali svakako ubedljivo. Valja:

https://wearescreamer.bandcamp.com/album/live-sacrifice

Isto švedski Trial su me u sekundi kupili kada su na B stranu svog novog singla, Sisters of the Moon stavili vrlo dobru obradu Sabbathove Die Young. Mislim, nije uopšte rđava ni A strana sa naslovnom kompozicijom koja je njihov original napisan i izveden sasvim u skladu sa herojskom metal estetikom ranih osamdesetih, ponosno gazeći srednjim tempom i nudeći svoje himnične foršpile i melodično pevanje. Svakako lepa pesma, ali Die Young je jedna u milion, i momci je izvode sa potpunim razumevanjem Diove rekonstrukcije Black Sabbath zvuka da se dobije spoj epske širine a da se ne izgubi sasvim „dark blues“ koren njihove muzike. Odličan singl, odlične produkcije za samo dva dolara.

https://trialheavymetal.bandcamp.com/album/sisters-of-the-moon

Teksašani Militia nemaju najsrećnije ime na svetu, uzevši sve u obzir, ali bend je osnovan još 1984. godine pa im se da štošta oprostiti na ime nastajanja u jednoj nevinijoj eposi. Elem, raspadnuti pa ponovo osnovani 2008. godine, Militia sada imaju tek drugi album, And the Gods Made War i to posle prvog koji je bio još 2012. godine, i ovo je dopadljiv heavy metal sa elementima thrash i power metal stila. Militia u ovom izdanju imaju savremen zvuk i pristup komponovanju ali i dovoljno old school elemenata (na primer često pevanje u falsetu) da album ponudi prijatan program glasnih, žestokih ali dostojanstvenih hevimetal pesama gde se melodičnost voli ali se ne beži ni od mračnije, ekstremnije metal svirke. Militia su, ako verujete njihovom izdavaču „legende“ ali nije potrebno da se ovaj album sluša sa tom vrstom biasa da bi se prepoznalo da je ovo časna i poštena metal muzika koja stoji sama za sebe bez ikakvog balasta legendarnosti:

https://militiatexas.bandcamp.com/album/and-the-gods-made-war

Pounder iz Los Anđelesa su jedan od onih bendova u kojim ekipa što za hleb zarađuje svirajući ekstremni metal reši da napravi projekat u kome će praviti klasični heavy zvuk jer su na njemu odrasli i žele da se izraze i na taj način, a možda se okrene i još koji dinar. U ovom slučaju, članovi Exhumed, Carcass i Nausea izdali su prvi album pod imenom Pounder 2019. godine a sada je stigao i nastavak, nazvan Breaking the World. Nije ovo rđava ploča i Pounder u svom zvuku imaju elemente Accept pa i Angel Witch u kojima je njihov gitarista Tom Draper svirao, nudeći lepe solaže i brzu svirku u otvaračkoj Spoils of War da bi se već za drugu, naslovnu pesmu prebacili u himnični Manowar mod. Muzika je solidna, kombinujući klasični rifaški i melodijski rad klasične heavy i NWOBHM ponude sa preciznom, modernom ritam sekcijom i pesme su zdravo raznovrsne, sa sve zvukom koji je spakovan u dinamičan master i stvari možda jedino kvari uglavnom ne naročito sjajno pevanje Matta Harveyja koje se kreće između bezkarakternog odrađivanja posla i čistog falša, pa onda melodični refreni samo podsete da bi valjalo da se malo razmislilo o pevanju generalno. No, nije ovo uopšte loše:

https://poundercalifornia.bandcamp.com/album/breaking-the-world

Naravno, ako biste nešto „klasičnije“, pa, imate sreće, njemački veterani Accept su izdali novi album, šesnaesti u karijeri koja sada traje duže od četrdeset godina (duže od pedeset ako računate početke pod imenom Band X) i Too Mean to Die je, sa zdravo podmlađenom postavom, pravi spoj klasike i moderne. Hoću reći, gitarista Wolf Hoffmann i dalje ima uho za klasičan metal rif i ume da napravi pesmu koja diže na noge i tera čoveka da se pokrene pa je par kompozicija koje album otvaraju baša kako otvaranja treba da budu: vrelo, seksi i tačno ono što čovek želi da čuje od benda kilometraže kakvu Accept imaju. Pevač Mark Tornillo sa Acceptom je već duže od decenije i njegov stil je idealan za muziku benda, i u brzim komadima, ali i u nešto bluzerskijim komadima kao što je Overnight Sensation. Accept u ovom trenutku naprosto sviraju ono što je u svojoj glavi čujem kad pomislim na Accept, savršeno ujedinjujući sve elemente žanra kojim su pomogli da se iskristališu još početkom osamdesetih i To Mean To Die je prosto odličan album klasičnog hevi metala bez ambicije da išta inovira u formi ali i sa jasnom porukom da u njoj itekako i dalje ima života.

Kad smo već kod klasičnih nemačkih heavy muzičara, i Michael Schenker Group ima novi album, Immortal, prvi za, evo, skoro trinaest godina. Slavni gitarista, naravno, već decenijama ne operiše u Nemačkoj pa je i Immortal ploča snimljena sa masom muzičara sa raznih kontinenata i iz raznih generacija koji, kolektivno, imaju karijere što spajaju Rainbow, Dream Theater, Whitesnake, Black Country pa čak i Toto. Schenkerov autput u MSG je uvek bio nešto „komercijalniji“ nego kada je svirao sa Scorpionsima i UFO pa je i novi album svakako okrenutiji široj publici nego što je Acceptova nova ploča. Himnične, melodične pesme poput Don’t Die on Me Now imaju u sebi jedan starinski senzibilitet koji bi trebalo da prija i slušaocu što ne sluša metal a čak i brže, „rokerskije“ pesme poput Knight of the Dead imaju u sebi zvuk, recimo, Rainbow sa polovine osamdesetih sa samo malo nemačkih power metal začina. Nije to rđavo, uopšte, ali jeste malčice penzionerski. No, nije da ja nisam za penziju pa je ovo donekle po mojoj meri:

Želite još nemačkog hevimetala? Nema problema. Kerrigan su, doduše, svoj demo nazvan jednostavno Heavy Metal 2020 izdali još pre malo više od mesec dana ali sada ga možete kupiti i na kaseti zahvaljujući vrednom Chrisu iz Fucking Kill Records. Ovo je snimak sa četiri pesme klasične heavy ponude koja je prilično melodična i lepo će leći ljubiteljima Generacije 5 koji traže nešto za nijansu žešće. Prijatno:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/kerrigan-heavy-metal-2020-preorder

Da čujemo još šta ima novo od slema pa da se razilazimo. Uvek me obraduje novo izdanje ruske etikete Inherited Suffering jer znam da, čak i ako mi se muzika ne dopadne, ova firma specijalizovana za slamming death metal uvek ima sjajne crteže na omotima. Tako je i sa novim, drugim albumom irkutskog dvojca Manifesting Obscenity koji ima za oko prijatnu kakofoniju boja, oblika i motiva. Ova dva mlada momka pritom sviraju vrlo dobro (doduše, jedan od njih svira, drugi peva, poštena podela rada) i album je solidno produciran. Najveći problem na njemu su zapravo pesme koje bi, i pored dobrih elemenata zaista profitirale od promišljenijeg aranžiranja. Ovako Mahapralaya zvuči kao da je Артём Ширман poubacivao u Soundforge sve rifove, slemove i druge ideje koje su se nakupile poslednje tri godine i pustio da se pesme spontano naprave. Bend ima mnogo potencijala jer je ovo u bazičnim elementima izvrsno, samo im treba disciplinovaniji songrajting. Plus, intro od skoro puna tri minuta? Auh, bre, momci…

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/manifesting-obscenity-mahapralaya

https://manifestingobscenity.bandcamp.com/album/mahapralaya

Drugo izdanje Inherited Suffering za ovu nedelju me je, pak, iznenadilo. Anal Stabwound je vrlo detinjasto ime za slamming death metal bend ali ispostavlja se da je i adekvatno jer je autor sve muzike na ovom albumu – dete. Dobro, 15 godina je, barem po našem zakonodavstvu već prelazni oblik između deteta i odrasle osobe, ali da se ne zajebavamo, imati petnaest godina i potpuno sam napisati i snimiti album kao što je The Visceral Sovereign je neka vrsta podviga. Nikhil Talwalkar živi u Konektikatu ali fizionomija i ime sugerišu indijsko poreklo i ovaj album je, pa, iako možda ne najbolja slem ploča koju sam čuo ikada, zapravo iznenađujuće sigurno napisan sa pesmama koje, za razliku od stvaralaštva gorepomenutog ruskog dvojca imaju „tečne“, gruvi aranžmane kakvi pogoduju slamming death zvuku. Anal Stabwound nije nekakav intelektualni projekat, ovo je brutalan, prost slem, ali slem koji apsolutno ima potrebne porcije seksepila i plesne energije. Pritom Nikhil odlično svira, i poneki rif mu je izuzetno nadahnut, sa prijatnim iznenađenjima u pesmama i dovoljnom količinom inovacije da sve ne deluje kao provežbavanje od strane talentovanog ali nenadahnutog omladinca. Svaka čast majstore:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/anal-stabwound-the-visceral-sovereign

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-01-2021

Proleće u Januaru, barem u Beogradu mi prija bez obzira što maltene ne izlazim iz kuće. A prija mi i metal. Ove nedelje još pregršt izdanja koja najavljuju fantastičnu godinu – kao da smo je zaslužili – a ima i drugih stvari.

Krenimo, po običaju od blek metala i to od albuma koji me je oduvao. Les Chants De Nihil su interesantan projekat sa izrazito „francuskim“ pristupom žanru kroz tematiku koja se bavi erotikom, umetnošću, diktaturom itd. Novi album, peti po redu, Le tyran et l’esthète je, kao i prethodni, sav na Francuskom sa ubitačnom ali višeslojnom muzikom koja zaista uspeva da spoji lepotu melodičnosti sa avangardnim idejama o formi muzike, ali i sa žestinom propisnog blek metala. Les Chants De Nihil sviraju uraganski, nudeći verovatno najbrži album koji sam čuo ove nedelje ali stalno sa izuzetno dobro osmišljenim programom tema rifova i aranžiranjem ideja da se očuva energičnost a da se izbegne monotonija. Pevanje je fantastično, pogotovo sa melodičnim pasažima koji osvežavaju kompozicije (slušajte Ma doctrine, ta vanité, recimo), a omaž Posvećenju proleća Igora Stravinskog je, dakako, potez ljudi od ukusa. Obavezno:

https://ladlo.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

https://leschantsdenihil.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

Hulder je one-woman black metal projekat koji poslednje tri godine operiše u demo-sferi ali je prvi album, Godslastering: Hymns of a Forlorn Peasantry sasvim ubedljiv iskaz koji pokazuje da je autorka, Belgijanka Marz Riesterer sazrela kao autor i izvođač. Ovo je lepa kombinacija sirovijeg blek metal izraza sa malo himničnijim, na narodnoj muzici baziranim temama i Riestererova odlično svira, peva i aranžira nudeći pesme sa prijatnom višeslojnošću i monotonijom koja ima hipnotičke elemente. Lepo:

https://hulder.bandcamp.com/album/godslastering-hymns-of-a-forlorn-peasantry

Indonežanski Tvsk (dakle, ne američki bend istog imena) je zapanjujuće dobar sa svojim albumom Hymn for the Gloom. O bendu ne znam ništa, ali momci sa Sumatre sviraju ubistven black-death metal sa teškim, masivnim zvukom što podseća na švedsku death metal školu ali lepršavim pesmama koje odlično kombinuju moćne rifove, brz tempo i melodije. Tvsk prolaze na drugu stranu švedskog death metala na nekim mestima, dolazeći sve do D-beat hardcore uticaja na kojima je ovaj podžanr i izrastao, a iz sve to lepo dolaze blastbitovi i ekspresivno pevanje. Odličan album za bend za koji se nadam da će i na zapadu ostvariti određeni uspeh jer kapiram da ih u Indoneziji smatraju za šefove:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/tvsk-hymn-for-the-gloom

Ne znam da li finski Raljarn uopšte spada u black metal s obzirom da oni sami sebi kače post metal etiketu. No, album Practicing Death, konceptualna ploča za koju autori kažu da meša post metal, math metal i „malo bleka“ je svakako onako žanrovski raznovrstan i ambiciozan da uzme sve što mu treba iz svih žanrova koji mu se sviđaju a da zvuči autentično pa mislim da će se dopasti blek metal publici otvorenija uma. Ovo je vrlo umešno spravljena i kompleksna ploča sa velikom dinamikom i mnogo dobrih ideja, sa pesmama koje imaju posebne karaktere i identitete a da album opet zaista ostavlja utisak zaokruženog, doslednog narativa. Ovo je na momente i sasvim „komercijalno“ sa melodičnim refrenima i himničnim temama ali Raljarn imaju vrlo doslednu želju da budu barem jednako hermetični koliko i prijemčivi pa je ovo ploča i za stidljivije među nama. Atraktivno:

https://raljarn.bandcamp.com/album/practicing-death

Belgijsko-portugalsko-argentinski projekat Thermohaline tematski vezuje svoj avangardni, dosta kompleksni black-death metal za okean. Album Maelström ne samo da lirički istražuje oceanske teme (prva pesma se zove Obra Dinn, treća Sirens itd.) već i u muziku ubacuje semplove strujanja i brbotanja vode. Posvećeno! No, ovo nije nekakav šaljiv bend već duboko promišljen projekat sa kompozicijama koje su dugačke i ambiciozno aranžirane sa mnogo modernih ideja i spektrom atmosfera i raspoloženja. Bend, srećom, ume da pošteno krlja kada je to opravdano pa je ovo ploča koja se fino proteže od kontemplacije do hedbenga i nazad:

https://thermohaline.bandcamp.com/album/maelstr-m

Dortmundski Grabunhold ima prvi album i ovo je izdao Iron Bonehead a što sugeriše određeni nivo kvaliteta. Grabunhold svakako imaju veštine potrebne da se napravi epski, prilično čizi ali i dalje oštar i energičan blek metal. Heldentod znači „herojska smrt“ i muzika na albumu evocira epske tolkinovske okršaje i ljude koji u smrt idu pevajući. Kičasto, ali i dovoljno svedeno da meni prija:

https://grabunhold.bandcamp.com/album/heldentod-2

No, izuzetno mi se dopao debi (mini)album finskog dvojca Caestus. Ova dva momka su u svega pet ekonomičnih pesama na Nordic Luciferian Discipline pružili praktično sve što je najnužnije u finskom blek metalu: energiju i sirovost, melodičnost i nepatvorenu emociju, ali i dostojanstvenu uzdržanost primerenu blek metalu koji se nije transformisao uzimanjem shoegaze pelcera. Caestus pišu vrlo dobre pesme čiji aranžmani ne ukazuju na ikakav napor da se kompozicije „veštački“ obogate, ovo su prirodno, tečno aranžirane pesme sklopljene oko pamtljivih tema i sa izvođačkom autentičnošću koja veoma godi. Gitarista Vexd je ovo i vrlo pristojno snimio, praveći bučan, glasan miks i master ali sa dovoljno životnosti da ne deluje veštački. Odličan album:

https://caestus.bandcamp.com/album/nordic-luciferian-discipline

Aethyrick su takođe Finci ali njihova muzika je atmosferičnija i nešto meditativnija. Apotheosis je njihov treći album i ovo je dobro produciran i sigurno odsviran atmoblek, sa svim potrebnim elementima da vas drži u hipnotičkom transu a da opet ne deluje kao puki zvučni tapet. Lepo:

https://aethyrickfinland.bandcamp.com/album/apotheosis

Iako je Ferriterium zvanično jednočlani projekat Francuza pod umetničkim imenom Raido, za treći album, Calvaire, čovek je regrutovao i basistu i buubnjara pa je ovo odličnozvučeća, ubedljiva muzika dobre produkcije i dugačkih, ambicioznih pesama. Calvaire počinje kompozicijom dužom od jedanaest minuta i nema ni jednu kraću od devet i mada ne smem da tvrdim da to sve MORA baš toliko da traje, Ferriterium nije amaterski niti nedomišljen projekat i ovaj energičnim emotivni, melodični ali žestoki blek metal mi je držao pažnju:

https://ferriterium.bandcamp.com/album/calvaire

Nemci Eranthos svoju muziku nazivaju „kosmičkim nihilističkim blek metalom“ što je sasvim dobra reklama za moj ukus. Nije loše ni kad čujete da to zvuči dostatno epski i moćno. Debi EP, Eternal Decay je baš onako kako ja volim, energičan, brz black-death metal sa doduše isuviše glasnim masteringom koji malčice razmazan zvuk čini još neprozirnijim, ali Eranthos sviraju vrlo solidno, pišući pesme oslonjene na preteće rifove i iznenadne upade nešto kompleksnijih harmonija, sve odrađeno visokim tempom i sa puno ubedljivosti:

https://eranthos.bandcamp.com/releases

Kultni japanski black-thrash metal, Sabbat, koji radi još od 1983. godine ima i novu kasetu za tajlandskog izdavača Withchammer Productions. Sabbatical Maniac Vol​.​2​/​Jerasak C​.​/​WHP Kult Edition je predugačko ime za nešto što ima samo dve pesme, snimljene uživo i to sa dosta butleg kvalitetom zvuka, ali Sabbat su Sabbat i ovo je zapravo ispalo odlično. Mislim, sirovi black-thrash bez filozofiranja i sa autentičnošću koju je teško odglumiti – šta tu čoveku ima da se ne dopadne? Nisam siguran da bih platio osam dolara za fizičko izdanje samo dve kompozicije, ali ovo je odlično:

https://witchhammerproductions.bandcamp.com/album/sabbatical-maniac-vol-2-jerasak-c-whp-kult-edition

Ellende iz Graca imaju već tri albuma i dosta iskustva pa je ovogodišnji EP Triebe sa svoje tri pesme i trajanjem od skoro pola sata svakako primamljiva ponuda. Ellende imaju već izgrađen post-black metal zvuk koji je u ovim dugačkim pesmama razvijen do visoke forme sa smenama atmosfera i emocija ali i sa izvođačkom ubedljivošću i žestinom koji mene impresioniraju. Ima mnogo bendova koji spajaju šugejz i blastbitove, ali samo bolji među njima umeju to da urade sa dinamikom potrebnom da nas ta kombinacija istinski dotakne. Ellende su izrazito emotivni, melodični i melanholični ali na jedan način koji zaziva ono najbolje u konceptu kiča.

https://ellende.bandcamp.com/album/triebe

Pređimo sad na stoner. Australijanski Dirty Pagans sebe nazivaju stoner metal bendom, ali njihov prvi album, The Family pored stonerske težine, niskog štima i jedne stamene, valjajuće svirke, zapravo ima i heavy metal elemenata, sa vokalima koji vole da idu daleko u falset i tempom koji prevazilazi uobičajenu stonersku sporost. Ovo fino dopunjava uobičajeni program masivnih, teških rifova (slušajte početak Pagan’s Blood) i napor benda da piše pesme koje će biti raznovrsne i dinamično aranžirane se dobro čuje, sa programom koji nema previše spontanosti ali svakako osvaja tim obiljem ideja i smelih rešenja kako da se one povežu u funkcionalne celine.

https://dirty-pagans.bandcamp.com/album/the-family

Mariujana Johnson je valjda najmanje prikriveno ime za stoner rok bend svih vremena ali ova trojka iz Dejtona u Ohaju sasvim pristojno zvuči na svom novom albumu. Gem City Kush je kolekcija velikih rifčina i teškog, a poletnog gruva, kao stvorena za lude žurke i slušanje u kolima, radije nego za samotne meditacije uz čibuk. Hoću da kažem, ovo je stoner rok oblikovan oko ideje pesama više nego oko ideje džemovanja i ako to volite, mislim da ćete uživati. Mariujana Johnson imaju dobre rifčine, seksi refrene i rokerski, napaljen etitjud koji će prijati i garažnoj pa i klasičnoj metal publici, rasloj uz ZZ Top i tako te neke bendove. Dobra produkcija, dobar paket:

https://marijuanajohnson.bandcamp.com/album/gem-city-kush

Legba iz Južne Karoline su vrlo upečatljivi već na prvoj pesmi četvrtog albuma, The Demon Inside. Njihov doom metal ima u sebi više folk i bluz elemenata nego gotike i romantike, pa tako treba i čitati ovaj najnoviji paket sporih, tužnih, teških pesama. Legba imaju i distorzije i odlično zvuče kada su glasni, ali su jednako ubitačni kada su spori, sa pevanjem koje zvuči kao dostojanstvena posmrtna tužbalica i lepim, pretužnim ali lepim melodijama tokom celog albuma. Sjajno:

https://legba.bandcamp.com/album/the-demon-inside

Black Sky Giant iz Argentine je bio veoma prijatan prošlog leta na svom prvom albumu, pa je i novi, naslovljen Planet Terror odlična ploča instrumentalnog, faziranog, psihodeličnog roka koji hvata na topao zvuk i prijatan gruv. Black Sky Giant nisu TOLIKo teroristički nastrojeni koliko sugeriše naslov i ovo su zapravo sasvim lepe i meditativne pesme čijim se jakim distorzijama i teškim zvukom rukuje pažljivo i nežno sa prioritetom ostvarivanja jednog meditativnog, psihodeličnog transa. Kao i na prošlom albumu, i ovde ima prijatnih „svemirskih“ efekata i atmosfera, pa je Planet Terror, pogotovo po ceni od samo jednog dolara za daunloud, obavezan za svakog ko voli da uz muziku meditira:

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/planet-terror

Schlock 9mm je zabavno ime za bend a njihov istoimeni EP nudi pet pesama raspoloženog, šmekerskog heavy rocka koji je skoro tačno na sredini između panka i metala. Ovo je melodično ali bluzerski, žestoko ali disciplinovano i teško ko TUČ, idealno za žurke i autoput. Ova dva čoveka pritom izvanredno sviraju a snimak je i izvrsno miksovan. Rokenrol za sve pare:

https://pulprecords1.bandcamp.com/album/schlock-9mm

Grci Around the Fire su svoj album Celestial Keepers izbacili potkraj prošle nedelje ali ovo je vrlo ubedljiv primerak grčke stoner škole i vredi da se pomene. U prvom redu, ovo je, naravno, svirka i produkcija za Grke uobičajeno visokog kvaliteta sa energičnom isporukom kompozicija i miksom koji materijalu daje snagu i težinu. No, u drugom redu, Around the Fire, i pored toga što su „rifaški“ bend, dakle, bazirajući pesme na rifovima i čvvrstim aranžmanima oko njih sklopljenim, imaju u pesmama gomilu ritualnih elemenata koji na interesantan način oplemenjuju „običnu“ stoner ponudu. Teme koje se ovde čuju imaju pogolemu količinu egejskih i bliskoistočnih elemenata pa su Around the Fire izvrstan spoj istoka i zapada, ma koje nedelje da ih slušate:

https://aroundthefire.bandcamp.com/album/celestial-keepers

Čileanci Mortajas su mi slatki sa svojim debi albumom koji se isto tako zove i pun je melodičnog, emotivnog doom metala koji ide sporo, ali nije hermetičan. Mortajas nemaju sjajnu produkciju ali imaju ideje, i o tome kako zvuk treba da se namesti, i o tome kako aranžirati dugačke pesme, a pogotovo kako pevati u dva glasa i učiniti to centralnom „temom“ ploče. Vrlo dopadljivo:

https://mortajas.bandcamp.com/album/mortajas

Weedian je Marokanac u Portlandu koji pravi sjajne kompilacije stoner roka i doom metala. Trip to Norway je tako album na kome ćete čuti devetnaest fenomenalnih norveških postava koje obožavaju na oltaru Tonyja Iommija i Black Sabbath ali imaju i raznovrsnije pristupe psihodeliji, stoneru i hard roku generalno. Ovo je dugačka kompilacija ali je kvalitet bendova prilično bezobrazno visok a pošto cenu sami određujete, navalite:

https://weedian420.bandcamp.com/album/trip-to-norway

Vandrer je norveški jednočlani instrumentalni doom projekat i drugi album, In Search of the Path of Return pakuje četiri dugačke, melanholične pesme u više od četrdesetpet minuta muzike, posvećeno se držeći meditativne, tužne atmosfere. Ovo je instrumentalni doom pa time malo i manje zanimljiv za mene ali Vandrer vrlo solidno svira i ima odličnu produkciju sa masivnim zvukom bas-gitare koji dopušta gitarama da budu srazmerno prozračne a što opet muzici donosi dobrodošlu slojevitost. Takođe, ovo ima i sasvim pristojnu dimenziju kontemplativnog sa dugačkim soliranjima preko glavne teme a koja mi prijaju pa je Vandrer u globalu ovde postigao vrlo dobar skor:

https://vandrer.bandcamp.com/album/in-search-of-the-path-of-return

Monstroid su iz Kejptauna i još jedni od predstavnika prilično solidne južnoafričkorepublikanske stoner/ desert rock scene. Mislim, prva pesma na albumu Set 2: Burnt Sky zove se Hyper Fuzz i isporučuje baš to što reklamira: jako faziran, mastan rok koji vas je uhvatio i drži čvrsto mnogo pre nego što utrči solaža sa wah wah pedalom koja je fantastično ekspresivna i evokativna. Posle ovakvog otvaranja bend nastavlja još jače sa pesmama koje su psihodelične, jako fazirane i pune izvrsnih rifova i melodičnog, zapaljivog pevanja. Monstroid imaju zvuk koji je dosta abrazivan, sa snažnim basom i jako distorziranom gitarom i pošto sviraju snažno sve vreme, svakako nisu laki za uši. Ali pesme su toliko dobre da je ovo album koji ne smete propustiti makar ga slušali na komad, po jednu pesmu svakih par sati:

https://monstroidfuzz.bandcamp.com/album/set-2-burnt-sky

Forbidden Place Records ima ove nedelje dva lepa izdanja. Frack su iz Sakramenta i sviraju, pa, recimo mešavinu teškog roka i pank roka, sa „noise“ i „post punk“ elementima. Korišćenje lap steel gitare i specifičan stil pevanja (malo izvikivanje, malo zapevanje), sa sve prljavim bluz podtekstom u pesmama podsećaju malo na Jesus Lizzard, ali Frack pritom sviraju brže, u ovom trenutku žešće i napaljenije, sa dosta Nomeansno energije na basu. Odlična svirka, sjajan zvuk, fenomenalne pesme. Album Accelerant nije nužno baš metal (i izašao je još 1. Januara na Bandcampu samog benda), ali je dovoljno blizu da se ne primeti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/frack-accelerant

Drugo izdanje je novi EP Tigers On Opium koje smo u Decembru hvalili za odličan singl. 503​.​420​.​6669​.​Vol​.​1, kako se novo izdanje zove, ima sedam pesama energičnog, faziranog rokenrola sa teškim zvukom i lepršavom svirkom. Ovo je muzika koja se ne zamara pitanjima da li je u pitanju pank rok, stoner rok, faz rok ili samo rok i koja šiba napred, puna ideja i spontane, autentične energije. Moćno! Forbidden Place se izrazito trude poslednjih meseci i moram da priznam da se lagano pretvaraju u jednog od meni najvažnijih izdavača ovog momenta naše povijesne zbiljnosti.

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/tigers-on-opium-5034206669-vol-1

Midrift Guillotine je „antitorijevski grindcore“, a pravi ga jedan jedini čovek sa gitarom i laptopom, pretpostaviću u Liverpulu jer sva zarada od EP-ja DIG UP THATCHER AND BURN HER BONES ide banci hrane u ovom gradu koja hrani nesrećne i siromašne. Naravno, ne treba očekivati nekakav inovativni zvuk ili vrhunski kvalitet od ove postavke (sasvim suprotno, ovo je agresivno retro, čak zastarelo), ali Midrift Guillotine se simpatično nadovezuje na britanski grindcore talas iz osamdesetih sa sličnim temama koje su i tada bile aktuelne (toriji, kraljica, Tačerka, uaaaa) i svira pankerski iskreno, jednostavno i prijateljski ako volite ovu vrstu neprijateljske muzike.

https://midriftguillotine.bandcamp.com/album/dig-up-thatcher-and-burn-her-bones-ep

Unbounded Terror postoje već trideset godina i jedan su od prvih death metal bendova osnovanih u Španiji. E, ali za to vreme su izdali, evo, tek tri albuma, od kojih prvi 1992. godine, drugi prošle a treći, Infernal Judgement, evo, ovog Januara. Ne mnogo produktivni ali, slušajući ovaj album, sasvim duševni Španci novim opusom nude ugodno staromodan ali nekako ne i prevaziđen pristup death metalu koji u njihovoj interpretaciji ima tu neku ljupku primitivnost i efektnu jednostavnost. Ne da je ovo tehnički ikako slabo – pesme su napisane i izvedene odlično, produkcija je kvalitetna – nego je naprosto ovo estetski zasnovano na vrlo primalnim death metal pozicijama. Ovde se cene jaki rifovi, duboki glasovi, brzi bubnjevi, atmosfera pretnje i Unbounded Terror zvuče najviše kao death metal sa početka devedesetih, kada su i nastali, sa finom patinom i jednom lojalnošću mračnim harmonijama i pretećem zvuku. Meni je ovo vrlo šarmantno:

https://unboundedterror.bandcamp.com/album/infernal-judgement

Kinezi Narakam sviraju još od 1992. godine i njihov novi živi album, Loudness Perseverance prikazuje ih kao ekipu čija death metal filozofija zahvata duboko u osamdesete i oslanja se na manje ekstremne, melodičnije obrasce. Narakam uslovno rečeno operišu na nekakvoj deaththrash teritoriji ali sa muzikom mahom srednjeg tempa gde je death komponenta prevashodno u nemelodičnom vokalu, dok su rifovi i teme prilično melodični. Kvalitet svirke i produkcije je vrlo dobar za živo izdanje, a da li će vam se pomalo staromodne ali šarmantne pesme dopasti zavisi najpre od vas. Narakam obrađuju i Motorheadov Orgasmatron za stariju publiku i ja to pozdravljam:

https://narakam.bandcamp.com/album/loudness-perseverance

Kanađani Expunged su mi bili odlični na prošlogodišnjem isotimenom EP-ju, a ovonedeljni kasetni singl, Promo 2021 je još bolji. Prva pesma, Early Tragic End je izvrsno napisan odsviran i produciran komad skandinavskog death metala koji bi, da death metal ima hitove, bio apsolutan hit, a druga pesma, u demo verziji, podseća na Autopsy korene već jasno vidljive kod Expunged. Ovaj bend odavno zaslužuje da snimi album pa se nadamo da će nas 2021. godine obradovati:

https://expunged.bandcamp.com/album/promo-2021

Nizozemske legende Asphyx su nas poradovale novim albumom i Necroceros – a što je valjda nekakav mrtvački rog??? – samo potvrđuje da ova ekipa nimalo ne slabi kako godine prolaze. Doduše, Asphyx jesu proredili izdavanje poslednjih godina, prošlo je pola decenije od prethodne ploče, ali valjda zato Necroceros i zvuči sveže, napaljeno, živo. Asphyx odavno ne filozofiraju u proizvodnji pesama odlučujući se umesto toga za jedan pristup fetišizovanja kombinacije death i doom zvuka u kome se tako dobro snalaze, praveći pornografski moćne rifove i opsceno teške pasaže. Necroceros je izvrsno snimljen, pun buldožerskih rifova i isporučuje tačno ono što se od Asphyx očekuje:

Kaatorituaali su finski bend koji svoju interesantnu smešu metala na EP-ju Rämesielu izvodi ubedljivo i sa solidnom produkcijskim kvalitetima. Kako su ovo Finci, ima tu malo i blek metala, ali ovo je i melodičnije i bliže nekakvom „normalnom“ metalu, sa lepim treš gruvom, prijatnim melodijama i jednom lepo odmerenom sirovišću izvedbe (pogotovo u domenu pevanja) koja ne kvari sofisticiranost kompozicija. Vrlo lepo:

https://kaatorituaali.bandcamp.com/album/r-mesielu

Džordžijski trešeri Krypt imaju lep logo, sa sve kozjom lobanjom a prvi demo, Enter the Krypt im je takođe vrlo prijatan. Ovo je radnički, pošten i znojav thrash metal koji ide napred brzo, ima horski izvikivane stihove u refrenima i generalno je pravljen za šutku i ludilo, manje za filozofiju i promišljanje složenih matematičkih teorija. No, rifovi su ovde odlični, svirka veoma kvalitetna a bend zvuči autentično i ovo je sjajan primer kako thrashu ne morate dodavati ikakve „nove“ elemente ako formom vladate ovako dobro. Krypt izbegavaju puku reciklažu tuđih ideja a da pružaju suvi žanrovski program, sa produkcijom koja je, za demo, sasvim solidna pa ovo od mene ima jake preporuke:

https://kryptx.bandcamp.com/album/enter-the-krypt

Belushi Speed Ball su ponovo sa nama i Stella 1 and Stella 2 je ne album već izdanje koje spaja dva njihova EP-ja u jednu dvostruku ekstravagancu. Kako god, ovo ima osam pesama intenzivno šaljivog thrashcorea koji se i dalje veoma inspiriše osamdesetima ali i pored svog sprdanja i zajevancije, nudi vrlo korektnu muziku i produkciju. Lepo to iscuri:

https://belushispeedball.bandcamp.com/album/stella-1-and-stella-2

Brazilske trešerke Nervosa (koje više nisu striktno Brazilke jer u postavi od prošle godine pored jedne Brazilke imaju i jednu Grkinju, Italijanku i Španjolku), se vraćaju posle tri godine i pretumbacija u postavi i njihovo četvrto dugosvirajuće izdanje, Perpetual Chaos, je do sada najžešće i najenergičnije, sa sada praktično deaththrash pristupom svirci koji spaja moćne, nabadačke rifove, brze ritmove i paklene, demonske vokale na najubedljiviji način. Liderka Prika Amaral, jedina ostala iz originalne postave, svakako ima uho i za melodije, ali ovo se mahom čuje u solažama. Većina ostatka muzike posreduje se paklenim rif-radom, okrutnim ritmovima i paklenim lavežom nove pevačice, španskog „alternativnog fotomodela“ pod umetničkim imenom Diva Satanica, i mada svo to prebijanje sa punih trinaest pesama na albumu može da bude i malo iznurujuće, Nervosa demonstriraju izvrsno ispečen zanat pisanja pesama pa ovo itekako vredi slušati po više puta (u jednom danu):

https://nervosa-brazil.bandcamp.com/album/perpetual-chaos

U principu ne volim groove metal, ali nešto mi je kod voronjeških Magnetic Storm bilo simpatično. Njihov treći album, my Own War ima u sebi valjda i malo starinskog šarma Sepulture iz devedesetih a koji je meni ipak prirastao srcu pa je ova groove ploča sa malo death metal elemenata mom uhu prijala. Bend svira zaista „gruvi“, koristeći sve proverene i funkcionalne trikove žanra, sa tribalnim elementima i kornovskim razbrajalicama  u pevanju (pa i gajdama), a ima i odličan zvuk. Dvanaest pesama je svakako previše za mene da se odsedi u jednom cugu, ali neko ko je naklonjeniji ovakvoj muzici nego što sam ja će bez sumnje voleti My Own War:

https://magneticstormband.bandcamp.com/album/my-own-war-2021

Slično, i Holy Wretched spajaju death metal sa nu metal i metalcore elementima što opet nije sasvim u skladu sa mojim interesovanjima, ali ovaj trio iz mesta koije se zove Corona, u Kaliforniji, na svom drugom albumu, Tales from The Dark Side svakako svira ubeđeno i srčano. Ovo je dosta gruverska muzika, ali uz dostatnu količinu death metal elemenata da meni bude ne samo prihvatljiva već i  da sasvim kulturno preslušam materijal i pohvalim Holy Wretched za svirku i produkciju:

https://holywretched.bandcamp.com/album/tales-from-the-dark-side

Last Year’s Tragedy svakako nisu moj tip metala plus, album je iz prošle nedelje ali kako ovde suviše retko imamo prilike da pokrijemo izdanja koja dolaze iz Afrike, onda vredi malo izaći iz zone komfora. Elem, bend je iz Kenije, sastavljen od ekipe prijatelja sa fakulteta i radi već duže od decenije. Amongst Lions im je prvi album i ovo je vrlo sigurna, ne napadno „afrička“ ali osobena interpretacija modernijeg metala koji je negde na koordinatama melodičnijeg metalcorea, sa zrnom posthardcore emotivnosti. Kako rekoh, nije to baš muzika za mene ali Last Year’s Tragedy zvuče ubedljivo i, važnije, iskreno, sa vrlo emotivnom ali discipliovanom i dobro produciranom svirkom. Album ima jedanaest pesama epskih tema i dualnih muško-ženskih vokala pa ekipa iz Najrobija svakako treba da bude interesantna publici koja voli melodičniji, popu bliski metalcore:

https://lastyearstragedy.bandcamp.com/album/amongst-lions

Fortress iz Los Anđelesa su osnovani još 1983. godine i nikada ništa nisu izdali a njihov album Waiting for the Night snimljen još krajem osamdesetih je neka vrsta bijelog kita publike koja voli klasičan, blago radijski orijentisan ali i dalje žestok, pošten hevi metal. Najave da će album konačno izaći prošle godine su bile blago preuranjene – verovatno je pandemija i to pokarabasila – ali evo njih sada, na početku nove dekade i, pa, za ljubitelje ovakvog zvuka svakako se isplatilo čekanje. Ne sad da će Waiting for the Night promeniti ono kako gledamo na istoriju metala ali ovo je kvalitetan, ubedljiv rad iz druge polovine osamdesetih sa jednom tipičnom kombinacijom mačo energije i te neke muške ranjivosti koja je karakterisala dobar deo scene onog vremena. Da su Fortress ovaj album uspeli da izdaju onda, jahali bi na talasu popularnosti koji su izazvali bendovi poput Quiet Riot, Ratt, Cinderella, Motley Crue, Bon Jovi i W.A.S.P. ali njihova priča je očigledno bila predodređena za nekakav drugačiji tok pa je Waiting for the Night više arheološki rad sa kvalitetom zvuka koji je možda i malčice lo-fi (uporediti sa kasnije snimljenom bonus pesmom na kraju) ali i sa pesmama koje su veoma ubedljive i sasvim na nivou koji biste očekivali od benda što pretenduje da se umeša u elitno društvo. Vredi čuti:

https://fortressband.bandcamp.com/album/waiting-for-the-night

Njujorški Holy Mother su na svom sedmom albumu, Face This Burn ubedljivi i energični i, pa, bez obzira što je ovo vrlo „komercijalna“, „televizijska“ muzika, meni to prija. Holy Mother nisu neki filozofi i već četvrt veka sviraju heavy metal koji je polovinom devedesetih zvučao modernije da bi danas zvučao ugodno retro, ali imaju uvo za dobar rif, dobru temu, te veštinu za kvalitetan aranžman. Album ima i malo produkcijskih obogaćenja (slušajte uvod za Legends) koja i sama zvuče retro, kao da je ponovo 1995. godina i Nine Inch Nails su najvrelija stvar na MTV-ju. Da budem iskren, verovatno devedesetih ovom bendu ne bih posvetio puno vremena, pa ni danas ovaj album nije nešto što bih vrteo bez prestanka, ali ima ovde dosta prijatnih momenata:

O istom ću trošku pomenuti i da su Therion izbacili novi album, Leviathan i mada ja zaista ne volim naročito oper(et)ski metal koji ova štokholmska ekipa provlači, ne mogu da ne respektujem posvećenost formi koja se demonstrira. Leviathan je napisan i aranžiran sa ljubavlju i, možda i još važnije, miksovan da se sve lepo čuje, tako da imamo i energiju + težinu metala ali i raskošnu slojevitost horskog pevanja i orkestarske svirke. Je li to paklen kič sve na gomili? Ma, jeste, naravno, ali metal je 99% kič a 1% inventivnost i ogrešio bih se o ceo žanr da ne kažem da Therion ovde ne ispoljavaju barem malo inventivnosti. Plus, ovo je album spakovan u vitkih 45 minuta bez apsurdnih preterivanja kakvima je bend bio sklon u prošlosti i lepo se presluša:

Viskonsinski Tantivy su odlični na svom prvom EP-ju, Eyes in the Night. Ova dva momka kroz pet pesama kreirala su vrlo prijemčiv, zarazan omaž NWOBHM uzorima sa zvukom koji nije „najskuplji“ što ćete ga čuti ove nedelje ali izvesna sirovost apsolutno pristaje ovoj žestokoj, rokerskoj, napaljenoj muzici. Četiri dolara za pet ovakvih komada je izvrstan dil:

https://tantivyrocknroll.bandcamp.com/releases

Hjustonski (ili barem delom hjustonski) power metalci The Fabled Fallen imaju vrlo robusne kompozicije na paru debi albuma, Nightmares i Dreams, i prilično sam impresioniran kako ovaj projekat, nastao koliko razumem, sasvim kroz onlajn kolaboraciju muzičara sa raznih strana zemnog šara, zvuči ambiciozno i dobro. Svirka je vrlo dobra, pevanje Mirande Miller upečatljivo a aranžmani, čak i pre nego što pomenem umešno ubačene orkestracije, impresivni. Ono što muzici oduzima malo radosti je opšti kvalitet zvuka koji nije idealan, sa mestimično daleko prekomprimovanim masteringom. Shvatam, naravno da ovo nije „pravi“ bend u nekom old school smislu ali to svakako nije razlog da se ovako solidan materijal na kraju, u postprodukciji, dovede na rub slušljivosti. Poslušajte sami:

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/nightmares

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/dreams

Generation Steel su mladi nemački bend koji voli heavy metal i imao je sreću da ga producira Uwe Lulis iz Accept na debi albumu The Eagle Will Rise. Kako je ovo izdao Pure Steel, jasno je da je u pitanju ploča za koju vredi odvojiti vreme a Generation Steel svakako umešno hvataju to uzbuđenje metala koji se ranih osamdesetih godina lagano odvajao od bluz nasleđa i usmeravao ka ekstremnijim tendencijama. Ovo je, dakako, i melodično i bezobrazno, nostalgično ali sa autentičnom energijom koja nije samo rezultat imitiranja slavnih prethodnika nego, jelte, dolazi iznutra. Album je podugačak sa trinaest pesama i skoro sat vremena trajanja ali je vrlo dobar i odlično produciran pa ga preporučujem svim hevi metal manijacima starije škole:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-eagle-will-rise

Okapi Busdriver je svakako ekscentrično ime za metal bend ali muzika na debi-albumu ovog moskovskog kvarteta nije toliko ekscentrična. Road To New Existence je zapravo vrlo upečatljiv debi koji kombinuje te neke „eksperimentalnije“ i „tehničkije“ pristupe metalu za kolekciju žestokih, moćnih pesama koje imaju ritmički diktat math metala, ali i puno gruva. Kod Okapi Busdriver mi izrazito prija što eksperimentisanje sa metrikama i harmonijama nije prepreka da se naprave dobre pesme sa očiglednim naporom da se sve „progresivno“ što momke interesuje spakuje u po tri-četiri minuta znojave svirke. Ovo ima i radijski ili već, određeni mejnstrim potencijal sa svojom pažnjom da pesme imaju smislenu formu, svojim pamtljivim refrenima i dobrom produkcijom pa Okapi Busdriver preporučujem ljubiteljima Gojire ili, već, sada svakako ne-više-funkcionalnih Rush:

https://okapibusdriver.bandcamp.com/album/road-to-new-existence

„Black Sabbath ali kada bi svirali Afrobeat“ zvuči kao pijani tvit nekog šaljivdžije koji nema šta pametnije da radi u tri ujutro ali kalifornijski Here Lies Man od ovoga napraviše karijeru. Ritual Divination je četvrti album ove ekipe iz Los Anđelesa i fora, da se izrazim mladalački, još uvek pali. Ovo su poletne, ritmički vrlo naglašene pesme sa praktično ritualnim, ali izuzetno dobro raspoloženim pevanjem koje izvlači jednostavne teme i uvlači slušaoca u vrtlog plesa i transa čistim ponavljanjem prostih fraza, a onda preko toga dobijamo distorzirane, bluzerski ofarbane ali nedvosmisleno heavy gitare. Petnaestpesama obećava podugačak program ali Ritual Divination ima lep, prijatan zvuk i ne opterećuje uši, nudeći plesni gruv i hardrokerske gitare u miksu koji je neodoljiv. Izvrsno:

https://hereliesman.bandcamp.com/album/ritual-divination

À TERRE su francuski posthardcore/ screamo bend koji na EP-ju Notre Ciel Noir svira sporo, teško i dovoljno (post)metalski da bude zanimljiv i nama ovde. Ovo je dobro snimljeno, žestoko odsvirano a opet uz svu potrebnu disciplinu da emocije koje se daju budu pažljivo kanalisane u umetničk iskaz bez patetike i prenemaganja. Prilično solidno:

https://aterre.bandcamp.com/album/notre-ciel-noir

Švedski tročlani Helvetestromb kombinuju crust punk i blackened thrash metal na zabavne načine. Već su pseudonimi članova benda ukusno infantilni (Überführer ov Sadistic Violations, Grym Ejakulator i Anal Desecrator) a EP Massive Urban Assault daje šest pesama satanističkog, metaliziranog panka koji je prljav taman koliko treba a onda i disciplinovan taman koliko treba. Poletno, zabavno, energično, pankerski:

https://helvetestromb.bandcamp.com/album/massive-urban-assault-ep

Hollow Corpse je sigurno neka metafora za modernog čoveka a u pitanju je sludge metal bend iz Finske čiji materijal za split album Yhdeksän Ennusmerkkiä zvuči šarmantno i zarazno. Pod uslovom da volite teške, mračne rifove, neumoljivi srednji tempo i izmučene, urlajuće vokale, naravno. Ovde nema zavrtanja ka bluzu i drugih „prijemčivih“ elemenata sludge metala. Hollow Corpse sviraju pažljivo i razumeju dinamiku ali većina njihove muzike je brutalno gaženje duplim bas-bubnjevima i ponavljajućim, mračnim rifovima najniže naštimovanih gitara, preko kojih ide pakleni vokal pevača po imenu Eloton. Ne znam kakva je druga strana splita na kojoj su Noitasapatti ali ovo je vrlo lepo:

https://hollowcorpse.bandcamp.com/album/yhdeks-n-ennusmerkki-split

Teksašani Cara Neir su za više od deset godina rada naređali dosta izdanja i malo sam iznenađen da ih do sada nisam pominjao. No, bolje ikad nego nikad pa je novi album, Phase Out, kojim započinju ovu godinu odlična prilika. Cara Neir su nekakav, recimo, post metal duo sa korenima u ekstremnijim žanrovima, poput grindcorea i slično, ali ne zvuče kao tipičan post metal bend. Phase Out je raznovrsna i rastrzana kutija distorzirane i psihodelične muzike koja ima elemente progresive i videoigračkih saundrtraka u svojoj produkciji. Zapravo, ovo je konceptualni album o tome kako je bend završio u retro video-igri i mada ovde ima mnogo nerdi trikova u muzici, ovo je svakako zdrav i interesantan program:

https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/phase-out

Za kraj, pakao, džigoku. Japanski legendarni death metal sastav Coffins ovu godinu počinje kompilacijom EP-jeva na Horror Pain Gore Death Productions. Defilements, kako se ova kolekcija zove nudi skoro dva sata radikalno tvrdog, teškog i dementnog death metala sa doom metal elementima, povlačeći slušaoca u bezdan crnila snagom svog neumoljivog ali i neodoljivog gravitacionog polja. Coffins sviraju old school death metal u meri u kojoj su sami osnovani polovinom devedesetih i od onda nisu menjali zvuk jer za tim nema potrebe pošto ovo i dalje zvuči kao da su buldožeri i rovokopači stekli samosvest i naučili da sviraju. Defilements sadrži i gomilu sjajnih obrada (Death, Eyehategod, Buzzoven, Iron Monkey, Grief), te koloplet koncertnih snimaka koji zvuče izvrsno. Ako ste ikada voleli Coffins, ova kolekcija je apsolutno obavezna a i ako niste, poslušajte je jer se radi o iskrenom, jednostavnom i ekstremno efektnom death metalu koji ne pametuje, ne filozofira, ne istražuje i ne eksperimentiše već stalno udara u isto mesto dok bol ne postane opsesija i želja.

https://hpgd.bandcamp.com/album/defilements

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-01-2021

E, pa, tako. Vučić izgubio na sudu od Boška, Trampa ponovo opozvali makar u predstavničkom domu, sve se okreće naopako, a metal se najbolje i oseća u naopakim kontekstima. Evo šta smo. A jesmo. Jesmo, bogami, krenula je ova godina jako dobro, pazario sam nekoliko komada samo ove nedelje a još nekoliko zabeležio za kasnije.

Miasmic su iz mesta Eureca u Kaliforniji i čovek bi očekivao da će svirati neku srećniju i raspoloženiju muziku od black/ death metala koji valjaju već deceniju i po. Ali neće, i u Kaliforniji pada mrak, pravi i metaforički, pa je i četvrti album benda, sasvim preterano nazvan Uroborocidal Undoctrination koktel nabadačkih ritmova i opasnih, mračnih rifova. Miasmic su već dobrano ispekli zanat i njihova muzika na ovom albumu demonstrira odlično vladanje atmosferama i aranžmanima, čak iako nigde ne iznenađuje ili čudi. Dugačke pesme, malo pretrpan miks za moj ukus ali ništa od toga u krajnjem obračunu ne kvari pozitivan utisak koji Uroborocidal Undoctrination ostavlja:

https://miasmic.bandcamp.com/album/uroborocidal-undoctrination

Jednočlani belgijski blackened thrash sastav Verdoemd je dosta unapredio zvuk od prvog albuma iz prošle godine koji meni nije bio rđav. Howling Mountain, kako se novi album zove je prilično dobro produciran a Glenn Maesschalk je unapredio i svoje songrajterske veštine pa je ovo sasvim prijatna ploča da se odvrne na zadovoljstvo komšija, bez vidnih simptoma koji pogađaju one-man bendove ovog tipa. Verdoemd sada sebe vidi kao prevashodno death i thrash metal projekat ali ne samo zbog njegovog pevanja ovo ipak najpre vuče na black metal. No, raznovrsnost rifova i aranžmanski trud svakako oplemenjuju materijal, a pomenuto pevanje je izražajno i karakterno. Odlična ploča:

https://verdoemdmetal.bandcamp.com/album/howling-mountain-2

Ne slušam često depresivni blek metal, ali kad slušam, onda je on dobar kao što su dobri Rusi L’Arbre De Thule iz Nižnjeg Novagaroda. Dis Pater je njihov prvi EP ali dve dugačke pesme na njemu demonstriraju izuzetno vladanje žanrom i masu sjajnih ideja koje bend ima. Ovo je projekat već aktivnih muzičara pa se svakako čuje zrelost i klometraža a depresivna nota ovde nije u razmazanom miksu i okretanju jednih te istih melanholičnih harmonija po sedam minuta već u pažljivo napisanim pesmama i temama koje i uz razbijački tempo uspevaju da prenesu atmosferu tuge, beznađa i veličanstvenosti utapanja u sopstvenoj propasti. Izvrsno, a bend najavljuje i album za ovu godinu:

https://larbredethule.bandcamp.com/album/dis-pater

Rusi Потьма nazivaju duh blek metala „metafizičkim bezdanom ruske svesti“ i imaju vrlo visok koncept na kom baziraju kreiranje svoje muzike. Naravno, to nije garancija dobre muzike, ali album Dubrawlag je veoma dobar, nudeći moderan a opet dobro fokusiran blek metal koji ima u sebi i tipično rusku emotivnost i atmosferu ali i puno znojavog i poštenog rada. Ovo su vrlo dobro napisane pesme sa očiglednom inspirisanošću koja karakteriše odlične debi-albume i raznovrsnošću koja ne prelazi u puko svaštarenje nego se uvek vraća do osnovnih ideja svake kompozicije. Album se prodaje po ceni koju sami odredite i apsolutno ga preporučujem:

https://potma.bandcamp.com/album/dubrawlag

Belliciste je svoju karijeru započeo na Novom Zelandu, nastavio je u Škotskoj a sada je, nakon što je bubnjar HM postao stalni član, bazu napravio u – Beogradu. Ima i čudnijih trajektorija u rokenrolu, a novo izdanje benda je demo Deathsworn, buduća kaseta sa šest pesama vrlo old school, vrlo andergraund zvuka. Spiritus Movens benda, gitarista, pevač i klavijaturista KG (aka Andrew Murray-Campbell) je veoma veran blekmetalskoj kombinaciji slatkog i gorkog sa pesmama koje su poduže ali ne zato što su im potrebni kompleksni aranžmani da se izraze već zato što je ovo muzika iz srca crnine. Crnog srca crnine, da budem još precizniji, sa svim himničnim elementima koje očekujemo, presecanim krljanjem i udaranjem iz sve snage. Balliciste imaju veoma upečatljiv melodijski program i odličnu hemiju između dvojice muzičara i jedina je šteta da je ovo muljav, podrumski snimak gde morate malo jače da slušate da sve to čujete, ali sa druge strane, ovo muzici daje i jednu dodatnu „tr00“ dimenziju:

https://belliciste.bandcamp.com/album/deathsworn

Prošlo izdanje švedskih Bhleg je meni bilo prilično simpatično, pa je takav i novi album, Ödhin. Šest je to dugačkih, neprskanih pesama melodičnog a izrazito abrazivnog švedskog blek metala koji želi da se osećate melanholično i da meditirate dok vam deru kožu distorzijama i snimkom koji kao da dolazi iz nekog predvorja pakla. Ali to bi valjda bila Skandinavija da Rusi ukinu grejanje… Bhleg i dalje zvuče vrlo autentično, vrlo posvećeno i ovo je album što će svakog ko može da izdrži agresivnost samog zvuka nagraditi lepim pesmama:

https://bhleg.bandcamp.com/album/dhin

Stoner! Prvo ide Liquify, jednočlani psihodelični projekat iz Vašingtona koji prilično prebacuje prosek kvaliteta kakav smo navikli da očekujemo od jednočlanih psihodeličnih projekata. U prvom redu ovo je iznenađujuće lepo producirano sa divnim gitarskim bojama i pažljivom separacijom instrumenata da se dobije zvučna slika koja ima i širinu i dubinu. Bubnjevi su ovde jedina nešto slabija tačka sa (očekivanim ali primetnim) nedostatkom dinamike na činelama. S druge strane, muzika je jednostavna ali efektna sa mnogo ponavljanja fraza i inspirisanim soliranjem preko njih. Tanner Ratcliffe piše dugačke pesme uglavnom zato što mu se sviđa da ponavlja osnovni motiv i da vidi šta može preko toga da se još odsvira ali to što svira je uglavnom prijatno. Omot je, u skladu sa nazivom albuma, Illusionary Reality, pa, zanimljiv, sa sudarom fontova, dizajna, motiva i ideja:

https://liquify.bandcamp.com/album/illusionary-reality

House of Lud su iz Medisona u Viskonsinu i njihov drugi album, The Crooked and Thorny Path of Reckoning sadrži sedam pesama prijatnog stoner zvuka. Ovo je gruvi muzika, bazirana najviše na lepljivim rifovima, ali i sa lepim skretanjima u „slobodniju“ atmosferu i dinamičniju sliku. House of Lud imaju jedan izrazito garažni zvuk pa ovaj album karakteriše i njemu odgovarajuća spontanost izvedbe. No, bend ima zanat u rukama i svira kako treba.

https://houseoflud.bandcamp.com/album/the-crooked-and-thorny-path-of-reckoning

Electric Yawn iz Sidneja je jednočlani psihodelični stoner bend koji daleko nadilazi ono što očekujem od ovakvih bendova. Album Spice Must Flow – jasno, inspirisan Herbertovom Dinom, kao i milion drugih hevimetal uradaka – pun je dugačkih hipnotičkih instrumentanih komada koji su producirani vrlo pažljivo i odsvirani vrhunski odmereno da slušaoca dovedu u izmenjeno stanje svesti. Nije ovo do kraja sazrela muzika i neka rešenja deluju kao da su maltene tu samo dok se ne smisli nešto efektnije, ali Electric Yawn ovim albumom mnogo obećava:

https://electricyawn.bandcamp.com/album/spice-must-flow

Ultra Void iz Bruklina na ostatak sveta puštaju dopadljiv doom metal na svom  prvom minialbumu, Ultra Void. Ovo je lepo odmeren odnos rokerskog, na bluzu baziranog materijala i dramatičnijeg, „gotskijeg“ pristupa temama i harmonijama. Najveća zamerka ide na produkciju koja nije rđava za nešto što je, pretpostavljam, kućna radinost, ali ove pesme svakako zavređuju pravi bubanj i prava pojačala. No, čudesno je da se danas uopšte ovako nešto može snimiti u kući i da zvuči ipak sasvim pristojno pa su mi Ultra Void ispali dosta simpatični sa svojim teškim rifovima i napetom atmosferom:

https://ultravoid1.bandcamp.com/album/ultra-void

Full Fuzz Experience kao ime za bend je jasno da jasnije ne može biti. Naravno je ovi Grci valjaju gruvi, psihodelični stoner rok. Naravno da njihov album, Revolution is Dead ima bluzerske rifove i šmekerske, fanki bekbitove. Nema ovde pevanja, ali ima spoken word semplova koji dodaju lepu dozu kontrakulturnih referenci u muziku sklopljenu samo od gruva. Lep, topao zvuk, prijatan album:

https://fullfuzzexperience.bandcamp.com/releases

Karma Sutra iz Lila u Francuskoj imaju užasno ime – da ne pominjem da im se album zove Karmasutrized – ali dobro sviraju. Karmasutrized ima devet teških, ukusno distorziranh psihodeličnih stoner rok kompozicija koje umešno spajaju bluz/ metal osnovu stonera sa malo „egzotičnih“ psihodeličnih elemenata. Prva pesma je vrlo prijemčiva sa svojim ritualnim napevima a mada ostale pesme imaju manje veze sa „sutrama“, ovo je svakako dobar i veoma lepo snimljen stoner rok za sladokusce:

https://karmasutralille.bandcamp.com/releases

Tombstunner je, pretpostaviću, jedan čovek u Grand Rapidsu, u Mičigenu jer album Call to the Void ima taj distinktni miris one-man produkcije čak i ako se glasovi koji se na ploči dadu čuti međusobno dosta razlikuju. Ako ovo jeste jednočlani projekat, i muzika a i produkcija su sasvim solidni. Tombstunner je neka vrsta modernijeg hard roka, dakle bez retro mirisa, ali sa dovoljno prepoznatljivim „rokerskim“ osnovama da bude simpatičan i hard rok i grandž i stoner publici. Najslabiji element ploče je pevanje koje je, pa, recimo, karakteristično i zapravo daje svemu dosta karaktera ali se svakako na njemu najpre čuje da je ovo donekle partizanski projekat. No, vredi poslušati:

https://tombstunner.bandcamp.com/album/call-to-the-void

Poljaci Maw na svom istoimenom debi-albumu sviraju vrlo prijatan stoner rok sa kvalitetnim gruvom, dobrim fazovima i jednom simpatično, hipnotičkom atmosferom. Veliko je osveženje čuti bend koji ima veoma težak zvuk ali razume dinamiku i ne svira iz sve snage sve vreme. Utoliko, momenti kada Maw nagaze na pedale i opiče po rifovima deluju efektnije i upečatljivije. Nisam siguran da je šaputanje i pevušenje koje isporučuje pevač Piotr Stachowiak jednako efektno sve vreme ali cenim napor da se ima osoben pristup vokalnom delu kompozicija. Maw dosta obećavaju ovim albumom i valja ih upamtiti:

https://mawcamp.bandcamp.com/releases

Prošli album švedskih Monolord je bio vrlo lep. I’m Staying Home je singl koji donosi jednu pesmu sa iste studijske sesije i ovo je, dakle, pre-COVID pesma o tome da se ostaje kod kuće, što treba ceniti. Ako ste voleli Monolord onda, volećete ih i sada sa prelepo faziranom gitarom, prijatnim gruvom i karakterističnim pevanjem. Na B-strani je koncertni snimak pesme The Bastard Son koji potvrđuje da ovaj bend i u studiju i na bini zvuči isto – moćno.

https://monolord.bandcamp.com/album/im-staying-home

Dablinski Dread Sovereign na svom trećem albumu, Alchemical Warfare imaju vrlo lep, bogat zvuk, koji jako dobro služi njihovom odabranom brendu kombinacije doom metala i epskog heavy metala. Nije to muzika za svakoga jer, naravno, ovde ima previše pompe i napaljenog pevanja za „normalnu“ doom publiku a previše sporih, apstraktnih džemova za propisne power metalce, no, ako ste u pravom raspoloženju, Dread Sovereign imaju puno kvaliteta i mnogo lepih momenata na ploči koja fino diše, pa čak ima i malčice dinamičniji master nego što je danas običaj. I, da, naravno, naziv ploče je isti kao kod čileanskih šefova Slaughtbbath onomad. Dobra fraza vredi da se ponovi, jelte…

https://dreadsovereign.bandcamp.com/album/alchemical-warfare

Lammping iz Ontarija su bili izvrsni prošle godine na albumu Bad Boys of Comedy i zadovoljstvo mi je da potvrdim da ostaju izvrsni i na ovogodišnjem EP-ju, New Jaws. Ovo je i dalje elegantna, relaksirana psihodelična muzika koja ima i fantastičan zvuk pojedinačnih instrumenata i jedan od najlepših mikseva koje sam čuo u poslednje vreme, sa zvucima komforno raširenim po prostoru a bez gubljenja fokusa i snage. Pet pesama nežnog ali pametnog psihodeličnog roka za ljude koji sebe žele da razmaze. Ne propustiti:

https://lammping.bandcamp.com/album/new-jaws-ep

Wall je dvočlani instrumentalni stoner projekat snimljen kao način da se premosti smanjena aktivnost tokom epidemije članova matičnog benda Desert Storm iz Oksforda. EP, isto nazvan Wall je teška, moćna muzika koja se bavi arheologijom bleksabatovskog tipa, ali ne imitira Sabatove strukture pesama i aranžmane, već samo tu moć rifa i hipnozu gruva. Snažno odsvirano i producirano nabužedno, ovo je prilično prijatno za uho, a poslednja pesma je i direktna obrada Sabatove Electric Funeral, sa sve pevanjem, a za tako nešto UVEK imam vremena. Vrlo lepo:

https://wallbandrocks.bandcamp.com/releases

Ripple Music i ovu godinu počinje opasnim izdanjem. Starified su iz Moskve a njihov album Fat Hits je fantastično produciran album teškog roka koji ima i fuzz raščupanost stoner roka, i refrene grandža i jednu urednu, kvalitetnu dimenziju radijskog roka. Dakle, ovo je muzika za širu ciljnu grupu nego što je samo psihodelični stoner masiv, ali i njemu će se dopasti, sa odlično napisanim pesmama i mnogo simpatičnih ukrasa (slušajte lažno Hispano podvriskivanje u Don Loco, recimo), sve producirano besprekorno i iznad svega zabavno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/fat-hits

No, drugo Ripple Musicovo izdanje za ovu nedelju je meni albumnedelje koga OBAVEZNO morate da čujete. Kabbalah su španski ženski trio sa vrlo psihodeličnim hard rok zvukom. The Omen je album atmosfera negde između art-roka i giallo horror saundtraka, sav u okultnim prelivima, distorziranim klavijaturama i odjekujućim gitarama. Kabbalah su toliko dobre da bi Tarantino, da je živ, sada snimio neo-giallo pastiš samo da bi mogao da ima njihovu muziku na saundtraku. Nije ovo samo savršeno napisana i odsvirana ploča, sa vokalima koje ćete čuti u snu, već i lepo miksovan snimak sa udaračkim, moćnim bubnjem ali i slojevitim raspoređivanjem ostatka ansambla tako da se dobije gusta ali prozračna tapiserija koju ćete istraživati mesecima. Kako rekoh, obavezno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-omen

https://kabbalahrock.bandcamp.com/album/the-omen

I italijanski Heavy Psych Sounds Records godinu počinje u dobroj brzini, novim albumom berlinskih Wedge. Like no Tomorrow je ploča moćne kombinacije garažne svirke, faziranog, stoner zvuka i prijatnih psihodeličnih preliva. Bendovi kao što je ovaj, sa vrlo ’70s mentalitetom ali sa savremenim zvukom su, valjda dokaz da su sve one gluposti koje ljudi ispali iz fazona valjaju o propasti rokenrola – zaista gluposti. Wedge sviraju moćno, ubedljivo, sa veoma šmekerskim stavom ali i sa sigurnim pristupom džemovanju što njihovoj muzici daje živost i oštricu nepredivog kakvu „obični“ hard rok bendovi danas naprosto nemaju. Nabudžen master, ali dobar miks zaokružuju ovo izvanredno izdanje koje bi svako ko makar malo voli „rok muziku“ ma šta ona bila, morao da čuje:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/wedge-like-no-tomorrow

Pariski Sons Of The Stone su još jedan od onih francuskih psihodeličnih rok bendova poput King Weed ili Stoned Karma koji prave lepe, umiljate psihodelične džemove, sagrađene uglavnom oko jednog gruva, instrumentalne i sasvim ujednačene po dinamici i onda kad snime nekoliko takvih, izdaju novi album. Novi album se, u ovom slučaju zove Live Long & Die Free i ovo je mid-fi kolekcija lepih pesama koje ne pretenduju da budu poslednja reč u bilo kojoj konverzaciji o pušenju marihuane, distorzijama ili gruvu ali su idealan okvir i podloga za nju. Superprijatno i prodavano po cenu koju sami određujete:

https://sonsofthestone.bandcamp.com/album/live-long-die-free

Lisabonski Miss Lava su svoj četvrti album nazvali Doom Machine iako njihova muzika, da se razumemo, nije doom metal već stoner rock. No, ovo je ploča inspirisana nekim veoma mračnim momentima u životu gitariste i lidera benda po imenu K. Raffah pa tako treba shvatiti i naslov ali i njenu faziranu, dinamičnu svirku koja u sebi ima jednake doze inspirativne energije i stonerske težine. Ovo je dovoljno raznovrstan i dinamično masterovan album da slušanje bude lako i prijatno i, zapravo, za stoner rok pričamo o prilično širokoj viziji šta sve sa klasičnom postavkom može da se uradi. S druge strane, Miss Lava su vezani za pesme, bez te neke spontanije, slobodnije dimenzije koju možda tražite od od sotner roka pa i to treba imati na umu. No, ako vam je po volji kolekcija lepo odsviranih i dobro napisanih pesama težeg roka – na pravom ste mestu.

https://smallstone.bandcamp.com/album/doom-machine

Za nešto mnogo laganije, opuštenije, pa i popičnije, tu je novi Bloody Hammers. Bračni par iz Sjeverne Karoline i na albumu Songs of Unspeakable Terror nudi svoju kombinaciju horor-panka i glam roka, kao da ste ukrstili T-Rex i Misfitse i to im sasvim simpatično ide. Devallia Anders i njen muž Manga dobro znaju da je ovo što rade jedna muzika dobrog raspoloženja namenjena nežnijim dušama među nama odraslim na šloki, jeftinom hororu i još jeftinijem alkoholu pa je i Songs of Unspeakable Terror svakako feelgood ploča, možda pravljena na autopilotu i sa malo para ali sasvim poštena:

https://bloodyhammers.bandcamp.com/album/songs-of-unspeakable-terror

Prava poslastica ove nedelje je solo album Rat​-​A​-​Tat​-​Tat! Koga potpisuje Dale Crower, bubnjar Melvinsa i koji je živa i sveža kombinacija distorziranog rokenrola i zdravog eksperimentisanja. Ovo je album koji za svaku pesmu ima drugačiji zvuk i drugačiju perspektivu iz koje gleda bluz/ folk osnovu iz koje je izrastao, dobro raspoložen, samo malo divalj i gotovo nemoguć za pozicioniranje u vremenu ako ne znate šta slušate. Hoću reći, ovo bi sasvim komforno mogli da mi prodate kao remaster neke ploče iz sedamdesetih ako biste me uhvatili sa spuštenim gardom. I ja bih ga kupio! Jer, Rat​-​A​-​Tat​-​Tat!, da se razumemo, nudi neku od najfinije rok muzike ove nedelje. Obavezno slušanje:

https://dalecrover.bandcamp.com/album/rat-a-tat-tat

Descensum iz Kalifornije svojim prvim EP-jem, Conjure Possessions predstavljaju se u vrlo solidnom svetlu publici koja voli tehnički, pa i simfonijski death metal. Ovo je, kako se i očekuje, muzika grčevitih rafala, iseckanih ritmova i puno denflovanih rifova i arpeđa ali Descensum se izrazito trude oko aranžmana i umeju da ubace orkestarske ili horske delove u pokolj sa dosta ukusa. Rezultat je da ovo nije onako veličanstveno kičasto i operetski intonirano kako smo navikli od, recimo, Fleshgod Apocalypse i da ovaj mladi bend ima prilično ozbiljan potencijal da izbori svoju poziciju na sceni:

https://descensumofficial.bandcamp.com/album/conjure-possessions

Guillotina iz Barselone su mnogo manje „tehnički“ bend ali time će biti i draži delu publike. Njihov demo, Mil Cortes (凌遲) predstavlja bend sa pet pesama muljavog, staroškolskog death metala koji, iako nema skupu produkciju, ima dosta duše i karaktera. Guillotina sviraju u vrlo klasičnom, da ne kažem starinskom ključu i njihova muzika je mogla nastati i negde krajem osamdesetih kada su  se u andergraundu zaoštravale formule i otkrivale nove tehnike svirke u ekstremnom metalu. Ovo je, zapravo, vrlo dopadljivo i ima jednu neodoljivu, pankersku, spontanu energiju. Upozoravam da je omot vrlo, pa, uznemirujući jer je u pitanju poznata fotografija koja ni posle stotinak godina nije izgubila svoj uznemirujući potencijal.

https://guillotina.bandcamp.com/album/mil-cortes

Molten su iz San Franciska i za sebe kažu „Comprised of the essential metal elements: death, thrash and doom; the bullshit is left on the cutting room floor.“ Dobar način da me se natera da poslušam njihov debi album, Dystopian Syndrome, a koji, ispostavlja se, nije nimalo rđav. Molten vole da idu polako i postepeno stižu do svojih poenti ali njihova muzika, sa svojom trešerskom komponentnom, nije tu sad nešto prekomplikovana ili eksperimentalna. Ovo je metal koji voli bildovanje do poente, ali koji zaista sve vreme zvuči dobrodošlo jednostavno i fokusirano na nju. Ima tu malo možda i previše muzike, kad se sve sabere, sa deset pesama i podugačkim trajanjem nekih od nih, ali Molten imaju dobar zvuk i zaista lepe ideje, te energiju i žestinu, pa da njihov debi zazvuči sveže i da se izdvoji između profi odsviranih ali bezličnih albuma konkurencije. Vredi čuti:

https://molten666.bandcamp.com/album/dystopian-syndrome

Zna se da ja ne trošim baš mnogo deathcorea ali Virulence of Misconduct, duo iz Njemačke i Belgije su mi taman na pravoj strani linije prihvatljivosti. Ovo je muzika sa dosta „slamming“ elemenata i bliža death metalu kakav volim nego „uličnijem“ deathcoreu. Naravno, ima ovde dosta jednotonskih breakdown pasaža za ljubitelje ali bend ima dovoljno mašte i kreativnosti da napravi raznovrsniju muziku. Na album sam obratio pažnju jer na jednoj pesmi gostuje Rok Rupnik iz Within Destruction ali Virulence of Misconduct su i sami za sebe sasvim pristojni i Infected je solidan prvi album:

https://miasmarecords.bandcamp.com/album/infected

Bliži mom ukusu su svakako Bestia Ater, takođe duo, ali iz istočnijeg dela Evropske unije. Na prvom albumu, ANNO​.​BESTIA​.​CHRYSALLIS ova ekipa iskusnih death metal muzičara iz Sofije vozi prijatan, hrskav, mračan death metal koji se posvećeno bavi htonskim temama i kombinuje krvoločne hromatske rifove sa nešto atmosferilnijim harmonijama koje malo vuku na blek metal. Bestia Ater mi se dopadaju jer forsiraju brz tempo ali bez karikiranja svoje muzike, izbegavajući da nekakav imperativ agresivnosti bude važniji od kvalitetnog songrajtinga. Ovo je i solidno producirano sa, doduše, ne mnogo dinamike, ali sa lepim bojama instrumenata i jednim promišljenim miksom:

https://bestiaater.bandcamp.com/album/anno-bestia-chrysallis

Summoner iz Oklenda svira na svom prvom demu (Demo 2021) vrlo klasičan brutalni death metal sav u tvrdim, denflovanim rifovima, ukrašenim flažoletima, sve to prebačeno preko rafalnih blastbitova i oplemenjeno dubokim grlenim vokalima. Summoner nisu nimalo originalni u ovome što rade i ovakvu muziku slušamo unazad već trideset godina na svim meridijanima, ali ovo je zanatski besprekorno odrađena kolekcija pesama, sa vrlo solidnom produkcijom i dopašće se ciljnoj grupi:

https://summonerdeathmetal.bandcamp.com/album/demo-2021

Interesantan tehnički death metal snimljen od strane francuskog multiinstrumentaliste koji sebe naziva Doc Ed: Scrabs je konceptualni album sastavljen na osnovu bizarne slike koja je na omotu a muzika je iznenađujuće maštovit i dobro produciran tehnički death metal sa elementima deathcore progresive. Ovakvi projekti imaju tendenciju da budu puka masturbacija, ali ovaj to, i pored sve masturbacije nije SAMO to:

https://thediggingsquid.bandcamp.com/album/scrabs

Bleed iz Nju Džersija su odlični na novom EP-ju koji se zove Self-Titled. Ove tri pesme i intro kombinuju death/ grind zvuk sa „uličnim“, beatdown hardcoreu naklonjenijim, sporim, teškim nabadanjima i bend ovo kombinuje vrlo uspešno sa odličnim zvukom i visokim kvalitetom svirke. Nisam neki bitdaunaš, ali ovo je sjajno pomešano:

https://njbleed.bandcamp.com/album/self-titled

Nešto mi melodični death metal ne leži u poslednje vreme (ako mi je ikada i ležao, jelte) ali su mi Francuzi Faded Echoes bili prhvatljivi na debi albumu .​.​.​Of the Dead. Svakako, ovde ima mnogo melodičnog materijala koji meni ne znači praktično ništa jer ne uspevam da se uklopim u ideju kombinacije abrazivnog zvuka i umiljate teme (npr. The Meteors), ali ekipa iz Bordoa ima dosta dobru kolekciju udaračkih momenata na ploči koji su mi dovoljno spustili nivo džangrizavosti da je preslušam. Solidno:

https://fadedechoes.bandcamp.com/album/of-the-dead

Ali su mi zato isto Francuzi Nihïlanth TOTALNO po volji. Njihov EP Graceless Planet sadrži tri odlično producirane pesme death metala koji za osnovu uzima old school death zvuk koji je danas prilično popularan ali na njega nadovezuje nešto melodičnije pesme i nešto brže svirke, i sve pakuje u miks koji je čistiji, prozračniji i mnogo manje kavernozan nego što je standard za OSDM rivajvl. Ovo su dinamične i energične pesme sa dobrim rifovima, urnebesnim blastbitovima i lepim solažama a pevač koji i kada peva na Francuskom i kad peva na Engleskom zvuči kao da peva na Francuskom je trešnja na vrhu proverbijalne torte. Izvrsno i mada deluje preskupo da date sedam evra za tri pesme, ovo su sjajne tri pesme:

https://nihlanth.bandcamp.com/album/graceless-planet

Night Hag su iz Virdžinije i na svojoj strani split EP-ja sa Cryptic Brood, a koji se zove Swollen with Rancid Phlegm (neprijatno!!!) imaju tri pesme odličnog old school death metala. Ovde je sve baš kako treba, uz masivne, atmosferične rifove i osećaj da se zajedno sa bendom probijate kroz nekakav mulj. Poslednja pesma, Rotting, sa svojih jedanaest minuta izmeće se u pravu old school death metal/ doom-death epopeju. Ne znam kakvu su ovi drugi, ali Night Hag su odlični:

https://nighthag666.bandcamp.com/album/swollen-with-rancid-phlegm-cryptic-brood-night-hag-split

Anthrocide su iz Denvera i sviraju vrlo ubedljiv brutalni death metal na debi izdanju. EP  Dissection of the Abhorrent ima pet pesama kvalitetno produciranog zvuka koji nije preterano originalan ili inovativan ali je svakako dobro shvaćen i interpretiran predložak koga su nam podarili – kako i Anthrocide nabraja svoje uzore – Archspire, Cattle Decapitation, Suffocation itd. Ako Anthrocide za sledeća izdanja izgrade malo sopstvenog karaktera biće još bolji ali i ovo je, za ljubitelje neumoljivog brutal death metala prilično dobro, uz sve uobičajene zamerke koje se već daju – pomanjkanje dinamike, sve pesme liče jedne na druge itd.

https://anthrocide.bandcamp.com/album/dissection-of-the-abhorrent

Mađare Deprived of Salvation sam već pohvalio prošle godine pa je i novi EP, The Era Of Disdain, sa zadovoljstvom ću primetiti, vrlo prijatno slušalačko iskustvo za svakog ko voli švedski death metal. Dakle, ovo je teška, jaka death muzika, sa pesmama koje nisu komplikovane i neprirodne već zvuče intenzivno, proživljeno i moćno. Odličan, heavy zvuk i sada već sjajna ekspertiza ovog benda u ponudi, sa iznenađujuće melodičnim rešenjima u trećoj pesmi. Preporuke:

https://deprivedofsalvation.bandcamp.com/album/the-era-of-disdain

Šveđani For the Pyres, pak, sviraju death metal koji iako je, očigledno, „švedski“ zapravo jednako spada u brutal death metal. Ali ide im odlično. Artless je EP sa četiri pesme zakucavačke, brutalne svirke koja je brza i paklena, ali ima i za švedski death metal tipičnu kombinaciju težine, pitkosti i melodičnosti. For the Pyres pišu odlične pesme i jedina zamerka kod ovog izvrsnog izdanja ide na mastering koji je, očekivano, potpuno nedinamičan i sve pretvara u proverbijalni zid od cigle. Al dobro je:

https://forthepyres.bandcamp.com/album/artless

Čileanski Perseguidor je još pre deset godina snimio prvi album ali od tada uglavnom radi demo snimke. Bend, verovatno, nije previše aktivan, ali novi demo, Globalización de la Destrucción ih svakako predstavlja u dobrom raspoloženju. Čileanci piče ozbiljan thrash metal koji juri napred bez filozofiranja i osvrtanja, ne trudeći se da bude ni „moderan“ ni „old school“, ni suviše tehnički ni namerno primitivan. Kod Perseguidor se naprosto čuje autentičnost, zvuk koji je bend sam odnegovao i ovo mnogo znači. Sama produkcija kasete je niskobudžetna ali zapravo izuzetno solidna, a uz kvalitetnu svirku benda, jak tempo, besne solaže i upečatljivog pevača ovo ispada jedan od najzabavnijih snimaka ove nedelje:

https://diabolicalsummoningrecords.bandcamp.com/album/perseguidor-globalizaci-n-de-la-destrucci-n

Juggernaut iz Santa Catarine u Brazilu su cenjen thrash metal bend sa, evo, samo tri albuma za poslednjih petnaest godina. Najnoviji, La Bestia je potvrda da je kvalitet ipak znatno važniji od kvantiteta, sa ozbiljnim , kvalitetno produciranim pristupom muzici. Ovo su dobro napisane, kompleksne a vrlo „keči“ pesme čija aranžmanska ambicioznost ne zaklanja nijihove centralne ideje i teme. Juggernaut voze solidnim tempom i svoju progresivističku ambiciju pakuju sa puno ukusa u pesme koje su stalno zanimljive na nov način ali ne tako da se izgubi iz vida osnovna tema, harmonija, ideja, itd. Muzika za sladokusce:

https://juggernautthrash.bandcamp.com/album/la-bestia

Ultimate Power Corrupts iz Pensilvanije apsolutno blistaju na debi EP-ju Tensions Escalate. Ovde imamo tri odlično odsvirane i producirane pesme nervoznog, razaračkog thrash metala koji – sasvim očigledno, neskriveno i namerno – ima sociopolitičku podlogu i bavi se našom osetljivom sadašnjicom. Ne da je sad to neobično za thrash niti Ultimate Power Corrupts imaju neki posebno originalan način da se izraze, ali ovo je naprosto žanrovski vrlo dosledno, sa dovoljno „artističkom“ interpretacijom politike a dovoljno polizitovanom umetnošću da se stav, tekstovi i muzika idealno uklope. Muzika je, dakle, neiznenađujuće žestoka trešerska nabadačina, visokog tempa, nervoznih aranžmana sa strašnom napetošću u harmonijama i eksplozivnim razrešenjima. Pogotovo pevač svojim polupankerskim lavežom svemu dodaju potrebnu dozu adrenalina. Za tri dolara teško da ćete kupiti bolji komad trešine ove nedelje:

https://ultimatepowercorrupts.bandcamp.com/album/tensions-escalate

Iako se Švedski jednočlani Gaslarm navodno nedavno raspao, Anders Lindberg se ipak vratio snimanju i izbacio sedamnaesti album, Eradicator. Ovo je, kao i do sada, simpatičan speed metal sa dobrim rifovima, prihvatljivom kućnom produkcjom i Lindbergovim pevanjem koje ćete ili voleti ili mrzeti. Nisam do kraja zadovoljan ovom pločom ali neki delovi na njoj su savršenstvo:

https://gaslarm.bandcamp.com/album/eradicator

Moskovljani Mass Madness su sedam godina radili da izdaju treći album, ali je Innerbeast zaista dobar. U bendu je sada nova ritam sekcija, gde bubnjar, veteran Андрей Ищенко donosi ogromno iskustvo i besprekornu tehniku pa Mass Madness ovde zvuče veoma profesionalno. Innerbeast je ploča odlično produciranog savremenog thrash metala koji ima dovoljno gruva za mlađu publiku ali je brz, oštar i sa sasvim dovoljno „ekstremnijih“ elemenata u ritmu i rifovima da bude i za nas, malo bolesnije. Jedan od ovih elemenata je svakako i pevačica Дарья Пирожкова čiji promukli lavež muzici daje prodornost a bendu lep identitet. Vrlo sam zadovoljan:

https://massmadness.bandcamp.com/album/innerbeast

Iznenadilo me je koliko mi je prijao EP Terrain of Inflamed Pustules kvarteta iz Birmingema (u Alabami) Miasmic Ooze. Iako i ime benda i izdanja sugerišu da je pitanju gnusan goregrind, sa sve omotom prepunim komada tela i tkiva, ovo je zapravo prilično dobar deathgrind gde, muzički gledano, gore komponenta uopšte nije naglašena. Miasmic Ooze pišu dobre, napete grindcore pesme i sviraju ih odlično a zvuk im je iznenađujuće solidan.  Vrlo prijatan EP za ljubitelje deathgrinda i još jedno podsećanje da se grindcore album ne valja UVEK ceniti na osnovu omota:

https://miasmicooze.bandcamp.com/album/terrain-of-inflamed-pustules

Fleshcreep iz Atlante naslovom svog prvog demo snimka iskazuju jednu poznatu ali značajnu istinu. Pitch Shifters are for Cowards nije najbolji grindcore koga sam ikad čuo ali ova dva momka, bez gitare, samo koristeći bubanj i basčinu te, naravno, prirodno duboke vokale provajduju osam kratkih pesama zakucavanja i haosa. Vrlo dobro producirano s obzirom šta je i zguta se bez napora. Plus, plaćate koliko hoćete ako hoćete:

https://fleshcreep.bandcamp.com/album/pitch-shifters-are-for-cowards-demo

Cursed Blood iz Atine su izvrsni na snimku Crusty Demons of Death koji sadrži po jednu obradu Terrorizer, Discharge i Anti Cimex. Ne samo da ovi Grci imaju IZVRSTAN ukus nego su i njihove verzije ovih klasika tehnički – ali i po duhu – izvanredne i kogod voli klasični grindcore i D-beat treba da im pruži podršku. Sjajno:

https://cursedblood.bandcamp.com/album/crusty-demons-of-death

Vrlo retko ovde pominjem reizdanja, ali kada se radi o našim ljudima onda to nije na odmet. Sjajni Novosađani Nominal Abuse su svoj EP Machinery of Madness izbacili još  pre deset godina ali ovo digitalno reizdanje mi je mnogo lepo leglo i pokazalo da njihov grindcore nije ni malo loše ostario, naprotiv. Nikola i ekipa ovde zvuče sjajno usvirano, sa dobro napisanim pesmama koje grindcoreu dodaju dimenziju emotivnijeg hardcore izraza, sa solidnom produkcijom za paket koji i danas zvuči sveže i energično. Najtoplije preporuke pogotovo uz cenu koju sami određujete:

https://nominalabuse.bandcamp.com/album/machinery-of-madness

Svakako najbolje grindcore izdanje ove nedelje je split EP liverpulskih HorseBastard i japanskih Retortion Teror. Ova ubitačna, kratka i ubitačno kratka ploča donosi onaj najbolje napisani i odsvirani grindcore gde se muzika kreće zaslepljujućom brzinom ali njeni autori ne samo da imaju vrhunske izvođačke veštine već i razumeju kako se pišu pesme da ne budu sve iste i monotone. Da ne pominjem uzvrsnu produkciju na obe strane. HorseBastard iz Liverpula su bend članova Corrupt Moral Altar, Confine i Chinsniffer i savršeni su a Retortion Terror je, naravno bend Takifumija Matsubare i pošto je u pitanju bog grajndkora tu nema šta mnogo da se objašnjava. Ovo izdanje je već praktično izašlo prošle godine ali sada se radi limited edition od 250 fizičkih kopija i to je, nažalost, jedini način da kupite i MP3.

https://riproaringshitstormrecords.bandcamp.com/album/horsebastard-retortion-terror-split-7

Već decenijama grindcore – sa svojim agresivnim i primitivnim izrazom – sebi privlači muzičare koji smatraju da pomanjkanje veština u sviranju i nepoznavanje muzičke teorije nisu prepreke za pravljenje muzike. To je naravno fer ali i jeste razlog što je 99% grindcore muzike koju čujemo potpuno nezanimljivo smeće. Naravno, grindcore ne mora biti ovakav, kao što se vidi iz pisanja o izdanju iznad, ali novi split EP prolifičnih Brazilaca Agamenon Project je pokazni primer da je grindcore muzika koja može čuvati svoju primitivnu estetiku a ipak imati prostora za ideje, svežinu itd. Agamenon Project su svojevrsni kraljevi split-izdanja (kao nekada – a i sada – Agathocles) pa na ovom novom, koje je sa bendom IhateYourGuts pošteno isporučuju deset zakucavačkih grind komada punih blastbitova, nerazaznatljivih vokala, ali i rifova koji umeju da budu inventivni i zanimljivi. Ovo je i dalje muzika pećinskih ljudi ali pećinskih ljudi koji je jako dobro razumeju i izvode. IhateYourGuts, pak, predstavljaju „sobni“ grind sa 12 pesama koje zvuče kao snimljene na kasetofonu i, pa…. nije to esencijalno. No, za dva dolara dobijate sasvim dobar dil jer su Agamenon Project sjajni:

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/01-21-agamenon-project-x-ihateyourguts

Kada su tamo u devedesetima hardcore punk bendovi snimali albume za metal etikete, to je nama umelo da zvuči neiskreno, ispolirano, neautentično. Dobro, možda je tako i danas donekle, ali Relapse su ipak prijateljska etiketa. Debi album hardcore thrash supergrupe iz Virdžinije, Terminal Bliss (čiji članovi potiču iz City of Caterpillar, Iron Reagan, Darkest Hour, Pg.99 i Pygmy Lush) pod naslovom BRUTE ERR​/​ATA došao je nakon svega godinu dana operisanja benda i to, znate već, godinu dana u 2020. godini. Enivej, Terminal Bliss zvuče dobro i napaljeno, isporučujući deset kratkih, brzih pesama koje su superdistorziran pank sa korenima u anarhističkim pank formulama i ranom D-beat ekscesu. Sve je to zapravo „jako“ producirano za moje standarde ali ne žalim se, ovo je zabavna i besna pank ploča:

https://terminalblisscult.bandcamp.com/album/brute-err-ata-2

Cowboy Amazing iz Medisona u Viskonsinu svoju muziku nazivaju disonatnim hardkorom i to je dobar opis. Novi EP, Theres Nothing More American Than Wearing Something Else’s Skin ima pet pesama muzike koja je gruvi i disonantna u istoj meri, koja ima dosta metal elemenata ali ne pričamo o modernom metaliziranom hardkoru već o muzici koja se oslanja na klasičan pank i metal makar isto onoliko koliko na „noise“ i „alternative“ inačice nezavisne rok muzike iz osamdesetih i devedesetih. Recimo da ovde čujem odjeke Scratch Acid i Jesus Lizard koji se fino uklapaju uz jak tempo i vrištanje. Prija:

https://cowboyamazing.bandcamp.com/album/theres-nothing-more-american-than-wearing-something-elses-skin

Za ovonedeljnu porciju drona, Nadja je ponovo tu, ovoga puta sa split albumom gde je na drugoj strani čikaški Disrotted. Nadja je za ovu priliku možda i malo mračnija nego što sam očekivao, sa nešto naglašenijim ritmom i generalno abrazivnom atmosferom. Disrotted su, naravno, takođe prilično abrazivni i njihova muzika je okrenutija rifovima i dotiče se sa klasičnim death-doom zvukom u nekim momentima. Ovo je u svakom slučaju odlična ponuda za ljude koji svoj metal vole najviše kad je apstraktan i jedva uklopljen u nešto prepoznatljivo „muzički“.

https://badmoonrising.bandcamp.com/album/nadja-disrotted

Rusi GjeldRune definitivno nisu bend po mom ukusu, ali izlazak njihovog novog, živog albuma, Ветер сеяли, бурю жали njihovim ljubiteljima sigurno predstavlja pravi praznik pa još u istoj nedelji kad se proslavlja Srpska Nova godina!!! GjeldRune svoj melodični, dobro raspoloženi folk-metal uživo izvode veoma dobro i ovaj album je ne samo kolekcija kvalitetno odsviranih pesama već i lekcija iz toga kako se ova muzika može snimiti i miksovati u koncertnom kontekstu. Da mi se ova muzika u principu ne sviđa a da sam album i pored toga slušao je valjda svedočanstvo da ovi ljudi nešto rade odlično:

https://gjeldrune.bandcamp.com/album/veter-seyali-buryu-zhali

Šveđani Viral su toliko dobri na svom prvom albumu, Viral da za to treba da dobiju neku nagradu. Ovo je paket NWOBHM-inspirisanog heavy metala jakog tempa, brzih bubnjeva, napaljujućih rifova i upečatljivog pevanja, ali ono što je kod Viral karakteristično je da za razliku od mnogh drugih neo-NWOBHM bendova, ovde kao da se ne oseća potreba za cheesy sadržajima. Nema pevanja u falsetima, nema vibrato soliranja ni drugih trikova da se odmah naznači pripadnost pod-žanru. Viral veruju da su im sasvim dovoljne odlične pesme, vrhunska svirka i perfektna produkcija. I, mislim, naravno, u pravu su. Skoro pa savršeno:

https://viralofficial.bandcamp.com/releases

Mean Machines je sjajno ime za bend koji svira bajkerski hard rok/ starinski metal, pa su Španci koji se tako zovu svakako dobro pozicionirani i pre nego što čujete EP Ridin’. Ovo je prijatna, staromodna muzika za pivopije i larmadžije stare škole, slaveći bajkerski stil života uz odmeren, srednji tempo, bluzerski intonirane rifove i nežan zvuk Hammond orgulja. Mean Machines ne donose išta novo ovom zvuku ali ako vam ovakvog zvuka nikad nije dosta, dopašće vam se. Jedna pesma (Uno) sasvim otvoreno omažira Steppenwolf pa eto…

https://livingmetal.bandcamp.com/album/ridin

Fireforce iz Antverpa u Belgiji na svom četvrtom albumu, Rage of War, nude vrlo predvidiv, skoro pa iz-druge-ruke heavy metal sa power metal završnom obradom, ali time ne želim da kažem da je ovo loša ploča. Predvidivo ponekad znači i prijatno familijarno pa su Belgijanci sa ovom pločom prosto – katalog rifova, ritmova, trikova i ideja koje smo čuli mnogo puta. Pesme bi, slažem se, mogle da budu sklopljene i drugim redosledom tema i rifova ali svaki za sebe je, pa, prilično dobar. Solidna produkcija i sasvim dobar album:

Za kraj, malo slema. Prvo promo singl projekta Scorbutus u kome svira neumorni Nizozemac Floor van Kuijk iz Korpse, Carnifloor i još gomile bendova. Ovde se udružio sa jednim Rusom (basista    Stanislav Pozharnitsky iz Epicardiectomy) i Amerikancem (Clayton Meade, pevač Umbilical Asphyxia i još krda bendova) i mada sve zvuči kao početak nekog vica, nije. Ovo, Promo 2021, nudi dve pesme paklenog slamming death metala kakav i očekujemo od van Kuijka bez gangsterskih zastranjivanja, horskih refrena, beatdown gruva ili ičeg što nije najbrutalnije zalivanje blastbitovima i vokalima direktno iz pakla. Da bend ima pravog bubnjara bili bi idealni, ovako su samo prilično moćni:

https://viletapesrecords.bandcamp.com/album/scorbutus-promo-2021

Al za sam kraj, zadovoljstvo mi je da kažem da je novi EP mančesterskih Ingested vrlo hardcore zaokret ka njihovim slaming deathcore korenima i da ovde imamo mračan intro i četiri pesme ubijanja. Ovde nema skoro ni traga metalcore zastranjivanjima sa Call of the Void i album je još „gluplji“ a time meni bolji slamcore nego što je bio prošlogodišnji solidni album Where Only Gods May Tread. Hoću da kažem, ovo su jednostavne pesme, zasnovane na mlevenju hromatskim rifovima, zakucavajućim blastbitovima i iznurujućim moš-delovima u srednjem tempu, te mrvećim slemovima, sa pristojnim trajanjem između tri i četiri minuta i bez filozofije. Dalekobilo da odričem Ingestedu ili bilo kome ambiciju da svoj izraz proširuju i da eksperimentišu sa pristupima, naprotiv, podržavam iz sve snage, ali Stinking Cesspool of Liquified Human Remnants je uz svu svoju neambiciju da se odmakne od osnovne formule podsećanje koliko ta formula zapravo ima snage kad se svira dobro, pošteno i iz srca. Dakle, muzički sasvim neambiciozno ali za moje uho familijarno i prijatno:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/stinking-cesspool-of-liquified-human-remnants

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-12-2020

Skoro da je kraj godine. Većina propisnih izdavača je već na zasluženom odmoru, no, nakupilo se ipak raznih izdanja u poslednji čas, kao i kojekakvih partizanskih akcija. Hoću da kažem, u poslednju nedelju stare godine ulazimo sa dosta interesantnog metala. Nažalost, izgubili smo Leslieja Westa u toj istoj nedelji, samo još jedno podsećanje da stari asovi odlaze i da ih treba ispratiti uz dužno poštovanje.

Blek metalci, naravno, ne haju ni za kraj godine ni za nekakve društvene običaje koje su kolonizovali hrišćani. Oni naprosto ne haju za pravila. Nijemci Temple Ov Wrath, recimo, vole da stvari speluju pogrešno pa tako i prvi EP nazivaju The Last Daze. Dobro, ima i gorih poroka. U svakom slučaju ovo je melodičan, pompezan blek metal prepun emocija ali i dobrano distorziran i oštar tako da ja to ipak mogu da slušam. Sve su napravila samo dva čoveka, ali vidi se da su emotivci pa ko voli taj moderniji blek izraz, nek posluša:

https://templeovwrath.bandcamp.com/album/the-last-daze

Islandski jednočlani prjoekat Ekdikēsis na svom debi albumu, Schizomenous // nudi hermetičnu, prilično eksperimentalnu ali i prilično interesantnu svirku. Ovo je album pun disonanci i neočekivanih aranžmanskih rešenja, kako je i običaj sa avangardom, semplova i snimaka „iz života“ ali je ipak i uverljivo „blek metal“ u dovoljnoj meri da se to računa i da bude blisko blek metal publici. Nije ni lako za slušanje, naravno, ali je intrigantno:

https://ekdikesis.bandcamp.com/album/schizomenous

Norveški Ulvhedner na svom trećem albumu, Legd, nudi kombinaciju melanholičnih, folklorom insirisanih tema ali i veoma oštar zvuk. Jako distorzirana, prštava gitara i agresivan, vrišteći vokal su donekle i u neskladu sa muzikom koja je meditativna, ali to je blek metal, gde se spaja naizgled nespojivo. Ulvhedner od monotonosti prave osnov svoje muzičke estetike i ovde svakako ima šta da se čuje, ako su vam uši spremne na mučku distorziju i treblove:

Čileanci Thvnvtos već i imenom sugerišu da ćemo ovde imati posla sa, što bi mladi (bar u vreme kad sam ja bio mlad) rekli – patnjom. No, njihov prvi album (posle dosta godina izdavanja singlova), Destrvdo je slušljiv, ako volite post-blek metal koji se naslanja na vrišteći posthardkor. Letalna kombinacija za old school slušatelje, svakako, ali Thvnvtos su dobri u ovome što rade i prave ekspresivnu i prilično zrelu muziku:

https://thvnvtosproject.bandcamp.com/album/destrvdo

Švedski Nårdegaist pišu tekstove na gutničkom jeziku, izvornom govoru na najvećem švedskom ostrvu, Gotlandu, pa im je i čitava muzika u dobroj meri inspirisana starim nasleđem i paganskim tradicijama. No, ovo je vrlo čvrst i oštar blek metal u prvom redu, njihov drugi album, Haimganggsringgninggi nudi tipično skandinavski spoj discipline, agresivnosti i hladne, pomalo distancirane meditacije. Mitološki i folklorni elementi se čuju i u muzici ali su odmereni, u drugom planu, sa pažnjom da se ne ode u vodvilj i karikiranje. Nårdegaist pišu dugačke pesme ali bez nekakvih posezanja za trikovima kako bi stvari izgledale „epskije“. Ovo je naprosto dobra, duboko razrađena muzika ljudi koji veruju u ono što rade. Odlična produkcija i album za mnogo gustiranja:

Hyenism iz Bratislave imaju odličan post-black metal album The Sewer a koji je i njihov dugosvirajući debi posle nekoliko godina rada. Ovo je miksovao i masterovao Colin Marston (Krallice, Gorguts etc. ) pa Slovaci za početak imaju odličan zvuk, a onda i njih dvojica zaista imaju čime da se pohvale u domenu izvedbi i samih pesama. Ovo je, razume se, veoma emotivno i rasvirano, sa sešn bubnjarem koji ODVALJUJE ali i sa prelepo napisanim pesmama koje svu tu šugejzersku emociju uspevaju da spakuju u pesme što PUCAJU od energije i razbijačke svirke. Izvanredno, moram da priznam:

https://hyenism.bandcamp.com/album/the-sewer

Ukrajinci СТРАТА na albumu Вирок sviraju simpatičan miks black i death metala sa lepim zvukom i jednim osobenim, pomalo rokerskim ali svakako disciplinovanim i čvrstim pristupom žanru. Pevanje na Ukrajinskom doprinosi originalnosti benda a kvalitet produkcije i svirke su na zavidnom nivou.

https://strata-ua.bandcamp.com/album/–3

Simpatičan demo od strane nizozemskog dvojca Gärgäntuäh. Na kaseti koja se zove Dödenlicht dvojica članova (Unknown i Forgotten, molićulepo) sviraju moderan, melodičan ali mističan blek metal koji dosta polaže na atmosfere i dugačke, hipnotičke pesme, ali voli distorziju i da ide brzo. Dobra kombinacija i kada stignete do poslednje pesme, koja je ambijentalni autro (odličan), skoro je sigurno da ćete se vratiti na prvu jer Gärgäntuäh imaju puno potencijala i mnogo obećavaju:

Kvalitetan ruski blek metal na EP-ju Exorcism sastava Pogrom, a gde su dve pesme, naslovna, Exorcism i B-strana – Satanism. Pravi užitak, pogotovo sa dobrim, borbenim raspoloženjem ali i dovoljno prostora za slovenske emocije u ovoj muzici. Dobar zvuk, lepa fotografija na omotu, lepo:

https://pogrom.bandcamp.com/album/exorcism

Messiah in the abyss je jednočlani projekat iz Venecuele koji kombinuje sirovi blek metal i dungeon synth za lepu, kako kaže autor „mizantropsku, antikosmičku, nihilističku poruku“. Ambiciozno, ali na albumu Necromanticae muzika je vrlo prijatna sa pomalo lo-fi zvukom ali zapravo dobrom svirkom koja uspešno posreduje tu poruku o kojoj Zarathustra the Dead govori:

https://messiahintheabyss.bandcamp.com/album/necromanticae

Kad bend nazovete Bestial Warfare a album Desecrating Goat Assault, opasno mi podižete očekivanja. Srećom, trio iz Marburga ispunjava ta elevirana očekivanja i Desecrating Goat Assault je EP uraganskog blek metala koji puca iz svih oružja i ne uzima taoce. Nema potrebe da se ovo mnogo opisuje jer je svima jasno da su u pitanju divljački rifovi i primitivna, sirova izvedba, ali samo valja naglasiti da bend svira precizno i disciplinovano a da je miks odličan i čist koliko je to uopšte ovoj muzici dopušteno da bude. Prelepo:

https://bestialwarfare.bandcamp.com/album/desecrating-goat-assault

Tako sveže napaljen od bestijalnog ratovanja ponadao sam se da će i Teksašani Brüka da nastave u sličnom stilu i – nisam bio razočaran. Ne da su Brüka na svom prvom demu stilski baš identični, ali ove tri pesme su žestok, distorziran, hrapav blek metal odrađen vrlo korektno, sa mnogo gruva i dobrim rifovima a i sa, bogami, odličnim miksom. Američki black metal koji ne hvata na atmosferu, melodije i suptilnu emociju nego na rifčine i testerisanje? Što bi rekli u Teksasu, e, pa vuci me za kosu i zovi me Rejčel! Hoću da kažem, prijatno sam iznenađen:

https://bruka.bandcamp.com/album/demo

Meksički Ancestral Domains su na prvom albumu, Ira et Exilium Fraternitas vrlo prijatni sa svojim jednostavnim, ali upečatljivim okultnim blek metalom. Ovo je muzika u kojoj ima lepih, pamtljivih tema i atmosfera ali je odsvirana pankerski, sa zvukom i generalnim ugođajem koji sugeriše znoj i vrelinu radije nego hladnoću i otuđenost. A to nekako baš prija. Uživao sam iako svakako treba da napomenem i da je ovo jako dugačka ploča sa mnogo podugačkih pesama:

https://ancestraldomains666.bandcamp.com/album/ira-et-exilium-fraternitas

Irci Hatespace na zanimljiv način spajaju black metal i sludge metal nudeći agresivnu, vrlo tvrdu i oštru muziku koja ima sludge disciplinovanost i black metal agresiju. Ili obrnuto. U svakom slučaju, ovo je lep spoj agresivnih elemenata oba pravca i odličan prvi demo za ovu ekipu:

https://hatespace.bandcamp.com/album/demo

Imminent Doom iz Rio De žaneira sviraju razbijački blackened thrash metal i njihov novi EP imenovan  je vrlo adekvatno: Ataque! Tri pesme (plus intro) koje Imminent Doom ovde ispale ka slušaocu su napaljene, primitivne ali odlično odsvirane i solidno producirane a pevačica Ge Almeida razara. Praznično!

https://imminentdoomattack.bandcamp.com/album/ataque

Da ni ovaj božić (po gregorijanskom kalendaru) ne prođe bez blek metal skrnavljenja pobrinuće se recimo švedski jednočlani projekat Digerdöden, samo jedan u nizu projekata prolifičnog momka po imenu, er, Swartadauþuz. Treći album ovog njegovog projekta, Genom Dödens Svarta Törst, pati od određene monotonije jer su pesme dugačke a u njima nema mnogo varijacije, ali s druge strane, Digerdöden vrlo uspešno posreduje tu atmosferu hladnoće, otuđenosti, tog kosmičkog zla uz zrnce elegantne melanholije, a da njegova muzika nije napadno hermetična. Mislim, naravno, stvar ukusa, nekome će jako distorzirana gitara i bestijalni vokali već biti dovoljno visoka barijera da uživaju u ovom albumu, al meni je bilo okej:

https://mysticismproductions.bandcamp.com/album/genom-d-dens-svarta-t-rst

I poljski Zgroza je izbacio album na badnji dan i ŻYCIE TO ZMYSŁ, O KTÓRYM ZAPOMNIANO je dopadljiva kolekcija atmosferičnih blek metal pesama. Sve je to solidno producirano i ima svemirsku tematiku koja meni prija, plus, za razliku od atmoblek standarda, nije isključivo orijentisano na melanholiju i postrokersku izmaglicu. Pevanje je, takođe, vrlo upečatljivo sa stalnim odlascima u visoke registre izvođene kontrakcijama grla:

https://zgroza.bandcamp.com/album/ycie-to-zmys-o-kt-rym-zapomniano

Natrag u Švedsku za potrebe drugog albuma sastava Onda Makter. Ime benda u prevodu znači „zle moći“ , a album je naslovljen The Misanthropic Blasphemy tako da ovo svakako nije nekakva melanholična, post-blek metal ponuda nego pravoverna satanska proslava, kad joj je vreme, usred najradosnijeg hrišćanskog praznika, da se skladno dopune. Da bude jasno, Onda Makter sviraju snažno, i žestoko ali ovo je i melodičan program, gde u dugačkim pesmama ima prostora i za rafalno sviranje bubnjeva ali i za meditativnije rifove. Sve to na gomili zvuči epski i mistično i ledeno kako i treba. Proveriti ovde:

Britanski trio Saatana nudi vrlo lo-fi, garažnu verziju blek metala za ovu nedelju, a putem svog prvog EP-ja, Vermin. No, to zapravo lepo zvuči, pakujući ne samo tu neku autentičnu podzemnu energiju nego i solidne rifove, te dobru svirku u ovih deset minuta prženja:

https://saatana.bandcamp.com/album/vermin

Belorusi Death Revelation na singlu Apokatastasis nude dve pesme apokaliptičnog blek metala koji i pored prilične minutaže koju ove kompozicije nabijaju, ide solidnim tempom. Death Revelation imaju, uslovno rečeno, problem u tome da sve zvuči prilično isto, sa pevačem koji ima samo jedan stil, i ujednačenim tempom kojim se pesme kreću, ali ima tu i hipnotičke energije pa i jednog lepog, estetski zadovoljavajućeg očaja. Simpatično:

https://death-revelation.bandcamp.com/album/apokatastasis

Ukrajinski Hate Forest su se raspali još 2004. godine ali se prošle Roman Saenko odlučio da ponovo voskrsne ovo ime pa, evo, sada, u nevreme, na kraju vrlo teške, mučne 2020. godine, stiže i peti album, Hour of the Centaur. No, vredelo je jer je ovo odličan album ekstremno tvrdog, žestokog, ali otmenog, melodičnog blek metala koji uspeva da nađe idealnu meru između monotonije, brzine, distorzije, kontemplacije, melodije… Hate Forest su praktično definicija onog što zovemo hladnoćom u blek metalu, bend koji svira dugačke pasaže vrlo jednostavnih tema gde se samo smenjuje par akorda a to zvuči monumentalno pa se onda skrene u samo za nijansu razrađeniju melodiju a sve to pri brzini od 150 na sat deluje kao da uzlećete u nebo. Mislim, slušajte početak No Stronghold Can Withstand this Malice. Savršenstvo. Kada još Saenko pusti svoj brutalni vokal, ovo postaje jedna od najboljih ploča ne samo nedelje već i Decembra, ali i godine. Volim bend Drudkh sa kojim je Saenko u međuvremenu izdao više od deset albuma, ali Hate Forest je nešto posebno a Hour of the Centaur je jedan od najfinijih primera kako muzika koju pravi jedan čovek (plus gost na programiranim bubnjevima) može  da zvuči monumentalno, fokusirano, naprosto fantastično.

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/hour-of-the-centaur

Stoner! Times The Enemy je bend iz… Amerike? Pretpostavljam. Ljudi nemaju ni Bandcamp stranicu, niti na Facebooku daju neke informacije o sebi. No, imaju prvi album, nazvan kao i bend i ovo je šarmantan, vrlo prijatan, bluziran hard rok koji bi trebalo da se dopadne svakome ko je ikada voleo ’70s rokanje ali nije gadljiv ni na to kako su se ove stvari transformisale do devedesetih. Times the Enemy sviraju vrlo raspoloženo, sa bubnjarem koji je ekstremno razigran i puno ukrasa na gitarama a da se osnovna bluz-rok atmosfera uglavnom dostojanstveno drži. Solidna produkcija takođe. Bend nije sasvim sazreo, ima ovde možda malo viškova itd. ali ovaj album pršti od entuzijazma i vredi da se posluša:

Zato su ti Grci, Universal Hippies čiji četvrti album, Road to Deliverance nudi lep program heavy, proggy psihodelije inspirisane u nemaloj meri grčkim folklornim skalama i harmonijama. Universal Hippies su počeli kao džem bend pa iako su pesme ovde pune intrigantnih metrika i kompleksnih tema, čuje se i dalje da su nastale kroz zajedničku improvizaciju. Ovde nema pevanja što kod mene ume da bude minus, ali Universal Hippies pišu vrlo intrigantne pesme i sviraju izvanredno – plus imaju onu klasično grčku, bogatu, masivnu produkciju – da mi to ni malo nije smetalo.

https://universalhippies.bandcamp.com/album/road-to-deliverance

Olde Crow iz Britanske Kolumbije izgledaju kao ovejani bajkeri ali sviraju odličan stoner rok. Album, njihov prvi, Masquerade ima elemente i sludge žestine ali je u osnovi bluzirani teški rok, čiji bes i gruv stoje u lepoj ravnoteži. Bend piše lepe, pamtljive rifove i zvuči kao jedna dobro nauljena, masivna mašinčina. Poseban respekt ide za basistkinju Malenu, jedinog bezbradog člana postave, moćnu tetoviranu pojavu i jedno teško, autoritativno prisustvo u miksu:

https://oldecrow.bandcamp.com/album/masquerade

Isoptera iz Njemačke su odlični, maštoviti, razigrani i sjajno snimljeni na albumu GLORIA VISIO ELECTRI. Ovo, doduše, treba izdržati jer pričamo o skoro sto minuta muzike ali bend svoje dugačke stoner himne pravi sa elegancijom i uverenjem u to da igrarije sa temama i gruvom mogu slušaoca da vode prijatnim putem do opijenosti i psihodeličnog transa iako bend ima zapravo vrlo čist zvuk i lepe melodije, refrene i sve te tipične delove pesama. Sjajan program kako za ljubitelje klasične psihodelije tako i za ljubitelje dooma:

https://isoptera.bandcamp.com/album/gloria-visio-electri

Grčki Ask Tomorrow sviraju vrlo lep, nežan ali i heavy rok program koji je negde između stonera i post roka sa svojim toplo-hladno pristupom i slatkim, melanholičnim melodijama. Ipak, ovo ima jednu kinematsku dimenziju koja se meni veoma dopada i izdvaja album Time Flies By od kolega koje samo nižu molske harmonije i misle da su završile posao.

Poljski Whisky Baron na naslov svog prvog EP-ja (koji se i zove First EP) stavljaju stereotipan kombo seksa, droge i rokenrola i za trenutak deluje da njihova muzika mora da ide nekom rivajvalističkom, tribjutaškom putanjom, ali to nije baš tako. Ovo je stoner rok, ne naročito inovativan, svakako, ali dovoljno moderan i dovoljno metaliziran da zapravo ovo ne deluje kao muzika za bajkere koju prave ljudi što su motor videli samo u albumu sa sličicama koje su skkupljali kao deca. Produkcijski, ovo je čisto a aranžmanski prilično sveže utoliko što bend svoje bluz i metal osnove spaja na načine koji u tom trenutku deluju najpodesniji, bez unapred pripremljenih formula:

https://whiskybaron.bandcamp.com/album/first-ep

Njemački Dejected Mass su na svom drugom albumu, Abyss užasno teški. Ne u negativnom smislu, naprotiv, ovo je doom-death metal koji TREBA da bude težak, što se kaže – heavy i Dejected Mass su upravo to, sa masivnim distorziranim basom, nisko naštimovanim, debelim gitarama i teškim bubnjevima. Spori, mračni rifovi koje bend valja su usklađeni sa zvukom, kao i urlajuće pevanje ali, srećom, Dejected Mass imaju ukusa da sve ne poguraju do karikature i njihove pesme imaju finu inerciju kretanja unapred. Odlično:

https://dejectedmass.bandcamp.com/album/abyss

Italijani Druids ne kriju svoju ljubav prema Black Sabbath, omažirajući i imenom albuma (Vol. 1) ali i samim omotom najveću metal grupu svih vremena. Srećom, iako Druids nisu baš „novi Sabati“, oni sviraju dopadljiv, bučan ali zapaljiv stoner-doom sa rokerskom osnovom i dosta lepe dinamike u pesmama. Zvuk nije idealan, ali je solidan i Druids svakom doom/ rock konzumentu imaju šta da ponude:

https://druidsovdoom.bandcamp.com/album/vol-1

Loving Jane je jednočlani projekat jednog Thanosa Vlachosa ali je ovaj talentovani multiinstrumentalista za album Isolate dobio i pomoć nekolicine bubnjara koji su ljubazno snimili svaki po jednu pesmu. Isolate nije baš stoner metal ploča ali je prijatna kolekcija gitarskih, psihodeličnih meditacija sporog tempa i hipnotičkih atmosfera. Ovo je vrlo dobro odrađen kućni projekat čiji je niski (skoro nepostojeći) budžet vrlo spretno premetnut u muziku koja ne samo da ima smisla nego i zvuči dobro. Vlachos koristi grčke folklorne harmonije (planinske, kaže on) i sjajno ih spaja sa bluz osnovom a korišćenje sintisajzerskih dopuna gitarskim meditacijama je pun pogodak. Odlično:

https://lovingjane.bandcamp.com/album/isolate

Nego, nema stonerske psihodelije dok se Argentinci toga ne dohvate. Chamán su iz Mendoze i njihov prvi album, Maleza počinje vrlo ritualno a nastavlja se dramatičnim resitalom ispod koga ide psihodelični džem. Što bi rekli na engleskom „What’s not to like?“ Chamán sviraju sporo, otmeno, ali spontano i nabijeno psihodeličnom snagom, dajući praktično definiciju „meke moći“ psihodelične muzike koja vas obavija sa svih strana i utapa u svoj ambijent, bez oštrih uglova, pažljivo, prirodno. Bend piše dugačke pesme i u njima ima i propisnih psihodeličnih frikaut pasaža ali i sasvim pravovernog bluz-roka (Poliforme, recimo, koja je sa šest i po minuta i daleko najkraća). Samo tri poslednje pesme na ovom albumu traju kao poduži album „normalnog“ rok benda pa poštujem ako su vam Chamán malo spori i sve to, ali meni su veoma prijali:

https://chamanmza.bandcamp.com/releases

Ako prošle nedelje niste poslušali moj mudri savet i kupili čitavu diskografiju francuskih psihodeličara Stoned Karma za male pare, pa… ispali ste pametni jer sada za skoro iste pare možete da kupite istu tu celu diskografiju a u nju je dodat i novi album. Psycho Saga, kako se novi opus zove, ne menja ništa radikalno u izrazu ovog benda, nudeći i dalje lagane instrumentalne psihodelične meditacije sa samo malo stoner rifova da stvari ne budu sasvim u domenu uspavanki. Naravno, reč „uspavanka“ ovde ne koristim pežorativno, Stoned Karma sasvim lepo vladaju svojom formom i proizvode muziku kao stvorenu za relaksaciju uz ili bez pomoći opijata.

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/psycho-saga

Italijani Sonic Demon za sebe kažu „Too slow to play, too stoned to die“ što je lepa igra reči vezana za istoriju rokenrola, ali i solidan opis muzike koja je… VEOMA fazirana i psihodelična. EP A Thousand Suns je kao da ste zgutali kiselinu i valjate se po paprati u neko letnje predvečerje dok oko vas plešu jeleni a nage osobe ofarbane biljnim bojama sviraju u frule. Čime hoću da kažem da ovo ima jednu vrlo ritualnu, čak tribalnu dimenziju koja, čak i bez vokala pogađa tačno gde treba. Sonic Demon vam ovo prodaju za onoliko para koliko ste spremni da platite pa je ljudski kupiti EP koji će vam, sigurno je, doneti mnogo sreće u životu:

https://sonicdemon.bandcamp.com/album/a-thousand-suns

Nord Skin su iz Berlina a njihov drugi album, pored toga što na omotu ima čarobnjaka sa rogatom lobanjom u rukama, se zove Riff Ritual, za slučaj da nešto nije jasno. I, mislim, upravo se to dobija: mnogo rifova, spora, gruvi muzika nisko naštimovanih, jako distorziranih gitara , bluz osnova, metal nadgradnja… Sve je to jako prijatno, mada svakako moram da primetim da Nord Skin nemaju ambiciju da idu dalje od malo razrađenijih džemova. Hoću reći, ovo je kvalitetan studijski snimak ali su pesme očigledno nastale iz džemova, bez velikog truda da se ideje do kojih se tu došlo mnogo razrađuju. Ne smeta mnogo, naravno, ali i ne ide u preveliku dubinu. No, praznici su tu, možda nam i ne treba prevelika dubina već prosto, prijatna, topla muzika bazirana na fuzzu i bluesu:

https://nordskin.bandcamp.com/album/riff-ritual

Portlandski Purification su ove godine već imali jedan album koji smo hvalili, a evo ih na kraju perioda sa novim opusom. Dwell In The House Of The Lord Forever je pompezan naslov albuma za bend koji sebe opisuje rečima „Eternal Anti-Religious Heavy Metal Holy War“, ali na omotu je Aja Sofija a naslov je i primeren za muziku koja je prelep doom metal sa jasnim gotskim korenima ali i sa jednom veoma garažnom estetikom. Ta garaža malko ovde i smeta jer je Purification ponovo snimljen i miksovan na način koji naprosto njihovoj muzici ne daje dovoljno kvalitetan zvuk da ona odistinski zablista, ali progutaćemo jer ovi ljudi pišu vrlo lepe i intrigantne pesme sa divnim temama i jednom neodoljivom atmosferom, nazovimo je, optimistične tuge. Preslušajte:

https://purificationdoom.bandcamp.com/album/dwell-in-the-house-of-the-lord-forever

Pretorijski Double Sun na istoimenom debi albumu koristi mnogo reči da opiše muziku koju zapravo treba čuti. „Psychedelic Post Blues Punk Rock Experience with experimental influences“ na papiru deluje rogobatno ali kad čujete izvrsnu Paralyzed, shvatićete TAČNO šta bend ima na umu. Ovo nije metal, ali je svakom metalcu od pedigrea blisko jer je rokerski, psihodelično a zaista i primereno pankerski i primereno eksperimentalno. Ali pre svega je rokerski i zabavno. Odličan album za koji se nadam da će ga bend postaviti i na svoj Bandcamp jer bi ovo valjalo i kupiti:

Šveđani I Am Low su odlični na EP-ju Illusions gde nude četiri pesme teškog roka, solidne produkcije i pamtljivih tema. Bend sebe povezuje i sa grunge zvukom, pa se ti uticaji možda najviše čuju na drugoj i trećoj pesmi ali čak i da ne volite „pankerske“ elemente grandža, Illusions bi trebalo da vam se dopadne na ime svog sporog, teškog tempa i dobrih psihodeličnih tema (pogotovo u poslednjoj pesmi):

Omiljeni australijski psihodeličari King Gizzard & The Wizard Lizard su za kraj godine izbacili dva albuma pa nek ide život. Teenage Gizzard je kolekcija snimaka iz 2010. i 2011. godine, zabavna, bluzerska, psihodelična, sirova, ali lepo zaokružena i svakako pogodna za praznične bahanalije, makar te bahanalije morali da izvodite sami. Kako je i najodgovornije. Live In London ’19 je snimak iz Alexandra Palace iz Londona, napravljen Oktobra prošle godine i predstavlja bend u razvijenoj formi, sa zvukom bližim metalu (mnogo bližim, Self-Immolate je kao Motorhead na esidu) i jako je moćan. Ovde ima čak sedamnaest pesama i zadovoljiće MNOGE ako ne baš sve vaše potrebe za psihodeličnom rokačinom. Oba albuma se u MP3 formatu prodaju za koliko ponudite pa nemojte da ovo promašite, biće vam žao jer su Gizzardi na vrhuncu svojih moći:

https://softgrit.bandcamp.com/album/teenage-gizzard

https://softgrit.bandcamp.com/album/live-in-london-19

A Hellish Awakening je odličan opis za prvi EP dvočlanog blackened doom projekta Abyssal Catacombs. Ekipa dolazi iz države Njujork a muzika je bazirana na teškim rifovima i ritmovima preko kojih ide vrištav vokal, sve primereno mračno i zabrinjavajuće. Četiri pesme, dobar zvuk i naslovi pesama kao što su Satanic Coprse ili Sadistic Castration – malo je čoveku potrebno da bude srećan.

https://abyssalcatacombs.bandcamp.com/album/a-hellish-awakening

Grave Solace iz Južne Dakote su mladi trio koji svira, pa… metal. Zapravo, na prvom albumu, The Call of the Void je čvrsti, kvalitetni zvuk koga nude nekakva kombinacija thrash metala, metaliziranog hardcorea sa malo slam/ beatdown elemenata a da je naglasak malo više na promišljenom aranžiranju i trešerskim temama nego samo na slemerskom gruvu. I meni je to zanimljiva kombinacija, pogotovo kako bend odlično svira i pravi interesantne izlete iz thrasha u death metal (VNTWVN, recimo) i kako je sve to izvrsno producirano. Kad čujete ovakav debi album nekako se setite svojih početaka (a i kasnijih, jednako loših nastavaka) pa vas nekako blam. Ali Grave Solace su dobri.

https://gravesolace605.bandcamp.com/album/the-call-of-the-void

Kvebečani Chaos Wasteland prže blackened thrash koji je više thrash nego black metal na svom prvom EP-ju, Bloodlust. Hoću reći, ima ovo malo te sirove dimenzije koju „blackened“ atribut podrazumeva, ali je muzika zapravo prilično disciplinovana i napisana sa klasičnim thrash senzibilitetom, koji forsira rifove i njihov razvoj radije nego samo atmosfere i harmonije kako to ume da bude u modernijem blek metalu. Chaos Wasteland pucaju od mladalačke naloženosti i energije alii ovo je i dobro, disciplinovano odsvirano i snimljeno. Fino:

https://chaoswasteland.bandcamp.com/album/bloodlust

Portlandski Apraxic je vrlo solidan na prvom albumu, Edge of Human, valjajući kvalitetno snimljen i dobro odsviran deathgrind. Ovo su pesme između dva i tri minuta sa dosta svirke i aranžmanskih zahvata, a opet imaju i tu neku grindcore komponentu jednostavnosti i neposrednosti. Vrlo lepo producirano i sa komponentom old school pristupa muzici a da se ne može reći da je ovo neko nostalgično, retro sočinjenije:

https://apraxic.bandcamp.com/album/edge-of-human

Midwinter Apathy iz Belog Manastira u Hrvatskoj sviraju vrlo dopadljiv melodični death metal na albumu The Unknown Presence. Mislim, da se ratzumemo, meni svi ti klaviri, molski akordi i nežne harmonije nisu nešto preterano bliske i za mene je ovo muzika sa previše kič-naboja da bih je dovoljno voleo, ali ljudi odlično sviraju i imaju vrlo lepo napisane, i dobro snimljene pesme pa ako volite melodeath – navalite:

https://midwinterapathy.bandcamp.com/album/the-unknown-presence-2020

Isto iz Hrvatske ali iz Zadra i isto u domenu melodičnog death metala su i Inceptor. Bendu je Youniverse prvi album, sedam godina nakon prvog EP-ja i čuje se da je svirka ovde dosta evoluirala utoliko da Inceptor koriste dosta harmonija koje nisu česte čak ni u poslovično promiskuitetnom melodeath zvuku. Dakle, ima tu koketiranja sa klasikom, ima mejdnovštine ali ima i svežih, neočekivanih harmonskih rešenja koja su mi pomogla da malo prebrodim pesme koje, pa, nisu sasvim po mom ukusu. Mislim, srednji je to tempo, i tako to, a ja sam poznat kao težak čovek da mu se to proda. Takođe vokal, mada vrlo dobar u svom srednjem registru, ima tendenciju da zvuči malo jednolično a to zbog miksa donekle može da se kaže za ceo album, iako Inceptor zapravo sviraju dinamično i raspoloženo. Poslušati, svakako:

https://inceptor.bandcamp.com/album/youniverse

Ispostavlja se da mi od melodičnog death metala ove nedelje daleko najviše prija urugvajski Ritual de Nacimiento čiji istoimeni debi album zapravo jeste death metal i ima melodije ali je mnogo pankerskiji od onog što inače podrazumevamo u ovom podžanru. Urugvajci sviraju dobro i imaju solidan miks ali njihova muzika je ekspresivna na jedan mnogo neposredniji način, sa pevačem koji peva izuzetno emotivno i rifovima koji su tu, reklo bi se, kao ogledalo te emocije a ne kao puko prosviravanje skala koje su drugi učinili prihvatljivim u death metalu. Veoma sveže, veoma lepo:

https://ritualdenacimiento.bandcamp.com/album/ritual-de-nacimiento

Prijatan baltimorski thrash metal na EP-ju Dawn of the Second Sun kvarteta Arsena. Ova ekipa je prošle godine snimila prvi album a novi EP je ne samo odlično odsviran i produciran već i stilski osoben, svež, sa dosta interesantnog eksperimentisanja sa tradicionalnim trhash izrazom. Ovo bendu, srećom, ne smeta da pošteno prži pa dobijamo i punokrvan mošerski program i te neke harmonske i tehničke opite. Lepo:

https://arsenathrash.bandcamp.com/album/dawn-of-the-second-sun

Jeste iz prošle nedelje ali mi je ulepšalo ovu: Olya Manevskaya, thrash pevačica iz Novosibirska je snimila novi EP, You make me who i am i ovo je moderan, tvrd, pomalo televizijski thrash metal (recimo da ovde ima elemenata koji su uporedivi sa Butcher Babies…) sa odličnim, energičnim rifovima ali zatim i vrlo uspelim „komercijalnim“ melodičnim pevanjem. Normalno nije u mom, jelte, bolparku, ali mi je ovom prilikom vrlo prijalo. Žestina!

https://olyamanevskaya.bandcamp.com/album/you-make-me-who-i-am

Roach Eater iz Mičigena je jednočlani brutal deathcore projekat jednog Iana Ratkea koji inače svira u death metal bendu najstrašnijeg imena ikad – Anal Cockroach. Elem, Roach Eater sasvim moguće ima direktne veze sa tim imenom benda, a iako se ovo vodi kao „deathcore“ ja bih ovo pre nazvao tehničkim brutalnim death metalom jer je muzika melodična i kompleksna, harmonski daleko ambicioznija od deathcorea. Možda je vokalna podela bliska deathcoreu ali muzika, pa, poslušajte sami:

https://officialroacheater.bandcamp.com/album/self-titled

Stoned Ghost su bili vredni ove godine pa su posle drugog albuma (prikazanog ovde) snimili i treći, Aberrant Tales from the Twisted Warp i njihov progresivni, ambiciozni metal koji je istovremeno dobrodošlo rokerski i utemeljen u jakom rifu i dobrom gruvu ovde se lepo čuje. Stoned Ghost ne veruju u hermetičnost i mada njihova muzika zahteva posvećenog slušaoca, ona mu pruža dosta konvencionalno zabavnog sadržaja. Lepo:

https://stonedghost.bandcamp.com/album/aberrant-tales-from-the-twisted-warp

Švedski sludge metalci Iron God snimili su prvi album, No Hope No Dreams i uprkos ovom engleskom naslovu, sve pesme su na Španskom. Latinski senzibilitet dobro ide uz muziku koja je besna i tvrda ali ima i soliudan gruv a Šveđani, naravno, imaju dobar, težak, meljući zvuk pa je ovo album koji se lepo sluša:

https://irongodsludge.bandcamp.com/album/no-hope-no-dreams

Leathürbitch iz Portlanda sviraju odličan heavy metal na singlu Shadow Mistress a koji ima žestinu proto speed metala, sa sve gomilom falseta, ali i jedan party štimung i sleasy preliv. Ovo je vrlo ’80s ali u jednom iskrenom, poštenom, znojavom i neonom okupanom smislu i ja ga preporučujem od srca. I, mislim, još taj sačuvajbože omot! Prelepo!

https://leathurbitch.bandcamp.com/album/shadow-mistress

Meksički Black Mask svoj prvi demo, Warriors of the Night, započinju pesmom koja govori da heavy metal nikada neće umreti. Ovo je dobar, navijački hevi metal, a ostatak dema su zapaljive speed i heavy metal pesme pa su stvari skoro pa idealne. Ma šta skoro, pevačica Liz „Riot“ Javier svojim stajlingom i pevanjem stvari zapravo pomera u domen idealnog i ovo je vrlo obećavajući prvi izlazak u narod:

https://blackmaskmx.bandcamp.com/album/warriors-of-the-night

Kratak, sladak, hrskav singl slamming death metala od strane dua Dormant iz Novog Meksika. Dve pesme, sve užasno komprimovano, naprženo do pucanja, sa gitarama naštimovanim tako nisko da se jedva čuju note i zakucavajućim bubnjem – ko voli, voleće i Horrid Hallucinatory:

https://dormant.bandcamp.com/album/horrid-hallucinatory

Odličan indonežanski brutalni death metal na demo-snimku sa dve pesme benda Skeptis. Ovaj trio je formiran pre par meseci ali sa ove dve pesme demonstriraju ne samo izvrsno sviračko umeće već i jasnu ideju kako žele da zvuče. Da je sve snimljeno i miksovano odlično se skoro pa podrazumeva i ovo je vrhunski brutal death zvuk za kraj godine:

https://skeptisdeathmetal.bandcamp.com/album/demo-2020

Još death metala ali iz Kanade dolazi na prvom albumu benda Chaotic Christ. Četvorka na svom debiju, Umbilicorpse svira deaththrash solidnog tempa i žestine, sa razularenim solažama i dobrim rifovima. Miks forsira glas i bubanj dok su ritam gitare malčice potisnute pa je ovo ujedno i donekle hermetična ploča koju, opet, dosta izvlače pomenute razularene solaže. Žestoko, i prilično osobeno, dopada mi se:

https://chaoticchrist.bandcamp.com/album/umbilicorpse

Nisam često zapaljen za metalizirani hardcore ali njemački ScrewHeaD su me nekako pronašli svojim albumom Compulsion koji nudi nestandardnu kombinaciju srednjetempaškog „nabod“ zvuka i lepih metalskih rifova. Da sam mlađi verovatno bih se mrštio da je ovo sporo i suviše „streetwise“ za moj ukus ali ScrewHeaD su me pridobili lepim rifovima i poletnom muzikom, neću lagati. Plus, plaćate kolko date, pa probajte:

https://screwheadgermany.bandcamp.com/album/compulsion

Brazilski Eternal Necrosys svoj brutalni death metal izvodi na jedan primitivan, pankerski način i to ispada dosta dobro. Mislim, ja prvi volim kad je sve to tehnički na visokom nivou i profi ali ima nečega i u ovoj podzemnoj, jebačkoj ekspresiji. Tri pesme na EP-ju Shadows Below the Corpses se ne ubijaju od maštovitih rifova ali bend sa onim što ima rukuje ljudski:

https://eternalnecrosys.bandcamp.com/album/shadows-below-the-corpses

By The Sins Fell Angels iz Džordžije su se raspali još 2010. godine ali je EP To Reign In Hell snimljen godinu dana ranije i tek sada objavljen. I dobro je da jeste jer By The Sins Fell Angels sviraju dopadljiv, vrlo kvalitetan melodični death metal koji zapravo mnogo više liči na death metal nego što je to često danas slučaj u ovom žanru koji se nesputano ukršta sa metalcoreom poslednjih godina. By The Sins Fell Angels imaju neoklasičarske harmonije i sve što treba ali su mošerski, trešerski nastrojeni i to se meni dopada:

https://bythesinsfellangels1.bandcamp.com/album/to-reign-in-hell

Njujorški Splattered Entrails na svom EP-ju Ossuary serviraju prljav, zakucavajući slamming death metal u sudaru sa goregrindom, koji je jednom nogom u old school sirovosti ali drugom ide u smeru nekih progresivnijih ideja. Lepa je to kombinacija i zanimljiv razvoj za bend koji svira već deceniju i po a sada kao da pronalazi idealnu radnu temperaturu. Ossuary je odlično odsvirano i producirano izdanje i uspeva da spoji „niske“ instinktne svojih žanrova sa žeđu ka eksperimentisanju i avangardi. Odlično:

https://splatteredentrails.bandcamp.com/album/ossuary

Grci Blessed By Perversion su simpatični na EP-ju Remnants of Existence kojim zatvaraju godinu u kojoj se diskografski reaktivirali nakon četiri godine pauze. Ovo je prijatan, odlično odsviran i snimljen death metal mračnog zvuka koji ima korene u devedesetima ali spada u ono „tehničkije“ krilo, spajajući uticaje, recimo, Immolation, Morbid Angel ali i Monstrosity etc. Dobro je sve to kao referenca a Grci pišu pristojne pesme dobre atmosfere i ko voli ovakav death metal poradovaće se:

https://blessedbyperversion.bandcamp.com/album/remnants-of-existence

Relapse Records slave trideset godina postojanja i tom prigodom nude (po ceni od kolko ko da) sempler, nazvan, prigodno, Relapse 30 Year Anniversary Sampler, sa 241. pesmom a  koje ilustruju svu širinu zahvata ovog esencijalnog izdavača. Hoću reći, ovde imate i Mastodon i Voivod i Merzbow i Terminal Sound System i Subarachnoid Space i Spawn of Possession i Fuck the Facts i Regurgitate i Rotten Sound i Magrudergrind i Suffocation i Pig Destroyer i Incantation i Neurosis i Morta Skuld i Exit 13 i Hooded Menace i Buzzoven i Disrupt i Cryptic Slaughter… Relapse nikada nisu imali ambiciju da budu novi Earache ali nikada nisu prestali ni da budu zainterersovani za guranje granica onog što se smatra ekstremnim metalom na svaku stranu, pa sada, kada se podsećaju svoje istorije možemo da kažemo i da su postali istorija u najboljem mogućem smislu:

https://relapsesampler.bandcamp.com/album/relapse-30-year-anniversary-sampler

Kostarikanci Demencia potvrđuju staru istinu da kad južnoamerički bend uzme da OZBILJNO svira thrash, nema ničeg boljeg na svetu. EP Ni un paso atrás dolazi nam sa crtežom na omotu koji kao da je išetao iz vremeplova podešenih na osamdesete i sa sedam pesama zaslepljujuće brzine i napaljujuće žestine. Ovo je crossover kakav se samo poželeti može sa brzim pesmama, strastvenim pevanjem na Španskom i odličnim, dinamičnim zvukom. Naravno, bend svira već više od decenije i ovde se dobro čuju pedigre i kilometraža ali Demencia nikako ne upada u nekakvu rutinu i sviranje opštih mesta žanra. Ni un paso atrás je veoma sveža, inspirisana kolekcija pesama sa kojom se i najdepresivniji period u godini dočekuje lakše. Navalite:

https://demenciacr.bandcamp.com/album/ni-un-paso-atr-s

Italijani Deriva su sjajni na svom, pretpostaviću prvom albumu, Catrame Acido, svirajući nekakav ekspanzivni hardcore punk koji ima dosta metal elemenata ali zapravo nema veze sa savremenim metaliziranim hardcoreom/ moshoreom/ beatdown hardcoreom itd. Deriva sviraju jedan malko „stariji“ format ove muzike ali koji je mnogo muzički bogatiji, sa jako slobodnim mešanjem različitih muzičkih žanrova (uključujući, recimo, hip-hop) a na način koji me asocira na bendove koji su to radili osamdesetih i devedesetih. Odlična svirka, raznovrsne pesme, sjajna produkcija, vrlo impresivno izdanje i još se prodaje po ceni koju sami odredite:

https://deriva999.bandcamp.com/album/catrame-acido

My Ruin su bili prilično cenjen duo iz Noksvila u Tenesiju koji se kretao negde između industrial metala i alternativnog metala tokom svog postojanja. Raspadnuti od 2014. godine, Tairrie B Murphy i Mick Murphy su, hvalabogu, i dalje u braku i srećni, jedino im se ne da da prave novu muziku. No, za praznike su ponudili  The Cathartic Collection, kompilaciju od čak 40 pesama iz cele njihove karijere i ovo je odličan način da se upoznate sa radom benda koji je – iako uglavnom nije svirao muziku koja je MENI lično prioritet – ostao etalon za strastvenost i poštenje. Odlična svirka i moćno pevanje Tairrie Murphy preporučuju ovaj album svakome ko voli malo „televizijskog“ metala, a i kompilacija se prodaje za kolko date:

https://myruin.bandcamp.com/album/the-cathartic-collection

DNR sa Roud Ajlenda su ko zna koji po redu bend sa ovakvim imenom ali u njihovom slučaju se ne radi o uputstvu hitnoj pomoći da ne treba pokušavati oživljavanje. Njihovo ime, sudeći po novom EP-ju znači Dismembered Never Return, mada se prošli zvao Demons Never Repent, tako da, tko zna… U svakom slučaju, DNR na Dismembered Never Return sviraju dopadljiv deathgrind sa kvalitetnom svirkom, jakim, duboko naštimovanim i opakim rifovima i dosta pristojnog gruva. Ovo zapravo nije toliko brza muzika kako se na početku čini i DNR su bliski i nekakvom sludge ugođaju dobar deo vremena što je svakako u redu. Dobra produkcija, pet pesama i dosta užitka:

https://dnrmusic5.bandcamp.com/album/dismembered-never-return

Argentinci Neurax sviraju za nijansu tradicionalniji deathgrind na svom prvom EP-ju, Tongue Nailing. I ovo je vrlo lepa prezentacija njihovih veština, kako sviračkih, koje su impresivne, tako i kompozitorskih. Koje su isto dobre, recimo, pesma koja EP otvara, Fucking Cops, ima sve što treba, uzvitlan tempo tokom glavnog dela ali i nekoliko dobrih moš-brejkova pa čak i odličnu solažu. I ostale četiri stvari su u sličnom maniru, sa dobrim deaththrash rifovima i kvalitetnim zvukom (osim poslednje koja je elektroakustični autro). Sve preporuke, pogotovo uz „sami odredite cenu“ prigodu:

https://neuraxdeathrash.bandcamp.com/album/tongue-nailing-ep

Nazad na Roud Ajlend vraćamo se ljubaznošću, er, Gestapoa? Elem, radi se o bendu koji svoju muziku opisuje kao „BULLSHIT POWERVIOLENCE ELECTRONIC ANXIETY“, sve tako, velikim slovima a što je solidna deskripcija. Deafening je album ili EP sa 11 pesama koje je sve uradio jedean čovek i koje svoju lo-fi estetiku odlično uklapaju sa grubom, jednostavnom muzikom. No, ovo je vrlo proživljeno, i onako, pankerski neposredno u svojim kratkim, efikasnim izlivima emocije, pa zvuči odlično a power-electronics pesma od skoro šest minuta koaj izdanje zatvara je savršeno finale:

https://gestapo.bandcamp.com/album/deafening

Maou Mindu iz Otave em sviraju nekakav pomalo šaljivi grindcore em im je EP Stay Inside tematski usredsređen na COVID-19 epidemiju što su u principu dva dobra razloga da ja to nikada ne poslušam. Ali pošto jesam, ispostavilo se da ovo nije tako loše. Bend (čovek?) solidno svira, ima dobar zvuk i sasvim pristojan songrajting, tako da, samo navalite:

https://maoumindu.bandcamp.com/album/stay-inside

Što je božić, makar i gregorijanski, bez goregrinda? Ništo, eto što. Otud i split EP dva goregrind benda, oba sa po jednim članom, a tvist je da je u oba benda član – isti! Matt DeMille svira gitaru u kanadskom bendu Scum, a Misericorde i Pukelust su mu sobni projekti i… nisu loši. SYRINGE FULL OF PUDDLE WATER OR: HOW I LEARNED TO LAUGH AND EMBRACE THE CHAOS je EP sa šest pesama koje, i pored toga što pripadaju goregrind stilu zapravo imaju dosta ličnog u izrazu i bave se nekim, pa, relatabilnim temama vezanim za godinu velikih lomova, tenzija i muka. Simpatično!

https://misericordeca.bandcamp.com/album/syringe-full-of-puddle-water-or-how-i-learned-to-laugh-and-embrace-the-chaos

Za kraj: prženje. Na drugi album maverika iz Lidsa, Ona Snop sam dugo čekao još otkad je jesenas najavljen. Bend nije želeo da pušta MP3 u prodaju dok se fizičke kopije ne pripreme i dadu u distribuciju tako da se Intermittent Damnation tek ove nedelje zaista pojavio. I bio je vredan svog tog čekanja! Ona Snop su onaj najbolji grindcore/ fastcore utoliko što sviraju savršeno brzo i žestoko, poštujući sve izvorne grinderske vrednosti u spajanju panka i metala, a da pritom sve guraju par koraka dalje u smeru jedne progresivne forme koja ima matematičarsku preciznost ali bez padanja u mathcore ambis i pretvaranja muzike u puko ređanje neparnih ritmova i alterovanih akorda. Otud, iako je prethodni album, Geezer, bio izvrstan, Intermittent Damnation je još bolji, jedna demonstracija moći, discipline, ali i duha, kreativnosti, slobode… Ako ste voleli Melt Banana, Dropdead, Discordance Axis i slične bendove devedesetih godina, ali i preteče osamdesetih poput Heresy, Intense Degree pa i Cryptic Slaughter, Ona Snop su perfektni naslednici:

https://onasnipsnop.bandcamp.com/album/intermittent-damnation-3

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-12-2020

Još malo pa kraj godine i agonija izbora albuma koji je obeležio 2020. Srećom, ja sam taj album prepoznao još letos pa za mene neće biti problema. No, da vidimo, u međuvremenu šta je lepo izlazilo od metala tokom prethodne nedelje.

Blek metal za predjelo uvek lepo razgori apetit. Ill Tidings iz Beča imaju tako dobar omot za svoj debi album, Signa Tenebris da sam se molio svemu nečastivom da muzika bude valjana kako bih ovo mogao da iskoristim za featured image na blog postu. I, nečastivo je ispoštovalo molitve pa je ovo vrlo solidan moderni blek metal sa kompleksnijim aranžiranjem, solidnim atmosferama ali i maštovitim programom na polju rifova i tema koji odlazi daleko preko granice proizvodnje melanholičnih atmosfera – mada i toga ima u dobroj meri. Ill Tidings su i vrlo solidno producirani tako da se ti neki promišljeni aranžmani sa različito farbanim gitarama lepo čuju. Odličan album i sve preporuke:

https://illtidings.bandcamp.com/album/signa-tenebris

Ovog tjedna i vrlo zanimljiv debi album poljskog trija Königreichssaal. Ovi ljudi na slici izgledaju zastrašujuće (iz ponešto drugačijih razloga nego što je to uobičajeno u blek, jelte, metalu), a svirka je adekvatno skeri i impresivna. Witnessing The Dearth je album black/ doom metal spoja koji nije tek „blackened doom“ odnosno doom metal sa vrištećim vokalima, već promišljeno i osobeno komponovana muzika sporog tempa i opresivne, napete atmosfere. Königreichssaal su napisali album koji hipnotiše odličnim sekvenciranjem i vrsnim songrajtingom, a koji, plus, ima odličan miks i generalnu produkciju. Fantastično:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/witnessing-the-dearth

Zašto Indusi Raat svoj album Raison D’être daju za samo jedan Evro ako kupujete MP3 je misterija jer je ovo vrlo dobar paket post-blek metal atmosfera i kvalitetne svirke. Devetominutna Never Forever koja album otvara generalno postavlja okvir u u kome će se stvari kretati sa vrlo ubedljivim šetnjama od agresivnog (a osećajnog) blek metala do hipnotičkog (i još osećajnijeg) šugejza. Ako volite melanholiju i distorziju u podjednakoj meri, Raat su dobar izbor:

https://raat.bandcamp.com/album/raison-d-tre

https://flowingdownward.bandcamp.com/album/raison-d-tre

Za atmosfere i ambijente ove nedelje zaduženi su takođe i lionski Bacchus. Ovaj trio koji sebi pripisuje misterioznost i mističnost, na prvom, istoimenom EP-ju zaista prevashodno ide na atmosfere, sklapajući pesme od hipnotičkih, ponavljajućih tema koje se uglavnom ne razrađuju mnogo već grade ambijent što namerno beži od razlika u dinamici i tempu. To sasvim solidno funkcioniše ako tražite baš takav ugođaj od muzike, a, s obzirom da ulazimo u zimu pandemijske godine, naravno da ga tražite. Plus, Bacchus veoma lepo miksuju ovu muziku dajući joj i prostor i monumentalnost a bez preteranih kompresija:

https://bacchus-dionysies.bandcamp.com/releases

Wintaar se tokom ove godine transformisao u „pravi“ bend i na novom albumu (devetom samo u 2020. godini!), Our World Is a Grave ovo sada zvuči profesionalnije i zrelije. Ovo je ruski blek metal pa je i primereno melodičan i melanholičan i iako ima kompleksnijih i zrelijih sastava nego što je Wintaar, projekat je u ovom trenutku na lepoj tački u karijeri gde izvornu naivnost i neposrednost ekspresije vezuje sa kvalitetnijom svirkom i to ima svog šarma:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/our-world-is-a-grave

Kada čovek vidi omot trećeg albuma njemačkih Burkhartsvinter baš poželi da je muzika dobra jer bi bila greota ovakav crtež protraćiti na neko smeće. Srećom, iako Mordbrand nije sad neki menjač pravila i uvodilac novog referentnog sistema za analizu blek metala, ovo je solidna ploča sirove, melodične svirke. Burkhartsvinter prave dugačke ali prilično jednostavne pesme koje se voze na snazi ubeđenja (tj. satanizma, jelte) i imaju jednu spontanu, prijatnu energiju, bez ikakve ambicije da ruše žanrovske međe. Pomalo andergraund produkcija samo doprinosi šarmu.

https://burkhartsvinter.bandcamp.com/album/mordbrand

Iako je poljski Mardom jednočlan projekat, njegov jedini član, Rottensparrow, je za potrebe EP-ja, The Path of No Return pribavio i bubnjara i pevača pa je ovo korektna lepo-zvučeća ploča sa četiri pesme emotivnog, melodičnog blek metala u možda i tipično poljskom stilu. Ko voli prijatne, tužne a lepe melodije odsvirane sigurno i snimljene ne preskupo ali korektno, taman tako da čoveka zavedu, ovde ima vrlo pristojan program u ponudi:

https://mardom.bandcamp.com/album/the-path-of-no-return

Antverpenski Abrahamic Liars su nov bend ali sa upečatljivim prvim izdanjem. EP Genesis na svakoj pesmi ima drugog pevača (i autora tekstova) a sama muzika je raznovrsni, dobro napisani i odlično producirani black-death metal. Ima ovde puno melodije i atmosfere ali je u prvom planu mišićava, dobra svirka. Bend najavljuje da je ovo prvi EP u trilogiji i kvalitetom materijala obećava odličan program:

https://abrahamicliars.bandcamp.com/album/genesis

Australijski jednočlani blek metal projekat Tarmblod sebi kači tagove poput raw black metal i depressive raw black metal a i kasetu je nazvao Misanthropic Brutality ali muzika koja se na njoj čuje je, pa, zanimljivija nego što sam očekivao. Ovo jeste sirovo i na određen način brutalno, ali ovo je pre svega hipnotička, psihodelična muzika sa jakim zvukom klavijatura koje produbljuju teme svirane na surovo distorziranim gitarama, u aranžmanima koji su bliži industrial metalu nego klasičnoj black metal ponudi. Četiri pesme, i puno obećanja za budućnost:

https://tarmblod.bandcamp.com/album/misanthropic-brutality

Takođe jednočlani Ghâshthrak iz Arizone na EP-ju Antipathy nudi jednostavan i prijatan blackened grind. Ovo jeste sobna muzika, ali je u toj klasi sasvim dobra, sa pristojnom produkcijom i autorom koji ne filozofira nego sipa zle rifove i vrišti. Pošteno:

https://ghashthrak.bandcamp.com/album/antipathy

Njemački Totenwache je ponovo sa nama i EP Kriegswesen je lepa, raspoložena ponuda melodičnog ali sirovog blek metala koji svoju očiglednu ljubav ka old schoolu ne koristi kao izgovor za krš produkciju i nespretnu svirku. Ovo je baš gde treba na skali od sirovog do ispoliranog i meni je veoma prijalo sa svojim upečatljivim melodijama:

https://totenwache.bandcamp.com/album/kriegswesen

Nikada nisam čuo za italijanski bend Gardenjia iako iza sebe imaju čak sedam albuma. Osmi, EGOSVM me je prilično zaintrigirao svojom kombinacijom progresivnog metala i avangardnog blek metala. Bend očigledno voli Tool (i obrađivali su ih ranije) ali ovo je hermetičnije i mračnije, pa i baroknije u nekim momentima koji se harmonski dotiču klasične muzike. No, meni je drago da bend ima relativno brz, poletan tempo i mada je ovo album od čak 12 pesama, pa ga treba izdržati, ima tu u šta čovek da zarije zube:

https://gardenjia.bandcamp.com/album/egosvm

Banjalučki Zvijer na svom drugom albumu, Navia (Zadah Jalovog Svijeta) donosi melodičan, melanholičan ali i besan blek metal koji se fino uklapa uz aktuelne trendove u ovom žanru. Neću da kažem da Zvijer sada sviraju post-blek metal jer to ne bi bilo tačno ali čistota produkcije i vidno proširivanje interesovanja za post-metalski zvuk i netradicionalne harmonije govore sami za sebe. Ovo je vrlo solidan materijal koji čuva blek metalsku osnovu i folk-asocijacije u nekim temama (slušajte „Na kraju…“) ali ih sigurno i promišljeno pomera ka nešto širem krugu publike. Lepo i kvalitetno producirano:

https://insartrecords.bandcamp.com/album/navia-zadah-jalovog-svijeta

The Devouring Void je (uglavnom) jednočlani portugalski black-death projekat čji novi EP, City of Devora zvuči dobro. Nuno Verdades u ove četiri pesme nudi epsku atmosferu ali i znojavu svirku, dobar tempo i generalno energiju. Pesme su dobro napisane i snimljene a pevač Sérgio Ramos doprinosi jednom ljudskom, ekspresivnom zvuku:

https://thedevouringvoid.bandcamp.com/album/city-of-devora

Tarbathian Fortress je ime kompilacijskog albuma koji je izdao estonski Warhorn Records, sa devet sirovih, mahom „blackened“ bendova iz ove baltičke države. Dobra je to prezentacija ako volite muziku koja je sirova, žestoka, koja izlazi iz podzemlja nezainteresovana za nekakve nove trendove i evolucije u metalu, već se drži formula utemeljenih u ranim devedesetima, bilo u black bilo u death metalu. Ima ovde oscilacija, neke pesme su melodičnije, bliže toj nekoj „blackened speed“ verziji metal muzike (bend Ulguränd, recimo), dok su druge „čistiji“ death metal (bend Koffin), a neke se taru o pank (bend Igor Mortis), no sve je ovo muzika za ljude koji ne vole ništa upeglano, suptilno i prijatno. A opet je prijatna.

https://warhorn.bandcamp.com/album/tarbathian-fortress

Nihilisthröpist je solo projekat Geddona (aka Giuseppe Casafina) iz italijanskog benda Hörnhammer gde Geddon, nagađate, takođe svira sve. Elem, Nihilisthröpist ima prvi, eponimni  EP i ovo je sirov black metal sa daškom death metala, taman dovoljno neobrađen i divalj da se zadovolji mlada, napaljena publika, ali sa dovoljno sofistikacije u rifovima i aranžmanima da budu zadovoljni blaziraniji starci. Sad ja gadno stereotipiziram, ali ovo je dobra muzika. A ovo na omotu ne smem ni da pitam šta je:

https://nihilisthropist.bandcamp.com/album/nihilisthropist

Austrijanci Locus Neminis zvuče vrlo usvirano i ubedljivo na svom drugom albumu, Verborgen in der Zeit (Skriveni u vremenu). Bend se nominano vodi kao simfonijski blek metal, ali iako ovde ima orkestracija, treba primetiti i da Austrijanci idu primetno dalje preko granice blek metal forme ubacivanjem dosta „tehničkog“ metala i death metal elemenata u svoj zvuk. Rezultat je da su meni „simfonijski“ delovi zapravo i najmanje zanimljivi jer bend generalno pravi intrigantne i dobre aranžmane pune dobrih, kompleksnih rifova i brutalnog metalisanja. Locus Neminis sviraju više od decenije a drugi album stiže osam godina posle prvog i čuje se koliko je tu rada uloženo. Vredno pažnje:

https://locusneminis.bandcamp.com/album/verborgen-in-der-zeit

Nizozemski Grafjammer su negde na suprotnoj strani i njihov blek metal je srazmerno sirov i srazmerno jednostavan. Ne i glup, De Zoute Kwel je treći album ekipe iz Utrehta i ovo je sjajno napisana i besprekorno odsvirana blek metal muzika za šutku i dobro raspoloženje. Grafjammer nisu old school fetišisti i njihove pesme imaju priličnu količinu inventivnih ideja i kompleksnijih rifova ali ona i pored sve te pameti uspeva da odiše jednom pankerskom neposrednošću. Pritom, ovo je odlično producirano i kako se MP3 prodaje po ceni koju sami odredite, ne mogu dovoljno da preporučim ovaj sjajni album:

https://grafjammer.bandcamp.com/album/de-zoute-kwel-2

Bosnauk nažalost nije ime blek metal benda koji fiktivno premešta Bosnu i Hercegovinu u Ujedinjeno kraljevstvo već američko-meksički blek metal sastav čiji prvi EP zvuči vrlo lepo. Ovde imamo dve pesme plus intro i u pitanju je kvalitetna svirka i dobro napisana muzika koja voli melodiju i razgovetnost ali ima i lepu količinu jedne naturalističke sirovosti. Vrlo prijatno:

https://bosnauk.bandcamp.com/album/bosnauk

Stoner! Mississippi Bones su iz mesta koje se zove Ada, u Ohaju i njihov album, Wise Words from the Uninformed je prava proslava kvalitetnog, dobro promišljenog težeg roka. Ovo nije ni čist hevi metal, pa ni čist stoner rok, već najpre zaista, čvrsta rok muzika sa malo južnjačkih začina, šmekerskim etitjudom i odlično napisanim pesmama. Ovo ima i ubedljivu, dobru produkciju i svakako je u dovoljnoj meri radio friendly da bi Mississippi Bones u nekoj drugoj epohi imali vrlo ozbiljan razlog da sanjaju o svetskoj slavi i velikoj popularnosti.

https://mississippibones.bandcamp.com/album/wise-words-from-the-uninformed

Groningenski Soul Theft je dobar i težak na svom EP-ju Soul Theft. Ova ekipa svira neku vrstu sporog sludge metala koji ima i napetost i gruv, ali je onda i oplemenjen vrlo sabatovskim, elementima – od vokalnih harmonija pa do… drugih harmonija – i ovo se lepo međusobno uklapa. Soul Theft su dobro producirani a ove tri podugačke pesme se odlično slušaju:

https://soultheft.bandcamp.com/album/soul-theft

Britanski trio Superlord na svom prvom EP-ju, nazvanom „Vs. Gargantuan“ sviraju dobar, težak, vrlo faziran stoner metal koji spaja tradicionalni bluz temelj sa metalskim rifovima i psihodeličnim emanacijama. EP ima četiri poduže pesme i lep, odmeren tempo, pa prijatna, topla distorzija u kombinaciji sa melodičnim pevanjem daje odličan ugođaj uz koji se lepo radi, spava ili nešto između:

https://superlordband.bandcamp.com/releases

Francuski Stoned Karma trenutno celu svoju diskografiju prodaju sa velikim popustom pa se sve što su do sada uradili da dobiti za manje od 20 Evra. Ko ih je do sada pratio, zna da to vredi a ako niste sigurni, upravo su izbacili kompilaciju Dark Karma Collection koju daju po ceni koju sami odredite, a koja će vas brzo uputiti u njihove psihodelične, tripozne, instrumentalne tajne. Ne propustiti:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/dark-karma-collection

Wormhog iz Atine imaju debi album koji su radili pet godina i Yellow Sea je jedna fina stonerska ponuda, kako to već Grci znaju da skuvaju. Wormhog se baziraju na dobrom, ljutom bluzu ali imaju i jednu širu viziju, sa pesmama koje vole dinamičke varijacije i kompleksniji razvoj tema što vuče ka doomu i progresivnom metalu. Posebno mi se dopada da je ovo malo prozračniji miks i malo dinamičniji master, što bend izdvaja od nače vrlo glasnog stila grčkih stoner metal producenata. Fina ponuda:

https://wormhog.bandcamp.com/album/yellow-sea

Pickman’s Model iz Atlante je izdao prvi singl kojim najavljuje album Megalith a što će uskoro, nadamo se, izaći. Nemam ovde običaj da prikazujem singlove, sem kada su izuzetni, a ovaj je izuzetan po više osnova, ne najmanje zato što ta jedna jedina pesma, An Astronaut’s Lament traje 34 minuta i 18 sekundi. Pickman’s Model svoj posao sviranja svemirskog psihodeličnog stoner roka shvataju vrlo ozbiljno pa je i An Astronaut’s Lament izuzetno lep komad bluziranog psihodeličnog stonera koji posle nekoliko minuta provedenog u „dirigovanijoj“ formi pali bustere i odlazi u orbitu gde će provesti skoro pola sata u psihodeličnom džemu i frikautu. Odličan zvuk, odlična svirka, da je svaki prvi singl ovakav, ovaj svet bi bio bolje mesto:

https://pickmansmodelatl.bandcamp.com/album/an-astronauts-lament

Boveda del Sol iz Barselone na svom EP-ju Traveler Between Worlds imaju dve pesme ali su to poduže i vrlo tripozne, meditativne kompozicije psihodeličnog, svemirskog doom metala pa se mogu lako slušati i po više puta. Boveda del Sol su odlično odmerili i tempo i gruv pa je ovo u velikoj meri naslonjeno i na pred-metalske muzike poput Grateful Dead ili Milesa Davisa i zvuči spontano, živo a opet smireno i ritualno:

https://bovedadelsol.bandcamp.com/album/traveler-between-worlds

Originalno kanzaški (a sada lociran u Sjevernoj Karolini) They Watch Us from the Moon ima EP odličnog svemirskog doom metala pod naslovom Moon Doom! (The Full Experience) sa tri dugačke pesme i tri lepo odrađena interludija. Ovaj sastav, sklon kostimiranju, piše vrlo dobre pesme i ima vrlo jak koncept na ovoj ploči sa raskošno urađenim a opet prirodnim, spontanim aranžiranjem dugačkih pesama, dobrim rifovima i odličnom pevačicom. Zvuk je malo prebudžen u nekim elementima, recimo bubanj deluje prekomprimovano, ali načelno je ovo i lepo-zvučeći miks sa gitarama koje imaju lepu farbu i prostor. Vrlo dobro, psihodelično i preporučljivo:

https://theywatchusfromthemoon1.bandcamp.com/album/moon-doom-the-full-experience

Italijanski Black Spell na istoimenom albumu nudi vrlo prost, sirov, ali ipak prijemčiv psihodelični doom metal. Ovo je muzika u kojoj su teme, ritmovi i rifovi skoro samo podloga za psihodelične frikaute, sa uokvirujućim pevanjem i strofama koji nas samo pripremaju za bizarne kosmičke dubine u koje ćemo upasti. Pankerski, primitivno, al pogađa u metu:

https://blackspell1.bandcamp.com/releases

Čileanski jednočlani doom projekat Rise to the Sky je imao vrlo dobar album pre nekoliko nedelja, a sada se vraća sa EP-jem A Cold Embrace from Life i ovo je novih dvadesetosam minuta muzike koja spaja tugu i snagu, lepotu i brutalnost itd. itd. itd. Sergio Gonzalez Catalan je vrlo duboko proživeo ovu muziku, nudeći opus koji je veoma emotivan, svakako i patetičan, ali koji osvaja iskrenošću:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/a-cold-embrace-from-life

Deep Tomb iz Los Anđelesa sviraju spor, težak i lepljiv sludge-doom metal na svom inauguralnom i eponimnom EP-ju. Ove četiri pesme nude sve što očekujete: jake distorzije, spor tempo i težak ritam, bolne vokale, generalno jednu muziku koja je jednako mučna koliko i prijemčiva. Deep Tomb ne izmišljaju ikakve nove forme u svom odabranom podžanru ali zvuče autentično i kvalitetno:

https://deeptomb.bandcamp.com/album/deep-tomb-ep

Vukojarac su iz Sinja i njihov EP Dead Sessions Pt. 0 nudi vrlo lep, odlično sazreo stoner-doom metal sa dobrim, teškim ali prirodnim zvukom, kvalitetnom svirkom i puno atmosfere. Vukojarac se znalački oslanjaju na klasičan doom zvuk iz sedamdesetih ali nisu ni imitatrori ni tribute bend već imaju svoju mračnu interpretaciju klasičnih matrica koja je savremena, živa i energična. Jake preporuke:

https://vukojarac.bandcamp.com/album/dead-sessions-pt-0

Poljaci Psyhoes debituju EP-jem Typhoon Trip i ovo je prijatan stoner rok sa malo southern groove elemenata, onako, spreman da se pusti i normalnim ljudima koji sebe smatraju hard rokerima i ne pale se na satanizam i opijate. Što znači da ovde ima znatno više „aranžiranja“ nego kod prosečnog stoner albuma kakav se meni dopada, sa višeglasjem u refrenima, sintisajzerima, dosta efekata i trikova i mada to takođe znači da Psyhoes nisu sasvim po mom ukusu, svakako vrede da se čuju:

https://piranhamusicpl.bandcamp.com/album/typhoon-trip

Zato su Three Eyes Left iz Bolonje BAŠ po mom ukusu. Brutalno fazirana gitara, superteški rifovi, spor, zakucavajući ritam, razulareno vrišteće pevanje – album Legione je negde između normalnog stoner rada i abrazivnijeg, surovog sludge pristupa, sa rifčinama koje pomeraju mozak iz ležišta i u čoveku proizvode neizdrživu želju da se utopi u muzici i iz nje ne izlazi bar negde do Marta-Aprila 2022. godine da se spremi za izbore u Srbiji. Odlično snimljen album takođe, sa miksom koji izvlači svaki atom mase iz instrumenata a da opet ostaje izvan gravitacionog bunara dovoljno daleko da sve ne kolabira u singularitet. Sjajno:

https://threeeyesleft.bandcamp.com/album/legione

Sacred Bull iz Atine (ali u američkoj saveznoj državi Džordžiji) su zanimljiv trio muzičara koji sviraju post metal, sa svim melodičnim i melanholičnim elementima koje ovo podrazumeva, ali i sa velikim naglaskom na težini i ritualnim ritmovima. Ragged Mountain je instrumentalan album hipnotičkih kompozicija koje će zadovoljiti i nežne duše svojim skoro šugejzerskim melodijama, ali i surove hedbengere koji cene grubu igru i zakucavanje:

https://sacredbull.bandcamp.com/album/ragged-mountain

Estonski industrial bend Pedigree postoji od ranih devedesetih i za sebe kaže da će se dopasti publici koja voli Godflessh, The Young Gods, Neurosis, Ministry ili Swans, što je… pa, možda malo preoptimistična izjava. Ne da je njihov novi album, Funeral Child loš, nije uopšte, ali ovde ja najviše čujem The Young Gods od svega nabrojanog. Naravno, ništa negativno u vezi sa tim ali ovo je svakako više „pop“ varijanta industrial metala od onog što ja čujem u svojoj glavi kad se nejmdropuju Godflesh ili Swans. Naravno, pesme kao što je Household Secrets su lepo sklopljene kombinacije kompulzivnog plesnog ritma, glasnih gitara i himničnih refrena tako da se Pedigree imaju čime pohvaliti. Ovo je i lepo producirana ploča i, ako volite The Young Gods, KMFDM i slične radove, svakako treba da proverite Funeral Child.

https://pedigree.bandcamp.com/album/funeral-child

Za još industrial metala tu su SaviourSkin iz Teksasa sa novim albumom za Horror Pain Gore Death Productions. Omnipotence of the Absolute je ploča epskih gitarskih tema i jednostavnih, sporih ritmova, sa vokalom koji ide celim putem od death urlika do himničnih, melodičnih refrena. SaviourSkin svakako imaju u svom zvuku priličnu količinu gothic metal grandioznosti ali mi to u ovom slučaju zaprvo ne smeta. Nekako se sve to srećno uklapa uz srazmerno svedenu ali funkcionalnu produkciju i pesme koje uspelo voze svoj srednji tempo i teški zvuk za efekat hipnotičnosti. Pa još taj zastrašujući omot:

https://hpgd.bandcamp.com/album/omnipotence-of-the-absolute

Hexorcist sa Floride sviraju sirov i bučan old school death metal na demo snimku Bestiarum Vocabulum. Nema ovde mnogo filozofiranja i ove tri pesme su u vrlo sličnom stilu, sa skoro identičnim tempom i glavnim ritmom, ali Hexorcistu to dobro ide i oni iz jednoobraznog pristupa pisanju pesama izvlače taman koliko treba agresije, snage i užitka. Produkcija, za demo, vrlo dobra, svirački odlično. Prija:

https://hexorcist.bandcamp.com/album/bestiarum-vocabulum

Molgah iz Virdžinije su kvalitetan death metal dvojac koji na albumu što se isto zove Molgah tretiraju nikada prijatnu tematiku zlostavljanja dece od strane, pa, starijih. Ovo je, dakle, u nekoj meri i konceptualni album a svakako je ispunjen dobro napisanim pesmama i odličnom svirkom. Iako je u pitanju prvi rad pod ovim imenom, autor sve muzike je Ryan Hall, basista Total Fucking Destruction i čovek koji radi u još mnogo bendova pa je ovo zrela, raznovrsna muzika. Death metak koji ne hvata toliko na agresivnost i žanrovski horor a opet je ispunjen užasom i rifčinama? Dajte, molim:

https://molgah.bandcamp.com/album/molgah

Peruanski Evil Damn i pored imena koje skoro da 100% sugeriše thrash metal, zapravo sviraju lep, razigran death metal. Promotivna kaseta Advance Promo Tape 2020 najavljuje prvi album na Hell’s Headbangers ali Evil Damn su bend koji radi već deceniju i po i iza sebe ima nekoliko izdanja pa je i muzika ovde zrela, zaokružena i odlično odsvirana. Posebno prija produkcija koja nije prebudžena, već, iako skromna, podržava muziku na pravi način dajući joj dimenziju hipnotičnog. Odlična najava za album koji ću rado poslušati:

https://metalisthelaw.bandcamp.com/album/advance-promo-tape-2020

Lepi su i lionski Warside sa svojim prvim EP-jem, The Enemy Inside. Ovo je prilično pravolinijski, nekomplikovan death metal koji voli da ide brzo ali ume i da napravi lepu pauzu za mošing. Solidno producirana, ovo je muzika koja je po mom ukusu već time da prioritizuje brz tempo i žestinu pa iako se Francuzi nešto ne odlikuju superinovativnim rifovima i temama, ovo što sviraju svakako radi dobar posao:

https://warside1.bandcamp.com/album/the-enemy-inside

Kvartet Olympus iz Nanta je našao svoj identitet vezavši se za antički grčki panteon pa tako pored imena benda, prvi album nosi naziv Gods a svaka pesma je nazvana po jednom grčkom božanstvu. Dopadljivo, a muzika je umiven, prijatan povremeno melodičan death metal – sa mrvom blek metal epike – dobre produkcije i epskog zahvata. Nije ovde muzika sad nešto posebno inovativna ali Olympus imaju taman toliko finih rifova i zanatskog i produkcijskog kvaliteta da lepo provuku svoje funkcionalne aranžmane i dobar miks i da se u albumu nesmetano i neobavezno uživa:

https://olympusgods.bandcamp.com/album/gods

(Nope: i ovaj album je u međuvremenu uklonjen. Stej tjund, dodajemo novi link ako se pojavi.)

Kao što se zna, ne marim mnogo za gotski metal, ali ako već mora, onda nek bude ovakav kao što ga sviraju MidnightDate iz mesta Gljivice u Poljskoj. Ovaj kvartet, iako postoji od kraja prošlog veka je tek sada izdao prvi album, Disease of Mutual Hatred, i mada ovde svakako ima romantičnih gotskih harmonija i primereno melodičnih tema, muzika je zapravo velikim delom death metal. I to ne nekakav raskošni, teatralni death metal, već naprotiv, radnički, jednostavan i meni zapravo iznenađujuće simpatičan. Pevanje gitariste Łukasza Maruta sjajno se kombinuje sa klavirima i horovima u pozadini a tvrde, moćne matrice bubnjara Adama Skrzyniarza i sjajne basistkinje Katarzynw Biernat prosto teraju čoveka u kretanje. Naravno, možda se ovo gotskoj publici uopšte ne dopadne, ali mene je prijatno iznenadilo:

https://midnightdate.bandcamp.com/album/disease-of-mutual-hatred

Norveški jednočlani power metal sastav Gaia Epicus ima sedmi album, Seventh Rising i mada ovo ima malčice „kućni“ zvuk – mada je power metal ionako danas muzika koja se masteruje da nema dinamiku pa se album uklapa u ovaj trend – rekao bih da je u pitanju zabavna, solidno napisana ploča brzih, poletnih pesama sa upečatljivim melodijama. Gaia Epicus, u kome je nekada postojao i drugi član ali je poginuo pre deceniju i po, je sada kompletno delo Thomasa Chr. Hansena ali za album je čovek nabavio i bubnjara i drugog gitaristu i ovo je, uz gostovanje Tima „Rippera“ Owensa, vrlo lepa ponuda za ljubitelje oštrijeg power zvuka.

https://gaiaepicus.bandcamp.com/album/seventh-rising

Beogradski Rain Delay izbacio je svoj šesti album, This Time Next Year i mada većina muzike na njemu nije po mom ukusu, bend se svakako pokazuje u vrlo robusnoj formi. Ova kombinacija melodičnije/ gotske doom svirke, metalcorea pa i sasvim „nemetalskih“ tema (The Grand Summer) je sigurno napisana i odsvirana i mada strogo gledano nije stilski ujednačena, bend uspeva da sve što ovde nudi učini svojim. Kvalitetno:

https://raindelaybg.bandcamp.com/album/this-time-next-year

Generalno ne volim ni simfonijski, popi metal, ali tajvanski Crescent Lament ima šarma na svom trećem albumu, 噤夢 Land of Lost Voices u kome su mi nabudžene distorzirane gitare maltene višak jer folk teme na tradicionalnim instrumentima i nežni sopran pevačice Muer Chou odrađuju najveći deo posla. Nije ovo muzika za mene, ali kako Crescent Lament operišu u istoj sferi kao Nightwish – dakle, visoki kič sa folk elementima – verujem da će se dopasti istoj publici:

https://crescentlament.bandcamp.com/album/land-of-lost-voices

Ni vranjski Mud Factory nisu nužno po mom ukusu sa svojim gruverskim metalom, ali ovaj bend ima jak kvalitet. Pobednici Zaječarske Gitarijade iz 2013. godine, momci su, evo, tek sada dobacili do prvog albuma, The Sins of Our Fathers, ali ovo je, makar, vrlo uverljiva ponuda. Bend, da bude jasno, meša groove i death metal pa je svakako bliži mojim interesovanjima nego što bi se na prvi pogled reklo i ovde ima mnogo granitno čvrstih rifova, napetih atmosfera, blastbita i brutalnog pevanja. Plus, izuzetno adekvatna produkcija (album je u Švedskoj miksovao njihov poznati metal producent, a i gitarista Dream Evil, Fredrik Nordström) i nije neko čudo da ovaj album ima i podršku Wacken fondacije. Veoma, veoma dobro.

https://mudfactory.bandcamp.com/album/the-sins-of-our-fathers

Rusi Hellbomb, pak, JESU po mom ukusu i njihov EP, Noise Worship Propaganda je fin primer za to kako bend meša blackened thrash metal i hardkor pank za jednu eksplozivnu i zabavnu smešu. Ovo je buntovna, energična muzika koja voli trešersku izražajnost ali uživa u mračnim, blekmetalskim rifovima, koja ide brzo i poziva na šutku sve vreme. Odlično:

https://hellbomb.bandcamp.com/album/noise-worship-propaganda

Teško je ne simpatisati snimak na kome je pored gitara i bubnjeva ravnopravan instrument i motorna testera. Slovenački duo Bandit ima svoj prvi EP, Metal Infantry i ovo je (blago „blackened“) starinski speed-thrash format sa puno, eh, testerišućh rifova, jakim tempom i razularenim solažama. Ljudi sviraju dobro a malčice garažni zvuk samo doprinosi tom old school ugođaju. Prijatno:

https://banditthrash.bandcamp.com/album/metal-infantry

Metal on Metal Records su objavili nekoliko novih albuma 31. Oktobra ali ih nisu puštali da se celi strimuju sa Bandcampa, pa evo tek sada prvog od njih. Radi se o teksaškom bendu Ignitor i njihovom već sedmom albumu, The Golden Age of Black Magick. Ignitor su iskusno preduzeće i kvalitetni muzičari pa je i ovo album izuzetno dobrog metala u NWOBHM stilu, sa dobro napisanim pesmama, napaljivim rifovima, odličnom produkcijom i vrhunskom izvedbom. Metal on Metal Records su svakako jedan od najboljih izdavača tog klasičnog/ NWOBHM stila na svetu u ovom trenutku pa iako ove godine nisu imali nogo novih izdanja, kvalitet je i dalje neupitan. Odlično:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/ignitor-the-golden-age-of-black-magick

Drugi u Metal on Metal seriji je prvenac portugalskih Hellspike, album speed metal svirke pod nazivom Lords of War. Hellspike su mladi, napaljeni, oštri i neizbrušeni i mada ne donose praktično ništa novo žanru koji sviraju (dobro, imaju povremene „blackened“ ispade ako se to računa), oni svakako sviraju dovoljno dobro i imaju povremene pamtljive teme da budu u plusu. Aranžmani su prilično nabacani, kao da se dodavalo sve što im padne na pamet, ali prijatno je.

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/hellspike-lords-of-war

Minhenski Viper Queen sviraju ’80s glam klasiku i njihov debi EP, Surrender To The Bite je onako, urbani, rokerski ali sleazy zvuk na tragu „hair metal“ trenda osamdesetih, sa iskrenom ljubavlju prema ovakvom izrazu. Nekome će to svakako biti grozno ali ako ima iskrenih ljubitelja rani(ji)h Motley Crue i sličnih bendova sa holivudske scene, Viper Queen su puni rifova i refrena i stava:

https://viperqueenofficial.bandcamp.com/album/surrender-to-the-bite

Ništa kao malo kosmičkog brutalnog slema za hladne i pandemijske decembarske dane. Izdavač Brutal Mind iz Džakarte koji u svoje pulene ubraja takve elitne projekte poput Guttural Slug i Agonal Breathing je izbacio split album četiri benda, nazvan Heinous Interstellar Malformations. Četiri ekipe koje ovde sviraju (Gerogot, Gravitational Distortion, Facelift Deformation, Virulent Excision) sve sviraju vrlo kvalitetan, dobro produciran slamming death metal i ovde nema sobnih eksperimenata niti klinačke fascinacije bukom. Ako slem ima svoju sofisticiranu formu ova četiri benda je dosežu ovim izdanjem, svako dajući po dve pesme vrhunskih rifova, zabadačkog, agresivnog ritma, izuzetno dubokih grlenih vokala i gruva koji se dobro uklapa uz atmosferu nepoznatog i kosmičke pretnje. Sve preporuke:

https://virulentexcision.bandcamp.com/album/heinous-interstellar-malformations-split

Brutal Mind imaju još jedno izdanje ove nedelje, drugi album tajvansko-američkog projekta Umbilical Asphyxia a pod naslovom Viremic Presence of Geostygmatic Pestilence. Larry Wang i Clayton Meade su dvojica iskusnih i veoma uposlenih slamming death metal autora pa je i ovo album u vrlo prepoznatljivom stilu, muzika tvrdih rifova koji gotovo da nemaju ton već samo oštre uglove, dehumanizovanih aranžmana sa neljudskim grlenim vokalima i paklenim ritmičkim zakucavanjem. Ono što je za ovaj album osobeno je da je u pitanju očigledno konceptualna ploča bazirana na igri Final Fantasy VII pa tako prva pesma i sadrži slam-varijaciju na kultnu temu Nobuoa Uematsua koja igru otvara, a ostale pesme imaju semplove i druge reference na igru. Ovo je svejedno vrlo hermetično i ne spada u „zabavnije“ krilo slema a da opet drži pažnju tokom solidnih četrdesetak minuta:

https://brutalmind.bandcamp.com/album/viremic-presence-of-geostygmatic-pestilence

Za treće izdanje Brutal Minda iz ove nedelje poslužio je debi album benda Sufism iz rodne Indonezije, a koji se zove Republik Rakyat Jelata. Uprkos imenu vezanom za islamski misticizam, Sufism se prevashodno bave diskusijom nacionalnog identiteta i sociopolitičkim ambijentom u delu zemlje gde bend živi (naslov albuma bi se mogao prevesti kao „Republika običnih ljudi“) a muzika je brutalni ali suptilni death metal koji, ako mi se dopusti, po dinamici i razigranosti mene dosta podseća na odlični Cannabies, a koji su takođe sa Zapadne Jave. Nije ovo mnogo, jelte, „fensi“ sa svojim insistiranjem na hromatskom programu i brzini ali meni se dopada:

https://brutalmind.bandcamp.com/album/republik-rakyat-jelata

I kao nekakav snek nek posluži singlić D.N.R. benda Tactosa sa Floride koji nudi vrlo svedenu verziju slamcorea sa dve pesme koje zajedno traju manje od četiri minuta. No, ovo je odlično producirano, odsvirano pa i napisano i, uz vrlo dobar ženski vokal, obećava dosta:

https://tactosa.bandcamp.com/album/d-n-r-2

Kosmos i death metal se spajaju i u muzici ruskih Dig Me No Grave čiji treći album, Under the Pyramids baštini lavkraftovsku filozofiju i jedan prijatan, zdrav zvuk. Dig Me No Grave nisu siledžije i mada je njihov death metal primereno čvrst, pun jakih rifova, dubokih vokala i neumoljivih ritmova, njegove primarne odlike su atmosfera i gruv koji ne nestaju čak ni kada se svira brzo. Pesma kao što je Moruss Templaris, recimo, demonstrira da se i sa različitim ritmom i tempom zapravo može napraviti konzistentno preteća atmosfera kada se naglašavaju rifovi. Lepo.

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/under-the-pyramids

Portugalci Skinning nisu preterano okrenuti kosmosu ali njihov treći album, Homicidal Experimentations donosi solidnu brutal death metal ponudu. Bend svira vrlo dobro i ima čistu produkciju mada valja primetiti i da im je zvuk prilično monoton, zahvaljujući miksu i masteringu koji sve zaravnjuju pa skoro da nema veze koji se ritam svira. No, dobro, Skinning demonstriraju svirački kvalitet pa iako njihov brutal death ne puca od originalnosti, valjano je to:

https://larvaerec.bandcamp.com/album/skinning-homicidal-experimentations

Jonny Pettersson je prošle nedelje imao zapažen album sa projektom Heads for the Dead a ove dobijamo i novi, peti album njegovog dugovečnog death metal (naravno) projekta Wombbath, naslovljen Tales of Madness. Peti album, a koji pada na tridesetogodišnjicu rada ekipe sadrži i sve četiri pesme sa legendarnog prvog demo snimka benda iz 1990. godine, Brutal Mights, ponovo snimljene, pa je ovo jedan lep kamen-međaš u karijeri sastava. Album ima i četiri druge pesme koje demonstriraju sazrevanje koje je bend prošao za tri decenije ali i to da ovo sazrevanje nije donelo umekšavanje zvuka, naprotiv. Ovo je pedigriran, težak, tvrd švedski death metal prepoznatljivog zvuka i senzbiliteta namenjen hardkor ljubiteljima a koji nikako neće biti razočarani:

https://wombbathdeath.bandcamp.com/album/tales-of-madness-death-metal

Prošle nedelje je Unique Leader izdao novi (i poslednji) Deeds of Flesh a sada njihov bubnjar, Darren Cesca ima treći album svog solo projekta Pillory za istu firmu. I ovo se meni, zapravo, dopada više od Deeds of Flesh. Scourge upon Humanity je razjarena ploča tehničkog, brutalnog death metala sa kompozicijama koje uživaju u disonanci i neparnim ritmovima kako se i očekuje ali koje imaju promišljene aranžmane što i u povremeno skoro totalnom haosu na koji Cescino komponovanje liči uspevaju da sačuvaju jednu jasnu liniju za koji se slušalac uhvati i ona ga vodi napred. Scourge upon Humanity ima komprimovan ali funkcionalan zvuk koji dopušta da se čuju neprebrojne bravure što ih Cesca izvodi a da opet nije PREVIŠE opterećujući za uho. Meni je ovaj album kao da ste uzeli Meshuggah od pre dve i po decenije i napili ih metamfetaminima i rakištinom tokom noći u kojoj ste im puštali samo Koltrejna pa ih pustili u studio. Hoću reći, ovo je sjajno.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/scourge-upon-humanity

Četvrti album španskih veterana Dormanth, nazvan Complete Downfall mi je došao kao dobro podsećanje zašto ne volim melodični death metal, ali i da ne treba svoje standarde da nužno namećem drugima. Ovo je odlično producirana, dobrozvučeća ploča melodičnih, pamtljivih tema i jednog ubedljivog, epskog stava. Sad, što se meni ne dopadaju ni te melodije ni aranžmani koji su prepuni opštih mesta, sve u radio-friendly srednjem tempu, to je više moj lični problem. Ako volite melodeath koji je zaista bliži propisnm heavy metalu nego metalcoreu, Dormanth su verovatno okej izbor:

https://dormanth.bandcamp.com/album/complete-downfall

Beatdown nešto dobro uspeva pred kraj godine. Ne da sam ja neki ljubitelj ovog krosover podžanra, ali duo Two-Piece sa Floride na svom debi albumu Learn Ur Place sviraju baš dobro. Naravno, ovde ima gangsterskog poziranja, ali Two-Piece sviraju majstorski i imaju sluha za odlične slemove koji čine jedno 50% muzike. Bend svoju muziku krštava imenom „Dirty South Beatdown from the Florida Swamps“ ali kogod voli slamming beatdown i slemove generalno, treba ovo da posluša jer je odlično producirano i snažno:

https://two-piece.bandcamp.com/album/learn-ur-place

Contrived iz Pitsburga nisu baš beatdown ali su mu dosta blizu, mešajući hardcore i death metal na svom EP-ju Denounce Humanity. Nisam uobičajeno zainteresovan za ovakvu muziku ali Contrived imaju odličnu produkciju i dobro sviraju i mislim da će se dopasti ljubiteljima klasičnog metaliziranog moshcore zvuka:

https://contrived.bandcamp.com/album/denounce-humanity

Yaldabaoth uz Sjeverne Karoline je zanimljiv solo projekat Dustina Outena nekada iz benda Pig Mountain a koji meša sludge, melodičniji (ali jako distorzirani) post-rok pa i malo black metal elemenata. EP Disrepair ima pet emotivnih i izražajnih pesama koje su, iako sirove i, jelte, tr00, zapravo veoma dobro sklopljene i snimljene, tako da ovo ne spada u uobičajenu „kućnu“ metal ponudu i s pravom stremi nečem višem.

https://yaldabaoth704.bandcamp.com/album/disrepair

Ser Tormenta je argentinski post-metal duo i njihov EP, Abismos de un eterno comienzo, iako nije nešto specijalno inovativan, mi je prijao jednog od ovih tmurnih jutara. Četiri pesme melanholije ali i rifova, možda mi je sve to lepo leglo zbog pevanja na Španskom? Prijatno:

https://sertormenta.bandcamp.com/album/abismos-de-un-eterno-comienzo

Lions Pride (da, bez apostrofa), je briselski bend još iz ranih osamdesetih. Snimili su jedan album 1984. godine pa još jedan 2018. i sada imaju živi album, The Return Of The Pride. I ovo je, baš onako, kao iz osamdesetih a sa dahom sedamdesetih. Ako ste voleli klasičan heavy metal, sve između UFO, Whitesnake i Riblje čorbe, onda su Lions Pride bend za vas. Ovo jeste staromodno ali je iskreno i ima jedan nezamenljiv nostalgični prizvuk i meni je simpatično:

https://lionspride.bandcamp.com/album/the-return-of-the-pride

Čileanci Emboscada su odlični na svom demo snimku Renacer, svirajući vrlo dobro formatiran NWOBHM zvuk, visokog tempa, brijućih rifova i upečatljivog pevanja na Španskom. Ovo prelazi i u speed metal teritoriju ali Emboscada vidno forsiraju gitarske harmonije nalik na britansko zlatno doba pa naglašavam da nije u pitanju nekakav sirov, neizbrušen izraz, naprotiv. Čak je i produkcija ovog snimka veoma dobra pa se nadam da je nazvan „demom“ samo zato što bend sprema album koji će biti još boljeg zvuka. Najjače preporuke:

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/renacer

Generalno po defaultu preskačem sve grindcore bendove koji su tematski vezani za anime/ moe estetiku jer 1) nemam pedofilskih/ hebefilskih sklonosti i 2) većini je muzika nemaštovit „kompjuterski“ blurtcore u kome ima više anime semplova nego svirke a i svirka je samo blastbit i nerazaznatljiva buka preko njega. Ovo objašnjavam jer sam zbog toga i preskočio prvi album jednočlanog kalifornijskog projekta Houkago Grind Time kad je izašao pre malo više od mesec dana. No, neki me đavo natera da kliknem sada kada je album reizdao poljski Selfmadegod i, pa, Bakyunsified (Moe to the Gore) je zapravo solidna grindcore/ gore ploča. Andrew Lee iz Ripped to Shreds svira vrlo dobro, ima kvalitetnu produkciju i ovo su dobro napisane grind pesme u kojima se čuju lepi rifovi, tempo je kvalitetan a izvedba je na visokom nivou sa odličnim Leejevim vokalima. Promakne tu poneki sempl, nije da nije, ali Lee je svakako prevashodno zainteresovan za svirku i dobronamerno omažiranje Moe estetike radije nego za fetišizaciju koju rade kolege diljem cybergrind interneta. Preporuke:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/bakyunsified-moe-to-the-gore

Grayceon su progresivni trio iz San Franciska sa postavom gde pored bubnjara i gitariste imamo i ženu koja ne svira bas-gitaru nego – violončelo. Muzika benda je generalno konstruisana oko ove ideje pa su i pesme tvrđi progresivni rok/ metal sa naklonom ka kamernoj muzici. No, Grayceon nisu „tih“ bend bez obzira što im muzika ima veliki dinamički raspon i dosta kamernih delova. Naprotiv, ovde ima mnogo vrlo glasne, propisne metal svirke, a što sa odličnim pevanjem čelistkinje Jackie Perez Gratz daje izuzetno upečatljiv kombo. Mothers Weavers Vultures je peti album ove ekipe i odlično mesto da se uskoči na kompoziciju:

https://grayceon.bandcamp.com/album/mothers-weavers-vultures

Za kraj: Briton Rites iz Kentakija su izuzetni na svom drugom albumu, Occulte Fantastique. S obzirom da je između prvog i drugog albuma prošla čitava decenija, jasno je da je bend ovo radio pažljivo i sistematično a kako se radi o ekipi zrelih i iskusnih muzičara, Occulte Fantastique je baš onako, ploča-događaj, album za sladokusce i ljude koji vole da čuju metal koji se drži žanra ali unutar njega ima masu svežih rešenja i pristupa. Briton Rites u suštini uzimaju okultni doom metal kao osnovu ali njihova muzika je brža i dinamičnija nego što bi doom podrazumevao, sa vrlo dobro odmerenom kombinacijom klasičnog heavy pristupa i tog okultnog rada. Pesme su poduže mada ne opsceno dugačke i mada je bend naštimovan nisko i ima težak zvuk, muzika ima lepu dinamiku. Pevanje Phila Swansona svakako je nešto što čovek prvo primeti i – da bude jasno – može biti i nešto što će odbiti deo slušalaca jer ovaj kultni doom vokalista ima osobenu boju glasa i daleko je od „heavy“ klasike. Meni njegov glas sjajno leži sa svim svojim osobenostima i nesavršenostima, a muzika koju ostatak benda proizvodi je živa, zabavna i sveža pa i 55 minuta ove ploče lepo proleti. Odlično:

https://britonrites.bandcamp.com/album/occulte-fantastique

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 5-12-2020

Ne znam kako vi, ali kad mi nestane vode u Petak uveče i i dalje je nemam u Subotu u dva popodne osećam se baš zlo. Kakva sreća, onda, da sledi pregled muzike zla i naopakog, odnosno najzanimljivijih metal izdanja koja sam čuo u protekloj nedelji.

Prvi je blek metal, pa još iz Amerike, pa kuda to ide ovaj svet, 2020. godina je promenila baš sva pravila! Deveneror je duo studijskog tipa iz Severne Karoline čiji je drugi album, Malleus Philosophorum („Fosforni malj“? Ako ovo nije najkulje metalsko ime albuma ove nedelje neka me odmah pregazi tramvaj!) (Edit: kako kolega Pažin u komentaru ukazuje – moja kratkovidost dostiže epske razmere jer je ovo očigledno Malj za filozofe a ne Fosforni malj. Zahvaljujemo se!) sav u okultnom i magijskom, ali je i muzički izvrstan. Deveneror ne rade stvari dramatično drugačije od američke sabraće i sasestara, ovo jeste atmosferično i onako, opojno, ali je i odlično, živo producirano (slušajte tu mekanu, toplu a masivnu basčinu koja nosi pesme) i pesme su odlično napisane da se kapitalizuje na atmosferi. Deveneror znaju kako da sagrade narativ, da napetost pojačavaju dok ne dođe do priželjkivane eksplozije i, kad sviraju brzo, to zvuči urnebesno dobro. Odličan album:

https://vargheistrecords.bandcamp.com/album/deveneror-malleus-philosophorum

https://deveneror.bandcamp.com/album/malleus-philosophorum

Švedski duo Svartghast vrlo ubedljiv na svom debi albumu, Perdition koji reinkarnira simfonijski blek metal sa kraja devedesetih u prilično solidnoj formi. Ne da je ovo sad kao neka moja najomiljenija muzika svih vremena, ali simpatična je ovo pompa i iako ću radije slušati Setherial (u kome je     Göran Setitus i svirao više od decenije) nego Dimmu Borgir na koji Svartghast pomalo podseća, ovo je svakako superprofi uradak, sa solidnom produkcijom i dobro pogođenim žanrovskim rukopisom:

https://dusktone.bandcamp.com/album/perdition

Debi album norveških Varde, nazvan Fedraminne je sjajan. Ovaj trio bradatih muzičara svoju kombinaciju blek metala sa folklornim motivima i ispitivanjem nasleđa formatira kroz dugačke pesme srednjeg i sporijeg tempa koje, za razliku od većine blek metala folklorne provijencije, ne pate od viška drame i teatra već se zadovoljavaju jednom odmerenom, dostojanstvenom eksploracijom narodnih motiva. Ima ovde i bržih komada (Forbundet, recimo), ali Varde nisu agresivan bend i njihova muzika ne treba da šokira i zgrozi. Ovo je, kako rekoh, odmerena, dostojanstvena muzika koja i sam blek metal tretira kao deo folklora – što on danas praktično i jeste – i organski ga spaja sa nekim klasičnijim narodnim izrazom. Izvrsno:

https://vardeband.bandcamp.com/album/fedraminne

Sa imenom kao što je Goat Vomit Noise, neće vas iznenaditi da je ovaj trio iz Ankone na liniji sirovog, satanističkog blek metala ali će vas možda iznenaditi da njihov novi album, Wrong Side Discipline zapravo sadrži artikulisanu, pa i disciplinovanu, solidno produciranu muziku. Ovo nije blek-metal-kao-buka već blek metal koji svoju bestilajnost predstavlja na uzdržanije, umetničkije načine. Prijatna ploča:

https://goatvomitnoise1.bandcamp.com/album/wrong-side-discipline

Jeste iz prošle nedelje ali vredi da se istakne: jednočlani ukrajinski blek metal projekat Ieschure ima novi EP, Phantoms Of God i Lilita Arndt koja ovo sve pravi je, pa, odlična. Ovo je bučan, avangardan ali vrlo fokusiran, ličan blek metal koji ne upada u uobičajene lo-fi klopke spremne za slične projekte, sa kompozicijama koje se ne drže klasičnih aranžmana ali nisu ni neusmereni, pogubljeni eksperimentalni poluproizvodi. Žena je vrlo kreativna, vrlo talentovana i ovo je blek metal sa jakim ličnim pečatom koji iz sve snage podržavam:

https://ieschure.bandcamp.com/album/phantoms-of-god

Pompezan i melodičan blek metal stiže nam iz Madrida na prvom EP-ju dua Razak. Eclipse je ploča sa pet pesama koje imaju mnogo teatralnog u sebi, uz koje se provuče i dosta obrednog i to je vrlo simpatično. Ovaj bend sebe vidi negde na granci blek metala i death metala ali sa mističnim, okultnim elementima koji su svakako bliži blek metal delu spektra. Pesme su intrigantno napisane, svaka sa svojim identitetom i idejama i kao paket ovo je maltene pozorišna predstava spravljena samo u domenu zvuka. Vrlo zanimljiv EP:

https://razak.bandcamp.com/album/eclipse-ep

The Curse je split EP dva srpska blek metal benda a izašao za takođe srpski NAV Records. Simpatičan, underground i lo-fi zvuk dobijamo od pančevačkog jednočlanog Paganus Diabolous dok Strahor iz Lebana iako ni sami nemaju neku preskupu produkciju, nude nešto kompleksniji i glamurozniji blek metal. Nije originalno, nije skupo, nije inovativno, ali je autentično i meni to lepo leži:

https://navrecords.bandcamp.com/album/the-curse

Conjuring Subterranean Vortex je pak split album bendova iz njemačke. Hadopelagyal su mračan, podzemni black/ death metal bez ikakve primisli da prave „komercijalnu“ ili makar „popularnu“ muziku. Ovo je hermetično, ali žestoko i iskreno. Thorybos su u sličnom čamcu sa malčice većim naklonom čistom black metalu i pesmama koje su za nijansu više monotone. Prijatno onima koji vole da im ne bude mnogo prijatno:

https://hadopelagyal.bandcamp.com/album/conjuring-subterranean-vortex-split-with-thorybos

Treći split EP u ovoj miniseriji je između dva sicilijanska benda: Lich i Ossario. Solidno producirano dobro odsvirano i onako, energično, negde između blek metala i crustpunka, ovo izdanje mi je prijalo:

https://freshoutbreak.bandcamp.com/album/split-2

Echushkya je jednočlani atmosferični blek metal projekat iz, da proverim, Ohaja i posle jednog demo-snimka, jednog albuma i jednog EP-ja na red je došlo objavljivanje – kompilacije? Oh, well, život je kratak, a ovo je zapravo na gomilu sabran taj demo i taj album, pa je Earth and Sea zapravo fina ponuda od deset pesama gde su dve sasvim nove. Andrew Lampe koji sve ovo piše i svira pravi zapravo lepu, hermetičnu ali prijatnu, ličnu muziku koja se ne gubi u nekakvim meditacijama ali jeste na njima zasnovana. Lepo je to odmereno, sa pažnjom da se napiše i neka pamtljiva tema, producirano skromno ali prikladno i meni je vrlo prijalo:

https://echushkya.bandcamp.com/album/earth-and-sea

Denverski Boor su svoj EP, Sentenced to Flesh izdali krajem prošle nedelje ali simpatičan je i vredi da se čuje. To jest ako volite sirov, mračan black-death metal koji ima dosta razrađene rifove i srazmerno složene aranžmane ispod svoje brutalističke, divljačke krinke. Meni se dopada kako su Boor maštoviti i taj lepi spoj bestijalne estetike i razrađenijih kompozicija. Odlična svirka, takođe:

https://boor.bandcamp.com/album/sentenced-to-flesh

Njujorški Hierarchy za šesnaest godina postojanja nije izdao pravi album (ali jeste imao nekoliko živih ploča). To se sada menja i eponimni prvi studijski album zvanično stiže u Januaru ali je već ceo na Bandcampu. Hierarchy sviraju stamen, čvrst black-death metal i ovih trinaest pesama, nastajalih tokom prošle decenije i po su satanističke, besne ali i vojnički disciplinovane. Dobra produkcija i mada Hierarchy teško da probijaju nekakve granice u žanru, ovo je vrlo prijatno za slušanje ako volite blek metal i ’90s death metal:

https://hierarchyband666.bandcamp.com/album/hierarchy

Uggligr je, priznaćete, sjajno ime za blek metal bend. Ovaj dolazi iz Norveške i debi album, isto nazvan Uggligr je baš onako, odstojali, fino sazreli skandinavski blek metal, sav u ledu i besu, ali dostojanstven i posvećen stazi s leve strane. Kad imate pesmu Satan Lives In Me, to može da zvuči kao da se malo i sprdate ali iako ova pesma blago naginje ka black-thrash delu spektra, nisu Uggligr nikakva spadala i njihova muzika je iskrena, poštena, ubeđena. Produkcija je srazmerno jeftina ali zvuk je zapravo odličan i dinamičan i ovo je prvenac baš po mojoj meri:

https://uggligr.bandcamp.com/album/uggligr

Omiljeni belgijski metal-pregalac Déhà nas je ove nedelje obradovao albumom Contrasts II isprva zamišljenim da izađe kao novo izdanje projekta Imber Luminis ali kako je u međuvremenu Imber Luminis avanzovao sa jednočlanog projekta u status pravog benda, prolifični autor je odlučio da ovaj album objavi pod svojim imenom. Déhà, kad poželi, piše jako dobar atmosferični blek metal pa je i Contrasts II nežna, hipnotička ploča lepo snimljenog, monotonog i istovremeno ekspresivnog blackgaze zvuka. Nemam ja baš MNOGO strpljenja za ovakve stvari, ali Déhà je vrlo kvalitetan i Contrasts II mi prija:

https://deha.bandcamp.com/album/contrasts-ii

Bečki Narzissus mi se dopao još letos na prvom EP-ju, kada se doduše zvao samo Narziss, a novi EP, Akt II: Fall je odličan, vrlo srčan, vrlo ekspresivan blek metal sa dosta melodije i emocija ali čvrst, žestok, baš po mojoj meri. MK, koji svira i radi sve drugo u ovom bendu napreduje gigantskim koracima i jedva čekam da snimi album:

https://narzissus.bandcamp.com/album/akt-ii-fall

Old Growth iz Njemačke za sebe kažu da su „Woodland Black Metal“ i, bez sumnje, debi album Mossweaver je inspirisan šumama, samoćom i meditacijom u prirodi itd. Ali svakako treba naglasiti da je ovo veoma „post“ muzika sa, istina je, vrištanjem i čukanjem, ali je istina i da je Mossweaver naglašeno blackgaze ploča sa tužnim, melanholičnim harmonijama i da ovde ne treba očekivati tradicionalniji „metalski“ program. Ne da tu ima nečeg lošeg, post-blek metal/ blackgaze su legitimisani žanrovi i mada za mene Old Growth ipak iziskuju prevelik napor da se presluša 53 minuta sjete i emo-kontemplacije, ko voli ovakav zvuk može da se poraduje vrlo pažljivo pravljenom albumu, Pritom, daunloud se prodaje za koliko ponudite:

https://oldgrowthblackmetal.bandcamp.com/releases

https://bandcamp.supremechaos.de/album/mossweaver

Kultni ukrajinski blek metalci Shadows Ground postoje od kraja devedesetih a na albumu Wanderer – njihovom šestom – bubnjeve svira Gionata Potenti iz Blut Aus Nord (i još milijun bendova) pa to sve sugeriše pedigre i kvalitet. I to i dobijamo. Wanderer je izuzetno zreo primerak ukrajinskog/ slovenskog blek metala sa lepom atmosferom i emocionalnim nabojem ali na onaj, barem meni, prijatan način gde se sve to temperira jednom uzdržanošću, hladnoćom, dostojanstvenim odmakom. Šest pesama na ovom albumu su dugačke, oštre ali suštinski meditativne bez mnogo promena dinamike i tempa unutar jednog komada, sa produkcijom koja deakcentuje dinamiku ali naglašava interesantne melodijske teme. Lepo:

https://shadowsgroundofficial.bandcamp.com/album/wanderer

Isti izdavač, njemački Schattenkult Produktionen izdao je i drugi album čileanskih Funeralis, a pod naslovom Gateways to Esoteric Light. Kako i ime sugeriše, kvartet iz Santjaga ovde istražuje te neke, jelte, ezoterične teme a kroz muziku koja je misteriozna i atmosferična ali energična i opasna. Čileanski i južnoamerički blek metal generalno u poslednje vreme kao da se malko vraća korenima i većina onoga što čujem spada u „raw“ kategoriju, često sa veoma lo-fi snimcima, ali Funeralis nisu iz ove ekipe, njihova je muzika razrađena i napisana da iskoristi duža trajanja pesama za složenije, maštovite aranžmane (desetominutna From the Ashes the Phoenix Flames Rises je, reći ću to, remek-delo), a produkcija iako ne „skupa“ je adekvatna za mračni, ezoterični ton koji bend traži. Đavo ne samo da ima sve najbolje melodije nego i sve najbolje albume, Đavo ga odneo:

https://funeralis616.bandcamp.com/album/getaways-to-esoteric-light-lp-2020

https://schattenkultproduktionen.bandcamp.com/album/funeralis-chl-gateways-to-esoteric-light

Gjendød iz Trondhajma se ne zamaraju ezoterijom i atmosferom, njihov treći album, Angrep je 28 minuta brutalnog old school prebijanja, testerišućih rifčina i bubnjarske torture, sa sve krvoločnim urlicima bubnjara KK (gitarista/ basista se zove K i obojica vole da se slikaju prekriveni – nadam se lažnom – krvlju). Angrep zvuči spontano i živo, pogotovo sa produkcijom koja asocira na malo bolji podrum ali pesme, iako estetski sirove i nemilosrdne, zapravo su minuciozno napisane sa nekim od najboljih harmonskih eksperimenata koje ćete čuti ove nedelje (slušajte bizarne gitare na I et hus uten speil). Naravno, s obzirom da je sve svirano u blastbitu i da je album maltene ceo istog tempa, nije ovo za svakoga, ali ovako kratko, brutalno i kreativno spakovati dobar norveški blek metal umeju samo majstori:

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/angrep

Belgija je ove godine dala nekoliko vanserijsih metal albuma, a prvenac trija Serpents Oath, Nihil kao da žudi da se upiše na ovu listu. Ovo je kvalitetan, atmosferičan ali žestok i tvrd blek metal novije škole ali bez „post“ stremljenja, uredno posvećen surovosti i agresiji, možda sa jednim vidnim naklonom ka švedskoj školi. Iako ploča ima 12 pesama, zapravo traje svega 36 minuta jer su gomila komada samo ukusni i kratki interludiji pa je ono što je glavno – atmosferičan, agresivan blek metal –svakako u centru pažnje:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/nihil

Isti izdavač, nizozemski Soulseller Records ima i debi EP finskih Sarvekas. Nazvan Of Atavistic Fury & Visions ovo je izvrstan početni plotun za dvojicu bradatih, namršetnih mladića, sa melodičnim, tradiciji naklonjenim temama i vrlo sigurnim, agresivnim izvedbama. Finski blek metal je već godinama u usponu i Sarvekas su bez sumnje još jedno podsećanje da je ova scena nezaobilazna u ovom trenutku naše povjesne zbiljnosti. Žestoko a osećajno, agresivno a suptilno, Of Atavistic Fury & Visions je obavezna lektira:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/of-atavistic-fury-visions

Za ovonedeljni het-trik, Soulseller Records su se potrudili pa su izbacili i treći album norveških The Deviant. Rotting Dreams of Carrion deluje kao da je u nekoj meri konceptualni album a Norvežani na njemu sviraju vrlo epski, vrlo prijemčiv black-death metal upečatljivih tema i izvrsne izvedbe. Ovo je album koji počinje pesmama o nuklearnoj apokalipsi pa je tu i primereno brz, nemilosrdan i žestok, ali nikada ne zaboravljajući melodije, no u nastavku ploča više naginje nekom srednjem tempu i atmosferi pretnje, ubacujući veću meru death metal sastojaka u mešavinu. Lepo:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/rotting-dreams-of-carrion

Da ne zaboravimo poljsku ponudu, ove nedelje imamo treći album sastava Lęk. Lęk  su kao i mnoga poljska braća & sestre (ali mostly braća) bend koji voli melodiju i atmosferu ali ne zaboravlja na propisan blek metalski fundus pa je Sennych sploty smutków minuciozna ploča lepih, slatkih melodija sviranih preko tvrde osnove. Lepo to, duševno zvuči i Lęk imaju i dobar miks. Albuma, nažalost nema na Bandcampu u slobodnoj prodaji jer izdavač i bend imaju problem sa Paypalom pa daju kod za daunloud tek ako kupite fizičko izdanje, ali se ovo može čuti na JuTjubu:

Hellrot iz Tihuane su jednočlani bend koji, u skladu sa nazivom novog demo snimka – Satan’s Rock n’ Roll – svira vrlo rokerski blackened speed metal. Ovo je dakle, ubrzani Motorhead sa blek metal vokalima? Oh, pa skoro da jeste. Ima mnogo boljih bendova u istom žanru – Hellripper svakako pada na pamet – ali Hellrot ima svog šarma. Pesme jesu malo duže nego što možda treba i produkcija je dosta jeftina, ali ovo se drži sa prave strane lo-fi ograde:

https://hellrot.bandcamp.com/album/satans-rock-n-roll

Veoma sam uživao u EP-ju Kill the Plague kojim je meksički Green Mantis započeo svoju blackened thrash karijeru, a onda sam shvatio da je odlično pevanje (i sjajan miks) delo Vladimira Uzelca, čoveka koga unaokolo ionako stalno hvalim za All My Sins, Terrorhammer i mnoge druge izvrsne black-thrash-speed projekte. Svu muziku u Green Mantis je napisao i odsvirao Meksikanac Rodo Insaniac, jedna gotivna pankerčina i ovo je izvanredan prvi diskografski poduhvat za interkontinentalnu ekipu. Sjajni rifovi, odličan zvuk i vrhunsko pevanje za vrhunski užitak:

https://greenmantis.bandcamp.com/album/kill-the-plague-ep

Idemo sad lagano na stoner, dum, psihodeliju… Across Tundras su objavili zanimljivu kolekciju starih snimaka, Selected Sonic Rituals ~ Volume 3  a gde su retki i izgubljeni snimci sa izdanja koja su danas nenabavljiva (i nenavabljiva). S obzirom da i ovo izlazi u svega 33 primerka, rezana i pakovana ručno, pričamo o kolekcionarskom izdanju u najavi. Elem, naravno, kolekciju možete daunloudovati i kao MP3, za koliko god para hoćete, a ona će vam dati tu već oprobanu kombinaciju psihodelije i stondirane Amerikane koju ovaj bend iz Tenesija provlači. Dugačke pesme, garažna produkcija i mnogo lepog duha na ovoj kolekciji:

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/selected-sonic-rituals-volume-3

Danski Wokeh na svom debi albumu, Where Ancients Tread prže dopadljiv blackened doom-death metal, ako mogu tako da ih opišem. Ovo je muzika koje je uglavnom sporijeg tempa ali sa ozbiljnim metalskim rifovima i teatralnom komponentom koje dolaze iz death i blek metala redom. Bend ne komplikuje sa aranžmanima i vrlo brzo ulazi u hipnotički gruv koji se pojnavlja i slušaoca nosi kao na kakvom talasu očajanja. Dobra, sirova ali pristala produkcija i kvalitetna svirka.

https://wokeh.bandcamp.com/album/where-ancients-tread

Takođe Danci, Uddød na istoimenom debi EP-ju valjaju prijatan sludge-stoner zvuk, sav u teškom gruvu i psihodeličnim temama. Pevanje na Danskom je lep detalj mada pevač svakako nije najimpresivniji deo ovog sklopa. Tu titulu pre svega zaslužuju fazirani, moćni rifovi i težak ritam. EP kroz sve četiri pesme vrti maltene isti tempo i sve na neki način zvuči kao jedna pesma ali to u ovom slučaju doprinosi hipnotičnosti:

https://uddoed.bandcamp.com/releases

Rusi The Grand Astoria na svom novom EP-ju, From the Great Beyond nude šest pesama vrlo raskalašnog progresivnog i psihodeličnog roka koji ima poštene metalske kredencijale ali se ne da zarobiti u metalskim formatima. Ovo je muzika inspiracije i rada da ode kud god je ta inspiracija ponese, uvek sa idejom da su psihodelični gruv i relaksiranost najbitniji elementi. Zanimljivo:

https://thegrandastoria.bandcamp.com/album/from-the-great-beyond

Zero One Zero iz Konektikata ne sviraju stoner. Njihova muzika je praktično hard rok sa jakom bluz osnovom i malo grandž začina i to, mada zvuči staromodno, zapravo ispada jedna zdrava i zabavna kombinacija. Bend neće osvojiti oskara za originalnost, naravno, ali unutar tog nekog „klasični rok kako ga shvataju belci“ podžanra, njihov album Full On je sasvim prijatan.

https://zeroonezerorocks.bandcamp.com/album/full-on

S druge strane, masivno psihodeličan doom/ drone metal od merilendskih Funerary Descent na demou Tombreach. Bend ima već par izdanja a Tombreach je  navaren, i, kako sami kažu „Unprofessionally recorded, rife with mistakes and experimental“. Ovo svakako nije profesionalna pa čak ni domišljena muzika ali ima tu žara:

https://funerarydescentofficial.bandcamp.com/album/tombreach

Evo nama i novog Satorinauta. Mađarske komšije i dalje žestoko džemuju i snimaju te džemove i to je uglavnom dosta dobro. Mišićav, psihodelični instrumentalni space rock improvizovan na licu mesta i ovom prilikom mojim ušima donosi dosta radosti sa odličnim gitarskim vratolomijama Bencea Ambrusa iz Lemurian Folk Songs. U svom matičnom bendu Ambrus je vrlo uzdržan i pušta druge da odrađuju najveći deo posla pa ima smisla da je ovde razularen i izuzetno prijatno distorzirano psihodeličan. Exclusive All Inclusive je do sada najbolji album ovog projekta a prodaje se za popularnih „koliko date“. Ne budite životinje, dajte:

https://satorinaut.bandcamp.com/album/exclusive-all-inclusive

Kad smo već kod nauta, Hypernaut su iz Lime, iz Perua i njihov debi album, Ozymandias je vrlo šarmantan komad gruvi roka koji spaja klasičan stonerski gruv i psihodeličnu energiju sa jednom kul pankerskom neposrednošću. Ozymandias je dobro produciran i ovo nije garažna svirka ali pesme iako imaju čvrstu strukturu, takođe poseduju i dovoljno kvalitetne, spontane svirke da deluju živo i budu zabavne. Prijatnih četrdesetak minuta rokenrola:

https://hypernaut.bandcamp.com/album/ozymandias

A dok smo u Južnoj Americi, prošle nedelje su Čileanci Pies De Plomo izdali album El Gran Misterio i ovo je odlična ploča psihodeličnog stoner roka, sa velikim rifovima, kvalitetnim gruvom i nadahnutim temama. Psihodelija i narkotici su svakako u korenu ove muzike (druga pesma se zove 4.20 i, kad smo već kod toga, traje 4 minuta i 33 sekunde a nije u pitanju tišina) ali ekipa iz Santjaga je napisala i provežbala ove pesme vrlo ozbiljno sa upečatljivim, distinktnim temama i dobrim studijskim miksom. Za svakog ko voli Black Sabbath i sve što je iz njih nastalo:

https://piesdeplomobanda.bandcamp.com/album/el-gran-misterio

Kad već pominjemo Ozimandijasa, Francuzi PAMPS! Les Pamplemousses Ethyliques su na svom albumu Ozymandias zapravo slični, vozeći instrumentalni, džemerski spejs rok, ali sa ipak nešto većom lojalnošću bluz osnovama ove muzike. Ume to dobro da bude, pogotovo jer su ovo dugačke pesme, po devet minuta pa na više, gde ima mesta za lepu razradu, a PAMPS! Les Pamplemousses Ethyliques se i trude da drže stvari zanimljivim namernim promenama smera u nečemu što su očigledno uvežbani i napisani delovi. Zvuk je organski, blago garažni ali topao i prijatan. Lepo:

https://pamplemoussesethyliques.bandcamp.com/album/ozymandias

Hideous Monster iz Portlanda na EP-ju  Darkenum sviraju četiri pesme nečega što je malko metal, malo pank, ali najviše nekakav psihodelični horor-rok. I to im vrlo lepo leži. Ovo uglavnom nije „prijatna“ muzika, sa vrištećim vokalom i ružnim temama, ali je ipak prijemčiva i ima dobar gruv:

https://hideousmonster.bandcamp.com/album/darkenum

Iz Irana dolazi death-doom duo Witness the Existence i njihov album  Enshrined Twice, pretpostaviću prvi u opusu, jeste interesantna kombinacija spore, emotivne ali i teške i glasne muzike. Witness the Existence vole dugačke pesme i sporo-razvijajuće teme ali je sve to dosta deathmetalski po senzibilitetu, dakle, prevashodno rifaški i bez mnogo bežanja u „atmosferu“ iako bend sebi lepi i progressive etiketu. Jeftina ali solidna produkcija i album koji svakako vredi čuti:

https://witnesstheexistence.bandcamp.com/album/enshrined-twice

Belgijski Pothamus sami lepo opisuju svoju muziku kao kombinaciju tribalne muzike, post rocka i sludge metala. Album Raya je sklopljen od šest kompozicija od kojih su tri jako dugačke i naginju u vrlo hipnotičkom smeru, sa slojevima psihodelične a opet melodične distorzije i ponavljajućim bas-bubanj gruvom. Opet, sve je to vrlo čisto i disciplinovano i nema onu neku rokersku spontanost koju ja volim, ali ne mogu da kažem da Pothamus nisu dobri. Ne bi im škodio mekši mastering za ovakvu muziku, doduše, ali Raya je prijatan album koji se svojski trudi da svoj metal prikaže kao uzvišen:

https://pothamus.bandcamp.com/album/raya

Finski Opium Warlords fino, prirodno zvuči na početku svog petog albumua, Nembutal. Ovo je doom metal sa blagom eksperimentalnom oštricom, generalno spakovan u umirujuće skladan, spor tempo i melodije koje su oslonjene na ’70s okultni doom, te zvuk koji je, kako rekoh, prirodan, sa lepom distorzijom i generalno dobrom dinamikom. Da ovo sve izvodi samo jedan čovek – Sami Albert Hynninen – nije nešto što je na prvi pogled očigledno jer muzika zvuči spontano i „bendovski“ ali se posle izvesnog vremena čuje ta eksperimentalna dimenzija sa aranžmanima koji insistiraju više na kontemplaciji nego na gruvu a kada pređete na naredne pesme koje mahom forsiraju dron, atmosferu i meditaciju, velikim delom bez ritma bićete ili gorko razočarani ili VEOMA intrigirani. Zanimljiv, raznovrstan album:

https://svartrecords.bandcamp.com/album/nembutal

Da Earache još povremeno izdaje ploče koje vredi čuti dokazuju i denverski Green Druid svojim drugim albumom, At the Maw of Ruin. Ovo je dobar, vrlo klasičan doom metal sa podukcijom koja je kristalno čista i moderna, skoro neprimerena za muziku koja jbi trebalo da bude potaman svakome kome je na srcu old school sabatovsko-pentagramski okultni saund. Green Druid sviraju ubedljivo ali je zapravo važnije da pišu zanimljive, lepo aranžirane pesme koje nisu samo zametalisani bluz već imaju tu neku onostranu atmosferu i dinamiku. I od Earachea neka korist ovih dana!

https://greendruid.bandcamp.com/album/at-the-maw-of-ruin

Generalno ne jurim baš najbrže u naručje instrumentalnog stoner metala, ali ionski trio Praÿ imaju zaista neodoljivo lepo faziranu gitaru na singlu Hemerith pa su dve pesme koje se ovde čuju svakako dopadljive. Nisam, da se razumemo, raspamećen aranžmanima, ima ovde više, rekao bih, delova nego što je pesmama potrebno, ali zvuk je muljav prirodan i prijatan:

https://praymusic.bandcamp.com/album/hemerith

Kad smo već kod instrumentalnog stonera, Bantha Rider su varšavski stoner metal bend tematski okrenut prema, kao što se i iz imena vidi, Star Warsu. Inspirisano! Debi album, Binary Sunset Massacre je vrlo glasna, tvrda ploča negde na razmeđi stoner i sludge metala, sa napucanim basom, jakim tempom i nadrkanom gitarčinom. Sve to puca od energije i težine i gitarista, Krzysiek radi dosta na tome da nešto što bi bila samo jednolična parada rifova ipak bude zanimljiv narativ razigranih tema i solaža. Lepo:

https://piranhamusicpl.bandcamp.com/album/binary-sunset-massacre

Cronies iz Njujorka bi možda mogli da nazovemo sludge metal bendom ali istina je da je ovo mnogo bliže klasičnom noise rocku iz osamdesetih i ranih devedesetih sa prijatnim odjecima bendova kao što su bili Big Black, Killing Joke, Zeni Geva, naša Sexa ali i rani Therapy? Sve je to u dovoljnoj meri uticalo na metal koji je dolazio da se Cronies lagodno mogu ubrojati u metal i preporučiti ljudima koji vole Godflesh i sličan zvuk jer je EP  Fresh Ideas For Transforming Natures Most Perfect Shapes jako dobar, pun odličnog gruva i prijatnih distorzija, dinamičan i ubedljiv. Super:

https://croniesny.bandcamp.com/album/fresh-ideas-for-transforming-natures-most-perfect-shapes

Vi mislite da je vama teško ali 2020. godina je desetkovala muzičare na svim meridijanima, naravno u ekonomskom smislu. Otkada je izdavanje snimljene muzike postalo praktično neprofitna aktivnost, živa svirka je za veliku većinu bendova normalne veličine jedini način da se živi a ova godina je najveći deo te aktivnosti onemogućila. Fenomenalni kalifornijski izdavač Ripple Music (za čijeg sam vlasnika i CEO-a Todda Severina ove nedelje saznao i da je preko dana očni hirurg a onda uveče izdaje jebeni metal) se ove nedelje udružio sa Vegas Rock Revolution i izdao kompilaciju Ripple​/​VRR: The Revolution Lives koja se prodaje za koliko date i sve pare od nje idu da se pomogne bendovima. I, skoro da nije ni bitno kakvu muziku preferirate, među ovih 21 komada naći ćete neke BISERE. Na primer: Shotgun Sawyer su premoćni sa svojim bezobraznim stoner paknom, War Cloud uobičajeno zabavljaju sa svojim klasičnim, bluziranim metalom, Mothership su kao stoner verzija Ramonesa, a High Priestess su usporeni, epski, psihodelični bluz-metal. Hoću da kažem, ovo kupiti je sevap ali i garancija izvanredno provedenog vremena:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ripple-vrr-the-revolution-lives

Ono što sviraju Moskovljani Спидвич je kombinacija sirovog blek metala i D-beat panka i, pa, to se vrlo lepo kombinuje. Naravno, meni će prijati pesme koje su kao da su ih napisali Discharge a da ih izvode Impaled Nazarene, ali Rusi svakako imaju dobro izgrađen stil i unutar njega odlično sviraju. Мёртвая голова/Death’s Head je prvi album ove skupine i nudi devet pesama sirovine i zabave. Fotografija na omotu je finskog vojnika iz Drugog svetskog rata, Aimoa Koivunena za koga se tvrdi da je prvi dokumentovan slučaj predoziranja metamfetaminima u borbenoj situaciji. Koivunen je svoj overdouz ipak preživeo i umrto značakno kasnije, 1989. godine a, eto, i dalje inspiriše ludake :

https://spidvich.bandcamp.com/album/deaths-head

I portugalski Narcömancer na istoimenom debi EP-ju meša sirovi crustpunk i blek metal i to je prijatno. Ima ovde lepih rifova, napetosti, te mnogo distorzije, sve preko D-beata, sa vrištavim blekerskim vokalom i puno šemekerskog etitjuda. Lo-fi užitak:

https://ancienthorror.bandcamp.com/album/narc-mancer

Dire Hatred su iz Tenesija i njihov blackened thrash metal je zao, prljav  i dosta primamljiv. Novi EP, Dissecting the Priest, nije, kako bi neka dobronamerna dušica pomislila, jedna akademska analiza opusa benda Judas Priest, već fantazija o sečenju leša sveštenika i traženja u njegovoj nutrini ne znam kakvih saznanja. Neprijatno. Ali muzika je dobra, onako, sirova, napaljena, snimljena dosta džombasto ali zadovoljavajuće, puna zlih rifova, odšrafljenih solaža i gadnog dranja. Meni ovo odlično al ja sam valjda dugogodišnji bolesnik.

https://direhatred.bandcamp.com/album/dissecting-the-priest

Order Of Torment iz Australije na ovogodišnjem EP-ju, World Terror izašlom jedanaest godina nakon prethodnog (a bend još nema album!) tresu zapravo vrlo prijatan deaththrash metal, sav u vratolomnim rifovima i visokom tempu. Ovo je muzika nastala iz sociopolitičkog, jelte, gneva i tako i zvuči, ali ne zapostavlja kvalitet rifova i trud oko aranžmana. To je veoma u skladu sa onim kako je to neko dobro krilo thrash metala i radilo osamdesetih godina pa Order of Torment od mene dobijaju veoma zadovoljno klimanje glavom i palac na gore:

https://orderoftorment2.bandcamp.com/album/world-terror

Italijani Wargame na novom EP-ju, Perpetual State of Panic potvrđuju da su dobro savladali lekcije osamdesetih nudeći thrashcore/ crossover zvuk koji je u ono vreme nastajao i cvetao. Ovo je disciplinovana, himnična, dobro producirana, brza i dinamična muzika lepih rifova, sa dosta melodije ali nepogrešivo žestoka i trešerska. Odlični Italijani:

https://wargamethrash.bandcamp.com/album/perpetual-state-of-panic

Koje su šanse da u jednoj nedelji dobijemo DVA sjajna italijanska old school trashcore/ crossover albuma? Da vam kažem: velike. Jer, evo, Krangs iz Rima imaju album It Just Gets Faster koji, kako mu i ime kaže, počiva na brzini. A i žestini. Ovo je vrlo, vrlo siguran, zreo i kvalitetan crossover zvuk kao isceđen iz destlisanih onih poslednjih par godina osamdesetih kada su se brzinske granice probijale a bendovi bili raskalašno darežljivi sa rifovima. Odlična produkcija, pesme mahom kraće od dva minuta, dobar stav – sve u svemu izvanredna ploča:

https://krangs.bandcamp.com/album/it-just-gets-faster

Hrvati Attitudes To Human Extinction dolaze iz Koprivnice a njihov prošlonedeljni EP, Rotten nudi šest pesama sjajnog, žestokog death metala stare škole. Ovo je dinamična, žestoka muzika koja lako prelazi iz rafalne paljbe u veoma spor, valjajući tempo, polivajući odozgo ogromnim, moćnim rifovima kao da je 1992. godina i da smo još mladi. Dobro, članovi benda i jesu mladi ali ovo je zapravo izuzetno dobro napisan materijal, izveden uz puno žestine, srčanosti i etitjuda, pa još u produkciji koja nije neka VRHUNSKA ali savršeno hvata eksplozivnost koju Attitudes To Human Extinction imaju. Odlično:

https://athedeathmetal.bandcamp.com/album/rotten

Kanadski goregrinderi Gore Bash su svoj jedini album, iz 2012. godine nazvali Gore Forever, ali od tada su izdali samo dva singla. Jedan je izašao sada i zove se Promo 2020, sa dve pesme koje u punoj meri opravdvaju tag „groovy goregrind“ što ga je bend stavio na svoj Bandcamp. Mislim, ovo jeste goregrind, ali ima lepe rifove, poletan d-beat i hrskave vokale. Ovo jeste muzika pravljena da bude apsurdno odvratna, ali najbolji među njima (stari Carcass, Regurgitate, Dead Infection…) od nje znaju da naprave prijatno zezanje. Gore Bash se njima, očigledno inspirišu:

https://gorebash.bandcamp.com/album/promo-2020

Tribute to Blood je, kako mu i ime kaže, kompilacija obrada kultnog nemačkog grindcore benda Blood koji od osamdesetih godina provlači tu neku prljavu neurednu deathgrind varijantu nestašnog žanra ekstremne muzike i tokom ovoliko decenija nije preterano značajno napredovao u tehničkom ili estetskom pogledu. U tom smislu, Blood se svakako doživljavaju kao autentična pojava pa i 35 bendova na ovoj kompilaciji uglavnom dolaze iz surovog andergraunda. Ako kažem da od svih imena prepoznajem samo Mastic Scum (koji, uostalom, rade skoro jednako dugo), to valjda nešto znači (sem da odavno nisam baš u toku sa savremenim grindcoreom). Elem, ako volite prlljavi deathgrind i Blood, ovo je svakako lepa kompilacija sa puno onog što čini ovu partikularnu alotropsku modifikaciju popularne muzike prijemčivom. Moja jedina zamerka? Niko nije obradio moju omiljenu pesmu: Necromancer. Eto šlagvorta za Vol. 2!

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/tribute-to-blood

Direktno iz pravog andergraunda stiže treći broj fanzina  So This is Progress a uz koji se dobija Fleksi singl sa pet punk/ grindcore/ powerviolence bendova koji svi daju po jednu pesmu (ni jednu dužu od 90 sekundi) i što se sa Bandcampa može daunlodoudovati po bilo koju cenu. Nepotrebno je reći da je ovo za mene kao ambrozija – nektar bogova:

https://sothisisprogress.bandcamp.com/album/so-this-is-progress-flexi-zine-003

Odličan je i EP Planetary Cemetary konektikatskog benda Above All Born a koji nudi mastan, težak grindcore u maniru skandinavske škole. Autori su svoju stranicu tagovali i opisom „false grind“ što, pretpostaviću ukazuje da je ovo snimljeno sa programiranim a ne pravim bubnjevima, ali kvalitet zvuka i produkcije je ekstremno profi i Above All Born zvuče kao sasvim „pravi“ bend sa jakim prvim argumentom iznesenim u nečemu što se nadam da će biti plodna karijera:

https://aboveallborn.bandcamp.com/album/planetary-cemetary

A tu su i finski grindcore ortaci Napalm Ted koje sam voleo letos, a novi EP, Grindonesia nema mnogo veze sa Indonezijom ali ima četiri lepe, brze, eksplozivne pesme snimljene odlično i odsvirane veoma ubedljivo. Volim grindcore koji ima ovako autoritativan kvalitet, ne loži se da je „opasan“ nego samo predstavlja vrhunsku evoluciju panka:

https://napalmted.bandcamp.com/album/napalm-ted-x-grindonesia

Još tehnički naprednog, disciplinovanog grindcorea na split EP-ju Cordell Munt Split. Cordell su iz Australije, vrlo su uvežbani i kvalitetni i njihove tri pesme su onaj neki hermetični ali i dalje humani grindcore sa stop-start aranžmanima i očiglednim naporom da se govori o tom nekom ljudskom stanju. Munt su – kakvog li iznenađenja – isto Australijanci i njihove dve (ali značajno duže) pesme koriste mnogo disharmoničnih, alterovanih akorda i jednu otuđujuću atmosferu. Vrlo lepo i mojim ušima preprijatno:

https://cordellcrust.bandcamp.com/album/cordell-munt-split

https://muntgrind.bandcamp.com/album/cordell-munt-split

Videti da slovenački Extreme Smoke 57 i dalje radi i ima novi EP u 2020. godini je baš onako, prijatno. Ekipa iz Nove Gorice spada u legende evropskog grindcorea iz tog nekog njegovog drugog talasa kada su zajedno sa Patarenima i ranim Cripple Bastards harali podzemnom scenom početka devedesetih godina prošlog veka. Novi EP, Stage V: Salvation ima četiri pesme koje zadržavaju dosta starog, primitivnog senzibiliteta benda ali su svakako disciplinovanije i urednije nego stari materijal. Dobro je ovo ako volite zaista old school grindcore i prepoznatljivi ES57 pristup.

https://es57.bandcamp.com/album/stage-v-salvation

Grindcore poslastica ove nedelje je svakako prvi album švedskih Walking Corpse, The Fear Takes Hold. Slično eponimnom EP-ju iz prošle godine, ovo je superkomprimovan, tehnički kvalitetan grindcore ali sada sa sa nešto dužim pesmama i jednim solidnim metalskim gruvom. Walking Corpse i dalje imaju tu nervoznu energiju sa puno disharmonija i paklenih vokala, ali ovo je vrlo solidno, čvrsto i na rifu bazirano, pa će se bez sumnje dopasti publici koja voli Pig Destroyer. Ovaj kvartet sa velikim autoritetom preuzima štafetu skandinavskog grinda koji nam je do sada dao klasike u formi Nasum, Gadget, Rotten Sound itd. i ovo je debi album kakav se samo poželeti može:

https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/album/the-fear-takes-hold

Shrimp nisu metal već free improv ekipa sklopljena od ljudi iz gomile bendova. Najpoznatiji je svakako Ryosuke Kiyasu iz kultnog japanskog benda Fushitsusha pa je i najlakše uporediti ono što Shrimp rade na istoimenom albumu sa Fushitshushom iako to nije i tačno. Shrimp jesu bučan, abrazivan free improv sa distorziranim gitarama i puno mikrofonije i uzvitlanih bubnjeva ali Fushitsusha je bend za nijansu bliži psihodeličnom roku pa bih ovaj album sa dve dugačke improvizacije pre povezao sa legatom gitariste Masayukija Takayanagija čiji je kultni album, Mass Projection star, evo već pedeset godina i predstavlja predložak na kome ovakve stvari nastaju. Shrimp su dobri i ovo je, za ljude koji vole bučan, krvoločan free improv vrlo solidna ponuda sa Kiyasuom koji ne dopušta da se svirka zarobi u nekakvim dosadnim kvazi-rok formama i gitaristima koji divljaju. Meni odlično a daunloud se kupuje za „daj šta daš“ pa ne treba biti životinja već treba biti čovek:

https://invertedgrim-millrecordings.bandcamp.com/album/shrimp

Kad već skrećemo sa putanje ali joj ostajemo blizu, Speedball Trio nisu trio Speedball iz Šapca koji su bili najbolji srpski hardcore bend devedesetih nego ruski „new wave of heavy jazz“ kombo koji prži agresivan, ritmički nepraštajući jazz-core-metal. Ako ste ikada voleli Zu, Gutbucket ili Tudosok, svakako Naked City iz njihov najbrže faze, onda će vam i Speedball Trio – kako se i album zove – prijati. Rusi su mladi, napaljeni, sviraju odlično i kombo rasvirane bas-gitare, lepršavog bubnja i letećeg saksofona ovde zvuči vrlo prijatno. Bend je sav u energiji ali ovo nije buka i mada, naravno, ovde ima previše nota, uglavnom je u pitanju veoma zabavan album.

https://speedball.bandcamp.com/album/speedball-trio

Nisam neki veliki ljubitelj metalcorea i melodičnog death metala, ali Finac Ville Lehto ih vrlo ubedljivo spaja na EP-ju Isolation. Ovo je solidno producirano i vrlo dobro spravljeno, bez solipsističkih zastranjivanja tipičnih za jednočlane projekte pa moram da skinem kapu i preporučim:

https://villelehto.bandcamp.com/album/isolation-ep

Belgijski Deconsecrate spajaju svašta, i death metal i metalizirani hardcore pa i malo blek metala na svom drugom albumu, Dark Night of the Soul. Ima ovde i malo slam/ beatdwon fora pa je u pitanju pravo zamešateljstvo ali Belgijanci to ipak rade solidno, sa dobrim rifovima i bez mnogo mačo loženja karakterističnog za beatdown hardcore. Može:

https://deconsecrate.bandcamp.com/album/dark-night-of-the-soul

Prijatan death metal starije škole iz Njemačke nam donose R.I.P.. EP koji se zove isto tako – R.I.P. – ima četiri pesme mošerskih ritmova i denflovanih rifova, te pevanje po uzoru na pokojnog Chucka i mada ništa od toga nije sad nešto inovativno, veoma je prijatno i lepo producirano:

https://rip-metal.bandcamp.com/album/r-i-p-ep

I Čileanci Trimegisto imaju veoma prijatno old school death metal izdanje sa EP-jem Hanged in Blissful Torture. Ovo je težak i dramatičan death metal stare škole sa velikim, dugačkim, hipnotičkim rifovima, pomalo me podsećajući na Immolation. Četiri pesme snimljene uživo na ovom izdanju (pored dve studijske) zvuče veoma dobro i bend predstavljaju u odličnom svetlu:

https://trimegisto.bandcamp.com/album/hanged-in-blissful-torture

Busanski Traitor za sebe kažu da sviraju Nu-Death Metal a što ni ne znam šta bi bilo. Njihov prvi album, Zero the Traitor je svakako sklopljen u tradiciji brutalnog death metala, kombinujući brzinu i gruv, a to što bend ima poneki slem svakako nije dovoljno da im se kači prefiks „nu“. No, nije sad važno da se ovde da naučna klasifikacija nego da se vidi da li Traitor dostatno krljaju. Za moj ukus – da. Ovo je jednostavna, pa i donekle primitivna muzika, ali ne bez duše i sa dosta gruva. Bend možda malčice precenjuje sebe kada ovaj daunloud naplaćuje 15 dolara, ali Južnokorejci svakako mogu da kažu da imaju s čim da izađu u čaršiju:

https://traitorbsdm.bandcamp.com/album/zero-the-traitor

Kod malezijskih Disrotten nema mnogo sumnje u to šta sviraju. Demo snimak  Demo MMXX je urađen u old school death metal stilu, sa očiglednim Autopsy, Grave, Bolt Thrower itd. uticajima i Disrotten kroz tri pesme prolaze kroz formu sa dosta ubedljivosti i bez mnogo ambicije da joj dodaju nešto novo. No, ne treba fetišizovati inovativnost. Ovo je stamen, tvrd death metal starije provinijancije i ova tri čoveka – fotkana na groblju kako i dolikuje – ga izvode snažno i autentično:

https://disrottendeath.bandcamp.com/album/demo-mmxx

Nije mi jasno kako to da Kevin Talley danas ne svira u nekom velikom, bendu. Čovek je izvrstan bubnjar koji je odradio sjajne smene u bukvalno prvoj ligi američke death metal ekipe (Suffocation, Dying Fetus, Cattle Decapitation, Decrepit Birth, Misery Index, Hate Eternal, čak i u MOD, The DevilDriver i The Black Dahlia Murder), a evo, početkom Decembra ljeta gospodnjeg 2020. svira blastbitove na prvom EP-ju studijskog trija Truth Devoid, nazvanom Lair of Pestilence. Nisu Truth Devoid loši ali su generički, sa zvukom i forama koje ste već čuli kod Misery Index, Malevolent Creation i bratije. Meni se to dopada, da ne bude zabune, volim tu razgovetnu, trešerskiju formu death metala ali da li Truth Devoid imaju neku veliku budućnost? Tko zna? U svakom slučaju ja sam ovo rado potrošio i prijaće mi ako snime i album.

https://truthdevoid.bandcamp.com/album/lair-of-pestilence

Mutual Hostility iz Ohaja isto vole taj neki mid-’90s zvuk i njihov debi EP, Sacred Propaganda nudi pet pesama koje prizivaju Monstrosity, Cannibal Corpse ili Malevolent Creation u sećanje no bend svakako ima i svoj zvuk, sa sopstvenim idejama i karakterom. Ovo je definitivno prijatan, mošerski, energičan death metal koji voli svoje rifove i monstruozne vokale. Meni je vrlo prijalo, mada sam zapanjen da njihov izdavač piše stvari tipa „The Ohio-based shredders show Influences from death metal and deathcore titans such as Napalm Death, Entombed, Cannibal Corpse and Bolt Thrower“. Kakav bre deathcore, pobogu??? No, nema veze, ovo je lepo:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/sacred-propaganda

Heretic Warfare su iz nemačkog mesta Münster što ih odmah kvalifikuje za sviranje death metala. Iako oni za svoj debi album Hell on Earth kažu da je „ekstreman deathmetal“, ovo je prijatna, dosta nekomplikovana svirka koja duguje ranom death metalu i thrashu više nego što sam očekivao. Heretic Warfare radije smišljaju lepe gitarske linije i teme nego da smaraju sa neparnim ritmovima i to cenim. Album je natrpan zakucavačkim, brzim a prijatno melodičnim death metalom* koji se lepo čuje i može se vrteti u krug:

*koji nema veze sa onim što se danas opisuje kao „melodic death metal“

https://hereticwarfare.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Kopenhagenški Undergang je za deset godina izbacio dosta izdanja, operišući negde između najprljavijeg podrumskog death metala i doom-deatha, pa nam evo i petog albuma, Aldrig i livet koji ih prikazuje u jednom sazrelom obliku gde su obe tendencije pomirene. Aldrig i livet se može uporediti sa old school death metal pločama koje izdaje američi 20 Buck Spin jer je u pitanju death metal kao iz kanalizacije, sa potpuno nerazgovetnim vokalima, mrvećim bas-gitarama i psihodeličnim gitarskim rifovima, ali Undergang imaju i element goregrinda sa jasnim referencama na rani Carcass (Menneskeæder, recimo). A što se pokazuje kao lepa kombinacija – gruv je ime igre u ovom slučaju, bez obzira da li Undergang sviraju D-beat, mrveći srednji tempo, ili čukaju brzog, a teškog keca. Da je album samo za mrvicu dinamičnije masterovan bio bi skoro pa idealan:

https://undergang.bandcamp.com/album/aldrig-i-livet

Švedski jednočlani old school death metal bend Untrodden je nedopustivo dobar na debi albumu Mortal Departure. Ovo je čak i zvučno/ produkcijski vrlo solidno sa bogatim zvukom i pristojno separiranim instrumentima, a muzički je neočekivano impresivno, puno odličnih rifova, sjajnog staroškolskog gruva i death metal vonja po mom ukusu. Ispostavlja se da zvuk ranih devedesetih, jelte, nikada nije prevaziđen, samo nepravedno napušten i lepo je da ima ovako dobrih restauratora na delu. Untrodden od mene dobija sve preporuke:

https://untroddenswe.bandcamp.com/album/mortal-departure

Za slamming death metal publiku, konačno je izašao dugo tizovani prvi EP grupe A Pretext To Human Suffering sastavljene od članova iz Kanade, Meksika i SAD. Ova panamerička supergrupa (članovi sviraju u Rings of Saturn, Riftwalker, Defleshed and Gutted i još milion bendova) je sa Rotting Sanctum ponudila pet pesama brutalnog i tehničkog death metala sa lepim slemovima ali sa atmosferom koja je ozbiljnija i zrelija nego što je za današnji slem nekakav prosek. Ovo je za mene dobrodošlo osveženje i lepa kombinacija primitivne, telesne slem estetike sa nešto cerebralnijim idejama. Zvuk prenatrpan i prebudžen ali pesme dobre:

https://realityfade.bandcamp.com/album/rotting-sanctum

Sirovi, metalizirani crustcore hita nam u susret na prvom izdanju benda Soil to Ash iz Kajzerslauterna. Na albumu koji se zove kao i bend dobijamo devet pesama vrištanja i prostačkih rifova, ali i krasterskog gruva na tragu, pa, svega, od Amebix i Hellbastard pa do modernih bendova ovog usmerenja koji vole malo da koketiraju sa blek metalom. Soil to Ash u ovoj formi ne umiru od PREVELIKE originalnosti ali ovde ima kreativnih rešenja i generalni zvuk je dobar i ne jednodimenzionalan kako to ume ponekad da bude:

https://soiltoash.bandcamp.com/album/soil-to-ash

Virulencia je počela kao solo projekat mlade Argentike Ailín Alisio ali je sada, za potrebe drugog albuma, Germen humano, izrasla u kvartet. Ovo je sirov, prilično staromodan thrash metal koji može da posluži kao dobar ogledni primer za to kako su metal i pank kopulirali početkom osamdesetih da kreiraju nove, ekstremne forme. Germen humano nije ploča koja puca od originalnosti i inovacije, ali ima dušu i autentičnost, što meni prija.

https://virulenciathrash.bandcamp.com/album/germen-humano

Mančesterski BruteAllies na prvom albumu, Ash & Nails sviraju vrlo tvrdi, vrlo tehnički precizan thrash metal sa malo death metal elemenata (pre svega vokali i poneka hromatska tema) koji je impresivan po kvalitetu svirke i produkcije. Što se pesma tiče, BruteAllies svakako ne idu na to da prave hitove, bazirajući se prevashodno na kompleksnijem thrash aranžiranju. Ako imate inklinacija da se probijate kroz mnogo sinkopiranih, denflovanih rifova, ovde svakako ima obilje dobrog materijala:

https://bruteallies.bandcamp.com/album/ash-and-nails

Za grčki Exarsis prvi put čujem iako bend ima već pet albuma, sve u ovoj deceniji. Najnoviji, Sentenced to Life je prilično impresivan paket melodičnijeg thrash metala koji priziva old school pristup sa pevanjem u falsetu većinu vremena i brijućim, brzim rifovima, ali na sve dodaje i blastbitove, pa su stvari još bolje. Ovo su pamtljive pesme, upečatljivih tema, rifova i refrena, koje će se dopasti i power metal publici i okorelom thrash slušaocu. Dobra produkcija, izražena sociopolitička kritika i izvanredna svirka i velika je šteta što ovoga nema na Bandcampu:

Irski gama Bomb ima novi album i mada Sea Savage ne donosi nekakav preokret u njihovom inače kvalitetnom thrash metal zvuku, taj preokret nije ni bio očekivan niti je potreban. Gama Bomb su pedigriran, zreo bend koji trešersku matricu poznaje uzduž i popreko i ume da kombinuje sve te Death Angel/ Voivod/ Exodus/ Testament fore na sveže i originalne načine da se dobije zvuk koji  im svakako pripada. Kvalitet pisanja pesama je na zavidnom nivou, produkcija odlična a ovo je i konceptualni album sa, er, dosta humorističkom temom. Ali muzika je ozbiljan, rifaški thrash. Valjano:

https://gamabomb.bandcamp.com/album/sea-savage

Italijani Torment imaju najgeneričkije thrash metal ime svih vremena, ali im je treći album, The War They Feed odličan. Ovo je old school ali aranžmanski kompleksniji thrash metal koji bi sasvim lepo mogao da se smesti uz Testamente, Kreatore, Holy Terrore, pa i Deathrowove osamdesetih godina. Pevač (i gitarista) Fabrizio Fontana valja prljav, srednjeregistarski blackened lavež i to zapravo slušaoca pogrešno navodi na pomisao da je ovo primitivnija muzika nego što jeste. A nije, ovo je lepo sklopljen, „pametan“ thrash metal odlične svirke i odlične produkcije čiji je jedini greh da ga nema na Bandcampu:

Hate je poznat poljski black/ death metal bend ali pre tog Hatea postojao je italijanski Hate. I još postoji. Ova ligurijska ekipa osnovana je još polovinom osamdesetih kao thrash metal bend ali danas, posle vrlo malo diskografske aktivnosti, u pitanju je hard end hevi bend stare škole. Drugi album, Save You, koji je upravo izašao zvuči kao da je nastao 1983. godine, kombinujući hardrokerske lekcije sa kraja sedamdesetih (Whitesnake, itd.) sa pomaljajućim novotalasnim  tendencijama. I da se razumemo, kada je dobro, meni je to super, On Fire je recimo, odlična NWOBHM pesma, a ni otvarač, Break it, ako se izuzme malo sterilan zvuk, ne da nije loš komad nego je baš okej. No, ostatak albuma je, takođe baš kao iz 1983. godine, mešavina generičkih hard rok komada i heavy balada i to će se svakako dopasti delu boomer populacije slušalaca (u koju donekle i sam spadam iako sam tehnički dženekser) ali je meni malo previše beživotno, sporo i, eh, ljigavo. No, Hate su svakako solidno vitalni u 2020. godini i to valja neviđeno ceniti:

https://haterockmetalband.bandcamp.com/album/hate-save-you

Nemački Stallion (jedan od dva) je snimio EP za Božić i Chrismatized je uglavnom prijatna, laka zajebancija sa melodičnim, prazničnim temama odsviranim na distorziran, jelte, način. Ne naročito sjajno, al simpatično. Pesma koja odskače je No Presents For Christmas koja je propisan power-speed metal komad što vredi da se zavrti više puta:

https://stallion2013.bandcamp.com/album/chrismatized

Raptor iz Valensije na EP-ju On the Loose sviraju simpatičnu aproksimaciju heavy metala osamdesetih. Za moj groš, ovo bi trebalo da bude jedno 25% brže i žešće da bi mi prijalo, ali svakako je to stvar ukusa. Raptor su verovatno ljubitelji melodičnije, „slađe“ verzije ’80s metala pa tako i sviraju. Ima ovde lepih solaža i dobrih rifova.

https://heavymetalraptor.bandcamp.com/album/on-the-loose

Nisam preteran ljubitelj pop-power metal inačice žanra koju sviraju hamburški Iron Savior, ali bend svakako puno radi – Skycrest im je trinaesti album za 24 godine – i ko voli njihovu vrlo cheesy, ali čvrstu muziku poradovaće se novom albumu:

Possessed Steel je bizarno ime za bend pa makar isti bio iz Kanade, a njihov debi album, Aedris bi trebalo da mi se dopada mnogo više nego što mi se, jelte, dopada. Possessed Steel sviraju klasičan heavy metal sa epskim ambicijama i imaju u sebi i nešto Iron Maiden  šmeka (slušajte, recimo Keeper of the Woods), ali muzika im je pompeznija, epskija, više, da kažem okrenuta u Tolkinovom smeru. Nije to ništa loše, naravno, ali ja svakako volim kada je heavy metal MALČICE prljaviji. Kod Possessed Steel ima dobrih rifova i moćnog gruva (Frost Lich, recimo, je dobar primer kako ovaj bend ume da valja metal unapred ko mator) ali svemu fali možda jedno 20% više prljavštine i energije da mi bude potaman. Pesme često toliko paze da plasiraju svoje rifove najpreciznije moguće da se malo izgubi spontanost a pevanje iako superkorektno takođe može da bude energičnije. Stvar je to valjda i ukusa, ja sam ipak odrastao slušajući Dia i Dickinsona, ljude koji nisu štedeli pluća pa mi je ovakvo pevanje pomalo upitno. No, Possessed Steel svakako imaju šta da pokažu:

https://possessedsteel.bandcamp.com/album/aedris

Sylent Storm iz Medforda u Oregonu su negde u sličnom čamcu: prijatna, melodična old school heavy metal muzika, solidne pesme, ali svemu kao da fali malo krvi i blata. Nekako bih i osamdesetih ovakav bend smatrao za previše uglađen i miran da bi mi sedeo u prvoj postavi a kada album nazovete The Fire Never Dies i stavite napaljenog Feniksa na omot, nekako se očekuje brži tempo, pevanje u napuklom falsetu itd. Dobro, ja sam bolesna osoba kojoj je idealan heavy metal album sastavljen od deset puta ponovljene Judas Priestove Exciter i za takve kao što sam ja svakako postoje bendovi poput Riot City, Metalian, Hell Fire i Skelator, a Sylent Storm su jedno umivenije lice metala koje pruža prijatnu muziku i pruža je, ako pogledate koliko pesama ovde ima (dvanaest!) – mnogo.

https://sylentstorm.bandcamp.com/album/the-fire-never-dies

Roadwolf iz Beča sviraju, pak, veoma zabavan, cheesy heavy metal sa izrazitim ’80s mirisom na svom debi albumu Unchain the Wolf. Ovo je muzika kakvu smo voleli kao djeca, sva u horskim, šmekerskim refrenima i sa kul rifovima, spremna za radio ali i obećavajući prljavu šutku na koncertima. Roadwolf me malo podsećaju na Krokus iz perioda albuma Headhunter, sa tim oslanjanjem na bluz ali jasnim tendencijama da se svira brzo i energično i lepo dodatim cheese elementima, mada ovde ima i Judas Priesta, Saxona… Roadwolf nam, dakle, nude pregršt dobre NWOBHM energije a album je odlično produciran i generalno jako zabavan. Zašto ga nema na Bandcampu? Ne znam, al greota je:

Također iz Beča, i uredno na Bandcampu, dolazi nam duo sjajnog imena – Molten  Chains. Drugi album ovog dvojca, Torment Enshrined je kombinacija klasičnog heavy zvuka, sa okultnijom, mračnijom dimenzijom i ekstremnijih tendencija u smeru black i death metala. Ovo je zanimljiva smeša u kojoj ima i malo tehničkog thrasha (prva pesma odmah u sećanje priziva Mekong Delta) i Molten Chains uspevaju da od svega naprave upečatljiv zvuk i pamtljive pesme kojima ne smetaju dosta složeni i, jelte, postmoderni aranžmani. Vredno slušanja:

https://moltenchains.bandcamp.com/album/torment-enshrined

Ah, taman kad sam posle slušanja Sylent Storm i Possessed Steel pomislio kako je to – to i da ove nedelje neću naleteti na heavy metal album što će mi značajno podići adrenalin, natrčaše Satan’s Fall iz Finske. Tehnički, njihov prvi album, Final Day izlazi tek naredne nedelje, ali su ga već pustili na slušanje na JuTjubu i ovo je, pa, superprijatan brzi metal u proverenom NWOBHM stilu sa ložačkim rifovima, jakim tempom i vrištavim pevanjem. Malo je čoveku potrebno da bude srećan a ovom prilikom to malo ubraja razigranog bubnjara, mejdnovske harmonije u solažama, galoperske ritmove, visok tempo i pevača koji zvuči autoritativno i karakterno. Ponekad pomislim kako je greota da je naš Kraljevski Apartman bio na dva koraka od toga da zvuči otprilike ovako ali je skrenuo levo kod Albukerkija. No, dobro, to su samo prolazne meditacije. Satan’s Fall su vidno napredovali od svojih studijskih početaka proletos sakupljenih na kompilaciji koja je meni bila samo umereno zanimljiva i pružaju ove nedelje verovatno najbolji heavy metal ugođaj. Vrlo lepo:

https://satansfall.bandcamp.com/album/final-day

U svom tom hevi metal programu, njemački Powergame su ponudili svoj EP The Lockdown Tapes sa pet pesama koje se, doduše, tematski bave aktuelnom pandemijom ali je u pitanju solidan NWOBHM zvuk, odsviran korektno i sa nekim lepim rifovima, dobrom produkcijom i jakim tempom. Najgori element muzike Powegame je pevanje gitariste Mättyja koji ima zanimljiv raspon i boju glasa ali prečesto falšira za nešto što se ipak u dobroj meri oslanja na melodije. No, ovo je generalno zabavno izdanje koje vredi odvrnuti glasno. Fucking Kill Records zna znanje:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/powergame-the-lockdown-tapes

Neću ni da pokušavam da prebrojim koliko je albuma Beastial Piglord iz Sjeverne Karoline izdao ove godine, kada sam zadnji put brojao, u Junu, bilo ih je sedam. Čovek očigledno ne radi ništa sem što pravi muziku, ali jeste zanimljivo pratiti evoluciju od „eksperimentalnog death metala“ pa do „čiste“ elektronike koju čujemo na novom albuu, Sound Clinic. Ovo nije ni klasičan industrial metal ni danas popularni trap-metal već negde između sa psihodeličnim, skoro dub pristupom miksovanju koje me malo podseća na neku od ranijih faza Scorn ali i, naravno, mnogo buke između srazmerno hipnotičkijih matrica. Ovo jeste šloki ali je napravljeno dosta smisleno i Hudson Conner može da se pohvali da je zaista impresivno evoluirao za dvanaest meseci u kojima nas je sve zadesila pandemija.

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/sound-clinic

Za kraj: ako znate ko je Shlak onda ste zaista ozbiljan fan američkog rvanja. Ovaj tetovirani pitoreskni lik iza sebe ima i višedecenijsku karijeru sviranja u punk-grindcore-metal bendovima kao što su Call the Paramedics, Eat the Turnbuckle, Bottomless Pit ili Crack House i sada je za Horror Pain Gore Death Productions sastavio kompilaciju njihovih snimaka naslovljenu Kill Them All And Let SHLAK Sort Them Out: Killer Cuts Vol. 1. I ovo je fenomenalno. Shlakovi bendovi su svi redom odlični, negde na idealnoj aritmetičkoj sredini između, jelte, Black Flag, Poison Idea i Pig Destroyer, sa mnogo kvalitetne svirke, andergraund šmeka i neizmernim količinama karaktera. Plus, ovo je sve veoma dobro snimljeno i miksovano. Za ne propustiti:

https://hpgd.bandcamp.com/album/kill-them-all-and-let-shlak-sort-them-out-killer-cuts-vol-1

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-11-2020

U nedelji u kojoj ne samo da smo izgubili još jednu visokopozicioniranu versku figuru u regionu već i poslednje tragove poverenja u institucije, makar imamo novi živi album Iron Maiden i novi EP Disfiguring the Goddess, pa onda još neka otkrića vredna vrištanja od sreće. Tako to ide u životu, malo gubimo, malo dobijamo. Metal!

I to blek. Prezir je bend iz Milvokija koji nema slučajno ime na milom nam, jelte, jeziku dedova, pošto u nemu peva jedan Luka Đorđević, naše, što se kaže, gore list. Drugi album Prezira, Depredation donosi izuzetno dobro produciran blek metal koji se rado i bez stida češe sa melodičnim death metalom, na obostrano, rekao bih uživanje. Ovo je vrlo tehnički zrela svirka ali su pesme i lepo napisane, sa distinktnim temama i zanimljivim aranžmanima i, a što je meni inajvažnije, solidnim tempom. Odličan album:

https://prezir.bandcamp.com/album/depredation

Potkraj prošle nedelje, dva mlada Rusa iz Republike Karelije, a pod imenom Hexen Blood izdala su debi album. Unholy Blessing uopšte nije tipično „ruska“ ploča, ovo je sirov, primitivan i prijatan, testerišući blek metal više po finskom receptu, što, kad malo pogledamo na mapu i nije neko iznenađenje. Meni ovo savršeno leži sa svojim agresivnim ali odmerenim pristupom:

https://hexenblood.bandcamp.com/releases

Londonski Disfago omotom svog živog albuma Disfago… Live! omažiraju dizajn omota Judas Priestovog duplog živog albuma Priest Live od pre trideset i kusur godina i to je odmah simpatično. A muzika je, oh, pa odlična. Disfago su ovo snimili uživo proletos i njihov blackened thrash metal zvuči jako dobro i zabavno u lajv kontekstu. Ovo je bend koji dobro spaja pank i metal u muzici koja ima komunikativnost iako je i prljava i ekstremna baš koliko treba, i mada produkcija ovog izdanja deluje dovoljno sirovo, zvuk je i dovoljno dobar da se sluša sa uživanjem i utone u kvalitetan metalni san:

https://disfago.bandcamp.com/album/disfago-live-unleashed-in-the-enfield

Dopadljiv blackened thrash metal od Francuza Archvile King na EP-ju Vile. Ovo je sve radio jedan čovek pa ima određene hermetičnosti i self-jelte-indulgentnosti primerene takvoj postavci ali je zapravo produkcijski solidno i sa nekoliko odličnih rifova. Ponekada me je vrlo lako zadovoljiti:

https://archvileking.bandcamp.com/album/vile

Poljaci Aryman imaju malo naporan zvuk za mene na svom trećem albumu, …i nienazwanych Dyjabłów, ali valja prhvatiti da je taj relativno nedinamičan zvuk gitara praktično standard za određenu poodvrstu blek metala i da nije do njih nego da je od mene. Aryman, zato, imaju dobre ideje i pamtljive teme pa je ovo ploča koju vredi trošiti čak i ako na prvi pogled deluje zamorni za uho. Dobra je:

Grci Sad imaju  gomilu izdanja za poslednjih petnaest godina i njihov sedmi album, Misty Breath of Ancient Forests dolazi nakon serije split-izdanja sa masom bendova, kao podsećanje da ova dva mladića itekako imaju svoj identitet i određeni, jelte, brend. Misty Breath of Ancient Forests je meni bolja ploča nego što sam iz imena očekivao. A očekivao sam pomalo dosadan, patetičan, atmosferični blek metal. Ovo je, srećom, dinamičnija i produbljenija muzika od pukog ređanja shoegaze harmonija preko programiranih bubnjeva iako, da budem iskren, sa trajanjem od 54 minuta i prvom pesmom od čak osam, Sad svakako ne brinu za to da li će nam dosaditi ili ne. I to je pošteno, ovo jeste prilično monotona muzika sa mnogo ponavljanja melodičnih tema i zahteva određeno raspoloženje – i raspooženost – na strani slušaoca. Mene je, valjda, pronašla u pravom trenutku:

Ko voli post-blek metal sa američke istočne obale, ovog će se tjedna obradovati novom albumu bruklinskih Tombs. Ovaj bend je početkom decenije uživao priličnu popularnost koja je na trenutak nadišla i granice metal geta, probijajući se u medije koji pričaju o generalnoj nezavisnoj muzici, utirući put za mnoge bendove koji sebe ne vide u tradicionalnim metal tropima ali usvajaju metalske tehnike i teme. Tombs sada imaju peti album, Under Sullen Skies i ovo je zapravo prilično dobro. Ne baš toliko eksperimentalno kako ja volim, ali svakako interesantno sklopljeno od malo šugejza, malo blek metala a malo i klasičnih metal fora (solaže pre svega) da zazvuči sveže i dopadne se različitim slušaocima. Ponešto se od toga meni ni malo ne dopada a album je podugačak sa svojih dvanaest pesama i oko sat vremena trajanja, ali Tombs svakako niko ne može da optuži za nedostatak ambicije ili igranje stalno na istu kartu. Vredi čuti:

https://tombscult.bandcamp.com/album/under-sullen-skies

King ov Wyrms je još jedan od milijuna jednočlanih blek metal bendova kakvi niču na svim meridijanima. Ovaj partikularni dolazi iz Tusona u Arizoni i debi album, Lord ov Thornes (primećujete orbazac?), iako ima sve očekivane karakteristike ovakve muzike (blagu self-indulgenciju, nedinamičan bubanj) zapravo mi je vrlo prijao. Michael Sanchez piše vrlo pristojan black-death metal sa povremeno odličnim rifovima i mada muzika na momente utone i zaturi se u tipičnom hromatskom muljanju gde kombinacija mašinskog blastbita i brzog pikinga skoro identičnih nota zvuči kao da slušate ventilator kako se okreće, pesme uglavnom odmah spasavaju stvar sa nekim dobrim, memorabilnim rifom, refrenom… momentom. Ovo čak nije uopšte rđavo producirano u odnosu na primitivnu estetiku koju vozi i moram da priznam da sam proveo prijatno vreme uz prvi album King ov Wyrms.

https://kingovwyrms.bandcamp.com/album/lord-ov-thornes

Finski jednočlani Odiosior se na Metal Archivesu vodi kao „eksperimentalni blek metal“ ali moram reći da na prvom albumu, Syvyyksistä nema da se čuje BAŠ mnogo eksperimenta, ali ima da se čuje mnogo kvalitetnog skandinavskog blek metala. A. Vexd aka Joni Saalamo piše atmosferične, prijatne pesme i ima odličnu produkciju, nudeći muziku koja je i melodična i žestoka, bez, da ja mogu da čujem, mnogo odlazaka iz nekih uobičajenih skandinavskih tropa, ali mu to uopšte i ne treba, ovo je autoritativno i uverljivo:

https://odiosior.bandcamp.com/album/syvyyksist

Još jednočlanosti stiže nam iz Vladivostoka u formi projekta Hvorost i njegovog EP-ja Hexagon. Dmitrij Fokin u ovom bendu kreira interesantan blek metal koji ima elemente folka i epike, ali uopšte ne podseća na tipične ruske interpretacije ovakvih modela. Ovo je sirovo, prilično svedeno i fokusirano na gruv koji proizvode zanimljivi rifovi i dobro pevanje (slušajte Metallic Hydrogen, recimo), a onda, kad se krene u klasičan pijanistički resital (Polar Vortex), to nije samo nekakva setna tema, već razigrana, kompleksna kompozicija. Kućna produkcija svemu ovome daje dozu autentičnosti koja mi se dopada, mada se nadam da će Fokin za naredna izdanja imati para za malo bolji studijski rad.

https://hvorost.bandcamp.com/album/hexagon

Tu je i novi EP italijanskog (jednočlanog?) sastava Totalitarian, a koji ima samo dve pesme ali traje 25 minuta. Ovo nije sve vreme onako razbijački kao što je bio prošlogodišnji album Bloodlands, ali samo zato što su ovo dugačke kompozicije, sa raznovrsnošću tema i raspoloženja. EP Kulturkampf / Los Von Rom i zamišljen je kao dopuna albumu i njegova dva komada demonstriraju izuzetnu zrelost i kreativnu ambiciju benda, sa mnogo sjajnih ideja te ih preporučujem iz sve snage:

https://totalitarian666.bandcamp.com/album/kulturkampf-los-von-rom

Za pariski End of Mankind imao sam lepe reči povodom poslednja dva njihova izdanja. Sada su snimili drugi album, Antérieur à la lumière i ovo je sasvim logičan nastavak njihovih post-blek metal strategija, sa i dalje dovoljnom dozom klasičlne, drugotalasne žestine da to meni zaprija i da poželim da ga zavrtim više puta. End of Mankind imaju tačno onaj osećaj da im muzika odaje utisak „ozbiljnosti“ i „zrelosti“, izbegavajući baš najtradicionalnije metal fore, a da istovremeno čuva metalsku oštrinu i energiju. Ovo je ploča sa dosta ideja i pametno odmerenim trajanjem, vredna overe i podrobnije analize:

https://endofmankind.bandcamp.com/album/ant-rieur-la-lumi-re

Moja jedina slabost – švedski blek metal – ove je nedelje uslužena JuTjub privjuom kompletnog debi albuma misterioznog trija Serpents koji izlazi tek naredne nedelje i zove se The Brimstone Clergy. Ovo je razarački, brz, utovarivački blek metal po oprobanom švedskom receptu takvih prethodnika kao što su Setherial ili Marduk, sa mračnim rifčinama i rafalnim blastbitovima. Ne kažem, naravno, da sav blek metal treba da zvuči ovako, ali u moru bendova koji preferiraju nežne, harmonične akorde i pevaju o tome kako im je teško u samoći, prelepo je povremeno čuti nešto ovako GNEVNO. Serpents imaju i odličan miks i mastering i generalno – kidaju:

https://serpents1.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy

Liturgy uredno izbacuju peti album, skoro tačno godinu dana posle prethodnika, a koji se meni dosta dopao i, pa, ne znam drugari, meni je Hunter Hunt-Hendrix takoreći genije. Ne da je ovo muzika za svakoga, ali njegova kombinacija moderne kompozicije, filmske muzike i metala pali i radi za sve pare i na albumu Origin of the Alimonies. Otvarač, četiriipominutna The Separation of HAQQ from HAEL je briljantan manifest onog što ovaj bend radi sa svojim naizgled beznapornim putovanjem od minimalističke moderne kompozicije do progresivističkog saundtraka za nemi film sa violinama i harfama. Da bude jasno, ovaj album ima vrlo malo „klasičnog“ metala, i mnogo je bliži Charlesu Ivesu i Johnu Cageu nego, šta ja znam, Bathoryju, ali ovde nedvojbeno imamo spoj moderne kompozicije i BENDA koji svira ekstremni „pop“ zvuk pa je The Fall of SIHEYMN, recimo, sa svojim prelaskom od kejdžovsko-ajvsovskog kolaža u atonalnu ali metalsku koljačinu onoliko dobar koliko je meni potrebno da klimnem glavom sa odobravanjem i kažem da nemamo šta da se plašimo za nasleđe Johna Zorna dok je Hunt-Hendrixa i njegovih. Drugde (SIHEYMN’s Lament) imamo spoj low-key simfonijske kompozicije i prog roka i, pa, ovo je album prepun divnih iznenađenja i maštovitih kompozicija, produciran iznenađujuće uspelo i preporučljiv za svakog ko se ne trza kad se pomene avangarda. Izvrsno:

https://liturgy.bandcamp.com/album/origin-of-the-alimonies-2

E, idemo sad na stoner i srodne muzike. Ročesterski Tyranonaut na svom prvom albumu, Marble Eye nudi interesantan, pomalo lo-fi ali maštovit i zabavan pogled na doom metal. Bend kombinuje klasične doom elemente sa psihodeličnim stremljenjima, ali i sa malo naklona NWOBHM i speed metal strategijama i to nekako ispada sasvim konzistentno i prijatno za uho. Sabatovski vokali i dobar gruv su ovde u prvom planu pa iako se braća Greywitt ne mogu pohvaliti skupom produkcijom, ona je dovoljno dobra da iznese njihovu ambicioznu viziju u kojoj ima mesta i za pesme od 26 minuta. Intrigantno i nadahnuto:

https://tyranonaut.bandcamp.com/album/marble-eye

Rusi Neuropolis sviraju vrlo školski death doom na novom EP-ju, Golem. Ovo su četiri pesme mračnih i žalobnih raspoloženja, sporog tempa i demonskog vokala. Generalno, iako ovaj snimak ne donosi neke nove prodore u žanru, pesme su korektne i prijatne za slušanje, sa lepim tenzijama i razrešenjima. Malo me žulja previše „plastičan“ bubanj, ali preživi se i to:

https://neuropolis.bandcamp.com/album/golem

Dopao mi se debi album bruklinskih Lightmaker, koji se isto zove Lightmaker i nudi prefinjeni, spori, sanjivi zvuk koji je dobrim svojim delom doom metal ali se ne stidi i džezerskih harmonija i suptilnih psihodeličnih senzibiliteta. Lightmaker umeju da ispredu kvalitetan faziran rif i pesmu koja se na njemu bazira, no jednako umeju i da pogase distorzije i sviraju muziku koja je „suva“, oslobođena efekata i zbog toga zvuči prirodno, pa i intimno. Pevačica Jade se odlično uklapa u muziku sa svojim raskošnim, moćnim vokalom a mastering izdanja je radio James Plotkin i uradio ga sa puno pažnje i duše da se uhvati lepa dinamika koju ovaj bend ima. Odličan debi:

https://lightmaker.bandcamp.com/album/lightmaker

Ahhh, Grci, da ih nema, planeta bi bila siromašnija za mnogo dobrog stoner roka. 10 Code su iz Atine i njihov drugi album, Ride je nestašna, džilitava stonerska energija sa kvalitetnom produkcijom i oprobanim rokenrol etitjudom. Grci naprosto imaju jedan nivo koji se podrazumeva i Ride je ploča koja nema samo dobre rifove i dobre aranžmane i dobar miks, nego je i napravljena sa razumevanjem kako album treba da ima neku svoju priču, dinamiku i tempo. Lepo:

https://10code.bandcamp.com/album/ride

Big Oaf iz Atlante na svom istoimenom debi albumu valjaju moćan, težak sludge-stoner metal koji ume da bude težak za uho na ime svoje glasnoće, ali je i zavodljiv na ime dobrih rifova i generalno solidnog gruva. Ovo je dobro napisano i odsvirano sa puno vatre i energije pa su Big Oaf na veoma dobrom putu. Deset pesama i dosta dobrih, svežih ideja a da je osnovni gruv uvek tu i netaknut eksperimentisanjem. Preporuke:

https://bigoaf.bandcamp.com/releases

Francuzi Subterraen su samo za najizdržljivije jer je njihov debi album – prigodno nazvan Rotten Human Kingdom – kombinacija blackened sludge i doom metala, dakle, nešto najcrnje što može da se napravi pre nego što pređete Švarcšildov radijus i kolabirate u singularitet.* No, da se ne lažemo, meni je ovo sjajno. Ponavljanje istog rifa od dva tona petsto puta dok bubnjevi zakivaju a pevač se razapinje iznad okeana buke – to je kao da ste uzeli moje ime i od njega napravili album. Subterraen totalno razumeju kako se istovremeno može biti sasvim hermetičan a opet seksi** i mada je ovo ploča neslušljiva na mnogo načina, od pomenute hipnotičke monotonije, preko jako abrazivnog zvuka pa do užasnog masteringa, ona je slušljiva na onaj najvažniji način: iskrena je.

*Nota bene: moguće je da ja uopšte ne znam šta je Švarcšildov radijus

**Kako se, eto koincidencije, i prevodi moje ime na više svetskih jezika

https://subterraen.bandcamp.com/album/rotten-human-kingdom-blackened-sludge-doom-metal

Ulking su trio iz engleskih zabiti sa vrlo osvežavajućim pogledom na stoner metal. Njihov EP, sa dve pesme, I Know ima taj neki klasični doom prizvuk tragedije i fatalizma – naslovna pesma se zapravo zove I Know (That I’m Doomed) ali je svirka organska, prirodna, i vrlo prijatna. Druga pesma je zapravo akustična varijacija na prvu i zvuči vrlo spontano i ljudski. Lepo:

https://ulking.bandcamp.com/album/i-know-ep

Francuzi Sin su power-trio koji pošteno, ali sa osećajem, krlja na albumu Royal Rum Board Night. Bend sebe prevashodno označava kao desert-rock ekipu ali to je isuviše reduktivna etiketa za muziku koja je bogata, vitalna i nikako vezana za jedan žanr. Ovo je glasan, distorziran rok koji voli i progresivu i post rok, voli i dobre, bluzerske rifove (Pitch Black) ali i kompleksne, proggy strukture (Colours) i čuje se kako muzičari uživaju u onome što rade, gradeći atmosferu malim gestovima ali onda, kad se krlja, krljajući za sve pare. Pa onda idu interludiji kao što je What if… koja ima skoro postmodernu jump-cut strukturu a nju sledi dvanaestominutni multižanrovski Purpose, i tako, deset pesama, gomila svežih ideja i interesantan, prirodan miks. Vrlo dobra ploča:

https://sin-rennes.bandcamp.com/album/royal-rum-board-night

Danas nas izuzetno idu Francuzi pa evo i debi albuma sastava Spiralpark koji se zove isto kao i bend i nudi sedam pesama garažne psihodelije koja je, pa, odlična. Nije ovo preterano lo-fi, da se neko ne prepadne epiteta „garažna“, naprotiv, snimljeno je i miksovano vrlo solidno ali Spiralpark imaju taj neki relaksirani, „sve može“ pristup psihodeličnom roku koji ih ne vezuje predugo za iste forme i ideje. Utoliko, album je kvalitetno odsviran ali zaista raznovrstan i pun prijatnih iznenađenja. Nije metal, ali je glasno i odlično:

https://poutrasseaurecords.bandcamp.com/album/spiralpark

https://spiralpark.bandcamp.com/releases

Kada dolazite iz Teksasa, pa još i mesta koje se zove, bukvalno, „Telo Hristovo“, onda je prilično kul da ste bend nazvali Switchblade Jesus. Drugi album ovog trija, Death Hymns je kolekcija napaljenih sludge-stoner komada koji vole velike, na bluzu zasnovane ali nedvojbeno metalske rifove, jake ritmove i vokal koji urla iz sve snage. Ovo znači da je muzika Switchblade Jesus vrlo konfrontativna ali ekipa tu konfrontativnost balansira dobrim, zapaljivim temama i generalno prijemčivom svirkom. Mali problem albuma je miks i mastering, koji stvari čini glasnim bez toga da im da dovoljno dubine, ali ako to ignorišemo, Death Hymns je svakako album vredan pažnje:

https://switchbladejesus.bandcamp.com/album/death-hymns

Za najmračniju stranu doom metala, evo nam split albuma (bez naziva) australijskih Abscess Lord i kanadskih Encoffinate. Sedam je to pesama bombardovanja teškim rifovima, podzemnim vokalima i agresivnim, ama sporim bubnjevima koji zakucavaju slušaoca u tlo delimično i sirovišću i težinom same produkcije. Iako ni jedan bend death-doom zvuku ne donosi ništa novo, ovo je pristojno, mošerski i ima poneki lep rif:

https://seedofdoom.bandcamp.com/album/abscess-lord-encoffinate-split

No, Empress iz Australije su bend koji će biti prijemčiv mnogo širem slušateljskom krugu. Njihov drugi album, Wait ’Til Night je lepa kombinacija doom, gothic pa i shoegaze elemenata, sve napisano i odsvirano sa izuzetnom odmerenošću takod  se drame koje muzika kreira opervaze otmenošću i dostojanstvom i ne upadnu u klopku preterane patetike. Čime hoću da kažem da patetike ovde ima taman koliko treba. Pevačica Chloe Cox ima odličan gotski stil pevanja, ali čitav bend zvuči sjajno sa dobro odmerenom vizijom kako uzeti ono što valja od Sisters of Mercy i sličnih preteča a imati svoje JA. Ovo je atmosferično, slojevito i veoma lepo:

https://brilliantemperor.bandcamp.com/album/wait-til-night

https://empressempress.bandcamp.com/album/wait-til-night

Dopao mi se treći album finskog sastava Onségen Ensemble, nazvan prosto – Fear. Ovo je progresivni rok težeg zvuka, sa, dakle, jakim udaraljkama i distorziranom bas gitarom, tako da bude bliskiji stoner publici nego hipicima sa dairama i cvećem u kosi ali su kompozicije zapravo veoma prijatno širokog zahvata, sa ritualnim elementima i odlično iskorišćenim raznovrsnim instrumentarijem, od trube do napržene, psihodelične metalske gitare. Finci su ove godine proizveli nekoliko respektabilnih psihodeličnih albuma i Fear je, sa svojim muško-ženskim vokalima i inventivnih aranžiranjem svakako među njima:

https://onsegenensemble.bandcamp.com/album/fear

Za ljubitelje ’90s doom metala – poslastičica, tj. novi EP my Dying Bride. Macabre Cabaret ima tri pesme u skoro dvadesetdva minuta muzike, klasične crkvene orgulje, mnogo melanholije ali i težak, jak zvuk gde gitarčine, iako sviraju gotsku,  uplakanu muziku, polivaju moćnim slojevima nisko naštimovanog, distorziranog metala. Od ove vrste dooma nikada nisam ni tražio bogznašta drugo a da će My Dying Bride posle tri decenije rada biti u ovakko dobroj formi jeste pravo malo čudo.

Grčki power metalci Silent Winter su toliko veseli i raspevani na singlu Holy Land of Fire and Ice da ne mogu da se ne smešim dok slušam ovu brzu, izuzetno kičastu muziku. Očigledno pravljeno planski za sezonu blagdana (na B-strani je metalska verzija We Wish You a Merry Christmas), prženje koje Silent Winter nude na a-strani u pesmi koja se, za razliku od naziva samog singla zove Holy Land Of Fire And Snow je simpatično, tako upriličeno za Božić i svo razigrano.

https://silentwinter.bandcamp.com/album/holy-land-of-fire-and-ice

Iako izašao prošle nedelje, album Mostly Dead, drugi za sastav Gravenheart iz Masačusetsa vredi da se čuje jer je ovo grubi, energični, gruvom nabijeni thrash metal koji meni zvuči simpatično. Gravenheart se očigledno grdno pale na The Haunted pa je i njihov drugi album, trinaest godina nakon prvog, sav u supertvrdom, komprimovanom, stadionskom thrash stilu tipičnom za Šveđane. I, pošto The Haunted ionako slabo rade ovih dana, Gravenheart imaju brisani prostor pred golom koji uglavnom dobro koriste. Trinaest pesama je mnogo, ali album dobro čuka i brzo ide:

https://graveheart.bandcamp.com/album/mostly-dead

Čileanski sastav Sentinels prži zabavan speed metal na svom debi albumu Trasciende. Ovo je dosta melodično i lepo, kvalitetno odsvirano sa ženskim vokalom koji je, objektivno, najslabiji element muzike delom i zahvaljujući miksu koji ističe njegove najgore strane. Jacqueline Jara ima dobar glas za ovu muziku i samo ga treba lepše miksovati. No, muzika je žestoka, brza i prijatna:

Kad smo već kod speed metala, prvo izdanje jednočlanog projekta Arcaneblaze, EP Spawn of Putrefaction, je svakako po mom ukusu. Dmitrij Borodin koji dolazi iz ruske republike Urdmutije je očigledno odrastao na klasičnom speed zvuku i ranom blek metalu pa su ove četiri pesme pune lepih rifova, odličnih solaža i demonskog pevanja, sve posloženo na jednostavne ali funkcionalne ritmičke matrice. Dmitriju mogu da zamerim da je tekst poslednje pesme malko previše mizogin za moj ukus, ali sve ostalo je veoma dobro i ovaj projekat zaslužuje podršku:

https://arcaneblaze.bandcamp.com/album/spawn-of-putrefaction

Nažalost, drugi album čileanskog (blackened) (death) thrash benda Necroripper, Amulepe Taiñ Weichan izašao je prošle GODINE a ne prošle nedelje, ali pošto ja ne igram ni po tuđim pravilima, a nekmoli svojim, uvrstiću ga u ovaj pregled jer su Necroripper tek sada ovo izdanje bacili na Bandcamp i time ga učinili globalnije dostupnim. A ovo je prelep album, brz, prepun divnih spid metalskih rifova, nervoznog, napaljenog bubnjarskog rada, poštenog urlanja i generalno metalskog preterivanja najbolje vrste. Ovo je i vrlo solidno producirano pa ima najjače preporuke s moje strane:

https://necroripper.bandcamp.com/album/amulepe-tai-weichan

Naiđe tako i poneko deathcore izadnje koje mi lepo legne. Konkretno, EP Al Mumit britanskih Divine Hatred. Ove tri pesme koje izlaze tek jedanaestog Decembra (iako nema fizičkog izdanja, pa je to kao da su već i izašle) su pune solidnih rifova, mošerskog ritma i generalno dobrog gruva kakav bi, u idealnom univerzumu, bio prisutniji u deathcoreu uopšte. Divine Hatred se trude čak i da svoje jednotonske breakdown momente ukrase nekakvim harmoničnim razrešenjima pa su mi time još miliji. Lepo:

https://divinehatred.bandcamp.com/album/al-mumit

Onda, isto iznenađujuće, prijao mi je album jednočlanog projekta iz Sent Luisa, Absence of Truth, a koji se zove Hollow. Ovo je mahom srednjetempaški djent sa malo death metal i groove metal elemenata i, pogotovo kada sve to pravi jedan čovek, zvuči kao najmanje prijatna mešavina žanrova za moje uši. No, eto šoka, dobro je! Brzo sam shvatio da sam proletos već pohvalio jedan album ovog čoveka, a on je za pola godine postao još bolji. Ozbiljno, ovo je sada odlično napisana ploča koja vrlo efektno koristi te neke djent fore i ima odličan gruv većinu vremena a kada u sve ulete solaže koje su zanimljivo komponovane i osvežavajuće harmonične, stvari baš legnu na svoje mesto. Dobro pevanje, vrlo pristojna produkcija, dajte šansu ovom divnom, skromnom čoveku:

https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/hollow

„Hrišćanski simfonijski deathcore“ nije nužno podžanr u vrhu moje liste prioriteta, ali sam poslušao album The Evil Wolf Chronicles projekta Fire From Heaven, a koji je zapravo kolekcija pet demo snimaka i, pa… ovo je simpatično. Ovaj jednočlani projekat ima već četiri nornalna albuma koja nisam slušao ali mi se na The Evil Wolf Chronicles valjda dopada taj sudar više formi kiča koji u konačnom zbiru daje nešto simpatično, dopadljivo i ekspresivno:

https://firefromheavenmetal.bandcamp.com/album/the-evil-wolf-chronicles-demos

Prošli album Contrarian mi se prilično dopao proleća 2019. godine kada smo bili mlađi, naivniji i mislili smo da se pandemije dešavaju nekim drugim planetama. Only Time Will Tell, novi album ove ekipe notabično više nema Georgea Kolliasa na bubnjevima ali ga Bryce Butler iz Abigail Williams više nego dostojno menja. Ovo je i dalje predrkan progresivni metal, sada sa malo i manje death elemenata, za jednu još eklektičniju svirku. Da se razumemo, nije death metal napušten ovde, vokali su death, bubnjevi kidaju iz sve snage, i muzika je vrlo rifaška, čuje se taj uticaj poznog Death i sve to, ali bend je zainteresovaniji za svetliji miks, harmonije koje su bliže klasičnom metalu i roku, pa i jednu pinfkflojdovsku konceptualnost. I ja sve to pozdravljam. Only Time Will Tell jeste konceptualna ploča i mada je svakako veoma „muzičarska“, ima ovde vatre i ukusa sasvim dovoljno za mene:

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/only-time-will-tell

Nisam, naravno, uopšte ljubitelj ukrajinskih metalkor vedeta Jinjer ali svakako vredi da primetim da se živi album, Alive in Melbourne našao u prodaji. Na JuTjubu već par nedelja ima video verzija ovog albuma i, pa, iako ovo nije moj zvuk, moram da poštujem kvalitet:

Srećom, za starce poput mene koji ne kapiraju ništa što mladi vole, tu je i novi živi album najomiljenijeg benda svih vremena – Iron Maiden. Nights of the Dead, Legacy of the Beast: Live in Mexico City je, kako mu i ime kaže, snimljen uživo u Meksiko Sitiju na poslednjoj Legacy turneji (prošle godine, jer je ove otkazana zbog, znate već) i kako to Mejdni ionako rade svakih par godina, tačno znate šta da očekujete: set-listu sastavljenu mahom od proverenih hitova (mada i dalje sviraju Sign of the Cross, dakle, Steve pušta na volju svojim progresivističkim težnjama) sa prijatnim povratkom Revelations i Hallowed be Thy Name u rotaciju, superkvalitetnu svirku ljudi od kojih su neki već na pragu osme decenije života ali žive zdravo i vole to što rade, sjajnu atmosferu i miks koji je, ako ću da budem iskren, iznenađujušće dobar. Harris i producent i inženjer zvuka Tony Newton su reklo bi se pronašli zlatnu sredinu između superkomprimovanog zvuka koji je znao da zagadi neka Mejdn izdanja rano u ovom veku i „nećemo ništa da diramo“ radikalizma koji je Steve gurao sa A Matter of Life and Death. Ovo je glasno, žestoko, na momente svakako prekomprimovano ali dovoljno dinamično da se lepo sluša. Pa, uz izbor nekih od najboljih hevi metal pesama ikada napisanih i nezamenljivog, šezdesetdvogodišnjeg pilota Brucea na vokalu, ovo se sluša kao u najboljim danima:

Half Pelican nije, kao što bi ime sugerisalo polovina benda Pelican, postmetalskih vedeta koje volimo i cenimo, nego trio iz Kolorada koji svira, er, „Preistorijsku Amerikanu“. U praksi, i na albumu Live From The Swamp ovo je zapravo superzabavni, energični, distorzirani bluegrass sa svim očekivanim narodnjačkim elementima (keltskim, apalačanskim, skandinavskim, itd.) i zvuči sjajno. Vesela violina koja sedi u prvom planu i razigrano vozi motive i varijacije ispraćena je razobadanim udaraljkama i violončelom, sve sirovo, živo i živahno za trinaest pesama odlične zabave. Mega preporuke:

https://halfpelican.bandcamp.com/album/live-from-the-swamp

Onda malo panka: Ghetto Ghouls su Norvežani koji EP-jem Out for Justice odaju poštu akcionim filmovima sa počeka devedesetih i ovo je odličan, žestok, metalizirani (mada najviše motorhedizirani) D-beat, sa himničnim refrenima (dva pevača! Kao u najboljim danima!) i jednom slavljeničkom atmosferom. Četiri pesme, puno sreće:

https://ghettoghoulscrew.bandcamp.com/album/out-for-justice

I vašingtonski Ilsa su delom pank bend ali njihova muzika je okrenuta mračnijoj strani žanra, kombinujući tamni, distorzirani crust sa korenima u Amebix, sa metalskim izdancima slične filozofije u doom i sludge vodama. Bend sad izdaje za Relapse pa je i šesti album, Preyer pomalo i upeglan, čuvajući sirovost i težinu zvuka ali sve stavljajući u jednu disciplinovanu produkciju i uz trud da se teme i rifovi poslažu tako da se dobije maksimum iz neočekivanih melodija koje tu i tamo izniknu između treskanja i rifašenja. Lepo, bučno, sirovo i pošteno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/preyer

Ako niste sigurni šta je tačno „epski hevi metal“, poslušajte drugi album teksaških Eternal Champion. Sve će vam se, jelte, kasti. Ravening Iron je fino doterana mešavina žestokog, rifaškog, klasičnog metala, sa epskim melodijama i malo okultne atmosfere tako da se u konačnici dobija nešto dostojanstveno i elegantno iako koristi brojne kič-elemente raznih metal žanrova. Bend uspešno meša ’80s čvrstinu sa tim nekim istraživanjima koja su hard rok i prog rok sedamdesetih podarili muzičkoj istoriji, donoseći nam nešto što je na vrlo dobroj poziciji između radničkog, hedbengerskog metala za žurke i provode i meditativnijeg, filozofskijeg zvuka koji, pored sve buke i distorzije, sugeriše dubine i promišljanja. Vokali koje isporučuje Jason Tarpey su svakako nešto što neće biti po svačijem ukusu, ali meni se sve to veoma dopada i jedini (eventualno) prigovor ide na crtež na omotu koji je radio iskusni Ken Kelly (koga znate sa mnogih Manowar i Kiss omota) a koji naprosto nema tu Frazetta-disciplinu potrebnu za ovakvu ploču. Generalno, vrlo dobro:

https://eternalchampion.bandcamp.com/album/ravening-iron

Detroitski White Magician imaju debi album, Dealers of Divinity i ovo je vrlo prijatna pokazna vežba iz sviranja klasičnog heavy metala koji opet ne zvuči ni malo derivativno niti žanrovski skučeno. Naprotiv, White Magician ovde sviraju muziku raskošno napisanu i briljantno izvedenu, a koja uzima mnogo elemenata ’70s progresive a onda ih spaja sa ranim NWOBHM pristupom. Rezultati su ekspozivni, sa muzikom koja nije ravna, svedena na jednu zvučnu, ili idejnu, dimenziju, sa miksom koji je pažljivo rađen da ispoštuje sve brojne slojeve ovih kompozicija. White Magician zvuče istovremeno i starinski i moderno na ovom albumu a to je ne samo teško postići nego i lepa stvar.

https://whitemagicianmi.bandcamp.com/album/dealers-of-divinity

Kada bend nazovete po FPS igri iz devedesetih – Shadow Warrior – a debi album vam se zove Cyberblade i na naslovnoj strani ima nekakvog futurističkog, kiber-samuraja koji katanom preseca čitavu planetu, pa, recimo da ste kod mene nazidali visoka očekivanja. Nažalost, ovaj poljski kvintet ne lansira se ovim albumom u sam vrh modernog heavy zvuka, delom zbog miksa, delom zbog određenih izvođačkih nesavršenosti, ali Cyberblade svakako nudi puno toga što ostarjeli metalac može da voli: jake NWOBHM/ speed rifove, pevačicu koja se pošteno dere, jak tempo, solaže… Ima ovde dobrog metala, ali recimo da meni Cyberblade više zvuči kao demo koji bi bend snimio da se ponudi izdavaču a koji bi u njima čuo potencijal i spakovao ih u studio sa dobrim producentom. Vokal je, recimo, miksovan previsoko i ne sedi sjajno uz pomalo potuljene gitare a bubanj zvuči programirano i prilično jefino na momente što znači da ovaj album morate aktivno slušati da biste uživali. Nadam se unapređenju kad drugi album stigne na red jer Shadow Warrior imaju štofa:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/cyberblade

Debi album teksaškog dua Pneuma Hagion zive se Voidgazer i, pa, meni je njihov mračni, teški, atmosferični death metal baš po ukusu. Vidi se da je ovo projekat koji se krčkao pola decenije kroz demo snimke i rad koji je najvećma uložio Ryan Wilson a za potrebe snimanja albuma doveo je i bubnjara sa kojim svira u nekoliko bendova, Shanea Elwella i Voidgazer je kolekcija tamnih, istovremeno iznurujućih ali i prijatno hipnotičnih death metal komada gde se spori i brzi delovi smenjuju a da muzika ne menja dramatično svoju dispoziciju. Nije to ni lako postići da zvuči kako treba pa je pored odlično napisanih i odsviranih komada pošteno pohvaliti i produkciju koja je veoma dobro ugođena sa zamislima iza ovog projekta, uz lepu separaciju instrumenata i dovoljno dinamike. Devet je ovo pesama u kojima se bend ne trudi da isforsirano „iznenađuje“ slušaoca i zvuči progresivno po svaku cenu, već koje imaju jednu disciplinovanu, prirodnu ali ne stihijsku energiju i masivnost. Izvrsno:

https://pneumahagion.bandcamp.com/album/voidgazer

Kardroz su iz Austrije, iz Linca i pored toga što vole da se slikaju u belim majicama na tregere, vole i deathgrind. Nemamo zamerki. Doduše, novi im EP Exaltation | Degradation mahom vozi u srednjem tempu što za takvu muziku skoro da je jeres, ali je ovo uglavnom dobro, sa lepo odmerenim gruvom pa i dobrim idejama kada se pređe u višu brzinu (blek metalske teme u God’s Hangman, recimo). Produkcija prljava, ali snažna. Solidno:

https://kardroz.bandcamp.com/album/exaltation-degradation

Void Collapse su dva momka iz Mičigena i njihov EP Claymore je, pa… interesantan primer kako se može raditi eksperimentalni death metal koji meša klasičnu death metalsku ekspresivnost sa semplovanjem i drugim „elektronskijim“ strategijama. Ovo je pola death metal, a pola musique concrete i meni je zanimljivo:

https://voidcollapse.bandcamp.com/album/claymore

Iz Finske nam stiže treći album veterana Lie in Ruins, nazvan Floating in Timeless Streams. Nastali kao Dissected početkom devedesetih, ovi su se ljudi brzo raspali pa se u ovom veku okupili za zreliju, napredniju svirku koja, svejedno, i dalje ponosito baštini mračnjaštvo i energiju old school death metal zvuka. Floating in Timeless Streams nikako ne izmišlja toplu vodu i ovo je jedna prijatna stilska vežba iz atmosferičnog, tamnog death metala koji voli ravnomeran tempo i gitare što hipnotišu rifovima koji podsećaju na talase što udaraju o bregove i postojano ih potkopavaju i ruše. Moram da kažem da mi je miks i mastering ovog albuma jako prijatan sa dinamičnim zvukom koji pušta da se sve te ogromne gitare i bubnjevi čuju, preko njih rasprostire demonske vokale, a da sve to, ovako odjekujući, nije natrpano i spljeskano. Naravno, programska monotonija ovih kompozicija neće biti po svačijem ukusu ali meni ovo VEOMA prija, i obožavam da dobijamo još jedan monstruozan album OSDM-a pred kraj godine koja je i inače bila izdašna:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/floating-in-timeless-streams

Ovonedeljna doza odličnog švedskog death metala dolazi iz – Francuske. Naravno, švedski death metal je estetska, ne (više) geografska kategorija pa bendovi poput Skelethal imaju legitimno pravo da se takmiče sa „pravim“ Šveđanima kao što su, recimo, Lik, u težini i testeraštvu. Drugi album Skelethala, Unveiling the Threshold je, pa, odličan, sa dobrim rifčinama, jakim tempom i, uprkos veoma komprimovanom masteru, dobrim zvukom. Ovo je generalno jako solidno zaokružen paket na razmeđi, recimo, Carnage, Grave i Unleashed, sa moćnim, ubedljivim nastupom i podsećanjem da death metal može da bude i čista, nekomplikovana zabava.

https://skelethal.bandcamp.com/album/unveiling-the-threshold

Grindcore publika ove nedelje ima poslasticu u vidu novog albuma kanadskih Fuck The Facts posle pola decenije mirovanja. Pleine Noirceur je, da budemo jasni, sve samo ne „normalan“ grindcore album, ali ni Fuck The Facts nikada nisu bili normalan grindcore bend, interesujući se za sve vrste progresivnih tendencija. Tako je i ovaj album miks tehničkog, vrlo kvalitetnog grindcorea (recimo apsolutno ubilačka Ailleurs) i dužih kompozicija koje naginju melanholičnijem izrazu sa solidnom količinom blek metal začina. Nothing wrong with that, rekli bi u anglofonom delu Kanade i Pleine Noirceur je vrlo spretno sklopljena mešavina klasičnijeg d-beatu sklonog grindcorea i blackened grind strategija, sa zvučnim i filozofskim konzistentnostima koje premošćuju te neke stilske jazove, ako su uopšte bitni. Zamerka ide na užasno preglasan master koji bukvalno uništava zvuk, ali jebiga, grindcore je to, ogluvi se posle par decenija. Valjano:

https://fuckthefacts.bandcamp.com/album/pleine-noirceur

Iduće nedelje Horror Pain Gore Death Productions objavljuje split EP četiri benda od kojih je jedan i naš Terrörhammer. Jednostavno nazvan „Split“ ovaj koktel blackened speed i thrash metala donosi i bendove kao što su odlični Holanđani Vulcan Tyrant ili brazilski lo-fi teroristi Whipstriker. Terrörhammer su ovde daleko najbolje producirani i, pa, najbolji. Srbija!

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-10

Iznenađen sam da do sada nisam pisao o projektu Codex Obscura iz Severne Karoline jer je ovo baš po mom ukusu. Nije što je Miira Cide aka Amygdala trans-žena sa masom izdanja pod imenom Codex Obscura u poslednjih osam godina, nego što je upravo izašli EP人身事故 (Human Accident) jedno autoritativno JEBANJE MAJKE. Amygdala ovde svira sve instrumente, provajduje razaračke vokale i piše muziku koja kombinuje grindcore, powerviolence i malo brutalnog/ slamming death metala sa industrial i sludge elementima (slušajte treću pesmu i njen klaustrofobični gruv na sredini) za smesu koja je visoko zapaljiva i za mene skoro idealno izmešana. Ovo su, dakle, ubistveni blastbitovi, pakleni rif-rad, neverovatno distorzirani basovi, vokali koji ubijaju, sve to spakovano u kratke ali ne prekratke i vrlo pažljivo napisane pesme pa još miksovano sa osećajem. Ja ne znam zašto ste ovo krili od mene ali nije lepo od vas. Codex Obscura je fantastičan:

https://codexobscura.bandcamp.com/album/human-accident

Za kraj: neočekivano, iznebuha, sa najavom od pola dana dobili smo novi (mini)album projekta Disfiguring the Goddess. Hoću reći, slavlje u Novembru, usred zikre, kad mu se nismo nadali. Cameron Argon, aka Big Chocolate je tokom ove decenije svoju karijeru didžeja i producenta elektronske plesne muzike eksplozivno proširio i na karijeru kreatora najbrutalnijeg death metal zvuka sa ovim projektom, mešajući slamming death metal elemente sa eksperimentalnijim pristupom zvuku za nisku uzbudljivih, moćnih ploča. Iako je u poslednje vreme rad sa Disfiguring the Goddess naoko usporio, Argon je i prošle zime a evo i sada objavio nove albume. Sooth, kako se šesti album zove je svakako do sada najeksperimentalniji rad u opusu Disfiguring the Goddess, sa sedam mahom kratkih pesama koje su mnogo bliže elektronskoj plesnoj muzici nego brutalnom slemu. Ipak, Cameron se ne odriče ni jednog elementa svog stvaralaštva pa je Sooth smela kombinacija komprimovanih gitara, dubokih, grlenih vokala, programiranih ritmova, elektronskih lupova i atmosferičnih semplova. Bilo je ovoga i na prošlim izdanjima, ali Sooth je ploča na kojoj je metalski deo lagano uglađen, izbacujući blastbitove i ekstremnu brzinu a semplovi i lupovi su gurnuti u prvi plan. I mada ovo ne bi trebalo da funkcioniše – ono ipak funkcioniše, dajući muziku koja je hipnotička i zavodljiva ako joj date šansu da vas hipnotiše i zavede. Argon jeste imao „čistiji“ metal pristup na prethodnim DtG albumima, ali je ovde eksperimentalna priroda hip-hopa, hausa i drugih „semplujućih“ žanrova uvedena u osnovu zvuka vrlo ubedljivo, poštujući sve prisutne elemente i od njih praveći jednu, na kraju, funkcionalnu celinu. Impresioniran sam i nadam se da će nas Argon što skorije obradovati još nekim sličnim izdanjem.

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/sooth

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-11-2020

Pa, može se reći da se strasti vezane za američke izbore i srpska epidemijska iskušenja ne smiruju. 2020. godina sigurno nije nameravala da je pamtimo po dobru. Makar su izašle nove videoigračke konzole prošle nedelje. A mi smo slušali metal:

Krenimo odmah sa blek metalom i ODMAH sa Rusima. Ove nedelje se Moskovljani Todestriebe vraćaju posle pola decenije, trećim albumom naslovljenim In the Vortex of Destructive Creations, a koji je kao da slušate juriš orka na Minas Tirit, samo da su orci naoružani mitraljezima i minobacačima. Todestriebe su iskusna ekipa i njihov satanistički, agresivno antihrišćanski blek metal nastupa striktno u tradiciji destruktivne brzine i oštrine ali uz sve zamislive suptilnosti u pesmama koje se kreću velikom brzinom ali i uz veliku eleganciju, sa pamtljivim melodijama, interesantnim harmonskim momentima, dinamičnim aranžmanskim rešenjima. Ovo je izvrstan album sa pažljivim sekvenciranjem pesama tako da se svaki upečatljivi, himnični momenat iskoristi pre nego što se bend vrati okrutnom zakivanju, produciran pažljivo i raznovrstan a u okviru jedne jasne, dosledne vizije. Remek delo:

https://obscurantvisions.bandcamp.com/album/todestriebe-in-the-vortex-of-destructive-creations

Mađarski Thy Catafalque je bio intrigantan na albumu Geometria, pre par godina, a za novi rad, EP pod nazivom Zápor, Tamás Kátai se opet okružio interesantnim muzičarima koji su realizovali njegovu poširoku viziju melodičnog, eklektičnog blek metala. Ovo je i dalje futuristička muzika sa jasnim elementima progresivnog roka ali i elektronske plesne i pop-muzike (Neath Waters, recimo), pa i elektronskog ambijenta (Kék ég karaván). Producirano vrlo dobro i uverljivo metalski kada se actually svira metal, ovo je pola sata zanimljive multižanrovske muzike koje treba čuti:

https://thycatafalque.bandcamp.com/album/z-por-ep

The Devouring Void je jednočlani black/ death metal bend iz Portugalije i na EP-ju Dyscrasia ovaj čovek, Nuno Verdades, zajedno sa pevačem Jeremyjem Myslinskim nudi tri atmosferične ali VEOMA heavy pesme. Ovo nije blek metal prozračnih akorda već debelih, teških gitara i nepraštajućeg bubnjarskog premlaćivanja, sa atmosferom napetosti i pretnje, a pesme, iako ni jedna kraća od sedam minuta su odlično spravljene i drže pažnju. Vrlo lepo:

https://thedevouringvoid.bandcamp.com/album/dyscrasia

Uvek mi je simpatično kad bendovi za naslovnu stranu albuma uzmu Brojgelov „Trijumf smrti“ jer je ta slika u moj život ušla kao omot Sabatovih najvećih hitova, pa je automatski vezujem za dobar metal. Stormcrow su italijanski blek metal bend čiji je demo Hell on Earth snimljen još 2000. godine ali sada dobija svoje digitalno izdanje sa sve Brojgelom. Ne bih se ovim bavio da nije u pitanju supersimpatičan, divljački blek metal stare škole koji brutalno testeriše i osvaja jednostavnošću ali ne i diletantskim sviranjem. Ovaj demo ima energiju, spontanost, vrištanje i rifove za izvoz, meni dovoljno:

https://stormcrowblackmetal.bandcamp.com/album/hell-on-earth-2

Dve lepe pesme modernog, masnog, dobro snimljenog black metala imamo na singlu Find Your Way to Die australijskih Cynaet. Ovo je, za prvi snimak, vrlo profi producirano i kvalitetno napisano i ima, za blek metal u 2020. godini čak i malo nekarakterističnu tvrdoću. Meni odlično:

https://cinayet.bandcamp.com/album/find-your-way-to-die

Mitochondrial Sun, pomalo avangardni solo projekat gitariste Niklasa Sundina koga znate iz Dark Tranquilitu ima drugi album i Sju Pulsarer u priličnoj meri ispunjava svoje obećanje isporučivanja kinematskih zvučnih pejsaža. Ovo je instrumentalna, sinemaskopska muzika sa vrlo malo dinamike, sva u snolikim akordima i melodičnim temama koje se ponavljaju i sudaraju iznad matrice brzih, nabijajućih udaraljki. Sju Pulsarer je svakako prijatan album ali ne treba od njega očekivati ikakva radikalna iznenađenja, pesme uglavnom koriste isti tempo, iste harmonske opsege i to da Sundin na momente izađe sa ponekom upečatljivijom temom uglavnom proleti neprimetno pre nego što se vratimo na redovni program. No, verujem da on tako i želi i poštujem, ovo je vrlo prijatan album za kontemplaciju i relaksaciju:

https://mitochondrialsun.bandcamp.com/album/sju-pulsarer

Stormkeep su novi bend sastavljen od članova renomiranih death metalaca Blood Incantation i vestern-blek metalaca Wayfarer. Interesantan spoj, pa debi album Galdrum, očekivano, ima osoben zvuk i stil. Ovo je melodičan, pomalo srednjevekovni blek metal sa četiri dugačke pesme koje lepo spajaju epsku atmosferu sa kvalitetnom svirkom i dobrim aranžmanima. Album izlazi tek naredne nedelje pa se za sada čuje samo na JuTjubu, ali vredi ga provrteti:

Njemački duo Bestialis je deset godina unazad radio i za sada ima da se pohvali samo EP-jem pod nazivom Ritus koji je izašao juče. Ali, sa druge strane, ovo je vrlo solidno. Bestialis vole melodičnost i jedan čist, zdrav, prilično prirodan zvuk što je dobra kombinacija. Ovo nije sirovi, garažni testeraški blek metal, ali nije ni atmosferični blek metal potpoljen u jeku i zaglađen nedinamičnim masteringom, već prilično razgovetna i prijatna kolekcija lepih rifova snimljena kvalitetno i producirana sa pažnjom:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/ritus

https://bestialis.bandcamp.com/releases

Finci Heksearven su supersimatični na prvom demo snimku, Demo 2020 koji donosi tri pesme distorziranog folka sa blek metal vokalima. Bend nije izmislio ovakav izraz ali ga uspelo odrađuje sa pristojnom svirkom i dobrom prdukcijom, dajući skandinavskim narodnjacima jednu žestoku, metalsku oštricu a da se ne gubi imanentni šarm njihove melodičnosti. Žena (pretpostavljam) koja peva glavni vokal, Aasatar, veoma izgara na poslu i to cenim, jer njeno režanje uz sintetičke harfe i frule, preko nabrijanih gitara svemu daje jednu užurbanost koja odlično leži ovim pesmama:

https://heksearven.bandcamp.com/album/demo-2020

Saturnine sa Floride su prošle godine u saobraćajnoj nesreći izgubili gitaristu Davida Ridenoura koji je bio i predvodnik benda, pa je album, SHIELD THE LIGHT IN A VEIL OF DARKNESS, njihov drugi, objavljen sada posthumno, pretpostaviću i poslednji. Greota u svakom slučaju a partikularno i jer je ovo zanimljiv apokaliptični blek metal sa lepom doom komponentom. Bend je odličan i kada svira sporo i kada svira brzo sa jednom atmosferom kraja sveta i urgentnošću koja pali vatru, a ovo je i jedna od retkih prilika da prekomprimovan mastering odgovara muzici:

https://saturnine2.bandcamp.com/album/shield-the-light-in-a-veil-of-darkness

Nemački Ethereal Terrorblast su projekat koji za sebe tvrdi da sve improvizuje pa je tako i novi album (od pet pesama), Geheime Geschichten aus dem Graben navodno improvizovan. Što zvuči sasvim neverodostojno s obzirom da je, lo fi kvalitet zvuka na stranu, ovo očigledno vežbano i dogovoreno. Ali hajde, ima šarma u ovom abrazivnom, nedisciplinovanom zvuku:

https://etherealterrorblast.bandcamp.com/album/geheime-geschichten-aus-dem-graben

Finski duo Ymir je, u skladu sa svojim moćnim imenom izbacio odličan debi abum koji se isto zove Ymir. Bend postoji još od 1998. godine ali ako je ikada bilo opravdano što se čekalo dvadeset godina da se objavi prvenac, ovo je taj slučaj. Ne da je Ymir sad neki drugi dolazak, er, Ymira među Srbe, ali ovo je odličan, kvalitetan skandinavski blek metal sa pravilnim odnosom žestine i melodije, prelepom atmosferom leda i smrti i uzbudljivim, himničnim pesmama. Šest pesama, šesta brzina i puno kvalitetnog metala:

https://ymirblackmetal.bandcamp.com/album/ymir

Hajdemo dalje na stoner, doom, psihodeliju i sve drugo što vole mladi a partikularno stariji: Šveđani Astraal svoj istoimeni debi album najavljuju za Februar 2021. godine ali se cela stvar već sada može slušati na Bandcampu i, pa, simpatično je to. Ovo je, teoretski, stoner rok ali sa zapravo popriličnom količinom klasičnog heavy metal zvuka i filozofije u svojoj DNK. Glasan zvuk i nizak štim ne zaklanjaju činjenicu da se ovde čuje mnogo elemenata kako američkog heavy rocka iz osamdesetih, tako i NWOBHM stremljenja iz iste decenije. Naravno, kada bend uđe u klasičan stoner gruv (Man of Nothing, recimo), to je vrlo udobna sabatovska proslava rifa i ritualnog roka. Ozium records koji ovo izdaju imaju veoma dobru ponudu i ovo je album koji obećava prilično zabave za svakog ko voli teški rok.

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/astraal-2

Tomorr su nominalno iz Italije ali je već sa omota istoimenog albuma jasno da su u pitanju etnički Albanci. Ova ekipa svira nešto što naziva „ruralnim doomom“ oslanjajući se na tradicionalne albanske folk motive i mešajući ritualne ritmove sa grubim, spontanim doom zvukom. Snimljeno i miksovano dosta sirovo, ovo je svejedno interesantno i vredno pažnje:

https://tomorr.bandcamp.com/releases

Novi King Weed je pred nama i kako sam već više puta navodio, ovi francuski instrumentalni stoner-rokeri vole da svojim albumima daju sasvim bukvalna imena, pa se tako ovaj novi, njihovo već osmo izdanje ove godine, zove King Weed Colllection Part II. Ako ste do sada slušali ovaj bluzirani, džemerski stoner metal bend, znate već šta vas čeka, osim što ga ovde dobijamo više. Sa petneast pesama i skoro stopet minuta muzike, ova kolekcija snimaka sa raznih izdanja i sa vrlo različitim miksevima je idealna za dugačke seanse meditacije ili drogiranja a King Weed još jednom uspešno dokazuju da osećaj za muziku i razumevanje žanrovskih tropa mogu da daju bolje rezultate od isforsiranog inoviranja i eksperimentisanja:

https://kingweed.bandcamp.com/album/king-weed-collection-part-ii

Sun Crow su iz Sijetla i njihov teški stoner metal je pod očiglednim uticajem Black Sabbath ali sa manje bluza a više nekakvih „modernijih“ industrial elemenata. Sve je to, da ne bude zabune, vrlo gruvi i prijatno, ali bend definitivno ne ide na „organski“/ garažni zvuk već na disciplinovaniji, progresivniji stil u kome se čuju Godflesh ili Ministry iz devedesetih i slično. To ne smeta, naprotiv i Quest for Oblivion, prvi album benda je jedno otresito parče hipnotičkog, sporog metala koje u deset pesama gura oko 65 minuta muzike, ali mu to lepo stoji. Ovo je muzika koja ide sporo, elegantno i uživa u svojoj težini.

https://suncrow.bandcamp.com/album/quest-for-oblivion

Zagrepčani Lord Drunkalot sviraju dopadljiv stoner/ doom na debi albumu Heads & Spirits. Ovo je vrlo žanrovski dosledno sa sporim, elegantnim tempom i velikim, faziranim rifovima, ali gitarista Ganjalf the Green ima jedan osoban, ličan stil i vrlo je lepo da preko njegovih psihodeličnih solaža nije nasnimljena ritam gitara jer to muzici daje zanimljivu dinamiku. Isti čovek je zadužen i za vokale koji su opet na momente iznenađujuće dobri i raznovrsni i Lord Drunkalot se time, ali i solidnim songrajtingom svakako izdvajaju od gomile stoner-kolega na svetskoj sceni.

https://lorddrunkalot.bandcamp.com/album/heads-spirits

Slično, dakle, dosta klasično, zvuče i francuzi Deep Space Mask. Njihov album, pretpostaviću prvi, Songs from the Dark Light je za možda malu nijansu izbluziraniji i bliži radio-friendly verziji stonera sa malo grunge elemenata ali ovo je svakako teški, glasni, nisko naštimovani rokenrol koji će se dopasti svakome ko ovakvoj muzici teži. Deep Space Mask imaju snažan, mada možda malčice nedinamičan zvuk ali i pesmu koja se zove Sabbath, što treba ceniti. Lep program u svakom slučaju.

https://deepspacemask.bandcamp.com/album/songs-from-the-dark-light

Evo su nam opet u goste došli i kosmonaut iz Ohaja, sa svojim već šestim albumom za malo više od godinu dana. Jebiga, neko se radi a neko – radi. Tales from the Cosmic Highway Volume One je još jedan solidan opus kvalitetno odsviranog i snimljenog stoner metala, sa vrlo lepo pogođenim odnosom bluza, psihodelije i dooma u kompozicijama i produkcijom koja uspeva da bude glasna i snažna a da ne optereti slušni aparat. Zapanjujuće za bend sa toliko izdanja u tako malo vremena, kosmonaut su puni dobrih ideja i ovo je album koji preporučujem sa apetitom:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/tales-from-the-cosmic-highway-volume-one

Finci Dö valjaju vrlo prijatan doom metal na svom novom EP-ju, Black Hole Mass. Ovo je baš onako momački fazirano i psihodelično sa jednim finim okultno-satanskim-grindhouse prizvukom. Bend sam kaže da im je ovo najteža i najagresivnija ploča ali ovakav zvuk im savakako leži. Veliki rifovi, krešteći vokali pa onda i melodični refreni, sve poplavljeno cunamijem fuzza – to je pravi recept za opuštanje i užitak. Tri pesme, mnogo radosti:

https://doofficial666.bandcamp.com/album/black-hole-mass

Švedsko-norveški Enigma Experience imaju definitivno previše grunge elemenata za moj ukus na debi albumu Question Mark, ali kada se krlja onda se pošteno krlja sa jakim fuzzom i teškim bubnjevima. Ovo je projekat Niklasa Källgrena iz Truckfighters i u pitanju je slična muzika i veoma dobro produciran album. Enigma Experience me svakako intrigiraju dobrim songrajtingom i aranžmanima koji spajaju spontanost u izvedbi sa vrlo dirigovanim kompozicijama. Vredi poslušati:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/question-mark

Isti izdavač, švedski Fuzzoramarecords izdao je i novi album austrijskih Witchrider i mada je i Electrical Storm za nijansu suviše „komercijalan“ za moje uši, ovo je svakako dobar, odlično produciran fuzz rock sa kul rokerskim etitjudom i lepim rifovima. Zvuk gitare je ovde moram da kažem, toliko dobar da ga je milina slušati i skoro da nije bitno šta bend svira. Ali naravno da je ipak bitno i ovo je ploča sa jedanaest pesama koje će se dopasti svakome ko voli taj neki „televizijski“ rok što se danas vrti.

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/electrical-storm

Šveđani Aztakea su EKSTREMNO teški na debi albumu, The Crawling Chaos. Ovo je doom/ sludge zvuk napucan do eksplozije gde distorzirana basčina gazi sve ispred sebe, čak i pre nego što čujete preteške gitare i bubnjeve sve deformisane od glasnoće. Bend sve nekako drži na okupu, ne dopuštajući muzici da nestane ispod ekstremnog zvuka a pesme su lepe, spore, pomalo sjetne i pomalo epske, pomalo zle, baš kako čika Meho voli. Odlična ploča iako me od nje bole uši:

https://aztakea.bandcamp.com/album/the-crawling-chaos

Jedan od najboljih doom albuma poslednjih par meseci ponudili su Kanađani Völur. Death Cult, njihov treći album nam ovo troje mladih, lepih ljudi predstavlja u vrlo sazreloj formi gde se elementi folka, kamerne muzike i jazza udobno smeštaju uz propisno teški i spori doom metal, tako da se violina, viola, kontrabas i klavir odlično uklapaju uz moćne bubnjeve dok ne zaboravite da ovaj bend u postavi uopšte nema gitaru i da sva težina koju čujete potiče od klasičnih, ali ne i klasično odsviranih i snimljenih instrumenata. No, zvuk je važan, ali je jednako važno da Völur pišu kvalitetne pesme koje ne zapostavljaju ni jedan facet njihovog amalgama stilova, izvrsno kombinujući doom metal stileme (vrišteći vokal, hromatske teme) sa folk harmonijama, višeglasnim melodičnim pevanjem, ritualnim momentima, jazz improvizacijama… Da je ovo pritom i snimljeno vrlo lepo ne bi li se sve čulo (mada je moglo da bude MALO manje glasno u masteringu) je pravo čudo. Obavezno:

https://volur.bandcamp.com/album/death-cult

Ubrzajmo sad! Norvežani Beaten to Death su pre dve godine imali izvanredan album pomalo eksperimentalnog grindcorea, Agronomicon, a  Laat maar, deel een: ik verhuis naar Mastbos je, ako dobro čitam njihova kriptična objašnjenja, EP sa četiri pesme koji su izdali fizički ranije ove godine a sada nam donose i daunloud izdanje. I dobro je da ga donose jer ovo je (ponovo) fantastičan grindcore sa inventivnim korišćenjem melodija da se nafarba sva ta agresija, i pametnim aranžiranjem koje odlično nosi pesme od po dva minuta. Miks digitalnog izdanja je veoma grub, sa glasnim, bučnim masteringom, pa ga treba izdržati ali ovo je, da bude jasno, urađeno namerno i uklapa se uz estetiku same muzike. Izvanredno:

https://beatentodeath.bandcamp.com/album/laat-maar-deel-een-ik-verhuis-naar-mastbos

Ako su beaten to Death grindcore zagledan u budućnost onda su losanđeleski Time of Chaos katalog njegovih ranih estetskih ideja i tehnika. Eponimni album (EP?) sa sedam pesama donosi štrokav, mračan ali disciplinovan crustgrind koji se ne zamara nekakvim naprednim harmonskim teorijama i matematičkim ritmovima nego, prosto, kao što su i naši preci radili, uzima Discharge, Master, šta ja znam, Repulsion, sve ubacuje u blender i izlazi muzika kakvu su pre četvrt veka pravili Carcass Grinder ili Rot. Meni je to, naravno, drago srcu a Time of Chaos, iako rade u vrlo svedenom formalnom okviru, nisu diletanti i ovde nema krša i ispadanja:

https://timeofchaos.bandcamp.com/album/self-titled

Nothing Sacred su australijski thrash metal bend koji je svoj poslednji (i jedini) album, snimio još 1988. godine. Što se kaže, njihov poslednji prijatelj umro je još krajem prošlog veka. Ali bend se ne da i evo novog singla, First World Problems koji je, pa, zabavan. Tri su ovo pesme gruverskog thrasha koji ima malo te neke starinske, rokerske estetike, ali je nabijen modernom energijom i produciran sa ukusom. Zanimljivo je ovo i pisano, solaže u Oracle su, recimo izvrsne, a bend ima osećaj za kreiranje tenzije i ovo je, sve u svemu, prijatno iznenađenje:

https://nothingsacredau.bandcamp.com/album/first-world-problems

The Steven Seagal Project nije novi muzički bend omiljenog glumca/ aikidoke/ muzičara/ opsenara već trio iz Venecuele koji svira nekakav gruverski thrash metal na demo snimku Sobrevivir. Ovo su tri bučne, energične pesme sa odličnim pevanjem na španskom, razigranom ritam sekcijom i nekim zaista dobrim gitarskim idejama. Sreću (samo malo) kvari činjenica da je ovo, reklo bi se, snimano na bar tri različita mesta pa svaka pesma ima vidno drugačiji zvuk i miks, ali bendu se ne može poreći energija, eksplozivnost, jedna seksi dimenzija koja meni jako prija:

https://fnproductions.bandcamp.com/album/sobrevivir-demo

Split Zone je naziv split EP-ja dva italijanska benda, Kill The Slow i Manomorta i onako kako dizajn omota omažira DRI-jev klasični Thrash Zone, tako i ova dva benda prže brz i energičan thrashcore po uzoru na osamdeste. Ima ovde DRI-ja, ali ni jedan od ova dva benda nije klon i oba pružaju osoben i autentičan thrash sa eksplozivnom energijom i uverljivim besom. Žena koja peva u Manomorta, Giulietta  je, takođe, sjajna. Super:

https://cbcunited.bandcamp.com/album/split-zone

Melbunški Harlott na četvrtom albumu, Detritus of the Final Age nude veoma zreo, čak i malko progresivan thrash metal koji meni veoma prija. Ovo je kao neka poznija faza Kreatora, ako već treba da se gađamo poređenjima, ali nije kopija već više dolazak do iste teritorije sopstvenim razvojem i evolucijom. Što znači da Harlott čukaju žestoko i brzo ali da se i izuzetno trude oko aranžmana koji su ambiciozni bez gubljenja u kompleksnosti. Dakle, ovo jeste kompleksno ali pesme ne gube taj neki zamajac žestine i brzine i bend nema problem da ih spakuje čak deset komada na ploču. Album će i najnevernije Tome kupiti zatvarajući se obradom Cannibal Corpsea i thrash verzija The Time to Kill is Now je naprosto ODLIČNA. Mastering glasan, preglasan ali ovo ne uspeva da pokvari muziku i dobar miks:

https://harlottmetal.bandcamp.com/album/detritus-of-the-final-age

Još vrlo solidnog thrasha stiuže nam iz Švedske. Warfect na svom četvrtom albumu, Spectre of Devastation u svoj brzi thrash metal ubrizgavaju malčice deaththrash i black elemenata za jednu disciplinovanu, dobro podmazanu svirku koja se kreće velikom brzinom ali ima i odličnu atmosferu. Ja sam čovek koji se odmah primi kada čuje dobre, trešerske rifove preko ovako brzih bubnjeva ali Warfect, srećom, imaju i dovoljno osećaja da variraju dinamiku i pišu raznolike pesme da ovo ne bude dosadno:

https://warfect.bandcamp.com/album/spectre-of-devastation

Narkan su iz Čilea i njihov drugi album, Infestación, dolazeći trinaest godina posle prvenca, a izašao u Oktobru – sada sa digitalnim izdanjem – je vrlo autoritativna deathgrind ponuda brzog tempa i pržećih rifova. Narkan nisu filozofi i atmosferičari već pošteni ljudi i radnici, koji sviraju velikom brzinom, imaju izvrsne gitarske teme (slušajte Sealed in a Coffin!!!!) i mada nemaju najskuplju produkciju na svetu, njihov miks je makar čist i prenosi najveći deo energije koju bend proizvodi. Ovo je muzika oznojenih čela i promuklih grla, zaljubljena u brzinu i osvojila mi je srce skoro bez imalo truda:

https://narkan.bandcamp.com/album/infestacion

Guillatine iz Long Biča u Kaliforniji na prvoj pesmi maltene direktno citiraju klasični Cannibal Corpse i to je dobro jer odmah znamo da imamo posla sa old school death metalom koji je sirov, težak i nestašan. Beheaded je novi EP ovog benda i ovih sedam pesama (iz nekog razloga Metal Archives navodi samo četiri pa pretpostavljam da ih je toliko na fizičkom izdanju koje stiže u Decembru, a da su poslednje tri pesme, nekakav neobjavljeni demo, ovde dodat kao bonus) su veoma zabavne, sa jednom grubom, snažnom, prebijačkom izvedbom i baziranjem na velikim, atmosferičnim rifovima i gitarskim ukrasima. Čuju se ovde pored Cannibal Corpse (slušajte vokal!) i drugi bendovi koji su devedesetih harali death metal andergraundom pa ako volite Incantation, rani Convulse, Bolt Thrower, Baphomet itd. Guillatine bez ostatka zavređuju pažnju. Meni je, uz izvrstan zvuk na prve četiri pesme, ovo izdanje odlično:

https://guillatinewcdm.bandcamp.com/album/beheaded

Weeping iz Nju Džersija imaju prvi demo, I Don’t Hear the Angels Calling i ovo je meni odličan, onako, prljav, starinski ali kvalitetan i ne zastareo death metal. Ima u muzici Weepinga dosta te neke hardcore usredsređenosti, pa iako su gitare dobre i maštovite, aranžmani su usredsređeni na to da se ide napred, brzo i dinamično, bez gnjavaže i dobijanja u vremenu. Otud i pesme traju manje od dva minuta (jedna kraća i od minut) i bend me je ovim demom apsolutno kupio. Nadam se prvom albumu uskoro:

https://weepingdeath.bandcamp.com/album/i-dont-hear-the-angels-calling

„Pravi“ hardcore dobijamo na prvom izdanju benda Plague Thirteen koje se zove isto kao i bend i ima šest pesama pa je to kao nekakav minialbum. Plague Thirteen treskaju dobar neo-crust kako to njihov izdavač taguje na Bandcampu, venčavajući tvrde i teške D-beat ritmove sa rifovima koji pored prženja umeju da idu i u malčice emotivnije vode. Lepo to ide mada su pesme prilično dugačke s obzirom na jednostavnu formulu, ali bend dobro svira i lepo se snimio:

https://shoverec.bandcamp.com/album/s-t-7

I Lunar Blood iz Nju Džersija su nekakav hardcore, mada oni sebi kače death metal etiketu. Da se nađemo na pola puta reći ćemo da Demo 2020 nudi dve pesme D-Beata koji se transformiše u black i death metal snagom volje i da to zvuči odlično. Ovo je teška, mučna ali seksi i zavodljiva muzika dobrih rifova, paklenog vokala i visokog tempa. Plus, ovo je demo a producirano je jedno 666% bolje od većine blek metal albuma koje sam čuo ove nedelje sa ubedljivom aproksimacijom švedske death metal težine:

https://lunarblood.bandcamp.com/album/demo-2020

Još pravog hardkora dobijamo na albumu Severing The Hands Of Manipulation And Hate sastava Lie Still. Ova oklendska ekipa vidno voli brzi hardcore thrash iz osamdesetih i njihov izdavač, Horror Pain Gore Death Productions pominje Cryptic Slaughter, Attitude Adjustment ali i Minor Threat. Sve su to sasvim solidne koordinate a ja bih pomenuo i Siege, te da Lie Still imaju 23 pesme, uglavnom kraće od jednog minuta za pun hardcore užitak:

https://hpgd.bandcamp.com/album/severing-the-hands-of-manipulation-and-hate

Čikaški Advorsa sa svojim novim izdanjem, EP-jem od četiri pesme, Amalgamation of Horrors pružaju vrlo solidan death metal zvuk koji se meni načelno dopada. Ovo je vrlo klasičan death metal američke provinijencije sa brzo-sporo dinamikom i puno hromatskih denflovanih rifova, negde na tragu, recimo, Monstrosity. Advorsa nisu previše maštoviti u pisanju i pesme imaju i generičke moš-delove pored insipirisanijih elemenata (dođe mi da im vrištim na uho „svirajte brzo sve vreme!!!“) ali sve se to ipak okej sluša uz solidnu produkciju i kvalitetnu svirku. Plus, omot je super:

https://advorsa.bandcamp.com/album/amalgamation-of-horrors

Tradicionalno težak na ušima kad mi se ponudi melodični death metal, ipak sam se prilično odobrovoljio slušajući debi album montrealskih Vocyferium. When the Darkness Comes uzima klasične Black Dahlia Murder fore – koje su ionako dobar deo vremena ubrzani Iron Maiden, jelte – i od njih pravi nešto svoje. Da budem iskren, album ima previše pesama i one su predugačke za moj sasvim razoreni kapacitet za obraćanje pažnje, ali Kanađani odlično sviraju i mada u komponovanju ne idu daleko izvan već postojećeg kalupa, čuje se ovde trud da se kreiraju lepe melodije i zanimljive teme. Pa i to je svakako za pohvalu:

https://vocyferium.bandcamp.com/album/when-the-darkness-comes

Finci Decedent su daleko bliži mom senzibilitetu sa death metalom dosta stare škole i veoma heavy zvukom na svom prvom EP-ju, Kadotus. Ovo je rifaški, tvrd death metal koji zna da vozi i brzo i sporo i veoma je razuman po pitanju težine i razgovetnosti. Kvalitet!

https://decedentband.bandcamp.com/album/kadotus

Dopadljivi su i Francuzi Sépulcre čiji prvi demo Ascent Through Morbid Transcendence donosi klasičan old school death metal zvuk sa tri pesme u tradicionalnom Grave/ Autopsy fazonu. Ne originalno, ali veoma, veoma korektno napisano i odsvirano i puno divnih rifova, morbidne atmosfere i, generalno, mnogo po ukusu mene, starije osobe.

https://sepulcredeath.bandcamp.com/album/ascent-through-morbid-transcendence

Dehuman Reign su nemački bend sa misijom da se svira američki death metal iz devedesetih pa im je tako drugi album, Descending Upon The Oblivious izrazito u stilu bendova kao što su Monstrosity ili Malevolent Creation. Pričamo o bendovima koje sam veoma voleo dvedesetih (a i sada ih volim) pa mi je i Dehuman Reign simpatičan, ali ne pričamo ovde o nekoj reinvenciji formule već najpre o njenoj solidnoj replikaciji. Utoliko, Descending Upon The Oblivious nikako nije nekakva obavezna lektira ali solidno je produciran i prijatno mi zapljuskuje uho blastbitovima i mračnim rifovima. Sasvim ljudski:

https://dehumanreign.bandcamp.com/album/descending-upon-the-oblivious

Hellyseum su francuski bend koji se JAKO pali na Iron Maiden. I druge bendove, ali prevashodno na Iron Maiden, a što se dobro čuje već iz prve pesme na njihovom EP-ju Family Portrait. I dobro se pale, mislim, ovo je solidna svirka, mnogo lepih gitarskih harmonija, muzika solidnog tempa i jedan lep, himničan senzibilitet koji me zaista na najprijatniji način podseća na Maiden sa polovine osamdesetih, u vreme kada su bili najbolji. Šteta je da je ovaj EP zapravo jedna malo bolje snimljena proba jer ovakva muzika zaslužuje bolju produkciju. Ipak, Hellyseum impresioniraju i daju ozbiljno obećanje za budućnost:

https://hellyseum.bandcamp.com/album/family-portrait

Megaton Sword je vrlo cheesy ime i, svakako, ovi Švajcarci – koji se slikaju sa mačevi i kožne narukvice sa nitne – na  svom prvom albumu, Blood Hails Steel – Steel Hails Fire sviraju vrlo cheesy metal. Ali to valjda ide uz „epic heavy metal“ stilsko određenje. Meni je ovo pomalo i nedopečeno, sa pevanjem koje, recimo, zapravo može da bude mnogo izražajnije, ali za ljubitelje ovog partikularnog pogleda na metal mislim da ima dovoljno epske atmosfere i himničnosti da se lepo proguta:

https://megatonsword.bandcamp.com/album/blood-hails-steel-steel-hails-fire

Els Focs Negres – što bi na Katalonskom, iako je bend iz Portugalije, bili „crni ognji“ – sebe, a povodom svog istoimenog prvog albuma opisuju sledećim terminima: „Heavy Metal Armageddon! Speed Metal Massacre!“ Da se čovek malo uplaši i refleksno dlanovima zaštiti uši. No, kad se pusti, album zapravo ne nudi ni armagedon ni masakr već prijatan, onako, sirov ali melodičan hevi metal starije škole sa elementima (blackened) speed metala ali bez nekakvih pretenzija da to bude nešto ekstremno. Ovo je uglavnom srednjetempaška, himnična muzika koja je bučna na jedan pijan, dobroćudan način i prijaće ljudima u godinama.

https://elsfocsnegres.bandcamp.com/album/els-focs-negres-2

Ecclesia iz Francuske svoju muziku opisuju kao „Witchfinding Metal of Doom“, kako im se zvao i prvi EP pre koju godinu, ali kad čujete njihov debi album, De Ecclesiæ Universalis, zapravo shvatite da je ovo melodični power metal koji koristi elemente doom metala. Ovo je zapravo neobična kombinacija, kao da ste uzeli Yngwieja Malmsteena i Candlemass i slepili ih u jedan entitet, ali, da budemo iskreni, sastavljena je od dopadljivih elemenata. Ovde ima puno crkvenih orgulja i mračnih proklamacija, ali i puno melodičnih, višeglasnih refrena, i mada za mene Ecclesia nikada ne postiže tu neku idealnu sinergiju, ne mogu da kažem da ovo nije interesantan album da se čuje:

https://ecclesia-official.bandcamp.com/album/de-ecclesi-universalis

Neću lagati: izlazak svakog novog albuma AC/DC me razneži. Ovaj bend je bio institucija i imao iza sebe nekoliko bona fide klasičnih rok pesama mnogo pre nego što sam ja počeo da slušam metal u ranim osamdesetim godinama prošlog veka i, činjenica da su spucali skoro pola veka rada u bulju i da i dalje prave muziku koja je stilski i po senzibilitetu verna onome što su uvek radili je impresivna. Nije da se AC/DC nisu ni malo menjali tokom decenija, ali čim čujete prvu pesmu na albumu PWR/UP znaćete tačno ko je ovo, i kakav će album biti. Dosta dobar, zapravo. AC/DC nisu snimili ni jedan loš album u karijeri (a ovo im je tek sedamnaesti, da bude jasno) i ako volite njihov stil, volećete i PWR/UP. Iako bend svakako ima šta da dokazuje sa ovom pločom (Malcolm otišao iz benda zbog bolesti a zatim preminuo, zamenio ga netjak Stevie, Brian se vratio da peva), zanimljivo je čuti da to ne rade bukom i prebudženim zvukom već pre raznovrsnim, promišljeno napisanim pesmama koje uobičajenom spoju bugija i bluza dodaju komponentu britanskog glam zvuka iz sedamdesetih (Through The Mists Of Time, recimo). Čak i brže pesme (Demon Fire) su zasnovane na složenijim ekstrapolacijama bluz matrica a ne na pukom „metal“ rokanju, a AC/DC nikako ne zaboravljaju da su im himnični refreni jedno od najjačih oružja. Pažljiv, lep miks koji muzici daje prostora da diše i ne zbunjuje se misleći da je glasnost isto što i energičnost zaokružuje još jedan (ne)iznenađujuće prijatan album australijske ratne mašine:

https://powerupacdc.bandcamp.com/releases (Ovo će sa Bandcampa sigurno uskoro biti uklonjeno jer je u pitanju očigledno piratski profil, ali evo za sada)

I Macabre imaju novi album i mada bend svira tri i po decenije, Carnival of Killers je tek njihova šesta dugosvirajuća ploča. Macabre su bili dah velike svežine (ili zadah truleži, da ostanemo u death/ gore raspoloženju) tamo krajem osamdesetih kada je njihov prvi album, Gloom, spojio death metal i grindcore opsesiju nasiljem, hororm i serijskim ubicama sa muzikom koja je bila brza i „ekstremna“ ali iznenađujuće tehnički napredna pa i melodična, čak – pevljiva. Carnival of Killers dolazi tri decenije kasnije i drži se manje-više iste matrice samo sa boljom produkcijom i bez te energije iznenađenja koju je Glom imao na svojoj strani. Ovo je svakako dopadljiv i zabavan album i Macabreu ide veliko poštovanje za operisanje unutar iste formule i nalaženju načina da je unaprede u tehničkom pogledu, ali stoji i da ovo nije muzika neke ozbiljne dubine i da od Carnival of Killers treba očekivati pre svega laku zabavu. Ali to nije ništa loše:

https://murdermetal.bandcamp.com/album/carnival-of-killers

Još jedan bend iz osamdesetih ima novi album a radi se o nemačkim Accuser koji su odabrali da svoj dvanaesti album nazovu takođe Accuser. To je verovatno neka vrsta manifesta i mada bend već nekoliko godina izdaje za Metal Blade i aktivan je tokom cele protekle decenije, ima se utisak da sa novim albumom žele da naprave određen novi prodor u svest publike. Hoću reći, ovo je brza, žestoka, dobra ploča. Accuser su svoj prvi demo iz 1986. godine nazvali Speed metal, ali novi album je moderni thrash metal sa povremenim groove elementima i ovih trinaest komada uglavnom nude tvrdi, klasični nemački thrash presecan, moram da priznam, za mene potpuno neuspelim melodičnijim, groove momentima. Pesma kao što je Be None the Wiser je čist višak i naduvava album koji sa svojim klasičnim thrash programom ostvaruje dosta dobre rezultate. Accuser svakako mogu da se pohvale da umeju da pišu dobre pesme a ovo je i dobro producirano i vredi da se čuje. Svaka čast da posle više od trideset godina bend ima ovoliko energije i ljubavi prema  thrashu.

https://accuser.bandcamp.com/album/accuser

Black Soul Horde su neo-NWOBHM bend iz Atine i Grci na svom drugom albumu, Land of Demise imaju osam dobro produciranih, tvrdih ali melodičnih pesama u klasičnom stilu ali sa modernom čvrstinom i brzinom. Dosta je redovno da se u taj NWOBHM zvuk ubrizgavaju thrash elementi koji su, uostalom, iz njega i nastali pa i Black Soul Horde ovde sigurno idu ovom razgaženom stazom. Vokali su malo osobeni i treba se na njih navići, ali Land of Demise je pun energije i brzine i svakako ga preporučujem za proveru:

https://blacksoulhorde.bandcamp.com/album/land-of-demise

Life Loss iz Mičigena su svom albumu This City’s on Fire and So Am I dali bizarno ime i ne naročito prijemčiv omot a što je šteta jer je muzika zapravo vrlo zanimljiva. Life Loss su negde između klasičnijih grindcore/ powerviolence formula i modernijeg slamming death metal i djent/ deathcore nabijanja. Ovo je agresivna, ali uglavnom sporija muzika, nabijena tenzjom i nasiljem koje se ne ispucava u kratkim rafalima već je deo opšte atmosfere. No, Life Loss umeju da pišu pesme pune interesantnih preokreta i iznenađenja (slušajte On a Path of Self Destruction) i album ume čoveka da uvuče i ne pušta ga do kraja:

https://lifelosshc.bandcamp.com/album/this-citys-on-fire-and-so-am-i

Meksikanci Satón sebe opisuju i kao posthardcore i screamo ali njihov album, ni’in je i sasvim uverljiv, bučan i moćan moderni metal, sa matematičarskom disciplinom ali i jednom ljudskom, emotivnom dimenzijom. Bend svira zaprepašćujuće dobro, a nabasovan, prostoran miks je dobar kompromis sa preglasnim masteringom, pa je ovo ploča koja se sluša sa zanimanjem. Meni odlična, uz puno emotivnih krešenda, ali bez prenemaganja i melodrame:

https://jeanscenecreamers.bandcamp.com/album/sat-n-niin

Ploča nedelje dolazi iz death metal sfere. I iz Denvera. Malo je falilo da umrem od sreće kada sam čuo treći album trija Of Feather and Bone. „Ovo je sve što sam ikada želeo od death metala“ govorio sam religiozno dok su mi niz obraze slobodno tekle suze radosnice a iz zvučnika eksplodirao opus pod nazivom Sulfuric Disintegration. Of Feather and Bone su genijalni a ovaj album ima samo šest pesama zato što je šest broj neraskidivo vezan za metal i njegove mračne forme, a i zato što ni jedno živo biće ne bi izržalo više od šest ovako teških i dinamitnih komada. Of Feather and Bone spajaju najbolje iz death metal korpusa, gradeći na old school death metal temeljima masivnog, kavernoznog zvuka, velikih, himničnih rifova i demonskih vokala ali onda ubrizgavajući turbo injekciju grindcore brzine u čitavu konstrukciju. Rezultat je kolekcija monstruoznih pesama koje kombinuju težinu i brzinu na najbolje načine, skoro potpuno ignorišući za obični death metal standardno oslanjanje na srednji tempo i mošerske deonice. Nije da ih nema, naravno, ali Of Feather and Bone uspevaju da ceo album zvuči kao jedna zahuktala, zaošijana mašina koja uzleće u nebo prošarano munjama usred uragana. Izvanredni kao celina, savršeni u detaljima, posvećeno antihrišćanski nastrojeni, Of Feather and Bone čine najmanji od svih grehova time kada svoju izvanrednu muziku pakuju u jako komprimovan master. Ovo joj, zbog izvrsnog miksa, ne šteti koliko bi oštetilo neki drugi bend ali, eto, čisto da se ne kaže da je ovo album na kome nema šta da se unapredi. Ako ste ikada i za trenutak pomislili da bi trebalo da čujete makar jedan death metal album u životu, Sulfuric Disintegration je taj album. Samo pazite, mogao bi da vam se dopadne a onda smo svi u problemu:

https://offeatherandbone666.bandcamp.com/album/sulfuric-disintegration

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-10-2020

Sretnem pre neki dan Daču, pevača cenjenog domaćeg treš metal benda Nadimač pa mi je čovek poklonio knjigu „Strah i kultura“ Ivana Kovačevića, Bojana Žikića i Ivana Đorđevića. Dača je pred odbranom doktorske disertacije iz antropologije a videti da se čovek i dalje strastveno i posvećeno bavi metalom je podsećanje i nama ostalima na naše dužnosti. Pa, eto, moja dužnost je danas da ukažem na notabilna izdanja iz prethodne nedelje.

Kako red to već nalaže, prvo ide blek metal. Tuluski Black March servira jednu prekopotrebnu porciju black/ thrash metala na svom novom EP-ju, Gloria in Ruinam. Pričamo o ploči od oko 23 minuta sa pet pesama poštene, znojave svirke gde se brz tempo i trešerski rifovi lepo uklapaju sa blekmetalskom izdržljivošću u forsiranju energičnog izraza. Black March imaju dobar, nabijen zvuk sa gitarama koje ukusno premošćuju razdaljinu između blek metalu primerenijeg, prirodnijeg zvuka i nabasovanijih trešerskih distorzija, bubanj je tvrd i dinamičan a pevanje je jedino „klasično“ blekersko. Bend ima odlično napisane pesme i ovo je zaista uspeo žanrovski koktel:

https://blackmarch.bandcamp.com/album/gloria-in-ruinam

Poljaci Gruzja koji su bili vrlo zanimljivi na svom prvom albumu prošle godine sada imaju split sa ruskim Neon Scaffold i Konnflikt je ploča na kojoj Gruzja odlazi podaleko od blek metala, ulazeći u različite rukavce avangardnog roka i popa koji i dalje zadržava elemente blek metala. Njihove četiri pesme ovde su raznovrstan i zanimljiv program, prilično i teatralan čime me i malo podseća na Rock in Opposition bendove (u nekakvoj alternativnoj realnosti u kojoj bi RIO došao na svet POSLE blek metala). Neon Scaffold je, neiznenađujuće, još avangardniji i na ovom, svom prvom, izdanju ima četiri pesme intenzivno teatralnog i klaustrofobičnog zvuka. Ovo nije metal u nekom preuskom smislu ali jeste žestoka, glasna muzika čija mračna dimenzija ima jednu veoma zaraznu srž i i sama podseća na ROI i slične radove. Vrlo dobro.

https://gruzja.bandcamp.com/album/konflikt

https://neonscaffold.bandcamp.com/releases

Kineski jednočlani Vitriolic Sage mi je svojim debi EP-jem, naslovljenim prosto Enlightenment bio prilično simpatičan uz sve moguće napomene o tome da je ovo u određenoj meri primitivno i jednostavno itd. itd. itd. I jeste, ali ima dušu što bi rekli naši stari. Dvadesetogodišnji Liu Zhenyang piše relativno jednostavne ali prirodne, udobne pesme koje su ekonomično aranžirane i drže se jedne centralne teme i sentimenta i meni to bude značajno upečatljivije i zanimljivije od mnogih ambicioznih blek metal simfoničara i progresivaša koji ne znaju koliko i kad je dosta. Ovo su pesme koje imaju identitet i temu i komuniciraju ih iskreno i pošteno. Volim.

https://vitriolicsage.bandcamp.com/album/enlightenment

Za melanholične dušice, tu je šesti album ruskog rodno mješovitog trojca Eptimia, nazvan Allusion. Bend objašnjava da se svakom pesmom zapravo aludira na neki od postojećih motiva sa njihovih prethodnih albuma i da su nove pesme zapravo prerada starih ideja u nekom novom kontekstu i mada se kroz karijeru Eptimije svakako da primetiti određeno napredovanje u tehničkom smislu, mislim da je fer reći da je bend u estetskom pogledu ostao na manje-više doslednim pozicijama. Tako je i Allusion pun melodičnih, tužnih tema, ekspresivnog, „emo“ blek metal pevanja, očajničkih stihova na Ruskom (i pored engleskih naziva pesama)… Eptimia su se blago pomerili u post blek metal smeru, ali ovo je i dalje zapravo prilično sveden tužni blek metal kome bubnjarska fokusiranost i neposrednost Marije Kačalove daje jedan siguran temelj što pomaže da se stvari ne rasplinu u emo-izmaglici. Lepo.

https://onismproductions.bandcamp.com/album/allusion

https://epitimia.bandcamp.com/album/allusion

Još dobrog ruskog blek metala dobijamo na (još uvek neizašlom) split (mini)albumu  Aberration Of The Abyss. Sastavi Logos i Wardra dolaze iz Moskve i dele fascinaciju okultnim no razlika je u tome da su Logos znatno oštriji, posvećeniji klasičnijem blek metal izrazu. Ne i nekakvom konzervativnom prisutpu, Logosove dve pesme su sasvim savremene ali sa jasnom duhovnom vertikalom do ranih devedesetih i jako prijaju. Wardra su, u kontrastu, značajno meditativniji. Njihova muzika je spora, naklonjenija atmosferi do mere da se može pričati i o blackened doom elementima i ovo je dobro uklopljeno split izdanje dva benda koji daju različite a komplementarne i autentične poglede na savremeni blek metal. Odlično i izvrstan omot.

https://groundmediagroup.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss-2

https://logosbm.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

https://wardra.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

Za JOŠ ruskog blek metala, tu su i Путь sa novim EP-jem, Юдоль скорби (Dolina tuge, jelte). Путь su meni VEOMA „ruski“ u izrazu, sa dakle naglašenom melanholičnom komponentom i insistiranjem na tužnim melodijama, ali ovaj bend ima u postavi i harmoniku a koja simpatično farba i modulira inače prilično stereotipne atmosferične blek metal deonice. EP je i dugačak onoliko koliko je slovenska duša široka pa se ovde dobija više od pola sata umiljatog ruskog atmobleka:

https://depthsofvoid.bandcamp.com/album/vale-of-sorrow

Da presečemo malo sa Nijemcima. Death Comes in Waves kombinuju melodični black metal i melodični death metal na svom debi albumu Circle of Certainty i mada ovo nikako nije žanrovski koktel prema kome bih ja pohrlio iz niskog starta i raširenih ruku, mora se priznati da ljudi pišu dobre pesme i sviraju ubedljivo. Od blek metala ovde je, pametno, sačuvana ta neka jednostavna, neposredna ekspresivnost, a death metal donosi harmonski kompleksnije rifove i teme pa je ovo album koji meni ipak drži pažnju:

https://deathcomesinwaves.bandcamp.com/album/circle-of-certainty

Atraktivan, progresivan i generalno impresivan blek metal dobijamo na trećem albumu francuskih Void Paradigm. Ultime Pulsation | Demain Brûle ima samo dve pesme (baš te iz naslova) ali one traju svaka više od devetnaest minuta i mada ovo nije „običan“ blek metal, dakle, pričamo o puno interesantnih ideja kojima se formula „progresivizuje“ i proširuje, album je pošteno metalski i žestok sa konfrontativnim stavom i mnogo energije.

https://voidparadigm.bandcamp.com/album/ultime-pulsation-demain-br-le

Tu je i drugi album Parižana, Griffon, a koji se zove ὸ θεὀς ὸ βασιλεὐς što bismo mi preveli kao „Bog, kralj“, recimo i bavi se odnosom između spiritualne i „temporalne“ moći, šta god to njima značilo, a kroz istoriju Hrišćanstva. Ambiciozno. A i svirka je ambiciozna sa skoro pa simfonijskim aranžmanima punim neoklasičarskih harmonija i orkestracija. Meni je ovo za nijansu preširoko u zahvatu ali ne mogu da ne cenim trud i kvalitet kompozicija. Mislim da će se dopasti svakome ko voli kada blek metal malo koketira sa power metal tropima.

https://ladlo.bandcamp.com/album/–2

Whoa, Mörk Gryning imaju novi album? Ovaj švedski sastav osnovan početkom devedesetih raspao se 2005. godine uz dogovor da je eponimni šesti album poslednje što će uraditi. Kažu da je basista Goth Gorgon izgubio interesovanje za ekstrmeni metal, ali izgleda da mu se ono tokom poslednjih petnaest godina ipak vratilo jer je album, Hinsides vrede jedna komadeška klasične švedske prebijačke blek metalčine. Nije ovo puka tuča i razbijanje, da bude jasno, Mörk Gryning ovde pišu dobre pesme sa distinktnim temama i melodičnošću koja je karakteristična i za najekstremnije švedske blek metalce. Ipak, brzina koja karakteriše ovu ploču, kombinovana sa mejdnovskim gitarskim intervalima daje svemu jedan poletan, energičan identitet koji izuzetno dobro legne u ovoj nedelji punoj meditativnog i melanholičnog blek metala. Mörk Gryning uspelo premošćuju prostor između tradicionalnog blek metal zvuka i nekog, hajde da kažemo, „običnog“ metala, dajući nam kolekciju brzih, melodičnih pesama koje veoma prijaju:

https://morkgryningofficial.bandcamp.com/album/hinsides-vrede

Trojka iz Kaira, Ethereal Credence radi već više od deset godina ali tek je sada izdala prvi album, The Dawn of the Arriving Age, no, kako to ponekada bude slučaj, ovo je nešto što se dobro iskrčkalo i vredelo ga je čekati. Inspirisana „starostavnom okultnom mudrošću“ ovo je ploča evokativnog, kinematskog blek metala koja se sa lakoćom šeta kroz bogate aranžmane što jednako ubedljivo serviraju harmonične meditacije, melodično pevanje i udobnu, profi odsviranu krljačinu sa zakucavajućim blastbitovima, tremolo rifčinama i vrištanjem. Egipćani, iako sviraju u sasvim prepoznatljivoj formi savremenog blek metala, imaju dovoljno osobenih harmonskih rešenja da zvuče sasvim originalno i trebalo bi da budu zanimljivi svakome ko od ovakve muzike očekuje istraživački duh i jednu kulturološku glad. Vrlo impresivno, takoreći za nepropustiti:

https://vianocturna.bandcamp.com/album/the-dawn-of-the-arriving-age

Dva nizozemska benda koja pripadaju Haeresis Noviomagi ekipi (i izdavaču) nastupala su u Atini pre par godina i Live in Athens Split je lep i skroman EP na kome Lubbert Das i Turia nude četiri pesme nešto tamnijeg zvuka ali fine muzike. I jedan i drugi bend sviraju savremeni blek metal na tragu atmosferičnih i post metal formula, ali ih karakteriše kvalitet ideja i jedna planska monotonija koja ima hipnotički efekat. Meni ovo vrlo lepo prija:

https://lubbertdas.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

https://montturia.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

Poljski jednočlani atmosferični projekat Erebos sa svojim šestim albumom, Upon the Northern Shores nudi uglavnom ono što se očekuje: skromnu, ali lepo zaokruženu produkciju i aranžiranje koje se naslanja na simfonijske pristupe ali se ne proteže dalje nego što mu je guber dugačak, melanholičnu atmosferu ali i svirku dovoljno energičnu da meni to ne bude dosadno. Sintisajzerske „simfo“ deonice su zapravo meni najsimpatičnije jer su tako jednostavne a muzici dodaju sloj jednog dobrohotnog kiča koji je lepo uokviruje i izdvaja od velikog dela onog što rade kolege.

https://erebos1349.bandcamp.com/album/upon-the-northern-shores

Australijski bend (pojedinac?) ECHIDNA na svom prvom albumu, All Dead zvuči kao da svakog dana bar sat vremena provede inhalirajući Anaal Nathrakh i da je to onda povuklo i na mozak malko. Ovo mislim u najpozitivnijem smislu jer je All Dead spektakl low-cost progresivnog blek metala izmešanog sa elektronskim ritmovima, bez direktne imitacije formule Anaal Nathrakh ali sa prilično jasnim kretanjem stazama koje su oni prokrčili. Ovo se meni dosta dopada, muljaviji zvuk na stranu, jer ECHIDNA zapravo pišu dobre, ambiciozne pesme i imaju taj napadački, energičan agresivan nastup koji volim. Vredi čuti:

https://echidna666.bandcamp.com/album/all-dead

I, Voidhanger uvek imaju nešto vredno degustiranja pa tako i sada: drugi album grčkih Prometheus, bombastično nazvan Resonant Echoes from Cosmos of Old. Naslov je, dodaću, sasvim u skladu sa muzikom jer ovde ima dosta rezonance i ehoa – miks je prilično kavernozan – a taj neki šmek starog kosmosa se čuje kroz tekstove koji spajaju Lovecrafta i naučnu fantastiku. Mislim, prva pesma se zove Gravitons Passing through Yog-Sothoth. \m/\m/\m/\m/ braćo! Muzički, Prometheus zapravo operišu na nekakvoj teritoriji između kosmičkog blek metala i death metala, pa su ovo pesme sa dosta death metalskih rifova starije škole, onako pretećih, sporih, hipnotičnih (slušajte šta se dešava na polovini Azatotha), a koje imaju i klasičan blek metalski pržeći program. Prometheus ovo odlično pakuju zajedno i album je pravo uživanje da se čuje ne jednom već da se zavrti više puta u krug.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/resonant-echoes-from-cosmos-of-old

Drugo ovonedeljno izdanje za I, Voidhanger je impresivni debi EP grčko-njemakog sastava Kosmovorus. Osnovan 2013. godine, ovaj je dvojac dosta vremena utrošio da pripremi  Glorification Sermons ali, kako reputacija izdavača uostalom obećava, ovo je apsolutno vredelo čekati. Pričamo o dve razaračke, kompleksne kompozicije od po jedanaest minuta u kojima se blek metal divljačnost prelepo kroti tako da se sačuvaju vatra i pretnja a da se sve utera u jedan viši red gde su bes i agresija artikulisani a usred rafalne paljbe ima prostora za umetničke i spiritualne meditacije. Zaista cenim blek metal koji ne gubi svoju agresivnu oštricu iako se iz sve snage trudi da granice žanrovske forme pogura što dalje može od srži koju tako pažljivo neguje. Kosmovorus su otkrovenje ove nedelje i još jedno podsećanje na to koliko se I, Voidhanger trudi da krči nove puteve u ekstremnom metalu.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/glorification-sermons

Stoner! Swamp Thief su iz Swanseaja i u pitanju je duo koji svira lepljiv, zabavan sludge stoner metal, masivnih rifčina i lepih, pevljivih strofa i refrena. Dobra je to kombinacija i bend svakako ume da zaprži dobar gruv. Izdanje pod nazivom „I“ ima četiri pesme i lepo bi se slušalo samo da nije APSURDNO prekomprimovano u masteringu. Od ovog otpadaju uši na najstrašnije načine, ali vredi da se čuje zbog te lepe močvarne metalske mućkalice:

https://swampthief.bandcamp.com/album/i

Novi Frozen Planet….1969 je pred nama i ovo je uobičajeno izvrsno. Kako sam proletos hvalio njihov osmi album, tako ću i sada reći da tri pesme na EP-ju Hydroculture predstavljaju vrh instrumentalnog stonerskog džemovanja. Frozen Planet….1969 su utemeljeni duboko u bluzu i njihova power-trio svirka zvuči bezvremeno – ovakve stvari sam slušao još kada sam bio klinac a kasnije i sam pokušavao da sviram sa odabranim saborcima (uglavnom bezuspešno), a kod ovog benda sve zvuči prirodno, lako, spontano a da se opet ne potežu izlizane fore i klišeizirani džem-sešn fazoni. Fenomenalno:

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/hydroculture

Lionski Occult Hand Order na svom prvom (mini-)albumu, The Chained The Burned The Wounded imaju pet pesama meditativnog, teškog ali zapravo vrlo mirnog doom zvuka. Sve to, razume se, treba da ima dimenziju sakralnog ili makar spiritualnog i meni se to dopada mada bend ima preglasan master za muziku koja je zapravo dinamična i ima i jako distorzirane, masne fuzz gitare ali i mnogo kontemplativnijih momenata.

https://occulthandorder.bandcamp.com/album/the-chained-the-burned-the-wounded

Lucifer Lives! su duo iz Štutgarta koji, primereno imenu, svira okultni doom-rock i njihov debi album, Love, Music, Lucifer je prilično simpatičan koktel mračnih, lepljivih faziranih rifova, sporog, hipnotičnog tempa i melodičnog pevanja na Engleskom sa nemačkim naglaskom. Sve to ima jednu vrlo goofy, vrlo low-key dimenziju i mada bend ne zvuči amaterski, deluje kao da im je bitnija ritualna komponenta muzike od toga da se ovo percipira kako nekakav ozbiljan rokenrol. Meni se to zapravo prilično dopada jer zaista zvuči okultno i satanistički na jedan svež način, rušeći malo uobičajene trendove na sceni. Imaju i obradu Husker Duove Standing by the Sea! Zanimljivo:

https://luciferlives.bandcamp.com/releases

Outer Head iz Leedsa su vrlo kul na mini-albumu  Cult Of Chaos svirajući četiri pesme napušenog, kinematskog stoner metala. Ovo je prilično lo-fi izdanje, ali ima atmosferu i taj nepogrešivi ukus britanskog stoner/ doom podzemlja u kome se mešaju narkotici, B-horor, okultizam, veštičarenje i bluz. Bend svira odlično, sa sjajnim gruvom i samo mutan zvuk – kao da grupa svira u garaži do vas – možda malo kvari devojačku sreću ali kapiram da je njima i to kul. Meni su odlični:

https://outerhead.bandcamp.com/album/cult-of-chaos

Heavenscape iz Sankt Petersburga nude mastan, u svojoj ružnoći vrlo lep sludge doom metal na svom prvom albumu, Some Sort of Mental Disorder. Ovo je spora ali dinamična muzika koja počiva na „bolesnom“ gruvu i mrvećim gitarskim rifovima, a bez ambicije da se ide samo na snagu. Hoću reći, ovde je pre svega kvalitet a ne volumen rifova ono što privuče pažnju uha. Pevač koristi uglavnom prljavi mid-range lavež (mada ima i klin delove) pa je ovo muzika za podzemlje i njegove pripadnike radije nego za radijsko emitovanje i stadione. A tako baš i treba da bude. Lepo:

https://heavenscape.bandcamp.com/album/some-sort-of-mental-disorder

Australijski Fumarole na albumu Valley of Ten Thousand Smokes svira simpatičan stoner/ desert rock koji zapravo ima dosta bleksabatovskih elemenata u zvuku iako je tvrđi i, jelte, „metalniji“. Album je neka vrsta konceptualne naučnofantastične priče i pun mrvećih rifova, solidnog tempa i, mada mu je master glasan, sa dovoljno prostora u miksu da se lepo sluša:

https://fumarole.bandcamp.com/album/valley-of-ten-thousand-smokes

Vagina Witchcraft već imenom (i benda i debi albuma – a koja su ista) sugeriše da pričamo o nekoj vrsti feminističkog doom metala i ako ste alergični na feminizam, transrodnost itd. nije vam lako ali svakako zaobiđite ovo izdanje. Mi ostali prilično možemo da uživamo u žestokom sludge-doom zvuku koji je primitivan, ali energičan, iskren i iveoma glasan. Vagina Witchcraft sviraju časno i moćno, ako već ne nešto žanrovski inventivno a Kayla Fernandes, ne-binarna front-persona benda tako vrišti da je to milina za čuti.

https://vaginawitchcraft.bandcamp.com/album/vagina-witchcraft

Malesh iz Rima nisu BAŠ metal, ali i nije da nisu. Nazivajući sebe „ethnic fusion“ sastavom, Malesh na svom debi albumu, Hermitage, sebi daju slobodu da sviraju (uglavnom) levantski gruv koji je, onako, meditativan i ima imanentno spiritualni prizvuk, ali da to onda dođe upareno sa jakim distorzijama i metalskom težinom kada im odgovara. Rezultat je izvanredno dobar, hipnotičan i intiman a istovremeno dobijamo snažan i poletan album koji može da se sluša više puta sa apetitom:

https://malesh.bandcamp.com/album/hermitage

Pallbearer su sa svoja prva dva albuma urađena u prvoj polovini ove decenije bili jedan od najzanimljivijih bendova na toj nekoj „novoj“ doom metal sceni koju pored njih predstavljaju i Khemis i Spirit Adrift. Sva tri benda ove godine imaju nova izdanja i pokazuju kako jedan, teoretski hermetičan zvuk može da se učini dovoljno „prijateljskim“ da postane praktično mejnstrim. Pisao sam o ovogodišnjim izdanjima Khemis i Spirit Adrift a za Pallbearer sam se malo pribojavao jer su u međuvremenu krenuli u jednom progresivnom smeru koji mi nije baš naročito ležao na trećem albumu, Heartless od pre tri godine. Novi album, Forgotten Days ne odbacuje ovaj proggy razvoj ali se malčice trudi da pesme imaju više gruva i „starijeg“ šmeka. I dobro, ima ovde lepih pesama, ali ima i mnogo tog nekog nežnog, emotivnog izraza koji je meni prilično nezanimljiv. Pallbearer su na ovom albumu meni najbliži kada aludiraju na sabatovski gruv (naslovna pesma, recimo, koja je album i najavljivala i dosta me hrabrila) dok ono kad su bliži tom nekom pop-folk izrazu naprosto nije moja šolja čaja. Kad se doda da album traje preko 50 minuta i da ima besmisleno iskomprimovan master, postane jasno da je ovo ploča kojoj se neću mnogo vraćati…

https://pallbearer.bandcamp.com/album/forgotten-days

Prijao mi je zato treći album bostonskih Cortez koji su nešto „komercijalnijeg“ zvuka nego što smo navikli od izdavača Ripple Music, ali Sell the Future je zdrav, radijski metal/ hard rok/ dezert rok sa prijatnom doom komponentom, odličnom, bombastičnom produkcijom i ugodnim sabatovskim monentima (naslovna pesma, recimo). Bend je odličan za uvlačenje nove publike u tu neku stonersku priču sa svojim lepim, zvonkim saundom i melodičnim pesmama:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sell-the-future

Nisam siguran ko ili šta su Terror Blind pošto o njima na internetu ne postoji nikakav trag na nekom jeziku koji ja donekle razumem, ali album, The Gate Of Grieving Souls odvaljuje. Ovaj japanski bend (barem toliko se da ukačiti) svira veoma brz i žestok deaththrash metal koji je možda za nijansu više nagnut ka thrash strani, na ime razgovetnosti i napaljivih treš rifova, ali koji se kreće veoma visokim tempom i udara ko peglom. Jedanaest pesama koje ovde čujemo imaju mahom dve brzine: brzo i još brže, sa pevačem koji se ekspresivno dere i opakim gitarama. Problem albuma je apsurdno preglasan mastering koji ozbiljno kvari uživanje u muzici ali muzika, pa muzika je odlična.

https://terrorblind.bandcamp.com/album/the-gate-of-grieving-souls

Mass Extinction is Nju Džersija su grindcore/ crust bend koji peva o ekploataciji i pravima životinja i lepo se uklapa u ovu tradiciju i zvučno, nalazeći se na tragu Extreme Noise Terror ili Disrupt. No, kako je ovo ipak 21. vek a u bendu su samo dva brata, Mike i Tom Maher, muzika je još rastrzanija i brutalnija nego kod preteča, sa elementima powerviolence tvičeraja i moćnom kućnom produkcijom koja zvuči kao da ste jedno šest HM-2 pedala vezali na red. Kaseta Never-Ending Holocaust je vrlo impresivna za jedan, praktično, porodični projekat, nudeći veoma ubedljiv, tvrd i zapaljiv grindcrust sa svim profi elementima koje bi čovek mogao da očekuje (D-beat ritmovi i rifčine, dualni vokali, eksplozije blastbitova) i iznenađujuće zdravim zvukom. Pritom, sve zarađene pare od prodaje daunlouda idu za pomoć životinjama. Ljudski. Podržimo:

https://ratmixrecords.bandcamp.com/album/rtmx049-mass-extinction-never-ending-holocaust

https://massextinction.bandcamp.com/releases

Kako su Mass Extinction i sami prvo izdali daunloud ranije ove godine tako i dortmundski grajnderi Symmetric Organ svoj drugi album sada imaju na kaseti, iako je Amazing Disgrace izašao kao daunloud i CD još letos. Dakle, služimo i podgrejano ovde, ali samo kad su u pitanju dobri albumi a čija nam dodatna fizička izdanja daju izgovor. Amazing Disgrace je, recimo, album tehnički vrlo naprednog deathgrinda, koji ima sve šmekerske elemente brutalnog death metala: veliku brzinu, razaračke blastbitove, sjajne rifove, a bez njegovih insistiranja na prekomplikovanim aranžmanima. Pesme na Amazing Disgrace nisu ni jednostavne ni primitivne ali su pre svega orijentisane na brzinu i kretanje napred pa bend vrlo retko pravi namerno neprirodne promene tempa i isforsirano složene delove. Dakle, ovo je sve tečno, glatko, sa skoro neosetnim ubacivanjem tehnički naprednih detalja. A ima ih koliko hoćete, gitare su vrhunski amiciozne, a bend, iako deluje da samo šiba napred, zapravo ume da prođe kroz zapanjujuće kompleksan program (slušajte finale Greeddriver za stalne promene ritma i istraživanje skala). Meni je ovo, uz odličan miks, izvanredno.

https://redtruthproduction.bandcamp.com/album/symmetric-organ-amazing-disgrace

https://symmetricorgan.bandcamp.com/album/amazing-disgrace

Finski Poisoner na svom prvom mini-albumu, Beasts of Eden zvuče zanimljivo, mešajući thrash metal, black metal i tako te neke ekstremne metal žanrove za muziku koja je upečatljiva i pamtljiva sa jednim epskim a opet prilično low-key pristupom pesmama. Hoću da kažem, ovde se poštuje rif i dobra tema i mada bend voli da ima raskošne aranžmane, ne gubi se u njima toliko da se zature rifovi i teme. Fino.

https://poisoner1.bandcamp.com/album/beasts-of-eden

Čileanski Martirio imaju užasno napucan zvuk na EP-ju  Oscuros Días, sa zvonećim dobošem i preglasnim masteringom, ali su ovo tri dobre, agresivne metal pesme koje spajaju thrashcore i deaththrash na najlepše načine nudeći kao žilet oštre rifove, odlične moš-delove i ludački lavež pevača. Pretpostaviću da je ovo originalno izašlo 2012. Godine (jer tako nešto nemušto piše na Bandcamp stranici benda) ali kako ova grupa nema čak ni Metal Archives profil (ali postoje tri druga Martirija iz raznih latinoameričkih država) vredi ovaj biser – koji se prodaje i za besplatno – pomenuti i sačuvati od zaborava.

https://martirio666.bandcamp.com/album/oscuros-d-as

Australijski death metalci Syntropy na SVOM prvom mini-albumu  Manufactured Degeneracy dobro sviraju i pružaju prilično kompleksne a opet energične i udaračke pesme tvrdog (malo i pretvrdog, kad smo već kod masteringa) progresivnog zvuka. Ovo je taman gde treba ako se ja pitam, sa aranžmanima koji su ljupko složeni, sa stalnim promenama ritma i rakursa, a da sve opet ide tečno i udobno, ne narušavajući opšti šarm. Vrlo dobro:

https://syntropyband.bandcamp.com/album/manufactured-degeneracy

Britanski UKEM Records ima osmu po redu kompilaciju u svojoj seriji Disciples of Extremity. Štaviše, ovo je Disciples of Extremity – Vol 8: Part 1, dakle, biće još, i sadrži 16 death metal, black metal i, recimo, viking metal bendova sa raznih strana sveta. Ovo se, nagađate, prodaje za cenu koju sami odredite i veoma je vredno vremena i to malo para što biste ih ionako potrošili na jeftina telesna zadovoljstva, jer ćete ovde čuti uglavnom odličan, dobro produciran metal ekstremne provinijencije a to je dobro za DUH:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-extremity-vol-8-part-1

Skirt su bend koji… pa, najbolje da ih pustim da sami pojasne: „Skirt hail from Brighton, UK and are composed of a Swede, a Brit, a Swiss and a Czech. They tend to stay in a large bedroom studio whence from they produce some of the world’s finest surfadelic grunge-pop postcore metal“. Njihov novi EP, Brighton, Adieu! je njihov način da se oproste sa britanskim obalskim gradom za koji mene lično vežu lepe uspomene i ovo su četiri manične i zabavne pesme koje imaju dosta metala da to nama bude blisko a opet su dovoljno daleko od bilo kog „sržnog“ žanra da deluju sveže i interesantno:

https://originalskirt.bandcamp.com/album/brighton-adieu

Sa kraja prošle nedelje dolazi brazilski Gravekeepers sa istoimenim debi EP-jem. Šest pesama kvalitetnog thrash metala koji ima i dobru produkciju ali i karakter, sa petljajućim hromatskim rifovima ali i pevačem koji ima upečatljiv, bolan vrisak. Lepo:

https://gravekeepers.bandcamp.com/album/gravekeepers

Iz istog perioda je i prvi album kopenhagenskih Quitters, nazvan Man. Quitters sebe opisuju eitketom „sludge punk“ i ovo je vrlo fer jer je Man ploča teških, lepljivih sludge metal rifova koja uspešno hipnotiše slušaoca ali i razoružavajuće jednostavnih, neposrednih koncepata. Simpatično je to:

https://virkelighedsfjern.bandcamp.com/album/vir055-man

Lankaširski trešeri Solitary postoje četvrt veka ali im je The Truth Behind the Lies tek četvrti album za svo to vreme. No, valjda zato ovo i zvuči zdravo i napaljeno. Solitary znaju šta vole i to što vole odlično izvode pružajući tvrd, disciplinovan thrash metal u kome čujete sve što volite iz istorije žanra (dobro, možda ne SVE, ali malo Metalike, malo Testamenta, malo Sacred Reicha itd.), napisano sa dosta inspiracije i snimljeno i izvedeno vrlo dobro.

https://solitary94.bandcamp.com/album/the-truth-behind-the-lies

Još thrasha? Može! Portugalski ThrashWall imaju bizarno ime ali oni ne misle tako jer su isto ime dali i svom prvom albumu. Ako kakav je to album! Ovo je thrash metal moćnih, kao žilet oštrih rifova,  brzog tempa i teškog, primamljivog zvuka. Pesme su napisane da se maksimizuje šteta koji ti uzvitlani bubnjevi i moćne gitarčine prave na mekom tkivu slušaoca, ali imaju i nimalo prikriveni thrashcore šmek, pa je ovo sve uglavnom vrlo brzo, himnično i sa taman toliko panka u svom tom metalu da bude neodoljivo. Još kako bend suptilno menja tempo u nekim pesmama ubrzavajući već uzavrele pesme dok ne počnete da se šutirate sami sa sobom u praznom stanu. Zakivanje!

https://thrashwall.bandcamp.com/releases

Ahhh, izašao je novi Vice Squad. Bend koji je sa radom počeo 1977. godine i čija je ovo aktuelna (re)inkarnacija izdao je svoj trinaesti album, Battle of Britain i, mada su Vice Squad, razume se, esencija pank roka a ne formalno metal, Battle of Britain je album i za metalce. Ovo je, naprosto visokooktanski, tvrd, kvalitetan rok brzog tempa koji svoje muzičke kvalitete stavlja u prvi plan tek toliko da ne zakloni dobro napisane, zapaljive pesme. Sva svirka je odlična ali Becky Bondage na vokalu je svakako najupečatljiviji element. Bend je album pripremao šest godina i planirao da izađe proletos pa se desilo šta se desilo, ali ovo je svakako jedna od najboljih stvari koje sam čuo ove nedelje.

https://vicesquad.bandcamp.com/album/battle-of-britain-album

Još malo panka koji je istovremeno i metal: australijski Oratory imaju demo Dreamstate Supreme i ovo je za svakoga ko voli Amebix ili, već, moderniji sludge metal koji se drži za ruke sa D-beat pankom. Devet pesama, abrazivan zvuk, ali generalno solidno:

https://oratory666.bandcamp.com/album/dreamstate-supreme-demo

Raging Speedhorn je bend koji uglavnom znam da voli publika iz Ujedinjenog kraljevstva a što me je uvek zbunjivalo s obzirom da ova ekipa zvuči prilično američki u svojoj odabranoj nu-metal/ sludgecore žanrovskoj fiokici. Šesti album, Hard to Kill je korektan rad mada mene lično neće dodatno privući bendu koji mi nikada nije bio dovoljno zanimljiv. Raging Speedhorn je uredan u svojim rokerskim sludge rifovima i urlanju preko njih i ko ih je voleo ranije, verujem da se sada neće odljubiti. Meni sve to zvuči vrlo prvoloptaški i sračunato, bez mnogo neke, jelte, autentične emocije pa eto…

https://ragingspeedhorn.bandcamp.com/album/hard-to-kill

Glacier iz Portlanda u Oregonu su svom debi albumu dali vrlo ispravan naziv: „The Passing of Time“. Naime, ova ploča koja izlazi za par dana predstavlja prvi album benda osnovanog još 1979. godine. Zaista treba ceniti posvećenost ekipe koja je, makar u low-power modu, čekala četrdeset godina da izda prvu ploču, iako su njihovi demo snimci iz osamdesetih ali i singlovi iz ovog milenijuma nailazili na dosta dobre reakcije. Elem, The Passing of Time je iznenađujuće vitalan album tradicionalnog heavy metal zvuka koji je u sve dodao malo power metal začina. Glacier sviraju energično, venčavajući himničnost ’80s klasike sa žestinom modernijeg metala, uspevajući, naizgled bez mnogo napora, da pred nas donesu i taj neki pedigre i eleganciju doajena žanra, ali i drusnost i otresitost primereniju mnogo mlađim kolegama. Ja sam prilično impresioniran kako je ovo solidnog tempa i energično a da ima tu neku melodičnu višeslojnost klasičnog HM zvuka, koja se onda dopunjava upečatljivim refrenima. Ko voli staru školu, ovde će se prijatno osećati. Rispekt za Glacier:

https://glaciermetal.bandcamp.com/album/the-passing-of-time-3

Hoću reći, Glacier su stariji čak i od Armoured Saint koji su se ove nedelje prilično trijumfalno vratili svojim osmim albumom, Punching the Sky. Postojati 38 godina i izdati samo osam albuma obično sugeriše da nikada niste bili BAŠ najveće zvezde u svom odabranom podžanru, i Armored Saint su svakako više bend koji se ceni, poštuje i citira nego što su bend koji je mnogima najomiljenija grupa svih vremena. Tokom decenija prepoznati kao pouzdana mašina za proizvodnju stamenog kalifornijskog metala ali nažalost sakaćeni bolešću i lovokrađom članova, pre svega pevača Johna Busha koji je menjao Joeyja Belladonnu u Anthraxu, Armored Saint su zaista ostali više kultno ime nego velike zvezde. No, i to je časna pozicija i bend se svakako sa novim albumom neće obrukati. Moram da priznam da me je prvi singl, pesma koja album otvara, Standing on the Shoulders of Giants prilično odbio, nudeći jedan isuviše srednjaški heavy metal bez dovoljno krvi i energije za moj ukus. No, album je svakako bolji nego što ta pesma najavljuje i već je druga, End of the Attention Span jedan dobar, brz, rokerski komad sa lepim metalskim temama i kvalitetnim refrenom. Armored Saint su svakako suviše „komercijalni“ za moj ukus ali ovakve pesme ulaze pod kožu i pumpaju krv kroz vene. Ostatak albuma se kreće negde između ove dve granice i pruža i brže, skoro speed metal pesme, ali i nekakve power balade. John Bush pokazuje dobru formu kao i ostatak benda i mada Armored Saint ni u osamdesetima nisam mnogo voleo, pa me ni novi album neće konvertovati u ozbiljnog fana, ovo je, za nekog ko ih je voleo, razlog za prilično slavlje. Rispekt:

Album nedelje dolazi od jednog od najmlađih bendova koje danas pominjemo. Poslednjih par sezona taj neki rivajvl old school death metal zvuka doneo nam je neke od najlepših ploča koje smo slušali, a Undeath su bend iz Ročestera u Njujorku osnovan prošle godine koji se sada upisuje u birano društvo svojim debi albumom, Lesions of a Different Kind. Ovo je deset pesama koje u najboljem mogućem smislu služe kao dokazni materijal da su njihovi autori odrasli na pločama Cannibal Corpse, Autopsy, Immolation, Incantation itd., punih lepih rifova, dobrih, prilično svežih ideja kako da se uzme starinski žanr a onda unutar prilično strogih granica inovira i bude svež. Kod Undeath mi pre svega prija zvuk sa masterom koji je sutpilno dinamičan i ne teži brikvolu kao kod, na primer, poznatijih, a meni obožavanih kolega Tomb Mold, ali Undeath pišu pesme baš kako treba, čuvajući svu dubinu i prljavštinu OSDM-a ali ih onda uvrćući u neočekivanim pravcima. Odlično:

https://undeath.bandcamp.com/album/lesions-of-a-different-kind