Film: Deadpool

Ahhh, odgledao se Deadpool.  :lol: :lol: :lol:

Needless to say, meni je to bilo vrlo prijatno iskustvo, ali imao sam uz sebe i kontrolnu grupu, to jest individuu – moju ženu – koja je za film rekla da je mnogo bolji od Gardijans ov d Galaksi a i od onog, kako se zvaše, Ent Mena. Mogu da potpišem to što je gospođa rekla između dva zalogaja pice.

Sad, naravno da Deadpool nikako nije „veliki“ film ni po formi ni po nekakvoj umetničkoj ambiciji ali jeste uspešan u onome što želi a to je da nežno parodira superherojske trope i da ostvari neku vrstu direktne spone sa gledaocem putem bezbrojnih popkulturnih doskočica i ponekog znalački odmerenog direktnog obraćanja kameri. Treba li da kažem da u tom smislu film Deadpool veoma dosledno i uspešno prenosi estetiku Deadpool stripa na veliki ekran i, paradoksalno, uspeva da bude vernija ekranizacija Deadpoola nego što je ijedan X-Men (ili Fantastic Four, da ne pominjem Marvelove in-house produkcije) bio ekranizacija X-Men. Opet, Deadpool tu nominalno ima lakši posao jer se bavi potkazivanjem i parodijom plus njegov osnovni zaplet je jako jednostavan PLUS, naravno, on ne bi ni imao smisla da se pojavljuje u kontekstu gde nema šta da komentariše i koga da parodira, ali opet, treba i tu znati odmeriti prave udele parodije, humora i autentične, jelte, drame. Stripovi ovo obično dobro postižu poslednjih godina, od Niciezinog Cable & Deadpool, preko Wayjevog serijala (iz koga je preuzeta scena sa raznosačem pica (mada u stripu ima daleko mračniji kraj (a Daniela Wayja, avaj nisam video na špici ni u zahvalnicama))) pa do aktuelnijih radova Gerryja Duggana i Briana Pohsena i film uspeva da se osloni na cheesy ljubavnu priču taman toliko da ona iznese tone frivolnog humora a da opet bude tu i nekog tračka autentične emocije. Deadpool u jednoj sceni i sam pominje „lažni osmeh koji krije stvarni bol“ i mada film nema na svojoj strani luksuz stotina strana stripa tokom dve i po decenije (isprekidanog) izlaženja, dobro je tu pogođena srž Deadpoolovog karaktera i generalno anarhični principi na kojima funkcioniše njegov svet, njegove interakcije sa kriminalcima, drugim superherojima i sumnjivim licima sa društvene margine koja bivaju humanizovana kroz radnju.

Opet, film Deadpool u neku ruku vrlo radikalno odstupa od stripova. Da, kostim je savršen faksimil i Deadpoolovo ponašanje u borbi je perfektno, ali sa druge strane, ovaj Deadpool je tek frivolni serijski izbacivač onelinera za razliku od stripovskog Deadpoola koji je autentično psihotičan. Takođe, osnova zapleta, ljubavna priča i njeno razrešenje ne nalikuje ni na šta što bi ijedan Deadpool strip mogao da prikaže s obzirom na to da su oni po definiciji zasnovani na nihilističkom etosu gde su bljeskovi humanosti trenuci koje treba pamtiti, nikako pančlajnovi. Utoliko, iako je ovo R-rated film sa mnogo psovki, amputacija i seksa (uključujući duhovitu scenu pegginga  :-| :-| :-|  ) on je suštinski za decu jer priča izrazito jednostavnu priču sa izrazito plitkim karakterizacijama i razrešenjima koja su na nivou dečijih skaski. Može se argumentovati da je ovo metanivo narativa i da je on nameran da upravo tim dvodimenzionalnim tretmanom materijala ukaže (i potkaže) na protivrečnosti superherojskog etosa, ali ja razumem ako nekoga to žulja. Opet, Deadpool je generalno uvek utemeljen u ovakvom pristupu i njegova istinska priroda je uvek bila u tome da se približi potrošaču popularne kulture time što će i sam imati rasutu pažnju koja skače od brze hrane, prema pin ap ličnostima, zatim na oružje, pa na stripove, filmove ili igre i sve u krug, dok se nekakva dublja poenta tek nazire u podtekstu a čije čitanje u mnogome zavisi od interesovanja za „ozbiljnije“ superherojske proizvode. Opet, fantastičan vikend koji je Deadpool imao u Americi potvrđuje da je bioskopska publika na ovo spremna a i ja sam u Ušću čuo muškarce oko sebe kako prepoznaju reference na događaje ili likove iz stripova.

U tehničkom smislu, ovo je pametno odrađen „mali“ film koji jako mnogo kilometraže izvlači iz svoja dva i po set pisa. Koreografija borbi i generalna režija akcije su kulturno ispoštovali R rating i mada ovo nikako nisu najbolje superherojske borbe koje sam ikada video, one su atraktivne i prljave kako i treba da bude u ovakvom filmu. Gostujući X-Men superheroji su, opet, odmereni dosta mudro. Kapičićev Colossus je čist kemp – na kraju krajeva sam lik je suvi CGI bez mnogo napora da mu se da dubina – to jest straight man played for laughs, dok je Negasonic Teenage Warhead Brianne Hildebrand odlično pogođena da bude namršteni lik u komedijaškom triju i  koristi svoj screen time mudro.

Deadpool otvara na skoro pa šokantno uspešan način superherojsku sezonu koja obećava još padanja još rekorda. Betmen i Supermen pa X-Men, pa Suicide Squad, pa Civil War ove godine, pa Doctor Strange, da ne pominjem televiziju… Biće ovo vrela godina ali ako ništa drugo Deadpool pokazuje da je R-rated superherojski film apsolutna realnost (uz jasne ograde da je ovo u suštini akciona komedija i da se radi o liku dobro poznatom po parodiji) i da „superherojski zamor“ još uvek nije nastupio. Biće ekstremno zanimljivo pratiti čeoni sudar Dawn of Justice i Civil War sa X-Men Apocalypse koji bi trebalo da se tu ravnopravno uključi (mada Deadpool ima bolje otvaranje od bilo kog X-Men filma) a onda da vidimo i kečeve iz rukava u formi Suicide Squad i Dr. Strange. Za sada, ja sam Deadpoolom vrlo zadovoljan.