Strip: Lepe naslovnice: Conan (Dark Horse)

Pošto smo ovog vikenda dobili zvaničnu najavu da se Konan vraća Marvelu i da će ga od zime raditi Jason Aaron i Mahmud Asrar (i to je, ako smem da kažem, izvanredna kombinacija scenariste i crtača, Asrar je već godinama neko koga gledam kako postaje sve bolji i sve zapaženiji, a Aaron je napisao da je bio spreman da se bije sa drugim scenaristima da dobije ovaj gig), evo proslave uz nekoliko alternativnh naslovnih koje su rađene za neke od serijala koje je Dark Horse izbacivao poslednjih godina. Slike su iz četvrtog Omnibusa koji je izašao ove godine i svaka ima i potpis:

Pročitani stripovi: King Conan: Wolves Beyond the Border i Daredevil

Dobro, da vidimo onda kakav je taj King Conan: Wolves Beyond the Border. Drug Neomeđeni ga je gotovo uzgredno proglasio prvom lošom pričom u King Conan krilu Dark Horseovog sveobuhvatnog projekta izdavanja Konana poslednjih desetak godina. Da li je bio u pravu? Da li je samo imao jedan od onih dana prouzrokovanih lošim varenjem i/ili menstrualnim tegobama? Da li je tek pokušavao da nasumično uvredi bilo koga ovom izjavom jer nije ispunio dnevnu kvotu prozivki? Da li je Neomeđeni Đavo Kušač, glavom, bradom, rogovima i repom? Čitajte dalje da saznate! Odgovor će vas šokirati!

 

King Conan: Wolves Beyond the Border je za sada poslednja priča u serijalu o kralju Konanu koga Dark Horse izdaje paralelno sa „glavnim“ serijalima o Konanu i ove priče se, jasno, bave Konanovim poznijim godinama, nakon što je seo na presto Akvilonije i svoje varvarsko nasleđe rafinirao tek toliko da mu se na glavu stavi kruna a nesputanost prirode lopova, najamnika i vagabunda levelapuje do određenog nivoa državničke odgovornosti. Kontrast između mladog, drčnog, neiskusnog, gladnog i ambicioznog Konana sa jedne strane i vladara jedne od najvećih država hiborijanskog doba je uvek bio interesantan u Hauardovom mitosu, ali i u stripovima koje je po njegovim motivima kasnije radio Marvel i lepo je da i Dark Horse ima posebnu ediciju koja se detaljnije bavi kasnijim delom Konanove karijere. Naravno, nisu svi stripovi unutar King Conan serijala jednako dobri, ali nije da je i kvalitet u okviru „normalnih“ serijala besprekorno ujednačen. Sa tim na umu otvoreno ću reći da je Wolves Beyond the Border jedan pristojan strip kome se može zameriti to da se ne kreće daleko od generičkih i predvidivih konanovskih motiva ali i čija je jaka strana da te neke klasične konanovske motive obrađuje sigurno, prolazeći kroz narativni luk koji nikog neće previše iznenaditi ali koji isporučuje dovoljno drame, karaktera i heroizma da čitalac na drugu stranu stigne zadovoljan.


Scenarista Timothy Truman je, kako sam već pominjao, meni najdraži od svih koji su za Dark Horse radili na novim Konanima u poslednjoj deceniji. Svakako, početne priče koje je radio Kurt Busiek su sjajne i Busiek je pored umešnih adaptacija nekih od najikoničkijih zapleta o Konanu (na primer meni omiljena Rogues in the House) uradio i priču Born on the Battlefield, mapirajući mladost odvažnog varvarina, proširujući storiju o njegovom poreklu i pokazujući kako se impulsivni, preduzimljivi dečak transformisao u muškarca koga poznajemo, no Truman je, po mom ukusu, scenarista koji – ne računajući Roya Thomasa – najbolje razume Konanovu prirodu kao i sve ono neizgovoreno što je provejavalo kroz Howardovu originalnu prozu. Iz Trumanovog pisanja takođe emanira jedna izrazita, strastvena ljubav prema ne samo Konanu već čitavom hiborijanskom mizanscenu i njegovi stripovi na meni veoma prijemčiv način kanališu hauardovski duh maskulinističke romantike, eskapističke pustolovine, dostojanstvenog sanjarenja.

 

Truman za Wolves Beyond the Border veli da mu je možda najdraža priča o Konanu koju je do sada uradio. Bazirana na dve nedovršene Howardove pripovetke ona povezuje neke od najpoznijih godina Konanove kraljevske karijere sa „našom“ istorijom, praveći sponu između hiborijanskog doba i kasnog perioda starog Rima na jedan relativno površan ali šarmantan način. Ono što je zanimljivo je da je ovo u suštini mala priča, ne baš kamernog tipa, ali s obzirom da se bavi radikalnom istorijskom promenom posle koje će odnosi naroda u Akviloniji i njenoj okolini biti dramatično drugačiji, ona je svedena na veoma mali broj lokaliteta i likova.

 

Wolves Beyond the Border ne bavi se sukobom Akvilonije sa Nemedijom, a što bi bio „veliki“ i praktično tradicionalni rat u mnogo inkarnacija tokom istorije dve susedne države već se umesto toga okreće legendi i predskazanju o kruni koja treba da ujedini još uvek divlja i međusobno nepoverljiva piktska plemena koja ne predstavljaju pretnju državnosti Akvilonije ali jesu stalni izvor pograničnih sukoba i prolivanja krvi.


Truman piše u relativno niskom ključu ali jasno i spretno izlaže taj kontrast u kome varvarski kralj koji je na čelo civilizovane nacije došao superiornom vojničkom veštinom i njome vlada na nestandardan ali na kraju dana ipak institucionalizovan način, biva suočen sa varvarskom pretnjom koja je na pragu evolucije iz puke neprijatnosti u istorijsku silu sa kojom se mora računati. Konan je ovde već star, lica opervaženog sedom bradom, čovek lišen velikog dela životne radosti ili neke idealističke ambicije i Truman uverljivo pokazuje kako takav kralj ne samo noćima sedi po kafanama inkognito i pesnicama podučava nečasne podanike tome kako se poštuje svetla ratnička tradicija kraljevine, već i kako čim mu se pruži prilika da pitanje od državnog značaja rešava ličnom, indidivualnom akcijom, on hita da je iskoristi. Neki drugi kralj u nekoj drugoj priči bi se ponašao potpuno „izvan karaktera“ polazeći samo sa skromnom pratnjom u preteću šumu kojom lutaju krvožedni varvari ne bi li se oslobodio artefakta koji može da nanese dosta zla kraljevini, ali Hauardovi kraljevi-varvari su ljudi akcije, ne ljudi politike, i pošto će uvek akciju staviti ispred politike ili diplomatije, i ovaj Konanov potez deluje uverljivo i psihološki konzistentno.

 

Razume se, kad izmet udari u fen dobijamo red akcije, red klasičnih idealizacija muškosti kroz demonstracije čojstva, junaštva, skoro patoloških shvatanja časti. Fakat je da ovo nije feministički strip ali on sadrži i jake ženske likove koji su zapravo ključni u borbi za prevlast između piktskih plemena. Naravno Truman se drži tradicionalnog menija: muškarci su junaci obdareni muškim aspektima – snaga, čast (do mere apsurda), delanje kroz borbu, dok su žene inteligentni planeri, rukuju magijom, služe se obmanom i veponizovanom diplomatijom. Ima tu i eksploatacijskih tropa, erotskih manipulacija ali i interesantnih političkih poteza vezanih za potomstvo, nasleđivanje i transfer moći. Truman besprekorno hvata hauardovski odnos ka političkom i njegovo oslanjanje na psihološke arhetipe i mada je ovaj strip, ponoviću, pripovedan veoma klasično, do mere generičkog  i predvidivog, on istovremeno vrlo sigurno i ubedljivo vozi svoj narativ o tome kako grupica ljudi kroz besnu i krvavu borbu u šumi na kraju promeni tok istorije. Ta ideja da istorija ima svoju neumitnu inerciju ali da je za prelazak na sledeći nivo zaista potrebno da neko negde nešto uradi svojim rukama je solidno prenesena ovom storijom  o starim ljudima koji menjaju političke status kvoe kako bi mladi poveli svet u neku novu stranu.

 

 

Konan je ovde pokazan kao isprva relativno neveseo kralj, čija je brzina kojom juri u pustolovinu izraz više očajanja dvorskom kolotečinom a manje entuzijazma da bude preduzimljivi državnik, ali do kraja stripa prolazi kroz dramatične scene u kojima mora da poveže lično i državničko, i podnese i žrtve od kojih su neke veoma privatne a neke se podnose u ime nacije i nekakve pametnije nacionalne budućnosti. Sasvim elegantno.

 

Ono gde strip pada je u potrebi da ima i element onostranog kako bi začinio jednu u osnovi sasvim prizemljenu, ljudsku priču. Truman je ovo ubacio, reklo bi se reda radi, bez razvoja ili čak ozbiljnijeg narativnog opravdanja i to je jedini element za koji može da se kaže da vidno šlajfuje i da je višak bez koga bi stvari bile bolje. Poštujemo.

 

Rekao bih da čak i čitalac koga Trumanovo držanje klasičnih narativnih tropa i u Konanu već mnogo puta viđenih karakterizacija, te generičkih scena može malo da namrgodi na kraju ovim stripom može da bude zadovoljan jer ga je nacrtao izvanredni Tomas Giorello. Giorello je pouzdani crtač za DC i Dark Horse iza koga stoji solidna količina projekata solidno visokog profila (od Green Lantern do raznih Star Wars stripova), ali nekako mi je njegov crtež uvek najbolje delovao na Konanu. Giorello izgleda deli sa Trumanom tu ljubav ka hauardovskim sanjarijama i sa puno detalja kreira sve, od namrgođenih veđa starijih muškaraca koji diskutuju o ratu, preko mišićavih tela u pokretu i krvavih borbi, pa do bujne i opasne džungle. Giorello je i besprekoran u karakterizacijama crtajući izborane ratnike pune ožiljaka jednako ubedljivo kao i senzualne čarobnice, ali i pripovedač koji dijaloge, tumaranja kroz prašumu ali i scene borbe crta jasno, transparentno i ubedljivo.

 

U zaključnici bih rekao da Wolves Beyond the Border ne može da se nazove esencijalnom pričom o Konanu (da ne pominjem da njena završnica stoji relativno perpendikularno u odnosu na neki tradicionalni kanon), ali da je u pitanju mala, spretno ispričana storija o bitnoj istorijskoj prekretnici koja koristi sve klasične konanovske trikove da nam se umili i postane deo naših sećanja na velikog varvarina koji je postao kralj. Za moj groš, više nego dovoljno.

 

Od aktuelnog tekućeg serijala Daredevil sam očekivao mnogo. Ne samo da je prethodnih nekoliko godina saradnja Marka Waida i Chrisa Samneeja na Daredevilu donela neke od najfinijih Marvelovih stripova u istoriji već je i uspeh Netflixovih Daredevil serija nekako po definiciji diktirao da će Alonso i ekipa za relansirani, post-Secret Wars strip o Marvelovom slepom heroju posegnuti za najtežim oružjima u svom arsenalu.

 

I kreatori postavljeni na ovaj serijal svakako su mi ulivali poverenje. Scenario je poveren Charlesu Souleu, Marvelovom u ovom trenutku najprolifičnijem autoru koji je jednako uspelo pisao sve od Wolverinea, preko Inhumansa i Star Wars, pa do She-Hulk, a prvu priču je na crtanje dobio meni veoma dragi Ron Garney. Sve to je na kraju dosta neprijatno stajalo u jukstapoziciji sa činjenicom da sam ovog Daredevila iz tri puta morao da startujem, jedva stižući do kraja prve priče (pet od deset do sada izašlih brojeva) uz osećaj da sam ga čitao po dužnosti i da Soule ovde nije odabrao pravilan pristup.

 

Naravno, menadžment očekivanja je jedna od najvažnijih veština koje čovek stekne sa protokom vremena pa vredi odmah istaći da ovaj Daredevil od početka ide na izrazito drugačiji ton od onog na koji nas je Waid navikao. Možda da bi se i vizuelno sugerisala promena, ovaj Daredevil, ponovo u Njujorku nakon dugog izleta na zapadnu obalu, sada nosi crni kostim u stripu čiji je kolorit sveden samo na crno, belo i crveno. Vizuelno oštar i upečatljiv on time pravi snažan kontrast u odnosu na Waidov i Samneejev multikolorni pristup, pa su po istoj mustri i karakterizacija i pripovedanje zamračeni i noarizovani.

 

Ovo, naravno nije ništa sporno u vezi sa Daredevilom, neki od najvažnijih perioda ovog stripa obeleženi su snažnom noar crtom, od ikoničkog rada Franka Millera pa do kasnijih reinvencija od strana Briana Bendisa i Eda Brubakera. Soule je pritom sa Secret Wars dobio savršenu priliku da retkonuje veliki deo onoga što su Waid i Bendis uradili tokom prethodne decenije, pa je Daredevilov tajni identitet ponovo actually tajna, komplikovani odnosi Matta Murdocka sa ženama su uglavnom resetovani čime je otvoren prostor za nove socijalne konekcije, a zabrana obavljanja pravničkog posla je elegantno uklonjena.

 

Sa tako uspelo raščišćenom trpezom Soule je krenuo i u neku svoju rekonstrukciju lika, stavljajući Matta Murdocka po prvi put u karijeri na drugu stranu sudnice. Iako je Soule i sam po profesiji advokat, u njegovom Daredevilu Murdock više nije privatni pravobranilac već radi za grad Njujork u kancelariji javnog tužioca i sarađuje sa policijom na optuživanju i isleđivanju pretupnika. Ovo je interesantan preokret i koliko god da sam posle izvrsnog Souleovog She-Hulka želeo da isti autor preuzme Daredevila posle Waidovog odlaska, računajući da je advokat koji piše advokata čist zicer, priznajem da mi je i ova varijanta sa radom u tužilaštvu veoma zanimljiva.

 

U sličnom ključu, Daredevil koji je klasični usamljeni heroj gradskog asfalta je u Souleovoj interpretaciji dobio i sajdkika/ šegrta, mladog muškarca iz kineske četvrti koji je interesantan koloplet motiva dečaka-genija i potlačenog migranta uz dašak istočnjačkog misticizma.

 

Soule u prvoj priči ide na zanimljivo promišljanje položaja ilegalnih imigranata u Americi, pozicioniranje relativno izolovanih i relativno diskriminisanih etničkih manjina u urbanim jezgrima i odnosa koji sa njima imaju ekonomija i kultura velike nacije. Sam Blindspot, kako je ime Daredevilovom sajdkiku je dobro postavljen kao neko ko istovremeno pokušava da se otrgne tradiciji koja ga guši i socijalnoj inerciji koja ga drži na dnu, ali i da pomogne svojoj zajednici i učini je vidljijom i ponosnijom, i to su sve dobri motivi i zanimljive teme.

 

Nažalost, Soule potpuno upropasti tu prvu priču nedopečenim, generičkim negativcem i trapavim tretmanom žanrovskih tropa. Ten Fingers, kineski mistik protiv koga se Daredevil i Blindspot udružuju je sa jedne strane generički istočnjački kultista, a sa druge mu nedostaje dovoljno jasna motivacija za ono što radi, sa svim u neskladu sa visokoparnim  monolozima koje ispaljuje. Nema ovde dovoljno pametnog zapleta da se opravda sva noar priprema koju su Soule i Garney napravili pa je konflikt u srcu priče nedosledan, neubedljiv i, čak, nejasan, te svo nasilje i akcija koji iz njega prositiču već u startu gube svoju oštricu. Nažalost, Soule pravi i drugi pogrešan korak uvodeći nindže iz drevne organizacije Hand i stvari vrlo brzo odlaze putem najgeneričkije moguće nindža-fantazije sa lenjim motivacijama i još više lenjim rešenjima.

 

Naravno, nisam protivnik pojavljivanja nindža i drugih istočnjačkih žanrovskih motiva u Daredevilu (ili Marvelu uopšte) – oni su integralni deo žanrovske fikcije već mnog odecenija. Ali lenjost u njihovom korišćenju me uništava. Na svaki izvrsni žanrovski rad (poput Iron Fista Duanea Swierczynskog ili Agents of Atlas Jeffa Parkera) nažalost dolazi bar još toliko izlizanih, umornih korišćenja tropa od kojih pošten čovek samo prevrće očima. Posebno je razočaravajuće što Soule ovde započinje nečim što deluje kao autentičan pokušaj da priča o iskušenjima kineskih imigranata u Americi a onda se zakucava u zid lenjog asociranja uvodeći (japanske) nindže i njihovu mistiku i od svega praveći neukusnu salatu motiva i dosadnih scena borbi koje ni Garneyjev crtež ne uspeva da spase.

 

Kasnije priče su malo bolje, mada i tu ima problema. Elektra se vraća u Daredevilov život – i sama nesvesna da su Daredevil i Matt Murdock ista osoba – ali njena priča je konfuzna, nabijena jakim emocijama koje se na kraju izduvaju kao probušeni balon u preokretu za koga je Soule valjda mislio da će nam biti šokantan ali je ispao ubrzan i ultimativno eksploatativan na nezadovoljavajući način. Nakon toga je avantura koju Daredevil i Spider-man imaju u Makau zapravo najzanimljivija jer je u pitanju vešto ispisan casino-heist triler sa odličnim korišćenjem superherojštine da se postigne klasičan make-mine-Marvel osećaj pustolovine i gde Soule ne pravi pogrešne korake. Ipak, ostaje briga kuda ovaj strip dalje stupa jer je sada jasno da je brisanjem interesantne karakterizacije i galerije likova koje su nastajale od Bendisa do Waida Soule stripu izbio iz ruku mnogo aduta strpljivo građenih godinama, a da ga nije vratio na millerovsku noir paranoju, približivši ga više pokušajima misticizma koje vezujem za (nezadovoljavajući) period kada je strip radio Andy Diggle.

 

Stvari nisu tako crne, naravno, jer Soule je odličan scenarista koji pored mnogo pogrešnih koraka – u pogledu tempa pripovedanja između ostalog – ima i mnogo lepih momenata karakterizacije ili problema kroz koje prolazi slepi superheroj, ali strip se i dalje bori da pronađe svoju pravu viziju koja neće biti frekventno minirana lenjim eksploatacijskim poštapalicama.

 

Opet, ovo je tako dobro nacrtan strip da ne mogu a da ne preporučim njegovo čitanje. Garneyju je ovo ubedljivo najbolji rad do sada i ako ste ga kao i ja voleli dok je crtao Spajdermena, ovde ćete se klanjati ikoničkim kompozicijama, fenomenalnom senčenju i opštem osećaju težine i mraka koje crtač isporučuje a da, sem u pomenutim borbama, pripovedanje nigde ne deluje nategnuto ili usporeno. Matteo Buffagni je za nijansu artističkiji, lepršaviji crtač i njegova priča je takođe grafički impresivna a Goran Sudžuka koji crta pomenuti krosover sa Spajdermenom je ovim definitivno potvrdio da mu je mesto u gornjem ešelonu superherojskih crtača i nadam se da ćemo ga ponovo videti u ovom stripu.

 

Za Souleovog Daredevila trenutno ne mogu da kažem da će biti upamćen kao jedan od klasika, mada je, naravno, konkurencija kod ovog superheroja izuzetno oštra. Nadam se da će strip ipak uskoro naći svoju viziju i ispričati neku esencijalnu priču iz života slepog superheroja pa makar i ignorisao sve vezano za katolicizam, žene, hubris i druge elemente Daredevil mitosa koji su nam postali važni tokom decenija. Ako se to i ne desi, ali strip zadrži izuzetno upečatljivu vizuelnu komponentu, to će biti bar pola dobrog razloga da ga ja i dalje redovno čitam.