Pročitani stripovi: Daredevil, Damage i Black Hammer

Dobro, ajmo sad malo superheroje.

Kako je Charles Soule pre nekoliko nedelja završio svoj rad na serijalu Daredevil, mislim da je pravi trenutak da napravimo presek. Uostalom, kako sam više puta naglasio, Daredevil se tokom decenija iskristalisao u jednog od mojih najomiljenijih Marvelovih junaka, sa više momenata u svojoj istoriji koje danas smatram klasičnim (Miller, Bendis, Waid, Brubaker…), ali, kako sam pišući pre dve i po godine o početku Souleovog rada naslutio, ova faza ovog stripa teško da će se upisati u istu kategoriju. A opet, ovde je bilo tako mnogo dobrih stvari…

Soule je za tri godine rada na Daredevilu, videlo se to odmah na početku a potvrđeno sada na kraju, kao neku vrstu metazadatka imao to da strip vrati njegovim mračnim, depresivnim pozicijama. Neću reći  i „izvornim“ jer Leejev Daredevil nije nužno bio mračniji strip od ostatka Marvelove ponude onog vremena. Soule, iako savršeno kadar da piše razigranije i veselije superherojske stripove (ponovo podsećam na njegov odlični She-Hulk od pre koju godinu) je sa ovim Daredevilom praktično pobrisao i preokrenuo sve što je pre njega na serijalu radio Mark Waid i ovo možda treba čitati i kao neku vrstu Marvelovog šireg pokušaja da se vrati nekakvim (kvazi)korenima (što, preciznije, ne znači povratak u šezdesete već u sedamdesete i osamdesete, kada je veliki deo današnje čitalačke publike krenuo sa ovim stripovima – videti na primeru X-Men, recimo) i prepoznatljivim, čak možda „klasičnim“ karakterizacijama likova.

S jedne strane ovo je svakako razumljivo – „mračni“ Daredevil po uzoru na Millera i Bendisa je svakako ono što generalna javnost vidi u svojoj glavi kada se pomene ovaj heroj a karakterne osobine Matta Murdocka, poput šarmantne narcisoidnosti i katoličke krivice su, posebno u Bendisovom radu umele da fino razblaže svo to mračnjaštvo.

S druge strane, moglo bi se argumentovati – a ja sam to i pokušao na istom ovom topiku pre nekoliko godina – da je Waid uspeo da liku omogući da dalje raste i razvija se zadržavajući i produbljujući njegov karakter, ali bežeći od readymade „noir“ mizanscena i millerovsko-bendisovskog mačomračnjaštva i ugrađujući nepatvoreni optimizam u narativ o junaku u crvenom kostimu, te da je to delovalo šokantno osvežavajuće i autentično.

No, superherojski stripovi su utemeljeni na ideji večnog, jelte, vraćanja, pa je Soule sa jedne strane stvari resetovao na neke „standardne“ pozicije, a sa druge nastojao da svoju advokatsku ekspertizu iskoristi za kreiranje nekih priča o Daredevilu koje bi bile uverljive urbane drame kakve bismo inače gledali po televizijskim serijama (ako ne BAŠ u samoj preminuloj Netflix seriji o Daredevilu).

Nakon pročitanog celog Souleovog rada ostao sam u uverenju da bi ovo prišlo veoma blizu statusu klasika samo da je polovina još u fazi pičovanja i preprodukcije trezvenom uredničkom intervencijom bačena u vodu. Hoću reći, neki elementi Souleovog serijala o Daredevilu su smislene i interesantne drame o „čoveku bez straha“ koji mora da iskombinuje komplikovano suprotstavljene elemente svoje ličnosti da bi dosegao ideal kome stalno teži – što više pravde za što više ljudi – ali ovi elementi su s druge strane stalno razvodnjavani Souleovim slabostima prema, da tako kažemo, „natprirodnijoj“ strani Daredevilovog života.

Čujte, ovo su superherojski stripovi i svakako ja sad neću da automatski gunđam kada se u njima pojave nindže, ali stvar je u tonu i konzistentnosti sveta u kome se priča događa. Mark Waid i Chris Samnee su tokom svog rada na prethodnom Daredevilu vrlo uspešno posezali za prilično kempi negativcima kao što su Klaw ili Mole Man i uspevali da iskoriste njihove silver age persone u pričama koje su bile ozbiljne ali se nisu upinjale iz petnih žila da budu dramatične noir tragedije. U kontrastu sa tim, Soule se ozbiljno trudio da se u svojim pričama pozabavi nekim vrlo aktuelnim sociopolitičkim temama ali je, za mene, njihova uverljivost često bila podrivana konstantnom eksploatacijom prilično izlizanih tropa vezanih za istočnjački misticizam.

Mislim, kada je Miller baratao nindžama u svom Daredevilu to su bile rane osamdesete i nindže su bile svež i nov popkulturni gimik a scenarista ih je tretirao kao tek još jednu naoružanu grupaciju sa kojom se naš junak mora boriti, bez preteranih ulaženja u kojekakav filozofski mambo-džambo. Nepune četiri decenije kasnije, Soule piše, čini se, vrlo ozbiljnu priču o kineskim ilegalnim imigrantima u SAD, sa neprebrojnim slojevima preplitanja njihovih kompleksnih identiteta, položaja u društvu, dostupnosti zdravstvene (i druge) zaštite i tome kako čak i briljantni među njima lako potonu jer su postavljeni u sistem koji briljantnost ceni samo na papiru, bla bla bla, i, znate već, Soule je po struci advokat specijalizovan za imigracijske slučajeve, dakle, pravi čovek na pravom mestu, ali onda je ova priča potpuno skrenuta sa šina stereotipnim azijskim negativcem koji je kao ispao iz neke ’70s eksploatacije i grubim preplitanjem kineskog i japanskog pop-misticizma.

I nekako, kroz ceo ovaj rad se prepliću ovakvi kontrasti. Dobijamo ozbiljno ambiciozne političke priče u kojima Soule uspeva da bez otvorenog Trump-bashinga prokomentariše neke aktuelne američke neuralgične tačke, ali onda dobijamo i solidno impotentna i neubedljiva skretanja ka Aziji sa sve demonima, ne-mrtvim nindžama i magijom i ove dve dimenzije stripa – svaka za sebe na papiru sasvim legitimna – nikako ne uspevaju da se pomire u koherentnu celinu.

Delimično, problem je i u Souleovoj karakterizaciji likova koje uvodi. Murdock je, naravno, sam za sebe toliko komplikovan karakter da najveći deo pisanja ionako otpada na njega i pokušaje da se oslika čovek sa neprebrojnim kontradiktornostima, nesavršeni heroj u najubedljivijem smislu. Kada tu još dodate i Kingpina koji se ovde vinuo do pozicije gradonačelnika Njujorka, uprkos, a možda čak i zahvaljujući svojoj ne-baš-tajnoj istoriji u organizovanom kriminalu, dobijate jednu zbilja epsku postavku u kojoj dva čoveka izražene volje (za moć i za pravdu) idu jedan na drugoga i neće stati dok ne ostane samo jedan. U takvoj konstelaciji, sporedni likovi moraju da funkcionišu kao perfektna potpora a ovde Soule malko ispušta loptu.

Guranje Foggyja Nelsona malo u stranu je, pokazaće se, bila greška jer Soule Nelsona izvrsno piše. Nažalost, pozicija koju bi on prirodno zauzimao u ovom stripu namenjena je novom liku, ilegalnom kineskom imigrantu u Njujorku koji je postao i self-made superheroj kineske četvrti pod imenom Blindspot. Ponovo, Soule ima jaku temu koju želi da obradi sa ovim likom i pokušava da mu da i nekakav karakterni luk (od Daredevilovog sajdkika, preko antagoniste, do najboljeg prijatelja) ali ovo je sve isforsirano, neubedljivo i Blindspot na kraju dana kao da uopšte nema svoj karakter već se savija kako priča to od njega zahteva. O Elektri jedva da se usuđujem da pričam jer je Soule eksploatiše na najcrnji način na početku a onda prema kraju pretvara u praktično alatku.

Nešto bolje je prošao Frank McGee, bivši policijski inspektor, inhuman i detektiv jer se ovde radi o strejt noir stereotipu kojim Soule vrlo lepo rukuje (mada je dodavanje mutanta Cyphera u ekipu i dalje sasvim nerazvijena ideja), ali zato, recimo, novi negativac, psihopatski ulični umetnik Muse naprosto zbrka klišea i gotovo potpuni mekgafin.

Kada se sve ovo skupi na gomilu dobijamo neke sasvim nezadovoljavajuće priče, recimo onu u kojoj ne-mrtve nindže i demoni napadaju Njujork, gradonačelnik Kingpin je na lečenju, a Daredevil okuplja ekipu uličnih superheroja (jer Avengersi i ostali ozbiljniji udarači, konvinijentli, nisu na raspolaganju) da odbrani nejač. Ovo je jedna salata motiva i ideja, nekih dobrih (o njima samo malo niže), nekih jako izlizanih ali ključni element zašto ovo uglavnom ne funkcioniše za mene je da se Soule suviše olako upušta u dramatične ekstreme. Kingpin na čelu Njujorka? Ovo se još i može progutati, iako, naravno, drugi Marvelovi stripovi to uglavnom ne pominju. Ali invazija nindža koji desetkuju njujoršku policiju i očajnički rat tokom kog heroji na konjima i sa mačevima u rukama poražavaju armiju demona, sve uz pomoć tajnog katoličkog reda sveštenika koji se već stolećima bore protiv demona – ovo se naprosto ne uklapa sa naporima drugde u stripu da imamo nijansiranu priču o pravnom položaju superheroja u američkom pravosudnom sistemu i vođenju grada od strane izvršne grane vlasti.

A Soule se, vrlo očigledno, prilično uložio u neke od svojih tema i meni je ovaj strip na ime toga i bio interesantan. Čitav zaplet oko toga da Murdock/ Daredevil pokušava da progura ideju da superheroji mogu da svedoče na sudu bez otkrivanja tajnog identiteta je zanimljivo nastojanje da se, unutar same fikcije ovog univerzuma, ali i izvan nje, legitimizuje ideja „pravde“ koja ne dolazi iz institucija sistema već iz same zajednice, oličena u herojstvu pojedinaca. Ono je, naravno, osuđeno na propast gotovo po definiciji, ali strip ima interesantnu tekuću diskusiju o ovoj ideji. I Souleu ovo, takođe, daje brojne dobre šlagvorte kako da suprotstavi pojedinca sa instinktom za pravdu sistemu koji pravdu praktično definiše iako ga možda čine sumnjivi pojedinci. Kingpin na čelu grada i Matt Murdock koji mu radi kao savetnik je, priznaću, briljantna ideja a i Souleova egzekucija je vrlodobra, sa tekućom partijom sve napetijeg političkog i birokratskog  šaha između dva stara protivnika (čak iako Kingpin više nije svestan da je Murdock Daredevil).

Neću spojlovati šta se sve tu događa, ali ću dodati da je Soule zapravo i relativno elegantno rešio pitanje vraćanja Daredevilu tajnog identiteta. Otkada je Bendis odlučio da se poigra sa idejom da se naširoko zna kako su superheroj Daredevil i advokat Matt Murdock ista osoba, scenaristi su morali ozbiljno da se rvu sa ovim konceptom sve dok Mark Waid nije naprosto rešio da promeni ton stripa u prigrli ideju kako je Murdock javno i bez stida Daredevil. Naravno, duha se jednom moralo vratiti u bocu i Soule koristi dosta nategnut ali na kraju dana dovoljno ubedljiv mehanizam da ovo počisti i vrati nas na stari status kvo. Ovo njegov odnos sa Foggyjem Nelsonom čini interesantno napetim i još jednom priznajem da mi je bilo žao da Soule nije više fokusa stavio na lik Nelsona umesto što se baktao Blindspotom i Museom.

Takođe, Soule ima interesantnu diverziju sa vraćanjem u strip klasičnog silver age lika, Mikea Murdocka, Mattovog žovijalnog brata blizanca i konfuzija između toga ko je zapravo Mike i otkud on ovde je zanimljiva, duhovita, i na momente solidno potresna.

Elem, kulminacija je došla na kraju rada u priči „Death of Daredevil“ koja je verovatno najblatantniji primer lažnog marketinga u Marvelovoj novijoj istoriji, uzimajući u obzir da Daredevil u njoj ni na koji način ne umire – a što vidimo i po prvom broju novog serijala izašlom pre par nedelja.

No, ova priča je, ako ništa drugo, fokusirala Soulea pa je uspeo da sve dobre strane ovog serijala sažme tako da dobijemo idealizmom pokretanog Matta Murdocka u poslednjem velikom pokušaju da pokaže svetu kako je Kingpin ultimativno zao, kako je prevarom došao do jake političke pozicije, te da ga jednom za svagda sruši. Soule ovde konačno uspeva da udobnije poveže silver age ekscentričnost i millerovski noir u priči koja na kraju uspe da nas iznenadi svojim preokretom i kaže nam nešto značajno o svom junaku, kao i da pripremi teren za dalje priče o Daredevilu. Death of Daredevil je pristojno finale za serijal koji je stalno oscilovao između elegantnog i inteligentnog rada sa jedne i poludokuvanih eksploatacija sa druge.

Makar je crtež bio konstantno odličan, sa Ronom Garneyjem koji je ovde odradio posao života kreirajući zamamne ekspresionističke noir drame, ali i armijom izvrsnih drugih crtača koji su svi do jednog bili tonalno i tematski na liniji (Goran Sudžuka, sjajni Mike Henderson, Stefano Landini, Phil Noto). Kolorista Matt Milla je zapravo bio dragoceni kohezivni faktor, obezbeđujući stripu stalno upečatljiv izgled pa je i napuštanje njegovih usluga u poslednje dve priče koje je crtao i sam kolorisao Noto jedini momenat gde mogu da kažem da nisam bio stopostotno zaljubljen u crtež.

Nakon završetka Souleovog rada dobili smo pet epizoda miniserijala Man Without Fear izašlih tokom Januara a koje su poveznica sa novim tekućim Daredevil serijalom. Po običaju, ovo je sasvim opciona stvar za čitanje jer iako prikazuje kako se polomljeni, gotovo mrtvi Matt Murdock na kraju odlučuje da još jednom da sve od sebe i bude taj neki nesavršeni heroj na prkos svetu koji pokušava da ga uništi, ovo je priča koja je komotno mogla da stane u jedan jedini broj, možda i da bude samo uvodnih desetak strana za prvi broj serijala.

Jed Mackay, srednjoškolski nastavnik koji u slobodno vreme piše stripove za Marvel je iskoristio ovih pet epizoda da nam da jednu produženu introspekciju Matta Murdocka koji pokušava da se sa sobom dogovori o tome da li zaista mora da bude superheroj sada kada je došao toliko blizu da shvati koncept sopstvene smrtnosti. Ovo je dosta uobičajen koncept za superherojske, pogotovo Marvelove, stripove a Daredevil ga je sa nekim epizodama koje je radio Miller praktično definisao i Mackayju svakako treba stisnuti ruku za činjenicu da je izgurao više od 120 strana stripa sa nečim što je moglo mnogo udobnije da se smesti u pet puta manje, a da to nije ispalo dosadno. Naravno, ima ovde mnogo ponavljanja istih motiva, mnogo ponovljenih meditacija o ulozi straha i bola u ljudskim životima i mada to nije klasično šlajfovanje u mestu, fakat je da je moglo da bude kraće. No, Mackay sve to gotovo potpuno opravdava četvrtom epizodom i suočenjem Murdocka i Kingpina koje je dramatično i katarzično i predstavlja pravo težište ove priče. Ako ste ozbiljan štovalac Daredevila, ovaj miniserijal svakako treba da makar zbog toga prođete a vrlo pristojna drugoligaška selekcija crtača koji su odradili po jednu epizodu garantuje i možda ne WOW faktor, ali sasvim uslužan ton i pripovedanje. Mackay dobro kapira svoje likove – pored Kingpina tu je i vrlodobar Foggy Nelson – i možemo mu prognozirati pristojnu budućnost u Marvelu.

Prva dva broja novog Daredevil serijala takođe prilično obećavaju mada je to i bilo za očekivati sa autorskim dvojcem kakvi su Chip Zdarsky i Marco Checcetto. Naravno ovde nema velikih tonalnih zaokreta, ovo je ponovo „katolički noir“ na tragu Millera, Smitha, Bendisa itd. i s obzirom da je priča veoma usredsređena na Kingpina i Daredevila (koji i dalje leči traumu sa kraja prošlog serijala) ovo uopšte nije moralo da ponovo kreće od broja jedan već da se samo lagodno nastavi sa sledećim brojem (pogotovo što je i prošli serijal krenuo od keca pa se posle renumerisao da bi obeležio broj 600 i… Marvel nastavlja da kreira nepotrebnu konfuziju za buduće istoričare medija).

Takođe, ovo je priča veoma usredsređena na Daredevila i Kingpina u kojoj drugi likovi za sada jedva da figurišu i nadam se da će Zdarsky imati pameti (veštine ima, to smo videli sa Peter Parker serijalom) da oko Murdocka sagradi ansambl likova koji će uspešno dopunjavati razne aspekte njegove ličnosti i predstavljati kontrateze Murdockovoj narcisoidnosti. Ako se ovo iz nekog razloga ne desi, i dobijemo još jedan solipsistički mračan Daredevil serijal neću biti presrećan, ali u Zdarskog do sada nisam imao razloga da sumnjam. Takođe, Checcetto je posle prošlogodišnjeg rada na Old Man Hawkeye definitivno postao crtač koga treba aktivno čitati gde god da se pojavi i ove prve dve epizode izgledaju fenomenalno sa kolorom koga je radio Sunny Gho i koji uspeva da i u veoma „noir“ priču unese dovoljno svetlosne i kolorne dinamike da ne deluje opresivno jednolično. Oprezni sam optimista.

Drugi strip o kome bih danas proguslao je DC-jev aktuelni tekući serijal Damage za koga mi nije najjasnije ni zašto je nastao ni kako gura, evo, već godinu dana. Čime ne želim da kažem da je ovo loš strip, samo da njegov smisao u DC univerzumu i nekoj široj konstelaciji u univerzumu (još uvek) nije jasan.

Naime, DC već ima lik po imenu Damage koji je odigrao relativno važne uloge tokom Zero Hour događaja pre četvrt veka i bio član Titana i Justice Society of America, ali ovo nije TAJ Damage.

Ovo je, vidite, novi Damage, sa sasvim različitom istorijom, moćima i postavkom a koji je deo „The New Age of Heroes“ inicijative koja je krenula nakon Snyderovog događaja Metal o kome je ovde pisano. Naravno, nagađate da se neke ozbiljne veze Damagea sa Metalom zapravo i ne primećuju.

Damage sam počeo da čitam sa interesovanjem jer ga piše Robert Venditti, čovek koji je preuzeo Green Lantern od Geoffa Johnsa i odradio sa njim iznenađujuće odličan posao (kako je ovde već i živopisano) a i čiji je aktuelni Hawkman (takođe izašao iz Metala) ako ništa drugo barem zanimljiv. No, Damage mi je, evo, i godinu dana kasnije enigma jer ovo je strip koji toliko neprikriveno imitira Hulka da se čovek zapita kako Marvel još uvek nije poslao odred nindža-pravnika da cenjenoj konkurenciji objasne neke stvari.

Naravno, imitiranje likova konkurentske firme nije neki nov koncept u ovoj industriji, ali Damage je tako očigledan pastiš da sam stalno kada ga čitam na oprezu ne bih li uhvatio nekakve detalje koji mi promiču a koji bi ukazali da se ovde zapravo radi o satiričkom metaprojektu.

Dobro, ako ništa drugo, Damage imitira Hulka iz Hulkove faze koju ja neizmerno volim i oslanjanje na priče iz sedamdesetih u kojima je Hulk bio čudovište koje samo želi da bude ostavljeno na miru dok ga progoni „the man“ epitomiziran u (postvijetnamskom) vojno-industrijskom kompleksu je sasvim legitimna stvar u mojoj, jelte, knjizi.

Venditti ovde ni ne pokušava da izmisli toplu vodu i Damage bi, optimizovano pripovedanje na stranu, po temama i tonu zaista mogao da bude strip iz sedamdesetih. Njegov glavni junak je vojnik, Ethan Avery koji se pridružio armiji inspirisan herojstvom Supermena i drugih superheroja, a kome je učešće u eksperimentalnom vojnom programu dalo supermoći po uzoru na njegove idole. Tvist je, dakako, u tome da se Ethan jednom u dvadesetčetiri časa, na sat vremena transformiše u čudovišno, orijaško stvorenje po imenu Damage koje je gotovo neranjivo i može da golim rukama sravni sa zemljom čitave čete vojske i naselja u kojima se oni nalaze. Pukovnica Jonas, okorela vojna veteranka koju progone aveti i sećanja na sve vojnike što su tokom decenija pod njenom komandom izginuli, ima duboku emotivno-profesionalnu vezu sa Damageom jer je on njen srebrni metak: vojnik koji praktično ne može da pogine i koga može da šalje u najopasnije misije, spasavajući tako živote drugih, ranjivijih vojnika. Pa ga tako Jonasova i koristi sve razuzdanije, šaljući ga da se obračunava sa kojekakvim milicijama po trećem svetu koje tlače nedužno stanovništvo i ugrožavaju, jelte, demokratiju i slobodni svet. Ethan se iz početka ne seća ničega što je u formi Damagea radio u ovim misijama, međutim, posle nekog vremena se pokazuje da Damage nije samo aspekt Ethanove ličnosti već ličnost za sebe i kada vojnik shvati koliko je ljudi i na koje načine ubio, doživljava produžen napad krivice i panike i rešava da dezertira. Naravno, vojska ni ne pomišlja da napusti svoj uspešni eksperiment i kreće potera za vojnikom-koji-se-pretvara-u-čudovište po celoj Americi…

Ovo su, svakako, dobre teme, ali su istovremeno i mnogo puta identično postavljene i prežvakane u superherojskim stripovima (Marvel je gotovo  u isto vreme sa Damage pokrenuo svoj Weapon H serijal koji je veoma slična priča iz pera Grega Paka), tako da je Damage zaista neka vrsta ponavljačkog gradiva. Naravno, Venditti je uobičajeno dobar zanatlija pa je i to ponavljačko gradivo sasvim lasno čitati – Damage je dobar deo vremena jedan on-the-road narativ gde glavni junak beži preko američkog kontinenta a „the man“ mu je stalno za petama, pa se na njega šalju i razni specijalni odredi, od Suicide Squada koji gostuju već u drugoj epizodi pa do nekih Vendittijevih kreacija u formi odreda specijalaca sa imenima kao što su Cataract, Paparazzi, Misha i Handyman a koji imaju karaktera i harizme koliko i prosečni negativac iz Image Comics stripova iz prve polovine devedesetih i za koje nemam utisak da ćemo ih često ponovo viđati u DC stripovima.

Opet, cela svrha ovih nekoliko novopokrenutih serijala nakon završetka Metala je i bila da se dobiju novi likovi i testiraju nove ideje pa ne mogu zameriti Vendittiju na takvom pristupu. Ipak, notabilno je da Damage deluje decidno derivativno i drugoligaški dobar deo vremena (čak i uz kameo-pojavljivanja Unknown Soldiera, Poison Ivy i Swamp Thing) i da se stvari popravljaju tek kada se pojavi Justice League. Ovo je, uostalom i sasvim logičan razvoj događaja jer kada imate neuništivo i nezamislivo jako čudovište koje proseca putanju preko Sjedinjenih američkih država i ni vojska ni black-ops timovi metaljudi ne mogu da ga zaustave, prirodno je da se na sceni pre ili kasnije pojave glavne baje. Venditti ovde uspeva da se otrgne klasičnom krosoveru u kome pozitivci navale jedni na druge kao da nemaju ni malo mozga i pogotovo Betmenov odnos prema Damageu je barem u jednom momentu zreo i interesantan.

No, strip ipak najveći deo svog materijala troši na imitiranje klasičnog ’70s Hulka (ironično, u momentu kada sam Hulk sa svojim Immortal Hulkom doživljava inteligentnu renesansu i transformaciju) i dugačke scene urnebesne destrukcije i mada se to lako čita, nesporno je da mu fali malo više psihologije i, uopšte, malo više svesti o tome da treba da stvari prikaže iz nekog svežeg rakursa.

I kad smo već kod rakursa, crtež na Damageu je sasvim uslužan, čak, rekao bih, veoma dobar, ali i sam demonstrira taj problem sa odsustvom neke dublje ideje od toga da ovo bude omaž Hulku. Serijal je započeo veteran Tony Daniel koga ja jako volim i mislim da je na Betmenu pre desetak godina odradio mnogo lepih stvari, ali sa Betmenom je Daniel imao priliku da se igra sa svetlom i atmosferom a Damage je strip ekspozitornih dijaloga i eksplozivne akcije i ma koliko da sam uživao u onome što je Daniel nacrtao, ne mogu da kažem da je strip tokom prva tri broja imao mnogo karaktera. Cary Nord koji ga je nasledio je svojim debljim linijama i senčenjem doneo upravo ovo, ali je njega odmah zamenio Diogenes Neves, pa njega Aaron Lopresti i ovo su sve renomirani i odlični crtači ali je strip tvrdoglavo ostao u domenu solidno nacrtanog ali izrazito bezkarakternog produkta u kome stvari, zaista, bivaju skršene i uništene na dinamične načine ali je to sve na kraju dana hvatanje na buku i nedostaje mu onaj osećaj opasnosti koji su, recimo Walt Simonson, Keith Pollard i pogotovo Gene Colan dali Rampaging Hulku.

U globalu, dakle, Damage je neočekivano ili, naprotiv, sasvim očekivano, B-kvaliteta, derivativan rad koji se ne zamara prevelikim odmakom od predloška što ga očigledno imitira postavljajući, praktično, „What if“ pitanje o tome kako bi izgledalo da je Hulk nastao u DC univerzumu. Odgovor koji za sada daje je svakako čitljiv ali daleko od esencijalne lektire što, priznaću, mene malo boli. Al izdržaćemo.

Izdržaćemo, dakako jer sam sada spreman da pišem o nečemu što u trenucima nadahnuća i pretencioznosti mogu da bez previše stida nazovem najboljim superherojskim stripom koji sada izlazi. Radi se, naravno o nečemu što smo već nekoliko dana unazad na ovom forumu onako iz prikrajka tizovali, sve govoreći kako je Jeff Lemire car i kako radi mnogo a bez pada kvaliteta a Ridiculus je čak i okačio jednu naslovnicu serijala o kome bih sada pisao. Dakle, Black Hammer.

Black Hammer je izuzetno jak argument za tezu da superherojski stripovi zaista mogu da zablistaju kada ne moraju da se uklapaju u kontinuitet koji traje sedamdeset godina, kada im se pristupi sa autorskim stavom (nasuprot korporacijskom umu košnice koji kolektivno donosi odluke o tome šta može a šta ne može da se dešava u tamo nekom Spajdermenu ili Betmenu) i kada ih piše samo jedan jedini čovek sa jakom vizijom o tome šta želi da kaže.

Naravno, ima argumenata i za ono drugo, ja svakako smatram da decenijski kontinuitet jeste bitan element klasične superherojštine, zajedno sa smenama (generacija) autora koji osmišljavaju i pišu iste likove iz decenije u deceniju, jer im ovo omogućava interesantan (mada glacijalno spor) rast i evoluciju i mnoge odnose u stripovima stavlja u kontekst koji im daje značaj kakav ne možete imati bez tih decenijskih naslaga nakupljenih istorija. Fakat je da su dva ključna superherojska stripa osamdesetih, svaki na svoj način smatran revolucionarnim i sa nedvosmisleno jakim uticajem na ceo medijum (sa tremorima koji i danas traju) zapravo prikazala obe strane ove jednačine. Millerov Dark Knight Returns je bio u kontinuitetu, i nalazio ogroman deo svoj energije baš u tome da smo gledali šta je na kraju bilo sa Betmenom koga poznajemo tako dugo, dok je Mooreov i Gibbonsov Watchmen profitirao baš na osnovu toga da se odvijao u posebnom univerzumu gde su autori mogli da likove i događaje prikažu bez zauzdavanja i prepiranja sa uredništvom oko toga koga smeju da ubiju a ko može da se prikaže kao silovatelj i fašista. Naravno, priznajem da često razmišljam o tome kako bi bilo interesantno da su u DC-ju zapravo dopustili Mooreu da, u skladu sa originalnim planom, upotrebi Charlton likove i da smo umesto Rorschacha i Nite Owla gledali Questiona i Blue Beetle.

Black Hammer i sam delimično igra na ovu kartu, i neki od njegovih likova su sasvim očigledni, namerni pastiši likova poznatih nam pre svega iz DC univerzuma, ali Black Hammer verovatno ne bi bio bolji da je Lemire ovaj pitch odneo DC-ju i tražio da mu se dopusti da radi sa njihovim likovima (makar i izvan glavnog kontinuiteta, kako je to Tom Taylor radio sa odličnim Injusticeom a i sa uskorodolazećim DCEASED). Ovo je jer je Black Hammer istovremeno i ljubavi prepun omaž klasičnoj superherojštini zlatnog i srebrnog doba, ali i detaljna dekonstrukcija žanra kojoj su bitniji arhetipi nego konkretni likovi sa imenima i čitateljstvu poznatim istorijama.

Odmah da kažemo, pominjanje Franka Millera gore je bilo čisto istorijskog konteksta radi i kada ovde govorim o dekonstrukciji, ona ne uzima formu millerovskih poznijih radova na Betmenu (DKSA ili, pu pu pu, nedobog All star…) niti katastrofalnog Holy Terror. Black Hammer je strip koji ciničnost nema ni u naznakama i mada u njemu ima ohoho prefinjene melanholije i (vodviljske) tragedije on je suštinski dobrodušan. Njegovo operisanje sa likovima (i NA likovima) u maniru drame karaktera je vrhunsko i na nekom nivou se njegovo pozicioniranje likova u nekakvoj socio-političkoj realnosti sasvim legitimno može uporediti sa Watchmenom.

Ali ako je Black Hammer Watchmen našeg doba,* onda je to Watchmen koga ne piše Alan Moore – ni ovaj namrgođeni mistik od danas ali ni idealistički cinik iz osamdesetih – već, recimo, Grant Morrison i to u nekoj od svojih najoptimističnijih, najrazigranijih faza.

*iako je tehnički Watchmen našeg doba u stvari Doomsday Clock o kome ćemo u neko dogledno vreme progovoriti iz sve snage**
**mada je, TEHNIČKI, Watchmen MOG doba, naprosto – Watchmen jer, da, toliko sam star da sam ga čitao još krajem osamdesetih

Naravno, nije odveć fer prema Lemireu to što ga ovako razuzdano poredim sa Morrisonom, kao da je sad on neki mladi početnik koji još nije izgradio svoj stil i tek teše pero kojim će se upisati u istoriju, pa odmah da razjasnim: kad ovde kažem „Morrison“ mislim pre svega na metatekstualne eksperimente i promišljanje same prirode i značaja žanra a iz pozicije nekoga ko taj žanr, u njegovom izvornom obliku neizmerno voli – uostalom Morrison je proveo dobar deo svoje karijere udarajući kontrapunkt mooreovskom cinizmu i zazivajući nesputanu kreaciju i maštovitost kirbyjevske škole. Tako i Lemire sa Black Hammer prikazuje veliku ljubav za klasičan superherojski strip ali ga to ne sprečava da ode veoma daleko u dekonstrukciji i ako mi se još jednom (poslednji put, obećavam) dopusti, reći ću da ga ovo pozicionira uz radove poput Watchmen ali i Morrisonove radove na Animal Man, Doom Patrol i Flex Mentallo, a što su iz mojih usta velike pohvale.

Ali, odmah tu da stanemo i insistiramo da je Lemire svoj čovek i da, dok je okej da ga se stavi u istorijski kontekst, nije okej da – makar nenamerno – sugerišemo kako je ovaj strip imitiranje radova velikih prethodnika. Jeff Lemire je, uostalom, čovek koji ima vrlo cenjen opus i koji je pokazao da mu dobro ide sve, i pisanje (i crtanje) klasičnog indie stripa, ali i rad u samom srcu korporativne superherojske tame (gde je radio, između ostalog, baš i Animal Man). Doduše, ja sam njegov rad na X-Men i Old Man Logan ocenio uglavnom pozitivno ali ne i vrhunski i mnenja sam da su mu drugi radovi, poput naučnofantastičnog Descendera za Image bolji pokazatelj njegovog velikog formata i umeća. No, sa Black Hammer Lemire se vaspostavlja kao zaista vrhunski superherojski autor i donosi još jedan fantastičan univerzum što stoji izvan produkcije „velike dvojke“ i nudi, u proseku, bolji sadržaj nego što ga kod njih ima.

Ovo je, opet, deo šireg trenda naravno. Pominjali smo već Lion Forge i njihov zanimljivi superherojski univerzum (kojim od pre neki dan rukovodi visokocenjena Gail Simone), ali Black Hammer je bliži toj nekoj koncepciji superherojskog univerzuma koji kreira i osmišljava samo jedna osoba, poput recimo Suicide Risk Mikea Careyja ili, dakako Irredeemable/ Incorruptible Marka Waida. I dok sam oba stripa veoma voleo (i o njima oduševljeno pisao), čini mi se da je Lemire stvari ovde oterao na sledeći nivo na nekoliko načina.

Prvi i najočigledniji je to da Black Hammer nije samo jedan serijal. Originalni Black Hammer je, uostalom, imao samo 13 brojeva a nakon završetka je relansiran kao Black Hammer: Age of Doom (koji je ove nedelje dobio osmi broj, a koji je i sam svojevrsni ribut), a pored ovog glavnog serijala Lemire je sam samcit napisao i naizgled opcione ali zapravo esencijalne mini-serijale Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom, Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows i The Quantum Age, te pominjani one-shot Cthu-Louise. Pričamo o nekih 36 epizoda standardne dužine za tri godine, tokom kojih je Lemire takođe radio i Royal City  za Image (koga istovremeno i crta), Descender, Extraordinary X-Men, Old Man Logan… Kako to i Ridiculus reče, nije jasno kako Lemire toliko toga proizvede a bez vidnih padova u kvalitetu.

No, drugi nivo, manje tehnički a više, recimo, duhovni, je da je Black Hammer superherojski strip koji uspeva da se istovremeno bavi likovima na način za koji klasična superherojština obično nema vremena, da ima masivne, univerzum-menjajuće naučnofantastične zaplete (da ne kažem krize, jelte) i da sve to vreme vrlo učeno i zanimljivo komentariše sam žanr i puno toga o kulturi američkog stripa (i široj kulturi kojoj je on sam doprineo) kaže na nenametljive, prirodne načine. Pa to je neverovatan het-trik i rekao bih sada već podsećanje da često upravo ne-Amerikanci umeju da naprave najbolje evolutivne poremećaje u superherojskom stripu – Englez Moore, Škot Morrison a sada, evo, i Kanađanin Lemire.

Kada počnete da čitate Black Hammer setite se ko je zapravo Lemire i sa odobravanjem klimnete glavom što mu Dark Horse omogućava da se vrati svojim najboljim alatkama. U DC-ju, a pogotovo u Marvelu, Lemireov superherojski rad je bio dobar ali nije imao prefinjenost atmosfere i emotivnu nijansiranost koje su karakterisale njegove utemeljujuće radove. Daleko od toga da su Sweet Tooth ili The Nobody bili stripovi bez ikakvih mana, ali u njima je Lemire imao prostora i vremena da gradi momente bez mnogo objašnjavanja, sigurnim usmeravanjem likova i njihovih postupaka (i često, naprotiv, ne-postupanja) a koji su donosili velike emotivne isplate. Black Hammer vraća ovaj kvalitet na velika vrata i praktično čitav prvi serijal je veoma low-key drama koja, svakako, pominje velike prošle događaje, kostimirane, šarene heroje i nezamislivo moćne negativce, ali ih uglavnom samo pominje. Likovi u ovom serijalu su faktički bivši superheroji, prevaziđene figure optimističkije prošlosti, spuštene u neverovatno stereotipan provincijski gradić da sede na farmi, ćute i smrde dok im se životi konačno, nekako, ne završe i Lemire ovde sasvim eksplicitno priziva svoj prvi veliki strip, Essex County (delimično autobiografski, jer, ne zaboravimo, tamo je rođen i odrastao).

I ovo je izvanredno iako, kako već rekosmo, veoma low-key. Likovi u Black Hammer, istina je, imaju interesantne prošlosti ali njihova sadašnjost je ispunjena uglavnom frustrirajućom monotonijom, sitnim međusobnim sukobima koji prirodno dolaze sa praktično kućnim pritvorom u kome se nalaze, te pokušajima da se nekako uklope u zajednicu kojoj osećaju da ne pripadaju. Lemire ovde vadi ceo arsenal na sto pa imamo na programu izvrsne ljubavne trouglove, provincijske drame i potisnute sukobe a njegov rad sa likovima je besprekoran uz izuzetan kontrast između produbljenih psiholoških portreta osoba koje gledamo u sadašnjosti i njihovih većih-od-života a opet dvodimenzionalnih persona iz slavne superherojske prošlosti.

I da je Black Hammer samo to, samo svedena karakterna drama između likova koji tonu u apatiju sredovečnosti i pokušavaju da nađu male stvari koje život čine podnošljivijim prisećajući se kroz izmaglicu vremena kad su bile optimističnije, energičnije i verovale da mogu da promene – ne, spasu! – svet, pa to bi bilo sasvim dovoljno. Ali Black Hammer je značajno više od toga i sa Age of Doom se ona egzistencijalna nelagoda koja se samo naslućivala u originalnih 13 epizoda razvija u punokrvnu (filipdikovsku!!!) fantazmagoriju. Naravno, ni slučajno neću spojlovati šta se u stripu dešava jer to valja iskusiti direktno, ali Black Hammer je strip koji veoma smelo propituje prirodu narativa kao gradivnog tkiva ljudskog društva; oslanjajući se na palp literaturu i superherojštinu zlatnog doba on snažno diskutuje o stvarima kao što su sudbinska determinisanost, istorijska neminovnost i odnos čoveka sa svim tim apsolutima koje je, možda, izmaštao, ali su mu, možda, oni svejedno horizont iza kog ne uspeva da vidi.

Ozbiljna je to filozofija ali je Lemire ne pušta da se otme kontroli i pažljivo je isporučuje kroz podtekst držeći u prvom planu ono što mu uvek ide najbolje od ruke – likove koji imaju jake unutrašnje živote i sa kojima se čitalac hteo-ne hteo lako srodi i proživljava sve što im se događa na vrlo intenzivan način. Ovo je pogotovo vidljivo u tim spinoff mini-serijalima. Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom je, recimo, ljupki omaž negativcima iz doba vladavine palp romana i zlatnog doba superherojskih stripova koji istovremeno prikazuje unutarnju snagu što dolazi uz sazrevanje i, uostalom, odrastanje. Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows je, pak, priča o maloj porodičnoj tragediji koja me je ostavila u sasvim opipljivim suzama na kraju, a koja je bez ijednog pogrešnog koraka postavljena na pozadinu velike superherojske avanture iz srebrnog doba sa sve putovanjima u svemir, herojskom naukom, borbom sa kosmičkim zmajem na ivici crne rupe… U kontrastu i sa jednim i sa drugim, The Quantum Age je uzbudljiva futuristička akcija smeštena u visokotehnološku negativnu utopiju i ovde Lemire naizgled sasvim napušta svoja glavna oružja – meditativne monologe protagonista u dugačkim melanholičnim scenama – zarad šarenog naučnofantastičnog spektakla ali na kraju ne samo da uspeva da udene mnogo značajne karakterizacije u pripovedanje i emocija u svu tu dramu, već je i istorija budućnosti posredovana kroz pripovedanje detaljna, uzbudljiva i od presudnog značaja za događaje u prošlosti koje čitamo u glavnom serijalu (Age of Doom). Konačno, Cthu-Louise je praktično vinjeta o tinejdžerskom nasilju koju smeštanje u svet Black Hammer veoma uspešno uokviruje i njene sociopolitičke poente isporučuje na nenametljiv, svež način.

I uopšte, Black Hammer, sa svim svojim satelitima je sasvim savremena, sociopolitički „osvešćena“ priča koja ne deluje nametljivo ni u jednom svom segmentu. Naprotiv, utisak je da Lemire samo prirodno ide putem koji je superherojski strip odavno utro – nije li, uostalom već i Watchmen imao homoseksualne likove – i svoje omažiranje stripova koje je voleo dopunjava umešnim produbljivanjem njihovih latentnih motiva.

Hoću reći, u Black Hammer je jedan od likova očigledan pastiš Martian Manhuntera i istovremeno gej muškarac a Lemire naizgled bez napora uspeva da njegovu seksualnost uveže u priču na najprirodniji moguć način tako da ona nije njegova definišuća karakteristika a istovremeno jeste izvor dobrog dela drame kroz koju on prolazi. Ovo je toliko majstorski odrađeno da druge Lemireove bravure skoro da ne primetite – recimo to da je jedan od glavnih likova ženskog pola, iako to nikada, iz određenih razloga, ne biste rekli. Tu je i besprekorno uvezivanje mnogih naoko suprotstavljenih klasičnih superherojskih motiva – jedan od likova je čarobnica, čija je magija veoma važan element zapleta, a drugi je kosmički istraživač čije je istraživanje para-zone – prostora izvan našeg prostorvremena – dovelo do toga da ima totalni uvid u sveukupnost postojanja i njegovu determinisanost a ovo ga je, pak oteralo u neku vrstu lucidne psihoze.

Naravno, superherojska publika će uživati u Lemireovom dobroćudnom omažiranju klasike, od Green Lantern u Doctor Staru pa do Legije superheroja u Quantum Age, ali istovremeno, važno je primetiti kako ovi omaži nisu sami sebi svrha i da su svi deo narativa koji u fullu prihvata apsurdnost i vodviljsku dramu starinske superherojštine a onda je sa puno ljubavi uvezuje sa malom, veoma humanom egzistencijalističkom dramom  likova koji mnogo razmišljaju o svrsi svog postojanja čak i kada su suočeni sa konceptima kao što je Anti-Bog koji dolazi sa ambicijom da uništi sve što postoji (pa čak i, videće se u nekim epizodama Age of Doom, i ono što zapravo ni ne postoji). Nije Black Hammer jedini strip koji se poigrava sa rekontekstualizacijom klasične superherojske galanterije (Remenderov Black Science smo ovde već pominjali kao primer alternativnog čitanja klasičnog Fantastic Four) ali on to, u ovom trenutku, radi najelegantnije nudeći sadržaj koji je istovremeno izuzetno dubok i bogat za ljubitelje žanra ali, čini mi se, dovoljno odmaknut od žanra da bude zanimljiv i publici koju generalno interesuje spekulativna fikcija. Opet, da ne bude zabune, on jeste u velikoj meri dobronamerna polemika sa žanrom i to kako je, recimo, ovonedeljni osmi broj Age of Doom potpuno promenio čitav ton i dinamiku stripa je jasna referenca na ributovanje superherojskih serijala koje je tako karakteristično za žanr.

Ispisah brdo pohvala Lemireu ali on ovde ipak radi samo deo posla. Drugi deo rade crtači koji su toliko dobri da ne znam koga bih pre pohvalio. Dark Horse je izdavač koji mnogo ulaže u kvalitet crteža – retko se kod njih naleće na ekscese gde manje iskusni crtači uleću da popunjavaju rupe u tekućim serijalima – i sa ovim (meta)serijalom su ponudili reprezentaciju izuzetnih autora koji se sa Lemireom uklapaju izvanredno i presudni su za postizanje te karakteristično lemireovske atmosfere.

Britanac Dean Ormston je „glavni“ utoliko što crta sržne serijale i uz Lemirea je ko-kreator čitavog koncepta. Ovaj iskusni crtač koji se tesao na Sudiji Dredu sa Alanom Grantom i Garthom Ennisom je najprostije rečeno fenomenalan u tome kako prenosi atmosferu, tišinu, spor protok vremena, ali onda i eksplozije nasilja, u tome kako izvanredno rukuje svetlom ali i karakterizacijom. Ormstonovi likovi su stilizovani ali time izvanredno izražajni: u stripu u kome toliko toga ostaje neizgovoreno, facijalna „gluma“ je od presudnog značaja a Ormoston je čovek koji ju je doveo do perfekcije. Sa druge strane, način na koji on uspeva da prikaže mesta, ubedi vas da ste zajedno sa protagonistima na nekoj zabačenoj provincijskoj farmi ili u sivom, otuđenom gradu (ili na mestu za koje ne znate šta je ali deluje kao da ste usred brutalnog esid tripa), pa to treba studirati. Naravno, Dave Stewart radi kolor (još jedna veza sa Morisonom? Svakako!) i ne treba ni pominjati koliko je tek TO dobro. I mada retko pominjemo ljude koji rade letering jer smo svinje i zaboravljamo njihov doprinos stripovima (sem kad odaberu neki nečitljiv font), ovde je nemoguće ne pomenuti Todda Kleina koji svojim kreativnim rešenjima za „glasove“ različitih likova stripu dodaje tu poslednju, presudnu kap atmosfere i karaktera.

Sa druge strane, na Sherlocku Frankensteinu Španac David Rubin radi sve, od olovke, preko tuša i kolora do leteringa i ovo je razuzdana orgija oblika i boja, na momente sasvim na tragu comix sirovosti ali sa pripovedačkom disciplinom koja ne popušta ni u momentima najduhovitijeg razbijanja forme. Rubin se jednako dobro uklapa uz Lemireovu potrebu da likovi imaju izražene unutrašnje živote iako je njegov crtež stalno na ivici karikature i kreira nekoliko nezaboravnih, ikoničkih prizora.

Opet, Argentinac Max Fiumara koga pamtim još po izvrsnoj saradnji sa Warrenom Ellisom na Black Gas, a koji je radio i za Marvel, je na Dark Horseu prilično zaposlen radeći radeći Mignoline serijale (Abe Sapien, B.P.R.D.) ali je sa Doctor Starom naprosto razvalio. Ovo je strip koji istovremeno mora da prenese fantastičnu superherojsku energiju srebrnog doba ali i tihu, užasnu tragediju koja se dešava unutar porodice i Fiumara (ponovo sa neprocenjivim Stewartom na koloru) uspeva da nas provoza celim spektrom od ćutljive refleksije na život koji je prošao do neverovatnih prizora na drugom kraju svemira, bez gubljenja ijednog koraka. Majstorstvo.

Emi Lenox je radila Cthu-Louise i ona je još jedan nezavisni autor koji je pažnju na sebe skrenuo autobiografskim stripom (EmiTown) da bi sada radila i, eto, neku vrstu nezavisne superherojštine. Njen rad na Cthu-Louise je, donekle slično Rubinovom na Sherlocku Frankensteinu, jako stilizovan, na tragu andergraund stripova iz šezdesetih, ali sa Stewartom na koloru i besprekorno vođenom pričom, zapravo uopšte ne odskače od ostatka Black Hammer ponude. Lenoxova je već sarađivala sa Lemireom na Plutoniji i oseća se to uzajamno razumevanje atmosfere i emocija koje se materijalizovalo u priči što je istovremeno i duhovita i zastrašujuća.

Konačno, Wilfredo Torres na Quantum Age ima zadatak da uradi možda najtradicionalnije „superherojski“ strip u celom serijalu i on isporučuje čist, ispeglan, srazmerno kirbijevski crtež (mada, Kirby nikada nije radio Legiju superheroja, naravno) koji besprekorno prikazuje začudni svet budućnosti i kosmičku dramu a da sa druge strane ostaje dovoljno mesta za likove i njihove teške emocije.

Ako to do sada nije bilo jasno, mišljenja sam da je Black Hammer apsolutni klasik u nastajanju i strip koji ćemo u decenijama koje dolaze, ako nas (anti-)bog poživi pominjati u istom dahu sa radovima Marva Wolfmana (pre svega mislim na COIE, naravno), Alana Moorea i Granta Morrisona. On je pre svega jedno veliko ljubavno pismo superherojskom stripu ali i mudra dekonstrukcija, dobronamerna polemika i humana drama koja ne dopušta da se u svoj toj kosmičkoj (i parazonalnoj) začudnosti zature ljudi. Pripovedana najbesprekornije disciplinovanim tonom, slojevita, puna detalja koji oživljavaju likove ali i čitave svetove ona je ono najbolje što žanr u ovom trenutku može da ponudi i, u nekim elementima ga lako nadilazi da bi se pretvorila u obaveznu lektiru za svakog ko voli američki strip. Pa, eto, ne propustite.

Pročitani stripovi: Hulk i Suicide Squad

Drug Neomeđeni me je kritikovao pre neki dan što ne pišem o stripovima, ali kad vidi šta sam čitao, verovatno će da prokune samog sebe što je to uopšte pominjao. Elem, danas samo kratko o dva aktuelna superherojska serijala.

 

Prvi je novi magazin Hulk koga izdaje Marvel i koji je neka vrsta podsećanja na to koliko sam mator i konzervativan, da ne pominjemo ogorčen čovek. Pritom, ne mogu da kažem da je u pitanju specijalno dobar strip…

 

Malo konteksta nikad nije na odmet, pa valja reći da je ovo samo jedan od dva tekuća serijala koji imaju reč „Hulk“ u imenu a koje trenutno Marvel izdaje, i to noviji od dva. Razume se, Hulk, barem onaj originalni, nije ni u jednom od njih.

 

Totally Awesome Hulk je, pomenuo sam to u prolazu pre nekoliko meseci, jedno vreme bio jedini Hulk naslov u Marvelovoj ponudi i mada je ovo strip kojim se Greg Pak vraća jednom od likova koje je najuspešnije pisao u svojoj karijeri, meni se taj strip na prvi flert nije mnogo dopao a svakako mi je delovao kao daleko manje inspirisan od Pakovog recentnog rada na Action Comics preko puta, u DC-ju. Dok je pišući Supermena Pak delovao priključen na cajtgajst i veoma se uspelo srodio sa likom, prvih nekoliko epizoda Totally Awesome Hulk koje sam pročitao su mi delovale kao prilično prvoloptaška komedija u kojoj su poslednji ostaci temeljnih Hulk-motiva koji su davali identitet liku poslednjih pedeset godina pometeni pod tepih za račun relativno lakog štiva koje mi u konačnom zbiru nije bilo preterano zabavno.

 

Ja Paka volim, pa nameravam da se TAH-u vratim u skorije vreme, sa pozitivnom dispozicijom (jer mi se Weapon X koji je u međuvremenu Pak krenuo da radi za Marvel, dovoljno sviđa a već od četvrtog broja je ušao u krosover za TAH-om), ali čini mi se da je fer reći da Totally Awesome Hulk nije „sržno“ Hulk iskustvo kakvo bi čovek očekivao, pogotovo u svetlu hajpa koji se vezuje za filmske Avengerse i prilično prominentnog Hulka u njihovom timu. Pak je, svakako, poznat po svom radu na Hulk stripovima u prošloj deceniji a njegov rad je zapravo i doprineo tom odmicanju od sržnih karakteristika i motiva lika. Zahvaljujući u velikoj meri njegovim stripovima (i svakako Marvelovim uredničkim odlukama koje su ih omogućile), „hulk“ je danas manje lik a više klasa i dok ovo daje opcije za različita istraživanja motiva vezanih za ljudsku transformaciju – pod stresom ili u nekim drugim uslovima – mnoga od tih istraživanja na kraju nisu naročito uspela. Amadeus Cho, koji „igra“ Hulka u Totally Awesome Hulk uostalom ni na koji način ne otelovljuje izmučenu džekilhajdovsku dualnu prirodu koju vezujemo za ovaj lik.

 

Otud mi je bilo interesantno kada je pre neki mesec pokrenut drugi magazin, nazvan jednostavno Hulk u kome se motivi izmučenosti i dualne prirode ispituju do najsitnijih detalja.

 

I znaci su zapravo bili odlični isprva. Kako je „pravi“ Hulk trenutno mrtav, nakon sramotnog načina na koji ga je Brian Bendis uklonio sa terena u Civil War II, ovo je zapravo strip o Jen Walters, njegovoj rođaci koju svi znamo i volimo pod imenom She-Hulk. Iako je nastala samo za potrebe registrovanja robne marke, She-Hulk je lik koji je nadišao svoje eksploatacijske korene. U vreme kada je kreirana (1980. godina) postojanje više varijeteta jednog istog lika nije bilo tako uobičajeno kao danas, plus morala je da se bori protiv klasičnog „Ms. Male Character“ sindroma u kome novostvoreni ženski lik od muškog predloška nasleđuje glavne definišuće motive ali retko dobija distinktne karakterne crte i sopstveni identitet i She-Hulk je strip koji je redovno otkazivan pa ponovo pokretan par godina kasnije, ali skoro uvek sa prilično dobrim autorima za kormilom. Kao poslednja velika kreacija Stana Leeja, She-Hulk je do danas ostala prilično popularna među Marvelovom publikom i kao takva dobijala solidne priče koje su radili John Byrne, Dan Slott, Peter David, pa pre par godina i Charles Soule.

 

Souleov kratki serijal sam solidno pohvalio onomad, a imao sam, velim i prilično pozitivnu predrasudu ka novom Hulk serijalu. Marvel je strip dao na staranje ljudima sa relativno malo iskustva u mejnstrim vodama, ali sa očigledno mnogo karaktera i, uostalom, nije li bilo vreme da žena dobije priliku da piše o liku koji je neka vrsta nenamerne feminističke ikone?

 

Mariko Tamaki je Kanađanka, sa rastućom reputacijom na indi sceni a Nico Leon (koji je nacrtao šest od sedam do sada izašlih epizoda) crtač čiji su čisti stil, smisao za sugestivno kadriranje i izvrsna sinergija sa koloristima stripu dali distinktno „zreliji“ ali i mračniji štimung, koji se opet prirodno uklapa u priču o advokatici koja po volji može da se transformiše u mišićavu, zelenu grdosiju i aktuelni Hulk je strip koji notabilno beži od aktulnog Marvelovog šarenog spektakla (da ne pominjem epidemije krosovera) kako bi ispričao priču koja je više opora, ličnija i emotivno ambicioznija. Sve je delovalo kao da bi ovo mogao biti još jedan primer „indi/ autorskog stripa u korporacijskom ruhu“ kakvima je Marvel već umeo da nas iznenadi poslednjih godina (Fractionov i Ajain Hawkeye ili, naravno, moj ljubljeni Ms. Marvel).

 

Ali, moram da kažem da je posle završene prve priče ovo strip kome ću se vraćati više po dužnosti nego iz uživanja.

 

Hulk je notabilan raskid sa uspostavljenim motivima She-Hulk stripova. Mariko Tamaki zapravo ide praktično nasuprot stvarima koje smo naučili da vezujemo za ovaj lik i dok se kod Totally Awesome Hulka može pričati o sličnom kontriranju, tu barem radimo sa „novim“ likom koji je samo navukao mantiju Hulka.* U Tamakinom stripu se radi o prilično radikalnoj transformaciji lika koji je poznat po snazi – intelektualnoj i karakternoj pa tek zatim fizičkoj – u polupolomljenu osobu koja ozbiljno pati od posttraumatskog stres-poremećaja.

 

*Uzgred, čekajte da Alt rajt sabere dva i dva i ukaže da su dva trenutno aktuelna stripa u kojima je ikona muževnosti što nikome ne polaže račune transformisana u dečaka-imigranta i plačljivu ženu pisana od strane dvoje scenarista istočnoazijskog porekla. Leteće perje, dizaće se zidovi, Amerika će se braniti po JuTjubovima i Tviterima.

 

I svakako, tretman traume, i oporavljanja od traume – koje može da traje jako dugo i da bude jako bolno – je nešto što je legitimna tema i plemenit naum unutar superherojskog žanra koji često traumu tretira samo kao privremeni gubitak hit-pointsa a smrt kao nešto gde vas malo nema ali posle vam bude bolje. Ali Hulk je jedan beskrajno spor strip čija autorka, mlada kakva jeste, verovatno misli da pravi mnogo pametnije poente nego što ih zaista pravi.

 

Ovo je svakako mesto na kome je razumno ukazati da sam ja star čovek sa instinktivnim nepoverenjem prema mladima i njihovim navodnim problemima a ne znaju kako je partizanima bilo na Igmanu mamuimjebem i kako se krvarilo da bi oni danas imali te njihove dizere i šazamove na preskupim telefonima koje su im poklonili roditelji. I, legitimno je reći da ovo možda nije strip za mene. Da moje blagosloveno nemanje ozbiljnih trauma u životu donekle čini da sam neosetljiv na tuđe traume i da zaista nije okej što hipotetički prevrćem očima kad lik u stripu iz epizode u epizodu monologiše o tome kako joj je teško, kako samo treba izdržati dan koji dolazi, napraviti sledeći korak, podsetiti sebe da si preživeo a da nisi žrtva itd. itd. I da sam očekivao više superherojski strip, manje esej o PTSD-u koji nikako da se završi.

 

Ali ako smo sve to apsolvirali, moj utisak je da ovo naprosto nije preterano dobar strip kao i da Tamaki, sav njen očigledan talenat na stranu, nije zaista iskoristila jake strane superherojskog medija u kome sada radi. Nije ovde stvar u tome da se titularni Hulk pojavljuje tek u šestoj epizodi stripa – jedan od meni omiljenih recentnih stripova o Daredevilu, recimo, UOPŠTE nema Daredevila – pa čak ni u tome da je strip notabilno lišen superherojskih tropa i mnogo više teži da bude karakterna (TV) drama sa obrisima policijskog trilera. Naprotiv, ja se istinski ložim na takve tendencije u superherojskom stripu (Bendisov Alias, Bendisov i Brubakerov Daredevil, Wilsonkina Ms. Marvel itd.) ali Tamaki sa ovim stripom ima najmanje dva problema koji meni kvare devojačku sreću.

 

Prvi je pomenuti tempo – tokom šest epizoda Jen Walters mučno premeće misli po svojoj glavi i privikava se da ljude ne gleda kao neprijatelje dok se u pozadini masivno sporo odmotava masivno tanak zaplet o klijentkinji koja ima nekakav anksiozni poremećaj (pored toga što je… mutant? inhuman? Ne bude jasno do kraja) a koju vlasnik astana pokušava da iseli jer mu se ne dopada da u zgradi ima „ludaču“. Sve su ovo dobri i legitimni motivi ali ovde materijala ima za jednu-eventualno dve epizode, nažalost nikako za šest. Tamaki ovde poseže i za dekompresijom ali i stalno ponavlja iste motive, kao da ih nismo prvi put primetili. Ni drugi put. Ni treći ili četvrti put, zapravo. Jen Walters nas kontinuirano opterećuje unutarnjim monologom koji valja nažalost prilično oveštale magazinske fraze o tome kako PTSP izgleda i to postaje naporno posle izvesnog vremena. Da, bitka sa Thanosom ju je skoro ubila. Da, bila je u komi. Da, probudila se i saznala da je Bruce Banner ubijen. I sada ju je strah i da se transformiše u She-Hulka (jer ko zna šta će se desiti – šta ako izgubi kontrolu?) ali i da gleda ljude u oči, da dođe na posao, da se druži sa Patsy Walker…

 

Pokušavam da ne budem svinja ovde: legitimno je u superherojskom stripu čitati o ženi koja je posle traume izgubila samopouzdanje, ali Tamaki ovo čitanje čini napornim i dosadnim jer se toj ženi skoro ništa zanimljivo ne događa i transformacija njenog karaktera se odvija kroz arbitrarne epizode koje ne opravdavaju dugačke segmente monologa i ponavljanja istih „jao, teško je, kako ću“ misli. Plus, odgovor na pitanje „šta ako izgubi kontrolu“ se, razume se, potpuno zgodno pomete pod tepih kad ono postane aktuelno.

 

Zapravo, motiv da superheroj posle traume krene u sebe da sumnja i izgubi volju da koristi moći/ održava socijalne kontakte (makar se oni svodili na prebijanje drugih osoba u kostimima) nije nimalo nov i skoro da ne možete da se setite Marvelovog superheroja koji NIJE prošao kroz ovakvu epizodu (neki, poput Daredevila, Spider-mana, Iron Mana ili Cyclopsa su ovo ponavljali mnogo puta). Tamaki pokušava da motiv obradi sa više dubine i detalja – što je plemenito – ali svakako ispušta iz vida drugi problem:

 

Ovo je superherojski strip i u njemu i motivi i njihova obrada po definiciji treba da budu predimenzionirani, prenaglašeni, transformisani tako da označitelj do označenog stigne putevima drugačijim nego u drugim žanrovima. Tamaki superherojštini daje maltene simboličan naklon time što u poslednjoj epizodi prve priče imamo razrešenje tučom između (She)Hulka i nekakvog natprirodnog, a zlog, entiteta, ali emotivna investicija čitaoca (ili barem mene) na ovom mestu izostaje jer je strip potrošio sto strana utemeljujući lik traumirane žene a skoro ni jednu da nas zainteresuje za negativca i zašto bi njihov sukob trebalo da bude neka vrsta katarze i kako se sve to uklapa u socijalno-politički podtekst narativa do ove tačke. Razume se, autorka verovatno smatra da je ovo priča o tome kako Jen Walters pobeđuje svoje unutarnje demone a spoljna manifestacija te borbe je sekundarna, ali ponovo, njeno pisanje nije dovoljno interesantno ili nijansirano da bi uspela da mi ovako nešto proda. Jen Walters je tokom svojih skoro 40 godina istorije bila lik sa puno domenzija, sposobna pravnica, pomalo naivna u odnosima sa nekim ljudima (i… er… ne-ljudima), otelovljenje skoro božanske snage koje se, za razliku od svog rođaka Bannera, nikada nije stidela niti imala problem da je kontroliše (što ju je i činilo svojevrsnim feminističkim idealom) i marvelovski mehanizmi nijansiranja karakterizacije kroz zanimljive nedostatke ili životne gubitke su dobro u svemu ovome funkcionisali da daju zaokružen, idealizovan a opet sasvim humanizovan lik. Paradoksalno, Tamaki svojim radom u kome odbacuje većinu ovih nijansi i svodi lik Jennifer Walters na polupolomljenu ženu koja sumnja u sebe i sve ostale vodi ka MANJOJ humanizaciji njenog karaktera, ka manje interesantnom liku i, najgore od svega, manje inspirativnoj priči o osobi koja je drugačija od svoje okoline i tome kako se okolina prilagodila njoj a kako ona okolini.

 

Naravno, moguće je da samo nisam izbaždaren na Tamakino pisanje i da sam pogolema ljudska (i muška) svinja bez empatije. I to je sasvim prihvatljivo tumačenje… No, svakako, Hulk me je za sada pomalo razočarao i nadam se da sada kada je Tamaki iz sebe izbacila prvu priču usredsređenu na PTSP, njene naredne priče mogu da se pozabave produbljivanjem glavnog lika i onoga što joj se dešava. Mada, sedma epizoda izašla pre par nedelja ne uliva PREVIŠE nade u to…

 

Drugi strip o kome bih rekao par reči je aktuelni Suicide Squad.

 

Naravno, nakon dosta para slupanih u prošlogodišnji film, bilo je jasno da će strip dobiti solidnu količinu pažnje od strane majke-korporacije pa je u relansiranom DC-jevom univerzumu prvu priču novog Suicide Squad serijala crtao gazda Jim Lee lično. Ovo je, verovatno ne samo njegovom krivicom i najgora priča u aktuelnom serijalu, ali treba i reći da serijal, sa dvadeset do sada izašlih brojeva (izlaženje dvaput mesečno čini čuda!) tek u poslednjih par meseci počinje da pronalazi neki svoj „pravi“ identitet i pokazuje kakve je namere autor imao od početka.

 

Taj autor koga pominjemo je britanski scenarista Rob Williams koga smo prošle godine solidno hvalili za rad na Martian Manhunter i nadali se dobrim novim stripovima s njegove strane nakon Rebirth premetačine u DC stripovima. No, Martian Manhunter je bio dobar na ime svoje smele odluke da pobegne od standardnih MM motiva – a moglo mu se jer je bio lansiran dosta kasno u DCNU eri, kada je već bilo jasno da se uskoro sve resetuje na staro i da su eksperimenti dopušteni – i da nam servira strip koji je kombinovao akcioni triler i superherojštinu sa epskim naučnofantastičnim koktelom Džona Kartera i japanskih mecha fantazija. U kontrastu sa ovim – Suicide Squad koga Williams piše (uz povremenu asistenciju meni dragog Simona Spurriera) je generički osmišljen, „klasični“ Suicide Squad strip, mnogo više sklapanje nameštaja po uputstvu koje vam je Ikea ljubazno zapakovala uz fabrički proizvedene delove nego radosno tesanje nečeg svojeg iz komada drveta koje ste znojeći se pošteno dovukli iz šume.

 

Užasna metafora, ali makar potkazuje moje homoerotske fetiše kao šarmantno starinske, no, naravno pisanje „klasičnog“ Suicide Squad nije nikakav greh i poslednje dve inkarnacije koje je DC radio su i same bile nimalo radikalna, zapravo prilično verna interpretacija Ostranderovih motiva i to je držalo vodu, a u slučaju onog što je pisao Adam Glass, bilo i  vrlo zabavno.

 

Problem sa Williamsovim stripom je što mu treba jako dugo da se uopšte pomoli taj element ostranderovske mudrosti i njegov Suicide Squad je i dalje najvećim delom spektakl nasilja i (pokušaja) frivolnog humora u kome, srećom, sve češće, bljeskaju momenti dubokog (geo)političkog trilera. Čak i tako, da se razumemo, u ovom stripu nema ni traga socio-političkim komentarima koje je Ostrander majstorski znao da provlači kroz pozadinu i Williamsov strip je smešten na razmeđi frivolnog akcionog spektakla i dublje trilerske priče o užasnim mahinacijama užasnih ljudi koji vode tajne ratove iza naših leđa a koje mi svi plaćamo, nikada svesni šta je cena globalne bezbednosti.

 

Ovo ga ne čini lošim stripom ali bilo bi vam oprošteno ako posle 5-6 epizoda, ili i svih deset, zateknete sebe kako se pitate o čemu se ovde zapravo radi, zašto bi trebalo da se brinete za likove i da li je ovo zaista neophodan serijal za čitanje kad već u svom itineraru imate sve manje vremena a stripova, paradoksalno, kao da izlazi sve više. Williams kao da se zadovoljava time da zaplete i karakterizacije koje već znamo iz recentnih inkarnacija ovog stripa, reciklira na korektan način ali se u toj reciklaži neki njegov lični pečat isprva vrlo malo primećuje. Suicide Squad je, dakako, grupa psihopata (sa ponekim psihotikom začina radi) koju ucenom i grubom silom usmerava tvrda, autoritarna žena u službi američke javne bezbednosti, njihove misije su „deniable“ a neprijatelji još gori šljam i jedan dobar deo vremena se sve svodi samo na buku, pucnjavu i nemoguće situacije iz kojih se likovi izvlače na nemoguće načine samo da bi završili u još više nemogućim situacijama.

 

Spektakl, kao i sve drugo što se konzumira bez mere, ume da zamori pa tako i Williams gleda da sve preseca momentima zatišja u kojima se valja malo i pozabaviti likovima, no ovo se retko izdiže iznad nivoa korektnog odrađivanja posla u kome su, da bude jasno, njegovi prethodnici već odradili najveći deo. Verovatno je i donekle sastav ekipe određen onim što se videlo u filmu prošle godine pa su u centru pažnje Harley Quinn, Killer Croc, Deadshot, Captain Boomerang i Enchantress pojačani Rickom Flagom i Katanom i ovo samo po sebi nije problem, ali jeste problem što im strip, reklo bi se ne da da se odmaknu od predloška koji je sada cementiran filmom pa se potencijal mnogih likova gubi. Katana je, notabilno svedena na razinu oruđa, Croc i Enchantress su naglašeno iskarikirani i strip nastoji (i donekle uspeva) da ih malo humanizuje uvođenjem (neočekivane) romanse-na-bojištu, ali onda pokušava da isti trik iskoristi za Quinnovu i Flaga i čitalac (ili, ponovo, barem ja) biva malo istrgnut iz imerzije i suočen sa svešću da scenarista ovde koristi iste (tupe) alatke da manipuliše njegovim emocijama.

 

Nisam ja protivan tome da me neko manipuliše, naravno, ali valja to raditi malo suptilnije. Williams, iznenađujuće, Boomerangu daje najviše karaktera (a Deadshotu, iznenađujuće, najmanje, pretvarajući i njega u oruđe i samo po dužnosti ponavljajući emotivne poente filma vezane za njegovo detence) fokusirajući čitavu emotivnu i simboličku konfuziju zločinca-koji-makar-nevoljno-spasava-svet u lik koji na početku deluje kao da su mu namenjeni samo komični predasi. Ali onda, evo već dvadeset epizoda, sa tim Boomerangovim konfuznim motivom Williams ne uradi ništa značajno, nema prelomnog trenutka u kome vidimo rast lika, transformaciju, sazrevanje ili ikakvu simboličku evoluciju. Valjda će i to doći.

 

U međuvremenu, strip sebi ne čini veliku uslugu time što se „suicide“ iz naslova pokazuje kao vrlo privremen koncept i što su likovi tokom dvadeset brojeva prikazani kao temeljito zaštićeni od smrti uredničkim odlukama. Ponovo, nisam ja neki krvolok koji odbija da čita strip sem ako u njemu neko „istinski“ ne pogine niti neiskusni čitalac šokiran time da likovima koje smo videli ubijene i sahranjene/ dezintegrisane malo posle bude bolje, ali ovim Williams sebi izbija iz ruku adut kojim je, naizgled igrao od ranih epizoda i sumnjam da ćemo sličan trik kupiti još neki put.

 

S druge strane, trilerski/ geopolitički zapleti na kraju jesu najbolji deo ovog stripa, sa Amandom Waller koja se ubedljivo pokazuje kao vrhunski manipulator i žena sa ekstremno izraženom voljom za moć. Williams se trudi da je i psihološki oslika sa više dubine, demonstrirajući i trenutke njene slabosti, kontrastirajući je sa koleginicom koja je „pravi“ psihopata, potpuno zaravnjene empatske dinamike i mada strip ne doseže ostranderovske nivoe opservacije i kritike, ovo je njegova dobra strana. Wallerova svet „spasava“ kreirajući neke od najužasnijih scenarija koje smo ove godine mogli da vidimo u stripovima ali na kraju uvek ostaje pitanje „a šta biste VI na njenom mestu učinili?“, što je legitiman rezultat za ovu vrstu stripa i ovaj serijal. Ipak, sasvim je notabilno da je strip na noge počeo da staje tek kada je, pre nekoliko brojeva, napuštena ideja o dve priče u jednoj svesci, pričane iz dva različita ugla. U prvih nekoliko brojeva ovo je „pravdano“ potrebom da se svakom liku da malo više prostora, pa je Williams kreirao nepotrebne ali korektne vinjete koje su nam dale komprimovane filozofije svakog odlikova. Cena toga je bila da je „glavni“ deo priče pričan u prekratkim, grubo pripovedanim epizodama. Kasnije je dvodelna naracija postala nešto suptilnija, ali i dalje se osećala stigma prekratkih pojedinačnih epizoda i strip je zaista prodisao tek u poslednjih nekoliko brojeva. Mislim, i vreme je bilo.

 

Grafički, DC je potegao najteža oružja na repertoaru, ali je dvonedeljni tempo ovde uzeo svoj danak. Jim Lee, posle njega John Romita Junior i Tony Daniel su isporučili korektne radove, daleko od svojih najinspirisanijih momenata iako su morali da urade svega po 15 strana po broju – to je i dalje 30 mesečno u odnosu na standardnih dvadesetak – a pogotovo je Leejev rad iako nikada manje nego solidan lišen njegovog prepoznatljivog karaktera i očigledno rađen na brzinu. Ali Lee danas ionako ima previše kancelarijskog posla i dobro je da je uopšte stigao da se bavi crtanjem. Romitin crtež je za ovu priliku dopunjen povremeno vrlo jakim kolorom koji se malčice i bori sa njegovim inače ovih dana prilično jednostavnim crtežima, a Daniel je verovatno isporučio najbolju partiju od sve trojice, mada se zapravo najbolji crtež nalazi u „drugim“ delovima svesaka gde je „B“ ekipa crtača imala više vremena da kreira sigurnije radove. Opet, ovo je kritika samo utoliko što pričamo o nekim od najboljih superherojskih crtača svih vremena. Njihov „korektan“ rad je generalno daleko iznad proseka i budite uvereni da je ovo uvek vrlo lepo izgleajući strip. Hrvatski crtač Stjepan Šejić je ovde posle mnogo godina crtanja za Top Cow dobio priliku da se umuva među zaista vrhunska imena i solidno se pokazao.

 

Suicide Squad je strip koji je zabavan i lak za čitanje i koji zadržava pažnju na ime predimenzioniranih političko-trilerskih zapleta koji su zanimljivi i na zadovoljavajuće načine se razreše na kraju. Ostali elementi su uglavnom korektna reciklaža i lagao bih kad bih rekao da se nisam nadao nečem supstancijalnijem, ali ovo je svejedno sasvim pristojna ponuda sa DC-jeve strane, pogotovo za čitaoce koji su se za serijal zainteresovali posle filma i kojima gomila recikliranih motiva neće delovati izraubovano već, nadamo se, dovoljno sveže.