Pročitani stripovi: Revolver

Revolver je grafički roman koga je nacrtao i napisao Matt Kindt, a objavio Vertigo, u tvrdo koričenom izdanju još 2010. godine. No, koliko prošle nedelje, DC je uradio reprint ovog stripa, u nedostatku Vertigo imprinta sada za svoj Black Label, i dobili smo i odgovarajuće digitalno izdanje. Kako sam Revolver zapravo propustio u njegovom originalnom formatu, ovo mi je bilo prvo čitanje romana koji je od Kindta u jednoj meri napravio ono što je danas.

Matt Kindt je stripove radio još devedesetih, kanališući svoju kreaivnost na old school načine (između ostalog fotokopirajući sopstveni fanzin), a danas je cenjeni scenarista, crtač i grafički dizajner, koji je nakon rada za Top Shelf i nešto malo za Dark Horse postao poznato i traženo ime, kako sa svojim autorskim serijalima (Ether, Dept H, Mind MGMT, svi za Dark Horse), tako i radeći u već etabliranim univerzumima, najviše za DC (Frankenstein, Suicide Squad, Men of War itd.) i Valiant (Unity, Rai, Ninjak, X-O Manowar…). Kindtov dizajn-rad mu je doneo i jednu Harvey nagradu (2007. godine za art-direkciju Top Shelfovog izdanja Lost Girls Alana Moorea i Melinde Gebbie) a mada nikada do sada nije osvojio Eisnera, bio je nominovan četiri puta i reklo bi se da je samo pitanje godine kada će se i to dogoditi. Kindt je, ne mogu da kažem MLAD autor, ali svakako neko ko spada u ovu noviju generaciju strip-autora u Americi, sa početkom profesionalne karijere 2003. godine i dobrim balansom između rada u korporacijskim rovovima i kreiranja sopstvenih, autorskih kreacija.

Revolver je dobra ilustracija nekih Kindtovih opsesija ali i prkosan primer stripa koji odbija da bude „lep“ na bilo koji način. Kindtova ambicija je, kako je sam rekao u intervjuu za Wired, bila da napravi strip „po kome neće moći da se snimi film“ – donekle, pretpostaviću u reakciji na već tada jaku holivudski napaljenost da svaki strip koji je prodao više od tri primerka konvertuje u bioskopsko iskustvo, ali svakako u činu prepoznavanja da je strip zaseban medijum i da stripadžije koje kreiraju stripove prevashodno kao pičeve za filmske adaptacije (znamo da je Mark Millar već u ono vreme bio korak-dva ispred svih ostalih) naprosto ne poštuju svoj medijum.

Ljutina Revolvera je u tome da je ovo crtački izrazito sveden rad. Kindtova odluka da koristi isključivo indigo-plavu i smeđu boju u kolorisanju ovog stripa je zapravo samo deo te svedenosti, mada je ona važan deo, dajući crtežu jedan naglašeno bolestan, neprijemčiv izgled. Pored toga, Revolver je kreiran jednostavnim stilom koji forsira bezizražajnost likova, i usredsređivanjem na lica i portrete karaktera najveći deo vremena uspostavlja osećaj klaustrofobičnosti, opresivne bezizlaznosti, a koji je, taj osećaj, sasvim primeren, jer ovo i jeste u dobroj meri priča o bezizlazu.

U ondašnjim napisima o Revolveru, naglašavana je činjenica da je ovo narativ koji se bavi alternativnim realnostima i povlačena paralela sa tada vrlo svežim filmom Inception, ali fakat je da kada ga danas čitam, meni u oči prvo upada to da je ovo strip o mentalnoj bolesti. To da glavni junak svoj „problem“ istovremenog života u dva sveta pokušava da reši odlascima kod psihijatra čak i nije najvažniji element koji Revolver prikazuje u svojevrsnoj analizi mentalnog zdravlja mladih muškaraca (i donekle žena) našeg doba, pošto je zapravo u prvom planu prikaz depresije kao jedne maltene generacijske bolesti.

Revolver je svakako ona uzbudljiva vrsta naučne fantastike koja se ne prepoznaje u žanrovskim stilizacijama što su poplavile popularnu kulturu poslednjih nekoliko decenija – svemir, tuđinske kulture, visoka tehnologija – već u jednoj spekulativnoj srži koja nema ni naučno, pa čak ni kvazinaučno objašnjenje, već je jednostavno tu, prisutna u centru zapleta, bez nje ova priča ne bi postojala i pitanje da li se radi o halucinaciji, simbolici, alegoriji ili „stvarnom“ primeru paralelnih svetova nije toliko bitna.

Revolver je, kada se pojavio, upoređivan ne samo sa Inception već i sa Fight Club i istina je da on baštini slične ideje i bavi se sličnim diskusijama o smislu milenijalnog života. Najvidljivije je svakako to da u glavnoj ulozi ovaj strip ima mladog belog muškarca koji radi nezahtevan kancelarijski posao i ima vrlo udobnu, razumevanja punu devojku a čija su, muškarčeva, motivisanost i volja za životom na početku ove priče gotovo ravne nuli.

Sam je momak koji živi u Sijetlu, koji svakog jutra prolazi kroz iste rutine, ide na posao u lokalnom listu istim putem i provodi dan editujući slike lokalnih selebritija kako bi bile objavljene u sekciji o poznatima. Ovo je tipični „dead end job“ kako se prepoznaje u kontekstu (više) američke srednje klase, nekoliko koraka iznad proverbijalnog prevrtanja hamburgera u nekakvoj lokalnoj roštiljani, čak ovenčan „otmenošću“ potrebe da za njega imate određene IT veštine, ali i potpuno „besmislen“ u tom nekom marksističkom smislu. I Fight Club i drugi radovi iz sličnog perioda (uključujući Matrix) su ovu vrstu posla koristili kao sažetak pogleda na savremenu ekonomiju – i šire, društveni svetonazor koji pronalazi vrednost u trivijalnom – gde je veza između ljudskog rada, proizvedene vrednosti i njenog tržišnog validiranja potpuno poremećena i rezultira intenzivnim otuđenjem.

Dok je Fight Club otuđenje kompenzovao kroz prikaz „zabavne“ psihoze, kanališući animalne instinkte u nešto što je u jednom trenutku delovalo kao pozitivan, revolucionarni pokret, Revolver je, rekosmo, više priča o depresiji. Utoliko, jedan od najupečatljivih elemenata ove priče je to koliko je Sam bezvoljan i nemotivisan. Video sam komentare koji su strip proglašavali odbojnim zbog glavnog junaka koji je radikalno nesimpatičan, ali Sam zapravo nema u sebi dimenziju zla i to je ono što Revolver profiliše kao pozitivnu pouku i otrže ga od puke igrarije sa „zlom koje počiva u svima nama“.

Naime, Sam jednog od identičnih dana na poslu – a gde njegova devojka radi kao urednik modne rubrike, a šefica ga ne podnosi i iz dana u dan mu stavlja do znanja koliko prezire njegovu potpunu kurobolju i odsustvo želje da svoj rad tretira kao nešto čime treba da bude ponosan ili makar u šta je iole investiran – doživljava potpuni pakao, sa terorističkim napadom koji u zgradi proizvodi paniku a ispostavlja se da je ovo samo uvod u vanrednu situaciju u kojoj Sijetl, ali i dobar deo SAD, izložen terorizmu ali i epidemiji ptičijeg gripa*, devoluira do bar nekih 30% Pobesnelog Maksa.

*koji je u to vreme bio aktuelan a danas, dok se rvemo sa drugom, ispostavilo se podmuklijom respiratornom infekcijom, gotovo da se sećamo ove bolesti sa simpatijama

Dobro, ne BAŠ Pobesnelog Maksa, ovo je više jedna poluapokalispa, sa tipično američkim nepoverenjem u vladu, ali i društvom koje, naoružano kakvo jeste, nalazi da je sad pravi trenutak da se imovina brani lično, personalno i uz ekstremnu predrasudu. Kindt postiže uverljivu atmosferu i prikazuje društvo koje nije kolabiralo ali u kome postoje jake tenzije, gde se radnje i pumpe pljačkaju a njihovi vlasnici će zapucati i na prolaznika koji priđe preblizu, no sve ipak uspeva da se zaustavi na nekoliko koraka od pada u potpuno bezvlašće i zakon jačega. Struje uglavnom, jelte, ima, a to je najvažnije, a vlada preko radija i drugih medija javlja taman toliko informacija da narod ne zarati.

Revolverov trik je u tome da kada Sam ode na spavanje, budi se u onom drugom svetu, pa tako po jedan dan provodi u „normalnom“ životu gde je sve manje zadovoljan i svojom devojkm (i njenim roditeljima koji su fini ljudi ali kad ste depresivni to ne vredi) i svojim poslom i svojom šeficom, a onda isti taj dan provodi u postapokaliptičnoj Americi, prolazeći brutalne survivalističke obrede inicijacije. Sam vrlo rano ubije jednog čoveka svojim rukama, pred očima pomenute šefice, i ovo je jedna od definišućih tačaka u odnosu koji se među njima dvoma razvija u tom „drugom“ svetu.

Kindt odlično rukuje konceptom, razvijajući priču paralelno između oba sveta i činjenica da je Sam – koliko on sam može da kaže – jedini koji je svestan obe realnosti ne samo da se koristi za neke interesantne ideje u zapletu već i pruža ovom romanu najveći deo materijala za njegovu filozofsku diskusiju. Nije ovo najsuptilniji strip svih vremena, ali i ne mora to da bude. Kindtov odabrani, na palpu zasnovani ali dovoljno suvi i svedeni pripovedni postupak je idealan za fokusiranje na kontraste između dve realnosti do momenata kada ironičnost potrošačkog svetonazora u „normalnoj“ realnosti postane gotovo nepodnošljiva u odnosu na pakleni ali nekako „stvarniji“ i „čistiji“ mizanscen stalne borbe za goli život u apokaliptičnoj realnosti.

Revolver je dobar strip jer uspeva da pomiri svoje filozofske i žanrovske slojeve pa tako uz jasnu – gotovo otvoreno markističku – kritiku društva koje je trivijalno postavilo u svoje središte, dobijamo do kraja i zanimljiv trilerski zaplet i razrešenje koje poentira na oba plana. Revolver je i alegorija i „prava“ žanrovska fantastika u isto vreme, sa jasnim utemeljenjem u svom istorijskom trenutku gde je čak i društvo spektakla koje su napadali situacionisti ustuknulo pred društvom jadnog, nisobudžetnog spektakla, svedenog na svoje najtrivijalnije, najsitnije forme. Kauč od deset hiljada dolara ovde figuriše kao simbol ispunjenja potrošakog instinkta koji čak ni ne donosi zadovoljstvo ni izbliza proporcionalno ceni, gurajući čitavo društvo dalje u ponor apatije i depresivnosti.

Kindtov crtež je, kako rekosmo, jednostavan, a kolorit veoma sveden no, iako je i u ono vreme bilo opaski da se na ovakav crtež morate pripremiti, radi se o adekvatnom pristupu koji svoju tematiku, ali i priču realizuje uz dobro pogođeno raspoloženje ali i kvalitetnu naraciju. Revolver podseća da je Kindt, na kraju krajeva, diplomirani dizajner pa čak i strip koji se zasniva na ideji grubosti crteža briljira lejautom i dizajnom stranica, a tempo pripovedanja je, uprkos namernim epizodama pasivnosti i dekomprimovanim scenama, zapravo ekonomičan i nosi priču napred bez vučenja nogu.

U globalu, Revolver mi se prilično dopao. Jasno je što, sa ovako radikalno svedenim grafičkim pristupom ovaj strip u ono vreme nije bio više primećen – Vertigo je ipak tada još uvek slovio za imprint od koga se očekuje jedna vrsta podrazumevanog industrijskog standarda crteža i opreme – ali danas je sasvim lako videti ga kao radikalan i uspeo autorski rad. Naravno, i na DC Black Label će Revolver delovati jednako – možda i više – tuđinski kao i pre jedne decenije, ali mi je drago da DC ovaj roman drži u rotaciji jer je u pitanju pristojan fantastični triler i istovremeno sociopolitička pouka, sve posredovano izraženo autorskim ali jasnim rukopisom. Respekt.

Pročitani stripovi: Sheriff of Babylon

Pošto je drug Neomeđeni svojevremeno pitao ima li uopšte na Vertigu trenutno ijedan serijal za koji bismo rekli da je odličan ili makar na približnom nivou onome po čemu pamtimo zlatno doba ovog DC-jevog imprinta, vreme je da se na to pitanje decidno odgovori. Ima. Sheriff of Babylon je odličan strip.

 

Takođe, Sheriff of Babylon je u neku ruku važan strip koji pomalo ispituje i redefiniše granice medijuma – najviše u formalnom smislu – i propituje stvari i u domenu žanra stripa kakav očekujemo – ili smo barem navikli – da čitamo na Vertigu. Ako Vertigo pamtimo po revolucionarnim devedesetima u kojima je Swamp Thing pomerio granice superherojskog stripa, a Sandman, Hellblazer, The Invisibles i Preacher generalno redefinisali žanrovski  pristup u ovom medijumu, Sheriff of Babylon svakako neće odisati istim revolucionarnim mirisom, ali on jeste na određen način produžetak iste filozofije odvođenja savremenog američkog stripa na nove, odvažne strane. To što su njegovi koraci sitniji od koraka velikih prethodnika je svakako svedočanstvo o tome koliko je zapravo njihov uspeh bio veliki i da je strip u poslednje dve decenije značajno evoluirao.

 

Naravno, kako smo već na drugim mestima rekli, savremeni američki mejnstrim strip – izvan sfere superheroja – se poslednjih pola decenije eksplozivno razvija u kreativnom, ali i komercijalnom smislu kroz uspon sve uspešnijih nezavisnih izdavača koji su Vertigu – imprintu koji je praktično izmislio taj mejnstrim – oteli deo teritorije i rade mnoge stvari danas bolje od Vertiga. Konkurencija je zdrava, rekli bi ekonomisti zamišljeno trljajući neobrijanu vilicu, ali trenutno na tržištu imamo na delu više neku vrstu simbioze nezavisnih izdavača koji svi koriste iste autore, dopuštajući im slobodno kretanje između firmi i pomažu jedna drugoj da celu scenu i tržište izdignu na viši nivo. U ovakvom okruženju i korporacije ne mogu a da ne igraju sličnu igru (pogotovo kad nezavisni strip poput The Walking Dead prodaje više kopija od Spajdermena) i ovo je zaista u kreativnom smislu izvrsno vreme.

 

Tako i Tom King, scenarista Sheriff of Babylon, iako nominalno DC-jev autor (trenutni scenarista Betmena), istovremeno piše i za Marvel (The Vision), ali ovaj Vertigo naslov mu je očigledno „glavni“ posao u ovom trenutku. Nisam siguran kako stvari stoje sa uredničke strane – da li bi King dobio zeleno svetlo da radi Sheriffa da se prethodno nije već dokazao u superherojskim rovovima (Nightwing, Grayson, The Omega Men…) – ali deluje kao skoro idealna situacija ona u kojoj jedan kvalitetan, ozbiljan scenarista istovremeno može da plaća račune pišući dobru superherojštinu i da radi sopstveni, veoma autorski strip za istu korporaciju, po kome će ga istorija pamtiti.

 

Elem, kako sam već gore napisao, tokom vikenda sam progutao svih do sada izašlih jedanaest epizoda Sheriff of Babylon i veoma mi je teško da iščekam dvanaestu kojom će serijal biti zaključen. Ono što me je posebno začudilo je da ovaj strip zapravo ima vrlo malo onoga što ja uobičajeno volim da vidim u stripovima i da sam prvih nekoliko epizoda proveo sastavljajući listu zamerki, samo da bih do kraja shvatio da mi one uopšte nisu bitne jer je vizija sa kojim su King i crtač Mitch Gerads ovaj serijal poveli osobenim smerom ispala toliko jaka da su me potpuno kupili. Lok, stok, berl, sve redom.

 

Elem, zanimljiva stvar u vezi sa ovim stripom je kako se spretno igra žanrovskim tropima. Nominalno, Sheriff of Babylon je politički triler smešten u post-invazioni Irak i bavi se obaveštajnom paranojom i kolizijom između zapadne i istočne kulturne matrice, ali način na koji je priča pripovedana je izrazito svež i zaobilazi većinu onoga što bi čovek očekivao od ovog žanra.

 

Karakterizacija likova u Sheriff of Babylon je, recimo, naglašeno sporo rađena, pa se likovi koji na početku stripa izgledaju kao samo glasogovornici ideoloških stavova, u kasnijim epizodama pokazuju kao višeslojna bića sa složenim motivacijama i dilemama. Tempo kojim ih čitalac upoznaje prati ono kako likovi upoznaju jedni druge i ovo je jedan veoma organski način karakterizacije.

 

Takođe, ovo je strip u kome gotovo da uopšte nema akcije: nekoliko krešenda napetih scena u kojima ljudi stavljaju jedni druge na nišan rađeni su naglašeno klinički, sa punktuacijom gestova nasilja koji se dešavaju u elipsi, zaklonjeni vizuelnom indikacijom zvučnih efekata na način na koji to samo strip može uspešno da izvede.

 

Pripovedački postupak koji King i Gerads koriste je na granici genijalnog, sa vojničkom disciplinom u koju uspevaju da uteraju i samog čitaoca. Ono što je Zosko pomenuo kao sporiji tempo kasnijih epizoda je zapravo ulazak u jednu praktično hipnotičku matricu dijaloga koji se neretko odvijaju i preko telefona pa čitalac gleda samo jednu osobu u kadru stranu za stranom – a ovo su trenuci daljeg građenja napetosti zapleta do skoro nepodnošljivih vrednosti jer svaki od ovih razgovora diže uloge više i vodi priču ka eksplozivnom finalu. Strane izdeljene na jednake panele, filmsko razumevanje postavljanja dijaloga u plan i kontraplan, životnost likova koji od kvadrata do kvadrata govorom tela pružaju istu količinu informacija kao i izgovorenim tekstom – Sheriff of Babylon je naprosto prefinjeno pripovedana priča koja izrasta organski iz jednog tragičnog ali po svemu sitnog incidenta na početku prve epizode.

 

Troje protagonista stripa predstavljaju tri strane Iraka u globalizovanoj sadašnjici. Bivši američki policajac, koji sada u Bagdadu podučava lokalnu policiju kako da postane… pa, efikasna, u postsadamovskom periodu, je nosilac američke vrline bez ikakvog cinizma – veliki, snažni plavokosi mužjak koji istinski želi da pomogne ljudima da budu bezbedniji i kome rat nije uništio veru u ljude i bazične manire. Tu je zatim žena rođena u Iraku, emigrirala u Ameriku, jedna od najuticajnijih osoba u pravdanju i planiranju invazije na Irak kako bi se uklonio režim Sadama Huseina odavno devoluirao u okrutnu diktaturu – ona predstavlja progresivnu dijasporu, osobu sa korenom u obe kulture koja istovremeno shvata da kraj rata ne znači i pobedu jedne od njih, kao i da to šta se zaista dobija uklanjanjem Sadama nije baš intuitivno jasno. No, njen je motiv za učevtovanje u njegovom svrgavanju kompleksan – porodični, istorijski, ideološki…

 

Treći lik predstavlja moderni Irak sa svim svojim složenostima. Njegova percepcija slobode koja je osvojena padom režima Huseina je svakako najciničnija ali on i jeste jedini od troje protagonista koji je u Sadamovom Iraku živeo sve do američke pobede. Bivši pripadnik policije koji je za režim radio šta se tražilo danas je čovek od poverenja lokalnih američkih činovnika i mada na početku izgleda kao obična korumpirana svinja koja se uvek izvuče jer osobi na vrhu lanca ishrane zna da ukaže pravu vrstu poštovanja, do kraja on ispada kompleksan i višeslojan kao i ostalo dvoje glavnih likova.

 

Veoma je impresivno kako King uspeva da od ovoga svega napravi potentnu i, zapravo uznemirujuću ideološku diskusiju (koja, razume se, postavlja više pitanja nego što daje odgovora) a da se ne odstupi od disciplinovanog pripovedanja koje isključivo pokazuje šta likovi govore i rade, bez ulazaka u njihove glave, bez deskriptivnih dopisivanja u kadrovima iz perspektive sveznajućeg pripovedača. Sheriff of Babylon je priča koja se događa 2004. godine ali je nastajala 2015. i ona iza sebe ima čitav opus umetnosti koja se kritički ili manje kritički bavila američkim prisustvom na Bliskom istoku i rušenjem (Sadamovog i drugih) režima. Sheriff of Babylon deluje kao evolucija ove rasprave u umetnosti, ne ni prostački levičarski „USA out of Iraq!!“ poklič već najviše kao jedna ekstremno poštena i proživljena sinteza iskustava i dobrih-namera-koje-znamo-kuda-vode. Možda najuspeliji je način na koji se prenosi atmosfera opšte konfuzije i beznađa u kome jedna kultura pokušava drugu da izleči oslanjajući se na definicije, dijagnoze i terapije za koje se tvrdi da su na drugim mestima i u drugo vreme dobro radile. U kolevci civilizacije – Vavilonu, pak, stvari koje u modernom Vavilonu (SAD) daju rezultate ne mogu se tek tako prepisati i King ovde obavlja uspeliji posao od najvećeg broja kolega koje su pisale za televiziju, film ili strip u poslednjoj deceniji prikazujući intrinzičnu impotentnost sistema koji bi trebalo da su dobri jer su slepi za ljudski faktor i sve rešavaju procedurom, pokazujući komplikovanost ljudskih motivacija, ali i fundamentalno beščašće u korenu sukoba kultura gde se nesvodivi elementi pokušavaju ipak svesti jedni na druge.

 

Ovo je posebno upečatljivo jer King izbegava da čitaoca lupa po glavi moralnim čekićem. Opservacije o ideologijama, etici, efikasnosti i ispravnosti izranjaju organski iz situacija u kojima se protagonisti nalaze i mada je naravno uvek moguće reći da jedan 100% premium Amerikanac Arape ne može potpuno da shvati i da su svi foklorni elementi koje ovaj strip provlači prosto naučeni ali ne i sasvim shvaćeni, na to se mogu reći dve stvari: 1. King piše Arape mnogo vernije i ubedljivije od praktično bilo koga u poslu i 2. Kingov prikaz Amerikanaca u Iraku je gotovo zastrašujuće uverljiv i tačan – na kraju krajeva ovaj strip-scenarista jesedam radio kao službenik CIA u odeljenju koje se bavilo borbom protiv terorizma (podstaknut ni manje ni više nego događajima 11. Septembra) i Sheriff of Babylon je jedan od elemenata procesa egzorciranja ovog iskustva. Možda i bolan, ali, reklo bi se pošten. Svakako intenzivan.

 

Crtež Mitcha Geradesa (već nam poznatog iz saradnji sa Nathanom Edmondsonom na The Activity i Marvelovom Punisheru) je, već sam pomenuo, esencijalan element ove jednačine, sa karakterizacijama likova (ali i mesta) koje su suptilne i evoluirajuće, sa pripovedačkim tempom koji je okrutno nametnut ali daje impresivne rezultate, sa naturalističkim kolorom i na kraju sa realističnim tonom koji strip ima – a koji je primeren Vertigo nasleđu – a da priča nikada ne deluje drveno i kruto. Bez Geradesovog talenta da desetinama gotovo identičnih sukcesivnh panela udahne karakter i životnost ovaj strip ne bi bio ni blizu onome što jeste.

 

Impresivan, intrigantan i, ako sme da se kaže – veliki strip. Možda još uvek ima nade za Vertigo.

Pročitani stripovi: The Names

Pročitao sam The Names, Vertigov miniserijal od sedam epizoda započet pretprošle godine a završen prošle. Kako ga je napisao Peter Milligan o kome sam ovde već naširoko pričao kao o čoveku koji ponovljeno razočarava u svim zamislivim alotropskim modifikacijama, nisam se žurio da ga čitam što i objašnjava kako je na red došao tek sada. Očekivano, The Names je daleko od sjajnog stripa i nosi sve nedostatke koje vezujem za recentni Milliganov rad, ali ja sam možda bio bolje raspoložen čitajući ga, a i tematski ovo je strip koji se bavi interesantnim motivima.

 

The Names počinje scenom u kojoj stereotipni psihopata/ plaćeni ubica sa karakterističnom temom (ovaj sebe naziva Hirurgom, nekad je zaista i bio lekar, i uživa u primeni svog medicinskog znanja da muči i ubija ljude na kreativne načine) prisiljava Wall Street finansijskog trejdera da napiše poslednju poruku svojoj ženi i onda skoči kroz prozor sa pedesetprvog sprata. „Ne brini, već smo promenili tvoj zdravstveni karton da bi imao istoriju depresivnih poremećaja“, kaže mu ovaj pre nego što skalpelom iseče staklo a nesrećni trgovac hartijama od vrednosti postane street pizza. Rezovi u pripovedanju nam dalje pokazuju mračnu organizaciju finansijskih mešetara koji drmaju svetskim tržištem novca, mladu ženu ubijenog iz prve scene – tamnoputu fitnes instruktorku Katju – koja je ubeđena da tu nešto miriše naopako i samoinicijativno kreće u istragu, i policajce koji su uhvaćeni u zaveru čiji su samo delić. Elementi visokotehnološkog trilera sa sociopolitičkim pretenzijama su tu i Milligan (i crtač Leandro Fernandez, naravno) nabijaju ozbiljan tempo na samom početku, gledajući da čitaoca uvuku u atmosferu visoke paranoje i brutalne akcije. Strip se odvija, ako smem tako da kažem, filmskom brzinom, sa hitrim smenama lokaliteta i brzim rezovima između različitih likova koji su deo jedne iste, komplikovane priče. Katja, u želji da razreši misteriju poslednje poruke koju je dobila od muža (snimljenu i dostavljenu bezbednim telefonom) mora da sarađuje sa muževljevim sinom iz prvog braka, visoko funkcionalnim autističnim tinejdžerom koji sa njom ima kompikovan odnos odbojnosti i privlačnosti. Philip svoju maćehu prezire jer mu je „ukrala“ oca (za koga se, uostalom, pretpostavlja on, i udala samo zbog para) ali i dosledno masturbira na njene fotografije već izvesno vreme. Njih dvoje sklapaju nestabilno savezništvo koristeći njenu dinamičnost i energiju i njegov, da li je iko sumnjao, visokorazvijeni kognitivni kapacitet, da isprate tragove koje je ostavio preminuli čovek iz njihovih života i raspetljaju niti zavere koja vodi u same vrhove svetskih finansijskih institucija…

 

Milligan se ne zadovoljava samo staromodnim trilerskim tropima koji su nam dali slične priče kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća. The Names se bavi opservacijama koje se tiču tržišnih manipulacija kao formom bogaćenja na račun običnih ljudi a od strane šačice amoralnih a sposobnih osoba, i koje traju već vekovima, ali autor nastoji da sve poveže sa savremenim strahovima i motivima kao što su High Frequency Trading ili mnogo puta ponavljana floskula da su uspešni brokeri i menadžeri na Wall Streetu listom psihopati a što objašnjava odsustvo etičkih kočnica i usredsređenost na dobitak.

 

Ovo je sve u redu i na mestu – iako je ta priča o psihopatama napumpana i najvećim delom opovrgnuta – i nema sumnje u to da je u post-Goldman-Sachs vremenima istraživanje etike – ali i same tehnologije – finansijskog biznisa materija svakako prikladna i za ozbiljne knjige i za trilersko štivo. Pogotovo je koncept high frequency tradinga zanimljiv sa filozofske strane utoliko što obesmišljava osnovnu funkciju tržišta finansija – investiranje u posao koji deluje kao da bi mogao biti uspešan – na ime profita koji se ostvaruje u ekstremno kratkom roku (roku koji se danas meri milisekundama). Da su HFT kompanije investirale i u tehnologiju koju bismo do pre par decenija smatrali naučnofantastičnom je samo još jedan razlog da budu predmet eskapističke fikcije, naravno, i Milligan i pravi taj korak u naučnofantastičnom smeru, uvodeći čitav podzaplet koji se tiče osvešćenja složenih algoritama za trgovanje finansijama i njihovu agendu koja je decidno anti-ljudska, ako već o njoj ne saznajemo mnogo drugih detalja.

 

Mnogo se tu motiva uvodi i Milligan ne pliva baš najveštije među njima, kao što mu je, bojim se, i običaj. Ovo jeste brzo i efikasno pričana priča i u njoj sam uživao više nego u The New Romancer o kome sam nedavno pisao, ali to je najviše na ime žanrovskog izbora. The Names je stereotipan triler u kome je od samog početka jasno da filozofske ili naučnofantastične/ spekulativne komponente priče neće biti istraživane sa mnogo ambicije ili do prevelike dubine, ali pruža određenu dozu zadovoljstva na ime svog brzog tempa, dosta akcije i umešno urađenih scena saspensa.

 

Opet, stereotipnost nije tipično (heh) nešto na šta se ukazuje kao na prednost nekog literarnog rada i, mada Milligana i Fernandeza žanrovska inercija dosta daleko može da odnese, fakat je i da strip pati od izrazito velike količine stereotipnih rešenja u pogledu dijaloga, karakterizacije, pa na kraju i vođenja narativa do završnice.

 

Likovi u stripu su dinamični, ali i veoma ravni pa ono što dobijaju na energiji gube na životnosti. Ovde je posebno problematična protagonistkinja koja mora svakih nekoliko strana da podseća čitaoca da je u potrazi za ubicom svog muža i da je to njen motiv u rasplitanju globalne zavere koja bi lako mogla da dovede do rastakanja civilizacije ako neko nešto ne uradi. Milligan ovim pokušava da humanizuje svoju Katju ali to ne ide tako lako – njeni dijalozi su uglavnom ravni i jedva funkcionalni, a motivacije za brojne (često sumanute) poteze koje pravi postoje samo u oku scenariste kome je potrebno da se određena stvar desi. Prema kraju stripa kako ulozi postaju sve viši, Katja deluje kao sve manje ubedljiv lik, ali sa njom je Milligan makar pokušao da se igra i da ide nasuprot uvreženim stereotipima. Isto se ne može reći za tretman autističnih osoba ili psihopata koji su ovde dobili tek najgrublje poteze dletom kako bi se uklopili u potrebe trilerske dinamike. Spretniji pisac bi verovatno umeo da se sa ovim poigra tako da stereotipe zameni simbolima i napravi neku sociopolitičku poentu (Dik, u Klanovima Alfinog meseca?), ali Milligan se i ovde zadovoljava pukim minimumom funkcionisanja narativa.

 

Otud sociopolitičke poente i ne bivaju napravljene pa se ne da reći šta je Milligan tačno želeo da kaže o aktuelnom finansijskom tržištu i njegovom uticaju na ljudske živote i čovečanstvo u globalu, a u finalu stripa se beskrajno malo saznaje i o možda najzanimljivijem spekulativnom elementu stripa – svesnim algoritmima koji iz sve snage pokušavaju da inficiraju ljude i pretvore ih u mašine od mesa koje obavljaju njihov prljavi posao.

 

Kao i u slučaju The New Romancer, rekao bih da je i ovde Milligan išao sve-i-kuhinjska-sudopera pristupom ubacujući u blender sve što mu se činilo da bi moglo da bude zanimljivo a onda nije imao pravu uredničku intervenciju da se stvari doteraju do nivoa interno logične i emotivno zadovoljavajuće celine. Opet, nije ovo najgori strip koji sam čitao ove godine, ali, ponavljam, to je najviše na ime dosta sigurnog praćenja trilerskih tropa a da se neko finije podešavanje trilerske strukture nije desilo.

 

Leandro Fernandez je meni drag crtač koji je sa Christosom Gageom radio skrajnuti a vrlo solidni Stormwatch: Post-Human Division za Wildstorm. Argentinac je radio i X-Factor za Marvel još devedesetih a u trilerskom žanru se okušao sarađujući sa Gregom Ruckom na Queen & Country. Drugi njegovi radovi uključuju Woodov vikinški strip Northlanders ali i rad na Punisher MAX. I vidi se ovde veteranska ruka na poslu – The Names je nacrtan tako da dosta podseća na Risov rad na 100 Bullets, kombinujući „stripovski“ stilizovani post-noir (sa mnogo krvi i iznutrica) sa blagim izletima u naučnofantastične mizanscene. Fernandez ubedljivo stilizuje ljude u skupim odelima kao apriorne negativce ove priče i ume da akcione scene učini jako dinamičnim, ali i momenti napetosti dok se samo priča telefonom mu idu od ruke. Milliganov scenario traži od njega brzo i konstantno menjanje scena i Fernandezovo pripovedanje je ovde besprekorno.

 

Opet, ovo je još jedan Vertigo strip koji podseća na neke od najboljih trenutaka ovog imprinta, ali ih ne doseže. Nisam razočaran, jer nisam bogznašta ni očekivao i ako čovek The Names uzme da čita samo sa željom da se zabavi brzim i prljavim trilerom koji se dotiče nekih savremenih a vanvremenskih tema, verujem da ni taj čovek neće biti PRETERANO razočaran. No, očekujemo, želimo, nadamo se boljem.

Pročitani stripovi: Slash and Burn

Pročitao sam i šestom epizodom nedavno završeni Vertigo miniserijal pod nazivom Slash and Burn a sa podnaslovom Sparky Club koga je napisao britanski scenarista Si Spencer a nacrtao vrlo dobri Max Dunbar. S obzirom na moje recentne sumnje u vezi Vertiga, istina je da sam ovom stripu posvetio pažnju najviše jer je Dunbarov crtež dobar i jer sam videvši ime Spencer na naslovnoj strani, naivno pomislio da je ovo Nick Spencer koji pored rada za Image i Marvel stiže da tezgari i za Vertigo. Možete zamisliti moj izraz lica kad se ispostavilo da ovo piše čovek mahom zaposlen na Sudiji Dreddu a koji je za Vertigo već radio The Vinyl Undeground. Malo znanja je najopasnije, kaže naš narod.

 

No, šta je, tu je, dete se rodilo, treba ga ljuljati a i lepo je kad strip krene im medias res, sa požarom u koji hrabre vatrogaskinje uleću glavačke da spasu nejač, pa sam Slashu and Burnu dao dosta šansi da me osvoji. I trebalo mu je nepristojno mnogo vremena, da budem iskren.

 

Slash and Burn je još jedan od recentnih Vertigo radova u kome mi deluje kao da je uredništvo prihvatilo zanimljivu ideju ali se posle premalo trudilo da od nje porode dobru priču. U ovom slučaju elevator pitch bi bio otprilike ovo: žena koja je još kao mlađa tinejdžerka prepoznata kao patološki piroman sada radi kao profesionalni vatrogasac. Whoa! Radikalno! Može!

 

Glavni moj problem sa ovim stripom je na kraju bilo to što su likovi – na čelu sa protagonistkinjom – delovali isuviše ravno i utilitarno uprkos vidnom naporu koji je Spencer uložio da ih produbi. Glavna junakinja tako sa plamenom ima jedan senzualni, takoreći spiritualni odnos a koji seže sve do njenog detinjstva u kome je vreme provodila u provincijskom sirotištu i sa grupicom drugih klinaca palila sve što im je padalo pod ruku. Nije to bila ni puka kežual piromanija, Spencer piromane u ovom stripu pokazuje kao istinske gikove koji ne samo da imaju ozbiljne diskusije o tome kako pripremiti materijal za optimalno sagorevanje i o koridorima kojima se projektuje toplota, već opsesivno identifikuju procese i materijale oko sebe prevashodno na osnovu mirisa i žive u svetu koji je stalno na korak od (ne uvek) spontanog sagorevanja.

 

Ono što počne kao jedan loš dan na poslu lokalne vatrogasne ekipe – jedna od članica biva ranjena tokom intervencije, pojavljuje se policijski detektiv  iz velikog grada koji u provinciji treba da reši nešto što deluje kao tek ekscentričan zločin – tokom šest epizoda se odmotava zadovoljavajućim putanjama političkog trilera u kome centralno mesto ima ta psihologizacija ličnosti piromana, taj odnos čoveka sa vatrom, dobrim slugom, lošim gospodarom, zajebanim oružjem, itd. a sve to na pozadini lokalnog fraking biznisa koji je gradonačelnik brokerovao uprkos protestima onih koji tvrde da to uništava ekosistem i izlaže gradić opasnosti od zapaljivuh para, ali i na pozadini mračne, traumatične epizode iz pomenutog sirotišta u kome je nekoliko likova iz ovog stripa provelo svoje formativne godine. Kada neki od tih likova krenu da ginu u sumnjivim incidentima, naša protagonistkinja shvata da se tu dešava nešto više od puke spontane, jelte, kombuscije, i stvari se valjaju ka bukvalno eksplozivnoj završnici.

 

Utoliko, nerviralo me je odsustvo prirodnijeg, organskijeg karakterisanja likova. Protagonistkinja je, nažalost, do kraja stripa ostala ravna površ na koju je scenarista samo projektovao unutarnje monologe o mirisima sagorevanja raznih materijala i senzualnosti plamena, bez zbilja ljudskih emcoja, strasti ili sumnji. Kako se slično, u nešto manjoj meri, može reći i za ostale likove u stripu, Slash and Burn (u kome nikakvog slasha, da se razumemo, nema) je strip sa kojim se čovek mora aktivno boriti da bi ono dobro u njemu – trilerski zaplet, preokreti, rasplet – prevagnulo nad onim ne dovoljno dobrim u njemu – neubedljivim likovima i njihovim pričama. Opet, nije mi krivo što sam odvojio vreme za njega jer je dobar deo, rekao bih, bio jači od nedobrog.

 

Dunbarov crtež je svakako još nešto što može da se stavi u kolonu „dobro“ mada i ovde mogu da zamerim da glavna junakinja naprosto nema dovoljno karaktera i da deluje kao prva skica za lik „otresite plavuše“ koja nikada nije dalje razvijana. No Dunbar crta lepe ljude, lepe i dinamične scene akcije i mada nije pomerio nikakve granice ovim stripom, ovo je jedan dobro urađen paket sa grafičke strane.

 

Slash and Burn ima taj podnaslov koji sugeriše da bi u serijalu jednom možda moglo da bude još priča i mada sam posle prve epizode bio na ivici da sve batalim, do kraja sam se raznežio i reći ću da mi ne bi bilo mrsko da te dalje priče jednom i pročitam.

 

Pročitani stripovi: New Romancer

Pročitao sam šestodelni Vertigov miniserijal New Romancer sa kraja prošle i početka ove godine, koga je napisao Peter Milligan a nacrtao Brett Parson, a što je bila svojevrsna istraživačka misija sa ambicijom da utvrdi je li Vertigo i dalje brod koji plovi onako kako ga talasi bacaju, bez jasne vizije i kvalitetne uredničke ruke, kao i da li se Peter Milligan malo trgao iz kreativnog kriziranja koje sad već zabrinjavajuće dugo traje. Nažalost, odgovori su redom „da“ i „ehhhh, ne“.

 

Peter Milligan je scenarista koga čitam nekako po dužnosti semplujući praktično svaki njegov novi strip sve u nadi da će se ponovo pojaviti ona iskrica kreativne energije koja ga je učinila jednim od zanimljivih autora originalne britanske invazije na američki strip. Iako nije imao reputaciju i genij Moorea ili Morrisona, niti cinični engleski šmek Warrena Ellisa, Milligan je tokom devedesetih godina i početkom ovog veka radio solidne stvari i sa superherojima i izvan njih pišući pristojne stripove za Vertigo ili Wildstorm. Šta se desilo u međuvremenu, nisam siguran, no njegovi recentniji radovi poput Greek Street za Vertigo ili Red Lanterns i Stormwatch na DC-ju su se protezali od dosadnjikavog do nepodnošljivog.

 

U tom nekom kontekstu, New Romancer mi je delovao kao potencijalno dobra ideja za ributovanje Milliganove strip-karijere i izazov da izađe iz kolotečine. Romantična komedija sa elementima fantastičnog je žanr dovoljno udaljen od superherojštine ili mračnih krimi stripova (sa, jelte, elementima fantastičnog) da bi se videlo kako je ovde moglo da se očekuje susretanje sa nekom drugom stranom Petera Milligana, razigranijom, koketnom, možda pomalo i seksi. I New Romancer sve to i pokušava da bude, zaista ali, čak i izvodeći potrebnu korekciju za meru moje sopstvene starosti, konzervativizma i generalne old-man-yells-at-cloud persone koja se uselila u moje telo, New Romancer je slab strip koji iritira na više načina.


Nije sporno to da Milligan ima ideje, u tom smislu njega kreativni žar nije napustio i New Romancer je strip interesantnih koncepata. Problem je u odsustvu te neke dublje kreativne snage – koja razdvaja sanjara od profesionalnog kreatora – da se od pregršti ideja napravi koherentan narativ a u ime čega bi nešto moralo i da se izbaci, nešto da se stavi na stranu, kako bi pripovest mogla da deluje konzistentno i uverljivo. New Romanceru ovo jako nedostaje i mada se, naravno, u nekakvim avangardnim kontekstima može zamisliti da hvalim strip koji nema isprativ narativ ali osvaja svojim idejama i jakim glasom, ovde nema govora o tome. Milligan nije nikakav avangardista već prekaljeni žanrovac koji se čvrsto drži pravila zanata na nekom površnom nivou i nudi priču koja nominalno ima zaplet(e), preokret(e) i rasplet(e) ali se ne drži zanata dovoljno disciplinovano da bismo imali stvarno povezane zaplete, preokrete i rasplete ili da bismo imali likove za koje nas je uopšte briga šta će im se desiti. Neprijatna situacija.

 

Naravno, tu dolazi i to pitanje uredničke odgovornosti – Shelly Bond koja je nasledila Karen Berger na čelu Vertigo imprinta nije neki urednik koji mi uliva mnogo poverenja iako ju je Bergerova lično zaposlila po osnivanju Vertiga i iako je tokom tih par decenija radila na mnogim prestižnim stripovima (uključujući Morrisonov Invisibles), pa tako i imam utisak da je ona sa Milliganom na ovom stripu radila tek toliko da se može reći da njegova priča tehnički ispunjava kriterijume za objavljivost ali da se tu malo ko bavio tim nekim, eh, umetničkim elementima…

 

Kako god, ovaj strip započinje interesantnom idejom, prateći programerku – mladu, socijalno neintegrisanu, sa posebno izraženim neiskustvom na polju romanse – kako radeći za dejting-sajt-pred-zatvaranjem pokušava da napiše ultimativni algoritam koji će spajati stidljive i neiskusne a ljubavi gladne građane Amerike uz garanciju visokog procenta uspešnih dugoročnih veza koje bi proizašle iz ovih spajanja. U okviru tog posla, ona koristi posebne skripte koje analiziraju ličnosti i obrasce ponašanja velikih istorijskih ljubavnika i romantika i pokušava da sintetiše njihove najbolje strane u digitalne persone koje bi bile nekakvi sažeci Don Žuana, kazanove ili Lorda Bajrona.

 

Da mi je neko došao sa ovakvim elevator pitchem rekao bih mu da je to odlična ideja. Da su, zapravo obe ideje odlične i da bi trebalo da se odluči za jednu od njih ili pronađe uverljiv način da se te dve ideje povežu u jednu. Problem je što Shelly Bond izgleda nije imala ovaj urednički refleks i već negde od pete strane New Romancer postaje nekoherentan narativ u kome se koriste motivi za koje nas strip uverava da su međusobno povezani ali koji zapravo nemaju veze jedni sa drugima i veoma se neudobno smeštaju u priču koja treba da ih prirodno nosi.

 

Milligan se, nažalost, ne zaustavlja tu, pa se uvodi još motiva – napredna tehnologija koja kreira žive ljude praktično ni iz čega (a koju lokalna zla korporacija zapravo ne koristi ni za šta), frankenštajnovski udar munje koji te „goleme od mesa“ ne samo animira već i naseljava ličnostima velikih istorijskih ljubavnika koje je glavna junakinja sintetisala, pojavljivanje Lorda Bajrona na planeti Zemlji u 2016. godini i njegov susret sa američkom kulturom i američkom kulturom dejtinga u toj istoj godini, pa pojavljivanje Kazanove koji je iz nekog razloga psihopata i serijski mučitelj i ubica, pa pojavljivanje Mate Hari koja oca protagonistkinje, inače ludog naučnika koji je eksperimentisao na sopstvenom detetu da bi od nje napravio što savršeniju odraslu osobu, koristi da bi ucenila protagonistkinju kako bi dobila Bajronovo telo u koje treba da se useli duh njenog preminulog ali neprežaljenog ljubavnika, pa lajv strim spid dejting događaja koji treba da spasi firmu u kojoj protagonistkinja radi a u kome Bajron treba da odabere pobednicu…

 

Ako gornji pasus deluje kao haotična salata koju je neko pripremio prevrćući ceo frižider na patos i valjajući se po razbacanom povrću, voću i otvorenim konzervama mačije hrane, to je zato što i sam strip deluje kao da ga je Milligan lemilicom, gutaperkom i žvakaćom gumom sklopio od gomile ideja koje je zapisivao po papirićima poslednjih nekoliko godina, ne obazirući se mnogo da li te ideje jedna uz drugu idu i može li oko njih da sklopi priču koja ima logiku i ritam.

 

Naravno, priča nema ni jedno ni drugo ali bilo bi i nepošteno reči da nema baš nikakvih zanimljivih scena, momenata i epizodica. Sama zamisao kontrastiranja Bajronovog samoljubivog romantičarskog karaktera sa savremenom Amerikom u kojoj je romansa u velikoj meri predmet biznis-planova i razvoja tehnologija je izvor nekoliko interesantnih incidenata i humorističkih scena gde je čak i meni legitimno zaigrao brk, ali ovo su retka ostrva zabavljanja u moru ozbiljne dosade koja me je obuzela čitajući ovu kratku priču i kroz koju sam se do kraja probijao samo vođen osećajem dužnosti.

 

New Romancer naprosto nema dovoljno vezivnog tkiva da spoji sve svoje motive u ikako logičnu celinu. Kazanova i njegova banda nasilnika (da ne pominjem Kazanovin mumificirani penis koji se koristi kao oružje u ovom stripu) su kao ispali iz Deadpoola, sa jakim farsičnim tonovima, ali njihovo prisustvo u narativu je potpuni višak. Zla korporacija sa svojom zlom direktorkom je puki mekgafin koji treba da kreira središnji dramski konflikt oko koga se gradi akciono i emotivno meso stripa, ali ovo sve deluje toliko veštački i mehanički sklopljeno, sa proizvoljnim tempom pripovedanja koji ubija ikakav osećaj dramske tenzije, da strip tu strašno posrće i pada, traćeći usput motiv (da ne pominjem karakter) Ade Lovelace, Bajronove ćerke i prve kompjuterske programerke u istoriji čovečanstva.

 

Zapravo svi konflikti u stripu su nategnuti i čitaocu ultimativno nevažni (bar ovom brkatom čitaocu koji sad kuca prikaz, jelte) jer ih ima previše, nemaju uverljive korene i jasne ishode a to je ono gde bi iskustvo jednog Petera Milligana i jedne Shelly Bond trebalo da je izašlo na videlo i odradilo svoje. Gore od toga, likovi u stripu svi imaju plitke, poput žvakaće gume rastegljive karakterizacije zbog koje nam je nemoguće da ih prepoznamo kao ličnosti sa kojima bi trebalo da se srodimo i proživljavamo ovu dramu (tj. komedijicu) onako kako Alah zapoveda. Glavna junakinja treba da bude predstavnik nove generacije, tehnološki napredna ali socijalno stidljiva, neko ko feminizam internalizuje na najprirodniji način ali istovremeno veruje u romantiku ali Milligan je piše ravno, neubedljivo, beskrvno, sa izjavama koje ne deluju čak ni kao parole već samo reciklaža trenutnih internet trendova. Bajron je, rekoh, za nijansu bolji u smislu da ima par uspelih komičnih momenata, ali jalova je to uteha jer je veliki pesnik i avanturista – da ne pominjem ljubavnik – u ovom stripu sveden na farsične izjave na pseudoromantičarskom engleskom jeziku i iz njega ni za trenutak ne prozire stvarna ličnost – dakle ono što je protagonistkinja od početka i nastojala da stvori. Da je to zapravo zamišljeno kao poenta stripa možda bi sve bilo bolje, ali… ali nije. Nisam siguran da New Romancer i ima poentu jer je fakat da bi on možda i ponajbolje funkcionisao kao stopostotna farsa u kojoj bi svi nabrojani motivi bili tek setap za seriju gegova (a nije da toga nema onoliko – sa sve skatološkim humorom) pa nek ide život. Ali vidan je Milliganov napor da se kreira i nekakav karakterni luk za glavnu junakinju, neka promena kroz koju će ona proći, napor da se strip pozabavi romansom i romantikom, tim prokazanim rečima za koje u današnjem društvu jedva da ima mesta.

 

I tu autor promašuje metu na najstrašniji način jer ništa, baš ništa ovde ne sugeriše da je iko u kreativnom timu ikada prošao pored neke romantične scene a kamoli je proživeo.

 

Slabo.

 

Da ne bude baš sve očajno, hitam da dodam da je crtež ipak veoma dobar. Brett Parson je crtač aktuelnog  Tank Girl i u tome je odličan i njegov crtanofilmovski, vedri stil je najbolja stvar u vezi ovog stripa. Sve što treba, Parson isporučuje: jaku, kad je potrebno hiperboličnu izražajnost likova, ali i suptilne ekspresije pažljivo odmerenim izrazima lica, puno dinamike ali tako da se pripovedačka koherentnost ne žrtvuje volumenu, jake linije, jake boje. New Romancer je strip koji veoma lepo izgleda a Parsonov crtež i kolor (koga je provajdovao Brian Miller) su nekoliko klasa iznad scenarija i dijaloga. Naravno, zanimljivo je i da je ovo izgled stripa koji bi delovao prilično neobično na Vertigu u vreme Karen Berger, što se uklapa u taj neki narativ o pomanjkanju jasnije uredničke vizije u aktuelnoj eri ovog imprinta, no ne mogu da se na to žalim kada je ovo ovako lepo nacrtano.


Opet, Vertigo i ovim stripom potvrđuje da nije više jasno koji je identitet ovog imprinta i kuda treba da ide dalje sad kada su Image ili IDW, Oni Press ili Dark Horse preoteli najveći deo teritorije gde je DC-jev imprint dugo bio neprikosnoven. I sama Shelly Bond je dobila otkaz pre četiri meseca u restruktuiranju Vertiga koje, nadam se, neće biti uvod za gašenje i sahranu. Istina je da Vertigu dugo ne objavljuje stripove koje smatram esencijalnim ali još uvek je to brend koji bi trebalo da ima dovoljno prepoznatljivosti za nekakav kambek…