Film: Hateful Eight

Pogledao sam Hateful Eight. Ako kažem da mi je danas najradosnijih 120 sekundi u bioskopu bio trejler za nastavak Zoolandera, rizikujem da budem pogrešno shvaćen jer Hateful Eight je meni notabilno bolji film od Basterdsa i Đanga, ali ono što je neosporno je da dok Tarantino bude pravio pare sa svojim sve lošijim filmovima, ni jedan studio neće smeti da ga zauzdava i dok je to dobro jer on ipak radi i neke kreativne stvari koje drugi ne mogu, dotle je i loše jer njegovoj samoindulgenciji nema ko da stane u kraj.

Hateful Eight u prvom redu nije zabavan film, u njemu uglavnom nema pamtljivih set pisova po kojima pamtimo Reservoir Dogs i Pulp Fiction (pa i True Romance preminulog velikana TS), dakle, nema ekscentričnosti i ekscesa koji potkazuju ustaljene forme i sijaju prevratničkom svetlošću. Delom je ovo pre svega jer je Tarantino sa Hateful Eight napravio solidan napor da ovo ne bude just another postmodern zbirka referenci i citata već kamerna drama o zlu u ljudima kojoj je vestern mizanscen potreban radi narativa a ne da bi bio izvor citantnih scena koje treba omažirati. Dakle, iako se Tarantino malko igra sa naracijom (nehronološko pripovedanje, ponavljanje scena itd.) ovo je praktično pozorišna predstava u planinskoj brvnari sa mnogo priče i srazmerno manje ali zato intenzivnog nasilja koje služi kao interpunkcija.

E, sad, kako nema ekscesa i ekscentričnosti tako se i obilje priče koja čini glavni deo tkiva filma svodi na prepričavanja, nadkurnjivanja i mnogo trošenja vremena koje bi neki malko ozbiljniji producent sa montažerom surovo skraćivao dok režiser stisnutih zuba kune i obećava da će se osvetiti kad dobije oskara. Hateful Eight je apsolutno predugačak film (nije pomogla obavezna pauza od petnaest minuta tokom koje sam bio prinuđen da kupim kokice kako bih živ dočekao kraj) sa apsolutnim viškom materijala koji bi u nekoj srećnijoj verziji našeg univerzuma završio u director’s cut izdanju ili, ako bi se baš radilo o najboljem od svih svetova, u DVD extras sekciji. Kao i u Đangu, zapleta gledalac postaje svestan tek posle, recimo sat i po i mada su dotadašnji odnosi među likovima lepo postavljeni i ima tu simpatičnih razmena, sve to traje ekstremno predugo a neki podzapleti su čist višak. Recimo, koliko god sam ja radostan da gledam Brucea Derna u filmu koji je imao premijeru 2016. godine, njegov podzaplet ne služi apsolutno ničemu u filmu i  bez njega se komotno može. Slično važi za detaljno prepričanu porodičnu istoriju lika koga odlično igra Walton Goggins – ponovo višak koji ničim ne doprinosi radnji već samo služi da Tarantino svoj white man’s burden kompenzuje suvišnim meditacijama na temu rasizma i međurasne tenzije. Ovo je šteta jer Goggins daje jednu od najupečatljivijih rola u filmu i nema potrebe da se njegov lik dodatno „objašnjava“, mada slično važi i za Jacksonov lik. Naprosto, ako se film uporedi sa Reservoir Dogs – što se čini najprirodnijim – Tarantinov prvenac je primer kako se likovi upoznaju kroz odmotavanje radnje a ne kroz sedenje i pričanje biografija. Kada likovi i sede i pričaju u Reservoir Dogs, njihov dijalog prikazuje karakterizaciju umesto da prepričava njihove živote.

Takođe, likovi Tima Rotha i Michaela Madsena služe za ukras, oni su klasični redshirt likovi koji služe samo da dobiju metak kad treba i mada ja  volim da ih vidim kad god mogu, Tarantinovo dublje ulaženje u njihove nekakve karaktere je suvišno jer ionako na kraju oni ostaju samo ukras.

Ono, pak, što je u filmu dobro je što kada vidimo da zaplet postoji on bude interesantan, kada dođe do violentnih raspleta, to je dobro, Tarantinov feminizam je ovde iznenađujuće uspelo plasiran i ovde su žene equal opportunity bastards ako mogu da kažem (mada ćemo videti šta imaju u komitetu da kažu za poslednju scenu). Morikone piše sjajnu muziku, Richardson divno slika (mada naravno da bioskopi u kojima mi gledamo ne mogu da korektno prikažu film uzevši u obzir tehniku kojom je snimljen) i pored izvrsnog Gogginsa, moraju se pohvaliti Leighjeva i dakako Kurt Russell koji jede scenu kad god je u kadru. Da je ovo film koga je Tarantino samo napisao, da je snimljen za recimo 20 miliona sa režiserom i montažerom koji moraju da pokažu da razumeju koncept efikasnosti, bilo bi ovde i dalje mesta za dugačke, lepe, neme kadrove eksterijera i snežnih planina ali bi pripovedanje bilo zanimljivije a likovi intrigantniji. No, i ovako, ovo je pozitivan korak u Kventinovom opusu, konačno je izgleda počeo da se otresa zloduha istorijskog revizionizma koji je zagadio Basterdse i Djanga i trudi se da rasizam i druge stvari koje ga žuljaju ugradi u tkivo filma radije nego da nas treska njima po glavi. To treba pozdraviti.