Pročitani stripovi: The Batman’s Grave

The Batman’s Grave je strip koji je u tekućoj DC-jevoj ponudi prešao sasvim neočekivanu trajektoriju od ozbiljnih najava novog maksi serijala dve superzvezde američkog stripa, pa preko tavorenja u vakuumu prvih nekoliko meseci epidemije, da bi do kraja, pre par nedelja, bio doteran skoro pa po dužnosti, uz što manje priče i izbegavanje da se uopšte pominje u marketingu. Malo su, naravno, bile u pitanju objektivne okolnosti, a malo i subjektivni faktori.

Warren Ellis je, naravno, poznat kao scenarista stripova koji superherojski strip ne voli niti specijalno ceni i koji se njemu vraća uglavnom onda kada misli da ima da kaže nešto posebno novo, a češće, barem po sopstvenim insinuacijama, kada mu izdavači ponude velike pare. Poslednji put je Britanac bio viđen u DC-ju kako piše The Wild Storm, svojevrsni ribut Wildstorm univerzuma koji je prvo bio deo Imageovoe ponude, kasnije imao nezavisni život, pa prvo meko a onda „tvrdo“ uključen u tekući DC kontinuitet. Tokom New 52 faze, Wildstorm likovi su postali deo „normalnog“ DC ansambla, mešajući se sa uobičajenom superherojskom ekipom, da bi Ellisov ponovni dolazak u DC označio pokšaj ponovnog pokretanja celog Wildstorm univerzuma od nule, ali se na kraju završio sa samo dva serijala od kojih je jedan pisao Ellis a drugi, njegov spinof, Bryan Hill. Nisam siguran šta se tu dogodilo i zašto su ambiciozni planovi napušteni*, tek, negde pred kraj 2019. godine je pompezno najavljen Ellisov povratak u DC na maksi serijalu The Batman’s Grave a sa izuzetno cenjenim – takođe britanskim – superherojskim crtačem Bryanom Hitchom koji će na kraju uraditi svih dvanaest epizoda. Hitch je bio aktivan tokom poslednjih par godina u DC-ju, radeći prevashodno početak serijala Hawkman sa Robertom Vendittijem, ali je ponovno okupljanje tima koji je početkom veka dobrano protresao scenu sarađujući na Wildstormovom serijalu The Authority, pa još na priči o Betmenu, nečem za šta Ellis pogotovo ovih dana nije tako često zainteresovan, izazvalo dosta uzbuđenja i pozitivne anticipacije. Pored Hitchovog kinematskog crteža svakako je bilo interesantno spekulisati šta će to novo Betmenu doneti Ellis, inače nezainteresovan za superheroje.

*a sada nam sleduje i ponovno uključivanje nekih Wildstorm likova u mejnstrim DC, ovih dana bi trebalo da nam stigne prvi broj Griftera kog piše niko drugi do Marvelov izvrsni Matt Rosenberg a crta sjajni Italijan Carmine di Giandomenico možda najpoznatiji po Spider-man Noir.

Nažalost, tokom leta je izbila čitava afera oko Ellisa i njegovih paralelnih i dugačkih veza sa više žena od kojih je nekoliko ustvrdilo da ih je manipulisao oslanjajući se na svoj ugled u strip-industriji kako bi zauzvrat dobio čak ne ni „klasičan“ seks koliko neku vrstu zajedničkog erotskog (onlajn) fantaziranja pod njegovim uslovima.

Hoću reći, kakve #MeToo priče znaju da budu ova je još i pomozi bože, ali to svakako niti abolira Ellisa koji jeste koristio svoje privilegije za nečasne ciljeve i ostavio posledice na karijerama i životima, niti je treba ignorisati jer je, očigledno, u pitanju samo vršak ledenog brega u industriji koja je tokom 2020. godine imala više sličnih afera.

Utoliko, The Batman’s Grave jeste imao sasvim problematičnu trajektoriju anticipacije, ritma izlaženja i percepcije ofarbane eksternim događajima, izlazeći, pritom, usred perioda žestokih kadrovskih promena u DC-ju. Naravno, Superman’s Pal Jimmy Olsen je bio donekle uporediv projekat (velika, povratnička imena, dvanaestodelni maksi serijal, delimično u istom periodu) i dobio najviše ocene, no, kako grom neće u isto mesto dvaput tako ni ovde nisam očekivao da dobijem jednako nadahnut i kreativno vitalan strip.

No, sa The Batman’s Grave stvar je u tome da nije jasno čemu ovaj strip zapravo služi. Osim da Bryan Hitch nacrta table i table akrobatske akcije na kojima se Betmen tuče protiv raznih, atletski građenih muškaraca što svedoči da je Britanac proveo verovatno solidnih nekoliko popodneva studirajući klasična dela ljudske anatomije i sit se nauživao posmatrajući napete mišice i izdužene udove.

Naravno, sa jedne strane, The Batman’s Grave nudi TAČNO ono što biste očekivali od Ellis/ Hitch kolaboracije na Betmenu. Ellis je danas isuviše veliki da bi prihvatio da se uopšte bakće sa stripom koji treba nekako udenuti u trenutni kontinuitet, ili, nedobog, napraviti sponu sa nekim od tekućih krosovera tipa Death Metal, pa je The Batman’s Grave, a sasvim u skladu sa DC-jevim aktuelnim prijateljskim stavom ka „bezvremenim“ interpretacijama superheroja, van „zvaničnih“ kontinuiteta i sa samo odabranim esencijalnim elementima njihovog mitosa, priča o „generalnom“ Betmenu onako kako ga Ellis vidi, nacrtan u Hitchovom vrlo tradicionalnom widescreen stilu, sa jakim, visokim, stamenim (uglavnom muškim) figurama, uglavnom neizražajnim licima i mnogo destruktivne, filmske akcije gde se kamera krivi, ambijent biva smrvljen u prilježno nacrtane i tuširane komadiće, a tela su uhvaćena u akrobatskim pozama, kao zamrznuti UHD snimci nekakvih složenih koreografija.

Kako Ellis vidi Betmena? Kao neko ko je skloniji palp literaturi nego superherojštini – Planetary je, uostalom, bio čitav serijal o ovome – kod Ellisa je sasvim za očekivati bilo da u prvom planu bude Betmenov detektivski posao. Betmen je ovde hi-tech istražitelj, vlasnik ne samo skupe, zvanično nepostojeće forenzičke opreme i tehnologije već i opsesivnog šerlokholmsovskog intelekta koji po automatizmu „ulazi“ u razmišljanja osoba osumnjičenih za različita dela sve dok se Betmen gotovo ne pretvori u njih i deduktivnim postupkom razotkrije ne samo način na koji je delo izvršeno već i motivaciju i čitavu psihologiju iza svega.

Šta još imamo? Kako rekoh, ovo je „bezvremeni“ Betmen i strip se događa u univerzumu gde ne samo da se ne pominju nikakvi Justice League ili drugi superherojski timovi, pa ni drugi superheroji uopšte – Betmen se uglavnom tuče ili sa psihotičnim ubicama ili sa high tech plaćenicima opremljenim crnoberzijanskim gedžetima (a jedan od njih je Srbin, jer što da ne, i od Warrena Ellisa ima goreg sveta) – nego nema ni pitoreskne galerije protivnika poput Jokera, Penguina ili, barem, Husha. Nema ni Robina, Batgirl, samim tim nema ni Red Hooda, niti Spoilera, pa ni Nightwinga, ovo je Betmen u jednoj „odraslijoj“ vizuri, čovek sasvim posvećen svom ratu protiv urbanog kriminala koji nema vremena ni za socijalne niti parasocijalne (superherojske, jelte) veze. Bruce Wayne se u ovom stripu praktično ne pojavljuje i u kostimu ili ne, Betmen je ovde aktivan praktično 21 čas dnevno ili više, sa jedinim ciljem da razreši niz neobičnih ali očigledno povezanih slučajeva u Gotamu i spreči teroristički napad ogromnih razmera za koji je negde već od polovine svestan da se priprema.

Jedini ljudi sa kojima Betmen ovde ima odnos što se proteže dalje od fizičkog nasilja (i, da budemo fer, pretnje fizičkim nasiljem) su Komesar Gordon i Batler Alfred i mada ih Ellis piše sa izvesnom dozom karaktera i distinktnim glasovima, oni su pre svega u kastu da budu iskrivljena ogledala u kojima možemo jasnije da vidimo neke aspekte Betmenove ličnosti. Kako je ovo, ponavljam, „bezvremeni“ Betmen, tako imamo i momente u kojima čujemo da ga deo policije smatra kriminalcem (neki se čak mašaju i za oružje kad ga vide), Gordon ga bukvalno naziva idiotom jer ovaj odbija da ubija protivnike čak i kada su oni prethodno demonstrirali da nemaju slične moralne kočnice, a Alfred ga stalno podprckuje što svake noći izlazi na ulicu da mlati sirotilju koja se kriminalu okrenula iz nužde nametnute društevnim okolnostima umesto da iskoristi nepristojno veliko bogatstvo koje je nasledio da unapredi te, jelte, društvene okolnosti.

Iz gorenavedenog se da primetiti da je ovo Ellis koji se baš ne trudi mnogo, pa su ove analize Betmenovog karaktera, bez obzira na povremeno zabavne razmene između Betmena i Alfreda onako kako samo dva već omatorela Engleza mogu da ih napišu i nacrtaju – sa sve ledenim sarkazmom i podignutim obrvama – zapravo kao nekakva žetva već jako izlizanih mema sa Reddita o kojima niko sa stažom dužim od godinu dana više i ne misli da treba da se raspravlja. Konkretno, floskula o tome da superbogataš ide unaokolo i lomi ruke džeparošima imala bi smisla da Ellis i Hitch prave strip koji se događa u nekom od Millerovih Betmen-univerzuma – ovo bi bio interesantan metakomentar na desničarsku (ili barem desničarskiju) interpretaciju Betmena u, jelte, posleratnom periodu. Ali ako ste čitali Betmena u posleratnom periodu, svesni ste da je, kao i velika većina superheroja, njegova interakcija uglavnom ograničena na superzločince i druge superheroje, vrlo retko na prost narod koji u potrazi za koricom hljeba ume da pređe liniju legalnog ponašanja. Ponovljeni Alfredovi komentari o napadanju sirotinje i bavljenju sitnim problemima dok krupni ne privlače pažnju opsesivnog, psihološki izvitiperenog superheroja što se celog života iznova obračunava sa uličnim kriminalcem koji mu je ubio roditelje tokom razbojništva u mračnom sokaku deluju posebno deplasirano unutar Ellisovog zapleta koji bukvalno pokazuje kako Betmen spaja nekoliko naizgled sitnih krivičnih dela u obrazac koji ga vodi do pomenute terorističke zavere što preti da bukvalno anihilira pravni poredak u Gotamu.

Ovo je, drugim rečima, Ellis koji se ne trudi previše da mu zaplet i dijalozi jedni sa drugima imaju baš mnogo veze i zadovoljava se serijom duodrama između Alfreda i Betmena koje, da ne budem sasvim negativan, imaju svojih draži. Kad ih spojite u nešto što treba da stvori konzistentnu karakterizaciju ili zaplet, ne drži to vodu, slažem se, ali Ellis makar uspeva da kreira snažan osećaj očaja stalnog života na ivici, kako za Batlera koji će svakog dana krpiti svog gazdu od povreda pretrpljenih u akciji i gledati kako ga opsesija proždire, tako i za samog Betmena koji se opseda slučajevima, pravilnostima, signalima, indikatorima i pati od šindlerovskog osećaja krivice da ako on legne da spava ili uzme da jede, nejači negde na ulicama nema niko da pomogne.

Utoliko, ovo svakako ima osnovu da bude jedan emotivniji strip o Betmenu više na ime osnovne postavke o liku i njegovom okruženju, a manje na ime pozivanja na stripove koje su napisali drugi i nostalgičnog dopisivanja novih krajeva (onako kako to, na primer Geoff Johns danas voli da radi). Ellis je svakako dobro opremljen scenarista da se ovim pozabavi ali njegova analitička oštrica je ovde zavučena tek do pola i čak i čitava parabola o grobu za Brucea Waynea koji je napravljen još dok su mu roditelji bili živi pa spremili i sebi i sinu grobove i nadgrobne spomenike tu, u dvorištu, da se dete posle ne muči, na kraju nema nekakav dublji značaj. The Batman’s Grave je, čini se, započet kao strip-elegija o sudbini koja je samotna i depresivna i nema srećan kraj i kao takva je možda i jedina moguća za heroja što se sasvim svesno i namerno izdvaja od svetine i okreće joj leđa da bi mogao da joj pomogne, znajući da nikada neće biti ni shvaćen ni prihvaćen, ali je u međuvremenu Ellisu privukao pažnju neki članak na internetu o nečem sasvim desetom pa je The Batman’s Grave delom detektivski roman – samo sa ne preterano kompleksnim slučajevima – delom špijunski triler, a delom akcioni film i sve je to prilično plitko i na brzinu urađeno, osim akcionog filma gde Ellis očigledno Hitchu daje detaljne instrukcije kako će borbe teći i šta je karakteristično za Betmena, što ga izdvaja od drugih a na osnovu čega će i pobediti.

Ellis voli dugačke, pažljivo koreografisane scene borbe i The Batman’s Grave ih je prepun, do te mere da bi ovo, da nema toliko tuče, bio barem upola kraći strip. I ovo nije komično preterivanje, scene akcije su dugačke po nekoliko tabli a u njima uglavnom nema teksta i zaista se gledaju kao scene iz akcionih filmova.

Što na gomili možda ne donosi idealno pripovedanje, ali Hitch nikada i nije bio baš najjači u stripovskm pripovedanju već baš u toj filmskoj akciji, postavci kadrova da deluju kao skupa scena urađena na skupom setu i eksplozivnim, detaljnim ali ne bizarno pretrpanim scenama tuče, akcije, destrukcije, dinamike. Utoliko, svakako je za Hitchove poštovaoce – u koje sebe ubrajam – dobra vest koliko ovde ima scena gde se Betmen tuče sa drugim ljudima, skače i hvata se za razne leteće sprave, pada sa njih pa nastavlja sa borbom. Hitch jeste majstor prilično realistično izgledajuće anatomije koja je, naravno, preterana, ali ovo su superherojski stripovi pa većina likova izgleda kao da je nastala ukrštanjem MMA borca i gimnastičara, a scene su veoma dinamične, pune promišljenih poza i sa dobrim tempom. U skladu sa Hitchovim „widescreen“ pristupom, table uglavnom imaju između dva i pet kadrova i pošto se Ellis ovde, kako rekoh, uglavnom sklanja sa puta, Hitch ima punomoćje da pokaže da uopšte nije rđav u pripovedanju, makar, naravno, kad su u pitanju omeđene scene u jasno definisanim prostorima.

Što je opet u skladu sa idejom da je ovo Betmen za „odrasliju“ publiku koja ne samo da ne očekuje šarene zvučne efekte i kempi bet-gedžete već i želi da gleda Betmena u (skoro) „pravom“ svetu kako rešava (šatro) „prave“ probleme i pati kao (dajte, molim vas) „prava“ osoba. U tom smislu, ovo je na sasvim suprotnoj poziciji od scottsnyderovskog recentnog Betmena koji je sav u baroknim kulisama i višeslojnim simbolikama što se pozivaju na izmišljene istorije unutar stripa i prave istorije vezane za sam medijum, ali i johnsovskog Betmena u raljama revidiranja alanmooreovskih narativa koje više nema ko da odbrani. Ellis piše aistorijskog Betmena birajući samo nekoliko njegovih karakteristika koje ga zanimaju – socijalnu izolovanost, opsesiju kriminalom, filantropiju koju pokreće krivica – a što je veoma legitiman napor, i svakako osvežavajući unutar šireg konteksta intertekstualnih rasprava na relaciji Johns-Snyder poslednjih nekoliko godina. No, kako sam, čini mi se, već sugerisao njegov književni eksperiment pati od nedopečenosti.

Ovo je možda trebalo da u prvom redu bude strip karaktera, serijal vinjeta u kojima Alfred i Betmen jedan drugog podbadaju tipično engleskim sarkastičnim doskočicama za gospodu koja njima kriju agoniju postojanja što je samo istinski džentlmeni poznaju (i podnose) i mada bi to bio i pomalo reakcionaran Betmen, otvoreno nostalgičan spram pred-buržoaskog perioda istorije u kojem su zemljoposednici posedovali pored zemlje i ljude a opet se smatrali prosvećenom gospodom, verovatno bi bio i stilski dosledniji. Samo onda ne bi bilo nikakve potrebe niti smisla da ovo crta Bryan Hitch. Pošto je Hitch već pristao, Ellis je onda morao da napiše opscenu količinu akcionih scena – koje su, nadam se da sam to već objasnio, dobre i zabavne za praćenje – ali i zaplet koji će ih povezati a koji je nebulozan, nezanimljiv i u krajnjoj analizi besmislen. Veliki neprijatelj u ovom stripu, anti-Betmen u čiju glavu Betmen mora da uđe kako bi uopšte razumeo njegov kriminalni naum je providno tanki psihopata sa besmislenom motivacijom i potpuno zaumnim idejama o tome kako funkcioniše sistem „pravde“ u Gotamu ili ijednom drugom gradu u SAD i šire. Ellis ispucava tonu verbalne municije da nas ubedi da nepovezani napadi na policajce, bivše službenike tužilaštva i druge osobe labavo povezane sa „sprovođenjem zakona“ imaju smisla u jednoj široj simbolici „anti-Betmena“ ali ovo niti je dorečeno niti je u krajnjoj liniji uopšte bitno za priču. Recite šta hoćete o Marku Millaru – čoveku koju se sa Bryanom Hitchom kreirao neke ozbiljne blokbastere – ali kad kod njega imate zaplet u kome zaverenici hoće da sruše pravni poredak grada ili države, pravni poredak do kraja, dođavola, i bude srušen. Kod Ellisa imamo neuverljiv narativ o vojsci bezakonja i sreća je da na svojoj strani ima Hitcha koji uspeva da nacrta prelepe scene probijanja zidova oklopljenim vozilima koja su izdaleka oblikovana da imaju veze sa šišmišima ali su zapravo samo falusni simboli, ali i da pruži par autentično duhovitih gegova (na primer onaj kad Betmen, nakon što mu Betmobil odleti u vazduh prolazi pored grupe ljudi na autobuskoj stanici).

Da ovaj strip ima duha nije sporno – Gordon, recimo par puta Betmenu suvo prebacuje da, kad bi mu ovaj dao broj telefona, ne bi morao da pali Bet-signal i poplaši pola grada svaki put kad želi da ga nešto sitno priupita o nekom tekućem slučaju – i moglo bi se argumentovati da u nekoliko scena on pravi sasvim namernu parodiju na neke betmenovske motive. Ipak, on nema baš dovoljno supstance u svom zapletu i ambiciji da psihološki secira Alfreda i Betmena da bi opravdao svojih dvanaest brojeva. Opet, najveći broj strana koje su višak otpada na dobru akciju (borba u Azilu Arkham je, recimo, agresivno nepotrebna i prilazi najbliže ideji o Betmenu koji premlaćuje socijalno marginalizovane pojedince ali Hitch i ovo pretvara u kinematski spektakl a meksički majstor kolora Alex Sinclair ide kontra konvenciji i umesto gotskih tonova pretvara enterijer azila u napadno običan, birokratizovan prostor čime je ekstremno nasilje zapravo još podvučenije) i gotovo da je ovo moglo da bude bolje kao nemi strip, skraćen na pola, bez teksta, sa Betmenom izgubljenom u svojim mislima gde bi kinetičnost borbi za koje ne znamo ni kontekst i samotnih scena u Bet-pećini sa ćutljivim Alfredom jasnije posredovala ideju o elegiji superheroja. A onda ne bismo ni gledali klinički čist ali, nažalost u ovoj prilici i bezkarakteran letering veterana Richarda Starkingsa i sve bi automatski bilo bolje.

Pročitani stripovi: Beyonders, Blackbird i Cemetery Beach

Evo malo svežih impresija o trima svežim stripovima. Može? Može!

Prvo bismo pričali o serijalu Beyonders koji izlazi za Aftershock Comics a jesenas je izbacio prve četiri epizode pa otišao na odmor. Ovo piše Paul Jenkins, britanski scenarista koji nam je poznat po saradnji na više video igara, ali, naravno i po superherojskim stripovima od kojih sam mnoge voleo (na primer originalni Sentry a na ime koga je Jenkins kasnije i sam postao lik u stripu – u New Avengersima). Poslednjih nekoliko godina Jenkins piše uglavnom za Aftershock i ovde ima prilike da istražuje različita interesovanja, radeći i dalje u žanrovskom stripu ali ne više uvek sa superherojima. Naravno, ovo je i prednost toga da se pored Imagea pojavljuje sve više izdavača koji se bave žanrovskim radovima ali ne stavljaju akcenat na superheroje i mada ćemo tek da vidimo da li aktuelna inkarnacija Vertiga ima u sebi dovoljno onoga što je Vertigo činilo značajnim pre dve i po decenije, nemam nikakve sumnje u to da Aftershock i slične firme duguju postojanje činjenici da je Vertigo tolike godine kultivisao publiku koju sada baštine Image, Aftershock, Boom!, Black Mask i razni drugi izdavači.

Beyonders zvuči kao uzbudljiv naučnofantastični/ akcioni rad, ali zapravo u ovom stripu Jenkins eksploatiše svoju ljubav prema misterijama, tajnim šiframa i generalno tajnama da nam ponudi priču o teorijama zavere i to teorijama zavere – na steroidima. Odmah da pojasnimo, ne pričamo o Info Wars/ Alex Jones tipu politizovane paranoje koja je dva JuTjub komentara udaljena od razjarene nacističke propagande, ovde se radi o onim zabavnim, klasičnim, da ne kažem starinskim teorijama zavere o tome kako su piramide sagradili vanzemaljci a svetski moćnici kriju od nas da sa istima već imaju kontakte/ saradnju/ tajni rat i kako su drevni neprevedeni manuskripti i arheološki predmeti za koje ne znamo namenu zapravo ključ koji će nam pomoći da razumemo funkcionisanje sveta. Ko god je u mladosti znao za Ericha von Dänikena i sa uzdrhtalom anticipacijom čekao nove epizode TV serija Misterije sveta Artura Klarka ili Project UFO, ili, ako niste baš TOLIKO matori kao ja, onda makar voleo X-Files u devedesetima, taj će u Beyonders prepoznati komadić ove vrste uzbuđenja.

No, iako Beyonders eksploatiše ove motive i ide na poznate primere misterija i teorija zavere, on je istovremeno neka vrsta satire na konspiratologiju, time što uzima jedan prilično žovijalan ton da njime priča priču a onda tom pričom pokazuje da je SVE istina, da je zaista SVE povezano i da otkrivanje te veze može da dovede do kraja sveta.

Glavni junak Beyonders je Jacob Tate, klinac koji završava srednju školu ali, iako ima dobre ocene iz matematike i fizike, ne smeši mu se ni koledž ni neka svetla poslovna budućnost. S jedne strane, Aljaska, gde stanuje, nije neka meka biznisa i R&D-ja, a sa druge njegov životni stil, šamaranje konspiratoloških fidova i mreža po Internetu i četovanje sa nasumičnim ženama diljem globusa ga ne čini naročito poželjnim ni u društvu ni na fakultetu. Na sve to, stric i strina sa kojima živi su neiritantni ali ne naročito inspirativni i Jacobov jedini stvarni prijatelj kao da je simpatični velški korgi po imenu Shadwell, jednooki pas velikog srca i veselog karaktera.

Naravno, Jacob oseća prve naznake depresije koja bi njegov život lagano mogla da odvede u provaliju kada čuje da su mu sve aplikacije za koledž odbijene i kada mu nestabilni internet sabotira potencijalno zanimljive ženske čet-partnere a mi dobijamo jedan solidan portret inteligentnog i vrednog ali socijalno neizgrađenog, rekluzivnog gika koji je ubeđen da ima kvalitete ali ne zna kako da ih svetu predstavi. Srećom, onda sve odlazi u materinu i Jacob se zatiče usred globalne zavere i tajnog rata dve frakcije koje se sukobljavaju oko sudbine sveta već stolećima (i, da, jedan od likova mu zaista ovo opisuje prečicom „Da, kao u Assassin’s Creed“) gde konačno može da primeni svoja raskošna, Đuričko bi rekao nepotrebna, znanja o ezoteričnim tekstovima i suludim teorijama koje povezuju neke ljude razdvojene hiljadama kilometara i stotinama godinama sa nekim mestima na kojima, ispostavlja se, ima stvari od kojih zaista može da zavisi sudbina sveta.

Beyonders je pisan kao triler, sa stalnim eskaliranjem napetosti i uloga, ali uz konstantno podsećanje da glavni junaci najveći deo vremena nemaju pojma šta rade. Jacob je izuzetno inteligentan i kada mu se daju podsticaj i resursi da poveže i promisli u kakvoj su vezi rukopis Vojnič, Leonardo Da Vinči, krugovi u poljima kukuruza, radovi engleskog kompozitora iz prve polovine XX veka Edwarda Elgara i mnoge druge misteriozne stvari, on uspe da napravi zapanjujuća otkrića i pokaže da, zbilja, postoji nešto što ih povezuje i da to nešto, na čak i njegovu ogromnu zapanjenost, ima veze sa sudbinom planete. Ali istovremeno, ni Jacob ni organizacija koja ga je regrutovala, pa, reklo bi se, ni njima suprotstavljena frakcija, ne razumeju zaista kakve mogu biti posledice njihovog petljanja u misterije. Sve to, dok se Jacob ozbiljno zaljubljuje u hendlerku sa kojom je uparen…

Beyonders je pisan lako i zabavno i moja najveća zamerka se odnosi upravo na ono što strip možda najjače pokušava da nam proda: ideju da konspiratolozi sa velikom kilometražom i sumanutim resursima zapravo iznova bivaju iznenađeni kada im se pokaže da su im teorije bile tačne a da je tinejdžer-genije, koga su regrutovali baš zato što su ga prepoznali kao genija kroz godine posmatranja, uspeo da na mnoga pitanja nađe odgovore praktično preko noći. Ovde se nalazi taj element satiričnog koji Jenkins suptilno provlači kroz četiri do sada izašle epizode, ali moguće je da je u tome zapravo suviše suptilan i da bi Beyonders profitirao od naglašenije apsurdističkog/ satiričnog tona. Ovako je moj utisak da strip za nijansu previše insistira na „ozbiljnom“ trilerskom zapletu i da zbog toga ovi drugi elementi malčice ispaštaju.

Ono gde zamerki nemam je crtež fenomenalnog Wesleyja St. Clairea koji nema PREVIŠE stripova iza sebe ali su oni uglavnom vizuelno veoma zreli (videti, takođe Aftershockov Fu Jitsu). Beyonders je rađen dinamičnim, takoreći filmskim pripovednim pristupom, sa mnogo brzih rezova i kadrova u kadrovima, ali je ovo sve postignuto bez konfuzije u izlaganju narativa, dajući nam jasnu, brzu priču. Jenkins pritom strip piše iz Jacobove perspektive, pa dobar deo događaja dobijamo uz „voiceover“ glavnog junaka a crtač ima zadatak da prikazuje različite delove sveta i istorijske ere na panelima koji idu jedan za drugim i St. Claire ovde apsolutno blista, povećavajući ili smanjujući nivo detalja onako kako dinamika radnje zahteva, donoseći fenomenalne, praktično (kvazi)dokumentarističke kadrove sa jedne strane, a onda brze, skoro skici nalik kadrove akcije sa druge. Crtač je sam radio i kolor i ovo je umiren, pa i hladan strip u tom smislu, posredujući atmosferu misterije i pretnje koja je sadržana u skriptu.

Beyonders ovog meseca nastavlja sa izlaženjem i ja ću svakako da budem tu da vidim šta je bilo dalje. Aftershock možda sa ovim nije napravio nekakav planetarni hit ali ovo je priča sa zanimljivom temom i likovima, te odličnim crtežom koja zavređuje pažnju.

Drugi serijal koji bih danas pomenuo je Imageov Blackbird koji je pre neki dan sa šestim brojem završio svoju prvu priču i sada odlazi na nekolikomesečnu pauzu dok izađe kolekcija a publika konsoliduje utiske. Blackbird je zanimljiv i, zašto ne, zavodljiv urbani fentezi koji sam ja uzeo da čitam prevashodno jer ga piše Sam Humphries, sada već iskusni superherojski scenarista (Legendary Star-Lord, Planet Hulk iz 2015. godine, Avengers A.I., Uncanny X-Force itd.) a koga smo ovde pominjali na ime njegovog takođe Image serijala Citizen Jack, političke satire koja je uspela da skoro pa bude prevaziđena izborom Donalda Trumpa za predsednika SAD.

Blackbird nema ambiciju da se bavi zeitgeistom baš do te dubine (da ne kažem do koske) ali kao eskapistička fentezi priča koja se dešava u Los Anđelesu i zahvata razne sorte socijalnih tenzija što tu postoje, ovo je strip koji definitivno dodiruje zeitgeist i ima šta o njemu da kaže. Pogotovo što ovo crta Jen Bartel koja ima izrazito „glamurozan“ stil, veoma odgovarajući za priču o urbanim čarobnjacima.

Blackbird sam video da opisuju kao „Harry Potter sreće Riverdale“ i to je zapravo smislen elevator pitch. Glavna junakinja ovog stripa, Nina je devojka odrasla u porodici koja nije ni u startu bila sjajna, sa ćaletom koji pije i vara kevu te stalnim svađama, ali se sve pogoršalo posle zemljotresa u kome je Nina imala neobične vizije, i majčine smrti u saobraćajnoj nesreći. Živeti u LA nije lako ni kada ste normalni, jelte, pa se nekoliko godina kasnije Nina zatiče kako deli gajbu sa sestrom Marisom, radi u baru, guta tablete da pregura dane i slobodno vreme troši po internetu diskutujući o hipotetičkim gangovima magova koji se kriju među običnim svetom u Los Anđelesu i žive neke svoje živote.

Ima ovde sličnosti sa postavkom Beyonders, primetićete, osim što je u Blackbird drama opipljivija i ulozi u startu deluju viši. Nina je polupolomljen ali veoma relatabilan lik, neko koga i članovi sopstvene porodice zovu „crazy baby“ a ovaj nadimak, ispočetka izraz simpatija, vremenom dobija optužujući ton. Nina je jedan od onih likova koji nikada nisu odrasli i ne uspevaju da se uklope u svet oko sebe koji to od njih očekuje i, jebiga, ako imate godina koliko imamo mi ovde, a i dalje čitate stripove, teško je da sa njom ne osetite sponu.

Naravno, nagađate, ubrzo se ispostavlja da Nina nije baš skroz „crazy“ i da te neke izmišljene stvari na koje je opsesivno tražila vreme od rane mladosti u stvari nisu baš toliko izmišljene. Magija postoji, magovi jesu među nama a Los Anđeles je među njihovim frakcijama isparcelisan onako kako bi to učinili kriminalni gangovi u nekom drugom stripu, sa sve pričama o ratu između klanova i upozorenjima kada se stupa na tuđu teritoriju.

Blackbird je intrigantan strip jer uspeva da spoji tri potentna motiva u organsku celinu: porodičnu dramu koja deluje veoma ubedljivo, politički triler u kome se diskutuje izbor ljudi sa velikom moći i resursima da ih troše na sopstvenu udobnost i tajne ratove, i bajku o čarobnjacima, čudesnim stvorenjima i magiji. Ovo mu polazi za rukom na ime toga što ima dobar, zaokružen glavni lik čije su dileme, motivacije i reakcije prirodne i čitalac se sa Ninom lako saživi i uz nju proživi sva ta neverovatna otkrića, preokrete u privatnom i javnom životu i, na kraju krajeva, borbe kroz koje mora da prođe ako želi da opstane.

No, strip, onda, barem za mene, u poslednjoj epizodi pred odmor, pravi preveliki napor da postavi trilerske elemente zapleta koji će se eksploatisati u narednoj priči i ta fina ravnoteža između političkog trilera, uzbudljive bajke i lične/ porodične drame biva narušena. Šesta epizoda Blackbird razmotava rasplet praktično tako što nam likovi govore šta misle i kako osećaju, bez dovoljno prostora da se nakupljena tenzija zaista iskoristi. Humphries ovde takoreći u sprintu prolazi kroz razrešenje zapleta koji je dinamičnim tempom, ali uz osećaj za nijanse, gradio prethodnih pet brojeva i mene je ovo finale „sezone“ ostavilo poprilično hladnim. Naprosto – Blackbird me je uhvatio svojim glavnim likom i njenim ubedljivim unutrašnjim životom, te njegovim kontrastom sa suludo dinamičnim spoljnim događajima. Rasplet je toliko brzo ispričan, toliko mehanički i podređen postavljanju temelja za buduće pričanje koje će se, po svemu sudeći, baviti „politikom“ između suprotstavljenih klanova, da se u njemu gubi ovaj kvalitet stripa. Utoliko, svakako ću čitati nastavke Blackbird kada izađu ali se malčice brinem.

Jen Bartel je fantastično pogođen autor za strip u kome su glavne junakinje Latino-devojke koje se bore za opstanak u Los Anđelesu. Ovo je „devojački“ strip po tonu i izgledu ali bez (potencijalno) pežorativnih konotacija ovog deskriptora. Bartelova crta lepe ljude, onako kako mladi vide sebe i vrlo uspelo uokviruje teme klasne razdvojenosti i nejednakosti (moći i resursa) u društvu samim prikazom likova i načina na koji se drže, oblače i ponašaju, do mere da Humphries mora da ubaci samo par tekstualnih detalja koji podvlače klasnu tenziju u osnovi ove priče. Blackbird je strip koji deluje ubedljivo „stvarno“ iako se svakih par strana događaju neverovatne stvari (fantastične zveri, magične geometrije, čarobnjački dragulji, ekstravagantni kostimi…) time što svoje likove i mesta utemeljuje u jednom klasičnom prikazu kome možemo pronaći predložak u onome što je Jaime Hernandez još osamdesetih radio u Love & Rockets. Naravno, ne moramo se vraćati tri decenije unazad jer su jasni i uticaji Jamiea McKelvieja pogotovo u Wicked + The Divine i ako volite njegov „mladalački“ stil, Bartelova dolazi iz sličnog smera, ali je glamuroznija, bogatija, pa i, ako hoćete ženstvenija. Ustežem se da kažem da je ovo strip koji bi – vizuelno – mogao da bude sjajan za privlačenje devojčica jer šta ja pa znam o ukusima devojčica kad je strip u pitanju, ali recimo da mislim da njegova lepota i dobro odmerena glamuroznost mnogo dodaju atraktivnosti ponude čitavog paketa. Pa probajte.

Konačno, kao da je bilo juče kada je Ridiculus pominjao početak izlaženja Imageovog serijala Cemetery Beach iz ruku Warrena Ellisa i Jasona Howarda a ovaj se serijal upravo završio svojim sedmim brojem i ja sam sad potpuno zatečen. Ovo je, potpisaću, najciničniji strip koga je Warren Ellis napisao ali ne onako kako vi to mislite.

Warren Ellis je meni jedan od najomiljenijih savremenih scenarista, čovek koji po sopstvenim rečima prezire superherojski strip ali je u njemu ostavio značajan trag i unutar i izvan mejnstrima (još malo je, podsetiću, do kraja njegovog odličnog The Wild Storm za DC), a koji je tokom decenija uradio mnogo interesantnih naučnofantastičnih stripova raznih pristupa, od „svemirskih“ avantura (Orbiter, Trees), preko metatekstualnih eksperimenata (Planetary, Injection, Frankenstein’s Womb, Doctor Sleepless) pa do gonzo sajberpanka (Transmetropolitan, Desolation Jones) i sve je to uglavnom bilo puno sjajnih ideja i inteligentno napisano. Cemetery Beach je ciničan strip utoliko što mi deluje da se Ellis zadovoljio time da smisli premisu a onda Howarda pustio da odradi najveći deo priče sam samcit, dajući samo najgeneralnije opise šta bi u kojoj epizodi trebalo da se desi. I mada je Ellis poznat po „kinematskom“ pristupu mnogim scenama gde gledamo dekompresovan prikaz jednog kratkog događaja na više panela, Cemetery Beach ovo zamenjuje dugačkim scenama akcije bez teksta ali sa puno pucnjave i eksplozija. Dobra su to pucnjava i eksplozije, jer, reosamo već, Jason Howard, ali ovo naprosto nije Ellis koga sam očekivao u njegovoj zreloj fazi.

Cemetery Beach ima veoma zavodljivu naučnofantastičnu premisu a koju ne želim da vam otkrijem jer je ona jedan od najboljih elemenata Ellisovog skripta, dovoljno je reći da imamo odvojeno i zatvoreno društvo sa represivnim režimom, u koje se infiltrira tajni agent, a koga organi reda identifikuju, uhapse i podvrgnu ispitivanju. Ellis je još u vreme Fell priznao da se loži na scene ispitivanja pa jednom od njih ovaj strip upravo i započinje, no, stvari, predvidivo, vrlo brzo eskaliraju i ostatak stripa, do kraja poslednje epizode je jedna praktično neprekinuta scena potere.

Za čoveka koji je maestralno pričao zaokružene priče u svakoj epizodi Planetary, Fell ili Global Frequency, Ellis sa Cemetery Beach ispoljava izuzetno malo interesovanja da ovaj strip obdari osećajem tempa i epizodičnosti u pripovedanju. Glavni junaci se kreću kroz svet stripa na neku stranu i ima tu određenih minizapleta, ali epizode se često prekidaju usred akcione scene i u narednom broju nastavljaju bez ikakvog pripovednog gesta koji bi pravdao takvu razdelu, sem pukog broja strana koji je dodeljen od strane izdavača. Naravno, u nekom drugom stripu ovo bi bio izraz Ellisove eksperimentatorske prirode ali ovde se stiče utisak da ga je naprosto bolelo dupe da se smara.

Slično važi i za karakterizaciju likova koji su najnabacanije skice klišea kakve bi neko drugi upotrebio da parodira Ellisove cinične muškarce i opasne žene, ali teksta u stripu zapravo ima tako malo da ovo čak ni ne iritira, naprosto imao sam utisak da čitam nedovršenu draft verziju stripa u koju tek treba ubaciti najveći deo balona sa tekstom. Na sve to dolazi politički element koji je jednako embrionalnog kvaliteta sa nekoliko tema koje su načete i ukazuju na klasni jaz u društvu nominalno zasnovanom na plemenitim idejama odlaska u nepoznato i smelog osvajanja novih životnih prostora, ali koje su tako načete i ostavljene bez vidne ambicije da se nešto na njih i kaže. Ellis kao da smatra da mi već znamo šta on o svemu tome misli i ne da mu se da elaborira.

Priznajem da me je sve ovo začudilo jer Ellis sa The Wild Storm pravi vrlo dobar strip a Shipwreck od pret/prošle godine koga je na Aftershocku radio sa Philom Hesterom je bio daleko suptilnije pripovedan i podsećao da i Ellis koji koristi malo reči ume da puno toga kaže ili makar u čitaocu isprovocira.

Cemetery Beach je u kontrastu sa tim potpuno neprovokativan i sastoji se iz maltene neprekinute dugačke akcione scene, a što je Ellis svakako umeo da pokuša i ranije (beše tu jedna savršena epizoda Moon Knight pre neku godinu koja je cela bila akciona scena) no ovde kao da nije imao dovoljno interesovanja da je učini dovoljno zanimljivom.

Jason Howard zato ekstremno spasava stvar u ovom stripu. Ovaj crtač koga pamtim još sa Astounding Wolf-Mana i Super-Dinosaura što ih je radio sa Kirkmanom, a sa Ellisom je već radio Trees i Scatterlands je verovatno jedan od najboljih autora koje možete pozvati telefonom kada želite da imate sedam epizoda neprekidne akcije. Howard radi dinamično, konzistentno i uspeva da strip koji samo nabacuje jednu za drugom scene pucnjave, letenja i eksplozija, sve u svetu koji je jednoznačno sumoran i opresivan, ne bude vizuelno jednoličan i dosadan. Njegov kolor je sveden ali veoma uspelo plasira atmosferu mesta koje ima neke jako neprijatne karakteristike, a uglast, nervozan crtež i karikaturalna preteranost likova veoma dobro prodaju tu stalnu i sve jaču akciju koja se događa. Howard pritom obraća pažnju na detalje prikazujući nam izraze lica protagonista koji se stalno suočavaju sa sve apsurdnije preteranim rizicima i po život opasnim situacijama, i ona su stalno zapanjena ili preplašena a što u mnogome humanizuje celu priču. Drugi crtač bi išao na uobičajeno ellisovske „tough“ protagoniste koji samo stiskaju vilice dok ubijanje traje, a Howard nam ovim donosi novi kvalitet.

No, u celini, Cemetery Beach je primer iznenađujuće malog napora od strane proslavljenog britanskog scenariste koga američki crtač solidno čupa svojim izvrsnim radom, ali ne može da ga iščupa baš do kraja. Svakako preporučujem čitanje jer Howardov crtež dosta pomaže, ali za mene je ovaj serijal ispao neočekivano razočaranje.

Pročitani stripovi: Avengers No Surrender, Justice League No Justice, Abbott, Angelic, Jimmy’s Bastards i The Wild Storm

Proteklih dana sam pročitao solidnu količinu stripova, pa je red da sa Sagitom podelim svoje misli o njima. Nisu to neke duboke misli, ali nisu ni to neki preduboki stripovi – ima tu superherojštine, ima krimića, naučne fantastike i satire… za svakog ponešto.

Za početak je možda najudobnije da prvo obradimo dva superherojska krosovera koji su se desili proteklih nedelja, a koji svaki na svoj način pokazuju da je 2018. godina i kako se sa njom boriti.

Prvi je Marvelov Avengers: No Surrender. Marvel je, na krilima nepodnošljivo uspešnog filma Avengers: Infinity War iskoristio priliku da još jednom renumeriše svoj Avengers strip-serijal i ponovo krene sa brojem jedan. Već sam u više navrata pominjao kako je ovo hladno poslovna i, utlimativno, cinična strategija gde se sada bukvalno sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan, sve uz svest da se prvi brojevi „novih“ serijala prodaju bolje nego sedamnaesti ili petstošezdeseti brojevi istih tih, jelte, serijala. Novi scenarista Avengersa je, znamo već, Jason Aaron kome je očigledno danas namenjena pozicija što ju je do juče zauzimao Bendis, a njegovi Avengersi, koji izlaze dvonedeljno, sa sve Edom McGuinnesssom na olovkama, su do sada izbacili dva broja i sasvim su neuvredljivi, ako već ne revolucionarni.

No, No Surrender je došao pre ovoga i bio, makar nominalno, spektakularna završnica prethodne ere Avengersa u kojoj su različiti timovi – svi sa rečju Avengers u imenu – morali da se ujedine ne bi li Zemlju odbranili od kosmičke, nikad pre viđene, nezamislivo moćne pretnje.

Ako ovo zvuči kao sasvim by-numbers Avengers zaplet – na pravom ste tragu. No Surrender je mnogo više pospremanje inventara nego nekakav ambiciozan umetnički zahvat i prilično sam se iznenadio da je Marvel, posle ipak kratkog vremena koje je prošlo od trijumfalnog Hickmanovog rada na Avengersu i završnice sa Secret Wars, sebi dopustio da naredni Avengers serijal okonča na ovako generički način.

No Surrender, nažalost, više liči na administrativnu proceduru nego na novu, uzbudljivu superherojsku avanturu: ovo je krosover u kome su tri postojeća Avengers serijala – Waidov Avengers, Zubov Uncanny Avengers i Ewingov U.S. Avengers – slepljena u jedan, trojici scenarista je u zadatak stavljeno da zajednički ispišu priču a crtači su menjani kako je bilo najudobnije. Pozitivno je što je novi nastavak izlazio svake naredne nedelje, ali negativno je što se ovo događalo tokom punih šesnaest nedelja. Hoću da kažem: četiri meseca? Šesnaest epizoda? Sa zapletom koji je mogao da iznese, dajbože tri (a Stan Lee ili Roy Thomas bi to spakovali u jednu)? Malko sam se i štipkao na početku da vidim da nisam zaspao pa se probudio u devedesetima kada su krosoveri tako znali da okupiraju trećinu ili polovinu godine i „normalan“ sadržaj stripova oteraju u materinu na taman toliko vremena da odustanete od čitanja serijala.

No Surrender mi je time izazvao flešbekove na neprijatne uspomene poput, eh, recimo, Maximum Carnage, mada je fer reći da ovo nije toliko loše napisan strip koliko je zaista očigledno da su scenaristi morali da se posluže svakim poznatim trikom ne bi li nekako radnju razvukli na čitavih šesnaest nastavaka.

Sam zaplet je bolno generički: dva moćna kosmička bića igraju neku svoju igru preko univerzuma i kroz eone i za najnovije polje na kome bi se igrali biraju planetu Zemlju, koju kidnapuju i prenose u odvojenu dimenziju a onda puštaju svoje timove da se jure po njoj. Avengersi svih boja moraju da se ujedine, odbrane nejač i na kraju smisle kako da Zemlju vrate tamo gde pripada.

Da na stranu stavimo to kako serviranje ovako grandioznog koncepta bez ikakve pripreme očajno pojeftinjuje sam taj koncept (ponovo, videti šta je Hickman sve uradio da nam proda svoje zaplete) i sugeriše nam da ne treba mnogo da se bavimo pričom već da gledamo lepe ljude u kostimima kako se boksuju, važnije je da je serijal Avengers upravo izašao iz prethodnog krosovera sa Championsima u kome je High Evolutionary takođe imao plan da Zemlju kidnapuje i na nju slao svoje čauše da prave haos, pa No Surrender deluje izlizano već u samom startu.

No, pravi problem ovog krosovera je to kako uzima tri serijala sa distinktnim tonom i identitetom i onda ih izpasira u neprepoznatljivu, bezukusnu kašu. I Ewingov U.S. Avengers i, pogotovo, Uncanny Avengers su bili serijali sa sopstvenim raison d’etreom i glasom koji je potpuno utopljen u ovom krosoveru, a, na kraju krajeva, isto se desilo i sa Waidovim Avengers koji je imao dosta zanimljih tema. No Surrender je bledunjava, daleko prerazvučena priča koju kao da su pisali algoritmi, u kojoj ima uzbudljivih ma-jel-Johnny-Storm-stvarno-(opet)-poginuo-jebote i sličnih momenata, ali su oni ubačeni mehanički, bez osećaja da su zarađeni, pa time i bez emotivnog impakta. Karakterizacije likova su tu samo onoliko koliko su scenaristi do ove tačke mogli da ih razviju i mada su i Avengersi i Zemlja sama na teškim iskušenjima, ne očekujte da se to reflektuje u nekakvoj evoluciji likova.

Ključno, ni dobre ideje koje su ovde uvedene nisu na kraju razvijene na impresivan način. Priča počinje uvođenjem novog lika – Voyagera – supermoćne žene za koju se tvrdi da je bila jedna od osnivačica Avengersa, i mada je ovo donekle varijacija na Sentryja i njegovo poreklo, ne mogu da kažem da prvih nekoliko brojeva nije bilo zanimljivo gledati kako se svi likovi ponašaju kao da je znaju još od, jelte, vremena Stana Leeja. No, objašnjenje za ovaj fenomen je onoliko očigledno koliko očekujete i na kraju sasvim nebitno za sam rasplet.

No Surrender je lepo nacrtan, spektakularan superherojski krosover ali u kome je spektakl, nažalost shvaćen prevashodno kao cilj a ne „prirodan“ proizvod datih sastojaka. Ne mogu da kažem da u svakom broju nisam našao bar stranicu ili dve koje su zaslužile da idu na zid – Kim Jacinto, Paco Medina i Pepe Larraz su bez sumnje pošteno zaradili novac koji su dobili za svoje crtačke radove – ali mi je i tužno da priznam da je sve to potrošeno na strip koji u meni nije uspeo da izazove nikakvu emociju. Mislim, ovo je, između ostalog, priča u kojoj se Hulk oživljava a Banner vraća među svoje saveznike (koji su ga, da se ne zaboravi, ubili bez provokacije) a što je i najava za novi, horor intonirani Hulk serijal, a (Living) Lightning izrasta u heroja kojeg svet ne zaslužuje ali mu je potreban, ali sve su ovo elementi jedne, nažalost, neatraktivne, mehanički sklopljene celine kojom je Marvel na dosta mračan i ciničan način zatvorio jedno poglavlje svoje istorije u kome se inače srazmerno uspešno eksperimentisalo sa konceptom Avengersa. Pa, hajde, idemo dalje, možda nam Aaron zaleči rane.

Istovremeno, DC je, u ciglo mesec dana započeo i završio Justice League: No Justice i, mada je i ovo daleko od vrhunskog stripa, pokazao Kući Ideja kako se to radi.

No Justice je, da osvežimo pamćenje, direktan nastavak Dark Nights: Metal o kome smo nedavno pisali, kao i direktan uvod u Justice League serijal koji će pisati Scott Synder. Snyder je u ovom trenutku arhitekta velikog dela onog što se događa u DC univerzumu i No Justice je demonstracija da se sa Metal nije ispucao – barem kad su u pitanju grandiozne ideje. No, možda važnije, No Justice je i demonstracija u DC-ju postojećeg uredničkog (i izdavačkog) osećaja za intenzitet i volumen i time je u meni isposlovao mnogo više dobre volje od Marvelovog prenapuhanog Avengers krosovera.

Gledajmo to ovako: No Justice u osnovi nema preterano pametan zaplet, ali shvata koliko daleko s njim može da ide. Oh, naravno, same ideje u temelju zapleta su moćne: zid koji opasuje poznati univerzum je napukao kao posledica pičvajza tokom Dark Nights: Metal i četiri nezamislivo stara kosmička božanstva se bude iz nekog svog sanjarenja, ne bi li razrešila opkladu sa samog početka postojanja a koja se tiče praktično toga čiji je veći. Ovi su bogovi temeljne sile univerzuma i svaki od njih je manifestacija jednog od apstraktnih koncepata u njegovoj osnovi, ali priča se svodi na to da će na kraju oni pojesti neke planete. Jedna od njih je, eh, Zemlja, naravno, a Brainiac – Supermenov stari neprijatelj – okuplja nevoljne zemaljske (i nezemaljske) heroje (i zločince) ne bi li nekako odbranili kosmos od ove nove pretnje.

Grandiozne ideje su Snyderov zaštitni znak, očigledno, no, sama radnja se, sasvim očekivano, svodi na deljenje heroja u četiri grupe od kojih svaka treba da obavi svoj, nezamislivo teški zadatak, kako bi na kraju, daobog, pravda prevagnula.

Sam naslov serijala, naravno, sugeriše da to neće ići tako lako ali, neiznenađujuće, za to je kriva Amanda Waller koja, pokušajem da obezbedi obaveštajne podatke koji bi Americi dale prednost u, jelte, borbi za spasavanje univerzuma, uspe da poremeti Brainiacov kompleksni plan. Naši junaci sad moraju da improvizuju i…

…i, pa, No Justice je, uprkos grandioznosti zapleta, zapravo kompaktna priča gde se radnja razvija prirodnim putem od tačke A do tačke B pa dalje redom, uz teze, testiranje tih teza, antiteze, peripetije i rasplete koji su prirodni, i laki za razumevanje i praćenje. Mislim, naravno, morate progutati da postoji kosmička magija ova i informatička tehnologija ona, ali Snyder i ostala dva scenarista (uvek pouzdani James Tynion IV i Joshua Williamson) izbegavaju naporne deus ex machina momente i nezarađene preokrete i, zapravo, uspevaju da nam prodaju i par scena koje su legitimno impresivne, sa herojima koji moraju da se suoče i sa zastrašujućim neuspesima, ali i sa nepoznatim posledicama svojih uspeha. Fraza „No Justice“ ovde ne treba da se čita kao patetični vapaj već pre kao relativizujuće upozorenje koje uprkos jasno herojskim potezima i požrtvovanju naših junaka pokazuje da se ne zna jesu li učinili ultimativno dobru stvar za budućnost. Snyder ovde i dosta uspelo tematizuje pitanje superherojske odgovornosti, pokazujući da velika moć, čak i kada ima jasno altruističke naume, ne mora u krajnjem ishodu da donese nešto dobro za sve, a ova je poenta opet napravljena prilično uzdržano, bez pamfletskog mahanja, pa je time i udobnije sela.

Takođe, No Justice je priča o velikom timu superheroja ali se pričanje odvija sa fokusom na svega nekoliko njih. Iznenađujuće ili ne, tek, Beast Boy, Herley Quinn, Lobo, Robin, Flash, Martian Manhunter ili, uh, Starro (!!!) dobijaju isto, pa i više prostora od Supermena, Betmena i Wonder Woman što deluje prijatno i humanizujuće. Naravno, i dalje je to prepuno ekspozicije u dijalozima i „autokarakterizacije“ (tipa „Ne zameri mi što se šalim u trenutku kad univerzum visi o koncu, meni je to neka vrsta odbrambenog mehanizma“), ali No Justice, ključno, ni jednog trenutka ne ostavlja utisak da nam troši vreme i nada se da nećemo da primetimo da se ništa ne događa: ovo je istovremeno i grandiozno spektakularna ali i ekonomična, maltene svedena priča o tome kako se univerzum maltene okončao ali su ga naši ipak spasli. Poslednja epizoda i sama čini greh preočigledne administracije, sa dugačkim epilogom koji postavlja teze za nadolazeći Snyderov Justice League serijal ali i za druge stripove, ali i to je odrađeno prilično bezbolno pa mi čitanje ovog miniserijala nije bilo naporno iskustvo.

Doduše, crtež ima neobičan momenat posrnuća u trećoj epizodi kada inače dobrog Francisa Manapula zameni Riley Rossmo. Rossmo je, da ne bude zabune, prekaljeni veteran sa gomilom rada za DC, Marvel i Image u portfoliju, ali ne samo da je prelazak sa Manapulovog „herojskog“ stila na Rossmov uglasti, grublji, mnogo karikiraniji stil, drastičan, nego je i Rossmo ovo očigledno radio na brzinu pa su neki paneli zbrljani preko prihvatljivih granica.

No, to je cena nedeljnog izlaženja i za DC se barem može reći da su mnogo bolje ocenili koliko je ljudski da se ova priča produžuje i kuda treba da odvede. Bonus: čak i ako ne pratite DC-jev aktuelni roster, No Justice bi trebalo da možete da čitate bez mnogo problema i da se, možda, jedino iznenadite kad čujete da je Luthor sad, eh, heroj?

Pročitao sam i šestodelni miniserijal Angelic koga je za Image napisao prolifični frilenser Simon Spurrier a nacrtao Caspar Wijngaard. Spurrier, kako sam već mnogo puta pominjao, kad hoće onda ume i isporučuje izvanredne stripove sa mnogo duha i identiteta. S druge strane, od nečega se mora živeti, pogotovo kada nemate stalno zaposlenje, pa je za Spurriera u poslednje vreme i karakteristično lansiranje gomile miniserijala za Image, ne bi li se videlo može li nešto od toga da se zapati i izrodi tekući serijal koji bi se dao eksploatisati barem godinu-dve. Angelic je šarmantan postapokaliptični strip kod koga je, to je očigledno, uloženo dosta truda u osmišljavanje i koncipiranje sveta i odnosa različith frakcija u njemu i, da se ne lažemo, osnovna ideja je veoma prijatna. Ali s druge strane, radnja je toliko generička i predvidiva da mi je bio potreban ozbiljan napor volje da stignem do kraja. Kad znamo da Spurrier inače generalno piše sočne i zabavne dijaloge, stvari su još čudnije.

Ili nisu, jer Angelic je strip koji, barem po mom osećaju, vidno pati od toga da je autor smislio koncept sveta a onda priču u njega udenuo pa šta mu bog da, ne zalećući se preterano u osmišljavanje nečeg što bi izlazilo predaleko izvan granica udžbeničke, školske radnje.

Dobro, fakat je i da sam ja star i ogorčen čovek koga je teško impresionirati. Angelic svakako rabi zaplet koji smo mnogo puta videli u naučnoj fantastici ali ako niste toliko blazirani kao ja, verovatno vam to neće baš MNOGO smetati.

U osnovi, Angelic je priča o inteligentnim životinjama koje su nasledile planetu Zemlju nakon konačnog rata što je, čini se, zbrisao ljudsku rasu do poslednje jedinke i mada se u prikazima ovog stripa pominju Životinjska farma i Brežuljak Voteršip, nije ni pogrešno reći da ovaj strip u maloj ali primetnoj meri varira i teze klasičnog kineskog romana iz šesnaestog veka, Putovanje na zapad. Mislim, majmunica u glavnoj ulozi na to ukazuje, a tu su i interesantni religijski tonovi koji se kroz priču provlače.

Jer, Angelic je relativno dobroćudna post-apokalipsa, na prvi pogled, tu su majmunčići sa krilima, leteći delfini, kibernetske mačke i tehnološki napredni morski lavovi ali svet u kome oni žive se postepeno otkriva ne kao nasumična postapokaliptična društvena evolucija nego kao nešto u velikoj meri dizajnirano od strane pokojne ljudske rase.

Spurrier ovo pokazuje postepeno, sledeći buntovnu mladu majmunicu koja ne želi da postane tek još jedna haremska žena vođe svoje zajednice (što podrazumeva i gubljenje krila, te življenje u strogo kontrolisanom okruženju) u potrazi za svetim znanjem koje su za sobom ostavili tvorci, a ratovi između delfina i majmuna, te uloga koju morski lavovi imaju u njima, sve to sa protokom vremena dobija obrise ne toliko nove istorije koja spontano nastaje koliko pažljivo aranžirane drame koja ima sasvim konkretan cilj.

Sad, naravno, ne želim da otkrivam detalje jer užitak u čitanju Angelic u mnogome zavisi od tog nekog gradualnog otkrivanja principa na kojima svet funkcioniše, tek, može da se kaže da Spurrier ovde u tradicionalnom liberalnom stilu ispituje korene religijskih uverenja i portretiše jedinke koje moraju u glavi da prelome svoj dotadašnji odnos sa svetinjama, a preko toga i da izađu na kraj sa idejom toga šta je zapravo svrha njihovog života.

I to su zaista dobre ideje, još bolje oblikovane time što Spurrier kreira nekoliko distinktnih životinjskih zajednica (strogo odeljenih po vrstama, naravno) a koje sve imaju svoje kulture i verske običaje pa su metafore jasne i potentne, no slabija strana ovog stripa je ta već pomenuta sasvim generička radnja, kao i karakterizacija koja je sasvim klišeizirana.

Hoću reći, naravno da su za ovakvu priču potrebni likovi koji nose arhetipska svojstva – protagonista koji je buntovan ali duševan i koji intuitivno shvata da su individualnost i slobodna volja vredniji od zajednice zasnovane na, na kraju krajeva pokazuje se lažnim verskim premisama, te sajdkik koji je zapravo trojanski konj podlih zavereničkih tehnokrata ali koji i sam u nekom momentu prepozna vrlinu u individualizmu i otrzanju dogmi – ali sve se to u ovom stripu odvija sasvim šematski, predvidivo i uz očekivane konflikte i razrešenja. Spurrier, dakle, čini greh prevelikog oslanjanja na žanrovske alatke a tu onda ne pomažu previše zanimljivi distinktni glasovi kojima govore različite životinje.

Zapravo, dalo bi se argumentovati da ti „glasovi“ zapravo dodatno odmažu a to nije jedinstven slučaj sa ovim stripom, primetio sam da mi se relativno često dešava da naučna fantastika čiji protagonisti koriste određeni žargon koji opisuje svet u kome žive zapravo u mnogome gubi na individualnoj karakterizaciji. U njoj prečesto likovi, definisani jezikom koji koriste, postaju samo nosioci kulturoloških vrednosti, bez dovoljno individualnog u sebi, a što je dosta ironično imajući u vidu da se Angelic upravo bavi slavljenjem individualizma i prikazivanjem prelomnih trenutaka u životima likova koji sazrevaju.

Pored toga, priznajem da dok je „majmunski engleski“ kojim majmuni u ovoj igri govore (te jednako „polomljene“ varijante engleskkog kojim pričaju druge životinje) zanimljiv u prvoj, eventualno drugoj epizodi, prema kraju mi je postao tek zamorna barijera jer sam već znao šta koja reč tačno znači (i označava) pa nije više bilo interesantnih otkrovenja a ostale su bebeća sintaksa i afektiranje. Opet, Spurrier je ovde samo bio dosledan ideji da su ovo životinje srazmerno visoke inteligencije ali i sa srazmerno malo znanja no, to samo podseća da su likovi u ovoj priči prevashodno nosioci autorovih teza a mnogo, mnogo manje stvarne jedinke koje stvarno sazrevaju i menjaju se.

(Uzgred pitam se da li je Spurrier na ideju o jeziku došao preuzimajući od Alana Moorea rad na Crossed +100, o kome smo već ovde pisali, a takođe se pitam da li je priča Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče).

Dobro, nešto sam preterano negativan ovde, pa da pređem na crtež koji mogu da ozbiljno pohvalim. Caspar Wijngaard je za Image već radio Limbo sa Danom Wattersom, ali u Angelic je zablistao na ime toga kako je svaka životinjska kultura dobila specifičan i interesantan dizajn, a kombinacije organskog i kibernetskog koje se provlače kroz čitav strip su uniformno impresivne. Wijngaard je vrlo dobar u kadriranju i promenama rakursa da sugeriše atmosferu koja je potrebna pa se otkrića do kojih protagonistkinja dolazi na svojoj misiji „osete“ u čitaocu i na drugim planovima sem na racionalnom. Strip uspeva da bude „sladak“ na vizuelnom planu onako kako to početna premisa od njega zahteva ali su nosioci moći (znanja, lukavstva) prikazani ubedljivo i Wijngaard je bio vrlo dobar izbor za ovu Spurrierovu priču. Jedina zamerka, a koja je sasvim subjektivna, odnosi se na kolornu paletu u kojoj preovlađuju ciklama i til i koja svakako doprinosi atmosferi, ali je za moje oči bila poprilično zamorna.

U globalu, rekao bih da je većina mojih zamerki na ovaj strip subjektivna. Spurrier je odličan scenarista koga ja, pomenuto mnogo puta, jako volim i naprosto mi nije legao njegov pristup ovoj pripovesti. Ako vam deluje kao da su moji problemi uistinu samo moji, verujem da će vam Angelic biti vrlo zanimljiv.

Dobro, idemo dalje, pročitao sam i netom završeni petodelni miniserijal Abbott koga je za Boom! Studios napisao Saladin Ahmed a nacrtao vredni Finac Sami Kivelä i ovo je, žao mi je da prijavim, bilo iznenađujuće neimpresivno iskustvo za mene. A očekivanja su mi bila solidno visoka…

Hoću reći, Abbott je crime/ mystery palpčina smeštena u Detroit početkom sedamdesetih sa nadrkanom mladom crnkinjom u glavnoj ulozi a koja se u gradu što se guši u korupciji end još uvek vitalnom rasizmu bavi istraživačkim novinarstvom, uprkos upozorenjima da će, jelte, najebati i dobronamernom, mada grubom, zaštitničkom odnosu svog urednika, belca al dobrog čoveka. Pa, mislim, kad čujem ovakav pič, takoreći bih polomio nameštaj pentrajući se preko njega, ne bih li što pre dohvatio svesku i bacio se na čitanje.

Dodatno, Saladin Ahmed je u stripove ušao relativno nedavno – pored ovoga on piše i Black Bolt za Marvel koji mi još nije stigao na red ali sam čuo solidno pozitivne kritike – ali je kao autor prozne fantastike poznat Sagiti barem kao osvajač Lokusove nagrade za roman-prvenac od pre neku godinu. Ne da sam ja Throne of the Crescent Moon, jelte, čitao, teško da danas imam živaca/ vremena za serijalizovani fentezi, ali opet, Ahmedova reputacija mi je delovala kao dovoljno dobra da se zatrčim u Abbott ko svinja u polje duleka.

Abbott je, pak, strip kome je falilo malo grublje urednikovanje i koji pati od solidne krize identiteta. Ovo je priča koji počinje upečatljivom scenom urbanog zločina – grupa novinara i zblanutih policajaca gleda odsečenu konjsku glavu na podu policijske štale a naša heroina ulazi kao da je glavna riba u Detroitu i pokazuje da nema apetita da sluša patronizirajuće komentare na rasnoj i/ ili rodnoj osnovi – ali posle toga kao da ne može da se odluči kuda bi da zaista krene. Ahmed na početku dosta forsira socijalnu i rasnu komponentu stripa, pokazuje život urbanih Afroamerikanaca onog vremena (kačeći se tako na svojevrsni thinking-man’s-blaxploitation trend koji smo dobili na televiziji sa The Deuce i Marvelovim Lukeom Cageom) i prikazuje nekoliko različitih osoba koje svaka na svoj način prevazilaze življenje u konstantnoj nepravdi, ali se onda sve poremeti kada strip dobije urban fantasy komponentu.

Ili, da budemo precizni, sve se poremeti za MENE. Ja svakako nisam idealna ciljna grupa za literaturu koja kombinuje naturalizam (pa čak i palpoidni naturalizam) sa onostranim konceptima, nešto se u meni odmah uskopisti i počne da gunđa kako se tu onda žanrovska pravila više ne znaju, kako onostrano sasvim rekontekstualizuje prirodne konflikte i dileme koji dolaze uz „realističniju“ prozu i sve tako. Ne kažem, naravno, da nema takvih dela koja su mi prijala, naprotiv, ali ovakva kombinacija (po mom mišljenju) imperativno zahteva da se pravila igre jasno prikažu, da, ako smem tako da se izrazim, ekonomija postojanja bude jasna kako bi protagonistima bilo jasno koliki su ulozi sa kojima igraju, šta je na kocki a šta treba da žrtvuju, te da bi čitalac onda na to imao korektan emotivni repons. Naravno, ja sam krut čovek i ovo svakako ne važi za nasumučno izabranog drugog čitaoca. Al danas za volanom imate mene i tu sad nema spasa.

Abbott je maltene udžbenički primer nerazrađene fantastike u kojoj se onostrano priziva tek toliko da prepegla rupe u radnji, bez prikazivanja šta je ono zaista, pa čak i bez jasne metafore koju bi ono trebalo da predstavlja. Ljudi obično kažu da horor literatura (film, strip…) nije „pravi“ žanr jer koristi sebi svojstvene elemente ne da proizvede posebnu pripovednu formu već samo zarad atmosfere (ovo je moje mesarsko sažimanje decenijskih rasparva na Sagiti, pa ko hoće da mi zameri, nek navali), ali Abbott zapravo pokazuje kako „loš“ horor zapravo koristi svoje jezovite motive bez osećaja šta oni simbolišu i kako se to uklapa u naše kolektivno nesvesno, dok dobar horor vrlo dobro pogađa simbolike i metapriče bez potrebe da ih racionalno objašnjava.

Kraće rečeno, Abbott se prilično brzo izgubi u zapletu koji se bavi nekakvim demonima, nekakvim đavolima koji iz nekakvih razloga imaju interakcije sa svetom običnih ljudi i njegova priča je prepuna nelogičnih skretanja i isforsiranih dovođenja toka radnje na mesto gde će Ahmed ispisati naredni set-pis, bez vidnog napora da se stvari zapravo povežu kauzalnim sponama koje bi čitalac prepoznao. Protagonistkinja, saznajemo retroaktivno, ima i bivšeg dečka koji je stradao od ruke tih nekih demona i flešbekovi na njihov zajednički život bi trebalo da nam daju emotivno pribežište u stripu koji postaje progresivno sve mračniji (a, da podsetimo započeo je odsečenom konjskom glavom), no, meni je sve ovo delovalo veštački i u koliziji sa inače naturalističkim „dnevnim“ tokom radnje u kome ona ima i bivšeg muža koji je danas policijski inspektor kome se beli panduri iza leđa smeju, sukobe sa upravnim odborom dnevnog lista za koji radi i druge socijalne značajke koje kao da su prenesene iz nekog drugog, boljeg stripa.

Ali, mislim, i nisu, jer Ahmed ovde samo postavlja gomilu teza ali kao da na kraju nema ništa specijalno da kaže o ijednoj od njih: rasna svest, identitet, socijalne tenzije, nadilaženje socijalno-rasne sudbine, sve su ovo koncepti kojih se strip dotakne u hodu ali ih i ostavlja na nivou beleške i nikada se ne vraća da se njima istinski pozabavi što je zapravo bizarno mlitava verzija blaxploitation koncepta.

Delimično ovde je problem u dijalozima koji su vrlo pamfletski i bukvalni i podsetili su me na ono kako su superherojski stripovi trapavo, ali u teoriji dobronamerno sedamdesetih i ranih osamdesetih pokušavali da se bave rasnim i socijalnim pitanjima. Naravno, njih je spasavala žanrovska komponenta i činjenica da je boksovanje sa demonom koji vlada paralelnim kosmosom stajalo naspram tvrde ulične priče o rasizmu ili stigmi invaliditeta je svojom apsurdističkom energijom prevazilazila ovu bukvalnost, no Ahmedovo ukrštanje natrprirodnog horora sa strejt socijalnom kritikom mi nema tu vrstu energije.

A delimično je problem i u tome da Ahmed tekstom zatrpava panele i ne pušta odlinog Kivelu da radi svoj posao. Ovo nije ni tako redak fenomen, da prozni autor, kad krene da radi strip, ne ume da se otkači od proznog moda pisanja pa se tako sve značajno na kraju dešava u dijalozima i titlovima, dok crtač samo odrađuje kulise, ali u Abbottu je to svakako greota jer je Kivelä odličan crtač sa vrlo dobrim pristupem period piece zadatku koji je dobio. Tako se atmosfera i identitet Detroita 1972. godine snažno sugerišu a bez potrebe da se čitalac udara po nosu sa prenaglašenim brčinama, preširokim zvoncarama i predimenzioniranim kragnama, a Kivelä, kada ga Ahmed pusti da radi, itekako ume da pripoveda samo vizuelnim sredstvima i, recimo, početak treće epizode koji je sav u vizuelnoj akciji i sa vrlo malo teksta zapravo donosi vrlo osetan energetski skok i sugeriše da je Abbott mogao da bude značajno jači strip uz malo agresivniji urednički rad. Kolor Jasona Wordiea je takođe solidno pogođen i, usudio bih se da kažem, na tragu onog što Elisabeth Breitweiser radi kada farba Sean Philipsa, tako da je Abbott strip čiji je vizuelni identitet primamljiv, i načelno iznad njegovog generalnog kvaliteta.

Ipak, Abbott ima potencijala i, ponoviću, čini mi se da bi veliki deo zamerki koje imam mogao da bude otklonjen (u nekom budućem stripu) ako bi urednik nežno ali nepokolebljivo Ahmeda naterao da oladi malo s količinom teksta i jasnije prepozna šta njegov strip to hoće da ultimativno kaže. Ovako, dobili smo dobro nacrtan ali u celini polupečen uradak koji, barem, može da posluži i da se pokaže kako ove stvari ne treba raditi.

A, čitajući dijaloge u Abbott sam se na nekoliko mesta zamislio kako im fali samo malčice više spretnosti da budu životni i ubedljivi i kako bi to, na primer, Garth Ennis sjajno umeo da uradi. Možda baš zato sam odmah po svršavanju Abbotta dohvatio da pročitam i serijal Jimmy’s Bastards koji se za koji tjedan završava devetom epizodom a koji je, ako se ne varam, drugi Ennisov uradak za Aftershock Comics. Normalno, sačekao bih da poslednja epizoda izađe pre nego što se uhvatim serijala, ali rezon je bio da se od Ahmedovog pokušaja end neuspeha, čovek najlakše izleči rukom proverenog majstora. Kako u životu to već zna da bude, ni najbolji ratni plan ne preživljava susret sa neprijateljem…

Ne znam da li je legitimno reći da je Garth Ennis u kreativnoj krizi (za šta ga osporavatelji optužuju još od kasnih devedesetih, jelte) ali nakon čitanja Dastardly & Muttley koji je napisao za DC (umesto da mu Geoff Johns ponudi bajoslovnu sumu za još Hitmana…) i sada Jimmy’s Bastards, moram da primetim da moj omiljeni Irac stvari kao da radi na autopilotu, gađajući nas tek poluerektiranom satirom i nadajući se da će obilna količina nasilja, seksa, psovki i generalne političke nekorektnosti maskirati činjenicu da ovi stripovi jedva da imaju nešto da kažu. Dastardly & Muttley je bio bizaran eksces spajanja „realistične“ političke satire sa Hanna-Barbera nadrealizmom i na mnogo nivoa nije zapravo funkcionisao, a Jimmy’s Bastards kao da sebi postavlja nešto lakši zadatak, čime je njegova bledunjava neubedljivost još bolnija.

Naime, Jimmy’s Bastards je Ennisova parodija Jamesa Bonda i kako od Ennisa već očekujete, ona uzima neke od temeljnih žanrovskih elemenata bondovskog mitosa a onda ih izmešta u „realističnije“ okruženje, podvrgava analizi i razotkriva kao, jelte, patološke. Ovaj pristup je dobro radio posao sa superherojima u The Boys a kako je Ennis ipak ostrvljanin, moglo se očekivati da će sa Bondom bez mnogo muke postići ubedljiv rezultat.

Ali nije. Pokazuje se da je napor ipak potreban, čak i kada ste tako dobar scenarista kao Garth Ennis. Jimmy’s Bastards pati od identične prvoloptaške satire koja je mučila i Dastardly & Muttley, samo ovde još teže za zgutati jer je ovaj strip bliži „realizmu“ pa se tako naglašeno bizarni arhineprijatelji ne mogu doživljavati kao stvarni likovi a i sam protagonista je isuviše iskarikiran da bismo zaista proživeli njegovu golgotu.

Golgota o kojoj pričamo odnosi se – ako to iz imena stripa nije bilo jasno – na to kako jednu nepobedivu bondovsku figuru odjednom krene da proganja prošlost, a u vidu dece koju je nehajno posejao tokom decenija svojih tajnoagentaških avantura. Ennis ovde kopira zaplet jednog Wolverine stripa koji je pisao Jason Aaron ali to nije tako strašno. Strašnije je što Jimmy’s Bastards, kao, s jedne strane pokušava da kaže nešto o tome kako nas je pop kultura kondicionirala da idolizujemo psihopate koji ubijaju end jebu, dakle, živote oduzimaju i daju bez ikakve odgovornosti, ali sa druge strane baš i ne zna šta bi o tome rekao pa se strip svodi na relativno nezanimljiv zaplet i radnju krunisanu neuverljivim promenama karaktera protagoniste.

Ennis slobodno poseže za nekim stvarima koje je već radio u svojim starim, boljim stripovima i kombinuje ih za potrebe Jimmy’s Bastards, ali kao što podgrejani ostaci pice od juče nikada nisu isti kao sveža pica (zbog čega ih, uostalom ja uvek jedem hladne), tako i ovde to više ne prolazi. Glavni junak je do apsurda mačoidna figura tajnog agenta sa konzervativnim manirima i ultraliberalnim stavom kad je u pitanju lična odgovornost, narcisoidni psihopata koji, jasno, puca od šarma, ali čija se jezovitost dobro vidi u kontrastu sa najnovijom partnerkom koja mu je dodeljena – mladom tamnoputom obaveštajkom savremenih shvatanja – a koja treba da nam posluži kao reality check ali i humanizujući agens za ovu priču. No, Jimmy Regent nije tek kolko-tolko simpatična budala već i, pomalo neizdrživo, medijum preko koga Ennis u maniru nekakvog twitter edgelorda sipa relativno naslepo ispaljene rafale usmerene na političku korektnost, rodnu politiku i tako te neke stvari. Sasvim je, naravno, okej da ljudi postaju konzervativniji kako godine prolaze i još je više okej da se politička korektnost i politika identiteta satirizuju, kritikuju, i izvrću ruglu kad je to dobro i elegantno odrađeno.

Ali ovo, avaj nije ni elegantno ni dobro odrađeno. Ennis je i u svojim kritikama konzervativnih koncepata ponekad znao da ide daleko ispod granice elegancije, ali je to balansirao zanimljivim, životnim likovima. U Jimmy’s Bastards je kritika sva na prvu loptu i deluje kao da u nju nije uloženo ni malo razmišljanja a likovi su ravni, svedeni na karikature, svi od reda nezanimljivi. Tim pre je centralni preokret u serijalu – a koga neću spojlovati – sasvim nezarađen i time sasvim neuverljiv, a činjenica da dolazi posle jednako nezarađenog i neuverljivog naučnofantastičnog zapleta ga čini još gorim.

Ovaj zaplet, naime, kaže da su zločinci koji rade o glavi Jimmyju uspeli da celokupnoj populaciji Velike britanije zamene biološki pol a što državu pogura u nezamisliv (zapravo, sasvm zamisliv) haos. Utisak je da ovo treba da bude nekakav Ennisov komentar na rodni identitet i sa njim povezano političko delovanje, ali taj komentar nikako da dođe i sve se svodi na ponovljeno postuliranje da će u ovakvoj situaciji ljudi većinu vremena provoditi igrajući se novostečenim polnim organima.

U međuvremenu, Jimmy je promenjen čovek i jedan od najgorih momenata u celokupnom Ennisovom opusu je kako u ovom stripu on uspeva da potpuno pogrešno protumači koncept „safe spacea“, a onda nas iz broja u broj muči sa neubedljivom, „satiričnom“ ali jako plitkom novom karakterizacijom Jimmyja Regenta i radnjom koja nikako da se završi.

Jimmy’s Bastards je primer stripa u kome je plasiranje satirične poente – a koja čak i nije do kraja jasna jer ne znamo šta tačno Ennis kritikuje i šta bi bila alternativa – zaklonilo i karakterizaciju i radnju što se, mislim, Ennisu do sada nikada nije dogodilo. Njegovi likovi su uvek bili trodoimenzionalni a njihove kritike postojećeg stanja su uvek plasirane sa jasnoćom misli i ako se sa njima niste nužno slagali, makar ste ih razumeli. Ovde toga nema.

Srebrni pervaz na tom, jelte, oblaku, je crtež iz pera Russella Brauna, iskusnog profesionalca koji je sa Ennisom već sarađivao (na The Boys, recimo) a koji je odličan i uspeva da i neke od Ennisovih loše plasiranih satiričnih poenti ispegla u solidan vizuelni jelovnik. Braun je sasvim kadar za alanfordovsku grafičku satiru ali mu je crtež i izuzetno dinamičan kada je potrebno (a često je potrebno jer je Jimmy’s Bastards strip sa dosta akcije i krvopljusa) a generalna dinamika i čistota koju ovde prikazuje izuzetno podsećaju na pokojnog Stevea Dillona, što opet sugeriše zašto je on idealan saradnik za Ennisa.

Šteta je, zaista što se ta saradnja ne dešava na nekom boljem scenariju. Jimmy’s Bastards je loš strip, lak za čitanje, ali u krajnjoj liniji bez jasne ideje i sa veoma tankim zapletom na mestu gde treba da mu stoji priča. Braunov crtež (i sjajan kolor koga je u većini epizoda uradio John Kalisz) i generalna Ennisova zanatska korektnost obezbeđuju da ovo nikada nije naporno štivo, ali jeste osramoćujuće slabo u odnosu na reputaciju njegovih autora. Nadamo se boljem od Ennisa.

Konačno, da se malo zaokrenemo ka početku i kažemo i reč-dve o – nominalno superherojskom – serijalu The Wild Storm koga od prošle godine izdaje DC, a koji je i jedan od najzanimljivijih stripova u njihovoj post-Rebirth ponudi.

Naravno, nadao sam se da će biti tako. Wildstorm je nekada bio sinonim za zaista dobre i prilično inteligentne superherojske stripove što su izrasli iz nezavisnog Image duha ali potom zrelost dobili pod DC-jevim patronatom. Dok je Jim Lee bio u stanju da balansira između komercijalnih potreba i umetničkih poriva, oslanjajući se na Warnerov kapital da dovuče neke od najboljih autora u superherojskom poslu, ali im onda i dopuštajući netipično mnogo autorskih sloboda, Wildstorm je bio imprint u kome su se događale najinteresantnije superherojske priče svog doba. Naravno, kapitalizam je došao po svoje pa je imprint gašen, ributovan, spektakularno umoren da bi na kraju tokom New 52 faze DC-jevog izdavaštva, neki njegovi elementi bili utopljeni u glavni tok DC-jevih superherojskih stripova.

No, sa The Wild Storm DC je krenuo prilično mudrom putanjom, ne razmećući se nekakvom prevelikom ambicijom (za sada je ovo samo serijal, sa jednim spinof naslovom, a ne čitav imprint), ali postavljajući prave ljude na pravo mesto. Čime hoću da kažem da su uspeli da Warrena Ellisa dovoljno plate da se vrati nečemu što je jednom već prilično revolucionisao i dozvolili mu da ga ponovo revolucioniše.

Warren Ellis je, pišući za Wildstorm krajem devedesetih godina, maltene pa svojeručno za uši dovukao njihove stripove u fazu zrelosti (uz, naravno, radove Joeya Caseya, Marka Millara, Eda Brubakera, Stevena Seaglea, Jamesa Robinsona, Kurta Busieka…), započinjući time da je preuezo serijal Stormwatch i radikalno mu promenio ton i interesovanja, ubacujući elemente političke kritike i naučne fantastike, a onda nastavljajući kroz The Authority i, naravno, Planetary.

Kroz Stormwatch i njegov nastavak The Authority Ellis je uveo u superherojski strip koncepte koji su znatno radikalizovali njegovu političku ali i naučnu osnovu, oduzimajući mu, doduše, nevinost (koju je, da budemo fer, već bio izgubio kroz radove prethodnih Image/ Wildstorm autora, ali i korporacijske stripove tog vremena), ali mu dajući ozbiljnost koje mu je dobro ležala. Sa Planetary se potrudio i oko metanivoa, artikulišući svoj antagonizam spram „klasične“ superherojšine i slaveći estetiku roto romana, te imaginativnu naučnofantastiku kao zdravije alternative.

Sa The Wild Storm Ellis je dobio priliku da praktično ributuje Wildstorm univerzum i, još zanimljivije, da likove koje je sam kreirao pre dve decenije ponovo izmisli, postavljajući ih u nov kontekst i dajući im nov svet da u njemu rastu.

The Wild Storm je strip u kome se radnja odvija veoma sporo, ali je u pitanju po svemu premium verzija Warrena Ellisa, sa svim njegovim opsesivnim oduševljavanjem radikalnim naučnim konceptima, ali i opipljivim uzbuđenjem što se pruža prilika da se „superherojski“ strip kreira pod uslovima koje Ellis smatra optimalnim. Jer, u suštini, The Wild Storm za sada nije superherojski strip, već visokotehnološki politički triler na rubu antiutopije u kome se koncept supermoćnih jedinki tek pomalja i najavljuje potencijalno radikalne promene u globalnom status kvou.

Originalni Wildstorm stripovi su superherojima oduzeli nevinost ne samo stavljajući ljudima u kostimima u ruke vatreno oružje (to su, uostalom, ti isti autori već uradili u Marvelu nekoliko godina ranije) već i zamišljajući svet opresivne visokotehnološke kulture poznog, jelte, kapitalizma, u kome metaljudi rade za račun vlada i korporacija. The Wild Storm nastaje više od dve decenije kasnije i Ellis pažljivo uokviruje zaplet u kome gledamo tajni rat tri frakcije u svetu što je na prvi pogled identičan našem, sa skupim mobilnim telefonima, tehnološkim mogulima statusa pop-zvezda i mladim, viralnim pop-zvezdama koje koriste tehnologiju da postanu sveprisutne.

Priča se odmotava sporim korakom i interesantno je primetiti da posle trinaest epizoda zapravo još uvek ne može da se kaže da li The Wild Storm ima zaplet koji bi išao dalje od „briljantni umovi smišljaju briljantne stvari koje bi mogle da poremete balans moći na planeti“. Začudo, to meni uopšte ne smeta, verovatno jer je Ellis briljantan u oslikavanju pomenutog tajnog rata tri frakcije na planeti (i, eh, izvan nje) i jer njegovo postepeno odmotavanje istorije koja je dovela do stanja u kome je svet danas ispada jako efektno.

Naravno, pomaže i što su ovo sve zanimljive varijacije na originalne Wildstorm koncepte, mada mislim da nije neophodno da znate ko su i šta su bili Skywatch, International Operations, Henry Bendix ili Jenny Sparks pre dvadeset godina kako biste ovaj strip sa zanimanjem pratili. Upućeni će svakako dobiti dodatno zadovoljstvo u epizodama gde Ellis prikazuje novu Jenny Sparks, novog Doktora, novog Boga Gradova i u tome da je Angela Spica najbliže glavnoj junakinji što ovaj strip ima, ali, ponovo, snaga Ellisovih koncepata i ideja je takva da će i sasvim neupućen čitalac biti zaveden moćnom naučnofantastičnom spekulacijom i tehnološkim, biološkim ali i političkim elementima priče.

Najkraće rečeno, Zemljom, u ovom stripu tajno vladaju dve agencije koje su se potpuno otrgle kontroli državnih i naddržavnih mehanizama što su ih porodile. Jedna kontroliše politiku i ekonomiju na planeti, druga ostatak Sunčevog sistema a od besomučnog rata do obostranog uništenja ih spasava samo komplikovan set sporazuma o nenapadanju i interesnim sferama sklopljenih sedamdesetih godina prošlog veka u očajničkom pokušaju da se prevenira golbalni nuklearni rat. Ove dve agencije, naravno, rade šta hoće, uključujući asasinacije prominentnih figura iz sveta politike ili biznisa, ali jednu takvu asasinaciju, iz čistog altruizma, uspeva da spreči mlada žena i inženjerski genije, koristeći lično napravljen „leteći oklop“. Naravno, svaka agencija misli da je ona druga namerila da joj, mimo sporazuma smrsi konce, pa kreću javna optuuživanja, izvinjenja, i svađe, ali i tajni sukobi, dok treći igrač koji radi iz (još veće) potaje ne uđe na scenu i reši da pomogne svetu da ne ode baš sasvim u materinu.

Sledi dugačka hronika ratovanja softverom, naprednim dronovima i vanzemaljskom tehnologijom, a Ellis ima priliku da ispiše gomilu sjajnih, kinematskih akcionih scena po kojima je postao poznat u ono vreme. Istovremeno, kako rekoh, priča se odmotava izuzetno sporim tempom (još jedna Ellisova navika iz onog doba, jelte, dekompresija), a povremene epizode u kojima viđamo likove koji sa njom nisu očigledno spojeni (ali jesu, kako rekosmo, nove verzija poznatih nam Stormwatch/ The Authority likova) sugerišu da će se tu još mnogo toga dešavati i da će svet u kome se sve dešava proći kroz neke radikalne promene.

Ellisov zaštitni znak – likovi koji su ujedno kul i cinični – je ovde uveliko prisutan. Naravno, treba poštovati i da ovakva kaakterizacija, pogotovo kada se tako dosledno ponavlja, neće biti po svačijem ukusu i da će mnogi čitalac prevrtati očima kada likovi krenu da ispaljuju pitoreskne replike. Ali Ellis ovo radi zaista elegantno, kanališući svoje ogromno iskustvo u dijaloge koji nisu opterećeni prevelikim brojem reči i koji pored karakterizacije nose i veliku količinu informacije. Utoliko, novi Henry Bendix je fenomenalan sa svojim crtanofilmovskim nihilizmom koji ga ipak ne sprečava da bude ubedljiv negativac, nova Angela Spica je sjajna žena kojoj se život okrenuo naglavačke ali ona u svoj konfuziji kroz koju prolazi junački odlučuje da izgradi novi, nova Jenny Sparks i Doktorka su toliko prirodno lezbijke da imate utisak da ništa drugo ne bi ni mogle da budu u ovakvom stripu, a novi Grifter je toliko cool da mu ni ja ne bih oprostio.

Jon Davis-Hunt, Ellisov odabrani crtač za ovaj strip je mene pre nekog vremena oduševio izvrsnim radom na Vertigovom serijalu Clean Room. The Wild Storm je, iznenađujuće, manje atraktivno crtan i manje dinamičan strip – očigledna posledica Ellisovog insistiranja na sporom, metodičnom pripovedanju – ali to ne znači da nije atraktivan ili dinamičan. Davis-Hunt je veoma sposoban da u letu hvata Ellisove bizarne koncepte, kreira manijački kompleksne robotske oklope, pusti likove da se izražavaju samo facijalnom mimikom ili osmisli ludački granularne akcione sekvence, što je uz odličan kolor Stevea Buccelattoa garancija da se zaista postiže kinematski osećaj koji je Ellis praktično patentirao.

S druge strane, danas je televizija u dobroj meri preuzela pozicije koje je film imao krajem devedesetih pa se metodično pripovedanje i fokus rasut na mnogo likova u različitim kampovima svakako može porediti sa ovim pristupom. U svakom slučaju, Ellis deluje kao da zna šta radi, a čak i da ne zna, i da se ovaj serijal nikada ne završi i mi ostanemo držeći u ruci svoju malu ćunu i bezbroj pitanja (da, još uvek sam neutešan zbog Doktora Sleeplessa), već do sada smo dobili vrlo intrigantan i zabavan politički haj-tek triler sa odličnom alternativnom istorijom i mnogo zabavnih omaža klasičnom DC univerzumu. Uskočite u kompoziciju dok je vreme.

Bonus: kad smo već kod DC univerzuma, spinof ovog serijala je takođe tekući serijal The Wild Storm – Michael Cray koji uzima jednog od sporednih likova a onda oko njega gradi gomilu zanimljivih alternativnih DC likova koje ovaj mora da iz određenih razloga ubije i to su mračni ali zabavni, krvavi akcioni trileri sa psihopatskim verzijama Green Arrow, Aquamana ili The Flasha. Sjajni Bryan Hill radi scenario dok crtež odrađuje N. Steven Harris. Probajte i to.

Pročitani stripovi: Chrononauts, James Bond, Devolution

Valjda gonjen blagoslovenim mazohizmom, nastavio sam da čitam recentni autput Marka Millara i tako se obreo sa digitalnom kolekcijom njegovog prošlogodišnjeg Image miniserijala Chrononauts u rukama.

 

Sa Millarom su stvari sada do te mere rizične da počinjem da priželjkujem da se, gonjen pohlepom, ili već nečim, Škot na neko vreme vrati korporativnom stripu, ne zato što bi on nužno bolje pisao radeći Avendžerse ili, šta ja znam, Deathstrokea, već jer bi tu ipak iznad sebe imao urednike koji bi možda zauzdali razulareni ego scenarističkog superstara i podsetili ga da se frivolnost vezana za zvezde ipak zarađuje krvavim radom na dobrim stripovima. Kako stvari stoje, dobre stripove od Millara sve manje možemo da očekujemo.

 

Chrononauts je ogledni primer za ovo: rađen u kolaboraciji sa izvrsnim njujorškim crtačem Seanom Murphyjem (aktuelan je njegov rad sa Rickom Remenderom na postapokaliptičnom Tokyo Ghost) i izašao za Image, ovaj strip je takoreći leksikonska definicija style-over-substance pristupa u kome odlična produkcija i vagoni etitjuda ne mogu da zamaskiraju zjapeću prazninu na mestu gde bi trebalo da se nalazi ne čak ni njegova duša već makar jedan iskren kreativni napor.

 

Ali toga prkosno nema. Chrononauts je nominalno nešto u čemu bi ja trebalo da uživam – visokooktanska akciona avantura sa lepim muškarcima koji putuju kroz vreme i upadaju u ekstravagantne avanture, kombinujući savremenu ratnu tehnologiju sa različitim istorijskim erama – takoreći sažetak svih eskapističkih fantazija u kojima sam uživao kao dijete. Stripovi poput The War That Time Forgot, Skull the Slayer (kod nas objavljivan pod nazivom Gvozdeni Bil, hel jea!!!!) ili svakako britanskog Flesh Pata Millsa (kod nas osamdesetih objavljivan u Eks Almanahu pod bukvalnim i tako dobro pogođenim prevodom – Meso) su svakako preteče ovog Millarovog i Murphyjevog serijala ali dok se njima i može praštati što su više išli na prvu loptu i šok efekat, to je teže oprostiti ovom paru grešnih katolika.


Chrononauts je naprosto strip koji ne ide dalje od svoje premise – ovo je plitka i površna priča o dva dudebro naučnika koji izgledaju i ponašaju se više kao strip-junaci nego kao ljudska bića, a koji iz čistog sebičluka upadaju u kinematske avanture tokom ljudske istorije. Iako Millar pravi nominalni napor da svoje junake humanizuje i prikaže ih više kao „ljudska bića sa manama“ taj napor je simboličan i krajnji rezultat je mnogo bliži „paru narcisoidnih drkadžija“. Dalje, zaplet u kome se protagonisti nalaze je nerazrađen, istorijske ličnosti koje susreću su svedene na od najtanjeg papira izrezane karikature a povrh svega Millar se ni malo ne zamara time da se drži nekakvih konzistentnih premisa o tome kako putovanje kroz vreme može da izgleda i koje su u nekoj poznijoj eri konsekvence dramatičnog menjanja istorijskih datosti. Dok god ima izgovor da piše scene u kojima stvari lete u vazduh i puca se iz automatskog oružja po pešadiji njemu je, reklo bi se, dobro.

 

Murphy je, srećom mnogo više na nivou zadatka pa je ovo jako lepo nacrtan strip. Ne da to olakšava ekstremno kolutanje očima dok se probijate kroz dosadne dijaloge i ničim izazvane akcione scene ali je makar tim očima koje kolutaju lepše.

 

Millar nastavlja sa svojim pohodom na Holivud i anglofonu strip-publiku ali ako se uskoro ne susretne sa nečim što bi mu skrenulo pažnju na to da je jednom, nekada, ipak bio autor koji se makar trudio oko svojih radova, bojim se da ću njegove stripove početi aktivno da izbegavam…

 

Pročitao sam i prvu priču u tekućem serijalu James Bond koga izdaje Dynamite Entertainment. U normalnim uslovima ne bih se preterano bavio licenciranim stripovima – a James Bond stripove nekako ni kao dijete nisam voleo i uvek su mi delovali kao jeftinija verzija Modesty Blaise – naročito što je ovde u pitanju nimalo prikriveni kros-marketing napor sa započinjanjem serijala prošlog Novembra kako bi se koincidiralo sa bioskopskom premijerom Spectre. No, kako je za scenaristu odabran Warren Ellis, čovek kadar da mnoge neprivlačne predloge učini privlačnim, ušao sam u rizik. I izašao iz njega zadovoljan.

 

Ellis je čovek ionako mnogo bliži akcionom špijunskom trileru nego superheroizmu, plus je Englez koji uživa da engleštinu prominentno zastupa u svojim stripovima. Kad se na to doda da je strip značajno manje riskantna avantura za investitore i da mu se garantuje viši nivo autorske slobode od onoga što se daje na raspolaganje filmadžijama, jasno je da je stripovski James Bond u svojoj najnovijoj inkarnaciji morao da ispadne znatno ubedljiviji od svog bioskopskog parnjaka.

 

Tamo gde je Spectre bio mlitav, dosadnjikav film koga već posle nekoliko meseci jedva uspevam da se prisetim, Ellisov (i Mastersov) VARGR, kako se zove prva priča od šest epizoda je u principu klasičan špijunski-sleš-akcioni meni ali sa interesantnijim i logičnijim pripovedanjem i tempom izlaganja, kao i sa mnogo oštrijim, duhovitijim ali i opasnijim tonom. Dok se za sam zaplet i priču koja se iz njega razvije ne može reći da će ih čitaoci pamtiti u decenijama koje dolaze, Ellis i crtač Jason Masters sa dosta ubedljivosti plasiraju likove, pozitivne i negativne, kao i atmosferu koja je iznenađujuće mračna i opresivna.

 

Ovaj James Bond ne bavi se pitanjem je li njegov glavni junak psihopata jer su gotovo svi likovi koji se pojavljuju sasvim svesni da igra u kojoj učestvuju nije za normalan svet. Tajni ratovi obaveštajnih službi i organizovanog kriminala su krvava, časti skoro sasvim lišena rabota u kojoj je nekakav dobitak za civile i opštu javnost gotovo apstraktna vrednost o kojoj novine i neće pisati na kraju balade. Ellis pogađa interesantnu zlatnu sredinu između sa jedne strane realizma koji primetno odudara od inspektorgadžetskih tropa u koje je filmski serijal uleteo još sa Rogerom Mooreom i mada je na trenutak, sa Casino Royale delovalo da će im se oduprti, ostao doboko zaglavljen u njima do danas, i sa druge strane nužne eskapističke komponente koja dopušta da prihvatimo ideju o poslu tajnog agenta koji podrazumeva stalne obračune vatrenim oružjem, dosta konzumacije alkohola i pokoji snošaj.

 

No, tu Ellis i Masters vešto idu na zaoštravanje diskursa pa je zaplet prost, fokusiran na trgovinu narkoticima, prljav i daleko od operetske ekstravagancije filmskog Bonda, a akcija zapravo naglašeno visceralna, mnogo više nego i u Casino Royale, sa Bondom koji ubija i sakati nadmoćnom silom bez ikakve primisli o milosti i due-processu koji bi nekakav ipak nominalni zaštitnik poretka trebalo da ima na umu. S druge strane, erotska komponenta stripa je spretno izvađena iz svoje uobičajene eksploatacijske funkcije i služi kao interesantan komentar na bondovsku tradiciju.

 

Ellis ovo piše i sa dobrom dozom ciničnog humora koja pristaje Jamesu Bondu – i svakako  još više njegovom Jamesu Bondu – ali i sa dozom sumornog pesimizma koji preovlađuje nad avanturističkim žarom. Ovde su žrtve ozbiljne, posao krvav i zamoran a i naši na kraju pobeđuju izlazeći na drugi kraj sa ozbiljnim traumama. Ukratko – onom što je Mendes želeo da dobije sa Skyfall i Spectre, Ellis i Masters su prišli mnogo bliže.

 

Druga priča, Eidolon je počela prošlog meseca a nakon njenog završetka Ellisa na scenarističkim dužnostima zamenjuje Andy Diggle (dok će urednog ali krutog Mastersa na crtežu zameniti Italijan Luca Casalanguida). Kao što je već tradicija, Ellis serijal započinje moćnim i ubedljivim iskazom i predaje ga drugima u ruke pre nego što se zasiti ili zamori. Ne znam hoće li Diggleov nastavak biti jednak Ellisovom predlošku, ali za sada ovo toplo preporučujem ljubiteljima Bonda. Mislim da će biti prijatno iznenađeni.

 

Gore sam pomenuo Ricka Remendera a pre neki dan sam pročitao i njegov petodelni miniserijal Devolution, rađen u tandemu sa crtačem Jonathanom Way$hakom. Remender koji je napustio veoma uspešan rad za Marvel (imao je svoj Avengers serijal i bio scenarista Kapetana Amerike pre nego što se edžektovao) da bi se bavio sopstvenim autorskim stripovima je poslednjih par godina ekstremno prolifičan, radeći nekoliko sasvim različitih serijala za Image (Tokyo Ghost, Low, Deadly Class i dakako Black Science), ali je negde našao vremena i za izlet do Dynamitea i još jedan postapokaliptični naučnofantastični strip sa puno akcije ali i sa ambicijom da progovori koju i na neke dublje, recimo sociološke i antropološke teme.

 

Devolution je pristojan strip ali još jedan od onih koje čovek – ili makar ja, dakle, sredovečni muškarac sa izraženim simptomima demencije prekoks – pročita bez mnogo napora a onda sa još manje napora gotovo sasvim zaboravi. Delom je problem sigurno u meni ali delom, moram da primetim, problem mora da je i u Remenderu koji – dokazano je to mnogo puta – može više i bolje od ovoga. Devolution je jedan solidan omaž Heavy Metal klasicima i može se nazvati cerebralnijim pastišem stripova koje je pre četrdesetak godina radio Richard Corben za ovu publikaciju, ali niti pastiš po intenzitetu i energiji može da se uporedi sa Corbenovim originalima niti je njegova cerebralna komponenta toliko pametna pa da to nije važno.

 

No, nije da Devolution nema dobrih strana, dalekobilo, ovo je u suštini zabavan strip sa veoma dinamičnim crtežom i maštovitim dizajnom sveta u kome se radnja odvija. Takođe, sam Remender se u njemu bavi nekim temama koje je već na drugim mestima načinjao i koje su zanimljive pa imamo koktel sociopolitičkih opservacija i minijaturnih socioloških studija postapokaliptičng društva u kome caruju preživeli rednekovi devoluirani na nivo plemenskih vođa što žene drže u haremima a nepoćudne saplemenike kažnjavaju kastracijama.

 

Sama „devolucija“ iz naslova je ambiciozan, možda i preambiciozan koncept bukvalno preokrenute biološke evolucije živih bića na Zemlji. Remender je sigurno svestan da evolucija, pa makar i stripovska, makar i obrnuta, ne funkcioniše ovako – da oslobađanje određenog biološkog agensa u atmosferu postojeće jedinke vraća na neke niže stupnjeve telesnog i intelektualnog razvoja – ali to je premisa sa kojom se kreće. Pokušavajući da iz ljudskog mentaliteta izbace religijska osećanja – za koja se, kao, utvrdilo da dovode do ratova – naučnici se preigraju i čitavu planetu vrate nekoliko evolutivnih stupnjeva unatrag tako da sada zaglupeli ostaci čovečanstva koji jedu jedne druge i dalje koristeći automatsko oružje i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem dele ekosistem sa džinovskim insektima i razularenom vegetacijom. U takvom svetu glavna junakinja, dete slavnih naučnika na koju devolucija nije uticala, očajnički pokušava da kompletira potragu za možda-stvarnim-a-možda-i-ne lekom koji ima potencijal da stvari još jednom preokrene, planetu vrati u prethodno stanje i spase šta se spasti može od urušene civilizacije. Na putu joj stoje horde podivljalih homo-sapiensa sletelih par stepenika niže na evolutivnoj lestvici, ali i orijaških arahnida i insekata.

 

Remender ovde kombinuje mnoge eksploatacijske trope i strip je zabavan zato što se dobar deo može opisati kao solidno ukrštanje Sveta Mutanata Richarda Corbena i, recimo, britanske Axe Avenella i Romera. No, neugodnost ovog srastanja pomalja se kada Remender pokuša da se iskobelja iz eksploatacijske jame i prikaže nam se kao osvešćeno biće čiji protagonisti moraju da kažu i neku pametnu da bi čitalac video da golotinja i nasilje nisu sami sebi svrha.

 

Ovo je sasvim plemenita intencija, naravno, ali Remender je ne realizuje udobno – Corbenovi i Romerovi stripovi su bili intenzivno erotizovani jer je to u vreme kada su nastajali bilo subverzivno i ojačavalo likove – ženske i muške – koji su ih nosili, baš kao što je i nasilje u njima bilo grčevit i nesuptilan ali snažan komentar na kulturu u kojoj su nastajali (kraj posleratne inicijative za državu blagostanja i ulazak u eru neoliberalizma). Remenderov glavni lik je zaboravljiv i nedovoljno „prisutan“ u sopstvenoj priči. Njegova Raja nema u sebi neku distinktnu karakternu osobinu koja bi je čitaocu približila na distancu veću od sad već udobnog savremenog klišea „jake žene“ u akcionom kontekstu. Ona puca i jaše dobro kao/ i bolje od muškaraca, ima plemenitu dužnost da spase svet i ne mnogo više od toga i ne nosi u sebi dah inspiracije koji bi ukazao čime je to ona zapravo posebna pa da bude noseći element ove priče. Remender je imao neke uistinu memorabilne glavne likove u prošlosti – pogotovo u svom brejkaut serijalu Fear Agent čiji je protagonista bio punokrvno ljudsko biće sa gomilom mana i autentičnih vrlina, a koga su neki od junaka u Black Science časni ehoi – ali Raja je samo njihov thumbnail, junakinja koje je to jer nam je to scenarista rekao a ne jer nas je u to ubedio.

 

Isto tako, zaključak ove priče je interesantan i – sva pseudonauka na stranu – narativno zadovoljavajući ali je primetno da čim se mrdne iz domena akcije ovaj strip postaje manje ubedljiv, nesigurniji i njegovim se rešenjima manje veruje.

 

Onda je i dobro da akcije ima mnogo i da je Jon Way$hak pravi čovek da je crta. Nema kod njega, doduše, Corbenove hipertrofirane plastičnosti ljudskih tela ili Romerove senuzalnosti ali se to nadoknađuje izuzetno naglašenom dinamikom pokreta, ekspresivnošću likova koja govori više od Remenderovih ponekad previše klišeiziranih dijaloga, nadahnutim pejsažima devolirale Zemlje kojom caruju nasilje i životinje iz horor filmova. Nešto zagasitija kolorna paleta možda malčice umiruje razuzdani crtež, ali ovo je svejedno strip koji se sa uživanjem čita najviše u trenucima akcije i krvoprolića. Oprezna preporuka.

 

 

Pročitani stripovi: 17. Novembar 2015.

Čitao sam malo superheroja, naravno. Pročitao sam do kraja Waidov/ Samneejev poslednji Daredevil serijal, dakle, DD V4 koji se završio u Septembru i posle svega još jednom znalački klimnuo glavom potvrđujući samom sebi da je ovo bio jedan od najboljih superherojskih stripova koji su za bilo kog izdavača izlazili poslednjih godina. Waid je zapravo još 2011. godine pokazao da će biti sasvim na nivou najboljih momenata ovog dugovečnog serijala i nemam nikakve probleme da kažem kako ću u budućnosti njegove četiri godine na serijalu pominjati u istom dahu sa onime što su radili Miller, Bendis i Brubaker. Ovo mi je i još jednom potvrdilo staru (i uvek iznova iznenađujuću) istinu da je Daredevil Marvelov serijal sa najkonzistentnije dobrim kvalitetom od svih koje imaju. Istina je da imam omiljenijih Marvelovih radova (Weinov i Conwayjev Spider-man, Davidov X-Factor, Claremontov Uncanny X-Men i New Mutants, Morrisonov New X-Men, Ennisov Punisher itd. itd.) ali kada se sve sabere i oduzme, Daredevil je strip koga najviše imam na papiru. Cifre ne lažu.

Elem, Waid je scenarista koji ume da uradi izvanredan superherojski strip kada se kockice slože, bez obzira da li radi u etabliranim korporacijskim univerzumima (JLA, Captain America…) ili u sopstvenm stripovima (meni omiljeni Irredeemable/ Incorrruptible za Boom!) ali to ne znači da će svaki njegov superherojski strip biti izvanredan. Recimo, iako je meni Spajdermen najomiljeniji superheroj ikada, a Waida volim, Waidovi recentni(ji) radovi u okviru Amazing Spider-man su mi bili tek solidni. No, sa Daredevilom je Waid ne samo demonstrirao dubinsko razumevanje lika (i empatiju prema njemu, što je takođe važno jer, primera radi, Miller za Daredevila nije imao empatije) već i razumevanje na koji način će ostaviti sopstveni pečat na serijalu, demonstrirajući usput da se jako dobro provodi dok ga piše. Drugim rečima, Daredevil je JAKO dugo bio jako mračan strip, pogotovo tokom svojih vrhunaca (Miller, Bendis, Brubaker, pa onda i Diggle) i često se zaboravljalo da su originalne Leejeve i Thomasove epizode imale i notabilne optimistične tonove (Joe Kelly je ovo prepoznao i to se videlo za njegova vakta). Waid je već sa prvom epizodom, 2011. godine, pokazao da ga ne interesuje depresija i nihilizam koji su bili prevalentni kod velikih prethodnika i njegov Daredevil je odlično izbalansirao tragediju (koja se ne može izbeći kod ovog serijala) sa ne samo optimizmom, već i hedonizmom glavnog lika, a koji su opet i element njegove manično-depresivne ličnosti, pa sve to povezano sa njegovim nikada umrlim katolicizmom. Poslednji serijal, koga je nacrtao Chris Samnee ovo je sve izmešao sa pričom koja je – u vitkih dvadesetak epizoda – imala taman toliko prostora da se čita kao jedan veliki zaplet, razrada i rasplet u kome je Waid imao mogućnosti da istraži sve elemente lika koji ga zanimaju, pronađe spone sa nekim od njegovih najstarijih neprijatelja (The Owl, pre svega), radikalno promeni status kvo nekoliko likova, izbegne „obavezne“ veze sa tekućim događajima (Secret Wars pre svega) i ostane veran ideji da je Daredevil strip sa odraslim likovima (što ne znači uvek da su oni i zreli – Matt Murdock je ovde sklon sujetnoj samozaljubljenosti koja ga navodi da pravi greške) i da im se zbog toga može uraditi svašta, da je takođe i realističan, dakle, da uprkos svoj suludoj superherojštini ima dovoljno reality-check elemenata da ga čitamo i kao ljudsku dramu o prijateljstvu, strasti i ljubavi, a da u sve to uspe da umeša i svoje ideje o tome kuda Daredevil može da ode i šta sve sme da mu se desi. Takođe, zahvaljujući vedrom, swashbuckling tonu stripa (koji i dalje ne znači da tragedija nema), jedna duga tradicija, u kojoj se decenijama istrajavalo, ovde je pažljivo prekinuta i konačno imamo ženski lik sa imenom, prezimenom i ličnošću, koji se se zavoleti sa Metom Mrdokom, a da to ne znači i instant-smrtnu presudu. Samneejev crtež i kolor Matta Wilsona su Waidovu optimističnu ali i dalje tragičnu viziju poduprli na najbolji moguć način i ovo je jedan od onih superherojskih serijala koji se mogu preporučiti za čitanje i ljudima koji bi želeli da uđu u superherojštinu ali ih plaše neozbiljnost materijala i nužda poznavanja decenijskog kontinuiteta.

Takođe sam i disciplinovano čitao Supermena.  :lol: :lol: :lol: Znam da to zvuči sasvim nezanimljivo, ali, zapravo, DC se otkada je ributovan ceo univerzum, dosta potrudio da im centralni lik dobije kvalitetne autore. Ovo bez sumnje ima veze i sa tim da se Supermenovo filmsko bitisanje pretvorilo u mnogo više od pitanja da li publika želi da ozbiljno shvati muškarca sa gaćama preko pantalona koji nosi božanske prerogative. No, koji god da je razlog, Superman i Action Comics su u poslednjih nekoliko godina imali više pogodaka nego primašaja, koristeći kombinaciju proverenih veterana i novijih autora. Naravno, Morrisonov inicijalni rad na Action Comics je jedan od hajlajta. Doduše, zahtevan je, sećam se da sam svojevremeno u DJMS-u pisao kako je Morrison i ovde otišao previše u konceptualizaciju a premalo u pisanje čitkog narativa, međutim, na ponovljeno čitanje, Morrison je svojih godinu dana sa Supermenom iskoristio valjano, temeljito preispitao neke od elemenata lika i uveo nekoliko sebi svojstvenih ideja u ovaj deo DC univerzuma, a koje će tiho, iz pozadine, obeležiti sledećih pola decenije ili deceniju stripova o Supermenu.

Razume se, doći na serijal posle Granta Morrisona nije lako, pa se Action Comics dalje šetao od scenariste do scenariste. Andi Diggle se zadržao vrlo kratko, očigledno i sam nezadovoljan ovim poslom, pa je strip posle njega preuzeo veteran Scott Lobdell čiji je rad meni pristojno legao. Činjenica da se posle toliko decenija i dalje može pisati prihvatljivo uverljiv strip o prvom pravom superheroju je prilično fascinantna i donekle opravdava ideju o ributovanju celog univerzuma i podmlađivanju lik(ov)a. Lobdellov rad je pritom delovao kao radikalniji zahvat od onoga što je John Byrne radio osamdesetih zahvaljujući tome što se odvijao u univerzumu koji zbilja kreće od nule i menja neke temeljne postavke koje su važile dekadama. Za Lobdellova vakta desio se i krosover Doomed koji je, s obzirom koliko ja mrzim DOGAĐAJE razbijene na nekoliko nezavisnih serijala bio prilično podnošljiv. No, otkada Action Comics piše Greg Pak rekao bih da smo dobili novi klasik. Pak je meni scenarista čiji su mi neki stripovi tek čitljivi do solidni (uključujući aktuelni Superman/ Batman serijal i dobar deo Hulka) dok se u neke kunem (Incredible Hecules, nešto X-Men koje je radio) a Action Comics koji radi sa Aaronom Kuderom je bliži tom kultnom statusu. Pomaže, svakako to što je Supermen ovde dramatično oslabljen (DALEKO više od onoga što je doživeo kod Byrnea) i Pak se ovde zapravo odlično nadovezuje na Morrisonov početak serijala istražujući ideju o mladom superheroju kome je važniji detalj srce u junaka nego pesnica kojom može da sruši zgradu. Važna razlika je dakako to što je Morrisonova ambiciozna metafizika zamenjena sociopolitičkom komponentom koju je i Morrison imao ali je ovde znatno naglašenija. Uz Kuderov neodoljivo šarmantni vizuelni redizajn ikoničkog heroja i zaplete koji su sada mnogo bliži „običnom“ čoveku od (polu)kosmičkih avantura iz Lobdellovog perioda, Action Comics je veoma dobar serijal koga iz meseca u mesec čitam sa radošću.

S druge strane, „glavni“ magazin o velikom plavom heroju, Superman je od početka delovao kao, meni, neodoljiva ponuda. Dok je Morrisonov Action Comics bio nameran da redefiniše osnove lika i događao se pet godina u prošlosti, Superman je započet kao potpuno klasičan strip o Supermenu, onaj u kome imamo odraslog Klarka Kenta, u kome svemirska čudovišta od kojih treba odbraniti svet imaju isti screen time kao i uzbudljiva događanja u redakciji i dramatični novinarski scoopovi. Pogotovo je bilo neodoljivo što je prvi scenarista bio veteran George Perez u čijem se radu nije dalo primetiti skoro nikakvih arhaizama kakve često srećemo kada neki od scenarista iz sedamdesetih dobije da radi nove stripove, a dalo se primetit koliko Perez uspeva da teksta, radnje, karakterizacije i akcije spakuje u standardnu svesku tako da ništa ne deluje natrpano a da uvek imamo utisak da smo čitali punokrvnu avanturu. Perez je odlično balansirao civilni i superherojski život glavnog junaka a kako u New 52 univerzumu Lois Lane i Clark Kent nisu par, melodramski elementi priče su imali interesantne postavke i preokrete. Lobdellov rad koji je usledio je bio solidan, no mene je najviše interesovalo kako će Superman izgledati kada ga bude pisao Geoff Johns a crtao John Romita Junior. Ovaj šampionski dvojac je na kraju isporučio samo jednu priču, fokusiranu pre svega na „kosmičkije“ elemente supermenovskog mitosa i mada je bio čistiji i fokusiraniji od H’El on Earth/ Krypton returns krosovera, nisam na kraju bio patosiran ni Johnsovim pisanjem (pogotovo što je centralni element zapleta naprosto previše eksploatativan da bi se shvatio ozbiljno) ni Romitinim crtežom koji poslednjih godina osciluje između apsolutne izvanrednosti (jedan od kadrova stripa trenutno imam na desktopu) i skoro pa žvrljanja. No, makar je aktuelni status kvo dobrim delom potekao iz Johnsovog rada, pa novi, oslabljeni Supermen koga piše Gene Luen Yang prilično solidno koristi premisu o superheroju sa daleko umanjenim moćima i prikazuje nam Supermena koji mora da se oslanja na svoj intelekt više nego na mišiće, a to prija.

Takođe sam iskoristio izlazak kolekcije The Multiversity da pročitam najnoviji ekscentrični superherojski opus velikog Granta Morrisona. Multiversity mi je već nekoliko meseci na tabletu i u planu za čitanje ali kombinacija izlaska kolekcije (dakle, neću morati da razmišljam kojim se redosledom čitaju epizode!) i odlaska na put je značila da je pravi trenutak kucnuo.

Sa Morrisonovim recentnim superherojskim radovima, prvi ću to reći, nikada čovek unapred ne zna na čemu je. Šanse su gotovo podjednake da će čitati izvanredno pametnu superherojsku storiju koja mnoge elemente mitosa osvežava i pokazuje iz novog ugla (New X-Men, JLA, Batman RIP, gorepomenuti Action Comics) ali i da će čitati nakrivo nasađenu metafikcionalnu građevinu koja je možda trebalo da se pojavi u vidu eseja pre nego u vidu grafičko-proznog dela. Delovi Batman Inc. su bili takvi, ali ovde, dakako, prevashodno mislim na Final Crisis koji sam u vreme kada sam o njemu pisao za UPPS gotovo pa prezirao. Morrisonova namera o tome da prodiskutuje prirodu modernog superherojskog stripa, jukstapozicioniranu u odnosu na ikoničke radove Jacka Kirbyja, njegova ambicija da izvrši svojevrsni kreativni patricid i egzorcira duhove Alana Moorea i Franka Millera – čiji su radovi, dakako, utrli put i njegovom ulasku u američki strip – i vrati superherojskom stripu izvornu začudnost, sve to jeste bilo vidljivo u Final Crisis, ali je sam narativ naprosto jecao i ugibao se pod pritiskom metafikcijskog tereta, a prosečan čitalac se osećao potpuno izgubljen suočen sa poplavom referenci koje naprosto nije umeo da pozicionira u bogatoj istoriji DC-ja. Izjava da sada piše za ljude koji stripove čitaju uz google i diskutuju o njima u komentarima po blogovima kao da je i profetski ukazala kako će Final Crisis na kraju dana biti primljen sa entuzijazmom ali ispraćen sa apatijom i mada ćemo jednog dana videti koliko je za sve bio kriv sam Morrison a koliko urednici, mislim da danas nema mnogo ljudi ili žena koji ne bi sa određenom zebnjom reagovali na pretpostavku da je Multiversity neka vrsta „nastavka“ Final Crisis.

No, gde je zebnja, tu je i nada, naravno, a Multiversity nije toliko nastavak Final Crisis (jer, uzevši u obzir završetak tog DOGAĐAJA, sve što se dalje dešavalo u DCjevom univerzumu je nastavak) koliko produžetak Final Crisis drugim sredstvima. Zapravo, Multiversity se sa jedne strane može gledati i kao kolekcija izolovanih priča u različitim univerzumima koje labavo i nebitno povezuje jedan premošćavajući narativ, ili kao gigantska epizoda u stalno evoluirajućem Morrisonovom narativu o DC-ju, bogatstvu njegovih svetova i univerzuma, konceptu multiverzuma i slobode koju daje postojanje mnogo verzija istog meta-lika, epizoda koja nikako nije poslednja. Final Crisis naravno nije bio „final“ a Multiversity, ako se tržišne okolnosti dovoljno dobro postave, dobiće i svoj nastavak u Multiversity Too.

No, ono što je s druge strane prepoznatljivo je da zapravo nije toliko bitno da li će nastavka biti. Morrison završava Multiversity svojevrsnim klifhengerom, ali ovo je strip sa toliko naglašenom metanarativnom komponentom da se čitalac oseća kao podvojena ličnost: s jedne strane zna da bi ga interesovalo da sazna šta je bilo dalje, ali sa druge, svestan je da je samo postojanje klifhengera – pogotovo ovako siledžijski izvedenog – Morrisonovo poigravanje sa tropima i našim očekivanjima i da, ako nastavka i bude, to nikako ne znači da ćemo zaista videti šta je bilo dalje.

Ovo se uklapa i uz samu strukturu DOGAĐAJA/ serijala. Multiversity, (donekle po uzoru na vrlo solidni Morrisonov Seven Soldiers) ima prvu i poslednju epizodu (crtao Ivan Reis) koje pokazuju borbu multiverzalne kolekcije superheroja protiv pretnje koja stiže od izvan multiverzuma i, čak i da ne pročitate ni jednu epizodu između, imaćete sve potrebne podatke da kažete da ste ovaj strip „razumeli“ ili makar ispratili. No, sedam epizoda između su zatim priče koje mogu biti čitane skoro bilo kojim redosledom, a koje pokazuju pojedinačne univerzume sa sopstvenim specifičnostima i koje imau tek skoro pa fakultativne veze sa glavnim narativom. Morrison je stari postmodernista i njega ovde očigledno više zanimaju fragmenti nego veliki narativ, mada se s druge strane ne može reći da se nije uložio u kreiranje veziva između svih tih fragmenata. Glavna „meta“ komponenta ovog DOGAĐAJA je ideja o stripu kao medijumu komunikacije koji ne samo da nadilazi puku zabavu (u jednom momentu narator se obraća direktno čitaocu i staloženo objašnjava da to što je on puki konstrukt mastila i boje ne znači da mi njegov glas ne čujemo u glavi dok nam govori) već koji i bukvalno nosi u sebi univerzume koji su stvarni onoliko kao i druga stvarnost o kojoj možemo da razmišljamo, pa su ovde stripovi jedog univerzuma zapravo dokumentarni prikazi stvarnosti drugog univerzuma itd. Ovo je još lepša ideja kada se vidi kakve sve univerzume Morrison ovde zamišlja i u njima se igra – Charlton Comics univerzum koji je parodija na, naravno, Watchmen, pa Major Comics univerzum koji parodira Marvel, palpoidan univerzum gde Dr. Fate i Anthro imaju mnog značajniju ulogu od Supermena i Betmena, univerzum blaziranih potomaka superheroja koji su toliko dobro iskorenili zločin na Zemlji da njihova deca provode vreme LARPujući bitke iz slavne istorije svojih roditelja… Morrisonu se nikada nije moglo zameriti da nema ideja i mada je Multiversity naravno shizofreno pripovedan, sa mnogo glasova koji se bore za pažnju čitaoca u isto vreme (između ostalog, neki od titlova su i parodija na komentare čitalaca u kojima se čuje kako je Morrison opet „weird for weirdness’ sake“ i „zašto za promenu ne urade staromodan avanturistički strip?“), nekoliko centralnih ideja su dovoljno jake da se probiju do konzumenta, da ga malko i protresu (pogotovo kada sam strip upozorava da daljim čitanjem rizikujete da upadnete u klopku) i nateraju da počne da meditira o fikcionalnim realnostima i arhetipskim likovima koji ih naseljavaju.

Možda sam se ja i toliko navikao na Morrisona da mi ne smeta apsolutna oversaturacija gomilama i gomilama likova u masovnim scenama koje gube epsku dimenziju i pretvaraju se u salatu kostima i boja, jer ovo sam već navikao da očekujem, ne smeta mi sudar tonova u kome ultra-gritty Betmen iz postapokaliptične radijacijom okupane budućnosti ćaska sa chiby Betmenom, dok se Kapetan Marvel bori rame uz rame sa Captain Carrotom. Morrison je ove stvari nekada svakako radio elegantnije i manje bučno i Multiversity samo podseća na najsvetljije trenutke Flex Mentallo, ali ovo je daleko prijatniji strip za čitanje od Final Crisis (koga sam, kunem se, ponovo pokušao da čitam pre nekoliko meseci i bio zapanjen koliko me iritira), njegova „meta“ dimenzija je razigranija, slobodnija, ton razbarušeniji pa je time i Morrisonovština, čini mi se, bolje kanalisana. Naravno, ne smeta ni što su crtači svi odreda vrhunski, od Reisovog uobičajeno epskog zahvata, pa preko Chrisa Sprousea i Franka Quietlyja do Camerona Stewarta, Morrison izvodi pred čitaoca reprezentaciju najboljih superherojskih crtača srednje generacije i ovo je u vizuelnom smislu baš onako jako kako bi se očekivalo od stripa ovog kalibra.

E, sad, što je glavni negativac „zlo jaje sa krilima šišmiša“ to je već druga stvar  :lol:

Od nesuperherojskog sadržaja, sa zadovoljstvom sam iščitao prvu priču u nečemu za šta se nadam da će biti zaokružen serijal pod imenom Injection.

Warren Ellis je jedan od meni najdražih scenarista u američkom stripu pogotovo jer ume da svoju napadnu englesku ličnost efikasno plasira u prekomorske radove tako da to deluje istovremeno i nadmeno i šarmantno (nešto slično, mada na svoj način, radi Si Spurrier) ali i zato što je u pitanju autor veoma zainteresovan za naučnu fantastiku u onom klasičnom smislu, koji i kada piše „prave“ superherojske stripove to radi iz sopstvenog ugla, baveći se i metafikcionalnim elementima na osoben način. Planetary je verovatno jedan od najboljih primera kako Ellis, čovek koji po sopstenom priznanju prilično prezire superheroje a stalno im se ponovo vraća, može da ima smislen dijalog sa superherojskim nasleđem, pozicionira ga nsuprot drugim žanrovima i istraži potencijale drugačijih evolucija koje su mogle biti, kako u popularnoj kulturi tako i u stvarnom životu.

Ovo pominjem jer Injection ima vidne elemente prethodnih Ellisovih stripova, pre svega Planetary i Global Frequency (dok mu je Trees, drugi serijal koji trenutno radi za Image, drugačiji i prilično svež po tonu i zapletu) utoliko što imamo na meniju jednu smešu hi-tech trilera, naučne fantastike i prstohvat proto-superherojštine i što bi prvi utisak o stripu mogao da bude i „hm, pa ovo sam manje-više već čitao“ ako ste dobro upućeni u Ellisov opus. No, ovo je JAKO dobro urađeno. Tim koji radi ovaj strip (uz Ellisa tu su crtač Declan Shalvey i kolorista Jordie Bellaire) okupljen je za kratki rad na Marvelovom Moon Knightu (koga sam negde na ovom topiku već hvalio) pa nastavio da radi Injection i ovde, u produkcionom i zanatskom smislu pričamo o vrhunskom radu. Injection je pripovest koja se razvija na sve strane odjednom i čitalac je veoma sigurnom rukom vođen od potpunog neznanja o svetu i protagonistima  prema sve začudnijim i dramatičnijim saznanjima. Utoliko, to što Ellis koristi neke motive koje je već koristio se može oprostiti jer je njegovo pripovedanje ovde izbrušeno do brilijantskog sjaja i mada su ideje koje na kraju čujete nešto što ste možda već čuli, put kojim se stiže do njihovog artikulisanja je esktremno elegantan. Ellis ovde kombinuje omiljene koncepte: futurizam kao ne puko spekulisanje već aktivno oblikovanje budućnosti, sastavljanje tima vrhunskih operativaca koji su svi podjednako intelektualci, ekscentrici i cinici, poigravanje sa konceptom fiktivnih realnosti koje se mogu, korišćenjem tehnologije (i/ ili magije) postvariti u dovoljnoj meri da se mogu istraživati kao bilo koja druga nepoznata teritorija… I ti koncepti se lepo uklapaju da Injectionu daju krvi i mesa dovoljno da vas vuče napred čak i ako ste čitali Planetary, Global Frequency, (nikad završeni) Doktor Sleepless itd. Ako niste, mislim da će vam Injection biti još impresivniji. Pet epizoda zaokružuje prvu priču i mogu se nabaviti i kao kolekcija a šesta kojom se započinje nova priča se najavljuje za Januar.

Da ostanemo i dalje u Image Comicsu, reći ću i da mi se prva priča u serijalu Bitch Planet prilično dopala mada imam i neke ozbiljne zamerke.

Zamerke ne idu na ime sadržaja, ideološkog i političkog, koji karakteriše ovaj strip, već najpre na odsustvo zaokruženosti narativa koju bi čovek očekivao od prvih pet epizoda koje se zvanično prodaju kao „volume 1“ ovog serijala. No, idemo redom.

Bitch Planet je, već i samim naslovom, očigledno strip čija je ambicija u startu bila da provocira i uznemirava duhove. Kelly Sue DeConnick, srećom, nije klinka koja bi samo da šutne osinje gnezdo ne bi li videla šta će dalje da bude, pa su provokacije u ovom serijalu deo jednog dobro urađenog world buildinga i solidno vođene priče. Naravno, iako se naslov Bitch Planet može učiniti i kao polušaljivo igranje na prvu loptu, ovo je zapravo strip koji vrlo ozbiljno pokušava da bude diskusija o savremenom feminizmu, identitetima, odnosima moći u društvu i onome na čemu se oni temelje. Na prvi pogled, naravno, koncept u kome naučnofantastično društvo bliske budućnosti ima planetu-zatvor za žene koje su antisocijalnim ponašanjem zaradile robiju deluje kao ili parodija ili bestidna eksploatacija, ali DeConnickova uspeva da ovu naizgled nebuloznu premisu provuče sa velikom elegancijom. Antiutopija društva koju ovaj strip predstavlja ubedljiva je već utoliko što se planetarni zatvor za žene predstavlja dovoljno naturalistički, bez prikazivanja negativaca kao predimenzioniranih čudovišta sa suludo zlim agendama. Feministički potkovana, scenaristkinja vrlo dosledno ekstrapolira određene elemente današnjih društava zapadne hemisfere i kreira jednu ubedljivi negativnu utopiju u kojoj su žene de fakto podređena kasta, držane u mekom ropstvu kombinacijom potrošačkih navika, viralnih medija i stalnih propitivanja svog telesnog izgleda i rodnog identiteta. DeConnickova, dakle, kreira svet u kome su žene tretirane kao manjina iako su polovina stanovništva i prikazuje sve odlike društva u kome se podrazumeva da lider treba da bude sredovečno beli muškarac. Što je zaista samo za dlaku udaljeno od našeg sveta, a to je odlika uspešne naučne fantastike – promeniti samo detaljčiće i posmatrati ogromne posledice ovih promena.

Bitch Planet solidno funkcioniše kao prison-movie u stripu, sa svim posebnostima koje podrazumeva all-girl postava i mada zapravo likova/ likuša ima mnogo i nema vremena da se posvetimo svima u ovih pet epizoda, Kelly Sue ima sigurnu ruku kada se bavi karakterizacijom, zna kada treba da posreduje priču kroz dijaloge, kada da pusti slike da pričaju same za sebe i, najvažnije, zna kako da se bavi politilčkim temama a da to deluje organski a ne pamfletski, što je odlika kvalitetnih žanrovskih dela. Ovde su pitanja i rodnog i rasnog i klasnog identiteta jasno i dobro obrađena u prvom planu a da čitalac nikada nema utisak da mu se popuje ili objašnjava kao detetu (za to, ako baš treba, mogu da posluže eseji koji stižu uz svaku epizodu, pisani od strane raznih feminističkih autorki sa različitih strana rasnog, političkog i socijalnog spektra).

Valentine De Landro doprinosi dojmu time što je njegov crtež sigurno utemeljen u glamuru i eksploataciji sedamdesetih godina prošlog veka, sa jakim teksturama, ali i jakim volumenom tela u pokretu ili u stazisu. Nago žensko telo kao jedan od najprepoznatljivijih barjaka feminizma iz bilo kog talasa ovde je obilato prisutno u različitim svojim formama i zapreminama, a raspoređivanje akcije po dubini unuta jednog kadra uvek je izvedeno besprekorno i ovaj strip je jako,jako dobro vizuelno pripovedan. Kao, uostalom i tekstualno i utoliko tu imami tu moju najveću zamerku što je „kraj prve priče“ zapravo na potpuno arbitrarnom mestu i kako se i Bitch Planet priklanja sada već uobičajenoj Imageovoj praksi da se između dva voljuma pravi pauza za kolekciju, nervira me što sada moramda čekam sledeću godinu da vidim šta je bilo dalje iako nisam dobio zaokružen narativ ni u prvoj priči. Opet, shvatam zašto je deljenje na zasebne celine pametno – sve veće pauze između epizoda Chew ili Morning Glories su BOLNE, AGONIČNE – ali trebalo bi malo bolje odmeriti gde se pravi pauza.

Bitch Planet je izazvao i solidnu reakciju u ciljnoj populaciji sa tetovažama i haštagovima koji se šire po internetu i, ako imate inklinacije ka feminizmu ili vas makar zanima strip u kome se gole žene vataju pod tušem a posle se peglaju sa stražarima, ovo bi moglo biti štivo za vas.

(I nisam ni jednom pomenuo Matta Fractiona pišući ovo. Uspeh!!!!)

Najslađe sam ostavio za kraj. Već sam negde gore pominjao Briana Wooda, američkog scenaristu specifičnog po tome što je kao vrlo mlad i nepoznat dobio da radi serijal za Vertigo i sa njim postigao pogolem uspeh, a da ne samo nikada ranije nije pisao superherojske stripove, već ih, po svom tvrđenju, nije ni čitao. DMZ je bio, da ne bude zabune, ne-superherojski strip, koji se meni nije mnogo dopao, a Wood ga je onda ispratio vikinškim serijalom Northlanders koji mi se još manje dopao i baš kada sam pomislio da ću dići ruke od njega, on je počeo da piše superherojske stripove i potpuno me iznenadio koliko mu to dobro ide.

Posle nekoliko uspelih X-Men radova, spreman sam da Woodu pružim priliku svaki put kada radi nešto novo pa mi je tako zadovoljstvo da izvestim kakoje njegov novi serijal za Image, Starve, jedan jako doobro urađen projekat.

Zapravo, ovo je toliko sigurno rađen strip da ću biti zapanjen ako saznam da Wood nije uradio i nekakav pič za televizijske producente i da nema agenta koji ovo dok mi pričamo pokušava da proda AMC-u ili HBO-u. Starve je, naprosto, neka vrsta perfect storma ideje, egzekucije, tematske i tonalne harmonije, strip koji savršeno kombinuje ljudsku intimnu dramu sa, takođe ljudskom sklonošću ka spektaklu koja naša društva često ume da odvede na vrlo bizarne civilizacijske pozicije.

Starve je naučnofantastični strip ali po tonu mnogo više podseća na Williama Gibsona ili Ridleyja Scotta sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih nego na klasičan tvrdi SF, njegov mizanscen je na svet, pomeren samo nekoliko godina u budućnost, promenjen, ali samo malo, efektima globalnih klimatskih promena. Ovde nema čak ni disruptivnih tenologija ili radikalnih društvenih inovacija jednog Transmetropolitana, Starve je toliko utemeljen u svetu koji poznajemo da je njegova sociopolitička satira time ubojitija: tek povremeno se, čitajući ga, setimo da neke od stvari koje u njemu vidimo ipak, Alahu hvala, ne postoje u našem svetu. Ali smo i priličnos igurni da će uskoro postojati.

Centralna priča ovog stripa vrti se oko vrhunskog televizijskog kuvara koji je osmislio spekatkularan šou što je svojevremeno probijao sve rekorde gledanosti, ali ga je potom napustio, razočaran i u šoubiznis i u svoju porodicu. No, stvari se menjaju i Gavin Cruikshank je prinuđen da se vrati na televiziju iz svog ugodnog, depresivnog samoizgnanstva u jugoistočnu Azoju. No, televizija više nije onaj uzbudljivi medij kojim se bez mnogo para putuje kroz čitav svet i predele mašte, već gladijatorska areana rijaliti programa u kojoj će morati da uzme učešća i pogazi većinu svojih principa ako želi da sačuva ostatke svetinja koje je nekada imao u životu.

Ovo je veoma sočno pričan strip. Cruikshank je izvanredno portretisan antiheroj čiji cinizam ne može da zakloni strast koja ga vodi i ljubav koja ga tera da rizikuje. Televizija i šou koji se radi prikazani su uz puno ubedljivih detalja, sa likovima koji, iako su bačeni u kavez i naterani da ratuju jedni protiv drugih, zapravo imaju više od jedne dimenzije i potencijala za evoluciju. Wood uspešno izbegava „stripovsku“ karakterizaciju i „stripovsko“ preterivanje u kreiranju saspensa, pa je Starve time još „televizičniji“ i čitaoca privlači svojom realističnošću a zavodi smelim ekstrapolacijama naše današnjice.

Naravno, ogroman deo zasluga ide na Danijela Žeželja koji ovde blista svim svojim tamnim sjajem ali i uspeva da strip ne deluje kao kakva danse macabre pozorišna postavka u kojoj bi demoni izgovarali tekst namenjen ljudima. Ovo je donekle bila zamerka njegovim radovima iz osamdesetih ali ga je pečalbarenje po Americi izbrusilo i sada imamo jednog novog Žeželja na poslu, koji nije izgubio ništa od tame i jakih kontrasta koji su mu od početka zaštitni znak, ali koji ne definišu atmosferu stripa kao uniformno preteću i mračnu već imaju potreban opseg raspoloženja. Naravno, jako dobro urađen kolor Davea Stewarta zaokružuje vizuelnu dimenziju ovog stripa.

I Starve posle pete epizode pravi pauzu, da bi se nastavio u Februaru, ali ovo je strip koji prvom sezonom isporučuje sve što treba. Tople preporuke.