Pročitani stripovi: The Batman Who Laughs, Red Border, Something is Killing the Children

Poslednjih dana sam čitao nominalno žanrovski različite stripove ali po tonu veoma slične. Svi se, naime, lako mogu identifikovati kao horor-radovi bez obzira na to kojem „pravom“ žanru zaista pripadaju. E, sad da li je to refleksija nekog mog psihološkog stanja ili puka slučajnost, utvrdiće, nadamo se barem forenzička analiza kada za nju dođe vreme.

Dugo sam odlagao čitanje šestodelnog (a u stvarnosti sedmodelnog (a zapravo osmodelnog)) miniserijala The Batman Who Laughs scenariste Scotta Snydera i crtača Jocka, no kako se primakao trenutak da sednem i pročitam i ovogodišnji Snyderov događaj, Death Metal, tako je i The Batman Who Laughs upao na agendu. „Ne može da boli“, pomislio sam. „Barem ne toliko da će mi biti potrebna terapija.“

Ispostavlja se da je Jockov crtež takav da sam se, čitajući ovo pred spavanje pre neko veče bukvalno uplašio da ću imati košmare. The Batman Who Laughs (dakle, lik, Betmen koji se Smeje) je originalno vizuelno kreiran od strane Grega Capulla, za potrebe Dark Nights: Metal krosovera, ali Jock (aka Mark Simpson) je onaj britanski crtač koji i „normalne“, svakodnevne prizore crta sa velikim nivoom nelagode i tjeskobe. Njegova prethodna saradnja sa Snyderom, na horor miniserijalu Wytches bila je notabilno jeziva u pogledu atmosfere i, generalno, strave pa je on bio i prirodan izbor za strip u kome se Betmen sreće sa svojom najgorom, najstrašnijom alternativnom verzijom.

Koreni Betmenovog lika prirodno zazivaju stravu i užas – Betmen persona i kostim osmišljeni su da uteruju strah u kosti prekršiocima zakona i izazivaju sujevernu, somatsku reakciju pa iako su originalne priče o ovom heroju bile više kriminalistički intonirane,  baziranje „modernog“ Betmena na gotskim tropima se u širokoj populaciji scenarista i crtača smatra „prirodnim“. Razume se, veliki deo istorije Betmena vezan je za kempi igranu seriju iz šezdesetih godina, ali se reinvencija „mračnog“ Betmena u osamdesetima koju je Frank Miller bazirao na strip-radovima iz sedamdesetih pokazala kao snažan predložak koji i danas rezonira sa autorima. U velikoj meri, čak, može da se kaže da je The Batman Who Laughs jako oslonjen na milerovsko shvatanje Betmena, iako Snyder posle toliko godina pisanja Betmena i drugih stripova vezanih za Betmena bez sumnje ima svoj glas. Miller se, uostalom, nikada nije preterano interesovao za multiverzum (iako je, tehnički, većina njegovog rada na Betmenu otpala na paralelne univerzume, gde je samo Year One kasnije priznat za kanonski rad), dok je Snyder sa DCNU Betmenom imao priliku da radi u alternativnoj istoriji a onda je posle Rebirtha osmislio multi-multiverzum. Iz koga je, notabilno iz mračnog multiverzuma koji je paralelan multiverum našem multiverzumu, The Batman Who Laughs i došao.

Suštinski, miniserijal The Batman Who Laughs je „nepotreban“ rad. Koncept i filozofija lika su već sasvim iscrpeni u samom Dark Nights: Metal i miniserijal ne dodaje ništa presudno našem shvatanju Betmena koji dolazi iz verzije stvarnosti u kojoj su svi naši strahovi postali realnost. Bazirajući lik Betmena-koji-se-Smeje na najvećem Betmenovom strahu – da će ga Joker ne samo pobediti već privući na svoju stranu nihilizma i manije – Snyder je u Dark Nights: Metal već prikazao sudbinski susret dva koncepta, sudar dva arhetipska lika, jednog „originala“ i jednog mračnog derivata, dve filozofije u čijem kontrapunktu čitalac treba da analizira svoje shvatanje dobra i zla i afirmiše nekakav svetonazor na koji je dosadašnje čitanje Betmena uticalo.

The Batman Who Laughs praktično sve ovo ponavlja i dobar je primer filozofije industrije superherojskih stripova u kojima se jedni isti motivi besomučno iznova vraćaju u cirkulaciju da bi se sa često sitnim izmenama u obradi ponovo servirali publici koja će ovo prihvatiti kao dopaminski fiks. Bez obzira na svoju nominalnu zasnovanost na drami koja menja čitav svet (univerzum, multiverzum), superherojski strip je velikim delom popularan baš zato što ponavlja istu, poznatu stvar mnogo puta.

Novina u The Batman Who Laughs je u tome da „naš“ Betmen rano u priči u kojoj Betmen Koji se Smeje pokušava da mu otme Gotam, sarađujući sa Grim Knightom*, biva na prevaru i sam zatrovan Džokerovim toksinom i bori se protiv transformacije u novog Jokera, paralelno sa tim da se bori protiv dve svoje alternativne verzije koje su svaka na svoj način užasno nihilistične.
*Još jedan Betmen iz mračnog multiverzuma, ovog puta varijacija koja je, nakon što je videla kako mu Joe Chill ubija roditelje u zabitom sokaku, dohvatila pištolj zločinca i na mestu mu presudila, a što ga je dalje odvelo putem viđilante osvetništva koje je preraslo u totalitarnu, fašističku maniju kontrole čitavog grada

The Batman Who Laughs je brutalan strip u kome se tragovi Millerovog utemeljujećeg rada, ali i Mooreovog kratkog (ali veoma uticajnog) vremena na Betmenu jako osećaju. Ovo je Betmen sveden gotovo na svoju životinjsku suštinu, neretko i sam uplašen, razgnevljen, Betmen koji nije uspeo baš SVE da isplanira i koji sada mora da improvizuje. Ovde jedva da ima tragova proširene Betmenove „porodice“ koju je u velikoj meri i sam Snyder osmislio (nastavljajući se na Morrisonov rad) i jedini prominentni likovi izvan kruga alternativnih verzija Betmena i Džokera su batler Alfred i policijski komesar Gordon, oba svojevrsne očinske figure koje Betmena humanizuju a koje će u ovom stripu zbog toga biti izložene zastrašujućim mukama i poniženjima.

Naravno, ovo je strip u dobroj meri o sadizmu jer „našeg“ Betmena nije dovoljno pobediti. Potrebno je da on sam na kraju poništi svoju apsurdnu personu koja veruje u pravdu i, mada je zasnovana na strahu, u postojanje ljudske dobrote i sreće. Snyder i Jock protagonistu propuštaju kroz nemilosrdnu šibu, pokazujući ne samo torturu kroz koju će proći drugi ljudi što on ne može da ih zaštiti, već i psihološko urušavanje koje se njemu samom događa dok prolazi kroz grad i u ljudima oko sebe vidi samo ono najgore i namračnije.

Snyder ovde dodaje jedan sebi svojstven element a to je taj gotovo organski, možda simbiotski odnos između Betmena i njegovog grada, Gotama. Još od prvih njegovih radova na Detective Comics, Snyder je vrlo insistirao na istorijatu Gotama (kao gotske, mitologizovane verzije Njujorka) i povezanosti Betmena, Brucea Waynea i njegove porodice sa tim istorijatom. U The Batman Who Laughs napad na grad se čita praktično kao napad na proširenu ličnost, skoro kao napad na prošireno telo Betmena i najveći deo osnovnog trilerskog zapleta se i tiče sprečavanja alternativnih Betmena da grad zatruju koristeći sistem koji je Bruce Wayne u tajnosti razvijao kako bi Gotam zaštitio od pretnji koje bi ga učinile ranjivim i zavisnim. U zgodnoj refleksiji ove ideje, dobijamo bonus epizodu (The Batman Who Laughs: Grim Knight, to je taj osmi, neobavezni deo koji sam pomenuo) u kojoj se vidi kako alternativni Betmen-ubica i fašist u „svom“ Gotamu transformiše grad u praktično mašinu za kažnjavanje i ubijanje prestupnika.

Ovo su simpatični kontrasti a Snyder se vraća liku koga je pisao na početku svoje karijere, sinu komesara Gordona, Jamesu, da mu da zanimljiv epilog i pokaže razliku između psihopate i psihotika. Naravno, finale stripa je, kako se i očekuje, veoma brutalno ali uz trijumf dobra i povratak na status kvo koji smo i priželjkivali. Betmen sada ima koji ožiljak više, nešto na telu a nešto na duši, ali u suštini The Batman Who Laughs je priča koju smo već čuli, samo sada ispričana detaljnije i mučnije.

No, Jockov crtež je ona potrebna dimenzija „opravdanja“ koja ovaj strip ipak čini prihvatljivom ponudom. Još otkada su Grant Morrison i Dave McKean krajem osamdesetih sledeći Millerov prevrat, umesto gotskog Betmena sa Arkham Asylum ponudili dekonstrukciju baziranu na evropskom ekspresionističkom filmu (a iste godine su Augustyn i Mignola uradili i uticajni Gotham by Gaslight), grafička dekonstrukcija Betmena postala je neka vrsta oznake za „prestižne“, često alternativne verzije Betmena. Utoliko, zanimljivo je koliko Jock daleko ide u dekonstrukciji i ekspresionizmu u nečemu što je suštinski vrlo kanonska priča u „glavnom“ univerzumu. Njegov Betmen koji se Smeje uzima Capullov predložak perverznog psihotika kao polaznu osnovu da bi ga do kraja stripa razvio u praktično demonsku pojavu, rušeći u poslednjim epizodama ivice figura, nakrivljujući i tresući kadrove, terajući koloristu Davida Barona da radi prekovremeno kako bi se sve te eksplozije boja koje seku inače tamne, klasično gotske tonove imale potreban intenzitet. Jock je majstor saspensa, varljivo realističkog crteža sa likovima koji izgledaju kao da dolaze iz „normalnog“ detektivskog stripa, samo da bi, kada krenu horor, užas i kasapljenje, stvari eksplodirale u zastrašujućoj ekspresionističkoj brutalnosti. Jock ne samo da uspeva da crta tri različita Betmena i svakom od njih da distinktnu ličnost i karakter (a kao bonus, jedan od njih, se tokom stripa bori protiv svoje transformacije u Džokera) već su tu i alternativne verzije Brucea Waynea, Jima Gordona, tu je i njegov sin James koga je Jock već crtao u Detective Comics i ovde ga samo još uspelije prikazuje kao potištenog, tihog mentalnog bolesnika u kome se krije čudovište. Akcija je, kada je ima, veoma brutalna – ovo je na kraju krajeva velikim delom horor strip u kome psihotični i psihopatski likovi ubijaju ljude na pornografski eksplicitne načine i Jock sve to crta fantastično.

Ali nije ni lako podneti ako ste nežnija duša. Betmen je poslednjih godina dobio zadovoljavajuće sveže čitanje od strane Toma Kinga i Jamesa Tyniona čevtrtog, gde su naglašavane i neke druge strane njegovog karaktera, i mada ne pozivam nužno na povratak šaljivom Betmenu i njegovim ludim izumima, The Batman Who Laughs me je podsetio zašto su konstantni mrak i brutalnost, konstantno vraćanje na formativnu traumu, mrtve roditelje i jedno skučeno čitanje Betmenovog karaktera formula koja sa godinama kao da donosi umanjene prinose.

No, ovo je tehnički vrlo dobar strip, zaključno sa leteringom Sala Cipriana koji je odradio lavovski deo posla da doprinese tom mračnom, polomljenom tonu priče sa svojim kolorisanim fontovima i iskakanjima iz oblačića. Ako ne osećate da vam je dosta priča u kojima Betmen susreće svoju najgoru moru i ona mu fundamentalno uništi deo ljudskosti, The Batman Who Laughs je svakako rad koji vredi pročitati.

Drugi strip koji nije počeo kao horor ali je onda skrenuo levo kod Albukerkija (eh, maltene bukvalno) je miniserijal Red Border koga je napisao Jason Starr a nacrtao Will Conrad. Ovo je ujedno i prvi strip koji sam pročitao a koji je izdao novi izdavač, AWA u svojoj ediciji Upshot. AWA, a što je skraćeno od Artists Writers & Artisans je nominalno nezavistan strip izdavač ali je u pitanju projekat koga su začeli Axel Alonso i Bill Jemas pre par godina, obojica Marvelovi veterani. To na papiru deluje slično onome što je devedesetih radio Jim Shooter nakon odlaska iz Marvela a kroz Valiant Comics, i zapravo i jeste novi primer uletanja „svežeg“ kapitala u strip-industriju. U Valiantovo vreme prve investicije dolazile su iz sfere video igara i profesionalnog rvanja, a utisak je da novi izdavači koji se pojavljuju ovih dana u određenoj meri nastaju kao prelivanje kapitala iz IT sfere i Silikonske doline u entertejnment industriju u pokušaju da se kreiraju IP inkubatori iz kojih će kasnije da se izrode plodnosni filmski i televizijski univerzumi.

Da budem jasniji, iako su Alonso i Jemas nesumnjivo stripadžije dobrog pedigrea, a u kreativnom savetu AWA sede J. Michael Straczynski, Garth Ennis, Frank Cho, Reginald Hudlin, Gregg Hurwitz i Margaret Stohl – sve ozbiljna strip imena sa iskustvom i u drugim medijima – predsednik odbora je ipak Jon Miller, čovek sa „tech“ zaleđem i to iz firmi sasvim sklonih predatorskom, neoliberalnom Sillicon Valley kapitalizmu, kao što su AOL (gde je bio generalni direktor) ili Fandom (gde je i dalje kopredsednik).

I da budem još jasniji, pozdravljam kada se krvave pare koriste da se osnuje izdavač koji proverenim – i meni lično veoma dragim – autorima daje mogućnost da rade u povoljnim kreativnim i produkcijskim uslovima, ali vrlo oprezno procenjujem da li će AWA (i neki drugi izdavači) sa svojim neizgovorenim ali prilično verovatnim stavom da stripovi sami za sebe neće zaraditi pare ali MOŽDA neki od njih bude zametak novog MCU-a, nama dragom medijumu doneti više bola ili slasti.

Elem, da se pozabavimo samim miniserijalom Red Border. Jasona Starra pamtim iz njegovog rada za Marvel kada su Alonso i Quesada doveli u isto vreme gomilu proznih krimi i horor autora (Starra, Hurwitza, Swierczynskog, Gischlera, Maberryja…) i dali im da rade superherojske stripove. Iako nije sve tu bilo jednako dobro (ili uopšte dobro), osetio se i određeni novi kvalitet u ovim radovima pa su neki, poput Starrovog Wolverine MAX meni ostali u vrlo lepom sećanju.

Red Border zapravo ima sličnosti sa Wolverine MAX utoliko što je u pitanju kombinacija noir krimića, akcije i horora što se mahom dešava podaleko od urbanih centara. Nisam čitao Starrove romane ali iz njegovih stripova imam utisak da voli da radi priče koje se dešavaju na granici, metaforičkoj i bukvalnoj. U Red Border se scenarista maša tog nekog aktuelnog i teškog motiva ilegalne imigracije iz Meksika u SAD i oko njega gradi priču koja se iz prvobitno sasvim kriminalističkog formata transformiše u psihotički hick-horror po uzoru na Hooperove i Cravenove filmove iz sedamdesetih. Što je eksplozivna smeša i Starr ovde ne radi naročito suptilne stvari, uglavnom se laćajući poznatih stereotipova i sa vidnim zadovoljstvom ih ubacujući u rernu.

Mladi par intelektualaca iz Meksika mora da preko noći prebegne u SAD na početku ove priče, jer su se zakačili sa lokalnim kriminalnim klanom koga predvodi old school šef ganga, lak na obaraču, besan na ceo svet a posebno na svoj nesposobne saradnike što samo blenu u telefone i nijedan posao ne umeju da završe kako treba. Naših dvoje mladih begunaca su, samo zbog osećaja građanske odgovornosti umešani u zastrašujuću egzekuciju i prinuđeni da beže daleko od domašaja ove ekipe. Naravno, kada ste Meksikanac, „daleko“ za početak znači „Teksas“.

Strip ideju ilegalnog prelaska granice tretira kao nešto što je uobičajena praksa i uspešno kombinuje taj (ne samo žanrovski) motiv bekstva od podivljalog kriminala sa „običnijim“ socijalnim motivima potrage za udobnijim i bezbednijim životom u razvijenijim kapitalističkim zemljama. Eduardo i Karina nisu „tipični“ prebezi, ono što su u SAD posprdno nazvali „wetbacks“, dakle, niskokvalifikovana radna snaga koja se nada poslu baštovana ili spremačice (šofera, prostitutke…) bez papira i neks stvarne socijalne sigurnosti, pa je i njihov susret sa Teksašanima drugačiji od tipičnog (žanrovskog i drugog) sudara između ilegalnih migranata i neke pogranične milicije.

Red Border ovde iz socijalne krimi-drame pravi očigledan zaokret ka hororu stavljajući protagoniste, jedva spasene od smrti u situaciju nelagodne, neobjašnjive stabilnosti koju dobijaju od porodice što živi na farmi blizu granice i pruža ruku pomoći ilegalnim migrantima.

Ovaj motiv je veoma star i izlizan – sa sve time da čimičange koje majka familije sprema imaju neobičan ukus – ali Starr i Conrad ovde ulažu dosta rada da makar dobijemo zanimljive likove. Iako sami Eduardo i Karina pored svoje interesantne dinamike (gde on, iako je prosvećeni asistent na univerzitetu prečesto svojoj devojci upada u reč i smatra da ona nema pojma) do kraja ne dobijaju previše nove karakterizacije, glavni negativac, Colby je pitoreskan i zanimljiv lik. Conrad ga crta sa ikoničnošću jednog Džeremaje a Starr ga piše gizdavo, razuzdano, sa personalitijem koji ima i magnetsku privlačnost i jednu, skoro pa ubedljivu racionalnost.

Naravno, kada strip odistinski pređe u hooperovsko-cravenovski mod rada, karakteristike likova se zaoštre do patologije i mada se ne može govoriti o nužno „racionalnom“ opravdanju za ono što Colby i njegova porodica rade, Starr ipak oslikava jednu upečatljivu karakterizaciju negativca u kojoj se patološki elementi ličnosti makar po energiji uklapaju sa prepoznatljivim nacionalističkim mitomanijama o hrabrim Amerikancima koji se plaše boga i vole svoju zemlju i podmuklim Meksikancima koji stolećima unazad gledaju da ih sjebu. Starr nije suptilan u ovome ali on je dobar pisac koji poentu, čak i kada je ona gruba i izraženo žanrovska, ume da plasira dovoljno elegantno da čitalac dobije i „poruku“ i željeni emotivni naboj. Razrešenje Red Border je zabavno krvoločno gde glavni likovi, a koji su skoro do samog kraja zaista obični, zbunjeni, nežanrovski karakteri, uspevaju da se dovoljno ubedljivo izvuku iz svoje „običnosti“ na taman toliko vremena da učestvuju u masakru i zapečate ovaj klišeizirani ali solidno vođeni narativ.

Conradov crtež je „ozbiljan“ onoliko koliko to i priča zahteva. Conrad je Britanac sa dosta iskustva u američkom superherojskom stripu i ovde vrlo sigurno radi „normalne“ ljude u nenormalnim situacijama ali i žanrovskije, veće od života likove koji treba da se uklope u priču koja je delom socijalna kritika, delom krimić, delom hack and slash horor. Ovo je mračna priča – koja se dešava mahom po noći – a čemu težak kompjuterski kolor Ivana Nunesa daje potrebnu atmosferu. Strip ume da zadeluje pomalo statično, neke Conradove kompozicije su više posterske nego, jelte, narativne, ali ovo mu zapravo ne smeta previše i doprinosi tom finom balansu između ozbiljnosti i eksploatacije koji priča traži. I ovde je letering radio Sal Cipriano, ali sada mnogo smirenije i disciplinovanije, prioritizujući jasnoću i čitljivost nad ekspresionizmom koji je kod Betmena neke momente činio teško razumljivim. Svakako, čitav Red Border paket (sa sve naslovnicama pouzdanog Tima Bradstreeta) ostavlja utisak profesionalnosti i ozbiljne produkcije a što je svakako očekivano od AWA. Vrlo pristojan početak mog odnosa sa ovim izdavačem.

A, sada, spektakl. Gore sam pominjao Jamesa Tyniona četvrtog, njujorškog scenaristu koji je godinama vredno radio kao drugopozivac u DC-ju, radeći dopunske Betmen stripove, a koji je trenutno „glavni“ scenarista Batmana, nakon Kingovog odlaska sa ovog magazina. Tynion je reputaciju izborio krvavim radom, koristeći sve pružene prilike i obavljajući sve zadatke sa uglavnom vrlo solidnim kvalitetom, pokazujući se kao pouzdan sajdmen za vedete poput Snydera i Kinga. No, Tynion, i pored svog sada prvoligaškog rada za DC ima i notabilnu karijeru kao scenarista nezavisnih stripova, uglavnom za Boom! gde je napravio stvari poput The Woods, UFOlogy, The Backstagers i još dosta toga.

No, najnoviji Tynionov projekat za Boom!, trenutno tekući horor-serijal Something Is Killing the Children je uspešniji nego što se, čini se iko nadao, jer je posle vrlo dobre reakcije na prvih nekoliko brojeva apgrejdovan sa miniserijala na tekuće izdavanje.

Mislim da je ovde u ogromnoj meri za uspeh stripa zaslužan italijanski crtač Werther Dell’Edera koji je nacrtao svih devet do sada izašlih epizoda i jednoj solidnoj horor-priči doneo osoben izgled i karakter.

Hoću da kažem, horor-strip je trenutno u vrlo pristojnom stanju na američkoj nezavisn(ij)oj sceni, sa radovima u brojnim podžanrovima iz pera gomile po senzibilitetu sasvim različitih autora (od Straczynskog, i Snydera, preko Williamsona, Hilla i Ennisa pa do Nilesa, mada nije neistina da jedno polovinu toga piše samo Cullen Bunn…), i u ovom vrlo naseljenom kutku industrije sada već morate imati nešto čime ćete se izdvojiti. Something Is Killing the Children ima dobar zaplet i odlično vođenje radnje, ali ono glavno što ima je vrhunski crtež Dell’Edere koji Tynionovom skoro klasičnom provincijskom hororu daje dimenziju takve psihotične strave da neću slagati ako kažem da od pogleda na neke od Dell’Ederinih panela bukvalno osetim strah i sebe podsećam da ovo ne treba čitati pred spavanje.

Kako i naslov ovog serijala, nimalo prikriveno saopštava, nešto ubija decu u malom američkom gradu Archer’s Peak u državi Ilinoj, a to nešto, odmah ću vam reći, ne deluje kao da je sa ovoga svijeta. Something Is Killing the Children vrlo snažno, ali vrlo spretno ide na senzibilitet natprirodnog horora pa iako je ovo veoma grafički, veoma visceralan strip, sa prizorima raskomadane i osakaćene dece od koga će vam, sasvim moguće, biti malo loše, on je istovremeno i dobrodošlo fantastičan, sa sugestijama o postojanju nečeg onostranog. Motiv čudovišta koja mogu da vide samo deca je vrlo (stiven)kingovski, naravno, ali Tynion i Dell’Edera uspevaju da ga učine svojim velikim delom kroz Dell’Ederin dizajn monstruma koji je neverovatno evokativan a opet sasvim originalan, a delom kroz Tynionovo pažljivo kombinovanje kingovskog smalltown horora sa više young adult motivom tajnog društva koje lovi čudovišta.

Ako ste – kao ja – voleli Nilesov i Wormov The October Faction – a od koga je ove godine nastala i Netflixova serija – Something is Killing the Children koristi donekle slične motive, mada na mnogo mračniji, sumorniji način. Ovo je strip u kome se kontrastira jedan dobro postavljeni (socijalni) realizam male zajednice u hladnijim krajevima SAD sa vrlo žanrovskim ali ozbiljno intoniranim konstruktom tajnog društva koje štiti stanovništvo od onostranih užasa, ali po užasnu cenu po mentalno zdravlje i društveni, jelte,život.

Tynion ovde majstorski ne pušta da saznamo više nego što je neophodno i strip veoma pažljivo otkriva nove slojeve karakterizacija i mizanscena koji ih obogaćuju. Ovde se čitalac ne oseća kao da mu priča namerno prećutkuje vitalne segmente ne bi li ga držala u saspensu, naprotiv, misterija je pošteno i interesantno postavljena a novi podaci koje dobijamo na kašičicu deluju kao zaslužene nagrade što smo izdržali zastrašujući horor sa kojim nas svakih par strana suočavaju.

Tynion piše fine likove, čak, najmanje fine kada su u pitanju sami protagonisti od kojih je jedan siroti klinac što ne zna šta mu se dešava a druga je umorna i preko svih granica burnout sindroma izgorela lovkinja na monstrume. I ova dva lika su dobra, da ne bude zabune, i u punoj meri osvajaju čitaoca koji se s njima srodi i ne želi da im se nešto loše desi, ali su oni postavljeni u sasvim ekstremnu situaciju pa sijaju „žanrovskim“ sjajem, dok zapravo strip veoma obogaćuju i humanizuju drugi likovi, mahom javnih službenika u Archer’s Peaku (profesora, policajaca, mrtvozornika) koji priču uspelo uzemlje u jednom realističnom prosedeu tako da onda zastrašujuće, užasne scene koje gledamo kada se pojave čudovišta zaista služe kao snažna, katarzična punktuacija u narativu.

Opet, ne mogu da prenaglasim koliko Dell’Edera ovom stripu donosi kvaliteta. Nije samo stvar u tome da su mu scene horora i akcije užasno dinamične i strašne, čak ni u tome da je dizajn glavne junakinje i njenog „kostima“ (sa sve maskom) takav da sam sve vreme između konfliktnih emocija da bih joj držao poster na zidu i da ne smem da pogledam na spleš stranicu na kojoj se vidi da ona naprosto nije mentalno zdrava osoba. Stvar je u tome da je Dell’Edera IZUZETAN pripovedač sa fantastičnom intuitivnom kontrolom kamere tako da scene imaju narativ koji pored osnovne informacije o, jelte, „sadržaju“, daje i svu silu „metapodataka“ o atmosferi, težini, intenzitetu, emocijama koje uz njih idu. Tynion veoma dobro razume sa kakvim pripovedačem ima posla pa je ovo možda njegov strip sa najmanje reči koji sam do sada čitao, sa dobrim brojem tabli bez ikakvih dijaloga (ili, nedobog, naracije iz offa) koji bi samo smetali. Something is Killing the Children je sjajan primer „stripovske“ naracije koja radi ono što film ne može, razlažući neke scene na usitnjene, atomizovane kadrove tako da – sasvim prirodno – dobijemo informacije koje idu mnogo dalje od teksta, a onda opet druge scene sažimajući u samo jednom kadru tako da se ostvari ikoničnost i – ekonomičnost. Kolorist Miquel Muerto je, već se i po prezimenu vidi, rođen da radi ovakav strip i njegov kolor preko Dell’Ederinih oštrih tuševa je čudesna igra atmosfera sa plavičastim i tamnim prelivima noćnih scena, žutom svetlošću dana i crveno-crnim kontrastima za užasne, visceralne scene pokolja i akcije.

Something is Killing the Children je naprosto izuzetno siguran, majstorski napravljen žanrovski strip kome jeste ove godine izmakao Ajzner za najboji novi serijal ali koji je, izlazeći od prošle jeseni, doneo neobično moćnu dimenziju periodu epidemije koji trenutno živimo. Druga priča u serijalu trenutno je pred raspletom i slagao bih kada bih rekao da nisam NEVEROVATNO uzbuđen. Tynion, Dell’Edera i kolege imaju u rukama izuzetan materijal sa potencijalom da ga, čini se, razvijaju još barem nekoliko godina. Uključite se dok su još pri početku.

Pročitani stripovi: Teen Titans, Champions, Cyborg i Hal Jordan & the Green Lantern Corps

Danas bih da ponudim preporuke za čitanje u konciznoj i za konzumiranje prijatnoj formi.

 

Osim što, naravno, ja ne umem baš da budem koncizan a i koliko sam prijatan za konzumiranje – na bilo koji način – je nešto o čemu se komisija još nije decidno izjasnila. U svakom slučaju, evo malo superherojskih stripova kojima sam se posvećivao poslednjih nedelja a koji su, možda, vredni nečije pažnje.

 

Već sam negde na ovom topiku pomenuo da je meni New Teen Titans koga su radili Marv Wolfman i George Perez početkom osamdesetih godina jedan od najdražih DC-jevih serijala ikad. U tom smislu, kada je DC uradio Rebirth prošle godine i praktično ributovao celu svoju superherojsku ponudu, goruće pitanje za mene je bilo na šta će ličiti novi Teen Titans. Ovaj serijal je posle slavnog vremena Wolfmana i Pereza uglavnom držao solidan kvalitet tokom tri i po decenije, smenjivali su se tu i neki jako dobri autori a u poslednjih nekoliko godina je imao i, hm, konkurentski serijal u vidu magazina Titans u kome su nekadašnji tinejdžerski superheroji nastavili da budu tim i kada su izašli iz nežnog adolescentskog perioda.

 

Novi Teen Titans koga od prošle godine piše Benjamin Percy je zapravo pokušaj da se nađe nekakav kompromis između televizijske, animirane verzije Teen Titans i nečega što je više u harmoniji sa savremenim DC stripovima – koji, da bude jasno, znaju da budu solidno mračni – kako bi se možda iskoristila popularnost crtane serije među klincima da se osveži čitalačka baza stripova.

 

Nije to uopšte neplemenito kao ideja, ali treba imati na umu, pogotovo ako ste dugogodišnji pratilac Teen Titans stripova, da je ovo temeljito „podmlađen“ tim i da tu postoje određeni možda i neugodni kontrasti u odnosu na to kako smo se u međuvremenu navikli da gledamo neke od likova.

 

Konkretno, ako ste o Starfire tokom poslednjih godina navikli da mislite kao o kosmičkoj seks-bombi koja jednako strastveno ratuje kao što i ljubi i nema inhibicije jer nije malograđanka odrasla na konzervativnoj Zemlji, ako ste o Raven mislili kao o tragičnoj heroini rođenoj iz nasilne veze kosmičkog demona sa Zemljankom koja se godinama bori sa bestijalnom stranom svoje ličnosti i, uprkos – ili zahvaljujući – natprirodnim empatskim moćima mora da sebe podseća da stupanje u odnose sa drugim ljudima za nju ima ogromnu cenu, pripremite se da malko restujete svoja viđenja ovih likova jer obe deluju kao da se upravo pripremaju za malu maturu. Slično je i sa Beast Boyjem koji manje izgleda kao razigrani tinejdž-plejboj a više kao mlađi brat ortaka iz kraja što je tek juče ponosno obrijao svoj prvi brk u životu.

 

Ovo sve ima smisla jer tim na okup saziva niko drugi do aktuelni Robin, Damian, Betmenov sin, koji je nedavno napunio 13 godina i verovatno je konsenzus u uredništvu bio da bi ipak bilo bizarno da takav klinac komanduje likovima koje smo navikli da gledamo kao odrasle osobe. No, za neke čitaoce, sa dužim stažom, ovo bi mogla da bude prevelika cena.

 

No, ako se manemo tog istoricističkog pristupa i stvari razmatramo fenomenološki,* aktuelni Teen Titans serijal je zabavno i dinamično adolescentsko štivo koje se bazira na temama bliskim tinejdžerima i tvinejdžerima. Damian Wayne je u recentnim DC stripovima dobijao različite mračne karakterizacije, prikazivan kako se stalno bori sa sociopatskim tendencijama primerenim nekome njegovog porekla i vaspitanja, a Percy u prvoj priči u ovom serijalu uspeva da ovaj motiv udene u potragu za prijateljstvom i pripadanjem određenom socijalnom krugu na prilično uverljiv način.

*notirati ispravnu upotrebu ovog termina

 

Novi Teen Titans su tako ne samo superherojski tim već i neka vrsta grupe za podršku u kojoj je onaj koji sebe smatra predvodnikom i ponaša se kao drill sargeant iz bilo kog ’80s akcionog filma zapravo i onaj kome najviše podrške i treba i koji se najviše bori sa demonima u svom srcu.

 

I ne samo u srcu, prva priča nam daje i uvid u Damianovo odrastanje u Ligi Ubica, porodične odnose unutar okruženja koje je sve samo ne toplo i emotivno i ovo je jedan od retkih stripova u kojima Damian zaista uspeva da izađe iz senke svog oca i bude nešto drugo do neobični privezak koga Betmen vucara sa sobom.

 

Percyju dobro ide pisanje tinejdžera sa supermoćima i mada se strip zapravo ne bavi njihovim civilnim životima u nekoj primetnoj meri – a što je bila jedna od glavnih odlika serijala iz osamdesetih – i dalje tu ima prostora za standardne priče o odrastanjima, nesigurnostima, potragama za identitetom koje meni prijaju. Pogotovo se ovo primećuje u vezi sa novim Kid Flashom i novim Aqualadom koji su svaki na svoj način predstavnici manjina (etničkih i seksualnih) ali ih ovi elementi ne definišu i Percy spretno njihova bolna odrastanja uvezuje u superherojski narativ.

 

Za sada sam ja ovim stripom prilično zadovoljan iako on, iskreno, nije ono čemu sam se možda pre Rebirtha nadao, no Percy priča jednu vedru, duhovitu ali gravitasom ipak nabijenu priču koja vuče da se ide dalje uprkos „podmlađenim“ karakterizacijama i možda prenaglašeno „dečijem“ crtežu kojeg isporučuju Diogenes Neves i Khoi Pham. Mislim, crtež je odličan, da ne bude zabune, samo sam ja suviše ugođen na to da kad god pomislim na Teen Titans pomislim na Georgea Pereza i ovo je problem koji imam i sa drugim stripovima: Spider-man je za mene ono što su radili Romita Senior i Ross Andru, a X-Men ono što je radio John Byrne pa kada ovakve stripove uzmu da rade ljudi poput Chrisa Bachalla ili Humberta Ramosa, koje inače jako cenim, meni to bude nekako neprirodno. No, to je valjda samo cena starosti i ništa drugo, pa se na nju ne treba osvrtati.

 

Teen Titans je do sada imao i jedan krosover sa svojim starim neprijateljem Deathstrokeom ali o tome ću pisati detaljnije kada budem pisao o aktuelnom Priestovom Deathstroke serijalu jer je ova priča mnogo veći efekat imala na lik ovog plaćenog ubice nego na Titane. U svakom slučaju, dobro je ovo.

 

Prekoputa u Marvelu, čitao sam pandan ovom stripu a u vidu serijala Champions koga piše Mark Waid a crta, oh, vidite vi sad ovo, baš pomenuti Humberto Ramos. KAKVA KOINCIDENCIJA!!!

 

Elem, Marka Waida sam valjda već toliko puta hvalio za razne superherojske podvige, kako u okviru Marvelovih i DC-jevih svetova, tako i u sopstvenim kreacijama, da nikog neće iznenaditi ako kažem da mi je Champions jedan od najprijatnijih serijala koje Marvel trenutno objavljuje. Ipak, vredi i napomenuti da sam na više mesta na internetu, pa čak i na nekim mestima gde se oglašavaju ljudi čije stavove inače uvažavam, čuo mišljenje da je Champions dokaz da sredovečni ljudi generalno a Waid partikularno ne treba da pišu stripove u kojima su svi likovi tinejdžeri.

 

I naravno da je možda to baš tako i da je stvar samo u tome da ja, koji sam sa više od četvrt veka razdvojen od sopstvene tinejdž faze, zapravo nemam nikakav pametan kontekst u kome bih ovo čitao pa mi je dobro iako u stvari „objektivno“ nije dobro, ali, razume se, kome je do objektivnosti taj je sigurno ne traži na ovom topiku pa onda nek jedu oni gomna a mi da idemo dalje.

 

Elem, Champions je izrastao direktno iz prethodnog Waidovog Avengers serijala – All-New, All-Different Avengers. O tom serijalu sam već pisao na ovom topiku i ocenio ga kao zabavan i interesantno drugačiji Avengers serijal u kome se ostaci originalnog tima udružuju sa novom generacijom heroja i u uslovima za Avengerse nekarakteristične besparice pokušavaju da učine pravu stvar i bore se za, jelte, pravdu, nejač i sve ostalo. Ovaj tim je rasformiran nakon kraja Civil War II na jedan, rekao bih sasvim organski način: mladi heroji su nakon svog iskustva sa prvim velikim konfliktom u kome su se jedni protiv drugih borili isključivo „dobri momci“ (i devojke) shvatili da je nešto, za njihov groš, trulo u toj nekoj tradicionalnoj postavci i rešili da se otcepe, naprave svoj tim i borbu za pravdu nastave na neki svoj način.

 

I ovo je jedan od najuspelijih Marvelovih „novijih“ pokušaja da uhvate tu vrstu tinejdžerskog bunta i spakuju je u format dobro vođenih superherojskih narativa. Činjenica je da, recimo, Young Avengers nikada nije uspeo da se nametne kao iole ozbiljniji pandam klasičnom Avengersu (a nije da Marvel nije pokušavao, onoliko), kao i da je odlični Generation X koga sam nedavno pohvalio ipak jedan marginalizovan serijal u odnosu na glavne X-Men stripove, tako da je sa Champions nekako, na tuču, pronađena prava formula.

 

I, nije ta formula sad nešto preterano misteriozna: uzeli ste odličnog crtača i scenaristu a zatim ste im dali da rade sa već dobro etabliranim likovima – nije ovo baš GARANCIJA uspeha ali jeste dobra polazna osnova.

 

Waid i Ramos imaju tu sreću da su od drugih autora na korišćenje dobili već vrlo dobro uobličene likove sa autentičnim ličnim istorijama (iako je svaki od njih „nova“ verzija klasičnog lika!!!) i, načelno, vrlo solidnim sopstvenim stripovima. Champions u svoje redove ubrajaju omiljenu nam Ms. Marvel Kamalu Khan, Spider-mana Milesa Moralesa, Novu Sama Alexandera, Hulka Amadeusa Choa, Viv Vision (ćerku originalnog Visiona), kao i vremenski izmeštenu, još uvek živu, tinejdž-verziju Cyclopsa Scotta Summersa. Ovo su jaka imena sa uglavnom vrlo dobrim serijalima iza sebe i mada bi tu slabiji autor znao da ispusti loptu i napravi rusvaj, Waid vrlo dobro rukuje likovima uspevajući da ne samo očuva najveći deo njihovih originalnih karakterizacija već i da timu podari autentičnu hemiju. Ne zaboravimo da su praktično svi ovi likovi (sem Viv) vrlo „autorski“ odnosno da ih je uglavnom do sada pisala samo jedna osoba u njihovim matičnim magazinima (sem Cyclopsa koga su radili Bendis i Hopeless) i da Waidova laka ruka i jasan uvid u to šta ih čini zanimljivim i distinktnim mnogo znači.

 

Waid likovima rukuje tako dobro da se zapravo čini da se ove priče ispisuju same, no naravno da je to samo privid. Odlični dijalozi i visoka dinamika događanja, primerena tinejdž-superherojskom stripu su dopunjeni interesantnim zapletima koji uspevaju da ispitaju upravo one centralne motive koji su i doveli do uspostavljanja ovog tima. Waid dopušta likovima da ih ponese mladalački idealizam, pa i da u tome naprave greške, ali zatim i pokazuje kako istinsko prijateljstvo i uzajamna odanost služe da te greške budu prilike za sazrevanje a ne traume koje ostavljaju psihološke ožiljke za ceo život. Konsekventno, ovo je optimističan strip koji je istovremeno i jako duhovit, nabijen mirisom klinačkih hormona, žudnjom da se učini prava stvar i, za klince tako tipičnom uverenošću da bez greške znate šta prava stvar zapravo jeste.

 

Waid se dotiče tema kao što je uticaj društvenih mreža, korporacijske eksploatacije autentičnih fenomena popularne kulture (ili, čak, folklora) a čak su i Civil War II tie-inovi sasvim čitljivi i bezbolni. On paralelno sa ovim serijalom piše i aktuelni Avengers koji je sasvim pristojan ako već ne grandiozno ambiciozan kakav je bio Hickmanov (ali ni bezglavo dosadan kakav je bio pri kraju Bendisovog rada) ali Champions, koji je sa njim trenutno u krosoveru je fokusiraniji i za prsa bolji strip. Pogotovo moram da istaknem koliko Waid uspelo i prirodno priključuje Scotta Summersa timu igrajući na njegovu istorijski poznatu socijalnu nesnalažljivost i pokazujući kako mlada osoba sa identitetskim balastom koga duguje svojoj starijoj, preminuloj verziji, u podsticajnom društvu može da izraste u nešto sasvim svoje.

 

Ramos je, naravno, izvrstan na ovom stripu kome jako dobro leži njegova energija. Sa godinama je talentovani Meksikanac jako pročistio svoje pripovedanje pa je Champions ne samo veoma eksplozivan strip sa veoma ekspresivnim likovima nego se i vizuelni narativ u njemu izuzetno lako i prirodno prati – čak i u kontrastu sa relativnom skorim Extraordinary X-Men. Veoma jaka preporuka.

 

Idemo nazad do DC-ja da kažem da mi, evo već devetnaest brojeva nije jasno šta je tačno ova firma nameravala kada je lansirala novi Cyborg serijal. A kako je najavljeno da će sa dvadesetim brojem ovaj strip biti i završen a njegovo dalje objavljivanje otkazano, pošteno je reći da ni DC-ju nije bilo baš jasno.

 

Moguće je da je Cyborgu samo bilo potrebno dati malo viši profil, uzimajući u obzir njegovo prominentno mesto u ovogodišnjem Justice League filmu i skori solo film, a fakat je i da je DC i pre Rebirtha imao serijal od 12 brojeva koji se završio polovinom prošle godine, i da su ovo jedina dva puta u istoriji ovog lika da je imao tekuće sopstvene serijale. Što je dosta indikativno kad se uzme u obzir da je ovo afroamerički superheroj sa dugačkim stažom u Titanima i Justice League. DC-ju se svakako ne može zameriti da nisu pokušali da neke istorijske nepravde isprave u poslednje dve godine. Ali ni jedan od ova dva serijala nije zapravo proizveo preterano sjajne stripove.

 

Hoću reći, iako sam već mnogo puta pominjao da Cyborga volim i smatram jednim od najdražih likova iz DC-jeve ponude i dugo razmišljao kako to da nemamo njegov solo serijal – kada ga je na kraju dobio ispostavilo se da scenaristi baš i ne znaju šta bi tačno s njim započeli. Što je svakako da se rasplačeš, Wolfman i Perez su kreiranjem lika Victora Stonea napravili pravo malo čudo, uspevajući da istovremeno stvore ikonu tvrdog, ponosnog mladog afroameričkog muškarca ranih osamdesetih godina, da se dotaknu klasičnih blacksploitation klišea onog vremena ali i da izbegnu da Stone upadne u ijedan od njih. Nekim neverovatnim čudom Cyborg je uspeo da bude i rasna ikona i sasvim distinktna individua, i sjajan uzor za klince koji stripove čitaju, i osoba opterećena emotivnim rusvajem sa kojim je mogao da se identifikuje jako širok krug čitatelja. I sve to u okviru stripa gde je bio samo jedan član tima! Pa koliko je tu samo potencijala ostavljeno za solo serijal!!

 

John Semper, Jr koji je napisao dosadašnjih 19 epizoda aktuelnog, uskoro mrtvog serijala Cyborg je čovek sa ekstenzivnim iskustvom u pisanju animiranih serija i knjiga za decu i možda mu je taj potencijal bio i svojevrsni izazov, ali, iz perspektive čitaoca – nisam siguran da mu je bio dorastao. Cyborg je, nema drugog načina da se ovo kaže, jedan prilično razvučen strip u kome se doduše dosta toga zanimljivog događa, ali se to što se događa događa tokom ogromnog broja strana i kroz ogromnu količinu teksta koji vrlo brzo počnete da doživljavate kao redundantan. Isprva sam se pitao zašto mi Cyborg ne prija više s obzirom na moj decenijski mancrush na ovog lika i činjenicu da ga trenutno piše osoba sa afričkim genima svesna kompleksnosti rasnog identiteta u savremenoj Americi, ali je posle nekoliko epizoda počelo da mi se čini kako Semper nema dovoljno poverenja u medij u kome trenutno radi i da je ovo razlog za apsolutno neverovatne količine ekspozitornog teksta koji likovi iznose na astal na maltene svakoj stranici.

 

I nije samo količina problem, da ne bude zabune, već i kvalitet. Semper je kroz nekoliko manjih priča uspeo da tokom devetnaest brojeva provlači praktično jedan tekući narativ koji se bavi identitetom čoveka koji je većim delom mašina, njegovim odnosom sa porodicom ali i sa drugim „osobama“ koje nisu „čisto“ ljudske, sve provučeno uz obilje kvazinauke i kvazikibernetike i to je sasvim časno kao postavka, pa makar i uz znanje da je sve to već urađeno u New Teen Titans pre tri decenije, uz manje teksta i bolju pripovednu dinamiku. Ali kvalitet naracije takođe nije na najvišem nivou i likovi ovde naprosto prečesto deklamuju izvode iz svog emotivnog života, pokušavajući da nam prepričaju dramu kroz koju prolaze umesto da nam je prikažu. A što je u svakom mediju, a pogotovo tako vizuelnom kao što je strip – greška.

 

I da se razumemo, greška bi bilo čak i da je Cyborg pisan kao radio-drama, tempo ovog stripa je iznenađujuće spor sa zanimljivim motivima i nekim za mene sasvim impresivnim naučnofantastičnim zamislima (jer, Cyborg je sad i najveći haker na svetu a pola njegovog tela je tehnologija koja nije sa ove planete) ali se sve to istražuje jednim izrazito pešadijskim pristupom. Više puta mi je palo na pamet da Semper pokušava da uhvati senzibilitet stripova sedamdesetih i osamdesetih godina kada su likovi rutinski prepričavali ono što rade na slici, ali ako mu to i jeste bila namera, njegovo pisanje nije nekom živošću ili svežinom opravdalo ovakav pristup.

 

Ne mogu da kažem da mi je Cyborg bio nezanimljiv za čitanje – ima ovde, kako rekoh, solidne naučne fantastike i poneki momenat civilnog života ovog konfliktnog heroja koji su me vukli napred – ali većinu vremena sam želeo da Semper malo nagazi na gas i dođe do poente malo brže, bez zadržavanja na zaboravljivim set pisovima i beskrajnog razvlačenja elemenata zapleta koje su drugi već pre njega obradili bolje (prevashodno Victorov odnos sa ocem). Ali sad mu je to što mu je – serijal će do kraja privesti Kevin Griveoux a onda ga više neće biti, ironično, baš u momentu kada Cyborg postaje predvodnik Justice League. Ali pošto će taj Justice League pisati Christopher Priest lično, neće me začuditi ako Cyborg tek u njemu bude onaj Cyborg kojem se poslednje dve godine nadam. Pa nazdravlje.

 

Crtački, ovo je najviše na svojim plećima izneo Will Conrad i njegov crtež (ali i crtež drugih crtača koji su uskakali) je uglavnom veoma funkcionalan, na momente inspirisan ali vrlo retko impresivan. Pa, eto, nek je ovom serijalu laka zemlja a nadamo se da neće biti i poslednji u istoriji…

 

A kad smo već kod istorije, sa velikom sam ljubopitljivošću prišao serijalu Green Lantern u prethodnoj fazi DC-jevog izdavaštva nakon što je Geoff Johns posle više od pola decenije predanog rada na ovom stripu napisao svoju poslednju priču i sišao sa pozicije kapetana tog broda. Johns, pisao sam to već mnogo puta, ne spada u meni najomiljenije supeherojske autore – ima nečeg u njegovom tonu i dinamici pričanja što mi često deluje neprirodno i sporo – ali teško je prenaglasiti istorijsku važnost njegovog rada u pogledu razvoja Green Lantern stripova. Johns je uveo mnoge elemente ovog mitosa sa kojima se danas operiše u DC-ju i Hala Jordana, pre svega, uspostavio kao jednog od najvećih heroja u istoriji DC multiverzuma. Njegovo finale na ovom serijalu ne samo što je uvelo novi, zanimljivi Green Lantern lik – Simona Baza, Arapina i sitnog prestupnika – nego je i temeljito prekomponovalo mnoge stvari koje su do tada bile kanon vezan za sagu o „svemirskoj policiji“.

 

Tako da – iako se ne smatram Johnsovim fanom, ovo se čitalo sa dosta uzbuđenja a bilo je tu i strepnje u pogledu toga šta će biti posle i ko će Johnsa nakon sve te veličanstvene kosmičke drame naslediti.

 

Ispostavilo se da strepnji nije bilo mesta. Robert Venditti koji je na serijal došao sa vrlo malo prethodnog DC rada u biografiji (ali sa solidno uspešnim radom za Valiant na serijalu X-O Manowar) je ne samo strip prihvatio u hodu i odmah ga učinio svojim nego je, nastavljajući da piše i posle Rebirth pa sve do danas (i nadamo se i još dugo u budućnosti) ovo pretvorio u jedan od najkonzistentnije zabavnih stripova koje DC trenutno izdaje.

 

Aktuelni serijal se zove Hal Jordan and the Green Lantern Corps i direktan je nastavak onoga što je Venditti radio sa Green Lantern tokom New 52 faze. Dok su drugi stripovi morali da budu ributovani jer se sa njihovom kreativnom direkcijom nije moglo dalje, Venditti je očigledno tako dobro pogodio i karakterizacije ali i opštu postavku kosmosa u kome se priče događaju da nije bilo neophodno da se išta menja. Zapravo, najveća „promena“ u aktuelnom serijalu je što se poslednjih par priča u prethodnom fokusiralo u potpunosti na samog Hala Jordana, dok je, u skladu sa punim imenom koje ovaj strip sada nosi, ovo više priča o grupi pitoresknih likova koji imaju najbizarniji posao na svetu – policijsko treniranje strogoće u čitavom svemiru. Jordan je i dalje u centru radnje ali za razliku od Renegade faze u prethodnom serijalu gde je izigravao neku vrstu svemirskog Klinta Istvuda, hineći usamljeništvo i emotivnu tvrdoću, ovde je okružen prijateljima i kolegama sa kojima prolazi kroz neka od najvećih iskušenja u svemiru. I to za ton stripa čini mnogo. Nije ovo ni u prethodnoj fazi bila neka mračna gritty pripovest o sociopati zlatnog srca, Venditti je uvek imao sjajan balans između drame i komedije, stripovskih stilizacija i ozbiljnije karakterizacije, ali ima nečeg u tome da se glavni junak smesti u ansambl likova koji svi imaju interesantne karaktere, svoje sopstvene motivacije i „glasove“ i da ih se pusti da međusobno „rade“.

 

Naravno, Hal Jordan and the Green Lantern Corps je spejs-opera za mrvu više nego „čista“ superherojština ali to i jeste njegova jaka strana. Tamo gde je Marvel poslednjih godina lutao sa Novom i Guardians of the Galaxy (još jedan od razloga što je dobro videti Bendisa kako odlazi iz Marvela – u DC-ju će možda biti inspirisanji), Venditti je naizgled bez ikakvog napora prihvatio da piše strip čije je mesto događanja čitav kosmos, i neprebrojne mogućnosti koje takav mizanscen pruža kanalisao na najefikasnije načine. Naravno, Johnsovi mitotvorački i mitouništiteljski potezi koji su obeležili Green Lantern istoriju Vendittiju su dali dovoljno slobode da ide u najekscentričnijim smerovima, ali on se, evo već 33 epizode u novom serijalu (a napisao je i još toliko u prošlom) čvrsto drži ideje da u prvom redu mora biti dobra, uzbudljiva, jasno pripovedana priča i to je, čini se, dobitna formula.

 

Sva „svemirska“ širina koju ovde ima na raspolaganju, ideja o tome da kosmos ima na svom kraju zid koji ga ograničava (a koji proučava biće iz kosmosa što je prethodio ovom koji poznajemo), ideja da putnici kroz vreme ili posetioci iz drugih svemira dolaze da naprave rusvaj u „našem“ vremenu i prostoru, ideja o tome da je Hal Jordan svojom jedinstvenom tvrdoglavošću uspeo da postane nešto više od „običnog“ kosmičkog superheroja i pretvorio se u „čistu“ volju, sve su ovo prilično grandiozni koncepti sa kojima bi se slabiji pisac od Vendittija možda i pogubio, ali, ponovo, naš scenarista vrlo dobro razume da u njegovim pričama likovi moraju biti u prvom planu a njihovi karakteri ono što svim tim prelomnim kosmičkim kataklizmama daje ljudsku dimenziju koja, pak, pomaže da čitalac sa njima stvori intimniji odnos.

 

Druga vrlo korisna stvar u Vendittijevom pristupu je to što on Green Lantern Corps u dobroj meri zaista treitra kao policiju. Naravno, pomaže što je iz podteksta stripa sasvim jasno da „svemirski zakon“ koji ova formacija sprovodi nije nešto čega su svi koji u ovom svemiru žive uopšte svesni, ali Venditti je perfektan u tome da svoje junake pokaže kao u-principu-pozitivce koji ipak rade ono što policija uvek i radi – često prekorašćuju ovlašćenja, prema osumnjičenima se ponašaju kao da su već osuđeni, nisu iznad ideje da pretnjama ili silom završe posao koji standardna policijska procedura ne bi završila. Venditti ne pokušava da nam protagoniste prikaže kao nešto preterano konfliktne heroje, no slika koju dobijamo je zapravo vrlo naturalistička uprkos visokoj spejs operi u koju je spakovana i njegovi svemirski policajci možda ne idu na kraju dana u supermarket po pivo i kobaje da bi uveče kolabirali ispred televizora, ali u njihovom radu vidimo mnogo onih sivih zona koje idu uz rad u industriji organizovane prisile, bez isforsiranih moralnih poenti i propovedi. Ovo pogotovo dobro prolazi u dugačkom zapletu kojim se Green Lantern Corps ujedinjuju sa pitomijim elementima iz Sinestro Corps formacije, trudeći se da prevaziđu tešku istoriju međusobnih sukoba i zajednički rade na polzu svemira. Venditti ovde jako vešto prikazuje kako otpadnici mogu da budu heroji ali i kako dobri ljudi mogu da urade jako loše stvari i kako je mnogo toga zapravo samo pitanje identiteta, pripadanja nečemu u šta verujete.

 

Naravno, da se ne zaboravi, ovo jesu pre svega heroji, veći od života, ljudi (i vanzemljani… i samosvesne planete) koji lete sa kraja na kraj svemira, boksuju se sa robotima veličine solitera i prave veštačka srca od čvrste svetlosti kako bi bića iz drugog svemira spasla sigurne smrti, ali su istovremeno i osobe, sa gomilom ličnog prtljaga koji se mora potisnuti onda kada je potrebno biti heroj. Venditti perfektno balansira između zaista impresivnih kosmičkih drama u kojima stari bogovi izlaze iz groba da pobiju svoju decu, a putnici kroz vreme pokušavaju da unište (ili spasu) poredak u našem vremenu, i elegantnih ličnijih momenata. Hal Jordan je pogotovo izvrsno obrađen, sa jako dobro sažetim karakteristikama koje ga sa jedne strane čine jednim od najvećih heroja u DC stripovima, ali sa druge jednim nesavršenim, čak nesigurnim čovekom sa kojim se čitalac čak i ako nije sa postera sišli beli muškarac koji može da leti na sam kraj svemira, nokautira boga i spase čitavo postojanje od kataklizme, ipak identifikuje. Jordan je možda kosmički heroj par excellence ali on je i dalje „jedan od nas“, čovek čija je najveća i još uvek neispunjena želja, da ima porodicu, ljubav i toplinu zajedničkog doma i ovaj se motiv vrlo elegantno provlači kroz čitav strip.

 

John Stewart je na drugoj strani, aktuelni predvodnik Zelenih svetiljki, čovek izražene odgovornosti, vojskovođa koji svoje trupe ne usmerava već predvodi, uvek namršteni i zabrinuti ujedinitelj koji sanja o miru i harmoniji a stalno sahranjuje ljude koji mu veruju. Kyle Rayner dobija takođe dosta prostora za transformacije i emotivnu vožnju toboganom vezanu za lik Soranik Natu koja je, opet, interesantna iz mnogo razloga i lik sa najvećim potencijalom da zauzme poziciju najdubljeg konfliktnog negativca u ovom delu svemira. Tu su i odlične minijature u likovima tradicionalno voljenih vanzemljana poput Kilowoga i Tomara Tua (i još nekih likova koje je Venditti uveo), a tu je i, naravno, izvrsno urađeni Guy Gardner koji uspeva da ukrade šou kadgod se pojavi svojim izvrsno pogođenim nastupom loose cannon policajca istrnutog sa ulica Baltimora i smeštenog u okruženje u kome samo može da napravi više haosa.

 

Ako se to do sada nije primetilo, jako uživam u Hal Jordan & the Green Lantern Corps a za ovo su zalsužni i odlični crtači koje je Venditti dobio kao partnere. Veliki deo zasluga za popularnost Johnsovog rada na Green Lantern je svakako otpao i na izvrstan crtež njegovih saradnika (prevashodno Douga Mahnkea), a malo sam se bio zabrinuo kada sam video da malezijski majstor Billy Tan koji je sarađivao sa Vendittijem na New 52 Green Lantern serijalu nije dobio isto radno mesto posle Rebirth. No, strahu ni tu nije bilo mesta. Najveći broj epizoda je do sada nacrtao Rafa Sandoval, Vendittijev saradnik sa X-O Manowar i ovaj Španac je savršen izbor za strip ovog tipa. Sanodval je izvanredan u crtanju svih tih kosmičkih borbi, neverovatnih tuča u svemiru, konstrukta napravljenih od čvrste svetlosti, bizarnih planeta na kojima se priča dešava, ali je istovremeno i perfektan u praćenju Vendittijevih humorističkih uputstava i u karakterizaciji likova kroz gestove i izraze lica. Iako je ovo strip koji izlazi dvonedeljnim tempom, nekih velikih posrnuća u kvalitetu crteža nema a crtači koji popunjavaju radno mesto kad Sandoval ne stiže, kao što su Ethan Van Sciver ili Ed Benes su sasvim na visini zadatka. Jedino bih za ono što je nacrtao V Ken Marion rekao da malo odudara od visokog kvaliteta ali čak i u njegovom slučaju pripovedanje je odlično i nema tonalnih problema.

 

Dakle, ovo je kako sam već rekao jedan od najzabavnijih i najkonzistentnije zabavnih serijala koje DC trenutno ima, sa pravim odnosom „ozbiljnosti“ (terorizam, roditeljstvo), spejs opere i humanizma a koji se očitava i u humoru ali i u tuzi. Venditti jasno razdvaja pripovedanje na distinktne priče pa je i uključivanje u serijal zapravo veoma lako, ali svakako preporučujem da se krene još od njegovog ulaska na prošli Green Lantern serijal jer ćete time sebi priuštiti više od šezdeset epizoda vrhunske superherojske kosmičke opere. A zaslužili ste to, zar ne?