Pročitani stripovi: Nous, les morts i William Gibson’s Alien 3

Sa priličnim zakašnjenjem konačno sam dočitao (tačnije, pročitao ponovo od početka, pa sada do kraja) serijal Nous, les morts Igora Kordeja i Darka Macana, u našem narodu poznat i po balkanskom – a sasvim tačnom – prevodu: Mi, mrtvi.

Originalno, ovaj je serijal izlazio za francuski Delcourt (otud i francuski naslov originala) u četiri albuma, a na ovom našem regionalnom tržištu je u formi integrala sve još 2016. godine objavila Fibra. Meni je, eto, trebalo nekoliko godina da čitanje serijala privolim kraju i to je, apsolutno me možete citirati, i neka vrsta indikacije mog odnosa prema ovom stripu. Što je svinjski, jer njegovi autori spadaju u meni omiljene kad pričamo o eksjugoslovenskoj strip-sceni, sa respektabilnim radovima u biografijama, a Mi, mrtvi je pritom svakako profitirao od Delcourtove kvalitetne produkcije, dopuštajući dvojici Hrvata (i njihovoj ekipi odličnih kolorista na čelu sa Kordejevom životnom kopilotkinjom Janom Adamović ali tu je bio i u ovim krajevima dragi Nikola Vitković) da naprave tipično francuski bogat i raskošan strip za odrasle.

Mi, mrtvi je neka vrsta alternativne istorije koja za tačku grananja u odnosu na „našu“ istoriju uzima epidemiju kuge što je zahvatila Evropu u 14. veku ali odmah ide i u drugom smeru žanrovske fantastike pokazujući kako se mrtvi umrli od kuge „bude“ i nastavljaju da funkcionišu intelektualnih kapaciteta donekle ograničenih na ime gladi za ljudskim mesom koju osećaju, ali zato fizičkih kapaciteta apgrejdovanih do mere da ih povrede (pa ni glad) više ne mogu zaustaviti, sem ako im smrskate glavu i time uništite mozak.

Kao premisa, ovo je zapravo interesantan mešap motiva, pokazujući kako se Evropa, zatečena na rubu renesanse, nikada nije zaista razvila u poznatom smeru, kako je ostala u nekoj vrsti stalnog srednjeg veka u kome razne vojske i vojskice večito ratuju oko na kraju i ne sasvim jasnih resursa, a kako ostatak sveta pokušava da izađe na kraj sa čitavim kontinentom nastanjenim zombijima. Problem ovog stripa je, pomalo iznenađujuće, što ovu premisu nikada nije zaista efikasno iskoristio.

Zapravo, Mi, mrtvi je strip kome vidno nedostaje zaplet, a što je svakako neobično kada su mu autori dvojica prekaljenih veterana industrije koji su na kraju krajeva odradili dosta smena u rudnicima najljućih industrijskih proizvođača (poslednja saradnja Kordeja i Macana pre ovoga bila je na Marvelovom Cable serijalu Soldier X završena još 2003. godine) gde je zaplet najčešće najvažniji element konačnog proizvoda kome se sve drugo (likovi, pripovedanje, refleksija) podređuje. Mi, mrtvi je, uprkos svojoj vrlo žanrovskoj premisi, mnogo više okrenut refleksiji, čak i otvorenom „filozofiranju“ (navodnici su da bih istakao da ovo ne mislim u negativnoj konotaciji) i radnja koju u njemu posmatramo je zapravo više niz scena postavljenih u zajednički mizanscen nego nekakav skup uzročno-posledično povezanih događaja koji će nam ispričati zaokružen narativ.

Ovo, naravno, ne treba shvatiti kao da je naracija loša ili da nekakav narativ nije uopšte zaokružen. Oba autora su suviše dobri u svom poslu da bi Mi, mrtvi ikada pao ispod ikakve zamislive granice minimuma kvaliteta naracije i ovo je pripovest koja se priča veličanstvenim slikama, pametnim malim gestovima i izrazima lica, ali i ekonomičnim tekstom. Likovi se vidno menjaju tokom protoka vremena, a ima tu momenata lepe samospoznaje i dramatičnih promena u odnosima. Ono čega nema je, opet, te uzročno-posledične veze sa zapletom i dešavanjima i Mi, mrtvi je road-movie strip u kome se mesto radnje stalno menja ali je nekakva struktura „činova“ ili makar zapleta-eskalacije-preokreta-raspleta vidno odsutna.

Ono što dobijamo su ti neki uvidi u maštovit (tehnički gledano postapokaliptični) svet u kome će i likovi morati da se suoče sa tim da njihovi svetonazori i filozofije nisu u skladu sa realnošću koju susreću. Ovo je pogotovo zanimljivo jer autori kontrastiraju evropsku (sada trajno) srednjevekovnu kulturu sa drugim civilizacijama – otomanskom, kineskom pa i južnoameričkom. Zapravo glavni zamajac stripa je upravo ekspedicija koju Inke, čija kultura trenutno dominira južnoameričkim kontinentom, šalju u Evropu, na komandu svog vladara (koji uživa poziciju boga na zemlji), jednog ostarelog tiranina koji videvši zombije što su nekako preko Atlantika dobacili do Amerike, u ovome pronalazi potvrdu o postojanju izvora večne mladosti negde na istoku i odlučuje se da ga pronađe.

Istorijski gledano, ovde se svašta baca u lonac i meša. Kinom i dalje vlada dinastija Han, recimo, u Evropi razne osobe za sebe tvrde da su pravi Papa (i da se zovu Benedikt), a Inke istrebljuju Lakote, tako da je ovo alternativna istorija u više smislova. Ono što je prilično vidno je da Macana i Kordeja fascinira da se dotaknu ovih različitih kultura i toga kako one interaguju sa kulturom, jelte, zombija, ali da na kraju nemaju mnogo toga o svemu tome da kažu. Turci i Rusi, recimo, imaju određene uloge u stripu ali ne vidimo kako u odsustvu snažnih kolonijalnih sila koje bi poticale iz centralne i zapadne Evrope, njihova pozicija na planeti biva značajno promenjena u odnosu na ono što znamo.

S druge strane, južnoamerički starosedeoci imaju leteće brodove (iako nikada nisu izumeli točak), Kinezi barut, pištolje i, praktično lovačke avione, a ove su kulture i dalje prikazane kao verne svojim stereotipnim predstavama – Inke kao incestuozni panseksualci koji genocid smatraju dobro obavljenim poslom i vade ljudska srca na oltarima, Kinezi kao prevrtljivi, dekadentni azijski tirani bez mnogo nijansiranja. Sve je to u skladu sa žanrovskim postavkama stripa, ne branimo, ali opet sve ostavlja utisak kao da su Macan i Kordej potrošili mnogo energije da kreiraju raskošnu pozornicu za svoju priču ali da samoj priči nisu posvetili previše pažnje.

A, da je raskošno – jeste. Kordej ovde blista usvajajući disciplinovan, tako „evropski“ stil pripovedanja sa urednom organizacijom table i dovoljno čistim linijama da ovo bude francusko izdanje. Naravno, Kordej ne može da stvari ne zaprlja, on je na kraju krajeva crtač koga privlači groteskno bez obzira koliko strip koji radio bio realističan pa su njegova karakterizacija i akcija u ovom stripu impresivne i Mi, mrtvi isporučuje neke od njegovih najboljih tabli ikada (pogotovo masovke koje crta u Južnoj Americi). Da ne pominjem sa koliko očiglednog uživanja je crtač radio dizajn kostima/ nošnji/ nakita likova poreklom sa amerikog kontinenta. A, pošto je ovo definitvno strip za odrasle sa brojnim instancama teških telesnih povreda i eksplicitnog seksa (u kome je, osvežavajuće, veoma čest kunilingus), Kordej ima priliku da se baš razmahne i na momente me podsetio na energiju Corbenovih radova iz klasičnog perioda Heavy Metala, osim što je kolor Adamovićeve (i drugih saradnika na kolorisanju) toliko živ i bogat da ovo odiše sasvim posebnim vibracijama.

No, ovaj serijal je na kraju relativno loše prošao u prodaji (izdavač je najavio prekid već posle drugog albuma) i mada je delom za to verovatno kriv taj Delcourtov marketing gde je strip prevashodno nuđen kao zombi-horor, delom je verujem i stvar u tome da nikada nije pronašao sopstveni glas. Velike drame kroz koje protagonisti prolaze, njihovi lomovi, gubici, ali i pronalaženja novog smisla, sve to je raspeto između političkih intriga i visceralnog, pa, zombi-horora, i uprkos desetinama filozofskih bisera koje Macan stavlja u usta svojim junacima sa lakoćom kakvu samo on ima, na kraju dana niste sigurni šta je tačno ovaj strip hteo da kaže niti šta je zapravo rekao.

Dakle, nesavršeno, ali impresivno, za gledanje ali i za promišljanje. Apsolutno vredno truda, da ne bude zabune, ali i svedočanstvo o donekle propuštenoj prilici da se jače poentira.

Drugo što sam pročitao je kolekcija William Gibson’s Alien 3, koja sakuplja petodelni miniserijal što je proletos i letos izlazio za Dark Horse  a napravljen na osnovu prilično legendarnog, nikada realizovanog Gibsonovog scenarija za film Alien 3. Naravno, neko je već pre par meseci, lamentirajući nad stanjem u kome se ovaj forum nalazi, primetio da ovaj strip izlazi a da niko na njega ne reaguje, pa da samo ukažem da je u mom slučaju stvar u praksi: ako znam da je u pitanju kratak serijal, ja obično čekam da izađe sve pre nego što se prihvatim čitanja. Ako sam Gibsona mogao da čekam tri i po decenije za ovo, sačekao sam i par meseci da Dark Horse odradi kolekciju, jelte.

Enivej, verovatno nikoga neće preterano iznenaditi da je priča o nastanku i nestanku ovog scenarija malčice zanimljivija od samog scenarija i da je Gibson u uvodu za kolekciju razjasnio otkud to da su producenti baš njega zvali da napiše nešto što je trebalo da bude direktan nastavak blokbastera u liku Cameronovog Aliens, ali i otkud to da su ga na kraju platili, zahvalili mu se, a onda scenario bacili u fioku i na kraju stvarni Alien 3 napravili po scenariju koji sa Gibsonovim ima maltene samo jednu tačku dodira.

Razume se, tamo negde, polovinom osamdesetih, kada sam u Siriusu pročitao da je Walter Hill uhvatio Gibsona da napiše scenario za novog Aliena, to je delovalo kao naprosto neverovatna kombinacija reči u rečenici koja je imala previše dobrog da bi se sve završilo kako treba. Ispostavilo se da su producenti želeli Gibsona, tada usijanu zvezdu još uvek vrelog cyberpunka, da u Alien franšizu ubrizga malo te sajber-noar-futurističke gudre kojom su njegovi prozni radovi obilovali, a da je sam Gibson bio preveliki fan Scottovog Aliena da bi menjao etabliranu formulu tako da je konačni scenario bio prilično konzervativan derivat Aliena, veran originalu po tonu i uz oprezno rukovanje eskalirajućim nivoima drame i akcije koje je uveo Aliens. Na kraju je Fincherov Alien 3, uz sve porođajne muke koje je Taurus Jor onako lepo inventarisao u svojoj knjizi pre, gulp, JEDANAEST godina, bio smelija varijacija na originalni predložak nego što je Gibson, po sopstvenim rečima, grdan fanboj Aliena, uopšte mogao da napravi.

Enivej, već sam povodom Archangela primetio kako je neobično da je Gibsonov rad inspirisao tolike  stripove a da je sam Gibson maltene devica kada pričamo o radu u ovom medijumu, a William Gibson’s Alien 3 ne menja preterano stanje na TOM frontu jer Gibson ovde, sem tog predgovora, nije imao nikakvu ulogu. Uostalom, i sam naglašava da je scenario bio tipičan najamni rad, da je on za njega dobio pare i da nema nikakvu dalju kreativnu kontrolu nad njim, pa mu je i samom bilo interesantno da vidi kako će se sa skriptom snaći Johnnie Christmas, momak koji je ime za sebe izgradio radeći Imageov Sheltered sa Edom Brissonom ali i Angel Catbird sa Margaret Atwood. Ovaj potonji strip, koji je izlazio za Dark Horse ga je verovatno preporučio izdavaču za adaptaciju Gibsonovog scenarija i Christmas je odradio pristojan mada, usudiću se da kažem, ne posve spektakularan posao.

Što se pripovedanja tiče, Christmas je uredan crtač koji razume Gibsonovu naklonost ka pružanju minimuma potrebnih informacija i namernom izbegavanju infodampova i prepričavanja radnje konzumentu, pa je dobar deo ove priče pripovedan kroz situacije i akcije, bez zastajanja da se čitaocu objasni šta se dešava. To je klasična Gibsonovština i način na koji ovaj SF veteran već decenijama gradi svoje svetove, spuštajući čitaoca in medias res zajedno sa protagonistima i puštajući da se svet gradi kroz radnju. Naravno, svet Alien franšize je nešto što je nama danas već poznato – čak i da nismo pročitali hiljade i hiljade strana Dark Horseovih (i drugih) stripova u ovom univerzumu, broj „glavnih“ filmova u serijalu tokom poslednje četiri decenije se popeo na impresivnih šest, a tu su i AvP spinofovi, pa video igre itd. i sasvim je razumno argumentovati da ovde nema potrebe za nekakvim dodatnim „world buildingom“.

No, naravno, ovaj je scenario nastao osamdesetih godina prošlog veka, kada se serijal sastojao od svega dva filma pa tako i postoji jasan napor da Gibson malo proširi univerzum, da korporacijama koje istražuju svemir stavi kontrapunkt u vidu društva kosmičkih socijalista koje sa njima ima nategnut sporazum o primirju. Ovo je standardno za Gibsona osamdesetih godina u čijoj je prozi tog vremena čest motiv uspostavljanja novih uređenja u izmeštenim zajednicama, ali je u ovom stripu to čist višak. Ono što čitalac kao rezultat dobija je da postoje dve odvojene grupe ljudi od kojih svaka pokušava da Tuđine iskoristi na svoj način a stvari se, kako je to već pravilo u franšizi, brzo potpuno otmu kontroli i šačica moralnih mora da spase ostatak svemira (poznatog Zemljanima) od infestacije najopasnijim višim organizmom koga su ikad susreli.

Hoću reći, tenzija između korporativnog kapitalizma i nekakvog drugog uređenja koju je Gibson imao na umu ovde je nebitna za radnju i ne daje priči neku supstancijalnu dimenziju jer je ovo, po uzoru na ono što smo videli u Alienu i Aliensima priča o običnim ljudima koji odjednom shvataju da su najveća čudovišta ipak oni koji bi čudovišta da kontrolišu zarad ostvarivanja moći i da je rat protiv Tuđina zapravo rat protiv zla u nama samima, bla bla bla. Mislim, to je dobra premisa, inače ovaj serijal ne bi trajao ovolike godine ponavljajući je dosledno iz filma u film, ali ona ostavlja prostor i za ozbiljnije sociopolitičke opservacije u podtekstu. Utisak je da je Gibson imao ambiciju da njegovo kontrastiranje dve ideološki suprotne frakcije dobije upravo ovakvu dimenziju ali sa ovim nije otišao nikuda.

Druga stvar je da je ovo priča sa previše likova koje Christmas ne čini dovoljno upečatljivim ili čak, različitim. Naravno, pravila franšize podrazumevaju veliki body count među „našima“ pa je jasno da se jedan broj likova uvodi samo da bi, kad krene da se kolje, Alieni imali koga da ubijaju a da priča može da se kotrlja dalje, no, imajući u vidu rasplet, moj utisak je da je sam zaplet nepotrebno prekomplikovan, sa previše likova koji na kraju završavaju kao topovsko meso, a pre nego što su dobili mogućnost da na neki drugi način opravdaju svoje prisustvo u narativu.

Ono što Christmas radi korektno je da strip ipak ima potrebnu horor-tenziju prema kraju sa jasnim ulozima i cenom koja se mora platiti. Za razliku od filmovanog Aliena 3, ovde Tuđina ima više i Christmas neke od njih ih crta kao hibridnog Tuđina iz Aliena 4 – pošto se i u stripu pokazuje određeno kombinovanje gena – pa je i finale spektakularnije sa nekolikim scenama krvoprolića i visceralne akcije. Ponoviću – Fincherov Alien 3 ima bolji scenario sa interesantnijim postavkama i finije izvedenom dramom. Ono što Gibsonu takođe ide na dušu je da je ovo pisano kao direktan nastavak Aliens pa imamo Newt i Hicksa u sporednim – mada važnim – ulogama ali se sama Ripley jedva pojavljuje u radnji što je, pa, svakako oslabilo čitav narativ.

Ono što, pak, Christmasu ide na dušu je da strip ima previše „običnu“ atmosferu. Naravno, u prvom filmu je ideja bila manifestno bila da se u kontrast stave jedan naturalistički mizanscen i taj neki visceralni horor i imali smo ekipu praktično svemirskih kamiondžija (ili makar mornara na teretnom brodu) sa svim njihovim „normalnim“ brigama i problemima, kako se suočavaju sa nečim došlim maltene pravo iz pakla, ali je Scott bio majstor atmosfere i kreirao neke od najjezivijih ambijenata u istoriji kinematografije. Fincher, pa čak i Cameron su sledili ovu estetiku, ali je Christmasov crtež naprosto suviše svetao, suviše običan, obojen možda ne veselo, ali dovoljno živo da se izgubi veliki deo primordijalne pretnje koja ide uz Aliena. Tuđin je uvek bio u velikoj meri metafora za seksualnu agresiju i nasilnu reprodukciju i mada ne tvrdim da se ta metafora ne može plasirati i u lepo osvetljenim, svakodnevnim ambijentima, meni je Christmasov strip prilično neupečatljiv na ime atmosfere i nije mi prodao strepnju kakvu očekujem od ovakvih priča. Ipak, čovek je dobar crtač i scene krvoprolića su mu dostatno impresivne a opet disciplinovane tako da ne želim da se pomisli da je ovo ikako „loše“ nacrtan strip.

No, ne pričamo, dakle ni o esencijalnom stripu u bilo kom smislu. Pored ogromnog opusa derivativnih Alien radova u medijumu filma, proze i stripova, William Gibson’s Alien 3 je, u ovoj formi u kojoj je ugledao svetlo dana, jedna korektna stilska vežba na poznatu temu koja ništa kritično ne greši ali koja na četrdesetogodišnjicu rođenja franšize najviše ima vrednost kao jedan „what if“ kurio nego što išta presudno dodaje kanonu. No, drago mi je da smo barem videli šta je Gibson imao na umu i zašto su Hill, Giler i ostali na kraju odustali od filmovanja tog skripta. Mašta još jednom potvrđuje da je malo bolja od realnosti i mada je to je lekcija koju smo ionako znali, lepo je da smo na dostojanstven način popunili jednu prazninu u gikovskoj istoriji planete.

Pročitani stripovi: William Gibson’s Archangel

Pročitao sam petodelni miniserijal Archangel koga je po zajedničkom zapletu sa Michaelom St. Johnom Smithom za strip adaptirao William Gibson a nacrtao uvek rado viđeni Jackson „Butch“ Guice.

 

Ovo je prvi „pravi“ Gibsonov strip-rad i, kako i sam autor kaže, čudno je jedino kako je uspeo da do sada izbegava ovaj medijum. Razume se, viđali smo uspešnije i manje uspešne strip-adaptacije njegovih predložaka koje su radili drugi (uglavnom manje uspešne, da budemo jasni), ali ovo je prvi put da Gibson sedne i napiše scenario ekskluzivno za strip. Njegov i Smithov originalni rad je bio pič ponuđen jednoj nemačkoj  televizijskoj produkciji i, kako to obično ide, kada isti nije bio prihvaćen, od njega je nastao strip-scenario.

 

S jedne strane, dobro, konačno smo dobili Gibsona u stripu. Imajući u vidu koliko je strip na njega uticao i koliko je on sam uticao na strip (što „ovdašnji“, što azijski) stvarno je bilo krajnje vreme da se otac kiberpanka pojavi u ovom medijumu. S druge strane – televizijski restlovi. Ovo ne mora da bude negativno – neki od mojih omiljenih stripova nastali su od odbačenih pičeva za TV serije (na primer Vertigov Exterminators), ali u slučaju Archangela čini se poučnim ukazati da je pič, odnosno ideja i zaplet jedno, a da je zaokružena priča ipak nešto drugo.

 

Problem u vezi sa pisanjem o Archangelu je što se o njemu skoro ne može pisati. Seting i zaplet su toliko esencijalan deo ovog stripa da ako ih spojlujemo u kritičkom osvrtu, utisak je, čitaocu otimamo najveći deo užitka koji mu je sledovao sa čitanjem samog rada koji kritikujemo. Otud ću se ja ovde uzdržati od prepričavanja makar i osnova zapleta i reći da je on interesantan i da se Gibson okušao u žanru alternativne istorije/ paralelnih svetova. Ovo je zanimljiv iskorak za autora koga ipak još uvek prevashodno povezujemo sa hi-tech žanrovskom literaturom koja se bavi virtualizacijom i digitalnom interakcijom (mada je Blue Ant trilogija bila prilično jak pokušaj da se od ovoga odlepi). Archangel deli određene motive sa Gibsonovim najsvežijim romanom (The Peripheral) ali je rad za sebe i na neki način podseća da je Gibson uvek imao interesovanja za istorijsku fikciju a koja su se pomaljala u pozadinama zapleta njegovih radova, da bi ovde bila smeštena prominentnije u prvi plan.

 

E, sad, problem sa Archangelom je što pored zapleta i setinga nije uspeo da isporuči i zaista zanimljivu radnju ili likove. Gibson je, svakako, meni veoma drag pisac, ali sa Archangel je prilično jasno da nije imao pojma kako će strip da se završi ne samo kada je pisao pič za televiziju ili kad je isti ponuđen IDW-u za potrebe kreiranja strip-serijala, već i kada su prve tri epizode već bile izašle. Ovo je kao rezultat imalo i to da je miniserijal od svega pet nastavaka izlazio nominalno punih petnaest meseci, ali i da smo dobili likove koji imaju interesantne lične istorije i interakcije, postavljene u intrigantnu istorijsku epohu i još intrigantniji mizanscen, ali koji su skoro sasvim nebitni za radnju. Drugi likovi, oni bitni za radnju su tu da ili posluže za iznošenje ekspozicije, ili da iznesu potrebne akcije da se strip dogura do završetka a da čitalac dobije premalo uvida u njihove unutarnje živote, psihološke motivacije, strepnje, nade, strasti itd.

 

Rezultat je nekih 120 strana pristojne karakterizacije i zanimljivog zapleta praćenih mediokritetskom „žanrovskom“ akcijom. Gibson se potrudio oko naučnofantastičnih/ tehnoloških elemenata zapleta ali utisak je da se na tome sve zaustavlja – neke šire društvene ili političke teme koje se prirodno nameću za istraživanje u odabranom setingu (opet da podsetim – seting je VEOMA intrigantan) se samo pominju u prolazu, praktično da se ukaže da su ih autori svesni, ali se priča sa njima ne hvata u koštac. Možda najviše razočaravajuće, Archangel je strip koji nam nudi negativca koji deluje zaista neshvatljivo nemoralno i zlo, ali sa njim praktično ništa ne uradi, skoro kao da smo dobili uvid u parčence mnogo opširnijeg scenarija koga je Gibson imao za roman (ili, jelte, TV seriju).

 

Možda to i dočekamo, Gibson je prošle godine na tviteru potvrdio da se strip razmatra za televizijsku adaptaciju, ali od tada nije bilo mnogo buke na tu temu.

 

S druge strane, pohvalio bih Butcha Guicea za perfektno konzistentan ton održan tokom čitavog serijala. Ono, istina, imao je, hipotetički, neproporcionalno mnogo vremena da crta poslednje dve epizode, ali opet, treba pohvaliti kad je pohvala zaslužena. Guice je „stara škola“ crtača, delom po godinama, a svakako po stilu, pa njegovi crteži, pre nalik na britansku klasičnu školu nego na američku superherojštinu u kojoj je ponikao, veoma odgovaraju istorijskoj epohi koju strip zahvata i likovima koji ga nose. Smireni kolor je takođe u skladu sa atmosferom i ostaje samo žal što strip nema supstancijalniju radnju kojoj bi grafički majstori na ovom poslu udahnuli život.

 

Ovako kako jeste, Gibson se odlučuje sa interesantan preokret u finalu koji potkazuje da je zametak ideje od početka postojao ali da je finalnu formu ona dobila tek daleko nakon što je strip počeo sa izlaženjem. Kao takva, ona deluje zbrzano i politički površno, miljama daleko od za Gibsona uobičajeno višeslojnih „poruka“ na krajevima njegovih prethodnih dela. Mislim da je bezbedno reći da se svi nadamo da ovo nije ujedno i poslednji put da se Gibson upustio u pravljenje stripa jer i on zaslužuje bolji strip a i strip zaslužuje boljeg Gibsona.

William Gibson: Prepoznavanje Obrazaca

William Gibson, američki pisac naučne fantastike, duhovni otac Interneta, jedan od originatora cyberpunk podžanra, svoj prvi (i najvažniji) roman, Neuromanser (1984.) započeo je veoma kul rečenicom o nebu iznad grada koje je imalo boju ekrana televizora podešenog na kanal na kome se ništa ne emituje. Tokom ovih dvadeset i kusur godina Gibson nije napisao mnogo romana (osam, ako se računa i kolaboracija sa Bruceom Sterlingom, devet ako se računa još uvek neobjavljeni Spook Country) ali je pazio na to da svaki od njih započne rečenicom koja će čitaoca uhvatiti na prepad i uvesti ga u radnju bez mnogo okolišanja. Prepoznavanje Obrazaca, Gibsonov još uvek najnoviji objavljeni roman (2003., u Srbijici objavljen pre nekoliko meseci) nije izuzetak ali rečenica u ovom slučaju koristi prilično siledžijski način da eliptično, koristeći jake metafore opiše efekte džet-lega. S obzirom da je Gibson nekada pisao o nindžama naoružanim monomolekularnim ugljeničkim sečivima, hakerima  glava natrpanih implantima, samosvesnim veštačkim inteligencijama i Vudu božanstvima koja svoje podanike posedaju kroz cyberspace, relativna tematska prozaičnost prve rečenice Prepoznavanja Obrazaca može se doživeti kao hladan (ili barem mlak) tuš ako se tinejdžer u vama još nije predao pred neumoljivim maršom srednjih godina.

 Gibson ovo verovatno oseća kao sazrevanje. Prva trilogija romana iz osamdesetih godina, započeta Neuromanserom dešavala se najdalje u budućnosti, negde drugom polovinom 21. veka i bila intrigantan miks pulpoidne noir literature sa polovine dvadesetog veka, postmodernog produžetka naučnofantastičnog novog talasa i japanskih manga/ anime odjeka. Druga trilogija, iz devedesetih godina bila je pomerena svega nekoliko decenija u budućnost i tome proporcionalno i smanjila ’futurističku’ komponentu Gibsonovog pisanja, usvajajući manje smele ekstrapolacije i realističnije (čisto u istorijskom smislu) osvrte na društvo, politiku itd. Konačno, Prepoznavanje Obrazaca dovodi ovu tematsku regresiju do logičnog kraja: ovaj roman događa se danas i ovde i gotovo je potpuno lišen ’spekulativnih’ sadržaja. Strogo žanrovski gledano, Prepoznavanje Obrazaca je roman glavnog toka i jedina ’naučnofantastična’ komponenta u njemu je piščeva perspektiva iz koje svet u kome svi mi živimo izgleda kao mesto i dalje dovoljno ispunjeno začudnošću i ’novumom’ da zavređuje pažljivo posmatranje i, pretpostavljam, prepoznavanje obrazaca koji su svuda: u društvu, u umetnosti, u istoriji, u politici.

Naravno, nije ovo sasvim nova tema (recimo, Pi, Darena Aronofskog je film koji se znatno strože nego Gibsonov roman zasniva na premisi sveprožimajućih obrazaca) ali to je i u redu jer Gibson ovde ni ne pokušava da napiše mnogo toga novog. Prepoznavane Obrazaca je u dobroj meri kolekcija motiva ili, čak stavova koje je Gibson već utkao u svoje ranije romane. U tom smislu, kada se ova knjiga do kraja iščita, trilerska struktura koja u čitaocu podstiče motivaciju da kroz nju grabi, pokazuje se kao neispunjeno obećanje u odnosu na prilično mršavi payoff na kraju. Ili da kažemo ovako: Gibson ovom knjigom uspeva da kaže vrlo malo, još manje ako ste čitali njegove ranije romane. Ona je kolekcija tačnih i, uostalom zanimljivih opservacija o svetu u kome živimo i stilu života (stilu, ne značenju ili nedajbože smislu) koji je posledica globalne, hiperubrzane komunikacije, ali u krajnjoj analizi, te opservacije neće biti nove bilo kome ko ima makar jedan prst na rukama i u stanju je da otkuca reč ’google’, niti je njihovo promišljanje u ovom romanu otišlo bogznakako duboko. Što nas ostavlja u situaciji da, u nedostatku predubokog značenja, vrednost ovog romana nalazimo u samom jeziku, odnosno pismu. A tu stvari mogu, zavisno od afiniteta da stoje ovako ili onako. Za početak, broj strana: Prepoznavanje Obrazaca ih ima skromnih 360 što je u odnosu na neke steroidima hranjene monstrume savremene žanrovske i glavnotokovske književnosti takoreći predjelo. S druge strane, moj utisak tokom čitanja je gotovo sve vreme bio da ovde jednostavno ima previše teksta.

Gibsona, istorijski gledano treba ceniti što je, iako nije umakao demonu serijalizacije, svoje knjige ipak držao u razumnim obimima odbijajući da piše višekilogramske indžijele u kojima bi kvantitet bio dokaz kvaliteta. Prepoznavanje Obrazaca me, međutim tera da se osvrnem i na ranije romane i priupitam se nisu li, zapravo i te knjige mogle da budu upola kraće. Nije li Gibson malčice zloupotrebio svoju nesumnjivu literarnu veštinu i priče čija bi prirodna dužina bila nekoliko desetina strana, razvukao, veštačkim dodavanjem motiva i likova na nekoliko stotina? Prepoznavanje Obrazaca, u svoju odbranu može da prizove atmosferu: razrešenje koje nešto pred kraj imamo prilike da vidimo ne bi delovalo dovoljno efektno da mu je prethodilo svega nekoliko tuceta stranica predigre. Ovo je lako ustvrditi, jer, kako stvari stoje, dotično razrešenje je daleko od efektnog čak i sa ovim obimom knjige. Politički neutralno, dramaturški poprilično neuverljivo, ideološki čak malčice sumnjivo, ono, kako već rekosmo u dobroj meri minira trilerski kvalitet romana. Međutim, to smo već rekli i ne treba mnogo da se vraćamo na tu stranu, veći problem ovde je što Gibson troši, relativno gledano, mnogo umereno zanimljivih (ili, ako ste loše raspoloženi nezanimljivih) reči da do njega dođe.

Kao što negde na blogu već napisah, moja idealna zamisao savremenog romana Williama Gibsona u sebe ne uključuje tri pasusa obrazlaganja zašto je Tomy Hillfiger brend sa, dizajnerski gledano, prezira dostojnim sadržajima. Ovakvih stvari ovde ima dosta, Gibson roman pretrpava referencama na brendove i industrijske entitete, demonstrirajući njihovo neumoljivo prisustvo u našim životima (pre svega kroz hiperosetljivost glavne junakinje na brendove, logotipe i dizajnirane identitete). Ovo, međutim ne samo da za Gibsona nije novina (pročitajte bilo koju njegovu priču iz prve polovine osamdesetih) već je u ovom romanu izvedeno napadnije i stoga manje efektno nego pre. Okej, okej, shvatili smo, a neki od nas su MOŽDA i čitali No Logo Naomi Klein.

Pored toga, u ovoj knjizi Gibson će vrlo dosledno preslikavati postupke, misli i ponašanje svoje protagonistkinje u gotovo realnom vremenu sa obiljem detalja i detaljčića, intimizirajući nas nasilno sa njenim prolaskom kroz ovu avanturu do nivoa dosade. U retrospektivi, kao što rekoh, dovoljno je jasno zašto Gibson insistira na veštačkom usporavanju tempa knjige – na osnovu toga je razrešenje u neku ruku efektnije, ali to ne uspeva da beskonačne opise obroka koje glavna junakinja ima, Pilates vežbi koje izvodi i nameštaja u brojnim prostorijama koje posećuje učini zanimljivijim. Ponovo, za Gibsona ovo nije novina, ali dosledno insistiranje na trivijalnim detaljima koji su u krajnoj liniji tu samo da čitaocu skrenu pažnju na trivijalnost postojanja an ženeral i naprave (ponavljam nedovoljan) kontrast sa začudnim elementima fabule, je meni bilo naprosto zamorno.

Stvari bi bile znatno uspelije da Gibson nije uverljivo i konzistentno izrazito aseksualan i neduhovit pisac. Ovo nisu nužno negativni epiteti, izneseni su najviše kao ukazivanje na činjenicu da se Gibson malo ili nikako ne bavi seksom ili humorom u svojim delima, za šta možda nikada do sada nije bilo veće potrebe, ali u Prepoznavanju Obrazaca ovo mi je delovalo kao popriličan nedostatak. Na kraju krajeva, nizanje trivijalnih momenata, presecanih dramatičnim ali u krajnjoj liniji inkonsekventnim epizodama progutalo bi se znatno lakše da ga je Gibson osvežio nečim drugim pored svog patentiranog visokog pulp stila bremenitog metaforama. Na kraju krajeva, Moloa Samuela Becketta je roman koji se isključivo bavi nizanjem najtrivijalnijih mogućih epizoda, a Beckett čini da ga čitamo kao fantazmagoričnu, mitsku epopeju svojim dobro odmerenim odmakom. Gibson ovaj odmak ne čini i verovatno nadu polaže u svoj dobro poznat dar za prepoznavanje začudnog u svetu i postojanju koji su svuda oko nas.

Nije da tu nema lepote, da se ne razumemo pogrešno. Brojne reference na tehnologiju i njen odnos sa umetnošću su interesantne. Izmeštenost u vremenu i prostoru, kao posledica instantne komunikacije i superbrzog kretanja su teme kojima su se poststrukturalistički mudraci kao što su Virilio ili Baudrillard opsesivno bavili poslednje dve decenije i Gibson ih uspešno tematizuje u ovom romanu: svet kao skup tačaka čija je dostižnost iz domena potencijala ražalovana na opažanje kulturnih razlika (sadržanih u manje ili više uspešnom emuliranju dominantne pop kulture i kulture oglašavanja), putovanje kao fenomen u kome se mistični sadržaj puta neutrališe brzinom i nekonsekventnošću razlike između ovde i tamo. Dodajmo malo dobro pogođene poetike dezorijentisanosti aviona, hotelskih soba, mobilnih telefona i web-maila i Gibsonova dajdžestirana mekluanovska vizija je potpuna. Osim što je, naravno ona bila potpuna još u Neuromanseru.

Ovo je možda i najinteresantniji detalj u vezi Prepoznavanja Obrazaca: Gibsonova rana dela su Internet opisivala kao svemir oblika i duha, sa virtuelnim građevinama koda i sablastima hakera koji međ njima lete. Ta plastičnost, taktilnost i istovremeno spiritualnost ovog (ne)mesta je, nije preterano reći, mnoge među nama terala da strpljivo odbrojavamo dane kroz osamdesete, a pogotovo devedesete, do momenta kada će Internet dostići Gibsonovu viziju. I mi smo želeli komadić tog iskustva. Danas, naravno znamo da je Internet mašina za propagaciju pornografije naseljena trolovima koji se hrane zlobom i izlučuju glupost. A Gibson više ne piše o veličanstvenim oblicima u tri dimenzije i oživelim veštačkim inteligencijama već o web-forumima i elektronskoj pošti.

Ova, uslovno rečeno, banalizacija umetničke vizije nije nužno za osudu. Ona može biti znak zrelosti autora i hvatanja u koštac sa postojećim, ne samo maštanim fenomenima. Ali ona, u konkretnom slučaju prikazuje i koliko godina autor ima. Gibson sledeće godine puni šezdeset. Internet koji on opisuje u Prepoznavanju Obrazaca je Internet jednog dobroćudnog pedesetogodišnjaka, ne mnogo različit od Interneta mog oca. Na njemu postoje ljudi koji se na web-forumu raspravljaju o umetničkim delima novog doba postoje hotmail, google, eBay, ruski spemeri pa čak i porno sajt sa azijskim kurvama. Ukratko, ovo je Internet koji ćete videti u svakom broju PC Worlda. Internet dobronamernih, obrazovanih, sredovečnih belih zapadnjaka. U njemu istovremeno nema Counter-Strikea, World of Warcrafta, Second Lifea, MySpacea, Youtubea, torent fajlova, otrovanih torent fajlova, DOS napada, zombi kompjutera i ratova hakerskih grupa, blog kulture, gnutela licence, dečije pornografije, predatora i rastakanja identiteta. Iako je knjiga završena 2002. godine, kada mnogih od ovih stvari nije bilo (što pokazuje koliko je evolucija u IT kulturi danas brza), čak i uvažavajući ovu primedbu jasno je da Gibson, naprosto nije čovek koji o Internetu današnjice može da napiše roman koji taj Internet (možda) zaslužuje. Za to će nam trebati neko mlađi, svesniji, bolesniji i brži.

Ne da je to bitno, ovo nije roman (samo) o Internetu, ali jeste roman u kome se tematizacija svakodnevnog u dobroj meri zadržava preblizu samoj površini (dakle konstatovanju fenomena), a to mu se već može zameriti.

Valja još dati par usputnih napomena. Na primer, da je Gibsonovo pisanje, još od drugog romana a svakako u slučaju Prepoznavanja Obrazaca, pravi primer zašto je sukob između cyberpunkera i ’humanista’ u američkoj literarnoj naučnoj fantastici osamdesetih godina bio siledžijska fabrikacija (prevashodno Orsona Scotta Carda). Gibson ne samo da nije nihilistički revolveraš zainteresovan isključivo za VR pornografiju i neuro-stimulativne droge već je njegovo pisanje tokom najvećeg dela karijere uvek bilo obojeno vrlo prepoznatljivom ljudskom toplinom. Sterlingova opaska o hi-tech – low-life dihotomiji Gibsonovog pisanja može se primeniti na delove Prepoznavanja Obrazaca, kao i na svaki Gibsonov roman ali je lako prepoznati da je Gibson u ovom romanu ponajmanje sklon glorifikaciji, pa čak i analiziranju marginalizovanih socijalnih grupacija. Ima ovde par lepih uvida (opis ruskih zatvora iako pomalo senzacionalistički, kao i sve ostalo u vezi sa Rusima u ovoj knjizi, nije daleko od istine), ali generalno, Gibson je ovde daleko od Mosta iz svoje druge trilogije, noćnog grada iz Johnny Mnemonic, Rastafarijanaca u orbiti iz Neuromansera ili skvotera satelita iz ’Red Star, Winter Orbit’.

Dalje, ni posle dvadeset i kusur godina, Gibson nije odmakao mnogo od nacionalnih kulturnih obrazaca koji su u vreme Neuromansera bili prihvatljiv pulp kliše: u Prepoznavanju Obrazaca Evropa, Japan i Rusija su gotovo identično dobroćudno dekadentni, neuhvatljivo začudni i malevolentno inferiorni kao i pre dve decenije.

Konačno, ne znam vredi li napraviti ovaj komentar s obzirom na moje lično nepoznavanje materije, ali mislim da, kada se jednog dana bude pravio spisak muških autora koji pišu tzv. ženskim pismom, Gibson bi morao da uđe u prvih deset. Njegovi romani odavno, a u ovom mi se to čini najizraženijim, su primeri dekonstrukcije uobičajenih motiva, mehanizama i dramaturških alatki. Što, u kombinaciji sa i dalje jakim pulp mirisom kojim odišu stvara u najmanju ruku originalnu estetiku. Ovo ima svoje dobre strane, recimo odsustvo (u velikoj meri) fizičkog nasilja zna da bude interesantno i katarzični momenti u ovim knjigama su iznenađujući za čitaoca naviklog na arhetipske trenutke sukoba i nadvladavanja. S druge strane, (i ovde više nisam siguran da to ikako može da se poveže sa ’ženskim pismom’) može to i da zamori, kako baš zbog toga što se nakupljeni pritisak ne oslobađa na očekivani način, tako i, za mene dosta iritantnim, insistiranjem na hepi-endu gotovo bajkovitih razmera. Još od kada je u prvoj trilogiji Gibson svoje likove pretvorio u filmske zvezde i dao im ’i živeli su srećno i zadovoljno’ krajeve, bio sam malo ljut na njega, a u Prepoznavanju Obrazaca poslednje poglavlje me je nateralo da vrtim glavom u neverici. Poslednja scena u kojoj protagonistkinja u krevetu kontemplira o svemu što se desilo i budućnosti je za moj ukus preterano zašećerena i naterala me da pomislim kako, ako niste James Joyce, treba da izbegavate završne scene ovog tipa.

Dakle, na kraju, Prepoznavanje Obrazaca je interesantna knjiga koja deluje kao naučna fantastika, iako to nije. Njena vizija je bogata, mada ne preduboka, a njena ambicija da poduči je minirana barem time što je njen autor identične poduke mnogo ranije svojim starim romanima već dao. Svakom mlađem od trideset godina, cenim, delovaće romantičarski naivno ali to može da bude i njena snaga. Na kraju svega, Gibson njome ponovo slavi lepotu i nadu da tehnološki (i njemu pripadajući kulturni) progres, koliko god mračan znao da bude, ovoj lepoti ume da podari život do juče nezamisliv i nemoguć. Ajde da mu barem zbog toga stisnemo ruku.

Oficijelni sajt Williama Gibsona: http://www.williamgibsonbooks.com/

Wikipedia entry: http://en.wikipedia.org/wiki/William_Gibson_%28novelist%29

Sajt Lagune, domaćeg izdavača Prepoznavanja Obrazaca:

http://www.laguna.co.yu/

http://www.laguna.co.yu/naslovi.php?id=491