Film: Wonder Woman

Evo mojih utisaka o Wonder Woman, taksativno:

Uvezivanje WW u DCEU: Mislim da je ovo obavljeno elegantno. Film se prirodno nadovezuje na Dawn of Justice i uspeva da nenametljivo razreši mnoga potencijalno problematična pitanja u vezi toga kakav je ovo zaista univerzum ako u njemu postoje bogovi i zašto je Diana na Zemlji, među ljudima i koja je njena motivacija da se uključi u borbu za pravdu. Takođe, stilizacije kojima se pripoveda o „mitološkoj istoriji“ su prilično uspele i kombinuju estetiku stripa i video-igre na način koji udobno sedi sa ostatkom filma koji osciluje između nešto pojačanog realizma (na kraju krajeva, tu su glumci iz Trainspottinga i, ako se ne varam, nekih filmova Majka Lija) i savremene video-igre.

Poštovanje strip-kanona: Iznenađujuće solidno. Moj problem sa prvih dvadeset minuta ovog filma je svakako što su scene na Temiskiri rešene na najjednostavniji pa otud i najmanje maštovit način. Dženkinsova svakako vrlo vešto uspeva da spakuje ogromnu količinu ekspozicije, filozofije i osnovne karakterizacije glavnog lika na mali prostor (koristeći, doduše flešbek unutar flešbeka unutar flešbeka koji čini čitav film) i da publici proda i društveno uređenje i mitološku zaleđinu amazonske zajednice ali i dosta ubedljivu motivaciju za mladu Dianu da napusti otadžbinu i otisne se u svet, ali cena koja se tu plaća je da su na Temiskiri svi očajno izveštačeni, pričaju kao glumci u petparačkim preradama antičkih drama, nose kacige po ceo dan i ponašaju se kao u nekom jeftinom pozorištu. No, opet kažem, Wonder Woman pokušava da bude strejt superherojski origin story pa se nisam ni nadao postmodernizmu Deadpoola i Suicide Squad ili gritty pristupu koji nam je prijao u Loganu.

Scenario svakako vrlo lepo uvezuje Stiva Trevora u priču poštujući originalne stripovske kanone a Kris Pajn je izuzetno dobar izbor za ovu ulogu. Ono što film ne pokazuje, a svakako nisam ni očekivao su marstonovski erotski/ BDSM podtekst i filozofija društva, no možemo biti zadovoljni makar posrednim ukazivanjem na lezbijski mentalitet društva na Temiskiri.

Period: Zanimljiv izbor je što je film smešten u Prvi svetski rat, umesto u Drugi u kome se većina originalnih Wonder Woman priča dešavala. S jedne strane, razumemo, jer dobar deo tih WW stripova se dešavao na Pacifiku i Japanci su bili negativci, pa je svakako lakše stvari staviti u Prvi rat gde su Nemci bili negativci koje nisi morao da pobediš oružjem za masovno uništenje koje si upotrebio na civilnim metama. S druge strane, Prvi svetski rat je predstavljen… pa, rekao bih bez poštovanja za ono po čemu je taj rat zaista bio zapamćen. Film daje malo lip servicea „The war to end allwars“ sentimentu i očaju trench warfarea ali se, nažalost zatim previše zanese u pokušajima da Nemce prikaže kao silu koja razvija oružje za masovno uništenje i koja zato po svaku cenu mora biti zaustavljena (što je priča koja se često relativno nedokazano vezuje za Drugi svetski rat). Dalje, film ima jednu scenu u kojoj se trench warfare potpuno izvrće ruglu jer pokazuje kako šačica Amerikanaca (i njihovih multietničkih saveznika – Škota, Američkih Indijanaca i Arapa) predvođena jednom Čudnom Ženom može da uradi ono što Francuzi i Belgijanci godinama nisu mogli, a zatim nastavlja sa promašenim metaforama koje su označitelji koje vezujemo za Drugi svetski rat: velike civilne žrtve, bombardovanja gradova korišćenjem avijacije. Nažalost, samo finale filma, poslednjih pola sata, se i inače potpuno raspada u jednoj konfuziji motivacija i taktika. Te oćemo maskirani na bal, te istrčaćemo sa bala, te jel’ treba nekog da ubijemo, te da li ćemo da dignemo u vazduh skladište, postrojenje za proizvodnju oružja ili avion koji treba da ga isporuči? Da ne pominjem da onakvi avioni nisu postojali u ono vreme…

Finale ima simpatičnu videoigračku eskalaciju sukoba, od infiltracije kroz obične neprijatelje, preko minobossa do finalnog bossa i poslednji bosfajt jeste okej – mada su bolje borbe ranije u filmu, pogotovo ona u Veltu – ali je sasvim besmisleno i, ako ste Srbin čini su preci u tom trenutku probijali solunski front i oslobađali Balkan i južnoslovenske teritorije, prilično komično to postuliranje da bi bombaški napad na London nekako doveo Nemačku do pobede u Prvom svetskom ratu.

Politika: Možda sam ja mnogo levo na političkom spektru, ali ono kako je Temiskira prikazana meni je malo mlitavo. Ovo je ostrvo puno žena ratnica koje ne samo da drhte na sam pomen Aresa, boga rata, nego i kad se na njega iskrcaju dva čamca Nemaca sa poluautomatskim puškama, dođe do masakra u kome ni Vučić ne bi ništa mogao da uradi. Ne samo da Amazonke pokazuju potpuno pomanjkanje smisla za taktiku kada sa dobro uvtrđene, nedostupne litice sa koje mogu strelama da lepo poraze vojnike što forsiraju obalu bez ikakvog razloga silaze na plažu da tamo budu pobijene, nego i ne treba zaboraviti da petnaest minuta pre toga gledamo žene koje bukvalno po ceo dan vežbaju za rat a onda pretrpe strašne gubitke protiv pola voda prepadnute mornaričke pešadije.

Ali to na stranu, iako film ima sasvim lepe feminističke ukrase (Diana eksplicitno u jednom momentu kaže muškarcu da on ne odlučuje šta ona treba da radi, a tu su i scene sa britanskim vojnim i političkim vrhom koje su elegantno urađene i imaju lepa nijansiranja što ukazuju na mukotrpnu borbu za emancipaciju žena sa početka prošlog veka), on pada tamo gde bi trebalo da je najjači. Dianina motivacija je na kraju dana JEDAN muškarac, kroz koga ona, kao percipira stvarnu ljudsku prirodu. Ma ajte molim vas. Kao da nije bilo dostupnih ženskih likova koji su je mogli motivisati, a ne lepi plavi, širokorameni plavušan koji kaubojski odjuri da se žrtvuje da bi svet imao prilike da dočeka demokratiju i Novaka Đokovića. Mislim, ponovo, nisam protivan da se film završava na pouci o ljubavi ali slabo je to meni prodato i protagonistkinju suviše čini zavisnom od osobe sa penisom za moj ukus.

Stilizacija: Odlična, uglavnom. Kostim vrlo dobar i veran stripu. Film i dalje pati od prevelike naklonosti plavom delu kolornog spektra – kao i svi Warnerovi superherojski uratci – ali su borbe snimljene jako dobro uz dosta videoigračkog kadriranja i koreografije koja ukazuje na to da je NEKO gledao Pračju Pinkeva. Zapravo, Wonder Woman dosta preuzima od Čokolade ovog režisera, osim što je Čokolada, naravno, film, sa doslednijom pričom, mnogo manje patetike i glavnom junakinjom koja se bori bolje. Opet, Gadotova je u svemu ovome zaista jako dobra – na stranu što je bila u drugom stanju za vreme snimanja – jer ima u stvari tešku ulogu u kojoj uspeva da bude i potpuno naivna (plemeniti divljak) i višeslojna, i sklona dvosmislenom humoru itd. Prateći ansambl glumaca uglavnom isto solidan, pogotovo Trevorov odred žigosanih,  ali film gubi na plošnim negativcima.

Da je prvih 20 minuta odrađeno nešto duhovitije a poslednjih pola sata smislenije i logičnije, bio bi ovo odličan film pošto mu je sredina – od stizanja u London pa do polaska na bal – prilično dobra sa odličnom akcijom i uspelim uplivima humora. Ovako kako jeste, Meni je Dawn of Justice zapravo bliži i smeliji film.

Pročitani stripovi: 23. Novembar 2015.

Poslednju verziju Marvelovog X-Force sam čitao ranije ali mislim da je red da ga ovde pomenem jer iako su X-Men stripovi u poslednje dve godine bili načelno veoma dobri, sa Bendisom koji je iznenađujuće nadahnuto radio dva glavna serijala i ostalim autorima koji su se iskazali drugde, X-Force je meni bio jedan od najzanimljivijih projekata koje je Marvel uopšte imao u post-AvX eri.

Generalno, X-Force stripovi su i neka vrsta anahronizma utoliko što su oni produkt jedne ere u kojoj se „zreliji“ ton što su ga Miller i Moore uveli u američki strip osamdesetih na kraju u mejnstrimu proširio na najčešće pogrešne načine. I Miller i Moore su provlačili nasilje i mračnjaštvo kroz svoje radove ali ono što ih je nosilo i po čemu su bili zapravo zapaženi je bio taj dekonstruktivni pristup superherojskom mitosu i etici tako da su puška u Betmenovim rukama u Dark Knight Returns i psihotični Roršah u Watchmenu bili očigledne promene paradigme posle kojih nije više bilo u planu da se vraćamo na staro. No i DC i Marvel su svoje imperije izgradili upravo na večnom vraćanju starom pa su superherojski stripovi sa kraja osamdesetih i početka devedesetih od Millera i Moorea pozajmili najpovršnije elemente njihovih stripova – pomenuto nasilje i mračnjaštvo, pu[ke i psihoze – ali je u ostatku postavke sve bio business as usual. Za mene je preimenovanje New Mutants, jednog od najoptimističnijih mutantskih radova Chrisa Claremonta u X-Force, sa radikalno promenjenom atmosferom i etikom bio signal da su se osamdesete definitivno završile i da stupamo u eru X-treme estetike. Ali to je tada palilo i Rob Liefeld je prodao čak pet miliona tog prvog broja X-Force 1991. godine (tiraž danas nezamisliv u američkom superherojskom stripu) pa se ovaj brend i dalje svako malo izvuče iz naftalina i Marvel je tokom prethodne faze imao čak dva X-Force serijala koji su išli paralelno a u poslednjoj, All-New Marvel NOW fazi je ovaj serijal radio negde gore pomenuti Englez Simon Spurrier sa azijskom podrškom na olovkama i to je meni bilo jako intrigantno i uglavnom jako dobro.

Spurriera i inače volim zato što je u pitanju jako literaran, jako dobar pisac koji iako više piše stripove (mostly za britanski 2000 AD) nego romane, zapravo piše jezikom za klasu iznad onog što rade kolege. Njegovi likovi su uglavnom jako upečatljivi i imaju osobene „glasove“ tako da su onda i događaji, u superherojskim stripovima uobičajeno spektakularni i površni što se tiče nekakvih tananijih emocija, kod njega često emotivniji i humanizovani. Za All-New Marvel Now je Spurrier napisao i X-Men Legacy Vol. 2 serijal koji se bavio Legionom, sinom Charlesa Xavierea i to je takođe bio intrigantan serijal o psihotičnom mutantu neshvatljivo velikih moći, a sa X-Force se nastavio na ono što su u Marvel NOW radili Denis Hopeless i Sam Humpries i zapravo, čini mi se uspeo da njihove dobre ideje kanališe u konačno odličan strip.

Dakle, poslednja verzija X-Force je ponovo serijal o grupi mutanata koji za razliku od superherojski inkliniranih X-Men svoju vrstu štite na radikalne načine. U All-New Marvel Now krajoliku naravno i X-Men imaju nekoliko frakcija, sa Cyclopsovim revolucionarima/ teroristima i sa Wolverinovim/ Storminim integracionistima na dve strane, a X-Force ovde okupiraju uobičajenu poziciju black ops tima koji radi poslove koje drugi mutanti ne samo da ne bi radili već bi ih i sprečavali kada bi znali za njih. No za razliku od Uncanny X-Force gde je makar postojala spona sa Cyclopsovim vođstvom, u Marvel NOW inkarnaciji X-Force je bio potpuno nezavisan tim, sklonjen sa radara kako većinskog stanovništva i njihovih agencija, tako i X-Men i drugih mejnstrim mutantskih grupacija, predvođen monomanijački usredsređenim Cableom, rešenim da spase i mutante i svet po svaku cenu, sa malo brige o tome da li će njegove metode ostatku sveta delovati kao terorističke. No, Spurrier uzima ovu postavku i zatim je odvodi još dalje u ekstrem. U njegovoj verziji X-Force se bori sa nekim zaista komplikovanim protivnicima, na svoje uobičajene načine – dakle, pričamo o timu ubica koji predvodi okoreli vojnik bez vernosti ijednoj ideologiji osim preživljavanju mutantske rase – ali baš to što imamo posla sa timom ubica je ujedno i jedna od centralnih tema stripa i Spurrier ovde ima priliku da se pozabavi karakterima, emotivnim labilnostima, potrebama za empatijom u timu koji je veoma šarolik.

Sve je ovde primetno pomereno tako da scenarista može da istražuje one elemente karakterizacije koji su uobičajeno gurani pod tepih, Psylocke je na rubu nervnog sloma jer shvata da joj ubijanje dolazi tako lako da se sada može govoriti o adikciji, Hope Summers je, hm, ozbiljno hendikepirana, ali se ne predaje, Cable je čovek na rubu nestajanja već utoliko što svakog jutra sebe klonira i mora u hodu da nauči šta mu je dalje raditi, a Fantomex je konačno odlepio i pretvorio se u superzločinca kakav se u njemu nazirao još od Morrisonovog X-Men. Uz sve to, Spurrier stiže da se pozabavi i nekim političkim pitanjima iz stvarnog sveta i ovo je serijal koji je u isto vreme i duhovit i maštovit ali i tragičan i potresan. Pritom, onaj „gritty“ štimung koji bi uvek trebalo da ide uz X-Force ovde se ne postiže samo visokim body-countom već i ozbiljno devijantnim crtežom koga je radio korejski crtač Rock He-kim, koji nikako ne mogu nazvati lepim ali koji na savršen način plasira ideju o timu što sve vreme radi na granici racionalnog razmišljanja, napumpan adrenalinom i umoran od racionalizacija kojima pravda svoj ubilački posao. Spurrier i Kim su, uostalom bili svesni da uskoro dolazi veliki ribut celog univerzuma uz Secret Wars pa je njihov X-Force imao onaj „all in“ osećaj kraja sveta i to mu je perfektno pogodovalo.

Drugi serijal iz Marvelove mutantske kuhinje koji sam ovih dana dovršio je X-Men, započet 2013. godine. Uprkos imenu, ovaj serijal je poslednjih godina (dakle od posle Second Coming koji se završio 2010. godine) tretiran kao dopunski serijal u kome se pričaju neke postranične priče i to je, kada ga je svojevremeno inače vrlo dobri Victor Gischler započeo, bilo dosta slabo. Od cele Gischlerove frtutme sa vampirima ostalo je samo to da je nesrećna Jubilation Lee sada vampir, što je, kada se uzme u obzir da pričamo o mutantu sa ozbiljnim deficitom korisnih supermoći, neka vrsta apgrejda.

Elem, serijal je dosta meandrirao posle Gischlerovog odlaska, da bi sa dolaskom Briana Wooda na mesto scenariste postalo jasno da je on takoreći rođen da ovo piše (i njegov Ultimate X-Men je bio iznenađujuće dobar uzevši u obzir prilično ekstremno neiskustvo u superherojskom stripu). Marvel je tu još malo eksperimentisao, serijal ugasio pa ga onda ponovo lansirao 2013. godine sa Woodom u ulozi scenariste i napravio jedan prilično interesantan presedan: naime, iako X-Men stripovi oduvek imaju prominentne ženske likove (Jean Grey, Rogue, Emma Frost, Rahne, Karma, Mirage…) i iako su se povremeno pojavljivale epizode fokusirane samo na žene (pre par godina beše onaj X-Women one-shot koga je pisao Claremont a crtao Milo Manara), poslednji X-Men serijal je bio prvi ikada u kome su svi glavni likovi bili žene. Ovo skoro da ne deluje kao nekakav uspeh u današnjem, jelte, emancipovanom svetu, ali ako nas je gamergate ičemu naučio to je da i dalje postoji otpor među određenim slojevima gikovske populacije u odnosu na kolonizaciju omiljenih pribežišta od strane žena. Marvel ovde gazi dosta sigurnim korakom, pa je tako, zna se, aktuelni Tor u stripu ženskog pola i zove se baš tako – Tor (a ne Torina ili već nekako), a i ovde je sve urađeno bez kompromisa: strip se zove X-Men i tim u njemu zastupljen zove se X-Men i dilema o tome da li bi možda ekipu koju predvodi Storm a prate je Jubilation Lee, Psylocke, Monet St. Croix i Rachel Grey trebalo nazvati nekako drugačije zapravo ne postoji.

Ova dilema je svakako interesantna nama, izvan samog stripa jer ne samo da strip i tim u imenu imaju eksplicitnu referencu na muškarce već je i poslednjih godina, otkada Marvel insistira na boljoj reprezentaciji raznih populacijua u svojim stripovima (i filmovima) debata o tome je li u redu da se postojeći likovi zamenjuju novima, politički korektnijima, a koji zadržavaju isto ime, snažna i na momente besna.

Ako ništa drugo, ova debata u odnosu na X-Men zapravo nema smisla jer se radi o serijalu koji već pola veka bazira svoju etiku upravo na ideji da marginalizovane grupe (i individue) okupljanjem oko zajedničkih vrednosti grade svoj lični i kolektivni identitet, preuzimaju imena koja su im nadenuta –često pežorativno – i koriste ih kao obeležje svoje snage pa u toj konstelaciji nema ničeg previše čudnog da neka od najiskusnijih ženskih imena iz istorije X-Men osećaju sasvim prirodno pravo da svoj tim, u kome jedva da ima muških igrača i to uglavnom iz pozadine, nazivaju X-Men bez ikakvih pojašnjenja, gurkanja u rebra ili drugih signalizacija da je u pitanju nekakva postmoderna ujdurma.

No, ono čime je Wood potvrdio svoj kvalitet je to da, kako rekoh, likovi u ovom stripu uopšte ne gube vreme na ovu diskusiju i mada je na tviteru pokazao da mu stiže gomila mejlova od kojekakvih isfrustriranih mužjaka koji su kukali da se radilo o „reverse sexismu“, ovo je bio strip mnogo zainteresovaniji za klasične X-Men zaplete u akciju nego za raspravu o feminizmu, ostavljajući podtekst da radi svoj posao. I to je okej.

Nije ovo najbolji X-Men strip svih vremena, daleko od toga, ali Wood ima talenat da piše lako, tečno, bez mnogo opterećujećeg teksta, pa čak i kada se popriličan broj stranica troši na dijaloge između likova o njihovim psihološkim nesigurnostima i drugim tlapnjama, sve se to čita brzo i bez muke. Interesantno, Wood se u domenu negativaca isprva opredelio za prilično nepoznate likove da bi kasnije malčice zamešao stvari uvodeći Lady Deathstrike i Typhoid Mary u miks, trudeći se možda namerno da beži od poznatih i uobičajenih zločinaca i pokušavajući da stvari okrene na neku svežu, malo istraženu stranu. Ovo mu jeste donekle uspelo i meni je svakako prijalo da ne čitam po sedamstoti put priču u kojoj je negativac Mr. Sinister ili Hellfire Club, no treba i primetiti  da je bilo tu omaški i plot holova popriličnih dimenzija. Ali opet, ko superherojske stripove čita redovno i dugo navikao se na ovakve stvari i možda mu je, kao meni, važniji dobar tempo i interesantna karakterizacija. Wood postiže ove dve stvari, njegov tim mutantskih žena funkcioniše zaista kao tim i onaj osećaj rođaštva koji je Chris Claremont instalirao u X-Men ovde je živ, zdrav i potentan čak i kada se Rachel Grey i Storm krvoločno svađaju, a karakterizacija koliko god na trenutke bila trapava ima dovoljno i teksta i podteksta (Jubilee kao (po)majka) da se izbori sa naglo prekidanim  linijama zapleta i čudnim pripovednim rešenjima.
Posle Wooda moj arhinemezis Marc Guggenheim je napravio pauzu u pisanju za televiziju i proizveo zabavnu kosmičku avanturu da bi serijal završila G. Willow Wilson pokazavši da joj posle trijumfalnog rada na Ms. Marvel, pisanje daljih superherojskih stripova sasvim lako ide od ruke (što će me možda naterati da se vratim njenom starom Vertigo serijalu Air koji mi se u vreme kada je počeo nije baš mnogo dopao). X-Men je za sada završena priča i u novoj, post-Secret Wars fazi za sada pored tri tekuća X-Men serijala nema najava da ćemo videti nešto slično ovom all-girl eksperimentu. No, možda delom jer mi Woodov stil pisanja prija (a Guggenheim i Wilsonova su takođe isporučili sličan ton i tempo), delom jer je Clay Mann odličan crtač, a delom jer mi se dopalo bavljenje manje poznatim negativcima, i delom jer je svaki strip u kome se Monet St. Croix pojavljuje automatski strip vredan pažnje, ovo je meni bio zabavan i uzbudljiv serijal. Nek se pamti po dobru.

Dočitao sam i Wonder Woman koga je pisao Brian Azzarello a crtao (uglavnom) Cliff Chiang i koji je od svih post-ribut serijala koje je DC lansirao u New 52 univerzumu možda najviše iskoristio ideju da je kontinuitet iz pre-Flashpoint faze danas ne preterano obavezujući. Azzarello i Chiang su dobili mnogo pohvala za ovaj strip i to, kada se uzme u obzir da se i ovde radi o ženskocentričnoj priči u kojoj muškaraca ima ali su decidno u drugom planu, nije mala stvar. No, ono što zaista treba pohvaliti nije samo to da je Azzarello tri godine radio strip u kome glavne uloge imaju princeza Diana, boginja Hera i (naizgled) ni po čemu izuzetna devojka iz američke provincije, Zola, koja je imala tu (ne)sreću da je prevrne lično bogotac Zevs (samo pod pseudonimom) te da mu je rodila slatko kopilence – a sve uprkos sigurno glasnom škrgutanju zuba MRA dela čitalačke populacije koja svoje (super)heroine više voli kad su kurve i akcijašice nego kad su majke i hraniteljke – već to da je Azzarello vodio jednu priču čitavih 35 brojeva, zainteresovan za veliki, operetski zaplet radije nego za cepkanje priče u probavljivije komadiće ili participaciju u DC-jevim krosoverima. Svakako da je lepo i da ga je urednik Chris Conroy pustio da ovo uradi (Wonder Woman je ionako imala priliku za krosoverisanje učešćem u JLA, Superman/ Wonder Woman i nekim drugim serijalima) pa je ovaj magazin tokom tri godine bio ona najređa vrsta superherojskog stripa: surovi mejnstrim sa jednim od najprepoznatljivijih likova u glavnoj ulozi, ali bez bavljenja ostatkom univerzuma u kome se priča odvija, fokusiran na sopstveni zaplet i likove. Ne samo da se u ovom serijalu ni na koji način nije pominjalo da je Diana Supermenova devojka već se ni Supermen ni u naznakama nije pominjao (kada su Finchovi preuzeli serijal sa 36. brojem, ovo je odmah „ispravljeno“).

Ovde zbilja moram da pohvalim uredništvo koje je prepoznalo da Azzarello nije neko ko svoje najbolje radove isporučuje kada mora da se koordinira sa drugim timovima i kada mora da pazi na kontinuitet koji u velikoj meri kreiraju drugi, pa mu je data sloboda koja je rezultirala svakako ne najboljim njegovim radom uopšte, ali, mislim, bez sumnje njegovim najboljim superherojskim serijalom (uz možda blagi izuzetak Cagea koga je pre punih 13 godina uradio sa Richardom Corbenom). Azzarello je imao i slobodu da dosta izmeni poreklo Wonder Woman, dajući joj sada božansko nasleđe oko koga je onda organski izrasla tapiserija porodičnih odnosa ostalih olimpijskih stanovnika koji se, u ovom serijalu, kao u svakoj dobroj sapunskoj operi, žestoko i dekadentno bore za kontrolu nad Olimpom. Analiziranje njihovih motiva i racionalizacija zašto bi i kako trebalo da budu na čelu panetona je interesantno pogotovo jer Azzarello božanstva prikazuje sa dosta svesti o tome da je grčka mitologija svojim bogovima davala sve one karakterološke nedostatke svojstvene ljudima a koje su monoteističke religije kasnije prognale iz kombinacije. Bogovi su ovde sujetni, prevrtljivi, umorni i rezignirani, strastveni i neretko sadistični, pa u ovakvom okruženju istraživanje vrline koja krasi Wonder Woman ima jednu utemeljujuću težinu. Ovo je, na kraju krajeva, jedan jako dugački ali korisni origin story za Dianu koji će, ako sve bude okej, služiti kao podrazumevana osnova za kasnije priče u DC univerzumu u kojima će se ona pojavljivati.

(Mada, znajući DC, i videći kako su Finchovi nastavili da pišu serijal, upravo će se suprotno desiti: Azzarellov i Chiangov rad će biti potpuno ignorisan.)

Pored toga, ovo je i superherojski strip koji je lako preporučiti i nesuperherojskim čitaocima, najviše jer se bavi sopstvenim temama i sopstvenim likovima (a borba dekadentnih, starih bogova za premoć je uvek atraktivna) ali i jer je pisan lako i jednostavno, kačeći teške koncepte u prolazu, bez mnogo meditacija i komplikacija. Azzarello povremeno podseti na svoje najbolje 100 Bullets momente svojim umešnim tranzicijama iz scene u scenu a Chiang čistotom crteža i povremeno jako bizarnim dizajnom likova čitaoca naizmenično umiruje i šokira. Goran Sudžuka koji je uskakao u epizodama kada Chiang nije mogao da stigne je potvrdio da se radi o jednom od najpouzdanijih crtača u savremenom superherojskom stripu.

Sve u svemu, Azzarella bih i dalje radije da gledam u kriminalističkim stripovima nego u superherojskim, ali sa Wonder Woman je pokazao da, i kada mora da radi tezge, to može da bude intrigantno i artistički zaokruženo. Nije ovo najbolji superherojski strip kojije izlazio u poslednje četiri godine ali je osvežavajuće bilo videti kako Azzarello ume da jedan od najpoznatijih superherojskih likova promisli na nov, originalan način a zatim tokom tri godine drži tenziju i priča jednu priču koja ima i dobar početak i sredinu i kraj.

Konačno, u ne-superherojskom delu spektra, pročitao sam kriminalistički petodelni miniserijal Ex-Con koga su za Dynamite radili Duane Swierczynski i crtač Keith Burns, sve u okviru Dynamiteove „creators unleashed“ inicijative. Swierczynski je prozni krimi-autor koji je stripove počeo da radi kada je Marvel rešio da u svoje redove primi nekoliko perspektivnih pisaca književnih krimića, pa je tako od 2008. postao deo njihove ekipe (zajedno sa Maberryjem, Gischlerom, Starrom i još nekim krimi-autorima). Swierczynski je meni pod kožu ušao odličnim serijalom Cable i  solidnim pisanjem za Iron Fist a kada mu je ekskluzivni ugovor za Marvel istekao, nastavio je da radi stripove za skoro sve druge izdavače (IDW, Valiant, Dark Horse, Archie…). Ima tu svega i svačega, od američke verzije Judge Dredd, preko superheroja, pa do, kao u ovom slučaju, tvrdo kuvanog krimića.

Ex-Con je, dakako, najbliži Duaneovom senzibilitetu jer se radi o priči sitnog kriminalca koji nakon izlaska iz zatvora mora da odradi uslugu za kingpina koji ga je u zatvoru štitio, ali i da pokuša da bude dobar uslovni osuđenik koji se na vreme javlja svom parole officeru i zarađuje tvrdu koru hljeba čisteći bazene dekadentnoj losanđeleskoj buržoaziji početkom poslednje decenije dvadesetog veka. Swierczynski i Burns su očigledno uživali u osmišljavanju okruženja u kome se strip događa, baveći se s jednakom ljubavlju komplikovanim odnosima u kalifornijskom podzemlju i prikazivanjem običnog noćnog života grada anđela, pa je ovo strip koji iako ne živi i umire na svom „period piece“ konceptu, uspeva da ima dovoljno „vintage“ šmeka da to pozitivno boji jednu relativno klasičnu priču o relativno naivnom prestupniku koji se sve više upliće u mrežu što je oko njega pletu namazani poslovni ljudi, namazane bivše devojke, namazani javno službenici i užasno preteći kriminalci od pedigrea. Ex-Con ima i blagu spekulativno-fantastičnu komponentu sa sinestezijskim talentom glavnog junaka koji mu dopušta da raspoloženja sagovornika vidi kao raznobone aure oko njihovih tela, a ovaj zgodni plot-device Swierczynski provlači elegantno, bez preteranog objašnjavanja a opet tako da se ne naruši osnovni hard boiled ton stripa.

Naravno, ovakve priče se ne završavaju srećno ali Swierczynski je dovoljno iskusan autor da i čitaoca koji u načelu zna kako se ove stvari završavaju pristojno izvoza do tog završetka, da mu pruži preokrete i iznenađenja koji se neće oslanjati na isforsirane akcione scene i iskakanja likova iz uspostavljenog karaktera, tako da Ex-Con iako na posletku prati uobičajenu noir trajektoriju, čini to sa dosta stila.

Burnsov crtež ovom stilu doprinosi u nemaloj meri, kanališući prljavi, gritty, seedy štimung podzemlja kalifornijske prestonice kroz sirov, prljav, ali ne i nespretan crtež. Naslovne strane veterana Tima Bradstreeta su, naravno, previše glamurozne za ono što se nalazi između korica ali to je sa Bradstreetom ionako uobičajeno. Lep, mali projekat za Dynamite i fina recka u karijeri Swierczynskog i saradnika.