Pročitani stripovi: X of Swords

Pa… jedna od stvari koje nisam očekivao je da će X of Swords zapravo dobrim svojim delom nastojati da bude prosto zabavan. I to na jedan neodgovoran, pomalo obešenjački način, sav u igrama reči i semantičkim začkoljicama koje obično odrasli koriste da prevare decu, usade u njih osećaj inferiornosti ali i podstaknu ih da malo dublje razmišljaju o prirodi realnosti koju velikim delom danas doživljavamo kroz jezik. Ono što jesam očekivao od X of Swords je da će ovo biti apsolutno predugačak, podnaduven narativ, natrpan likovima do kojih mi u dobroj meri nije stalo a za mnoge od njih mogu da kažem da zaista znam ko su samo zato što mi je Alah omogućio pristup Official Handbook of the Marvel Universe serijalu i okeanu wiki sajtova na internetu. I, da ne bude da smo se tu iznenadili: X of Swords je baš to velikim svojim delom.

Da bude jasno, još kad je postalo očigledno da će prvi veliki krosover u najnovijoj eri mutantskih stripova u Marvelu* biti dobrim svojim delom zasnovan na zapletu, motivima i likovima iz aktuelnog serijala Excalibur, pomalo sam se smrknuo. Excalibur svrstavam među najmanje zadovoljavajuće serijale u trenutnoj mutantskoj ponudi, strip koji pre svega kao da ima najmanje očiglednih veza sa tim nekim metanarativom što ga je Jonathan Hickman pripremio a realizuje ga mala armija scenarista i crtača, a onda i strip koji i pored izvrsnog crteža i mestimično briljantnih momenata koje je napisala Tini Howard ima i tu distinkciju da deluje kao da namerno prikriva neke stvari od čitaoca da bi posle, kao, mogao da ga iznenadi. Kada sam prošli put pisao o Excaliburu pomenuo sam kako Howardova svakako nastoji da operiše na istoj ravni kao i Hickman, pružajući čitaocu udice, ali i lažne mamce, da bi se igrala sa njegovim pretpostavkama i zapanjila ga kad se ne nada, ali da još uvek nije na Hickmanovom nivou i da je utisak povremeno kao da ovaj serijal naprosto ne igra po pravilima.

*Osetite se slobodnim da osvežite svoje pamćenje čitajući moje dosadašnje osvrte na „Hickmanovu eru X-Men“, redom ovde, ovde, ovde, i ovde

No, znate ko sa tim izgleda nema nikakav problem? Pa, sam Jonathan Hickman. X of Swords je u najvećoj meri, zapravo, krosover koji se tiče radikalnije promene status kvoa baš u Excaliburu i u samom centralnom serijalu, X-Men (koga piše baš Hickman), ali se „na terenu“ najveći, ili makar najdramatičniji deo radnje događa u drugim svetovima – ili u njihovom secištu, Otherworldu – a koji su organski vezani za Excalibur i njegov high-fantasy mizanscen i dvorsko-magijske spletke inspirisane starim britanskim mitovima.

Tehnički gledano, X of Swords je ona najmanje privlačna verzija line-crossovera, u kojoj tokom dva meseca svi stripovi vezani za mutante gube svoj distinktni identitet i predstavljaju samo nove nastavke jedne velike priče. Ovo svakako može da bude prijemčivo, u teoriji, ako imate dovoljno novca i vremena da ne samo pokupujete i pročitate sve te epizode koje su obeležene  podnaslovom „X of Swords part XXX of 22“, već i da ste pratili sve ove serijale i ranije pa imate dovoljnu investiciju u likove i njihove istorije, ali to je zaista prevashodno teorija i normalan svet danas ne radi takve stvari – a čega je dokaz i to da Marvelovi krosoveri i DOGAĐAJI u poslednje vreme imaju razumniji pristup u kome se kreira jedan centralni serijal koji priča „glavnu“ priču, dok postojeći magazini mogu ali ne i nužno moraju da učestvuju u krosoveru, uz moguć kompromis da se kreiraju posebni miniserijali kao dopuna glavnom serijalu. Na ovaj način se postiže ista širina i monumentalnost narativa, ali bez praktično nasilnog kidnapovanja postojećih mesečnih serijala na određeno vreme i uz ostavljanje čitaocima na volju koliko bi da se investiraju.

Sad, zašto su Hickman, Jordan White i C.B. Cebulski za ovu priliku odlučili da se vrate strejt u devedesete i posegnu za pristupom koji većinu čitalaca nervira već trideset i više godina – ne umem da kažem. X of Swords bi svakako bio uredniji narativ da je kreiran u okviru jednog posvećenog miniserijala, a što bi omogućilo bolji fokus na važne likove, dok su ekstravagantne epizode koje se tiču samih oružja ili samih „mečeva“ svakako mogle da dobiju svoje miniserijale ili one-shotove. Pre malo manje od decenije upravo je ovako urađen Avengers vs. X-Men koji nije bio sjajan ali je svakako manje delovao kao ucena.

Polemike radi, doduše, moram da podsetim i da je Second Coming, urađen pre više od jedne decenije bio upravo ova vrsta krosovera, narativ pričan kroz epizode tekućih serijala, sa dodatnom potrebom da ste bar dve-tri godine unazad pratili najmanje i X-Force i Cable, pored „glavnog“ Uncanny X-men, kako biste zaista osetili svu težinu ovog krosovera, a za Second Coming sam nedavno ponovo ustvrdio (krijući se iza smokvinog lista u obliku znaka pitanja) da je u pitanju najbolji X-Men krosover u ovom stoleću. No valjda je ključna razlika u tome da je urednik cele mutantske linije u Marvelu u to vreme bio Nick Lowe i da su pod njegovim vođstvom ovi stripovi imali čistotu vizije i jasnoću pripovedanja kao retko kada u istoriji.

Danas su X-Men i sateliti prevashodno vizija Jonathana Hickmana a Hickman je, ako ništa drugo, čovek sa vizijom i već smo više puta pričali o tome koliko je učinio za Avengerse ali i za Marvelov multiverzum svojim radom u prošloj deceniji. No, jedno od definišućih svojstava Dawn of X perioda ovih stripova je da je posle silovitog početka-koji-je-promenio-sve u House of X/ Powers of X, narativ u poslednjih godinu i po dana ide primetno sporo. Ovo ne navodim kao kritiku, sa jedne strane, ulazak u novi status kvo, sa mutantskom nacijom, brisanjem koncepta smrti i geopolitičkim posledicama ovih promena svakako da diktira jedan duži period u kome se status kvo neće ozbiljnije menjati i narušavati već i po tome što treba istražiti sve njegove brojne konsekvence. Sa druge, Hickmanov pristup centralnom serijalu, samom X-Men je bio osetno lakoruk, sa zaokruženim pričama spakovanim u po jednu epizodu i bez mnogo „nastavljanja“ narativnih niti između brojeva, a sa osećajem da veliki planer ovde samo postavlja zametke budućih narativnih linija koje će delom preuzeti drugi scenaristi a on će glavne među tim narativima sam razviti u ekstravagantne, dramatične priče.

X of Swords je onda, po prirodi stvari, prvi veliki interpunkcijski znak u Dawn of X, dramatičan rat u kome je na kocki sve – kako mora da bude za ovakve krosovere – i posle koga dolazi do radikalnih promena nekih delova status kvoa. To, naravno, znamo i bez čitanja pa je pitanje u ovakvim situacijama najčešće ono sa koliko „elemenata dostojanstva“, što bi rekao Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, ćemo proći kroz samu priču i da li će promene koje je ona donela biti vredne oduzimanja identiteta individualnim serijalima tokom trajanja krosovera.

Zaplet X of Swords je zapravo suštinski jednostavan iako je zamotan u sedam oblandi istorija, mitologija, politika u alternativnim univerzumima… i zasniva se na, kako rekosmo, dve glavne tačke oslonca: na istoriji mutantskog ostrva Krakoa i mutanata kao posebne rase na planeti Zemlji uopšte – a što je uglavnom opisano u Hickmanovom X-Men – i sa druge strane na istoriji Avalona, interdimenzionalnog secišta svih mogućih „Britanija“ i Otherworlda, „međuverzuma“, secišta svih paralelnih realnosti, a kome Avalon pripada, a što je predmet serijala Excalibur. Sve to zvuči jako komplikovano, naravno, i Hickman, kao najočigledniji nastavljač lika i dela Granta Morrisona u Marvelu, sa ovim multiverzalnim, a opet srednjevekovno-fantazijski intoniranim postavkama kao da radi stvari uporedive sa onim što je Škot radio ne samo u Seven Soldiers of Victory već i u drugim svojim DC radovima, zaključno sa pre neki dan životopisanim The Green Lantern Season 2.  

No, razlika je, a ovo kažem kao VELIKI poštovalac Hickmanovog lika i dela, što su Morrisonovi radovi najčešće višeslojni, nabijeni simbolikama i referencama, intertekstualnošću i jednim neretko i esejističkim ali uvek intelektualno izazovnim sadržajem. X of Swords to… nije. Ovo je na kraju dana maštovita i na momente zaista pomalo frivolno zabavna priča o sukobu na secištu svih realnosti, ali ona zaista nije preterano duboka. Zaplet je, kako rekosmo, suštinski jednostavan i tiče se armije onostranih bića koja imaju istorijski razlog što žele da pokore ostrvo Krakoa a onda i čitavu Zemlju/ realnost u kojoj se ona nalazi, a „naši“ mutanti, jasno, imaju interes da ih u ovome spreče. Kako se kontakt između dve sukobljene realnosti – a koje se ovde sasvim praktično mogu posmatrati i kao samo dve teritorije koje se graniče jer, kako rekosmo, nema tu previše simbolike – odvija preko Otherworlda, njegova vladarka, Opal Luna Saturnyne, u nastojanju da izbegne rat koji bi, bez sumnje, polupao i dobar deo njene domaje, iskoristi svoju nemalu moć da umesto rata privoli obe strane na – turnir. Pa ko pobedu na turniru, pobedio je i u ratu.

„Naši“ mutanti na ovo pristaju nerado – jer nije sasvim jasno kako ni protiv koga će se boriti – ali pristaju jer pokušaj gerilske ekspedicije u Otherworld kako bi se predupredio rat ne samo da je prošao loše već je i pokazao da pogibija u ovom secištu realnosti znači da „vaskrsnuti“ mutant više nije onaj koga su svi poznavali nego neka njegova verzija sklopljena iz svih alternativnih, svih mogućih verzija ove osobe. U praktičnom, dakle, smislu, osoba koju su do tada svi znali je – mrtva. Ovo je naravno, dosta veštački i na guzove isposlovan element tenzije zapleta u stripu koji se do sada vozio na ideji da za mutante više nema „prave“ smrti jer će svako ko pogine biti brzo i efikasno kloniran a ličnost i sećanja mu vraćena iz najsvežijeg bekapa,* ali ta vrsta mekgafina je potrebna da bismo uopšte došli do realizacije turnira.

*pod uslovom da je važan za zaplet stripa, naravno. Šesnaest miliona mutanata ubijenih na Genoshi i dalje uglavnom čekaju na svoju prvu rezurekciju…

X of Swords zvanično ima 22 dela, ali kad njima pribrojite i preludijum (u dvanaestom broju Excalibura) pa i Handbook koga je Marvel izdao sasvim svestan da će tu biti dosta stenjanja među čitaocima koji mutante ipak znaju najviše sa televizije i iz bioskopa i da će im valjati priručno sredstvo da se razaberu ko je tu ko,* pričamo o dvedesetčetiri odvojene epizode koje treba konzumirati da biste ispratili ceo krosover.

*ali onda u tom priručnom sredstvu pišući o likovima koji ne igraju nikakvu ulogu u X of Swords a ignorišući najveći deo Excalibur postave koja je važna za zaplet…

Ovo je ozbiljno vremensko (i monetarno) ulaganje i jedna dobra strana svega – to da je ritam izlaženja bio visok i da se sve na kraju obavilo u rasponu od dva meseca – ne može sasvim da kompenzuje činjenicu da ovde pričamo o napumpanom, prevelikom narativu koji ne čini čitaocu previše usluga time što veliki deo priče otpada na događaje koji su ne samo manje bitni za centralne niti zapleta već su i praktično drsko inkonsekventni.

Konkretno, praktično čitava prva polovina X of Swords otpada na to da se „naši“ mutanti razaberu u alegorijskim stihovima proročanstva i tarot-kartama koje određuju ko će njih zastupati na turniru, a da zatim svako od njih pronađe svoj mač. Mačevi ovde svakako treba da imaju simboliku i tokom ovog dela narativa pratimo više likova kako dolaze do svojih oružja.

Kada onda turnir počne, ispostavlja se da to nije TAKAV turnir i, mada sam svakako zahvalan što nisam morao da čitam deset epizoda mačevanja, te da smo umesto toga dobili zagonetkama i intelektualnim izazovima ispunjeno nadmetanje u kome gazdarica turnira, Saturnyne, igra neku svoju igru, pravila otkriva (neki bi rekli „menja“) u hodu, prevarno podmeće nekim od „naših“ šampiona da izgube mečeve u kojima su mogli trijumfovati i sve je kao nekakva varijacija na Alisu u Zemlji čuda radije nego jasan narativ u kome smo svesni ko koga i zašto, i dokle će, teško je ne zapitati se za čije smo babe zdravlje gledali svo to skupljanje mačeva u stripu koji mačeve nosi i u imenu.

Naravno, neke od ovih epizoda su zabavne i duhovite, da ne bude zabune, a protivnici naših mutanata su makar pitoreskna galerija onostranih mutanata, uključujući Apocalypseovu originalnu decu, ako već nemaju baš previše karaktera, ali osećaj da većina scenarista ovde samo dobija u vremenu i troši papir na epizode koje na kraju neće imati mnogo značaja je na posletku ispravan. Turnir se izmeće u rat ne zato što ova priča na ikakav prirodan način vodi do tog razvoja situacije, nego zato što se ovakav krosover po pravilu mora završiti opštom tučom i prizorima velikih borbi koje, u ovom slučaju, vrlo lepo crta pouzdani Pepe Larazz.

Nije da tu nema „elemenata dostojanstva“ i Apocalypseova priča, recimo, je i interesantna i suštinski potresna, samo je šteta što je zatočena u telu predebelog, masivnog narativa čiji veliki deo nema nikakve konsekvence. Drugde, sam status kvo za mutante na ostrvu Krakoa, njihovoj nacionalnoj utopiji, konačno biva jasno promenjen. Pitanje uređivanja nove mutantske nacije do sada je rešavano kroz zasedanja Tihog saveta, neke vrste upravnog odbora u kome sede likovi što su tokom poslednjih pedesdet i kusur godina često znali da se gledaju preko nišana, a uz ideju da će time biti zastupljene sve mutantske opcije, ideje, koncepcije, ideologije, dok je simbolika samih X-Men namerno potiskivana i deakcentovana na ime toga da je ovaj tim, iako sastavljen od heroja, svakako prečesto bio u sukobima sa velikim delom danas ravnopravnih građana Krakoe i da ne treba forsirati „borilačku“ koncepciju u građenju novog društva.

Ovo, naravno, deluje i malko suludo s obzirom da ne samo da imamo novi X-Force, novi X-Factor pa i da su Mr. Sinisteru dali da vodi sopstveni tim Hellionsa, za ime sveta, ali se može prihvatiti kao politički koncept i utoliko je istupanje nekih članova Tihog saveta i ponovno formiranje X-Men (makar u senci) tako zanimljivo, pogotovo što je, u poslednjem činu, Arakko, druga polovina mutantskog pra-ostrva čiji je deo Krakoa, sada pripojen davno izgubljenom blizancu, pa je društvo mutanata odjednom značajno uvećano uplivom čitave jedne populacije koja je, u svakom praktičnom smislu, iz drugog univerzuma.

Ovo su svakako zanimljive postavke i obećavaju uzbuđenja u budućnosti, ali ne kompenzuju sasvim činjenicu da je sam X of Swords više od pedeset posto vremena puka promaja, događaji koji nemaju mnogo logike i reda i koji, na kraju dana, nemaju ni ikakve posledice.

Što se tiče pomenutog gubljenja identiteta individualnih serijala tokom krosovera, neki su ovde prošli gore od drugih. Marauders i X-Force su se, recimo, potpuno utopili u centralni narativ i ako ste čitali samo ove serijale, verovatno ste bili neprijatno iznenađeni da u nekim brojevima nemate čak ni postavu likova koje poznajete. Sa druge strane, Hellions se i ovde pokazao kao jedan od nauspelijih serijala iz drugog talasa sa Wellsom koji je uspešno našao ugao iz kog će pisati, tako da se očuva ne samo postava već i duh crne komedije, da se priča veže za X of Swords, ali bez bitnih konsekvenci tako da bude jasno da i dalje pričamo o ekipi marginalaca, ali da u foto-finišu Mr. Sinister napravi dramatičan zaokret koji postavlja vrlo uzbudljivu osnovu za neke buduće epizode.

Makar je produkcijski ovo odrađeno na visokom nivou. Jedna od stvari koja čitav Dawn of X čini „Hickmanovim“ je i taj deljeni dizajn između različitih serijala, kao i uplivi čiste proze između tabli stripa i X of Swords čuva ovu konzistentnost, takođe zadržavajući najveći deo dobrih crtača na svojim serijalima. Ovde imamo Victora Bogdanovica, pomenutog Pepea Larazza, pa onda uvek izvrsnog Mahmuda Asrara (uz Leinila Yua), Stefana Casellija, odličnu Carmen Carnero, Phila Notoa i Joshuu Cassaru koji su svi, čini se, imali dovoljno vremena da pruže svoju „A-igru“ i kreiraju atraktivne, uniformno lepe superherojske stripove (uz naravno, nemerljiv doprinos armije kolorista i leterera koje sam suviše svinjski lenj da nabrajam) koji ne variraju previše po tonu i stilu od epizode do epizode. Ovo je možda najveća pobeda X of Swords – ne ona koja se najviše broji, ali svakako značajna i koliko god da je stvari ovaj krosover uradio kako ne treba, ovo je makar pozitivan primer za buduće slične projekte.

Sve u svemu, X of Swords je već u startu u meni proizvodio disonancu, s jedne strane mi odmah iritirajući čulo za varenje krosovera koje ne voli da se oni odvijaju u tekućim serijalima, sa druge obećavajući još Hickmanove maštovitosti i demonstracije vrhunskog planiranja. Ispalo je da je ovo plići strip nego što je mogao da bude, i mnogo duži nego što je imao pravo da bude. No, makar smo iz njega dobili za sada vrlo obećavajući novi serijal S.W.O.R.D. od koga, čim se iščupa iz King in Black krosovera, očekujem mnogo. Živi bili pa videli.  

Pročitani stripovi: Dawn of X, Treći talas

E, pa, kako smo prošle nedelje obećali, tako ćemo ove i ispuniti, dakle, u današnjem strip-pregledu preći ćemo još nekoliko preostalih X-Men stripova pre nego što se u nekoj narednoj prilici bacimo na seciranje X of Swords. Ovo su ili „neobavezni“ serijali ili serijali koji su tek započeti, ali će svako naći po nešto interesantno za sebe. Ako su mu kriterijumi razumni, naravno.

Za početak, Cable, novi tekući serijal koji je izgurao samo jednu priču pre nego što je ušao u X of Swords i o njoj ćemo danas prozboriti nekoliko reči.

Cable je zaista neobičan lik, neko ko je prilično intenzivno ostavljao utisak anahronizma kad god se u poslednjih petnaestak godina pojavljivao (i nestajao) u X-Men stripovima. Nije da Cable nije dobijao i važne uloge, pogotovo je u eri pred Second Coming (i dalje najbolji X-Men krosover u ovom veku?) njegov doprinos priči bio esencijalan a karakterizacija ćutljivog, stočičkog vojnika vječnog rata, što putuje kroz vreme onako kako drugi pešače kroz pustinju bila prilagođena širem zapletu.

No, problem sa Cabelom je to da je, bez obzira što su ga kreirali Chris Claremont i Louise Simonson, on svoju „kanonsku“ karakterizaciju dobio u vreme Roba Liefelda i njegovog pisanja i crtanja X-Force, i da je praktično sve što je sa Cableom rađeno posle devedesetih imalo na grbači tu hipoteku X-tremnog dizajna i praktično karikirane karakterizacije „vojnika budućih ratova“ koja je delovala zastarelo već početkom ovog veka.

Nije da nije bilo napora da se Cableov lik evoluira, u serijalu Cable & Deadpool je Fabian Nicieza imao interesantnu ekstrapolaciju Cableovog karaktera i filizofije, prirodno utemeljenu u njegovim ratnim korenima, ali sa zrelijim ambicijama i jednom vizijom koja zbilja prirodno dolazi uz nekoga koje iskusio mnogo ratova i mnogo različitih epoha.

No, očigledno je da je preovlađujuće mišljenje bilo da je Cable u kreativnom ćorsokaku pa je prvo finalni rad Gerryja Duggana na Deadpoolu, Despicable Deadpool, imao priču o tome kako Deadool konačno ubija Cablea – a koga je trebalo da ubije još u prvom stripu u kome se pojavio – da bi Cableova „stvarna“ smrt nastupila u krosoveru Extermination, iz pera Eda Brissona, a od ruke – mlađe verzije samog Cablea.

Brisson je napisao solidan događaj u Extermination a ideja da stari, okoreli vojnik umire od ruke mlađe verzije samog sebe ima sasvim lepu simboliku uzevši u obzir da je putovanje kroz vreme postalo nešto po čemu se Cable naviše prepoznaje poslednjih decenija. Čak je i korišćenje mladog Cablea – koga kolokvijalno zovu Kid Cable – da vaskrsne Cyclopsa (svog, jelte, oca) i tako nam vrati lik kog su Bendis, a posle Lemire i Soule prilično ukvarili, na pravi kolosek, bilo zapravo dobro osmišljeno i dalo samom Cableu prirodno mesto u aktuelnom X-Men poretku.

No, nakon ulaska u Dawn of X, utisak je da se i dalje ne zna šta bi tačno sada moglo da se radi sa (Kid) Cableom. Ispostavlja se da lik definisan misijom, ma koliko ona bila dobra (ukloni „starog“ Cablea sa table, vrati Cyclopsa među žive), nakon te misije odjednom nema baš mnogo karaktera…

Pisanja Cable serijala se zato prihvatio Gerry Duggan koji očigledno voli da ide glavom tamo gde drugi ne bi ni nogom i mada prva priča, smeštena u prva tri broja magazina Cable nije sad nešto posebno fantastična, Duggan radi pošten i znojav posao da od ovog momka napravi distinktnu ličnost.

Cable je u ovom trenutku deo porodice Summers, gde mu je Jean Grey majka a Cyclops otac i pomalo je i komično da ga zovu na ručak a on im govori da ne može jer ima posla (koji se tiče borbe sa interplanetarnim kiborzima-ubicama). Dugganova dugoročna ambicija je, reklo bi se, da Cablea pokaže i prokaže kao starmalog momka sa mnogo potencijala ali ne i dovoljno emocionalne zrelosti, koji se dokazao kao kvalitetan strateg i beskrupulozan „obavljač“ vrlo krvavog posla kada je to potrebno, ali koji nije zaista socijalizovan niti ume da o sebi razmišljao kao o mladom, neiskusnom čoveku što zapravo  jeste.

Utoliko, Duggan ne samo da prikazuje Cablea kako pokušava da svima (posebno Wolverineu) pokaže da je jedan od najboljih boraca na ostrvu, nego i gledamo njegovu vrlo čudnu romansu sa „ćerkama“ Emme Frost, koje su, jelte, identične petorke i telepate. Kako je i sam Cable telepata, ideja o mladim ljudima koji nemaju mnogo iskustva sa ljubavnim temama, a pritom su i skloni čitanju misli daje materijala za dosta interesantnih psiholoških opservacija.

Ne ide ovaj strip preduboko u tom smeru i glavni zaplet se tiče mača koji Cable nalazi i pomenutih interplanetarnih kiborga-ubica, te bizarnog nadmudrivanja između osvajačke armije koja bi da pokori i kolonizuje planetu Zemlju i Cablea koji je suviše ponosan (i arogantan) da pozove ikoga sem svoje devojke (koja je već od pet tog dana na redu) u pomoć.

Duggan je odličan scenarista i dobro mu ide mešanje komedije i akcione drame a mač kao vrlo manifestno falusni simbol se uklapa u taj širi napor prikazaivanja mladog Cablea kao dečka koji bravadom i kurčenjem želi da prikrije emocionalnu nezrelost, no sama priča koristi ekstremno jake elemente zapleta (putovanje kroz vreme, nestale galaktičke civilizacije, aktiviranje nuklearne bombe na američkoj teritoriji) da nam da jednu malu pouku o karakteru i to je izrazita nesrazmera. No, bar smo dobili set pis u kome Duggan ponovo piše Deadpoola i to je divno.

Ova tri broja nacrtao je i kolorisao Phil Noto i u pitanju je za njega vrlo standardna ponuda „statičnih“ slika koje uspevaju da kreiraju dinamičan narativ. Za sada je Cable strip koji obećava ali ne opravdava u potpunosti svoje postojanje. Reklo bi se da će ovo pre svega biti serijal o karakteru radije nego o događajima, a što bi bilo sasvim na mestu, no ne mogu a da ne pomislim na to kako je Hope Summers (Cableova usvojena ćerka) bila jedan od najznačajnijih likova u X-Men stripovima par sezona, pa je nakon okončanja zapleta centriranih direktno na nju, postalo jasno da niko nema pojma šta bi s njom dalje radio. Kieron Gillen i kasnije Si Spurrier su se potrudili, ali danas je Hope doslovno svedena na alatku i jedva da figuriše kao lik u ijednom mutantskom stripu. Plašim se da Kida Cablea čeka slična sudbina, pogotovo kada se originalni Cable, za par sezona, vrati u rotaciju (ne zaboravimo da je jedna od glavnih karakteristika novog mutantskog društva ta da svako može biti oživljen). Pratićemo.

Drugi serijal za danas je S.W.O.R.D. – ne tradicionalno mutantski strip, ali u ovoj novoj inkarnaciji magazin ne samo da deli dizajnersku i pripovednu filozofiju sa ostatkom Dawn of X ponude već je u pitanju i, zaista, priča o „mutantskom svemirskom programu“. S.W.O.R.D. je, da podsetimo, i nastao u stripu Astonishing X-Men u vreme kada ga je pisao Joss Whedon a Abigail Brand, šefica ove agencije, tvrda, preduzimljiva žena sa zelenom kosom i nekim neobjašnivim sposobnostima je jedno vreme bila i romantični partner Beastu iz X-Men.

S.W.O.R.D., svemirska podružnica odbrambene agencije S.H.I.E.L.D. je originalno zamišljen kao naddržavna, globalno finansirana firma koja će se baviti pretnjama što Zemlju nišane iz svemira, a sama Brandova je time postavljena kao neka ženska varijanta Nicka Furyja, no, ovaj je koncept već od svog nastanka uglavnom – kao i S.H.I.E.L.D. u poslednje vreme – živeo pojavljujući se u drugim serijalima. Kratak rad Kierona Gillena na solo S.W.O.R.D. magazinu je završen posle svega pet brojeva a Brandova je uglavnom držana u rotaciji pojavljujući se u krosoverima koji su imali svemirsku komponentu i popunjavajući prostor u Captain Marvel magazinu kao komandir nove verzije Alpha Flight.

Utoliko, novi tekući S.W.O.R.D. serijal, pa još sa Alom Ewingom na scenarističkim dužnostima deluje kao neka vrsta izazova, ali i obećanja da nismo još ništa videli u pogledu aktuelnih X-Men i da će svemir igrati značajnu ulogu u daljim pričama o mutantima. Ovde u prvoj epizodi vidimo kako su mutanti  obnovili staru S.W.O.R.D.-ovu orbitalnu bazu i postavili Brandovu na čelo novog programa čije ljudstvo sada čine mutanti. Kid Cable se i ovde pojavljuje kao jedan od sporednih likova, ali on je još i najjače ime na, jelte, špici, pošto su ostali likovi uglavnom drugo- i trećepozivci poput Manifolda, Blink, Vanishera…

Ewing ovde očigledno ide na to da priča bude u prvom planu, radije nego likovi, razapinjući svoje platno preko čitavog poznatog kosmosa, kako i uostalom očekujete od autora We Only Find Them When They’re Dead, i igrajući se sa zanimljivim idejama o tome kako se različite mutantske supermoći koje tim ima na raspolaganju mogu iskoristiti za istraživanje svemira, ali i postavljanje zemaljskih mutanata na njegovu mapu kao distinktne sile sa kojom etablirani igrači na galaktičkom nivou moraju da računaju. Sve je centrirano na lik Abigail Brand i nju Ewing piše vrlo dobro, pogađajući glas i senzibilitet žene o kojoj i dalje zapravo ne znamo mnogo ali koja odaje snažan utisak izvanrednog planera, velikog stratega i osobe sa malo strpljenja za jalova filozofiranja.

Problem sa S.W.O.R.D., za sada, je što posle prvog broja koji je praktično ceo u ekspoziciji i utemeljenju koncepta „mutantskog svemirskog programa“, tehnologije i mutantskih moći koje se koriste, priča biva kidnapovana od strane krosovera King in Black koji je trenutni Marvelov sezonski DOGAĐAJ pa bivamo zapravo dovedeni u sasvim drugu stranu od one koju smo očekivali. Ne da Ewing ne piše dobar triler u ova dva broja, sa Manifoldom koji otkriva zaveru što će, bez sumnje, po završetku King in Black, biti temelj dugoročnijih tenzija u mutantskoj zajednici, ali glas i ton stripa su potpuno promenjeni i mada razumem da Marvel pokušava da igra na „sigurno“ i magazin koji nema mnogo prethodnih fanova predstavi široj publici time što će ga uvezati u aktuelni krosover, rekao bih da je negativan efekat ovde jači od pozitivnog.

No, Ewing je odličan scenarista a i ovo crta izvrsni Valerio Schiti – koji je značajno napredovao od svog rada na Iron Man (ili je ovde samo imao više vremena) – pa imam dosta pozitivnih emocija i nadanja za budućnost S.W.O.R.D. Videćemo!

2020 iWolverine nije ZAISTA strip o mutantima pa ni o Wolverineu, ali kako je ovo bila retka prilika da ponovo čitamo neku aproksimaciju Wolverinea koju piše Larry Hama, i to u svega dva vitka broja, dali smo mu šansu. Da bude jasno, ovde se NE pojavljuje „pravi“ Wolverine niti 2020 iWolverine spada u Dawn of X grupu stripova, ali opet, postoji li iko ko može da odoli robotskom Wolverineu što se bori protiv Jakuza? Ako postoji, taj je bolji čovek od mene.

Elem, 2020 iWolverine je zapravo spinof događaja začetog u Iron Manu, sa bratom Tonyja Starka, Arnom Starkom (koga je kreirao… Kieron Gillen… čovek verovatno štuca koliko ga danas pominjemo) što je krenuo u svoj rat protiv veštačke inteligencije, pa je onda oko ove ideje napravljena masa satelitskih miniserijala tematski vezanih za robote i slično, uključujući nove stripove o Rescue, Machine Manu i, evo, Albertu. Albert je, jelte, mehanička verzija Wolverinea koju su Larry Hama i Marc Silvestri izmaštali početkom devedesetih a kog smo poslednji put videli kako se – bezuman – bije sa Daredevilom i njegovim saradnicima tokom događaja Hunt for Wolverine od pre par godina. Za Iron Man 2020 Albert je vraćen na, er, fabrička podešavanja a radnja dvodelnog 2020 iWolverine tiče se njegove potrage u Madripuru za svojom robotskom partnerkom Elsie-Dee, njenog oslobađanja i dalje borbe da par nedužnih robota bezbedno napusti zemlju u kojoj nekoliko bandi pokušava da ih uništi.

Ako ste intimno upoznati sa konceptom Reaversa, i pamtite starije Hamine priče u kojima se Albert i Elsie-Dee pojavljuju, 2020 iWolverine ima nekoliko referenci na prošlost na koje ćete se nasmešiti. Ukoliko niste, ostaje vam brza akciona priča u kojoj dobijamo odgovor na večito filozofsko pitanje: ko pobeđuje u duelu gde jedna osoba ima raketni bacač a druga nosi bacač plamena, sa rezervoarom napalma na leđima?

2020 iWolverine nije zaista filozofski strip i Hama se ovde ne ubacuje u neke preterano duboke psihološke analize. Njegovi likovi su ovde dovedeni gotovo do parodije, sa Elsie-Dee koja priča u bebećim sentencama i Albertom čiji su intelektualni kapaciteti redukovani da bude praktično karikatura Wolverinea iz osamdesetih, sa madripurskim mizanscenom koji je transformisan u konstantno bojno polje. Utoliko, daleko od toga da je ovo obavezna literatura, naprotiv, ali Roland Boschi koji je ovo nacrtao je čovek rođen za brzu, prljavu i spektakularnu akciju u kojoj nema previše mesta finijim emocijama i karakterizaciji, ali ima mesta scenama gde robot oblikovan da liči na predpubertetsku devojčicu hvata raketni projektil u vazduhu i, pričajući o piezoelektricima koji aktiviraju detonaciju na dodir, baca ga natrag na motocikl s prikolicom iz kog je ispaljen. Nema potrebe da se tu nešto mnogo objašnjava – svako od vas već zna da li ovo treba da pročita ili ne.

Završimo danas sa još jednim magazinom o Wolverineu. Wolverine – Black, White & Blood je miniserijal od četiri broja koji se prošle nedelje završio a koji je zamišljen – i implementiran – kao antologijska publikacija gde ćemo u svakom broju imati po tri kratke priče o Wolverineu napisane i nacrtane od strane različitih autora, pa još sve uz korišćenje isključivo crvene boje da se kolorišu crno-bele stranice.

Naravno, crno-beli stripovi sa crvenim dodacima su već decenijama u modi, kao „prefinjenija“ ponuda za ljude koji vole da se crtež dobro vidi i gde koloristi nemaju mnogo mogućnosti da „pokrivaju“ crtače – DC je polovinom prošle godine pokrenuo Harley Quinn Black+White+Red, strip sa maltene identičnom koncepcijom osim što je ovde svaku epizodu napisala i nacrtala po jedna različita osoba – a kako sam se prošli put malo i vajkao kako ja za solo-Wolverinea najviše volim kada se ne upliće u širu mutantsku politiku i ima svoje priče, a da aktuelni Wolverine to ne pruža, Wolverine – Black, White & Blood je morao da posluži kao najbliža aproksimacija.

Naravno, sad će zvučati kao da tražim preko leba pogače i da nikada nisam zadovoljan, ali Wolverine je, koliko god to zvučalo pretenciozno, kompleksan lik, sa puno slojeva (i puno istorije, naravno), pa time i nije idealan za stripove koji čitavu svoju priču moraju da komprimuju u deset strana.

Autori su se u ovih dvanaest priča koje smo dobili, dovijali na različite načine, svesni da je ovo ipak, na kraju dana, pre svega šoukejs za crtače i koloriste i da su scenariji po nuždi u drugom planu. Što je fer i neke od priča su, iako konceptualno veoma jednostavne, na kraju dostojanstveno zaokružene upravo kroz dobar crtež koji odrađuje najveći deo posla – recimo, 32 Warriors and a Broken Heart u kojoj John Riddley piše jednostavan borilački scenario iz Wolverineove japanske faze, sa sve poentom maltene kao iz neke bajke, ali je glavna zvezda crtač Jorge Fornes koji priči daje izrazito mitološku crtu. Drugde, pak, vidimo scenariste starije garde kako se bolje snalaze sa skraćenim formatom pa Chris Claremont piše jednu uspelu minijaturu u Madripuru a koju Salvador Larroca lepo ilustruje. Neke su priče promašaji – Chris Bachalo crta scenario Donnyja Catesa koji treba da bude zanimljiva postmoderna verzija klasične priče, ali Cates ovo opterećuje pomalo nezgrapnim ubacivanjem Svemirskog Punishera a Bachalov crtež je, ma koliko „objektivno“ bio impresivan, potpuno nerazaznatljiv jedno 40% vremena.

Greg Land ovde po ko zna koji put crta Wolverinea kako se bori sa Sabretoothom i zapravo ostavlja vrlo dobar utisak iako je priča Vite Ayale relativno zaboravljiva. Saladin Ahmed daje Kevu Walkeru šansu da nacrta gomilu bizarnih robota u priči gde Wolverine mora da bude ne samo zver koja gura napred snagom volje nego i mudri strateg, u još jednom sukobu s Arcadeom. Možda najimpresivnije je kada se odlična scenaristkinja Kelly Thompson umešno sklanja sa puta crtežu kriminalno potcenjenog Kharyja Randolpha koji jednu produženu scenu borbe između Wolverinea i Mystique odrađuje za desetku.

Dakle, Wolverine – Black, White & Blood nije esencijalno štivo, ali ima ovde priča koje se dotaknu nekih značajnih dimenzija ovog lika i čitanje ove antologije mi je samo još više razgorelo glad za propisnim solo-Wolverineom. No, Marvel za sada gura na drugu stranu a ljubitelji crno-belo-crvenog stripa od sledećeg meseca će čitati sličnu antologiju ali u kojoj će glavni junak biti – Carnage. Jedva čekam da se neko seti kako bi Black White and Green, antologija kojoj bi u središtu bio Hulk, bila zapravo pobednička ideja. A ja im je, evo, dajem besplatno. Vidimo se u X of Swords.

Pročitani Stripovi: Dawn of X, drugi talas

Whoa… već je prošao Januar? Čak i Februar? Pa kad, bre? Bezbedno je reći da sam u solidnom zakašnjenju glede pisanja o X-Men i ostalim mutantskim stripovima. Poslednji put, kada sam pretposlednjeg dana prošle godine pokrio prvu fazu stripova iz Dawn of X ciklusa, nadao sam se da do kraja Januara obradim i drugi talas pa da onda odmah pokrijemo i krosover X of Swords, ali očigledno je da lenjost kod mene nema alternativu pa evo zato danas tog drugog talasa (ali nekompletnog!) a onda ćemo X of Swords, nadam se, da obradimo pre nego što dođe leto i počne sezona godišnjih odmora na Marsu ili gde će već moći da se ide usred pandemije. Naravno, sad sam ga verovatno urekao pa X of Swords, realistično, treba da očekujete negde u sedmom Putinovom mandatu, a što se i uklapa u celu priču jer se Rusi, ne sasvim neočekivano, u ovom drugom talasu pomaljaju kao ozbiljni negativci što rovare protiv mutantskog suvereniteta veoma metodično i sa dosta ulaganja… Nisam siguran da mi se to preterano dopada kao postavka, ali opet, X-Men i superherojski stripovi generalno su vazda reflektovali strahove i brige stvarnog američkog društva pa u ovoj eri opšteg kontra/ obaveštajnog rata, viralne propagande i dubokih država, nije preterano neočekivano da i u Dawn of X vidimo Ruse u poziciji jasno isprofilisanih negativaca. Već je uostalom i u Marauders bilo prikazano da Rusi, opet u (svakako prenaglašenoj radi dojma) refleksiji stvarnog tretmana LGBT osoba, aktivno sprečavaju ruske mutante da dopru do slobodne mutantske teritorije…

Istini za volju, sam Hickmnan se u X-Men uzdržao od davanja negativcima jednog etničkog identiteta, a i X-Force koga piše Benjamin Percy je ljudski antimutantski pokret (sa sve tajnim sastancima, finansijerima, atentatima i crnoberzijanskom bio/tehnologijom) prikazao kao etnički neutralan. No, u prvom serijalu koga ćemo ovde obraditi, a to je novi solo Wolverine magazin, što ga isto piše Percy, Rusi jesu prikazani kao jedan od glavnih, eksplicitno negativno nastrojenih igrača na tabli gde se odigrava komplikovana partija šaha između Mutanata koji više neće da budu mirne dobrice na margini i žive na svom čarobnom ostrvu, prodajući svetu čudesne medikamente u zamenu za priznavanje državnosti, i država koje bi te medikamente da uzmu ali im se ne mili da priznaju da se ravnoteža moći na planeti nepovratno promenila.

Ova geopolitička dimenzija Dawn of X je već obrađena detaljnije u X-Men i X-Force, tako da Wolverine na neki način deluje kao naslov koji nema baš jasno isprofilisan identitet. Lično, najviše volim kada su Wolverineovi solo-serijali razdvojeni od glavnog X-Men toka, i bave se usamljenički nastrojenim, stoičkim antiherojem koji melanholično luta američkim zabitima i upada u razne mračne pustolovine, i mada ovaj Wolverine, da budemo fer, pruža i tu dimenziju, njegova glavna priča je prevashodno da pokazuje šta se još događa sa X-Force timom, black ops ekipom mutantske države o kojoj se na drugim mestima raspravlja o tome da li treba da zapravo bude mutantska CIA.

Ovo je zanimljiv motiv jer se kroz neke rasprave u drugim serijalima jasno profiliše ovaj novi istorijski trenutak u kome X-Force ne mogu više da budu puki hit-squad koji će se svetiti za napade na mutante ili ih predupređivati preciznim udarima na potencijalne počinitelje, već dodatni igrač na geopolitičkoj ravni koji treba da koristi i druga sredstva, baveći se kontra/obaveštajnim radom, špijunažom, korupcijom, destabilizacijom organizacija i režima itd. Razume se, ovo su superherojski stripovi pa stvari na kraju moraju da se razreše tučama, ali i u ovom drugom talasu Dawn of X stripova imamo taj element nelagode što vidimo da mutanti prihvataju „realnosti“ geopolitičke borbe i od idealističke šačice marginalaca rastu u manipulativni režim koji prioritizuje mutantski prosperitet radije nego bratstvo svih ljudi.

Konkretan zaplet prve priče u novom Wolverineu se upravo tiče toga da mutanti izvoze biljne preparate u druge države koje su priznale ostrvo Krakoa kao naciju (a u one koje nisu, izvoz se dešava ispod žita, čime rukovodi istorijski negativac ovih stripova, Sebastian Shaw, rehabilitovan i postavljen visoko u mutantskoj hijerarhiji), ali da postoje grupe koje će ove medikamente presresti, pa zatim prodavati na ulici kao drogu, čak uz očekivanu dodatnu komplikaciju da neki igrač iz senke (državni, po svemu sudeći) ide na to da legitimne isporuke presretne, zatruje a zatim pusti u prodaju da bi mutanti bili okrivljeni za razboljevanje „običnih“ ljudi.

Ovo su standardni elementi političkog trilera, ali Percy naravno sve ipak centrira na samog Wolverinea i kroz njegovu vizuru, prepunu duhovnih ožiljaka i refleksija starog i nikada zaista srećnog čoveka posmatramo i borbu sa vrlo podmuklim neprijateljem. Percy se ovde sa zadovoljstvom igra sa nekim klasičnim motivima, kao što je to da Wolverine, nakon što padne pod parapsihološku kontrolu neimenovanog neprijatelja, pobije ceo svoj X-Force tim, ali trenutno živimo jedan postmoderni kontekst X-Men stripova u kojima ovakvi momenti bivaju apsorbovani u samom kontinuitetu činjenicom da je nova mutantska država zasnovana upravo na ideji da smrt za mutante više nije poslednja stanica već samo uzgredna pauza do rezurekcije putem komplikovanog procesa kloniranja i vraćanja najsvežijeg bekapa sećanja.

Percy dobro rukovodi ovom pričom dajući nam međunarodnu intrigu i jedan tipično wolverineovski patos u celoj toj nesrećnoj zaveri, uvodeći i dodatnu humanizaciju kroz lik CIA agenta Jeffa Bannistera (reklo bi se dosta nadahnutog likom Dudea iz Velikog Lebowskog) koji je neočekivana ali odlična protivteža Wolverineovoj melanholiji i osećaju krivice. Kada dva muškarca – oba sebe percipirajući kao životne gubitnike – dele kadar, ovde radi fina hemija i Percy na mala vrata podvlači da je Wolverine, taj česti mutantski otpadnik, zapravo baš tim svojim nepripadanjem onaj idealni ambasador integracionističke politike između ljudi i mutanata a koja je u Dawn of X prilično skrajnuta.

Takođe, Wolverineov plan da se izbori sa mračnim neprijateljem koji je stalno korak ispred X-Force je primereno komplikovan i lukav sa pametnim korišćenjem supermoći ljudi u njegovom timu (koji, ne zaboravimo, ubraja i dva među najmoćnijim telepatama/ telekinetičarima na svetu, Jean Grey i Quentina Quirea) i mada iza svega stoje Rusi, nije me to BAŠ TOLIKO najedilo koliko se čini.

Drugde, Percy uspeva da ušnira i taj dašak „klasične“ wolverinštine gde Logan odlazi da samuje, ne javljajući se nikome, i upada u mračnu, horor-pustolovinu koja ima taj element hillbilly/ redneck horora ali onda pivotira prema vampirima, Drakuli i mutantu Omega Red (Rusu, naravno, i decenijskom ubičakom psihopati u ovim stripovima), nameštajući zaplet za neki (novi) budući rat između vampira i mutanata. Nisam ODUŠEVLJEN ovim konceptom kao što nisam bio oduševljen ni poslednjih nekoliko puta, ali videti Wolverinea koji jaše motorne sanke na koje je privezao glogov kolac, neću lagati, skoro da opravdava sve ovo.

Najveći deo ove prve priče nacrtao je Adam Kubert i tu skoro da nema šta da se objašnjava – u pitanju je iskusni, cenjeni superherojski crtač koji ovde naprosto blista svojim izvrsnim pripovedanjem, dinamičnim a opet nezamarajućim lejautom tabli, ali i atmosferom. Frank Martin na koloru svakako doprinosi ovom poslednjem u ogromnoj meri i stripu generalno daje dinamiku i toplinu koju skoro da ne očekujete od nečeg što se bavi Wolverineom. No, Victor Bogdanovic koji je crtao „vampirski“ deo stripa je ovim samo potvrdio koliko je izvrstan crtač sa svojim stilizovanim, ekspresivnim, karakternim likovima i jednako dinamičnim i atmosferičnim tablama a koje je ofarbao izuzetni Matthew Wilson. Sve u svemu, Wolverine u svojoj prvoj priči nije strip koji obara s nogu, pogotovo ne originalnošću, ali je čitak, pitak i jako lepo nacrtan.

Drugi serijal je Hellions, a koga piše Zeb Wells, kome je ovo povratak u X-Men sekciju Marvelovih stripova posle dosta godina (ali i u sam Marvel gde, ako se ne varam, nije ništa značajnije radio od Avenging Spider-man iz 2012. godine). Wells je pre više od decenije pisao ondašnju verziju New Mutants i mada nije dobacio do Claremontovih visina – ali, realno, ko jeste? – pružio solidan materijal. Scenarista je za Marvel do sada uradio jako mnogo različitih stripova, sa između ostalog dugim stažom na Amazing Spider-man (u vreme kada su ga na smenu pisali on, Marc Guggenheim i Dan Slott) i čovek bi očekivao da neko sa Wellsovom reputacijom dobije malo jači serijal nego što je Hellions. No, činjenica je da se ovde oseća kako se Wells fino zabavlja pišući o timu ekscentričnih psihopata pa ne mogu da se žalim.

Hellions nije neki visokoprofilan mutantski properti i zapravo je ovo ime davano sasvim različitim grupama likova, počinjući sa bona fide negativcima još u ranim brojevima Claremontovog New Mutants iz osamdesetih, gde su to bili učenici Emme Frost koja je tada bila neprijatelj X-Men, da bi kasnije, kako je Frostova prišla Xavieru (i, notabilno, Cyclopsu čiji su abdominalni mišići i melanholična, tragična persona, priznaćemo, magnet za žene) potonji Hellions timovi bili praktično školski rivali mladim studentima u Xavierovom institutu, New Mutantsima i drugoj dečurliji.

No, aktuelni Hellions nema praktično nikakve veze sa tim i u pitanju je tim najgorih od najgorih, dakle, reprezentacija ubica, psihopata, siledžija, mentalnih manipulatora, a kojom rukovodi Mr. Sinister, sa terenskim komandirom u formi Psylocke (tj. Kwannon – videti šta sam pisao u prošlom tekstu o identitetu Psylocke). U normalnim uslovima, gomila ubica pod komandom Mr. Sinistera nosila bi ime Marauders, ali kako je sada ovo ime „kidnapovano“ od strane posade broda Kitty Pride koji ide po svetu i spasava mutante što ne mogu da se teleportuju na ostrvo Krakoa, tako i ovde dobijamo jednu zanimljivu inverziju. Mr. Sinister je, uprkos svojim istorijskim sukobima sa X-Men, danas ugledan član društva i „vlade“ nove nacije, a koncept iza aktuelnog tima (i serijala) Hellions leži u njegovoj diskusiji o tome šta treba raditi sa mutantima koji su maltene nepopravljivo antisocijalni. Društvo u novoj mutantskoj državi utemeljeno je na ideji amnestije za sve u kojoj neće biti diskriminacije čak i prema najgrđim zločincima koji su u prethodnom periodu ubijali ljude i činili razna zverstva, no, naravno, zločini počinjeni nakon što ste postali građanin Krakoe, moraju nekako biti procesuriani. Već smo videli kako je Sabretooth žestoko kažnjen, a Krakoa sada ima i „zakon“ o neubijanju ljudi (koji se, razume se, stalno zaobilazi dok scenaristi nalaze kreativna objašnjenja zašto to u njihovom stripu ne važi), no Sinister ima ubedljiv – i, naravno, blago sarkastičan – govor o tome da ovi mutanti o kojima pričamo nisu zaista „predatori“ već žrtve okolnosti, lošeg odnosa društva prema njima tokom gotovo celih njihovih života i mada je ovo očigledna parodija na to kako su desničarski mediji još od osamdesetih godina prikazivali odnos liberala prema kriminalcima, ona ima i sasvim iskrenu komponentu budući da je smeštena usred nove nacije sastavljene od upravo marginalizovanih i često kriminalizovanih pripadnika veće ljudske zajednice.

Long story short: Sinister uspeva da ubedi Tihi Savet Krakoe da mu se omogući da ove mutante šalje na black ops misije gde će moći da ižive svoje agresivne i ubilačke impulse kako nazad na Krakoi ne bi predstavljali pretnju po novo društvo. I mada sve deluje kao mutantska verzija DC-jevog Suicide Squad, u pitanju je zapravo subverzivnija crna komedija u kojoj se Wells fino igra kontrastirajući neke od najbizarnijih mutantskih ideja (Orphan-Maker i Nanny sa jednim perverznim edipovskim odnosom), sa eksploracijom ličnosti Cyclopsovog brata Havoka koji poslednjih godina u mutantskim stripovima ima ulogu polomljenog antiheroja. Ta prva priča u ovom serijalu koju danas obrađujemo prilično uspešno pravi spone sa X-Men istorijom, šaljući tim u akciju koja, naravno polazi nizbrdo vrlo rano, a odvija se u sirotištu gde je Havok odrastao, sa sve kameom Cyclopsove prve, jelte, žene, Madeline Pryor. No, čak i da niste preterano verzirani u pogledu komplikovanih biografija X-Men i njihovih satelita iz osamdesetih i devedesetih godina (a tu je, sa Pryorovom posebno, bilo toliko retkona da nisam siguran da iko sme da kaže da jeste), sama priča je brza, britka i zabavna, sa lepo odmerenim elementima crne komedije i psihološkog trilera u kome Havok još jednom mora da posegne duboko u sebe da pronađe heroja. Naravno, ja sam na Havoka slab i teško mi je kad vidim šta mu sve rade (posebno jer je Matt Rosenberg u poslednjoj inkarnaciji Astonishing X-Men imao za njega sasvim iskupljujući narativni luk), ali Hellions je odličan u prikazivanju dinamike jednog sasvim nefunkcionalnog tima, sa karakterom Psylocke koji je sveden na stoičku utilitarnost gde ona najbolje i funkcioniše (a bez preteranih zaranjanja u samosažaljenje i melanholiju koje smo videli u Fallen Angels), razuzdanim Sinisterom i eksplozivnim odnosima u samoj terenskoj postavi gde se naši protagonisti i doslovno ubijaju međusobno pre nego što krene stvarno šoranje s neprijateljem.

No, svako ko je ubijen može biti izbijen, odnosno oživljen, pa Hellions može sasvim bez krivice da uživa u svojoj gritty komediji. Stephen Segovia koji je ovo nacrtao je još jedan iz sada već decenijske armije besmisleno talentovanih filipinskih crtača u američkom stripu, a koji je profesionalno počeo da radi već sa šesnaest godina. Sa tezgama za DC, Dynamite i Top Cow iza sebe, on je u Marvelu, sa ovim serijalom zablistao, stajući mi rame uz rame sa, recimo Pepeom Larrazom, Yıldırayjem Çınarom i Pereom Perezom kao neko ko potpuno kapira superherojštinu i X-Men, pružajući idealnu kombinaciju karakterizacije, humora i kinematske akcije.

Hellions je strip koji „Dirty Dozen“ koncept vrlo dobro razume i koristi u komične svrhe, ne zaboravljajući pritom dramu i karaktere. Vrlo lepo.

No, kad već pričamo o tome da svako ko je ubijen može biti od-ubijen, sledeći serijal, aktuelna verzija X-Factor, zapravo se bavi nekim osetljivim pitanjima vezanim za ovu ideju.

Da odmah bude jasno, ovo nije X-Factor naših dedova pa ni otaca – dakle, ovo nisu ni originalni X-Men, niti vladin mutantski tim, pa ni korporacijska mutantska predstava, ovde je generalno preuzeta ideja „kasnije“ forme X-Factor a koji su bili detektivska agencija sastavljena od bizarnih i često nekompatibilnih/ nefunkcionalnih članova, a što je istraživala slučajeve vezane za pre svega mutante koji su izgubili moći nakon događaja Decimation. No, članovi su sasvim novi i ovde nema ni Madroxa ni Rictora (koji tezgari preko puta u Excaliburu) ni Strong Guyja niti ikoga iz te postave.

Scenaristkinja Leah Williams mi nije bila sasvim po volji poslednji put kada sam je čitao u miniserijalu Gwenpool Strikes Back, ali kada piše X-Men ova je žena načelno veoma dobra i veoma me je obradovalo kada sam već sa prvim brojem novog X-Factor osetio hemiju među likovima i dobru energiju tima.

Koncepcijski, X-Factor se bavi jednim sasvim „prizemnim“ ali esencijalnim pitanjem vezanim za funkcionisanje nove mutantske nacije: kako se pristupa oživljavanju mutanata za koje se sumnja da su preminuli? Naime, uz činjenicu da rezurekcije moraju fizički da izvrše petoro posebnih mutanata koji rade puno radno vreme i padaju s nogu, te čak šesnaest miliona mutanata koje je Grant Morrison* ubio na Genoshi pre dvadeset godina u New X-Men i koji sad svi na listi za vaskrsavanje, pitanje kada će koji mutant biti oživljen nije samo stvar čekanja u redu već i jedne praktične gnoseološke dimenzije: da bi identitet jedinki bio očuvan, nije dopušteno klonirati još uvek žive mutante, ali sa nomadskim životom koje mnogi mutanti vode i brojnim mogućnostima da su, iako živi, van domašaja tehnologije i psioničkih moći na raspolaganju stanovnicima Krakoe, često je nemoguće reći je li mutant koga niko nije video mesec dana ili pola godine mrtav, na drugom kraju galaksije ili zarobljen i čami u nekom zatvoru gde ga homo-sapiens suprematisti muče i ispituju ne bi li saznali mutantske tajne.

*priznajte da ste nervozno čekali nejmdrop!

Tu onda nastupa X-Factor, predvođen Northstarom koji zapravo započinje ovaj strip bljeskom svesti da je njegova sestra-bliznakinja, Aurora, umrla. Northstar je ovde predstavljen kao vrlo zamršen, vrlo komplikovan lik, sklon impulsivnom ponašanju i povremeno prenagljenim odlukama što je vrlo dobra pozicija da se u njoj bude kada predvodite nešto što se zove X-Factor i Williamsova ovde samo malčice omažira Madroxa onako kako ga je u ovom stripu pisao Peter David. No, tim kojeg Northstar okuplja spontano i bez mnogo razmišljanja je fina kombinacija starih i novih likova gde imamo Prodigyja i Eye-Boyja, ali i Dakena sve nastale u ovom veku a onda i neke stare favorite poput Polaris i Rachel Summers (koja više ne koristi svoje ime Prestige, iako je upravo tako „potpisuju“ u galeriji na početku svake epizode, jer zašto bismo imali ikakvu konzistentnost u ovim stripovima?).

Ovo je naravno definicija ekipe nahvatane na bućkalo: Prodigy je svoje moći povratio tek posle vaskrsenja pa je željan da ih koristi, Eye-Boy je samo srećan da može da bude deo ikakvog tima, Polaris ovo radi da bi svom ocu, Magnetou pokazala da je samostalna i preduzimljiva, Daken, Wolverineov sin, i do nedavno praktično negativac, ovde dobija ulogu „disaster bisexual“ lika koji je u tim ušao pre svega jer želi da Auroru što pre ožive da bi mogao da je onda, jelte, sobali.

Prva epizoda X-Factor je brza, izrazito zabavna detektivska priča u kojoj tim uprkos činjenici da je jedva funkcionalan, razreši misteriju i dokaže da je Aurora ne samo mrtva već i ubijena, a što onda vodi do formalnog osnivanja agencije koja će sada uz blagoslov Tihog Saveta istraživati druge slične slučajeve. Naravno, već prvi sledeći slučaj ih vodi u Mojoversum i u bizarnu pustolovinu koja jako satirizuje reality televiziju i kulturu lajkovanja/ komentarisanja onlajn.

Leah Williams je ovde vrlo inspirisana i piše energičan strip natrpan karakternim momentima, brzim, suvim humorom, ali i tim nekim dubljim komentarima vezanim za našu, jelte, povijesnu zbiljnost. Mojoverse je star koncept ali ga ona vrlo prirodno prilagodi aktuelnom trenutku a susret sa Shatterstarom je i emotivan i nostalgičarima jedne posebne ere u istoriji X-Men će dosta značiti.

Crtač je ovde odlični Španac David Baldeon koji je već sarađivao sa Williamsovom na Gwenpool Strikes Back i njegov blago karikirani stil je vrlo primeren goofball komediji koja je ovde u osnovi tona stripa, sa savršenim adaptiranjem na scenario koji zahteva mnoge „televizične“ kadrove u ovoj priči. X-Factor je odlično krenuo i koristi likove koje uz dosta simpatija možemo nazvati „C“ postavom (i to tako da kažemo da su Summersova, Northstar, Polaris i Daken možda „B“ ranga, a Prodigy i Eye-Boy ima još  da rade da dosegnu „C“) da izgura dinamičan, komičan ali i emotivan narativ. Fino.

Završimo stripom koji se samo tangencijalno uklapa u Dawn of X. Naime, niti se radnja miniserijala Juggernaut dešava na ostrvu Krakoa niti je njegov protagonist, jelte, mutant… No, Cain Marco, rođeni  brat profesora Xaviera, ali rođen bez mutantskog gena, uvek je imao status pridruženog lika već preko te, jelte, rođačke veze a kako je ovo pisao Fabian Nicieza, veteran već verziran u pisanju ne-mutanata ali u mutantskim kontekstima (pričamo o jednom od ko-kreatora Deadpoola, n’est-ce pas?), ova petodelna priča se lepo uklapa uz Dawn of X, dajući jedan „spoljni“ pogled na mutantsko utočište, od strane nekoga kome ono nije dostupno iako bi mu, po mnogim osnovama, bilo potrebno.

(Odmah da kažemo da je to što se Juggernautu EKSPLICITNO kaže da ne može da traži utočište na mutantskom ostrvu PRVORAZREDNA svinjarija budući da smo već u X-Factor videli da Northstarov muž, Kyle, a koji je homo sapiens, zapravo živi na Krakoi.)

Nicieza Juggernauta ovde piše kao konfliktnog antiheroja, radije nego kao negativca kakav je nekada bio, dajući njegovom liku više dubine nego maltene ikada u istoriji ovog karaktera. Njegov Cain Marco je čovek svestan svojih brojnih nedela, ali i svestan da mu je život podelio lošu ruku a onda nastavio da ga maltretira u narednim deljenjima, neko ko nije sklon samosažaljenju ali jeste sklon refleksiji, ne očekujući da mu se prašta za počinjene zločine, ali radeći tiho, koliko je moguće da malo ispravi karmički balans i u svet donese malo dobra.

Zaplet se vrti oko mlade video-strimerke koja pored kompulzivne potrebe da stalno gleda u kameru na telefonu i svojoj publici prepričava šta se događa, ima i mutantsku supermoć da lokalizovano usporava protok vremena. Nažalost, zahvaljujući teškoj životnoj priči, ova tinejdžerka je društveno zapuštena i praktično na korak od pretvaranja u stvarnog kriminalca kada joj se put ukrsti sa Juggernautom koji tezgari za firmu Damage Control, uništavajući svojom fizičkom snagom građevinske objekte predviđene za rušenje, time stavljajući svoj jedini dubiozni talenat u službu kakvog-takvog društvenog dobra.

No, sudar sa mladom mutantkinjom koja poriče da to jeste i, kao i svi tinejdžeri, sve zna najbolje na svetu, stavlja ga na ozbiljna iskušenja gde će imati i uzbudljiv meč u šakanju sa samim Hulkom, susresti se sa nacistom Arnimom Zolom a koji rukovodi zatvorom za superzločince, pa na kraju nasrćući na sam sistem, sve u želji da svoju štićenicu nekako obezbedi i ubedi da potraži utočište na ostrvu kome on sam nema pristupa.

Nicieza bi ovakve stvari mogao da piše u snu, ipak se radi o vrhunski iskusnom scenaristi specijalizovanom za antiheroje, ali Juggernaut je urađen sa puno pažnje i ljubavi, besprekorno preplićući karakterne momente koji nam pokazuju protagonista u jednoj zrelijoj, višeslojnijoj formi (sa sve flešbekovima koji objašnjavaju kako je, ali i zašto, ponovo postao Juggernaut, nakon što je bio „oslobođen“), ali i postavljajući dobru diskusiju o tome kako društvo tretira ljude koji su skrenuli sa pravog puta iz razloga koji nisu uvek isljučivo njihova krivica i koliko im onda otežava povratak na taj put. Novi lik, D-Cel je tipični hiperaktivni tinejdžer, ali je napisana dobro i sa razumevanjem, da bude dobar kontrast jednom kontemplativnijem, odgovornijem Juggernautu. Naravno, do sledećeg Niciezinog rada u Marvelu niko je se neće setiti, ali da notiramo da lik ima potencijala.

Veliki deo izvrsnosti ovog u principu old school miniserijala otpada na fantastičan crtež. Ron Garney naprosto prevazilazi sebe iz godine u godinu i ako sam pre 15-16 godina, kad je radio Spajdermena, mislio da je sjajan, sada mu se bukvalno divim. Juggernaut je fantastična kombinacija suptilne atmosfere i sumanute akcije, jedan crtački spektakl koji uspeva da spoji zreliji ton sa potpuno over the top akcijanjem, a kolor koga daje izvrsni Matt Milla je trešnja na vrhu torte. Više ovakvih miniserijala koji ispituju „male“ likove i kutke šireg X-Men sveta bi nam vrlo godilo.

Za danas toliko. U sledećem javljanju sa X-Men ostrva pričamo o Cableu, S.W.O.R.D. i možda još nekom kratežu, a o X of Swords, krosoveru u kome učestvuju skoro svi serijali nabrojani u prethodnom i ovom tekstu posle toga. Neće biti lako, ali potrudiću se da sudim strogo ama pravično. Do tada X one out for Meho.

Pročitani Stripovi: Dawn of X, prvi talas

Skoro u dan je godina otkada sam poslednji put pisao o X-Men. Tada je to bilo povodom zaokruživanja prve, uvodne faze onoga što će u budućoj istoriji biti poznato kao „Hickmanova era“ X-Men. Jonathan Hickman, izvanredno cenjeni scenarista je u Marvelu već iza sebe ostavio „Hickmanovu eru“ Fantastične četvorke i Avengersa, pa i kompeltan ribut multiverzuma, nešto što čak ni Bendis nije uradio,* ali preuzimanje kompletne sudbine X-Men u svoje ruke i rekontekstualizovanje čitave njihove istorije, kako prošle, tako i buduće, to je skoro pa najambicioznija stvar koju je ovaj čovek uradio kod ovog izdavača.

*za bonus poene, izbrisao je Ultimate univerzum kome je Bendis u ogromnoj meri kumovao

Naravno, House of X/ Powers of X je bio više najavni plotun, postavljanje novog status kvoa, manje „priča“ a više „građenje sveta“, jedna energična, pa i smela – s obzirom kako Marvelov univerzum već funkcioniše – postavka koja nije u sebi ispričala toliko „priče“ koliko je čitaoce upoznala sa Hickmanovom verzijom kosmosa u kome se sve ovo događa, njegove prošlosti i budućnosti, ali i sa osnovnim idejama koje će tvoriti međe budućih X-men priča. Život na živom (i mutantskom) ostrvu, koje može da menja lokaciju, korišćenje „organske tehnologije“ što poništava distance i omogućava mutantima da čitav svet ali i dobar deo kosmosa tretiraju kao da im je dvorište, kombinacija tehnologije kloniranja i „beleženja“ sećanja za ultimativnu pobedu nad smrću… Hickmanu se svakako ne može prebaciti nedostatak smelosti da stvari temeljito protrese, pa, iako smo već pomenuli da je njegov rad u osetnoj meri odgovor na i nastavak rada Granta Morrisona na New X-Men sa početka stoleća, Hickman nesumnjivo ima svoju grandioznu viziju iza  koje je Marvel, za sada, spreman da stane.

U ovom pregledu, doduše, neću mnogo pričati o viziji jer će se on dotaći pre svega prve faze X-Men stripova izašlih potkraj prošle i u toku prve polovine ove godine, gledajući po prvih desetak brojeva redovnih serijala, a brendiranih kao „Dawn of X“, pre ulaska u DOGAĐAJ X of Swords, pa će po prilici ovaj pregled pre svega i da se bavi pojedinačnim glasovima i temama ovih serijala, radije nego diskutovanjem njihove unificirane vizije i zajedničkog „značenja“. To ćemo ostaviti za novu 2022. godinu*. Ako je dočekamo.

*Šalim se**

**Možda

Idemo, onda, redom. A prvi na redu mora biti centralni serijal čitave franšize, X-Men, koga piše sam Hickman a crta (uglavnom) omiljeni filipinski umetnik Leinil Francis Yu. Ovaj serijal bi po prirodi stvari trebalo da je ono što čitate ako hoćete da dobijete „glavnu priču“, dakle, serijal koga piše sam arhitekta čitave građevine, sa svim glavnim tezama i najvažnijim razrešenjima što se dešavaju baš na ovim stranicama. Tradicionalna, dakle, uloga za magazin brendiran kao Uncanny X-Men. No, Hickman stvari radi na svoj način.

Tako, ako je House of X/ Powers of X kombo bio postavljanje novog status kvoa, X-Men je, barem u ovih prvih desetak brojeva, više ispitivanje individualnih ideja, teza i koncepata u „novom“ X-Men univerzumu nego konkretna pripovest kojom se očigledno ide od A do B, pa makar se to kretanje dešavalo u skokovima, preko C, Z, Y i D.

Glavni zaključak je svakako to da Hickman namerava da ovde sedi dugo vremena. Ako je Bendisov upad u DC univerzum i preuzimanje Supermena ličilo na blickrig koji se, evo, posle malko više od dve godine završava sa jasnim namerama, tezama i preokretima u istoriji velikog plavog heroja, Hickmanovo preuzimanje X-Men legata više liči na postepenu, organsku kolonizaciju koja će trajati generacijama ali koja će promeniti toliko sitnih i krupnih detalja da povratka na staro posle svega ne samo da neće biti nego niko neće biti ni siguran šta je zaista to „staro“. House of X/ Powers of X su, ruku na srce već uradili jaku pripremu, menjajući „poznatu“ istoriju X-Men na načine koji ne poriču da se sve što se dogodilo, zaista dogodilo, ali ga stavljaju u nove kontekste. X-Men sada nastavlja sa uvođenjem novih ideja, postavljen na temelju novih odnosa, zagledan u nove izazove.

Tako, recimo, jedan od najjačih utisaka, koji nema toliko veze sa zapletima individualnih priča u X-Men, ostaje taj kako „Kuća Summersa“ funkcioniše, ne samo u fizičkom smislu (pošto se, jelte, nalazi na Mesecu) već i u socijalnom, sa jasnim napuštanjem „tradicionalnog“ ili barem uobičajenog koncepta porodičnog domaćinstva. Utisak nije toliko da Hickman ovde gleda da izgradi nešto nalik srednjevekvnom klanu, koliko da mutanti generalno, a Summersi partikularno, naprosto više ne žele da budu sputani „ljudskim“ shvatanjima socijalnih i porodičnih odnosa i, prihvatajući da je njihov život sve samo ne normalan, biraju i način uređenja domaćinstva i porodice koji je za njih unikatan, poseban i odgovarajući.

Drugde, Hickman se dotiče politike, kao intrinzično zanimljive teme, kako interno, sa posebnim novim uređenjem i zakonima koji vladaju na mutantskom ostrvu Krakoa – a koji su, čini se, još uvek stvar dogovora i poverenja u vođe radije nego stvarne institucije – tako i eksterno, sa jasnim tenzijama između mutanata i spoljnjeg sveta. Epizoda četiri, recimo, odlazi na teritoriju političkog trilera, sa Yuom koji koristi devetopanelnu mrežu da signalizira drugačiji – „filmskiji“ – ton ove priče u odnosu na razuzdanu naučnu fantastiku koja joj je prethodila.

Naučna fantastika je i dalje važan deo atraktivnosti i šarma Hickmanovog X-Men gde, čak i kada nemate utisak da ste videli mnogo priče, svakako ostajete impresionirani konceptima građenja novog sveta – ili makar novog društva – koje scenarista obrazlaže. Pomalo nalik onome što su pisci naučne fantastike poput Gregorija Benforda ili Kima Stenlija Robinsona radili početkom devedesetih, ni Hickman ne zaobilazi neka „tekuća“ pitanja koja su zapravo vrlo zanimljiva i značajna u pogledu građenja „nove“ mutantske nacije. Naravno, teleportovanje i kloniranje su zabavni koncepti, ali pitanje šta mutanti jedu i kako se njihova ekonomija odnosi ka globalnoj ekonomiji su ovde tretirana sa ozbiljnošću i promišljeno.

Možda iznenađujuće, pored sve ozbiljnosti i promišljenosti, Hickman pravi vidan napor da povremeno kreira i čistu komediju i mada je uspeh polovičan – ne najmanje jer Leinil Yu nije nužno crtač koji voli da crta komične scene – varijacije u tonu ovog stripa su dobrodošle. Nakon vrlo fokusiranog i uniformno ozbiljnog House of X/ Powers of X, X-Men dolazi kao relaksiraniji magazin, spreman da istražuje razne aspekte novog života X-Men, puštajući likove i da flertuju i da imaju bizarne avanture, pored sve političke i egzistencijalne napetosti koja im visi nad glavom. Utoliko, i smele naučnofantastične koncepcije koje niču sa svih strana (neke nove, neke stare, sa putovanjima u svemir i otkrivanjem novih kultura i vrsta u komšiluku) osvežavaju celokupnu postavku a da osećaj, srećom, nije taj da Hickman u scenario samo trpa sve što mu padne na pamet, već prosto, da je ovo strip kome se ne žuri da stigne do sledećeg velikog DOGAĐAJA i koji ima vremena da se pozabavi različitim idejama što će sve na kraju imati značaj.

S druge strane, blaga nelagoda koju izaziva novo mutantsko društvo, taj osećaj da imamo posla sa kultom koji manipuliše i koristi mitologiju u političke svrhe (čak i u isto vreme dok je stvara) je i dalje tu i strašno je intrigantno pratiti ovaj strip i pitati se koliko se Hickman poigrava sa našim „prirodnim“ impulsima da navijamo za „naše“ čak i dok vidimo da „naši“ napuštaju poziciju progonjene manjine na načine koji su etički veoma upitni, a da – valjda – još uvek ne upadaju na teritoriju „superzločinstva“.

Intrigantan i uglavnom zabavan strip preovlađujuće izvrsnog crteža.

Serijal od koga nisam znao šta da očekujem a koji mi ni sada nije baš potpuno jasan zove se Marauders. Od strane nekih pedigriranih ljubitelja X-Men ovaj je magazin pozdravljen kao zabavna, vedra priča o timu X-Men koji ide po svetu i pomaže mutantima što iz raznih razloga ne mogu da dopru do mutantske utopije,* ostrva Krakoa, da ipak tamo stignu živi i kolko je god moguće neozleđeni, a ako neke državne vlasti tamo negde imaju problem sa tim – utoliko gore po problem. No, za mene on ima neobične tonalne varijacije koje ne uspevam sasvim da svarim

*khm

Scenarista Marauders je Gerry Duggan koga inače izuzetno štujem i volim, a crtežom se bavi nekolicina Italijana, najviše od svih solidni Matteo Lolli. Da budem iskren, činjenica da deluje kao da je Lolli u dobroj meri inspirisan manga estetikom za karakterizaciju likova možda doprinosi toj blagoj neobičnosti ovog stripa. Njegovi likovi ne samo da svi izgledaju jako mlado (čak i Sebastian Shaw na nekim od slika izgleda premlado) već i imaju blagi, er, „loli“ šarm koji povremeno deluje neobično za ovakav strip. No, Lolli je vrlo dobar i dinamičan kada crta akciju pa ovo nisu stvarne zamerke.

Zamerke koje imam svakako idu na otvaranje samog serijala – u prvom redu, odabir imena „Marauders“ za tim koji čine nesumnjivi pozitivci poput Kitty Pride ili Icemana je u najmanju ruku neobičan. Marauders su u X-Men kanonu tradicionalno tim negativaca, mutanata koji rade za Mr. Sinistera i izvode razna nepočinstva (atentaati, kidnapovanja, ubistva radi zastrašivanja itd.) a protiv kojih se „naši“ uvek i svugde bore. Sa Sinisterom koji je sada „one of the good guys“, kreiranje novog njegovog tima koji će raditi na polzu nove mutantske nacije ima smisla – ali ovo je zaplet drugog stripa, Hellions, koji ćemo prikazati narednom prilikom. Ovaj Marauders svoje ime uzima iz za sada nerazjašnjenih razloga i ja mogu samo da nagađam da kako Kitty Pride, ne mogući  da se teleportuje, za svoje misije koristi brod, i ona i njeni saputnici se igraju sa piratskom tematikom,„Marauders“ ovde treba da bude aluzija na gusare, a što ima, moram da kažem, vrlo malo smisla.

Drugo, serijal počinje za mene sada već izuzetno izlizanim klišeom ruske represivne, autoritarne vlasti koja ajde što maltretira jadne mutante nego to radi sa izrazito nacionalističkih pozicija. Maraudersi stižu u Rusiju da pomognu nejači i scena u kojoj Kitty Pride koristi vatreno oružje da ranjava vojnike, povremeno i na vrlo sadistički način je toliko „izvan karaktera“ da sam se veoma iznenadio da su je urednici pustili u strip.

Teško mi je bilo da se oporavim od ovakvog otvaranja, ali Marauders svakako ima i puno iskupljujućih elemenata. Duggan Icemana i Pyroa piše na zabavan način, dajući njihovim „goofy“ personama taman dovoljno prostora da budu balans nekim mračnim, spletkarskim elementima zapelta u kojima se vidi da novostvoreno mutantsko jedinstvo i nije toliko monolitno. U jednom šokantnom finalu epizode jedan od glavnih likova umire na zastrašujući način – ali ovo je i dobar način da se podsetimo kako kontekst u kome niko „stvarno“ ne može da umre u X-Men sada ima sasvim kanonsko, unapred poznato objašnjenje koje valja uzimati u obzir kada vidite likove kako umiru.

Marauders je interesantna, ne sasvim ujednačena smeša političkih intriga – tipično zanimljivijih kada se događaju unutra, među „našima“ – i swashbuckling akcije koja, svakako, ima važno mesto u X-Men istorijatu i Duggan i njegova legija italijanskih crtača prave vidan napor da Claremont/ Cockrum legat ispoštuju kroz vedru atmosferu i blistavu akciju, smeštajući mračne, zakulisne radnje u njene pauze. S druge strane, Marauders verovatno nije esencijalan serijal ako želite da ispratite samo najsuštinskiji deo tekuće X-Men istorije, ali vam svojom optimističkom vedrinom može biti lep predah od nekih težih, mračnijih priča.

Jer, recimo, kao kontrast Maraudersima možemo da uzmemo Fallen Angels. Ovaj magazin, možda unapred planiran kao tekući serijal okončan je šestim brojem koji je zaokružio priču i mada su ga radili ljudi čiji strip-autput inače veoma volim, prosto mi je drago da nisu pokušali da nacede još vode iz ove suve, presuve drenovine.

Fallen Angels pisao je Bryan Hill a crtao Szymon Kudranski, obojica vrsni majstori mračnih, gritty stripova koji ipak treba da imaju i dušu, ali je finalni produkt na kraju najviše nalik na one ’90s X-Men momente u kojima je sve eXXXXXXtremno, svi ubijaju i svi se ubijaju, nema ni trunke „normalne“ ljudske interakcije i prisenka ideje da se sve događa u „našem“ svetu. Kažem „najviše nalik“ iako stvari nisu TOLIKO loše. Hill svakako pokušava da likovima da malčice prostora za disanje, ali ovo tek neznatno pomera balans ka modernim stripovima. Kad, recimo, imamo scenu u kojoj Laura Kinney, puna besa i napetosti, sparinguje sa (novim) Cableom, i pobedi ga, razbivši mu nos a on je pita „Je’l se sad bolje osećaš“, njen odgovor je „Ne osećam ništa. Jer ovde ništa nema značaj. Mutanti nikada nisu bili bezbedniji. A bezbednost siše.“

Na neki način, Hill kao da se unapred ograđuje od činjenice da je prihvatio da radi ovaj strip a da nema zapravo ideju kako da mutante piše u svetu u kome nisu stalno progonjeni i na rubu nestanka. Ovo je svakako pošteno primetiti – Hickmanova postavka radikalno menja tu tradicionalnu i pomalo izlizanu matricu* i pred scenariste stavlja izazov kako da se prilagode novom okruženju i likove nateraju da malo možda i, jelte, evoluiraju.

*sa kojom je doduše Matt Rosenberg napravio vrlo dobar Uncanny X-Men pre ne tako mnogo vremena.

Hillovi likovi nemaju luksuz evoluiranja jer su smešteni u vrlo „starinski“ kontekst – ovo je u suštini strip o likovima koji su mentalno toliko oštećeni da život u bezbednom okruženju, sa optimističkim svetonazorom naprosto nije za njih. Centralni lik je Kwannon i ovo je možda bila neophodna priča da se ovom liku vrati malo ljudskog dostojanstva, ali ona nije isuviše prijatna za čitanje.

Naime, nakon trideset godina, Psylocke, Bettsy Braddock je prestala da bude „nindža“, a konkretno prestala da bude žena sa britanskim imenom i istorijom ali japanskom fizionomijom. Ova vrsta „yellowface“ mimikrije je i 1990. godine morala delovati pomalo bizarno pa je svakako krajnje vreme bilo da se tokom Hunt for Wolverine minidogađaja konačno raskrsti sa tom idejom. No, rezultat je da sada umesto jedne Psylocke imamo dva ženska lika koji su oboje na neki način Psylocke i oboje nose teret njene teške istorije i depresiji sklone karakterizacije.

Kwannon, koju pratimo u Fallen Angels dobija i jednu eksploatacijski intoniranu ličnu istoriju o detetu maltretiranom od strane kriminalno orijentisanih likova koji su od nje gledali da naprave „hodajuće oružje“ što će poslužiti njihovim mračnim ciljevima. Kako u ovom timu već imamo Lauru Kinney koja, uzgred, takođe ima ličnu istoriju o detetu maltretiranom od strane kriminalno orijentisanih likova koji su od nje gledali da naprave „hodajuće oružje“ što će poslužiti njihovim mračnim ciljevima, atmosfera u Fallen Angels je ujednačeno mračna, pomalo otužno, čak, a sa stalnim udvajanjem motiva i vrlo malo mašte u rukovanju svim tim gloom and doom atmosferama.

Velikim delom ovde Kudranski nosi odgovornost za to kako strip deluje neprijatno za čitanje sa apsolutnim preterivanjem u korišćenju kompjuterskih efekata da zamrlja pozadine i pojača kontraste. Kudranski i inače radi ovakve stvari ali u Fallen Angels efekti često „pojedu“crtež koji u osnovi ume da bude i pomalo smadrljan kada su anatomije i lica u pitanju. Kolor Franka D’Armate dodatno problematizuje stvari insistiranjem na tamnim tonovima pa mada strip ima jaku atmosferu, ona nije naročito privlačna da se u njoj dugo boravi. Opet da ne bude da ovo ništa ne valja, Kudranski i D’Armata umeju da kreiraju vrlo atraktivne scene oslanjajući se na japanske predloške i isporučujući impresivno izgledajuću akciju.

No, Fallen Angels je u celini isuviše eksploatacijski strip, skoro povratak u, kako rekoh, mračne devedesete, sa insistiranjem na nasilju, užasu i neiskupljivosti svega i svakoga, a bez svesti da toliko gaženje po gasu naprosto otupljuje oštricu svakog od ovih motiva pojedinačno. Kwannon treba da percipiramo kao tragičan lik koji kroz nekakav „aktivni“ život, potragu za smislom (koja podrazumeva obračunavanje sa zlom) pronalazi svoju tako dugo potisnutu ljudskost, ali njene poetične meditacije su dosadne, a činjenica da posle svega ona zadržava bizarno seksualizovani pola-fetišistički-pola-gimnastički kostim Psylocke u priličnoj meri unazađuje ideju o tome da sada ima novi život i stari identitet. Pročitati ako ste izdržljivi i ložite se na Cablea, X-23 i Dazzler ali unapred upozoravam da ovi dragi likovi nisu sjajno iskorišćeni u ovom stripu.

Ako je Fallen Angels delovao kao novi X-Force serijal – sa svim tim polomljenim, ubilački nastrojenim likovima koji, ipak, rade u korist pravde i daleko od očiju javnosti čine ono o čemu se ne priča kako bi nedužnije dušice mirno spavale – ali nije nosio i ime X-Force, onda je serijal koji nosi ime X-Force, naime, sam X-Force, možda odmah u problemu da definiše svoj identitet, pa jednim delom i biva više strip o Wolverineu i tome šta on sad, kad je živ i ponovo među svojima, radi za opšte dobro.

Što je u redu. X-Force piše Benjamin Percy – koji je preuzeo i solo Wolverinea a na čijim se podkastima i stripovima i ranije dokazao – a koji je odličan scenarista. No, ovaj X-Force svakako ima ispred sebe ozbiljne izazove s obzirom da je smešten u kontekst u kome X-Men i mutanti generalno imaju svoju naciju, svoju teritoriju i, za razliku od prethodnih sličnih situacija, političke i ekonomske argumente da sa ostatkom sveta pregovaraju ne samo na ravnoj nozi nego i iz pozicije moći, ali moći koja je dobronamerna i teži istinskoj miroljubivoj koegzistenciji (bez obzira na sav nacionalizam neizbežan u ranoj fazi stvaranja nacije). U takvom okruženju, black ops tim mutanata koji idu unaokolo i eliminišu pretnje bez mnogo buke i publiciteta nije samo potencijalan politički problem već i nešto što za obične mutanske građane Krakoe može biti zvono za uzbunu da stvari, uprkos svoj utopijskoj atmosferi i optimizmu, zapravo stoje unutar jednog ultimativno autoritarnog konstrukta gde očinska figura Charlesa Xaviera služi da se zamaskira činjenica da „stvarne“ institucije ne postoje, da „stvarnog“ pluralizma mišljenja zapravo i nema jer se sve odluke donose u uskom krugu glavnih likova itd.

Ovo je generalni Damoklov mač koji visi nad glavom čitave Dawn of X linije i ne sumnjam da je Hickman ovo upravo i planirao. Otud, to da Charles Xavier već u prvom broju padne kao žrtva političkog atentata organizovanog od strane „ljudskih“ struktura moći koje se trude da propupelu mutantsku naciju saseku u korenu pre nego što izraste u još veću pretnju, nije neko preterano iznenađenje, ali i uspostavlja atmosferu čitavog serijala. X-Force će, ponovo, biti tim koji ide unaokolo i eliminiše raznorazne naoružane grupacije sponzorisane od strane moćnih biznismena i pokvarenih političara, ali sada uz blagoslov nacije koja je svojim očima videla kako im mesija biva ubijen od strane uspaničenog homo sapiensa što reaguje u praktično biološkoj stravi od ekstinkcije. To da se Xavier u strip vraća već dva broja kasnije zaista samo podvlači da se stvari dešavaju u novom kontekstu. Mutanti ne mogu zaista biti ubijeni u novoj realnosti i njihova nacija neće pasti onako kako su padale Utopia X ili Genosha u prethodnim decenijama.

S obzirom da je ovo širi kontekst, odjednom se poenta X-Force zapravo dovodi u pitanje. Naravno, Wolverine i njegova ekipa (u kojoj su, pored nekih uobičajenih „sivih“ likova i neočekivani Beast, Jean Grey i Kid Omega) idu unaokolo, nalaze laboratorije u kojima se sadističkim eksperimentima kreiraju supervojnici što treba da ubijaju mutante i seju teror, ali ova postavka zapravo ima mnogo manju težinu sada kada mutanti ne samo da ne strahuju od biološkog istrebljenja već i svaki od njih koji umre biva, bez previše čekanja, vraćen u život da ga nastavi od mesta na kome je stao.

Otud, Percyjev scenario zapravo mnogo više ide na bavljenje likovima i njihovim ličnim zebnjama, sumnjama itd. I ovde svakako ima zanimljivih kontrapunkta i energija. Staviti Wolverinea i Kida Omegu u isti strip i dati im da sarađuju je i ranije bio recept za uspeh pa je tako i ovde. Njihov odnos svakako deluje potentnije od pomalo neiskorišćenih potencijala odnosa Jean Grey i Wolerinea. Black Tom Cassidy koji je ovde, neobjašnjivo, „šef obezbebeđenja“ čitavog ostrva ima interesantnu karakterizaciju i pruža uvid u to kako je zapravo živeti na ostrvu koje je – uprkos svim utopijskim pričama – stalno na meti nekakve pretnje a koje je pritom i samo živ organizam. Čak i Beast ovde – od svih mesta – dobija interesantan karakterni luk, sa nijansiranjem karaktera koji je često pisan kao jednodimenzionalni genije što nikada ne greši i samo se sekira ako drugi ne kapiraju koliko je ispred svih ostalih.

Percy ima lepe ideje i dobro ih piše i utoliko je vidljivije kada se koristi standardnim X-Force tropima da popuni broj strana. Broj ubistava i sadističkih mučenja kroz koja neki likovi prolaze (uvek pouzdana Domino, recimo) se izrazito primećuje pogotovo jer drugi delovi ovog stripa imaju suptilniju intrigu i interesantniji sadržaj.

Crtač Joshua Cassara je interesantan izbor za ovakav magazin time što je on očigledno skloniji „herojskom“ senzibilitetu i izrazitije „stripovskim“ stilizacijama nego što je standard za „mračni“ X-Force. Njegov strip je kombinacija vrlo uredne geometrije i gustih, senčenjima zasićenih, vrlo dinamičnih crteža, ali uz izrazito žive boje od strane Deana Whitea i Guru FX, što sve nije standard za X-Force radove. No, Cassara je svakako čovek koji odlično crta akciju i pošto je ovde ima mnogo – pravi je izbor za ovako nešto. X-Force je generalno zanimljiva, intrigantna ponuda u kojoj ne funkcioniše baš sve u istoj meri, ali ono što je dobro me magazinu vraća svakog meseca sa apetitom.

A onda imamo i novu verziju New Mutants. Ovo je možda najneobičniji serijal u ovoj turi naprosto zato što ne samo da nije najjasnije šta tačno treba da bude njegov osnovni ton (i ideja) već i zbog bizarne postavke u pogledu njegovog autorstva.

Originalni New Mutants je, pisao sam već o tome mnogo puta, bio način da Chris Claremont ima „svoj“ mutantski tim pored toga što je preuzeo likove Stana Leeja, Jacka Kirbyja, Lena Weina i Davea Cockruma i sa ovim stripom je Claremont kreirao posebnu grupu likova sa zanimljivim poreklom, karakterizacijama i motivacijama.

Sad, u aktuelnom New Mutants, Ed Brisson – koga uglavnom hvalim kada pišem o Marvelovim stripovima – radi nešto slično, doduše, ne kreirajući sopstvene likove ali uzimajući neke „mlade“ mutante koji se već par decenija provlače po X-Men stripovima kao „neiskusni“ i „još uvek na obuci“ i baca ih u vatru. Brisson se u ovakvim stvarima vrlo izveštio – setmo se da je Extermination bio sasvim solidan minidogađaj – pa je i njegov deo New Mutants jedna vrlo klasična X-Men priča iz modernije ere u kojoj se sudar između mutantske kulture i predrasuda te neke tradicionalnije zajednice dovodi do usijanja u košmarnom scenariju zlostavljanja, kućne opsade, kidnapovanja, pretnji smrću itd. Brisson uspeva da likove koji, objektivno, imaju skoro pa božanske moći kredibilno stavi u poziciju ranjivosti i submisivnosti, a da likove koji deluju sasvim neljudski (Beak, recimo), ovenča veoma ljudskim karakteristikama tako da se priča u kojoj je Beakova porodica ugrožena čita kao uverljiv primer ljudske surovosti prema drugim ljudima a ne samo kao iz udžbenika prepisana metafora o manjini koja trpi teror većine. X-Men priče, posebno danas kada je „woke“ kultura iznesena na razinu mejnstrima, umeju da budu „spojite tačkice“ narativi u kojima nemamo uverljive likove ili kulture koje su, kao ugrožene od strane represivne većine, a Brisson ovu grešku ne čini i stavlja nas u jednu zaista mučnu i napetu situaciju u koju verujemo, a da ne poseže za brutalnim ekspolatacijskim tropima. To da pritom koristi neke od sjajnih a retko upotrebljavanih likova kao što su Boom Boom, Glob Herman ili Armor je veliki plus, pogotvo uz nekoliko različith crtača koji ovde moraju da se snalaze sa bizarnom Hermanovom anatomijom ili psioničkim oklopom Hisako Ichiki.

No, da je samo ovo aktuelni New Mutants to bi imalo smisla, ali Brissonove epizode su presecane epizodama koje piše sam Hickman a koje prate originalne New Mutants likove u jednoj kosmičkoj avanturi koja je, pa, farsična komedija.

Tonalni jaz (da ne pominjem da priče praktično nemaju nikakve veze jedna sa drugom) između ova dva pristupa – pogotovo jer Hickman uzima epizode 1, 2, 5 i 7 – je toliki da je nejasno zašto Hickmanova priča (a Hickman se posle sedmog broja više ne vraća u serijal) nije izdvojena ili u poseban miniserijal – a što bi bilo najlogičnije – ili, ako se već želelo da „gazda“ svojim prisustvom ovom serijalu da malo tržišne težine, zašto nije išla u prve četiri epizode kako bi najviše i imalo smisla. Nagađam da nije u pitanju bila kreativna odluka već da Hickman ili crtač Rod Reis nisu mogli da postignu mesečni tempo te da je zato napravljena ovakva neobična, eh, mutantska kombinacija.

No, dobra vest je da je i Hickmanov/ Reisov strip zapravo dosta zabavan. Naravno, treba se malo privići na ideju da Hickman radi komediju i da su likovi za potrebe iste malčice zaglupljeni (pogotovo Sunspot koji je u vreme U.S. Avengers Ala Ewinga bio prikazivan kao veoma sazreo, odrastao lik, sa, doduše, suludim planovima kako da se zaštiti slobodni svet od raznih strašnih pretnji), ali ovde komični sadržaj leži udobnije nego u samom X-Men i, generalno, uz Reisov sjajni crtež i teški kolor, „svemirska“ zajevancija i šegačenje po Shi’ar zatvoru i sudu ispijaju se lako i ostavljaju dobar ukus.

Sve u svemu, uglavnom zabavna ponuda, ali New Munatnts kao da nastavlja da pati od blage krize identiteta pa na četrnaestom broju (eto, idem malo u budućnost) Brissona zamenjuje Vita Ayala i… pa, videćemo šta će dalje biti. S obzirom da Ayala kreće da radi i Children of the Atom, reklo bi se da je to manje više to za tinejdž mutante u dogledno vreme. U svakom slučaju, New Mutants je do sada bio solidna ponuda i strip koji ću i dalje sa interesovanjem nastaviti da pratim.

Poslednji serijal iz te prve Dawn of X ture mi je na kraju ispao i najmanje zanimljiv. Novi Excalibur nije prosto loš kao Fallen Angels niti je rastrzan između kreativnih vizija kao što je to New Mutants, ali ovo je strip koji ima vrlo ambicioznu postavku i radi dosta novog sa likovima, ali ta postavka nije interesantna a smer u kome idu likovi takođe – nije uvek interesantan.

Da bude jasno, možda je problem više u meni nego u samom stripu – Excalibur ima najmanje vidnih veza sa osnovnim Hickmanovim postavkama i, mada je Apocalypse tu da predstavlja sponu sa Krakoom i mutantima, zapravo se čita kao sasvim odvojena, originalna priča o novom Captain Britainu.

E, sad, novi Captain Britain je – Betsy Braddock i dok ovo ima smisla uzevši u obzir njenu ličnu i porodičnu istoriju, jeste donekle bizarno kako je Psylocke praktično nestala iz ovih stripova sa Kwannon koja je, rekosmo, u Fallen Angels više bila skup negativnih stereotipova nego dobar karakter, a onda sa Betsy koja sada preuzima posao Captain Britaina i upliće se u borbu za Otherworld i koja se time u ogromnoj meri odvaja od njene uloge u novom mutantskom režimu.

No, dobro, ako se to nekako svari, dakle, ako Excalibur čitamo kao novi Captain Britain strip i prihvatimo da ovde ima da gledamo mnogo više magije, druida i poluupamćenih britanskih legendi nego propisnog mutantskog programa, Excalibur je više interesantan nego zaista zabavan za čitanje.

Scenaristkinja Tini Howard svakako ide na to da kreira ambiciozan zaplet sa političko-magijskim intrigama koje sugerišu visoke uloge i potencijalni strašne ishode ako „naši“ ne preteknu i ne pobede u ratu koji se vodi na sasvim drugoj ravni, i ovde se događa jako mnogo stvari, no, iako je Howardova skoro pa neka vrsta Hickmanovog protežea u ovom trenutku (sa velikom ulogom u samom X of Swords), činjenica je i da ona još uvek nema tehniku ravnu Hickmanovoj u tome da uplete priču u kojoj je čitaocu malo toga jasno ali ga intriga i naslućene pozadinske ideje vuku napred.

U kontrastu sa onim što Hickman tako uspešno radi, Howardova mora da „namerno“ sakriva elemente zapleta od čitaoca da bi ovaj kasnije bio iznenađen/ zapanjen/ ushićen. Tamo gde Hickman ostavlja dovoljno mrvica na stazi da ispodprosečno inteligentna osoba poput mene makar na drugo čitanje shvati da sve može da sklopi u logičnu celinu i pre nego što mu se na kraju sve objasni (da ne kažem „bukvalno nacrta“), Howardova mora malko da vara, prikriva i ubacuje likove koji padaju s neba a postaju presudni za zaplet a vas ko jebe ako nemate sva izdanja Official Handbook of the Marvel Universe. Povrh svega, neke od karakterizacija su malo iritantne, ponajpre sama Braddockova koja, istini za volju, skoro nikada nije ni imala zaista uspešnu, humanizovanu karakterizaciju jer su je skoro uvek pisali scenaristi skloni „edgy“ stereotipovima o ženama-ratnicama što tegle unaokolo bagaž teških psihičkih trauma, ali koja je sada mitski heroj i ima još manje „ljudskosti“ nego što treba.

No, ne želim da kažem da je Excalibur loš, dalekobilo, samo da nije sasvim ugođen sa mojim očekivanjima i, pa, senzibilitetom. S druge strane, valja istaći da ovde ima i svakojakih lepih stvari, od toga da je postava tima neočekivano bizarno sklopljena – Rogue i Gambit, ali i Rictor, pa onda i Jubilee i njen usvojeni sin Shogo koji se u Otherworldu transformiše u zmaja – pa do sjajnog crteža koji isproručuje Marcus To. Ovaj Kanađanin vijetnamskih korena uspešno balansira sapunsku operu sa magijskom dramom i akcijom, ubrizgavajući pomalo ozbiljnoom, krutom scenariju Howardove jednu dimenziju razigranosti i mašte što mu vrlo dobro dođe. Erick Arciniega na kolorima je takođe odličan izbor za strip koji apsolutno osvaja svojim izborom kostima i bizarnih lokaliteta. Tako da, dajte mu svakako šansu.

Ovde za danas stajemo jer smo bacili kratk ali dobronameran pogled na prvu turu Dawn of X radova koji su definisali prvih pola godine „Hickmanovih X-Men“. I nismo prošli tako loše. U drugom krugu koji, ne znam da li smem da obećam ali se nadam, stiže u Januaru, pogledaćemo kako je izgledao drugi talas ovih stripova (Wolverine, Cable, Hellions, Juggernaut, X-Factor) da bismo u dogledno vreme obradili i X of Swords. Do tada, naravno, uživajte u praznicima i čitajte X-Men.

Pročitani stripovi: House of X/ Powers of X

Dobro, red je svakako i da ispunim ono što sam obećao pre neki mesec, a to je da napšem kratak osvrt i analizu na plotun kojim je Jonathan Hickman najavio novi period svoje dominacije u 1) Marvelovim stripovima, 2) ono malo medija koji se zapravo bave stripovima pored svih tih filmova koji su danas primarni vektor inficiranja masa superherojštinom i, možda donekle iznenađujuće 3) X-Men istoriji.

Govorim, naravno, o House of X/ Powers of X diptihu, o dva-miniserijala-što-su-zapravo-jedan a koji su sa svojih dva puta po šest (uglavnom) naizmeničnih brojeva poslužili kao uvod u period koji će se, bez ikakve sumnje – po dobru ili po zlu – u budućnosti voditi kao Hickmanova era. Naravno, nije to sad ne znam kako revolucionarno dostignuće, imamo i Gillenovu eru, i Bendisovu eru, pa onda imamo i Lobdellovu eru, a bogami imamo i Rosenbergovu eru a nije da će ova potonja, bez obzira koliko se meni zapravo bila dopala biti isticana kao nešto uticajno i važno u decenijama koje dolaze, no, Hickman je, barem za sada i barem ovim uvodnim radom već ostavio tako dubok trag u X-Men kontinuitetu da čak i donekle neujednačen ton i kvalitet X-Men stripova koji izlaze sada i uklapaju se u njegovu arhitekturu „nove istorije“, da je tako nazovem, a gde on piše dva naslova, nimalo ne umanjuje činjenicu da je Hickman priželjkivan a zatim i (sve manje stidljivo) najavljivan kao Mesija koji će spasti X-Men i da je, po jačini uzbuđenja, ali i reakcija – i to mahom pozitivnih – koje je HoX/PoX izazvao tokom i nakon završetka izlaženja, ova mesijanska misija dobrim delom već izvršena.

Da ne bude zabune, niko ne očekuje da se X-Men, ili superherojski strip u globalu, vrate na nivo sa početka devedesetih kada je prvi broj novog X-Men serijala sa Chrisom Claremontom i Jimom Leejem u vozačkom sedištu postavio rekord koji do danas nije oboren, ali kao nekome ko ipak taj X-Men čita solidan broj godina, prijalo mi je da budem svedok jednoj mini-renesansi u kojoj je X-Men nakon skoro pune decenije u kojoj je Marvel sistematski zatomljivao ovaj strip, i u godini u kojoj je aktuelni X-Men film prošao u najboljem slučaju nezapaženo, dakle, u momentu kada se X-Men kao, jelte, brend, nalaze na nesumnjivo niskim granama, u kojoj je, toj mini-renesansi, ne samo pokazano da u ovom stripu itekako ima materijala da se i dalje ćeramo i to jače nego ranije, već i da za to ima interesovanja prilične širine. Milina je, neću slagati, gledati kako ljudi koji petnaest godina nisu čitali X-Men hvataju HoX/PoX i javljaju se ustreptali i puni utisaka. Da li ovaj strip sebi može da privuče i tu neku novu, mladu publiku koja već dobrih dvadeset godina postojano apstinira od superherojskog mejnstrim-stripa? Pa, ne, iskreno ne. Ali Marvel je to već mnogo puta pokušao i utisak je da je sa Hickmanovim ulaskom u X-Men arenu ova ambicija potisnuta u treći plan a da je u prvom planu bila ideja da se X-Men naprosto učine relevantnim time što će biti shvaćeni ozbiljno, u okvirima svoje istorije i bizarno rastegljive nauke koja je uz nju išla poslednjih pet decenija, te da će time ovaj strip biti podignut na jedan viši kulturološki nivo i nešto, jelte, ZNAČITI.

Ako neko može ovako nešto da postigne, to je svakako Jonathan  Hickman, scenarista za koga sada možemo da kažemo da bez sumnje zaslužuje da ga se, u Marvelovim letopisima, pominje u istom dahu sa Stanom Leejem, Royjem Thomasom, Tomom DeFalcom, Marvom Wolfmanom, Brianom Bendisom i, reći ću i to, bez stida: Chrisom Claremontom.

Hickman je autor koji se potvrdio, već više puta, kao neko kadar da iz superherojske konfekcije kreira intrigantnu literaturu visokog koncepta, a da pritom demonstrira i poštovanje i razumevanje za pa i naklonost ka klasičnoj superherojskoj estetici. Njegovi radovi na Fantastic Four, Ultimates ili Avengersima nisu bili dekonstrukcije niti žanrovski eksperimenti već naprotiv, produbljivanje žanrovskih premisa, OZBILJNO korišćenje žanrovskih alata koji su mu dati na raspolaganje – Hickman se, pogotovo radeći Avengers pokazao kao neko ko razume šta Bendis pokušava ali i razume gde Bendis greši pa je njegov rad na Avengers serijalima i na njega nastavljeni Secret Wars DOGAĐAJ bio demonstracija vrhunske kontrole komplikovanog narativa bez stvarnog glavnog junaka ili jednostavnog centralnog konflikta, ispričanog kroz desetine pojedinačnih istorija, ali sa snažnom finalnom poentom i, možda najviše iznenađujuće, i osetnim emotivnim bojevim punjenjem na kraju. Hickman je, tri godine pišući praktično jednu jedinu priču u Avengersima i zatim rebutujući čitav Marvelov multiverzum u Secret War postigao sveti gral kreiranja visoko intelektualne (bar za superherojske standarde) proze koja je uspela da proizvede i neintelektualnu, emotivnu reakciju kod čitalaca.

Nije, dakle, neko čudo da 1) je sam Hickman nakon ovog brže-bolje zapalio iz Marvela da radi autorske stvari jer mu je sigurno bilo malo muka od superheroja jedno vreme i 2) da su ga Cebulski, White i ostali iz Marvela ko zna kojom sumom novca i drugim perkovima privoleli da se vrati i zatim mu dali praktično odrešene ruke da radi sa X-Men šta poželi.

Hickman je, ne zaboravimo, u svojim Marvel počecima bio i neka vrsta Bendisovog protežea, njegov prvi ozbiljniji mejnstrim rad, Secret Warriors, je započeo kao kolaboracija između dvojice scenarista, pa je tako i zanimljivo gledati kako Hickman, nakon što je – složićemo se – praktično ponovo rodio Avengerse koje je Bendis pisao (pre)dugo vremena i doveo ih do otužne bljutavosti, sada preuzeo X-Men na kojima je Bendis takođe ostavio određenog traga. Zanimljivo u smislu da Hickman gotovo potpuno ignoriše Bendisov rad na ovom serijalu, ali i veliku većinu svega drugog što se u X-Men dešavalo u ovom veku. House of X i Powers of X  je strip(ovi) koji, očigledno vrlo namerno, želi da se poredi samo sa najvažnijima: pre svega Morrisonom a zatim i samim Leejem i Claremontom. Hickmanu svakako ne nedostaje ambicije.

Ali ova ambicioznost i jeste nešto što je, reklo bi se, veoma nedostajalo X-Men. Ako ste pratili moja pisanja o mutantskim Marvelovim stripovima poslednjih par sezona, verovatno se sećate da sam ukazao kako Marvel, posebno nakon što je postalo jasno da Inhumans NIKADA neće moći da zamene X-Men, nastoji da pridobije makar staru publiku koja je razočarano prešla u apstinenciju, nudeći joj prepoznatljive formule i nove varijacije na stare narative. Bunnov X-Men Blue je makar donekle bio polemika sa nekim starim konceptima, dok je Guggenheimov X-Men Gold bio nimalo prikriven „feelgood“ X-Men strip sa simpatičnim karakterizacijama i reciklažom poznatih zapleta. Ključno, ovde se insistiralo da su X-Men pre svega superheroji a tek negde u pozadini metafora za te neke ugrožene manjine.

Ispostavlja se, međutim, da publika ZAPRAVO X-Men voli ne zato što umeju da naprave reprize priča koje je čitala kad je bila mlađa već zato što X-Men može da bude DIVLJAČKI imaginativan, do mere kada osećate da su sva pravila poništena, kočnice su isključene i sada se svi zajedno sa stripom vozimo sve većom brzinom u nepoznatom, možda i pretećem smeru, ali od te vožnje skače pritisak, adrenalin prži i osećamo se kao da BILO ŠTA može da se desi.

Hoću reći, počev od Days of Future Past – prve velike priče u kojoj su se X-Men uhvatili u koštac sa vremenskim paradoksima i idejom menjanja status-kvoa na praktično metafizičkom  planu (a koja je došla svega par meseci nakon The Dark Phoenix Sage gde su se stvari menjale na kosmičkom planu) – imali smo relativno redovan program velikih potresa u X-Men kutku Marvelovog univerzuma sa povremeno suludo ambicioznim promenama status kvoa: Age of Apocalypse (sa kojim je nedavno polemisano u Age of X-Man), Onslaught, Decimation, pa u nešto manjoj meri i Second Coming. Ovo je, voleli mi to ili ne, hleb nasušni ovog stripa, ideja da povremeno dobijamo zaplet i priču toliko agresivno VELIKE da posle njih ništa ne može da bude isto.

Jedan od ovih momenata je svakako bio dolazak Granta Morrisona u scenarističku stolicu početkom ovog veka i mada se na Morrisonov rad nastavio veoma visokoprofilni (i meni dragi) serijal Jossa Whedona, Astonishing X-Men, Hickmanov HoX/PoX je pre svega „nastavak“ onoga što je radio Morrison.

Ispisah hiljadutrista reči a nisam još ni počeo da pišem o stripu. House of X/ Power of X, izdat prošle nedelje u formi vrlo lepe kolekcije, je, rekoh, diptih dva paralelna miniserijala od po šest brojeva koji čine jednu „priču“ a koja opet:
1.       Nije toliko priča sama za sebe koliko prolog, maltene samo pospremanje kuće i uspostavljanje novog status kvoa za naredne godine X-Men
2.       Zapravo u sebi sadrži nekoliko paralelno pričanih priča koje se dešavaju u sasvim različitim vremenskim periodima, ali, uh, i nekoj vrsti paralelnih univerzuma (ali ne po za Marvel uobičajenoj formuli alternativnih univerzuma – Hickman je ovde smislio nešto novo što ne bih da spojlujem)

Tipično, rekao bih, za Hickmana, HoX/PoX je strip sumanuto visokih koncepata u kome nema stvarnog glavnog junaka i zapravo je, u pogledu karakterizacije ovo gotovo agresivno plitka ponuda. Atipično za Hickmana, utisak je, zapravo, da je ovog puta to možda sve deo plana.

Već sam pominjao da mi je Rosenbergov Uncanny X-men, koji direktno prethodi ovom serijalu, bio veoma po meri. Rosenberg je uspeo da X-Men spusti na zemlju, da uhvati onaj autentični dah očajničke borbe progonjene manjine i napuni strip efektnim, lepo sažetim karakterizacijama i jasnim konfliktima sa jasnim ulozima i bombastičnim raspletima. Hickmanov HoX/PoX je dijametralno suprotna ponuda.

Hickman ne ide u rekonstrukciju „mutanti koji moraju da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se“ socijalne paranoje što je dobrim delom vezujemo za klasični Leejev i Claremontov rad već, naprotiv, ide u sasvim suprotnom smeru: šta ako je SVE što pedeset godina mislimo da znamo o X-Men zapravo netačno?

Ovo je, dakako, zastrašujuća ponuda i mislim da je jedini razlog što poslednjih pola godine nismo slušali masivnu količinu negodovanja po internetu kako „MARVEL opet retkonuje X-Men“ to da je HoX/PoX zapravo neočekivano uspešan, neodoljivo zavodljiv u svom „a možda su se stvari zapravo dešavale OVAKO“ predlogu koji, a ovo je sigurno zahtevalo ošamućujuću količinu istraživanja i uredničkog rada, uspeva da sačuva skoro sve što smo „znali“ da je istina a onda oko toga isplete DODATNI sloj priče koji sve stavlja u novi, impresivni kontekst.

Neću lagati, nije ni lako sve to obuhvatiti mislima, posebno na prvo čitanje. Na prvo čitanje, HoX/PoX je neka vrsta baražne vatre ideja, koncepata i smelih ekstra(i inter-)polacija poznatih „činjenica“, divlja jurnjava kroz istoriju ali i budućnost X-Men u kojoj posle svake epizode morate malo da prilegnete jer niste sigurni šta je sad „stvarno“ a šta ste upravo zamoljeni da posmatrate kao apokrifno predanje. Na naredna čitanja, pogotovo na ovo najsvežije, u kolekciji, HoX/PoX demonstrira eleganciju kakvu nas je Hickman svakako i navikao da očekujemo, jedno majstorsko igranje između vremenskih linija, i misteriju koja ne postaje manje impresivna time što smo jednom već videli njena nekolika razrešenja.

U nekom najsažetijem obliku, HoX/PoX prikazuje oštar rez koji mutanti čine nakon godina u kojima su bili progonjeni i diskriminisani i njihovu proaktivnu, snažnu inicijativu da budu prepoznati kao posebna nacija. I, naravno, ovo smo već imali – nisu li i u Schism i skorije, u X-Men Red, mutanti sedeli u Ujedinjenim nacijama i pričali o suverenosti i nezavisnosti? Štaviše, nisu li mutanti već pokušali da žive na omeđenoj, prirodno odvojenoj teritoriji, kao što je, eh, recimo, ostrvo – što je upravo ono kako HoX/PoX počinje?

Jesu, naravno, ali ako MI to znamo, Hickman to zna još bolje i kada on svoje mutante stavlja na ostrvo Krakoa (da, TO ostrvo Krakoa) u južnom Pacifiku i pušta Charlesa Xaviera da celoj planeti obznani kako se „svet promenio dok ste vi spavali“ ovo nije reciklaža starih ideja. Ovo je, rekoh već, „nastavak“ priče koju je pričao Grant Morrison – priče u kojoj su mutanti živeli na ostrvu, samostalno i suvereno do momenta kada je nad njima izvršen genocid.

Reč „genocid“ se, naravno, dosta izlizala otkada je koriste kojekakvi političarčići za lokalnu upotrebu i raznorazni neofašistički blogeri, no, Morrison nije čovek koji stvari radi ofrlje niti koji ide na jeftin vatromet, pa je dobar deo njegovog rada na New X-Men bio utemeljen upravo na biološkim, čak ekološkim implikacijama mutantskog identiteta a genocid izvršen na ostrvu Genoša, u kome je ubijeno više od šesnaest miliona mutanata ostaje kao jedna od najjasnije kolektivnih trauma čitavog mutantskog, jelte, roda, ali i događaj koji u ostalim Marvelovim stripovima nije nužno imao dostojnog odjeka (pogotovo u poređenju sa stvarima vezanim za Onslaught ili House of M/ Decimation, jelte).

Utoliko, Hickmanovo preuzimanje ovog motiva i pružanje istom neke vrste istorijskog razrešenja deluje ne samo pravično, već i logično. House of X/ Powers of X je podsećanje da superherojski stripovi generalno a Marvelovi partiuklarno imaju tu „inerciju nesreće“ u kojoj se traumatični događaji (po pojedinca, zajednicu ili čitavo društvo) često gomilaju jedni za drugima bez nekakvog „prirodnog“ perioda zalečenja a što likovima onda često uskraćuje mogućnost da se razvijaju, da rastu i sazrevaju se.

U HoX/PoX, likovi, kao i u većini Hickmanovih stripova, sede na zadnjem sedištu i moraju da naprave mesta velikim konceptima i utoliko, ovo je strip sa određenom dozom artificijelnosti u svom izrazu, možda više pažljivo organizovana teatarska predstava nego surovo realna, naturalistička “kriška života“ kakvu bi strip o genocidu-i-šta-je-bilo-posle možda prirodno zazivao.

Recimo, C.B. Cebulski je na dan izlaska jedne partikularne epizode u ovom serijalu tvitovao pitanje o tome na kojoj smo stranici zaplakali, sugerišući da je u pitanju veoma emotivan momenat u priči. Naravno, smrt nekih ikoničnih likova bi možda zaista trebalo da bude emotivan momenat, ali u HoX/ PoX utisak da čitamo ako ne stilsku vežbu na zadatu temu, a ono makar veoma razrađeni What if… koji se događa u „drugom“ univerzumu, do ovog momenta nije počeo da značajno slabi ne najmanje zato što svi likovi govore u teatralnim, istorijskim izjavama i Hickman nije učinio vidan napor da ih humanizuje kroz nekakvo ćaskanje ili makar iole prirodne dijaloge koje bi trebalo da imaju članovi tima koji se znaju tako dugo…

Ali HoX/ PoX nije SAMO strip o genocidu-i-šta-je-bilo-posle već izvlačenje kamere sa scene užasa unazad i uvis sve dok genocid ne postane samo tačkica na vremenskoj liniji, užasan ali statistički predvidiv momenat u istoriji rase koja je praktično biološki osuđena na progon i istrebljenje.

Magneto u jednom momentu ovog stripa priča o tome kako je ljudska kultura nastala onda kada su ljudi prestali da sve vreme budu u pokretu – bežeći od predatora i goneći sopstveni plen – i kada su ostali na jednom mestu gde su mogli da rade i grade (kulturu, društvo itd.). U House of X/ Powers of X, mutanti i njihove vođe odlučuju da izađu iz paradigme bekstva, lova, ili nomadstva. Mutanti u ovom stripu, predvođeni sveže uskrslim Charlseom Xavierom i Magnetom na ostrvu Krakoa (koje je i samo, jelte, mutant) prave svoj dom a, svesni kako su prethodni pokušaji sličnog uspostavljanja suverene mutantske teritorije prošli*, svetu ispostavljaju nekoliko uslova i nula mogućnosti da ovi uslovi budu odbijeni. Posebne medikamente koje ostrvo Krakoa proizvodi – a koji leče ogromnu većinu ljudskih bolesti i produžuju životni vek – mutanti će rado podeliti sa onim državama koje priznaju Krakoa kao suverenu mutantsku teritoriju, te prihvate da je svaki mutant pravom rođenja takođe građanin Krakoe – bez obzira gde se rodio – za koje važi amnestija za sve prestupe počinjene do tog momenta.
*Beastov protektorat tokom neonacističke vladavine Kapetana Amerike u Secret Empire je, ironično, jedini put kada se to nije završilo genocidom ili etnički čišćenjem

Hickman ovde, za početak, pravi interesantan i potentan odmak od uobčajene X-Men dihotomije u kojoj je Magneto separatista a Xavier integracionista i gradi zaplet u kome mutantni nisu iznad toga da svojevrsnim ucenama i zakulisnim potezima poguraju stvari u stranu koja im – na geopolitičkom planu – odgovara. Ovo je osvežavajuće zreo pogled na stvaranje nacije i Hickman pažljivo oslikava njene faze, prikazujući nacionalizam kao nužni, nezaobilazni sastojak ovog procesa, ali i religiju – u ovom slučaju sa jakim kultističkim dimenzijama – kao kohezivni element koji je skoro nemoguće zaobići na ime njene zavodljivosti kako na metafizičkom tako i socijalnom planu.

Naravno, ne smeta što je ovo naučnofantastični strip pa tako i neki uobičajeni elementi religijskih sistema, kao što su zagrobni život i spasenje, svetačko čudotvorstvo i martirsko žrtvovanje odabranih u HoX/ PoX imaju sasvim konkretne, svakodnevne manifestacije u priči. Ali opet, HoX/ PoX nije strip samo o građenju nacije. Štaviše, gađenje nacije je, čini se, samo neka vrsta dimne zavese za PRAVU priču koja se ovde odvija.

E, sad, ovde ulazimo u problem što je o HoX/ PoX teško pričati konkretno a da se nekome ko nije pročitao ovaj strip ne pokvari užitak u budućem čitanju. Hickman je, treba reći, ovde opojno nadahnut, sa pričom koja iako srazmerno skromnija po opsegu ima verovatno i veći zahvat nego ono što je scenarista radio sa Avengersima. Zapravo, prvo poređenje koje mi pada na pamet je ništa manje nego Hiperion Dana Simmonsa jer, slično Simmonsu (iz vremena dok je još bio manje lud a više normalan), Hickman ima smelosti da ode u definisanje poretka na kosmičkom nivou, na mesto gde se fizika i metafizika spajaju i teško ih je dalje razlikovati.

Naravno, Marvelovi stripovi već imaju svoju metafiziku i kosmologiju i Hickman je utoliko smeliji što u svemiru u kome već postoje Galactus, Celestialsi ili Living Tribunal – te mnoge druge meta/ fizičke kreacije Jacka Kirbyja i njegovih sledbenika poput Jima Starlina, Walta Simonsona ili Stevea Engleharta – uspeva da napravi prostor za impresivnu sopstvenu viziju hijerarhije civilizacija i intelekta sa neprebrojnim implikacijama po buduću (ali i prošlu) istoriju ljudske i drugih srodnih rasa.

Hoću reći, Hickman kreće od Kardaševljeve skale kojom se meri nivo tehnološkog razvoja civilizacija (ilustracije radi – zemaljska civilizacija nije još dostigla ni nivo 1 koji podrazumeva sposobnost da se koristi sva energija dostupna na planeti) a zatim zamišlja civilizacije koje su dostigle takav nivo da koriste energiju čitavih galaksija i galaktičkih jata i evoluciju intelekta koja dolazi uz ovakav nivo razvoja. U Hickmanovoj viziji univerzum je mesto na kome intelekti veličine čitavih zvezdanih sistema, funkcionalno nerazaznatljivi od božanstava (i to ne kempi „Marvel“ božanstava kakva su Tor ili Herkul) imaju svoje planove i politike prema kojima su ljudi i mutanti nevažniji – i neprimetniji – od mikroorganizama.

HoX/ PoX nam dopušta da vidimo samo delić ove zastrašujuće – ali zamamne – vizije, najviše u Power of X stripovima koji se prevode kao „stepeni od deset“ i zapravo prikazuju mutantsku istoriju u godinama 1, 10, 100 i 1000. Ovo su delimično simbolična stepenovanja, pa godina 1 obuhvata praktično sve od mladosti Charlesa Xaviera do osnivanja X-Men*, godina 10 je sve u „savremenom“ X-Men, dok su godina 100 i godina 1000 koliko-toliko „tačni“ datumi stotinak i hiljadu godina u budućnost.

*A što, iskreno, u kontekstu svega drugog što nam Hickman ovde pokazuje u vezi sa istorijom mutanata zapravo ispada minoran događaj

Hickman ovde istražuje moguće ishode stalnog sukoba između biološki različitih rasa na skali mnogo većoj nego što je uobičajena za ove stripove i vrlo uspešno spaja meditaciju o evoluciji intelekta u univerzumu tokom milijardi godina sa za X-Men stripove fundamentalnim motivom o usponu veštačke inteligencije i posledicama evolucije mašinske civilizacije po populaciju Zemlje. Ono što su Claremont i Byrne sa Days of Future Past smestili u svega dve epizode Uncanny X-Men 1981. godine zapravo je bilo seme iz kog će kasnije nići čitava mitologija o svetu ljudi kome prete mašine, a što Hickman majstorski ekstrapolira u svoju viziju hladnog kosmosa.

Da bi se sve ovo smestilo u ono što „znamo“ da je istina o X-Men, Hickman je, svakako, morao da igra igru ozbiljnog retkonovanja i, nagađate, negde je ona problematičnija nego drugde. U globalu, ja sam, ako to već nije bilo jasno, impresioniran načinom na koji je Hickman uspeo da nam rekontekstualizuje odnos Charlesa Xaviera i Magnetoa, da nam pozicionira Moiru MacTaggert kao ključnog igrača – iz pozadine – u istoriji koju smo misili da poznajemo, da nam ideju o ostrvu Krakoa kao intelektu starijem i od ljudske rase elegantno plasira u okviru nove kosmologije u kojoj je Apocalypse nešto mnogo više od pomalo kempi negativca iz X-Factora iz osamdesetih a zatim protagonista megakrosovera sa polovine devedesetih.

Neke su stvari ovde, dakako, morale biti malo savijene, pa i stručno polomljene, ne bi li se sve uklopilo u novi kontinuitet. Tako, recimo, reference na Shi’ar tehnolgoiju koje ovde vidimo ne mogu da se uklope ni u jednu hronologiju za koju bismo smatrali da je „zvanična“, Mister Sinister je veoma različit od njegove klasične, claremontovske persone i bliži je viziji koju je sa njim imao Kieron Gillen (pa i Tom Taylor), a Apocalypse je, nakon onog što mu se dešavalo u X-Men Black i Age of X-Man, sasvim druga ličnost, ali ovo su, držim, prihvatljive žrtve u zamenu za ono što Hickman uspeva da nam podari: gambit na kosmičkoj skali, rizična partija pokera igrana tokom nekoliko celokupnih ljudskih životnih ciklusa i verzija univerzuma da bi se dočekalo da protivnik, u trenutku nesigurnosti, trepne i dopusti radikalnu izmenu istorije… Ovim, verujem, čak i najveći skeptici iznervirani Hickmanovim visokoparnim stilom moraju da na kraju budu impresionirani.

Naravno, „impresioniranost“ ne mora da podrazumeva i uživanje i neću kriviti nikoga kome HoX/ PoX ostavi utisak pretenciozne, neprozirne postmoderne igrarije. Ne bi bilo prvi put, naravno, da visokoprofilni Marvelovi stripovi budu baš to – Kirby, Starlin, Claremont, Gruenwald, mislim, čak i Bendis – su svi umeli da igraju na tom visokom simboličkom nivou, mešajući kempi kostime i pesničenja u svemiru sa raspričanim metafizičkim raspravama. Ono gde Hickman svakako osvaja poene za stil je kako uspeva da čitavu atmosferu vezanu za novo mutantsko društvo učini superiorno napetom, čak pretećom, pripovedajući sve vreme o nečemu što je neka vrsta (jednonacionalnog) raja na Zemlji. Prikaz društva na ostrvu Krakoa nabijen je jakim kultističkim tonovima, sa profesorom Xavierom koji ima izrazito paternalistički pristup i neskriveno demijurške ambicije – nešto što je u ovakvim stripovima tradicionalno odlika negativaca. Ali Hickmanu jedan od glavnih motiva i jeste kršenje svih pravila. Novo mutantsko društvo nema podelu na negativce i heroje – otud i ultimatum o amnestiji ispostavljen ostatku sveta – u velikoj meri zasnovano je na kolektivističkom identitetu, a kada dobijemo scenu kreiranja zakonodavstva i promptnog sprovođenja istog u delo, ovo je jedan od najjezovitijih momenata u stripu inače obeleženom veoma glamuroznim crtežom i jarkim bojama. Hickman i njegovi crtači (izvanredni Pepe Larraz i  R.B. Silva) uspevaju u možda najtežem zadatku: da nam prikažu društvo za koje nam je od prve strane jasno da sa njim nešto fundamentalno nije kako treba (mnogo pre nego što Emma Frost napravi poređenje između svoje firme i kompanije East India a Xavier i Magneto potvrde da nemaju problem da se radi ispod žita i da mutantski lekovi treba da budu dostupni i na, khm, tržištima zemalja koje ih ne žele), da nam i negativce, posebno ljudske, prikažu kao osobe sa čijim postupcima možemo da se saživimo i da ih razumemo, a da do samog kraja ne budemo na čisto sa tim ko je „u pravu“. Naravno, po inerciji ćemo uvek navijati za mutante, čak i kada vidimo da ono što rade nije sasvim u skladu sa vrlinama heroja – niti superheroja – kakve smo navikli da u njima vidimo, ali House of X/ Powers of X je, da bude sasvim jasno i da još jednom ponovim: manje priča, više postavljanje figura na šahovsku tablu za partiju koja će trajati godinama.

Hickman je, bez ikakve sumnje, ponovo uspeo da nametne viziju koja preti da nepovratno izmeni, možda i polomi čitav univerzum i House of X/ Powers of X, kao samo prvi hitac u dugačkom ratu, pogađa pravo u sridu i ište da se pročita. Naravno, možda vam se neće dopasti visokoparni ton i zaleđene karakterizacije, možda će vam smetati savijanja kontinuiteta ili humor-kad-mu-se-najmanje-nadate (na primer u epizodi na Sinisterovom ostrvu), možda, na kraju krajeva niste onaj morisonovski čitalac koji stripove čita uz Wikipediju i juri anotacije po blogovima – u tom slučaju, HoX/ PoX će za vas biti neprozirna gomila referenci na događaje i kameo pojavljivanja likova iz stripova izašlih u rasponu od pet decenija. Ali ako ste priželjkivali X-Men strip koji čitav kosmos okreće naglavačke i treska ga sve dok iz džepova ne poispada sva sitnina a ostanu samo zastrašujući koncepti o tome šta je bilo, šta je moglo biti, šta MOŽE da bude i šta će na kraju biti, sve na platnu ledene beskonačnosti svemira u kome crne rupe razmišljaju i komuniciraju jedne s drugima, u kome se ono što smo znali pretapa sa onim što nikako nije moglo biti i sada tvori novu-staru istoriju koja ima bezbroj mogućih zaključaka iako svi kao da se kreću u istom smeru, e pa onda, House of X/ Powers of X kao da je pravljen za vas.

Ne znam sme li se ovo tretirati kao poklon Sagiti za Novu godinu, ali ja drugo u ovom trenutku nemam da dam. O Dead Man Logan prvom sledećom prilikom. Pa neka je srećno.

Pročitani stripovi: X-Men Disassembled, Age of X-Man, Wolverine Infinity Watch, Wolverine The Long Night i Major X

Dobro. Dok internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala (a ne zaboravimo da je tih dvanaest brojeva samo uvod za nešto što bi trebalo da bude supstancijalna nova saga u mutantskom odeljku Marvelove strip-produkcije, sa brojnim najavljenim serijalima drugih autora), valja nam odužiti deo duga i podsetiti se kako smo uopšte došli do mesta na kome Hickman, koji je iz Marvela otišao pre nekoliko godina nakon što je ributovao čitav multiverzum sa Secret Wars, piše X-Men kako ga niko pre njega nikada – ili barem dugo vremena – nije pisao. Biće ovo zanimljiva disekcija, ako smem to da sam primetim, jer je uvek zanimljivo gledati kako 1. Marvel relansira X-Men stripove svakih godinu dana vodeći ih u „novom, uzbudljivom pravcu“ i 2. čitaoci na ovo uvek reaguju uzbuđenjem koje se može sumirati kao „Konačno!!! X-Men kao nekad! Ovo je najbolji X-Men serijal u novijoj istoriji!!!“

Seriously, ako samo pogledamo šta se pričalo i pisalo o X-Men Gold i X-Men Red videćemo da su i jedan i drugi serijal – oba završena prošle jeseni, pred najnovije promene kreativnih timova i relansiranje serijala od broja jedan – imali zadatak da budu povratak na klasične pozicije, sa timovima koji imaju prepoznatljive članove i zapletima koji su odjek slavnih momenata serijala iz prošlih vremena. Meni su ovo bili solidni stripovi (uz određene rezerve, pogledati šta sam onomad o njima pisao) ali kao da je jedino X-Men Blue donekle pokušavao da uspostavi kritičkiji odnos ka prošlosti i sa njom uđe u nekakav dijalog.

Enivej, sve je to prebrisano kao gumicom pred kraj prošle godine i nakon što je završen Extermination, minidogađaj iz pera Eda Brissona kojim je malo popeglan kontinuitet i uspostavljen novi status kvo. Ovo je i dobar pokazni primer kako Marvel koji voli da sebe naziva „kućom ideja“ svojim autorima dopušta da neke velike ideje upletu u svoje stripove a onda sa sledećom smenom te ideje potpuno pomete pod tepih i pravi se da nikada nisu postojale.

Konkretno – X-Men Red je delovao kao strip čije je finale donelo potpuno novu stvarnost za čitavo čovečanstvo sa značajnim pomakom u odnosu ljudi i mutanata i konkretnim koracima napravljenim ka ideji svetskog mira, znate već, PROMENA na nivou nečeg što biste očekivali od autora sa surovim mudima/ jajnicima, nešto kao što je Morrison uradio na New X-Men ili kao što Hickman upravo radi sa HoX/PoX (gde se, između ostalog ulazi u direktan dijalog sa Morrisonom i ogromnim promenama koje je on uneo). No, onda je narednog meseca pokrenut novi serijal Uncanny X-Men, sa novim kreativnim timom i – nagađate, praktično ništa što su Tom Taylor i njegov tim uradili na X-Men Red se ni ne pominje. Umesto vrlog novog sveta gde se mutanti i ljudi razumeju i uvažavaju, a Sentineli su dobroćudni roboti ofarbani duginim bojama dobili smo…

…paaaa…

…novu varijantu anti-mutacijske vakcine. Ozbiljno.

Dakle, najnovija inkarnacija Uncanny X-Men je verovatno i najčudnija koju je Marvel ikada izbacio. Serijal je trajao manje od godinu dana i izbacio 22 broja za to vreme (ne računajući godišnjake i tie-inove za Age of X-Man) a za potrebe agresivnog tempa izlaženja uredništvo je tokom prve polovine serijala imalo čak troje scenarista koji su na stripu radili odjednom.

Ideja je otprilike ova: prvih deset brojeva Uncanny X-Men su tvorili jednu kontinuiranu priču pod nazivom Disassembled (odakle li nam je samo OVO poznato?), iz pera Eda Brissona, Kelly Thompson i Matta Rosenberga, a koja je pokazala događaje što su doveli do ne samo nestanka X-Men onako kako ih poznajemo već i do globalnih promena u razmeri koja se bez preterivanja može nazvati božanskom intervencijom. Po završetku Disassembled narativ je podeljen na dva kraka: jedan krak je bio Age of X-Man, naizgled komplikovan događaj sa gomilom miniserijala koji su prikazivali život u odvojenoj stvarnosti po ugledu na klasični Age of Apocalypse, dok je drugi krak nastavio u „pravoj“ stvarnosti (tj. na Zemlji 616, standardnom Marvelovom univerzumu) i bavio se ostacima nekada moćnog X-Men tima kako pokušava da, po ko zna koji put u istoriji, iščupa opstanak iz ralja globalnog genocida i šačicu jedva preživelih mutantskih boraca prikaže kao heroje koji će spasti čitavu rasu. Ono prvo radila je sva sila autora, kako to i dolikuje, dok je ovo drugo pisao Matthew Rosenberg.

Ako je do ovde jasno, da krenemo redom.

X-Men Disassembled, dakle, prvih deset brojeva najnovijeg Uncanny X-Men je solidan primer protraćenog kolektivnog talenta grupe inače vrlo dobrih autora. Ako ste čitali moje prethodne meditacije o X-Men, znate da sam u recentnim epizodama prilično pohvalio i Brissona za Extermination/ Dead Man Logan, i Thompsonovu za urnebesnu komedijašku energiju Mr. and Mrs. X, kao i Rosenberga za Astonishing X-Men koji je bio tačno po njegovoj meri i imao idealan odnos studije karaktera, akcije i komedije. Disassembled je, u kontrastu sa ovim, strip koji nije odbojan, ne bih ga nazvao ni lošim ali jeste pokazni primer pisanja od strane uma košnice uz sve negativne konotacije koje ovo podrazumeva.

Za početak, svo troje scenarista su ljudi sa prilično izraženim ličnim glasom i tonom stripova i Disassembled sa jedne strane možemo smatrati uspešnim jer ima konzistentan ton i ritam iako ga je pisalo nekoliko ljudi odjednom, ali sa druge strane lični glasovi autora su ovde morali biti zatomljeni na ime te konzistencije. Ako ste se nadali britkom pisanju kakvo inače karakteriše rad Thompsonove ili Rosenbergov duh, ovde toga ima samo u tragovima i u prolazu.

No, možda važnije od toga, Disassembled je jedan galimatijas motiva, podzapleta i narativnih niti koje na gomili na kraju ne odu nikuda. Strip je tokom ove priče izlazio nedeljno i kako je bio natrpan akcijom ne mogu ga nazvati dosadnim ali je izrazito vidljivo da smo dobili deset brojeva u kojima je zapleta bilo za solidnih par godina izlaženja u nekoliko serijala, ali u kojima je RADNJE bilo za možda tri standardne epizode. Ovde se baš primećuje da je Disassembled rad nastao na nekom od Marvelovih resort-sastanaka gde se urednici i scenaristi skupe pa brejnstormuju ideje o budućim pričama i kako ih međusobno povezati i dok ga čitate skoro da možete da zamislite flowchart koji je neko koristio da pokaže kako će se stići od tačke A do tačke B.

I glavni problem Disassembled je upravo to da je ovo priča koja ima samo tu jednu funkciju, da dovede X-Men od tačke A do tačke B, dakle, od pozicije da mutanata na svetu ponovo ima mnogo, da je X-Men ozbiljna firma sa, jelte, kampusom u njujorškom Centralnom parku i korektnim odnosom sa vlastima i ostatkom ljudske rase, pa do pozicije da su ponovo desetkovani, omrznuti i u bekstvu a najveći deo mutanata više ne postoji na planeti Zemlji (jer su preseljeni u Age of X-Man realnost, n’est-ce pas…).

I, mislim, daleko bilo da ću JA sad da nešto mnogo prigovaram što Marvel poseže za mnogo puta korišćenim forama i zapletima ali Disassembled pravi kritične prestupe time što, kako rekoh, ima više zapleta nego što priča na kraju iskoristi. Sasvim je moguće da je svaki od scenarista ovde imao neku svoju priču na umu i da su ovo što čitamo u Disassembled ostaci tih njihovih priča koje su morale biti sasečene i komprimovane kako bi sve stalo u predviđeni format, ali treba ukazati na urednički rad i kad je dobar i kad je manje dobar. U ovom slučaju imamo svu silu potencijalno interesantnih ili makar naizgled značajnih elemenata zapleta koji ne idu nikud. Na primer, postoji pažljivo građena tenzija između OG X-Men ekipe, dakle „starijih“ mutanata koji su sada predavači u školi i klinaca koji su u njoj učenici a koji se osećaju skrajnuto jer ih, kad god krene neka akcija, stare kajle guraju na marginu – da štite civile ili, još gore, da počiste nered koji nastane tokom superherojske tučnjave. Ovo je svakako interesantna linija priče koju bi vredelo istraživati jer dopušta da se diskutuje i o tome šta tačno „herojstvo“ podrazumeva ali i o tome koliko lične sujete igraju ulogu u nečijem superherojskom radu. I, mislim, štaviše, vreme je da likovi uvedeni u stripove u prošloj deceniji – Hisako Ićiki, Megan Gwynn, Glob Herman, Rockslide, Blindfold i ostali – koji su do sada korišćeni prevashodno kao malo plaćeniji statisti, dobiju malo više sopstvene volje i da ih vidimo u stripovima gde sami odlučuju šta žele da rade, ali, nagađate, OVAJ strip vrlo brzo napušta taj zaplet i do kraja zaboravlja da ga je ikada pokrenuo.

Slično tome, priča o vakcini koja sprečava mutacije je već ispričana u Whedonovom Astonishing X-Men pre deceniju i po i korišćenje maltene identičnog motiva ovde, sa dodatnim klimanjem glavom u pravcu motiva koje je obrađivao Decimation bi se moglo praštati da je ovo zapravo centralni ili makar značajan deo zapleta Disassembled. Ali nije. Vakcina se pominje na početku pa je onda niko ne pominje jako dugo vremena pa se onda pojavljuje na kraju kao zgodna poštapalica da pomogne inače prilično nahereni glavni narativ.

Jer, glavni narativ ovde se zapravo tiče Natea Greyja, ekstremno moćnog mutanta poznatog po imenu X-Man, nastalog iz pera Jepha Loeba polovinom devedesetih a sa poreklom koje je toliko komplikovano da svaki pokušaj da ga objasnite neiniciranoj osobi deluje kao da povraćate wikipediju. I, dobro, Nate Grey se dugo nije pojavljivao u X-Men stripovima i njegova misija da na planeti Zemlji uvede red, mir i harmoniju korišćenjem skoro božanskih mu moći je zanimljiva, uzimajući u obzir ko je on i odakle dolazi, ali Disassembled ni ovde ne može da se uzdrži od nepotrebnog petljanja pa se tako u zapletu pojavljuje i Legion, sin Charlesa Xaviera i Gabrielle Haller, još jedan supermoćni mutant, koji je zapravo toliko moćan da scenaristi najčešće ne znaju šta da rade sa njim. Poslednji put smo ga pre ovoga videli u Milliganovom miniserijalu Trauma iz prošle godine koji se manje bavio samim Legionom a više nekim drugim likovima pa je po sličnom principu i ovde Legion upotrebljen samo kao neko ko greje sedište dok u njega ne sedne neko važniji. Ovo je supernepotrebna komplikacija i samo zbunjuje čitaoce koji su možda gledali  Legion na televiziji i ništa im nije jasno a možda ni ne znaju ko je Legion i takođe im ništa nije jasno. Legion se prvo prikazuje kao konfliktni antiheroj ali strip brzo uklanja reflektor sa njega i usmerava ga ka Nateu Greyju i njegovom planu za promenu sveta.

I, sad, Nate Grey, ako baš moramo da pojasnimo, je mutant koji dolazi iz alternativnog univerzuma (konkretno iz Age of Apocalypse) gde je rođen kao sin Scotta Summersa i Jean Grey – dakle ono što je u „našem“ univerzumu, tj. njegovoj budućnosti bio pokojni Cable – ali je sa njegovim genima prčkao i Mr. Sinister tako da je u praksi dobijen mutant koji je kao Cable ali na desetu potenciju* sa telepatskim i telekinetičkim moćima globalnih razmera.
* Htedoh da napišem „na steroidima“ ali Cable, jelte, već izgleda kao da je 80% njegovog tela napravljeno od steroida

Grey je tokom života gubio i ponovo sticao moći, kako to već zna da bude, ali u ovoj najnovijoj inkarnaciji on je praktično bogolika pojava. Disassembled jako aludira na Age of Apocalypse i Nate sada ima moći koje bukvalno mogu da menjaju realnost, ima svoje konjanike po uzoru na Apocalypsea i, pošto je u pitanju nikada-sazreli-dečak-iz-inkubatora, nije čak ni siguran kako želi da preoblikuje ovaj svet. Ali zna da želi.

Tako da Grey kidnapuje nekoliko osoba, uključujući jednog ljudskog političara, i dvoje mutanata i držeći ih kao zarobljenike, sa njima debatuje kako je najpametnije promeniti svet kada imate neograničenu moć. Ovo je verovatno mnogo bolje delovalo na papiru nego što je izvedeno u samom stripu jer Greyjevi savetnici su Kitty Pryde i, gulp, sam Apocalypse koji, valjda, treba da predstavljaju dva suprotna pola mutantske rase sa sasvim različitim etikama i filozofijama. Apocalypse je, jelte, surovi survivalista i ultimativni Darvinista dok je Prydeove definicija empatije i inkluzivnosti, ali scene „debate“ su prilično nespretne i strip i ovde propušta da prati konsekvence elemenata zapleta. Na primer, u jednom momentu Grey iznese tezu da je možda religija kriva za podele među ljudima i onda maltene jednim pucnjem prstiju izbriše sve religijske institucije sa lica planete. Koliko se ovo puta pominje u narednim epizodama stripa, pitate. Nula. Nula puta. Koliko mi, čitaoci ovog stripa možemo da vidimo, sve je business as usual.

Dakle, predugačko za priču koju priča, natrpano motivima koji se ne realizuju, ali makar dinamično i puno akcije, ovo bi bila kratka sumacija Disassembled. Na kraju stripa se svi mogući i nemogući X-Men skupe na istom mestu u poslednjem očajničkom jurišu protiv Greyja i tu se dešavaju strašne stvari i odjednom – BUM, X-Men više ne postoje, izbrisani su sa lica planete, zajedno sa Greyjem i većinom svetske mutantske populacije a prava priča konačno može da počne.

Pre nego što vidimo šta je u toj „pravoj“ priči bilo, da kažemo i da je Disassembled sasvim prihvatljiv za čitanje i da se talenat autora koji su ga radili svakako vidi. Ima ovde dobrih karakternih momenata i puno dinamičnih preokreta, a legija (hehe, legija) crtača koji su ga radili – Pere Perez, Yıldıray Çınar, R.B. Silva – je obezbedila čist, dinamičan crtež primeren za veliki, sudbinski važan krosover. Moje kritike su pre svega na to da autori ubacuju mnogo više motiva nego što ih priča iskoristi i da je zaplet na kraju prekompleksan u odnosu na to šta se zaista dogodi. Ali dobro, idemo dalje.

Sledećih dvanaest brojeva Uncanny X-Men su bili solo-predstava Matta Rosenberga (ako pod „solo predstava“ podrazumevamo to da je on bio jedini scenarista i zanemarimo esencijalne kontribucije crtača, tušera, leterera, kolorista itd.) i… znam da sam gore pomenuo kako se za SVAKI novi X-Men serijal pojavi lavina komentara kako je to konačno TO i kako su ovo X-Men kakve pamtimo iz zlatnog doba, ali ako mi se dopusti trenutak slabosti, Rosenbergov Uncanny X-Men je ekstremno pogodio neki moj ukus i mada sam svestan svih njegovih objektivnih nedostataka, reći ću da je ovo jedan od retkih serijala u poslednje vreme u kome se zaista oseća uzbuđenje, tenzija, u kome sam, dok sam ga čitao imao utisak da su ulozi stvarni i da stvarno čitam sagu o grčevitoj borbi šačice pravednika da spasu čitavu svoju kulturu i rasu od potpunog uništenja, a na pozadini sveta koji ih mrzi i plaši ih se.

Rosenberg je, naravno, odličan scenarista, njegov 4 Kids Walk Into a Bank je besmrtni klasik (uskoro i u filmskoj formi) a otkad radi za Marvel napisao je više intrigantnih i uglavnom kvalitetnih serijala, uključujući i sasvim različite radove na mutantskim stripovima (New Mutants, Astonishing X-Men, Multiple Man). Njegov Uncanny X-Men je došao u vrlo zgodnom trenutku, baš kad su u Marvelu simultano oživeli Wolverinea i Cyclopsa i ovo što je Rosenberg radio sa Uncanny je neka vrsta „getting the band back together“ zahvata. Hoću reći, možete voleti ili ne voleti ono što su Brisson, Taylor, Guggenheim ili Bunn radili sa X-Men poslednjih godina, ali fakat je da su morali da obigravaju oko činjenice da su im neki od najvoljenijih likova iz istorije ovog stripa – nedostupni. Naravno, svako se snalazio kako je znao, Brisson pišući „drugog“ Wolverinea, Bunn, pišući mlade verzije originalnih pet X-Men, Guggenheim koristeći priliku da uradi studije karaktera drugih likova koji nisu toliko često pod reflektorom, Taylor izvlačeći svu moguću kilometražu iz oživljene Jean Grey , ali Rosenberg je sa ovim serijalom dobio zicer i videlo se koliko se potrudio da ga iskoristi.

Cyclops je oživljen u Uncanny X-Men godišnjaku iz pera Eda Brissona, a kroz pregalački rad „mladog“ Cablea koji nije mogao da podnese ideju da mu je otac 1. umro i 2. umro osramoćen, pa je ovde ne samo upotrebljena prilično jednostavna „naukomagija“ da se Scott Summers vrati iz mrtvih nego je i iskorišćena prilika da se stvari lagano resetuju na pozicije od pre nego što je X-Men pisao Brian Bendis.

I ovo je, ma koliko možda bilo kukavički, odluka koju je teško ne pozdraviti. Bendisova ideja o Cyclopsu kao mutantskom ustaniku koji sve vreme priča o revoluciji i pali masu nikada nije realizovana do kraja (rekao bih isključivo Bendisovom krivicom jer kao da je za nju izgubio interesovanje daleko pre kraja serijala, ali šta ja pa znam o tome šta se događalo iza kulisa…) a ono što je posle sa njim urađeno kroz Death of X i Inhumans vs. X-Men je bilo prilično sramotno. I okej, imali ste period u kome ste istraživali te neke ekstrapolacije najslabijih elemenata Cyclopsovog karaktera, ali heroji, čak i kada su sa manama (POSEBNO kada su sa manama) treba da budu i nosioci vrline, da posluže kao inspiracija. Bendis ovo nije najsrećnije realizovao tokom svog rada, ali Rosenberg ovo savršeno shvata na svom Uncanny X-Men i ovo je strip koji je mračan, gritty, prljav, pun nasilja i pesimizma, ali strip u kome na kraju dana ljudi čine prave izbore i rade prave stvari, ustajući, prkosno i smelo pred licem sile koja bi da ih izbriše.

Rosenberg uparuje Cyclopsa i takođe sveže oživljenog Wolverinea i ovo je jedan od najlepše odrađenih sudara dve testosteronske filozofije u novijoj istoriji Srbije, sa pažljivo i sa ljubavlju istraživanom tenzijom koja postoji između dva velika mutantska predvodnika (od kojih je jedan uvek bio suviše stidljiv da bi vodio, a drugi suviše nihilistički asocijalan da bi na vođstvo i pomislio). Rosenberg uspeva da nam podari atmosferu ratnih filmova iz Drugog svetskog rata prikazujući malu grupu ilegalaca kako se grčevito ali pravednički suprotstavlja opresivnom režimu, a istovremeno ne upada u crno-bele stereotipove. Kada se Cyclops sukobi sa Kapetanom Amerikom u prvom broju, dobijamo dijalog u kome su nekako obojica u pravu, scenu punu tenzije i negativnih emocija koja je istovremeno katarzična i podseća koliko je bitno da društvena većina i njene institucije ne zaborave da „biti jednak“ ni slučajno ne znači biti, isti niti da to što svi dobijaju isto znači da su svi suštinski jednaki. Naravno, Rosenberg je u nekim stvarima jako direktan („Mislio sam da čovek kao ti razume koliko je važno ustati protiv fašizma“ kaže Cyclops Rogersu u jednom trenutku) i ovo nije najsuptilnije napisan strip SVIH vremena ali je dobro pogođen da pričajući fiktivnu priču dokači očigledno važne događaje iz našeg sveta a da to ne ispadne kao puki esejizam ili, još gore, propaganda.

Elem, pored Cyclopsa i Wolverinea, Rosenberg okuplja ekipu koja je interesantna i lepo je videti da X-Men u nekom momentu podrazumevaju Havoka, ali i Strong Guyja, Multiple Mana, Dani Moonstar i zapravo dobar deo New Mutants/ X-Factor ansambla sa kojim se Rosenberg već igrao. Ovo sastavljanje tima od drugopozivaca koji ipak imaju dugačke lične istorije doprinosi toj atmosferi grupe ilegalaca koja vodi tajni rat protiv nesrazmerno jačeg neprijatelja a Rosenbergov zaplet prema finalu postaje sve intenzivniji sa, usudiću se da kažem, briljantnim povratkom Emme Frost u postavu i nadahnutim, praktično filipdikovskim momentom vezanim za njenu recentnu prošlost i ulogu u ratu između Inhumansa i mutanata. Emma Frost je uvek bila kompleksan lik sa brojnim konfliktnim motivacijama i komplikovanim shvatanjem etike pa je dobro da je Rosenberg (uz malu pomoć koju je pružio Sina Grace preko u Icemanu) vraća sa pozicije gotovo čistog superzločinca na kojoj su je ostavili na kraju Inhumans vs. X-Men.

Ono što svakako može da se zameri Rosenbergovom Uncannyju je to da je sama osnova zapleta više nego izlizana. Mutanti-na-ivici istrebljenja je nešto što Marvel još od Morrisona svakih par godina izvadi iz fioke, malo ga tresne o sto da se otprašnjavi pa zaključi da je dovoljno dobro da se ponovo ubaci u cirkulaciju. Ako sam onoliko kmečao što se ova ideja OPET koristi tokom Death of X/ Inhumans vs. X-Men perioda, legitimno je da kažem kako to što je PONOVO imamo ovde zaista deluje kao da Marvel nema mnogo svežih ideja. Ipak, Rosenberg koji je dobio u ruke tu vrstu vrućeg krompira, sa njim radi najbolje što može. Sasvim svestan da uskoro stiže Hickman, serijski mesija koji je učinio čuda na Avengersima i Fantastic Four (a pre toga, ne zaboravimo, na Ultimates nakon što su Millar i Loeb maltene uništili vrednost tog brenda), Rosenberg može sebi da dopusti da igra oštro i njegov Uncanny često zaseca duboko u meso sa nekim zbilja mračnim, okrutnim idejama koje pokazuju do koje mere rasizam kao ideologija ali i institucionalna praksa može da se razulari kada se javnost hrani proverbijalnim senzacionalizmom i lažnim vestima a umiveni fašistički koncepti ne bivaju izneseni na stub srama uz pogrešno objašnjenje da ih sloboda govora legitimiše. Utoliko, ovde do finala imamo nešto što bi se moglo nazvati pokoljem ali bez obzira na svo mračnjaštvo i prolivenu krvcu, ovaj Uncanny X-Men nije ciničan strip (onako kako bi bio da ga je pisao, recimo, Millar) i mada mu je programski zadatak da mutante ponovo prikaže kao progonjenu manjinu pred licem društva koje ih, ponavljamo, mrzi i plaši ih se, uspeva i da bez ostatka pokaže šta je vrlina koju treba negovati čak i na pozadini groznih događaja i mučnih kompromisa koji se moraju napraviti. Meni je to vrlo prijalo i kao kratka epizoda u životima X-Men koja će verovatno biti prilično zaboravljena na ime svoje down and dirty estetike, verujem da je vredi slaviti.

Glavni crtač na ovom serijalu je bio Salvador Larroca i mada on sa jedne strane jeste eksponent svega što mi matori mrzimo u savremenom stripu (nezgrapna anatomija, grubo senčenje, statičnost + mnogo korišćenja kompjutera kad vas mrzi da crtate pozadine), ne mogu da kažem da nije obavio odličan posao. Guru-eFX su radili kolore pa je makar strip vibrantniji nego što bi svo to mračnjaštvo u crtežu samo od sebe dopustilo.

Dobro, hajde sad da vidimo kakav je bio Age of X-Man.

Bio je… dobar, zapravo. Marvel je za ovaj događaj odabrao format koji poslednjih godina najviše voli, dva samostalna broja (Age of X-Man Alpha i Omega) koji služe kao uvod i finale, a između njih čak šest prepletenih miniserijala koji svi prikazuju neki od aspekata sveta u kome se priča događa i pričaju delić priče. Ovo sa jedne strane znači da „ceo“ Age of X-Man ne možete pročitati ako ne pročitate čak 32 epizode stripa što je nemala vremenska ali i monetarna investicija, ali s druge strane znači da ste tokom perioda u kome je ovo izlazilo imali praktično svake nedelje da čitate po nešto novo i budete stalno pozitivno uzbuđeni da vidite šta će biti dalje.

Da bude jasno, ovo se tehnički može čitati „na parče“;  priča jeste pričana kroz distinktne miniserijale koje su radili različiti kreativni timovi, i u teoriji možete odabrati samo one koji vas tematski zanimaju ili koje su radili ljudi čije crtanje ili pisanje istorijski volite, ali istovremeno je ovo jedna priča, malčice meandrirajuća i podugačka, ali jedna priča ispričana kroz šest miniserijala i njenu ćete ukupnu poentu (ili makar zbir svih komplementarnih poenti koje pravi) apsorbovati samo ako je pročitate u celosti. Postoji i redosled kojim je ovo najbolje čitati tako da se događaji iz jednog miniserijala logično nastavljaju na ono što se desilo u drugom i ovo je sa moje strane preporučen majndset koji valja usvojiti kada odlučite da uđete u Age of X-Man.

Jer, Age of X-Man nije toliko PRIČA koja pokazuje kako je (anti)utopija sagrađena i razorena, koliko kompendijum pojedinačnih priča što oslikavaju svet (anti)utopije i dopunjujući jedna drugu tvore jednu globalnu poentu. Ta globalna poenta je iznenađujuće jednostavna, skoro pa banalna, ali upravo zato je važan put kojim se do nje dolazi.

Hoću reći, Age of X-Man je svet, odvojena realnost u kojoj je Nate Grey, titularni X-Man ne diktator već bog. Štaviše Bog. Tvorac, otac svega što postoji, demijurg čijom voljom je svet stvaran i uređen onako kako je uređen. Ali ne i diktator. Age of X-Man je svet uređen po volji Natea Greyja ali po njegovoj dobroj, najboljoj volji, svet u kome je osoba sa tragičnom prošlošću, nikada zaista socijalizovana, nikada zaista deo ni jedne ljudske rase kojoj je mogla da pripada, na sebe uzela da uredi svet u kome će svi biti srećni, zadovoljni i ravnopravni bez obzira na rasu kojoj pripadaju.

Put do pakla, podsetismo se juče, popločan je dobrim namerama, ali interesantan tvist u ovoj priči je što Age of X-Man nije predstavljeno kao pakao. Age of X-Man je zapravo neobično nijansirana, nekonzistentna utopija u kojoj se različitost podrazumeva, a individualnost slavi kao najveća vrednost. Naravno, veliki deo podloge Age of X-Man otpada na to da je ovo otvoren dijalog sa Age of Apocalypse i antiutopijom u kojoj je Apocalypse vladao svetom u kome su mutanti bili ugnjetavači i sprovoditelji genocida nad (običnim) ljudima, ali ovo nije samo izvrnuta verzija AoA. Age of X-Man ima u sebi i dosta odjeka House of M sa idejom da mutantska utopija u kojoj se različitost poštuje i slavi ne mora nužno da bude ekstremno represivna.

Opet, represije ima u svakom društvu pa i u Age of X-Man i neki od serijala se upravo bave time kako sistem koji ima nominalno benevolentnog tvorca i vođu na kraju mora da porodi i neke nepravične, represivne strukture. Ovde je upravo zanimljiv taj početni motiv koga Nate Grey ima, stavljanje individualnosti na pijedestal do mere da se u društvu koje je on stvorio otvoreno obeshrabruje stvaranje romantičnih veza među pojedincima i kreiranje porodica (deca sva dolaze iz epruveta) a za račun realizacije neke idealne individualnosti. Ironično je, naravno, što je za potrebe upravljanja ovakvim društvom neophodno kreirati institucije koje na kraju završavaju kao kolektivistička oruđa sa poništavanjem individualizma u ime istog tog individualizma i represijom koja iako dosledna ne deluje kao i da je pravična.

Različiti aspekti ovog sveta su zato prilično fascinantni, recimo miniserijal Prisoner X prati Bishopov odlazak u zatvor gde je dospeo zbog prestupa protiv „autonomije“ i mada je ovo nominalno standardna zatvorska priča, Vita Ayala koja ga je pisala pazi da ne pretera sa stereotipima i ne ode u iskarikiranu sliku represije koja bi nam prikazala sve u crno-belim tonovima. X-Tremists koga je pisala Leah Williams, pak, prikazuje drugu stranu medalje tako što pratimo tim specijalne policije koja pronalazi osobe što krše pravilo da ne treba stupati u romantične ili seksualne veze, hapsi ih i, posle ponovljenih prestupa, vodi na brisanje sećanja. Ne samo da je ovaj tim sastavljen od skoro nespojivih likova (Northstar, Blob – BLOB? – da, Blob, Psylocke, Iceman, Jubilee…) nego je i cela ta tenzija oko toga šta kaže zakon, šta ljudi instinktivno žele da rade, šta ljudi zaduženi za sprovođenje zakona zaista osećaju, prilično dobro ispitana. Da ne pominjem da dobijamo superiorno bizarne hoće-li-neće-li scene romanse između Psylocke i Bloba. Da, Psylocke u njenom novom-starom telu i Bloba sa stomačinom i parom fantastičnih šoferskih brkova.

Naravno, u većini miniserijala imamo ponovljen isti motiv, a to je da su likovi na početku sasvim kompatibilni sa svetom koga je Nate napravio ali sa vremenom počinju da osećaju da nešto nije kako treba, imaju flešbekove na svet koji ne bi trebalo da je postojao itd. pa to do kraja dovede do kolapsa realnosti i velike bitke u Age of X-Man Omega da se vrati nesavršeni ali „stvarni“ svet, no, ono što čini čitanje svakog od ovih serijala zanimljivim je kako oni istražuju ovaj motiv iz različitih uglova. Na primer, Marvelous X-Men (pisali Zac Thompson i Lonnie Nadler) prati aktuelni X-Men tim u kome su Storm, Colossus, X-23, Nightcrawler, ali i Magneto pa i sam X-Man i ovo je interesantna priča o tome da u svetu koji je praktično utopija, ispunjena društvenom harmonijom, njegov tvorac misli kako građani treba da imaju uzor u praktično mitskim, nadljudskim herojima koji nad njima bdiju, staraju se o svačijoj dobrobiti i demonstriraju vrlinu na skoro komično prenaglašen način. Sa druge strane, The Amazing Nightcrawler je solo-priča o Nightcrawleru koji, kada nije negde na dužnosti sa X-Men ima plodnu i uspešnu karijeru filmskog glumca. Ovo je veoma simpatično urađeno jer scenarista Seanan McGuire uzima za osnovu tu klasičnu swashbuckling erolflinovštinu koja je od sedamdesetih godina u osnovi Nightcrawlerovog lika a što je osvežavajuća promena  u odnosu na prenaglašavanje njegovog katolicizma koje je postalo pravilo u poslednjoj deceniji, i piše priču koja nije toliko odjek Age of Apocalypse koliko varijacija na Spajdermenov miniserijal iz korpusa House of M. Naravno, motivi su različiti ali osećaj je isti: Nightcrawler je u ovom svetu ZVEZDA, univerzalno voljena javna faca koja posle toliko decenija nerazumevanja i predrasuda konačno ima validaciju kakvu je zaslužila svojom toplom, empatičnom prirodom i veselim, optimističnim karakterom. I onda, Nightcrawler najviše ima da izgubi borbom da se pokaže da ova utopija nije stvarna i da nije pravična, a baš se u takvom kontekstu i prepoznaje čije je srce zbilja herojsko.

Nate Grey je u svemu ovome, kako rekoh, benevolentni demijurg, barem kako on sebe vidi i osvežavajuće je čitati antiutopijski narativ u kome se taj neki glavni negativac ne razotkriva kao potajni psihopata i sadist. Da bude jasno – Nate Grey nije mentalno zdrava osoba ali nije ni zla i zapravo je simpatično do koje mere on nastoji da sebe, tvorca čitave realnosti u kojoj se narativ odvija, ukloni iz oka javnosti, da bude just one of the guys. Naravno, i to je neki greh oholosti, i mi vidimo da Grey bez obzira na svu tu svoju dobru nameru, mora da manipuliše ovim svetom do mere kada se shvata da ta njegova autonomistička, individualistička utopija nije neki „prirodan“ ljudski habitat niti „logičan“ produkt ljudske evolucije već produkt moćnog uma koji, nažalost nikada nije spoznao toplinu ljudske emocije i osećaj pripadanja porodici. I u takvom svetu imamo Apocalypsea koji je neka vrsta omiljenog disidenta –predvodnik kulta koji propoveda ljubav i bliskost a koga režim toleriše da bi pokazao da se ne plaši tih nekih „pogrešnih“ ideja jer je jasno da je uređenje koje vidimo samo po sebi jedino ispravno. Ovo je, naravno, represivno (jer s druge strane gledamo kako se hapse ljudi koji imaju tajne ljubavne veze) čak i pre nego što shvatimo da je Apocalypse zapravo postavljen da radi za Greyja i da je sve deo predstave koja treba da socijalnim inženjeringom obezbedi da se građani osećaju kao da žive u društvu koje je zaista tolerantno i razumno slobodno.

Naravno, Apocalypse je nedavno pretrpeo neke neobične promene karakterizacije (videti X-Man Black o kome nisam stigao da pišem) koje ne moraju svakom da se dopadnu (ali onda ćete tek da stenjete kad krenete da čitate Hickmana) ali u ovom serijalu je zanimljivo videti kako je njegov lik produbljen, kako su na površinu isplivali neki novi aspekti njegove ličnosti, kako, na kraju krajeva, sam Apocalypse – osoba opsednuta genetskim nasleđem – doživljava svog „sina“, Genesisa i ovo, čini se, postavlja neke važne temelje za dolazeći serijal Excalibur.

Age of X-Man je na kraju veoma interesantan pretumbani komentar na Age of Apocalypse i strip u kome se pitanja slobodne volje, kolektivizma, individualizma, empatije u zajednici itd. istražuju jednim simpatično ležernim tempom. Negativac u ovom događaju nije zao i, uprkos svojoj božanskoj moći, nije nepogrešiv. Zapravo sve moguće nekonzistentnosti koje nalazimo u ovom svetu (i zapletu, jelte), mogu se legitimno otpisati na ime Greyjevog pomanjkanja socijalne inteligencije i ekstremnoj izolaciji u kojoj je proveo najveći deo svog života. A što je interesantan ugao iz koga se posmatraju utopija, ali i ti neki briljantni umovi u našem svetu koji iz svojih skupih kuća u Palo Altou mudruju o tome kako intelekt, racionalnost i tehnologija mogu da spasu svet i unaprede društvo. Hickmanov X-Men – ovo što je do sada izašlo – je mnogo očiglednije blizak klasičnoj naučnoj fantastici ali Age of X-Man legitimno rabi sociološku naučnu fantastiku i ima šta da kaže na mnoge teme. I, to je baš lepo.

Hajde da na brzinu smandrljamo još dva kratka stripa o Wolverineu pa da za danas zatvaramo butigu.

Mislim, Wolverine je, kako smo već pisali, posle nekoliko godina oživljen uz mnogo pompe i, naravno, Marvel mu je sada dao premijum tretman, tekući serijal u kome omiljeni mutant igra glavnu ulogu i koji je značajan za status kvo celog univerzuma, jel’ tako, braćala?

Zapravo nije. Marvel je Wolverinea oživeo i sada kao da nije siguran šta bi s njim radio. Ovaj mutant jeste dobio važno mesto u Rosenbergovom Uncannyju, ali jedino što je od solo-naslova uradio su dva praktično fakultativna miniserijala koje ćemo ovde predstaviti.

Wolverine: Infinity Watch je petodelni mini koji se nastavlja na Marvelov Infinity Wars iz 2018. godine i služi kao neka vrsta postskriptuma za isti. Ne pričamo o nečem PRETERANO epskom niti o esencijalnom ur-poslednjem poglavlju ogromne priče koje MORATE pročitati da biste shvatili kako se sve stvarno završilo, ali ovo jeste pisao Gerry Duggan, koji je bio glavni arhitekta Infinity Wars pa ima određenu vrstu pedigrea. U suštini, ovo je verovatno nastalo kroz skoro ciničan proces razmišljanja kako da se oživljeni Wolverine donese pred čitaoce ali tako da se izbegnu kolizije sa Hickmanovim radom koji samo što nije počeo, pa je solomonsko rešenje nađeno u tome da se dopiše poglavlje za krosover završen prethodne godine.

Deluje šašavo i nepotrebno i složiću se da ovo nije najesencijalnija priča o Wolverineu ikada napisana, ali Duggan je čovek koga uvek mogu da čitam, vrstan zanatlija koji ume da barata ritmom pripovedanja i da menja ton priče u sekundi tako da se u jednom trenutku smejete na komediju a sledećeg vam je knedla u grlu. Prvi broj ovog serijala i počinje prilično dirljivom scenom u kojoj oživljeni Wolverine dolazi u X-masnion a vrata mu otvara oživljena Jean Grey i sve one emocije prećutkivane tolike godine ostaju i dalje prećutane ali kuljaju iz očiju, ali onda Duggan pravi zaokret pod 90 stepeni i zapravo smo u priči koja je team-up Wolverina sa Lokijem u naporu da se pomete nered koji je ostao posle kraja Infinity Wars. U praksi ovo je žovijalna i prilično farsična kosmička avantura tokom koje se sam Wolverine više puta žali da ovo nije njegova priča jer su zapleti i likovi mnogo bliži Guardians of the Galaxy i Thor okruženju, ali nastavlja da radi svoj posao a znamo da je on najbolji u onome što radi iako to što radi nije baš mnogo lepo.

Naravno, Duggan ne propušta da iscedi svaki mogući geg iz uparivanja Lokija sa Wolverinom i mada ovo nije mnogo ozbiljan strip, ne pričamo ni o parodiji. Wolverine: Infinity Watch je pre svega vesela, veoma zabavna kosmička avantura u kojoj Wolverine igra straight mana naspram Lokijevog spadala, ali i sam dobija priliku da namesti igru Bogu prevare, sve to dok skoro uzgredno spasavaju realnost od negativnih posledica kosmičkih sila. Andy MacDonald koji je ovo nacrtao je očigledno imao više vremena nego poslednji put, kada je radio Rosenbergov Multiple Man, pa je Wolverine: Infinity Watch vizuelno prijemčiv strip sa dovoljno prizemljujućih elemenata da se sav taj svemir i magija dobro uklope sa Loganom koji nosi farmerke, jaknu od janjeće kože, džemper na V-izrez i kaubojski šešir. Ne esencijalno, ali zabavno i dovoljno lako za čitanje čak iako niste pročitali Infinity Wars.

Wolverine: The Long Night je, pak, interesantan proizvod. Inicijalno, ovo je nastalo kao  podkast ili, kako bismo mi stariji rekli, radio-drama, koju je Benjamin Percy napisao a Marvel producirao sa pravim glumcima i puštao u deset epizoda tokom jeseni prošle godine. Ispostavilo se da ovaj format prija publici i da je priča bila toliko popularna da je sve zatim transformisano u petodelni strip-serijal.

Percy je vrlo dobar spisatelj koji se do sada odlično pokazao preko u DC-ju (Teen Titans, Green Arrow, Nightwing) a sada ga je i Marvel stavio na neke odgovorne zadatke (recimo X-Force koji uskoro kreće), a The Long Night je uprkos veoma stereotipnoj postavci, napisan kvalitetno, sa odličnom atmosferom i besprekorno upletenim „mutantskim“ motivom u klasični provincijski policijski triler.

Zapravo, The Long Night je posebna podvrsta provincijskog policijskog trilera jer se događa na Aljasci i, da bude jasno, Percy varira sve motive i tipske zaplete koje smo već toliko puta videli na filmu, televiziji, u stripovima i knjigama, ali to radi zanatski veoma korektno. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je na samom početku Wolverine misterija, mistična sila prirode, neko (ili NEŠTO) o čemu se samo sujeverno šuška ispod glasa, a par federalnih pandura pozvan u zajebanu provinciju (gde ljudi gledaju svoja posla i ne vole da im se neko od spolja meša u život) mora da raščivija mit od istine, pronađe krivca za grozna ubistva počinjena u zajednici i podseti na postojanje zakona i društva izvan izolovane zajednice.

I sve to vrlo lepo funkcioniše. Likovi su oslikani odlično, a pošto je strip nastao od skripta za radio dramu, Percy je mogao da pokaže kako vešto i prirodno ekspoziciju provlači kroz dijaloge bez posezanja za sveznajućim pripovedačem ili infodampovima. Zaplet je, kako rekoh, prilično tipski i oslanja se na klasne tenzije što je čest motiv u ovakvim pričama, ali su mutanti u njega udenuti elegantno a Wolverine ima onaj dah divljaštva i opasnosti kakav mu često nedostaje kada je deo širih narativa i upravo na fonu tog divljaštva i opasnosti ima priliku da demonstrira kakva je on to heroj i zašto je različit od drugih heroja. Ovaj strip nacrtao je odlični i potcenjeni Marcio Takara sa kolorom koji je dao Matt Milla i dobili smo sjajan prikaz Aljaske i izvrsno pripovedanje koje je atraktivno do te mere da zaboravimo da je ova priča započeta u ekskluzivno zvučnom medijumu. Kako je Marvel nedavno završio emitovanje druge sezone ovog podkasta, Wolverine: The Lost Trail, očekujem da iduće godine pišem nešto lepo i o toj strip adaptaciji.

OK, slagao sam malo, nije kraj, MORAM da nešto napišem i o miniserijalu Major X koji se nedavno završio a koji predstavlja na baš trijumfalni, ali eksplozivni i, hm, koju ono reč tražim, a, da POTPUNO ZBUNJUJUĆI povratak Roba Liefelda u Marvel.

Liefeld je nekada bio najveći strip crtač u superherojskom biznisu, rok zvezda koja je birala šta će da radi u Marvelu, čiji su se stripovi prodavali u milionskim tiražima a drugi crtači su menjali svoj stil da više liče na Roba Liefelda. To je bilo pre trideset godina i ma koliko ja imao u svom srcu mesta za njega, uvek se iznova iznenadim kad shvatim koliko su njegovi stripovi često bili naprosto LOŠI sa svakog aspekta – od slabog vođenja zapleta i bolno neprirodnih dijaloga, preko bizarnih anatomija do nejasnog vizuelnog pripovedanja. Ali opet, Liefeld je čovek sa autentičnom ljubavlju za superheroje a aktuelna popularnost Deadpoola na filmu je poslužila i da se podseti da je on jedan od tvoraca ovog lika. Sve ovo je verovatno donekle uticalo na to da dobijemo Major X, šestodelni miniserijal zasnovan na trideset godina staroj priči iz Wolverinea (brojevi 154 i 155 originalnog Wolverine serijala) a koji je Liefeld napisao i delimično nacrtao.

Da će se Liefeld rado vratiti nekoj svojoj staroj pričici i ekstrapolirati je u novu, ignorišući praktično sve što se trenutno događa u X-Men stripovima nije neko veliko iznenađenje – na kraju krajeva čovek je dovoljno mator i dovoljno poznat da se ovako nešto podrazumeva. Da će u 2019. godini Major X biti ovakav krš i lom od priče je skoro neverovatno. Da li Marvel stvarno misli da je Liefeldova reputacija danas tako jaka da vredi objaviti strip pored kog urednik kao da nikada nije prošao? Ko, zaboga ovo kupuje? Ne, kome je ovo namenjeno?

Hoću da kažem, kliše je da superherojske stripove danas čitaju oni koji su ih čitali i pre tri decenije, ali mislim da se opako precenjuje potencijal lika i zapleta iz 1988. godine koji sa razlogom kasnije nisu otišli nikuda. Liefeld je u svojim drugim stripovima poslednjih godina, sporadično rađenim za DC i Image demonstrirao da nije preterano unapredio svoje pripovedačke veštine, ali sa Major X kao da imamo perfektnu oluju bizarnog komplikovanog zapleta i nekonzistentnog, pijanog pripovedanja.

Mislim, ja ovo ne umem ni da prepričam – Major X je maskirani – gotovo potpuno isprazni – lik koji dolazi iz još jedne buduće mutantske utopije i putuje kroz vreme ne bi li pištoljem i motociklom zaštitio rodnu grudu. Na čelu ove utopije (koja se zove X-Istence) je moćni mutant (X-Ential, što… nikom nije jasno šta treba da znači) koji je održava na okupu samo snagom volje. Ovo je, čini se, neka vrsta starozavetne alegorije u kojoj je mesijanska figura odvela mutante iz sveta u kome su ih mrzeli u utopiju gde mogu da žive slobodno, ali opet, nisu tu samo mutanti nego i Atlantiđani koji su nezadovoljni svojim položajem u novom svetu. Okej, ali Liefeld na ovo dodaje još jedan nivo zapleta jer je X-Ential nestao – u pitanju je naravno zavera istih onih koji su mutantma konce pokušavali da smrse in d frst plejs – a Major X i njegov kolega koji je zapravo Beast u svojoj formi iz osamdesetih (ali se pravi blesav) se vraćaju kroz vreme u period negde kada je Liefeld počeo da radi New Mutants i, naravno, odmah se potuku sa ljudima od kojih su došli da traže pomoć. Takođe, Major X je Cableov sin. Ovo je sve samo prva epizoda.

Reći da je Liefeldov scenario za ovaj strip nekoherentan je najmanje što možemo da učinimo na ovom mestu, Liefeld ovde piše kao da se trideset godina X-Men stripova nikada nije dogodilo, slobodno kreira nove budućnosti i realnosti, dodaje „X“ ispred svake reči koja mu padne na pamet i iz nekog razloga pored Deadpoola – a koji, složimo se, nije mogao da izostane iz ovog stripa – u radnju dodaje još jednog Deadpoola. Koji se zove Dreadpool (ali da budemo fer, motocikl koga Major X vozi zove se Motherbike) i ima malo drugačiji kostim te nešto mračniju karakterizaciju od danas prilično žovijalne Wadeove prirode.

Sve je ovo možda i neki Liefeldov pokušaj metakomentarisanja stripova o mutantima, kontrast Dreadpool-Deadpool je možda pokušaj da se demonstrira kako je jedan namršteni i mračni, jednodimenzionalni lik nastao kao imitacija DC-jevog Deathstrokea prevazišao svoju prirodu omaža i postao lik i fenomen za sebe, ali Liefeld kao scenarista nema veštine potrebne da ovo pretoči u nešto koherentno. Major X je strip u kome se stvari dešavaju bez previše uzročno-posledičnih veza i onim redosledom kojim su padale na pamet autoru, reklo bi se. Da li mi je bio užasan za čitanje? Pa, ne, zapravo, jer Liefeld ako ništa drugo, uvek u svojim stripovima ima energiju i ona se i ovde lepo oseća i pored svog bizarnog dijaloga i neobjašnjivog scenosleda.

Liefeld crtač je ovde zaposlen samo na prvom i poslednjem broju dok je ostalo uradio uglavnom Brent Peeples (a jednu epizodu stari Liefeldov sledbenik, Whilce Portacio) i Major X je ipak disciplinovaniji i lepši strip od Liefeldovog opšteg proseka. Sa godinama je Rob ipak pročistio izraz pa i doterao anatomiju i Major X na momente vizuelno podseća zašto je ova momčina nekada bila tako velik i popularan crtač. No, da ne bude zabune, Major X nije strip koji preporučujem ikome sem Liefeldovim obožavateljima i X-Men forenzičarima koji treba da ga pročitaju čisto da vide koliko je Liefeld u stanju da i dalje bude bizaran, nekoherentan a opet detinje nevin i zaljubljen u začudnost sveta u kome stvara. Mislim, ima i tu neke lepote.

Pročitani stripovi: Old Man Logan, X-23, Extermination, Return of Wolverine, Mr & Mrs X i X-Men Red

I, taman kada ste pomislili da je bezbedno, vraćamo se sa još jednom porcijom osvrta na mutantske stripove u Marvelu. Na kraju krajeva, ostali smo dužni a dugove valja poplaćati pre nego što se isuviše duboko uđe u aktuelnu Age of X-Man frtutmu. A da vam kažem, u nju smo već poprilično ušli.

Dobro, u ovom izdanju ćemo pogledati neke bitnije i neke manje bitne X-Men stripove. Potrudićemo se da budemo kratki, jezgroviti i da se ne ponavljamo (previše) jer smo mnogo toga već rekli. Ovog puta, nek oči govore a nek usne ljube… ili tako nešto.

Dobro, doći ćemo i do ljubljenja, ima ovde i jedan odličan strip u kome su protagonisti sveže venčani bračni par na medenom mesecu. Ali pre toga: starost, cinizam, rezignacija, smrt! Ili bar najava smrti. Tako je, pričamo o serijalu Old Man Logan koji smo već analizirali ali o kome, osećam, vredi iskazati još reč ili dve. Na kraju krajeva, kada smo ga poslednji put ostavili, serijal je tek bio predat od strane Jeffa Lemirea na scenaristički rad nasledniku, Edu Brissonu i Brisson ga je i uspešno doveo do kraja sa pedesetom epizodom. Naravno, kada u naslovu serijala imate frazu „old man“, pa je još u pitanju mutant koji već izvesno vreme broji svoje poslednje dane jer ga napušta snaga (i healing factor), te priča unaokolo kako umire, očekujete da kraj nekako donese olakšanje u umirujućem zagrljaju smrti. Ali to se ne dešava. Videće se i zašto.

Da se razumemo, Old Man Logan, kao koncept, je uvek bio očigledno privremeno rešenje: dok je „pravi“ Wolverine mrtav, čitaoci su dobili serijal sa istim ali samo malo drugačijim likom koji je, barem dok ga je Lemire pisao bio praktično identičan „normalnom“ Wolverineu a što je opet i bilo poduprto time kako su ga crtači crtali. Brisson ovde nije promenio bogznašta a činjenica da je najveći deo metazapleta vezan za borbu alternativne verzije Wolverinea protiv alternativne verzije Hulka, se svakako i valja čitati u ključu postmodernističkog, praktično ritualnog ponavljanja „istog“ i „poznatog“ ne bi li se čitalac uljuljkao u nešto što zna i razume i što ga neće previše izvoditi iz zone komfora.

I dok je u tom smislu istina da je Old Man Logan bio temeljito „beznačajan“ serijal – ništa što se u njemu dogodilo nema važnosti za „naše“ verzije Hulka, Wolverina ili ostalih bitnijih likova – istovremeno je ovo barem bio jedan sasvim prihvatljiv „klasičan“ Wolverine serijal u kome imamo usamljeničkog antiheroja koji se nevoljno upliće u tuđe sudbine, radi gadne stvari koje „pravi“ superheroji ne bi radili i nesebično se žrtvuje – velikim delom iz osećaja da je bezvredan i da je bolje da on pogine nego da nejač strada – u ratovima za koje niko neće nikada znati a koji su odlučili o budućnosti sveta. Brisson nije pisac nekih velikih koncepata i DOGAĐAJA koji radikalno menjaju status kvo (or is he?) ali je Old Man Logan pod njegovim vođstvom bio jedan razumljiv, udoban strip sa misterijama, akcijom i daškom romanse. Brisson je obišao mnoge značajne, jelte, punktove iz Loganove istorije, pa smo dobili priču u Japanu u kojoj je Wolverineova nikad prežaljena Jakuza-ljubav Mariko vraćena među žive na… zabrinjavajući način  (dobro, ovde status kvo jeste promenjen), dugačak i zabavan (i samo malo horor-intoniran) sukob sa Bullseyejem (i Kingpinom), sukob sa Kravenom, kratki povratak u Madripur, ali je Brisson, iznenađujuće i osvežavajuće, ispisao i neke priče koje se bave Loganovim odnosom sa mladim mutantima u Xavierovom institutu baveći se i relativno aktuelnim temama zloupotrebe interneta u ime rasističkih agendi.

Naravno, finalna priča je dovela sukob između Logana i Maestra (pomenutog alternativnog Hulka) do bijelog usijanja i ovo je jedna vodviljski dramatična priča u severnoameričkoj provinciji koja tematizuje prihvatanje starosti (i smrtnosti) prikazujući nam likove navikle na borbu, agresiju i nasilno nametanje sopstvene volje kako pokušavaju da pronađu nekakav smisao na kraju životnog puta. Ponovo, Brisson ne pokušava da previše filozofira i ovo je klasičan meat ’n’ potatoes superherojski meni koji uspešno odrađuje svoje poente i na kraju nekako opravdava to da se ovde radi o likovima koji samo drže mesto dok se ne vrati „pravi“ gazda.

No, kako rekoh, Logan ovde, uprkos ozbiljnom uloženom naporu, ne umire pa je odmah po završavanju Old Man Logan, započet dvanaestodelni Dead Man Logan miniserijal koji ćemo čitati čitavih godinu dana. Brisson daje definitivno predugačku kodu starcu Loganu, za koga bi interesovanje trebalo da bude na istorijskom minimumu sad kad se pravi Logan vratio, ali pretpostavljam da je neko negde pratio koliko publike čita ovaj strip i procenio da interesovanja ima.

Old Man Logan je svakako imao solidnu postavu crtača, od Mikea Deodata Juniora koji se ovde reinventovao kao ozbiljan umetnik atmosfere, preko veoma dobrog Dalibora Talajića, Damiana Couceira i Francesca Manne pa do Ibraima Robersona koji je nastavio Deodatov pristup sa jakim, voluminoznim likovima i prilično zablistao u poslednjoj priči. O Dead Man Logan, kad bude vreme.

Mariko, ali ovog puta Tamaki je dobila relativno zastrašujući zadatak da piše novopokrenuti serijal X-23 a koji se bavi Laurom Kinney, ženskim, jelte, klonom Wolverinea, direktno nakon što je Tom Taylor završio svoj izvrsni rad na All-New Wolverine. Australijanac je ovde za Lauru učinio maltene ono što je Garth Ennis svojevremeno odradio za Punishera, produbio karakter, temeljito protresao neke od njenih sržnih motiva i od lika koji je bio zakasneli recidiv X-tremnih devedesetih, definisanog traumom i besom, napravio značajno zaokruženiju mladu ženu koja i dalje ima duboke ožiljke i relativno sociopatski životni stil ali istovremeno ima i svrhovitost, da ne pominjem empatiju, koji je čine stvarnim ljudskim bićem, a ne samo jedva kontrolisanim biološkim oružjem.

Naravno, bolje je da je Tamakijeva dobila u ruke višeslojniji i uostalom interesantniji karakter, ali All-New Wolverine je bio tako transformativan serijal da je zastrašujući zadatak koji Tamaki sada mora da ispuni odgovaranje na sada astronomska očekivanja publike koja je od Laure navikla da dobija i no-nonsense akciju kada su sa druge strane ozbiljni zločinci, ali i sjajan humor, duševnost pa i ideološku komponentu u kojoj se feminizam gradi kroz sestrinsku podršku i jasnu sponu sa borbom protiv drugih vrsta diskriminacije, bez pamfletskih posrtanja.

Tamakijeva je, a što su dobre vesti, prilično uspešno pogodila ton, nastavljajući se na Taylorovu generalnu atmosferu bez gubljenja koraka. Njen rad na Hulku sam svojevremeno kritikovao jer mi se činilo da Tamakijeva sedi previše blizu svoje teme (PTSD i socijalna izolacija koja uz njega dolazi) da bi napravila odgovarajući odmak u superherojskom smeru i pravilno koristila jake simbolike koje ovaj žanr nudi. Sa X-23 ovo nije problem i mada ovaj strip tretira jednako složene teme njegov ton uspelo osciluje između praktično horor frekvencija (i to sa više nego dobrodošlim J-horror prelivima) i young adult sitkoma u kome Laura pokazuje da ima dušu bez obzira na činjenicu da je napravljena u laboratoriji. Možda najbitnije, lik Honey Badger koga je Taylor kreirao (a koja je Laurina „sestra“ time što je klonirana iz njenog DNK, što je na neki čudan način čini Wolverineovom… usvojenom ćerkom? Ne znam…) Tamakijeva hvata u letu i nastavlja da piše sa razumevanjem, koristeći Gabby i za komični predah ali i za pravljenje bitnih poenti (usudio bih se da kažem da, čak, Tamakijeva spretnije rukuje njenim likom od samog Taylora preko u X-Men Red, ali o tom po tom).

Ono što je s druge strane potencijalno problematično za serijal je da on počinje pričom koja je prilično hermetična i tiče se Stepford Cuckoos petorke (or are they?), ženskih klonova Emme Frost (zapažate temu?) a koje otkada ih je Grant Morrison kreirao vrlo retko dobijaju priliku da budu više od pozadinske dekoracije u nekom većem X-Men događaju. I dok ja pozdravljam ovaj zaplet koji se bavi i etikom kloniranja i interesantnim diskutovanjem toga šta bliznakinje čini drugačijim, mislim da je on prilično zamumuljen za savremeniju publiku koja možda niti zna poreklo ovih likova niti razume šta ih razlikuje. No, Tamaki ovo odrađuje prilično dobro i ovo je najuverljivija priča u dosadašnjih devet brojeva X-23, sa poslednjih par epizoda koje su visokotehnološki akcioni triler sa manje psihologije i politike. Tamakijeva za sada nudi neujednačen ali intrigantan strip za koji se nadam da će u daljem toku pronaći svoju centralnu temu jer su likovi koji ga nose jako dragi a Tamakijeva ih očigledno dobro razume. Juan Cabal je najpoznatije crtačko ime koje je ovde do sada radilo ali Peruanac Diego Olortegui koji ga trenutno crta je savršeno solidan zanatlija koji se ne loži mnogo da je „gospodin umetnik“ ali pruža čisto, jasno i efikasno pripovedanje i dobru karakterizaciju. Za sada sam zadovoljan.

Gore pominjani Ed Brisson je uradio i petodelni mniserijal Extermination sa Pepeom Larrazom na olovkama i ovo je bio sa jedne strane zabavan i dinamičan mali DOGAĐAJ u X-Men ćošku Marvelovog univerzuma koji je razrešio neke dosadašnje dugogodišnje niti zapleta i postavio neke nove koje će biti eksploatisane sledećih nekoliko godina, ali je sa druge strane bio i nepotreban.

Hoću reći, ne „nepotreban“ u smislu da mi je žao što sam ovo pročitao, nije, nego dovodim u pitanje kreiranje odvojenog miniserijala koga je pisao Brisson kada je Extermination zapravo zaključak onoga što je Cullen Bunn pisao u X-Men Blue i konačni odgovor na pitanje da li se „originalnih pet“ X-Men likova mogu vratiti u svoje vreme i kakve će to posledice imati po opšti kontinuitet.

Naravno, tajna je verovatno u tome da je Bullen imao jedan odgovor (koga je, uostalom, i ispisao u X-Men Blue i samo je deus-ex machina preokret u poslednjem činu ovaj odgovor učinio netačnim) ali je Brisson pičovao svoj događaj, urednicima se dopalo i dobili smo Extermination.

Dobro, dete se rodilo i treba ga ljuljati i meni je Extermination bio savršeno čitljiv i zabavan. Prevashodno, svakako, zato što je bio dovoljno kratak i nedovoljno drzak da procuri u tekuće X-Men naslove pa smo tako dobili uglavnom krtinu i praktično nimalo škarta sa strane. Brisson, ponoviću, nije čovek velike filozofije i Extermination je prevashodno vozilo kojim se stiže od tačke A do tačke B kroz umešno odrađenu misteriju, triler i akciju, a uz korišćenje nekih uobičajenih X-Menovskih tropa.

Tako ovde imamo putovanje kroz vreme, alternativne budućnosti, negativca koga je kreirao Walter Simonson ali u Byrneovoj i Claremontovoj Days of Future Past distopiji, (para)psihološke trigere koji okreću prijatelje protiv prijatelja a koji su podmetnuti, ponovo, putovanjem kroz vreme, imamo moralno neodređenog individualca, antiheroja koji se trudi da očuva nekakvu konzistentnost vremenskog toka i poznate istorije pa makar to značilo da će morati da ubija i sakati… Sve su ovo klasični motivi ali Brisson ih odrađuje sigurnom rukom i, igrajući se na tuđem igralištu, da tako kažem, pruža nam priču koja pored svih svojih skakanja između vremenskih linija i alternativnih verzija likova nije konfuzna, ima jasan konflikt u središtu, te opipljivu tenziju. Naravno, ako krenete malo dublje da čačkate svakako ćete naleteti na nekolike rupe u logici, ali ovo je bez sumnje nešto što morate očekivati kada god spekulativna fikcija kao jednu od tema uzima putovanje kroz vreme i Extermination je uglavnom sasvim kompetentna priča o još jednoj strašnoj drami kroz koju X-Men prolaze.

Priličan bekleš koji je na internetu nastupio posle poslednje epizode je, pak, vezan za povratak originalnih pet u svoje vreme i interesantna je ilustracija epohe u kojoj živimo. Kako bi se kontinuitet, jelte, ispeglao, Brisson je osmislio složenu ali uverljivu kolektivnu žrtvu za ovih pet likova u kojoj će oni sami sebi izbrisati pamćenje na sve što se dogodilo dok su živeli u budućnosti kako bi poslednjih pedeset godina stripova bilo, jelte, istinito. A što je meni delovalo kao standardni potez heroja koji se žrtvuju za opšte dobro, no veliki deo queer zajednice (ili bar one kvir zajednice na tviteru koja čita superherojske stripove) je reagovao na to ukazujući da se ovim Iceman vraća u, jelte, klozet i da je ovo okrutan potez prema liku koji je na neki način manifestno pokazao da „dajvrsiti“ u stripovima ne znači samo uvođenje novih likova koji su žene-gej-muslimani. Naravno, kako ja nisam pripadnik seksualne manjine MENI ovo nije delovalo kao big dil, uzimajući u obzir da je strip naglasio da odrasle verzije likova i dalje imaju sećanja na sve što su mlađe verzije radile dok su bile u budućnosti tako da je odrasli Iceman i dalje gej end praud kako i valja da bude (sem, naravno, ako pričamo o aktuelnom Age of X-Man gde… niko maltene i ne zna šta je seks), ali razumem da je na neki način ovo izdaja zajednice kojoj se Marvel preko Icemana umilio pre koju godinu. Opet, šta očekivati od multinacionalnih korporacija?

Extermination je makar SPEKTAKULARNO dobro nacrtan i Pepe Larraz se portvrdio kao vrstan zanatlija kadar da crta stripove sa konstantnim scenama spektakla i likova koji su veći od života a da to nije na uštrb jasnoće akcije i pripovedanja. Rezultat je da ovde ima i slika koje mogu da idu pravo na zid, ali uredno ispričanih scena u kojima jako mnogo likova radi mnogo stvari a da nikada ne dobijamo natrpanost koja zna da optereti superherojske priče sa velikim kastom. Larraz je i veoma dobar u brzoj karakterizaciji a što je ponovo veoma važno u stripu gde imate dvocifren broj protagonista. Konačno, mladi Cable mu je odličan sa pravilno odmerenim ’90s šmekom ali i milenijalskom personom koja pleni šarmom „pozitivnog negativca“. Suma sumarum, Extermination nije strip o kome će ljudi za dvadeset godina pričati kao o nekakvom vrhuncu X-Men ili pisati doktorske disertacije ali jeste udobna, razgažena superherojska akciona drama koju sam ja progutao bez mnogo stenjanja. Sasvim dobro.

Ovde definitivno moramo da pričamo i o miniserijalu Return of Wolverine koga je napisao Charles Soule a nacrtali ga Steve McNiven i Declan Shalvey. Na kraju krajeva, već smo opširno pisali o pripremnim radovima koje je Marvel odradio kako bi nas doveo u pravilno raspoloženje da pročitamo petodelni Return of Wolverine i sada kad je predigra gotova a naš kosmati antiheroj pripremio svoj najbolji money shot, moramo se zapitati – je li vredelo?

I ovde ne mislim na to da li je vredelo ubiti Wolverinea – od prvog dana smo znali da će on svakako biti vraćen nazad u rotaciju posle par godina i makar smo iz svega dobili odlični All-New Wolverine – već na to da li je ovakav povratak bio vredan te silne artiljerijske pripreme kroz masu (ne)povezanih miniserijala i uvođenja čitave nove globalne pretnje sa kojom su se X-Men suočili, samo da bismo na kraju završili sa relativno razvučenim i nekonsekventnim petodelnim minijem.

Soule i McNiven su, naravno, bili tim koji je i ubio Wolverinea pre skoro punih pet godina i mada je to bio znatno svedeniji, pa i dostojanstveniji, projekat, na samom kraju sam imao utisak da je Wolverine ubijen gotovo arbitrarno – na kraju krajeva, njegov healing factor je bio odsutan već godinama u tom trenutku i nije bilo razloga da ne pogine u nekom drugom rizičnom kontekstu. No, Death of Wolverine je makar imao veze sa Loganovom prošlošću i uvezivao se sa nekim bitnim motivima koje za njega vezujemo. U kontrastu sa tim, Return of Wolverine je strip o potpuno arbitrarnom novom negativcu koji nema veze ni sa čim a koji je jedino bitan da bismo dobili tehničko objašnjenje za to kako je Wolverine prvo bio mrtav a sada nije.

I mada je to objašnjenje tehnički u redu i u skladu sa spekulativno-fantastičnim tonom ovakvog univerzuma, ne samo da nam nije bilo potrebno nekoliko meseci priprema za ovu priču (ne zaboravimo, Wolverine je oživljen više od godinu dana pre Return of Wolverine) već je i sama priča mogla da traje značajno kraće, pogotovo jer nam je dala ne naročito interesantne niti razrađene likove koje nikada više nećemo videti (or will we?).

Soule je dobar scenarista kada radi nešto što mu leži ali rekao bih da ne razumem zašto piše Wolverinea koji mu očigledno ne leži (srećom pa ga nisu stavljali na tekući serijal o Wolverineu). U Return of Wolverine Logan, svakako, ima opravdanje da se vratio iz mrtvih i muči ga sasvim očekivana konfuzija (pa i amnezija, za svaki slučaj) ali Soule nema opravdanje za to što ga piše kao bezkarakternu, amorfnu masu mišića i kose koja se tetura unapred i prolazi kroz događaje koje ne razume pa onda u njima učestvuje na zbunjene načine. Čujte, znam da sam dosadan i da se papagajski ponavljam ali zaista ne razumem kako scenaristi tako često pogrešno shvataju lik Wolverinea. Wolverine je delatan lik i svakako, ima problem sa kontrolom impulsa – cela ta njegova borba protiv toga da zver u njemu preuzme kontrolu kojoj i Soule daje malko lip servicea – ali Wolverine NIJE lik koji se rukovodi instiktima i pušta da ga voda nosi. Scenaristi prečesto zaboravljaju da je Logan star više od stotinu godina i da to što malo priča ne znači da malo razmišlja, naprotiv – on je jedan od najfundamentalnije promišljenih likova u Marvelovom univerzumu sa jasnim i duboko internalizovanim motivacijama za ono što radi i čvrsto utemeljenim agendama koje samo nisu tako dramatično ambiciozne kao što ih imaju recimo Cable, Professor X ili (više ne) pokojni Cyclops. Brisson je ovo, uostalom, vrlo dobro demonstrirao u Old Man Logan.

Sa takvim likom Soule onda nema šta pametnije da radi nego da mu da amneziju i pusti ga da bude teturava marioneta u tuđim rukama. I bar da su to neke posebno zanimljive ruke! Persephone, kompleksni negativac ove priče možda ima suštinski fantastičnu supermoć da podiže ljude iz mrtvih ali njen grandiozni plan je prepisan praktično iz Moonrakera, a nisam siguran da je jedan od univerzalno najismejanijih filmova o Jamesu Bondu sjajan predložak za dramatičnu priču o povratku iz mrtvih jednog od najvažnijih Marvelovih likova. Soule svakako misli da pravi snažnu poentu kada pokazuje kako Wolverine čak i pod amnezijom i zbunjen kakav jeste uzvikne „fuck death!“ i pokaže da će uvek biti na strani pravde ali ovo je nezarađen, pa i nespretan krešendo koji se ponovo oslanja na ideju da je ovo lik impulsa i instinktivnih reakcija a što je upravo suprotno onome što Wolverine više od četiri decenije teži da bude, boreći se u svojim najboljim pričama upravo protiv refleksnog, nepromišljenog, ako hoćete životinjskog reagovanja. Wolverine je superheroj baš zato što je napravljen na životinju od strane Weapon X projekta a decenijama se trudi da pokaže da to u njemu nije ubilo čoveka. I ovo Soule propušta da shvati. Sreća pa je Wolverine: Infinity Watch koji je upravo krenuo i piše ga Gerry Duggan strip mnogo primerenijeg tona i karakterizacije…

Makar smo ponovo dobili Stevea McNivena na Wolverineu!!! Jesmo! Ali samo u prvoj i poslednjoj epizodi!!!! Mc Niven, naravno, crta detaljno i atraktivno i mada nije ni blizu mog omiljenog superherojskog crtača, ima ovde veoma lepih i karakternih scena. No, središnje tri epizode je odradio Declan Shalvey i mada ja zaista volim praktično sve što je Irac do sada radio na Thunderboltsu, Moon Knightu i Deadpoolu a na Injectionu je blistao, ovde je em smandrljavo gomilu panela em je razlika u tonu i stilu tolika da mi je to ozbiljno zasmetalo. Razumem da Marvel danas mora da stalno menja crtače na tekućim serijalima jer je tempo izdavanja sve brži i posla ima previše ali su makar za ovih pet epizoda mogli da plate McNivena dovoljno da čovek odradi sve od početka do kraja. Dakle, Return of Wolverine je, kad se sve uze u obzir, relativno neobavezno štivo sem ako niste BAŠ fanatik kosmatog Kanađanina.

Ono što bih preporučio kao OBAVEZNO štivo je Mr & Mrs X a jedini preduslov je da volite zabavu i dobro raspoloženje.

Mr & Mrs X je novi tekući serijal koji je nastao posle (neočekivano?) dobrog prijema miniserijala Rogue & Gambit. Pošto Marvel očigledno mrzi da ima urednu i jasnu numeraciju na svojim stripovima, umesto da se miniserijal samo pretvori u tekući serijal – na kraju krajeva radi ih ista scenaristkinja – pokrenut je novi tekući sa promenjenim imenom koje pritom ne asocira intuitivno na ovo dvoje likova i garantuje bar određeni nivo konfuzije kod čitalaca koji ne čitaju opsesivno solisitacije ili nisu pravilno umreženi na, jelte, društvenim mrežama. A sigurno ih ima!

Elem, ta konfuzija na stranu, ovo je trenutno jedan od najzabavnijih stripova koje Marvel objavljuje, uopšte, a zahvaljujući, slutim, dobro pogođenoj kombinaciji kreativnog tima i materijala. Kelly Thompson je poslednjih godina u Marvelu prosto eksplodirala, krećući od (ženskog) Hawkeyeja i A-Force, preko Jessice Jones, dobijajući i jedan Star Wars miniserijal a danas pišući i West Coast Avengers pored Mr & Mrs X. I ne mogu biti srećniji zbog ovoga jer je Thompsonova odlična scenaristkinja sa jednim vrlo prirodnim pristupom materijalu koji joj, taj pristup, omogućava da odmah prepozna apsurdne elemente u stripovima koje radi a onda ih iskoristi na najbolje moguće dramske načine, kreirajući dinamične i duhovite stripove nabijene akcijom, zabavnim likovima i interesantnim zapletima.

Konkretno, Mr & Mrs X je strip o tome kako Rogue i Gambit provode svoj medeni mesec i te neke prve nedelje braka i na šta im uopšte liči brak (pošto su se, jelte, nedavno uzeli u X-Men Gold) i Thompsonova sjajno rukuje likovima koji nisu onaj najvažniji, prvi ešelon X-Men ali svakako jesu favoriti velikog broja čitalaca. Rogue je, uostalom poslednjih desetak godina stalno bila postavljana u liderske uloge a Gambit je u jednom momentu, pričalo se, trebalo da dobije i sopstveni film…

Deo dramske (i komedijaške) tenzije počiva na tome da je Rogue bivši negativac (negativka!) koja je mnogo godina provela gradeći u sebi moralne nazore i dokazujući da je njeno svrstavanje uz, jelte, mutantske teroriste, bila pre svega greška u mladosti provedenoj u diskriminaciji i izolaciji, a da je njen muž, Gambit, praktično i dalje lopov. Naravno, šarmantan lopov zlatnog srca, ali – lopov. Thompsonova ovu vrstu tenzije majstorski koristi u priči koja maltene od prve strane izleće sa šina nakon što Rogue insistira da moraju prekinuti medeni mesec kako bi seli u kosmičko plovilo i zaputili se u svemirsku avanturu u kojoj će se pojaviti Shi’ar vanzemaljci ali i – Deadpool.

Deadpool je, naravno praktično prečica do komedije i Marvelovi scenaristi ga što je češće moguće uzimaju kako bi svojim stripovima doneli malo brend rekognišna i dobrog raspoloženja, ali Thompsonova ga koristi nadahnuto, pažljivo kontrastirajući njegovu i Gambitovu karakterizaciju da nam pokaže da ne mora svaki „loveable rogue“ da liči jedan na drugog.

Mr & Mrs X je brz strip, pričan visokom dinamikom uz veliku gustinu akcije i humorističkih replika ali pritom uspeva i da svoje likove poštuje i da im vremena da rade na dinamici svojih odnosa. Rekao bih da je ovo u tradiciji akcionih komedija osamdesetih godina a to i objašnjava što se meni ovakav format toliko dopada. Naravno, nije ovo strip koji ćete čitati ako želite da se udubite u najkompleksnije simbolike i najpotentnije X-Men motive, ali, a ovo je važno, ovo jeste strip koji vrlo spretno rukuje idejom braka, pogotovo braka sklopljenog između dve osobe nestandardnih životnih stilova i, donekle, nekompatibilnih svetonazora. Ne mora svaki X-Men serijal biti duboka meditacija o rasnoj i drugoj diskriminaciji i distopijskim budućnostima, neki od njih, pokazuju Mr & Mrs X, mogu biti tople i zabavne akcione priče u kojima se istražuje kako je to biti (anti)heroj koji više ne može da se naziva samotnjakom već se zavetovao na permanentnu zajednicu sa još jednom osobom.

Pritom, ovo je veoma dobro crtano. Meksikanac Oscar Bazaldua ne samo da je perfektan za ton koji Thompsonovoj treba – lepršavo, brzo, efikasno, pozitivno – nego i demonstrira neke impresivne pripovedačke veštine – na primer u trećoj epizodi u kojoj se na duploj spleš stranici Gambit i Deadpool bore protiv odreda Shi’ar vojnika a gde dobijamo i atraktivnu akciju i sjajnu karakterizaciju kroz tekući dijalog.

Mr & Mrs X je naprosto odličan superherojski strip koji savršeno spaja veće-od-života teme i tonove karakteristične za žanr sa sasvim svakodnevnim temama i dilemama koje u životu sreću obični ljudi. Njegovi su likovi relatabilni a priče zabavne i podstičem svakoga da mu da šansu.

Hajde da završimo osvrtom na X-Men Red, stripom koji je za mene bio jedno od najvećih razočaranja u ovoj fazi X-Men produkcije. Nekom narednom prilikom pokrićemo i novi Uncanny X-men, i X-Force, a pisaćemo i o X-Men Black i aktuelnim Age of X-Man dešavanjima, ali za sada X-Men Red može sjajno da posluži kao strip kojim je oficijelno završena post-Secret Wars faza X-Men i koji je imao najbolju nameru, ali ne i jednako dobru egzekuciju.

Odmah da ukažem: X-Men Red nije i LOŠ strip, koliko sam se iznenadio da je zicer koga sam očekivao od Toma Taylora (i Mahmuda Asrara koji je nacrtao prvih nekoliko epizoda) na kraju ispao manje spretan i manje elegantan od mojih, priznajem, astronomskih očekivanja.

Naime, ovo je strip o tome šta je Jean Grey radila nakon što je oživljena u Phoenix Resurrection – The Return Of Jean Grey i umesto da bude nekakva psihološka drama i duboka analiza ličnosti (kakvu smo imali, makar u pokušaju, u serijalu Jean Grey koga je pisao Denis Hopeless) on je, zapravo, bio prevashodno politički iskaz. Naravno, politički iskaz isporučen kroz uobičajenu i vrlo atraktivnu mutantsku dramu i tuču, ali svakako politički iskaz.

I ja sa tim ne samo da nemam problema – X-Men su tradicionalno politički intoniran strip – već sam i bio pozitivno uzbuđen kada sam video kako Tom Taylor, čovek koji inače nimalo ne zazire od politike na društvenim mrežama i ne plaši se da će oterati reakcionarniji deo čitalaca svojim otvoreno levičarskim stavovima, u centar zapleta stavlja Jean Grey koja ne samo da ne želi da se mutanti kriju i ćute, već ide direktno u Ujedinjene Nacije i pred Generalnom skupštinom govori o potrebi prepoznavanja mutanata kao stvarne i značajne populacije sa političkim potrebama i potencijalima. Da bi sve delovalo ozbiljnije, njenom istupu podršku pružaju i Atlantida i Wakanda, utemeljujući ideju o mutantskoj naciji – ne samo biološki drugačijoj vrsti – i ovo je uzbudljiv početak stripa. Jean Grey želi da promeni svet i makar jednom ovo ne znači boksovanje sa džinovskim robotima i putovanje kroz vreme.

Strip, međutim vrlo brzo pravi zaokret u smeru konspiratološkog političkog trilera uvodeći Cassandru Novu kao glavnog negativca i mada ovo nije nešto neočekivano, Taylor negde u drugoj-trećoj epizodi gubi sigurno uporište koje je sa prvom izgradio i svoj politički triler prekomerno savija kako bi ga uklopio sa političkom metaforom koju pokušava da plasira.

Naime, osnovna teza ovog stripa je da mržnju i njoj odnosnu diskriminaciju i konflikte izaziva prevashodno pomanjkanje empatije i da je rešenje za ovaj problem koji pogađa planetu već, eh, nekoliko stotina hiljada godina, više empatije. I dok bih se ja, kao dokazani pinko komi fegot, svakako složio da izgradnja empatije treba da bude prioritet svake zajednice i društva, marksista u meni se buni da se ovim ignoriše čitav sistem društvenih protivrečnosti koji počiva na složenim ekonomskim odnosima i da je empatija samo komponenta komplikovanog i višeslojnog entiteta koji nazivamo ljudskim društvom, a gde ideje vlasništva (nad sredstvima za proizvodnju), kapitala i tako tih drugih bitnih koncepata jednako značajno usmeravaju njegov razvoj.

Taylor ovde, imam utisak, malo suviše bukvalno – pa time i nezgrapno – rukuje nekim dnevnopolitičkim temama. Ponovo, daleko od toga da X-Men trba da se bave samo vječnim pitanjima, ovaj strip jeste bio istorijski popularan baš zato što je umeo da zaroni u kaljugu dnevne politike i pohrve se sa neuralgičnim tačkama OVOG društva DANAS, ali… treba to umeti. Tayolorova dalja teza kako društvene mreže koje nas povezuju kao nikada pre u istoriji, mogu lako da posluže za organizovano širenje mržnje a na polzu ljudi sa mračnim agendama je poštena i na kraju krajeva tačna – a manje ne bismo očekivali od posvećenog tviteraša – ali su zaključci koje X-Men Red izvlači iz njene analize iznenađujuće plitki. Naravno, teško je u akcionom stripu duboko i nijansirano prodiskutovati zašto ljudi koji mrze – i to aktivno mrze, koristeći priliku da objektima svoje mržnje život učine što gorim – zapravo dolaze u poziciju da mrze, koliko je to posledica socio-ekonomskih okolnosti, koliko tradicionalnog vaspitanja, a koliko programiranja od strane modernih nacista i drugih ideologija koje počivaju na preziru ka konceptu ravnopravnosti, ali Taylor je u prošlosti umeo da bolje rukuje ovakvim pitanjima. Injustice nije bio strip savršenog pripovedanja ali je globalne etičke teme i dileme hendlovao daleko zrelije. Sa X-Men Red Taylor kao da se vraća readymade rešenjima koja je koristio u Superior Iron manu, puštajući futurističku tehnologiju (nanomachines, son!) da odradi posao za koji bi nam bila potrebna ozbiljna marksistička analitika.

Rezultat je da je X-Men Red, iako načelno zabavan i britko pričan strip, u svojim poentama zapravo puki wish fulfilment, jedna maltene hipijevska parabola o tome da ljubav na kraju pobeđuje a da su naši heroji sudbinski predodređeni da trijumfuju baš zato što se bore ljubavlju a ne mržnjom. I ovo nije čak ni preterano prikriveno – Taylor je ovde sebi pustio na volju pa imamo maltene klasičan Rainbow Coalition na strani dobra, raznoliku grupu žena, demona i muškaraca različitih rasa koji jašu na reprogramiranom Sentinel-robotu na kome su bukvalno nacrtali duge i cveće, i koji govore o tome da će od istine napraviti oružje a umesto rata voditi mir (Waging Peace je zaista naslov drugog dela priče).

Ponovo, ovo je problematično ne samo jer ignoriše kompleksnost socioekonomskih okolnosti koje oblikuju društva (pa i taj kleti tviter, jelte) već i jer Taylor, da bi imao prostora za svoje metafore i pozitivne poruke, mora da u centar zapleta stavi ideju da je mržnja posledica kontrole uma nad populacijom koju Cassandra Nova izvodi preko nano-mašina.

Naravno, tu se čitava struktura političke diskusije urušava sama od sebe i mada nam ostaje vrlo solidno pričan strip sa izvrsnom akcijom i humorom, a koji u svom finalu pruža odličan (i duševan) spektakl ne mogu da ne zažalim što Taylor nije ušao malo ozbiljnije u diskusiju motiva koje je tako smelo sam stavio u centar priče. O tome da gomila čitalaca misli da je ovo najbolji X-Men strip poslednjih nekoliko godina i da je ovo politički iskaz kakav je bio potreban ovom (meta)serijalu bolje i da ne pričam. Levičari bi morali češće da čitaju Marksa kako bi zaista imali sa čim da izađu pred kapitaliste i naciste kad za to dođe vreme a X-Men Red je sa svojom fantazijom o tome kako se svet može urediti ljubavlju ipak isuviše plitak dodatak raspravi.

Ovo donekle sažima i Taylorov tretman likova sa Jean Grey koja je, sada potpuno oslobođena uticaja Phoenixa, u stanju da ZAISTA koristi svoje ogromne moći i želi da ih upotrebi da svet učini boljim. Plemenita namera ali Taylor potpuno zaboravlja da apsolutna moć apsolutno kvari i daje nam, za moj groš, neuverljivu, savršenu heroinu koja nema nikada nikakve dileme niti pravi ikakve greške u proceni ili postupanju. Naravno da je Taylor hteo da ide na ideal sociopolitički osvešćene heroine ali idealni likovi retko donose dramski zanimljive priče. Na drugoj strani, Gabby, odnosno Honey Badger koja je zajedno sa Laurom ovde prešla iz All-New Wolverine je ponovo nosilac vedrog komičnog predaha ali ovde Taylor i nju piše prebukvalno, dajući joj u usta samo najziheraškije replike koje ne posreduju višeslojnu prirodu kakvu ovakav lik ima. Naravno, ovo je ipak strip sa puno likova i nije da nisu za očekivati ovakva popuštanja u karakterizaciji (samo kada bismo iz glave mogli da izbacimo Injustice gde je Taylor konzistentno blistao).

No, ako odemo korak dalje od toga – X-Men Red je i serijal koga dalji X-Men stripovi praktično potpuno ignorišu. Trenutni X-Men/ Age of X-Man čiji je arhitekta pre svega Matt Rosenberg ničim ne pokazuje da mu je prethodio jedan veličanstven spektakl u kome je Jean Grey zbilja promenila svet i utisak je da je sa ovim stripom Taylor inicijalno imao drugačije planove – uostalom iz početka je delovalo da je ovo tekući serijal a ne maksi od dvanaest brojeva – ali da se nešto u međuvremenu promenilo.

Kako god, makar su Mahmud Asrar a posle njega Španjolka Carmen Carnero i Brazilac Rogê Antônio ponudili konzistentno solidan crtež. Niko od njih nije crtač napadnog spektakla poput recimo McNivena, ali se njihova tri stila odlično uklapaju jedan sa drugim i nude brzu i energičnu globalnu pustolovinu u kojoj ima mesta i za akciju i za humor i za ljubav. Više sam očekivao od X-Men Red u celini, ali ovo je svakako najslabiji Taylorov rad u poslednjih pola decenije. Dobra vest je da mu je Friendly Neighborhood Spider-man za sada odličan a što mi daje i mnogo nade za DCEASED koji uskoro kreće u DC-ju. Do sledeće prilike, čitajte X-Men ili ću ih ja čitati umesto vas a vidite kako se TO obično završi!

Pročitani stripovi: X-Men Gold, X-Men Blue, Astonishing X-Men, Exiles, New Mutants: Dead Souls, Multiple Man, Exiles i Domino

Pošto sam onomad već zapretio, red je da pretnju i ispunim. Naime, Marvel je okončao neke X-Men serijale a započeo neke druge. Notabilno, od prošle nedelje ponovo izlazi Uncanny X-Men, najstariji, najvažniji, najtradicionalniji X-serijal i mada je reakcija na internetu uglavnom rejndžovala od uzdržane razočaranosti do agresivnog neprijateljstva, ovo je svejedno vrlo dobar trenutak da podvučemo crtu i pogledamo na šta je ličila recentna produkcija u mutantskom krilu Marvelovog univerzuma i šta sve to znači za ulazak u novu eru u kojoj će Uncanny X-Men izlaziti jednom nedeljno, napisan i nacrtan, na smenu, od strane čitavog krda vrlo reputabilnih autora. Da ne zaboravimo, naravno, Marvel je ovakve stvari radio već mnogo puta u prošlosti (relansiranje Amazing Spider-mana sa Brand New Day, recimo) i retko su rezultati bili fenomenalni. Utisak je da je „kuća ideja“ u ovom trenutku okraćala upravo sa idejama pa gleda preko plota za inspiraciju. Videvši, valjda, kako u DC-ju pljušte pohvale za Batmana koga Tom King na mišiće izbacuje na svake dve nedelje (uz strašne napore mnogo crtača), ovde su pomislili da će mudar potez biti da se stvari još intenziviraju i da se Uncanny X-Men privoli nedeljnom tempu izlaženja. Naravno, ovo je promašaj teme (koju su, uzgred, u Marvelu mnogo bolje pogodili sa dvonedeljnim tempom izlaženja novog i veoma solidnog Amazing Spider-man) i neka vrsta razmetljive trke u naoružanju tamo gde bi čitalac, cenim, više voleo nadmetanje u kvalitetu, ali, hajde, o Uncanny X-Men ćemo pisati kad dođe vreme. Sada je, pak, vreme da se osvrnemo na druge mutantske naslove od kojih su se neki završili a neki još traju.

Za početak, razume se, najvažnije je da vidimo kako su se završili X-Men Gold i X-Men Blue, dva tekuća serijala lansirana 2017. godine a koji su, svojim dvonedeljnim tempom izlaženja bili namerni da popune prazninu notabilno odsutnog Uncanny X-Men magazina i svaki na svoj način polako uvedu X-Men u neke „normalnije“ tokove nakon nekoliko godina prilično divljeg meandriranja.

Naravno, konstanta X-Men je vazda bilo to da se u njima uvek sve menja i da su postava, mesto i vreme radnje, ali i teme podložni stalnoj, heh, mutaciji, no uzimajući čak i to u obzir, od 2012. godine na ovamo, bilo je jasno da tu duvaju novi vetrovi. Rokade u uredničkim foteljama, Marvelovo agresivno insistiranje na tome da se X-Men gurnu u drugi plan za račun Inhumansa koji je trebalo da budu njihova zamena, Brian Bendis koji je započeo divlje inventivan rad na dva paralelna X-Men serijala, samo da bi se pokazalo da nema pojma kako da ih završi, sve se to osećalo u sledećih nekoliko godina, sa dobrim scenaristima (Lemire, Bunn, Hopeless…) koji su se rvali sa zapletima koji su im se svako malo otimali kontroli. Sukob Inhumansa i X-Men, pogibije i promene status kvoa za neke važne likove, sve je to, na kraju dana malko i iritiralo deo publike pa je podvlačenje crte i lansiranje X-Men Gold i X-Men Blue serijala u isto vreme bio način da se stvari malo dovedu u red a pojedinim segmentima čitalaštva da upravo ono što žele.

X-Men Gold je, u tom smislu bio onaj „sržni“ magazin, Uncanny-X-Men-pod-drugim-imenom, namenjen ljudima koji pamte generalnu formu X-Men iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a nisu sasvim ap-tu-dejt sa tim nekim modernim razvojem situacije i bizarnim idejama vezanim za putovanje kroz vreme, alternativne verzije poznatih likova i sve te druge ideje koje su Bendis i drugi poubacivali u blender poslednjih nekoliko godina. Mislim, čak se i prva priča u X-Men Gold zvala, nimalo prikriveno, „Back to Basics“ praktično obećavajući da će ovo biti „klasičan“ X-Men magazin, sa sržnim timom koji je smešten u veliku kuću koja je delom internat, delom političko pribežište, te herojima koji su upravo to – heroji, kostimirane osobe sa supermoćima koje se bore protiv društvenih zala. Marc Guggenheim, scenarista ovog serijala je praktično svojim likovima u usta stavio ovakav mišn stejtment u prvoj epizodi i tokom sledećih 36 epizoda (plus dva godišnjaka) se pošteno potrudio da ga i ispoštuje.

Kada sam prošli put pisao o X-Men Gold ukazao sam da volim Guggenheima, da volim njegove udobne, hrskave dijaloge i brze a efektne karakterizacije, a što je, uz mahom vrlodobre crtače koji su radili na ovom serijalu i procesiju poznatih likova i neprijatelja koji su se u njemu pojavljivali, svemu zaista dalo osećaj solidnog komfora. No, takođe sam pomenuo da imam određeni problem sa činjenicom da zapleti kao da su ovde od drugorazrednog značaja, odnosno da priče koje čitamo na kraju dana kao da nemaju neki širi smisao, te da su samo reciklaža zapleta starih po dvadeset i trideset godina i da magazinu kao celini fali određena definišuća tema. I, to je valjda prokletstvo koje prati čitaoce superherojskih stripova: žalimo se kada urednici i scenaristi stalno nešto menjaju i kad ne znamo šta je jedan „pravi“ status kvo likova i sveta, a onda kada to dobijemo, žalimo se kako priče nemaju težinu i kako se likovi ne razvijaju i stalno su isti.

No, istina je da dobri scenaristi (i urednici) umeju da postignu balans i da unutar jasno impliciranog status kvoa imaju razvojne lukove i za likove i za svet. Guggenheim je ovde napravio takav napor, ali do kraja serijala je ostala činjenica da je ovo pre svega strip o starim, dobro poznatim likovima (sa minimumom uvođenja novih) stavljenim u uglavnom dobro poznate situacije i da je na kraju moj preovlađujući pozitivan utisak bio taj da je Guggenheim baš prema likovima pokazao poštovanje i znalački ih proveo kroz razna iskušenja. Sama iskušenja su, kako rekosmo, bila uglavnom reciklirana, sa veoma promenljivim uspehom – krosover sa X-Men Blue u kome se pojavio Mojo je bio… neuredan – ali je Guggenheimova ljubav za likove i rad uložen u to da se vidi kako oni kao pojedinci i kao tim ipak evoluiraju kroz sve te nove situacije, sve se to na kraju ipak isplatilo.

I svestan sam da ovo ne zvuči kao najkuratija pohvala koje možete da se setite, ali, hej, s obzirom da je gomila old skul ljubitelja X-Men ovaj serijal otvoreno mrzela, mislim da je u redu da se to ovako kaže. Guggenheim je, možda iznenađujuće, kao jedan od centralnih ponavljajućih motiva u ovaj serijal stavio romansu između Kitty Pride i Pjotra Raspućina i mada je njihovo obigravanje jednog oko drugog, pripreme za venčanje i finalni preokret vezan za njihov brak, na kraju imalo manju medijsku pažnju od onog što je King radio sa Betmenom i Cat Woman, mislim da je Guggenheim ovo dobro odradio, prikazujući na kraju krajeva i neku vrstu postojane i duboke istine vezane za (fiktivne) ljude čiji se život sastoji od sumanutih superherojskih pustolovina i neke vrste tekuće tragedije koja nikada nema jasan kraj i zaključak. U tom smislu, X-Men Gold je do svog završetka doveden prilično dostojanstveno, sa relativno zaboravljivim pričama ali sa poštenim odnosom prema likovima koji su uspeli da prodišu kroz te priče, pokažu svoj šarm i podsete me zašto ih volim. Nije to na kraju dana ni tako rđav rezultat.

X-Men Blue, iz pera Cullena Bunna je, sa svoje strane imao ambiciozniji naum, hvatajući se sudbine „Originalnih 5“ X-Men koji su za vreme Bendisova vakta na stripu dovedeni iz prošlosti u sadašnjost kako bi prikazali kontrast između naivnije superherojske tematike ranih X-Men i komplikovanog sociopolitičkog bagaža sa kojim ovi stripovi dolaze u drugoj deceniji 21. veka. Tipično zamišljen bendisovski haj konsept, ali, kako već rekosmo, Bendis do kraja svog rada, pokazalo se, nije imao ideju šta bi sa tim na kraju da zaista uradi pa su posle O5 bili predati na staranje Dennisu Hopelessu koji ih je poveo na put oko sveta ne bi li magazinu dao distinktan ton i originalne priče, a na kraju je na Cullenu Bunnu bilo da priču o njima i zaključi. Or has it?

Problematika Originalnih 5 je, između ostalog u tome, što je Marvelov multiverzum, čak i posle višestrukih dovođenja u red, svejedno haotično mesto, sa gomilama alternativnih verzija istih likova koje relativno udobno sarađuju jedna sa drugom – uostalom, serijal Old Man Logan je najbolje podsećanje na ovu činjenicu – pa je u tom smislu taj neki gravitas koji je trebalo da dođe kroz susretanje mladih, neiskvarenih X-Men sa svojim starijim, očajnijim i ciničnijim verzijama pomalo i izostao. Stalne dileme o tome da li oni mogu da se vrate u svoje originalno vreme, ali i da li TREBA to da urade ili da se prilagode životu u svetu budućnosti i tu služe kao neka vrsta moralnog podsećanja na originalnu misiju (kako je to Hopeless kroz svoj rad pokušavao da podcrta) su meni uvek delovale pomalo veštački imajući na umu koliko je putovanje kroz vreme inače raširena aktivnost u X-Men i koliko je saradnja između heroja iz različitih vremenskih linija na kraju krajeva česta.

Bunn je u tom smislu rešio da samo zaoštri ova dva motiva. S jedne strane, očigledno godinama fasciniran Magnetom koga je jedno vreme pisao u solo-serijalu, Bunn je za X-Men Blue osmislio da će Originalnih 5, sasvim neočekivano i skoro pa i neplauzibilno, svoju misiju u tuđem svetu naći upravo saradnjom sa nekada svojim najvećim neprijateljem. Ovo jeste bila nategnuta ideja ali je baš zbog toga uspela da funkcioniše. Bunn je svesno igrao na kartu ideje da se mladi X-Men za koje su se ratovi vođeni sa Magnetom na početku X-Men istorije, zapravo desili pre svega nekoliko meseci, veoma neugodno osećaju radeći sa svojom najvećom nemezom, ali i da je upravo njihov pokušaj da shvate da je radikalni mutantski nacionalista sa godinama omekšao, makar u pogledu ekstremnog separatizma, ali da je u srži njegovog karaktera pre svega ljubav za mutante i skoro mrveći osećaj odgovornosti da svoju rasu spase progona i istrebljenja. Mladi, veoma idealistički nastrojeni X-Men izmešteni iz svog vremena se, stoga, ipak donekle prirodno svrstavaju uz čoveka koji jeste pokušavao da ih ubije ali koji danas, reklo bi se, pravi napor da ostane izvan fokusa javnosti i iz pozadine im pomogne da učine pravu stvar. Ovo je dobra tema i dobar osnov zapleta, što sve Bunnu pruža priliku da praktično nastavi da piše Magneto serijal, sa nešto većom postavom ovog puta.

S druge strane, putovanje kroz vreme u finalnom delu ovog serijala postaje sve naglašeniji element zapleta jer Bunn, u odjeku Guggenheimovog rada preko u X-Men Gold, ovo koristi da se dotakne nekih bitnih momenata iz X-Men (i šire Marvelove) istorije i kontekstualizuje postupke likova kroz njih. Ključna razlika je što se u X-Men Blue ovo sve dešava u okviru očigledne teme koju serijal u celini ima, sa Bunnom sasvim vidljivo odlučnim da likove na kraju ostavi na sasvim drugom mestu u odnosu na to gde su bili na početku. Ili barem jedan lik – Magnetoa.

Najveća slabost ovog serijala je, na kraju dana, upravo to što je po sili dužnosti morao da bude pisan kao timski X-Men magazin a ne kao solo-Magneto storija. Bunn voli ove likove, to nije problem, ali reklo bi se da ni on na kraju dana nema bogznašta da kaže o Originalnih 5 i njihovom mestu u današnjem svetu. Utoliko, iako je X-Men Blue uvek sasvim prijatan za čitanje, sasvim je vidljivo da bi on to bio i sa drugih pet likova na mestima O5, možda sasvim novih pet likova koji bi bili tinejdžeri što se trude da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se. S druge strane, Magnetova spora transformacija od ostarelog radikala koji danas shvata vrednost inkluzivnosti i pružene ruke (pre nego što, jelte, stisnete pesnicu) do, pa… Magnetoa koga poznajemo, a čiji ego na kraju uspeva da zakloni brigu za rasu, to je mnogo interesantnije i poslednjih nekoliko brojeva ovog serijala su tematski fascinantniji pa je šteta što Bunn nije ovome posvetio više prostora.

Druga dva problema sa X-Men Blue su vezana za upliv drugih stripova: krosover X-Men Blue sa Venomom je jedna od najbizarnijih ideja koje sam u Marvelu video poslednjih godina sa potpunim tonalnim sudarom, da ne pominjem nuždu da čitate sasvim odvojen serijal kako biste ispratili priču, a odluka da se izuzetno važna promena status kvoa Jean Grey dogodi izvan X-Men stripa je, pa, uzdržavam se od korišćenja reči „uvredljiva“, ali svakako problematična i čoveka gadno nažulja.

Drugi problem je odsustvo kraja. Bunn ovaj serijal vodi prema završnici sa očiglednim namerama da jednom za svagda razreši status Originalnih 5 i, nakon što smo svi nešto naučili, ih konačno vrati u njihovo vreme. Ovo se, naravno ne događa jer superherojski stripovi kao da su alergični na uredne završetke, tako da se u minut do dvanaest javlja nova kriza a čitalac je upućen da uzme i pročita Extermination Eda Brissona, mini-događaj u X-Men univerzumu prepun akcije i, pogađate, putovanja kroz vreme. To da je Extermination zapravo solidan strip jeste određena uteha, ali X-Men Blue je zaslužio malo primereniji kraj. Ovako kako jeste, Originalnih 5 će na kraju biti pometeni u velikom čišćenju kuće, odloženi u orman dok ih se, za koju godinu, neki urednik ne priseti i dobijemo novu, loše zamišljenu priču o putovanju kroz vreme i mutantskoj nevinosti.

Ako već pričamo o važnim promenama  Status Kvoa, dvanaest brojeva Astonishing X-Men koje je napisao Charles Soule su svakako bili predugačak period pripovedanja za nešto što je maltene jedna neprekinuta scena akcije koja se događa na fizičkom i, jelte, mentalnom planu, ali ako želite X-Men strip sa „temom“ i „promenama“, pa, ovo je upravo to, na steroidima i obilnoj količini MGH-a.

Kada smo prošli put pisali o Astonishingu, pomenuo sam da je ovo serijal koji se bavi ansamblom likova čije međusobne odnose valja ispitati i protresti i malo se žalio na to da je zaplet u okviru kog se ovo događa naizgled samo kulisa da se pričaju individualne priče likova. No, Astonishng, na kraju, uopšte nije bio to (i zato malko i kukam što mu je trebalo 12 brojeva da napravi svoje poente) već, naprotiv, priča o povratku Charlesa Xaviera među žive.

I, da se razumemo, Xavier je već toliko puta umirao i vraćao se da ovo nije zanimljiv deo priče, mada Soule jeste ispisao dramatičnu i zabavnu epopeju o tome kako smo ga zamalo izgubili i kako nam se ipak vratio. Zanimljiv deo priče je to KAKAV nam se Xavier vratio, kako on sebe vidi u odnosu na današnji mutantski trenutak, kako smatra da X-Men treba da se ponašaju u svetu koji se za par godina njegovog odsustva dodatno promenio, i, na kraju krajeva, je li Xavier danas uopšte potreban mutantima generalno i X-Menima partikularno, kao i da li su oni potrebni njemu.

Soule je ovde potegao kartu koja se retko poteže ali je baš zato i potentna, podsećajući da je Xavier EKSTREMNO moćan mutant i da mi samo decenijama uglavnom zdravo za gotovo uzimamo njegov etički integritet i integracionistički narativ, a da je moć zavodljiva i da uvek treba imati na umu da je na neki način moramo držati pod kontrolom. Astonishing u ovoj svojoj inkarnaciji nije priča o „Xavieru negativcu“ koga njegovi učenici moraju da kao takvog prepoznaju i pobede, ali je, u poređenju sa X-Men Gold i X-Men Blue koji su se jako potrudili da stvari resetuju na neke poznate pozicije, interesantna diverzija koja postavlja osnovu za neke buduće X-Men priče u kojima će se ispitivati na koji način mutantska nacija sazreva i doseže (ili prevazilazi) vizije svojih, jelte, duhovnih otaca i predvodnika.

Pričam u futuru jer je posle Souleovih dvanaest brojeva serijal preuzeo Matthew Rosenberg i strip je otišao sasvim drugim tokom.

Rosenberg je odličan scenarista i njegov 4 Kids Walk into a Bank je bio jedan od najboljih stripova koje sam čitao prošle godine. U međuvremenu je čovek svojski navalio na Marvel, pišući svu silu serijala a Astonishing X-Men je samo jedan od mutantskih stripova koje je uspeo da progura kod uredništva. No, kako je i sam Rosenberg rekao da mu je pisanje mesečnog, tekućeg X-Men magazina davnašnji san, vidi se posebno zadovoljstvo sa kojim on radi ovaj strip.

Souleovi zapleti su nešto čime se Rosenberg bavi samo u godišnjaku koji je odlična, prilično ozbiljna priča što upozorava na opasnost od manipulacije koju nad čitavim zajednicama mogu da izvrše moćne individue. Iako je X-Men nominalno naučnofantastičan strip (ili barem strip koji koristi određene naučnofantastične motive) pa je i manipulacija o kojoj pričamo na visokom nivou spekulativna i podrazumeva moćnu telepatiju, Rosenbergova poenta i diskusija o njoj su veoma jasne i potentne i umešno koriste spekulativne motive da dotaknu sasvim univerzalnu temu. E, sad, to što je tu temu već delimično obradio film Matrix pre dve decenije je već druga priča – ovaj strip se njome bavi na specifično X-menovski način i rezoniranje sa istorijom ovog stripa joj daje posebnu težinu.

No, regularan, mesečni Astonishing X-Men je posve druga priča i skoro da je zapanjujuće da je Marvel odoleo iskušenju da ponovo krene od broja jedan. Rosenberg ne samo da menja ton i tematska interesovanja ovog serijala već i radikalno menja postavu koja se u njemu pojavljuje. U ovom trenutku je ovo, tako, strip u kome u timu imamo rame uz rame Havoka, nedavno (u X-Men Blue) vraćenog u „normalnu“ karakterizaciju, kako pokušava da ubedi ceo svet da nije loš čovek, a što je interesantan pristup imajući u vidu da se zaista malo toga uradili sa motivom „inverznih karaktera“ iz Remenderovog Axisa, imamo Warpatha i Beasta koji su tu da svako na svoj način vuče u herojskom smeru i bude kontrateg Havokovom i dalje prisutnom egoizmu, imamo Dazzler (!!!!) koja je badass „obavljač poslova“ u timu gde su muškarci, čini se, zainteresovaniji da pričaju nego da rade, imamo Bansheeja koji nije sav svoj i depresivnog Colossusa koji nikako da se oporavi od onog što mu se desilo u X-Men Gold. Rosenberg ovde vrlo slobodno meša likove iz različitih vremenskih perioda i različitih senzibiliteta ne bežeći od ideje da njihovo mešanje može da dovede do određenih tenzija, čak, rekao bih, prilično igrajući na kartu da će te tenzije biti blagorodne za ovaj strip. X-Men su započeti kao strip o otpadnicima od društva koji, okupljeni na gomilu, pokušavaju da pronađu/ kreiraju zajednicu koja će im biti utočište. Rosenbergov Astonishing zaoštrava ideju otpadništva kombinujući likove od kojih su neki legitimno prezreni od strane većinske mutantske zajednice, a neki su, pak, uspeli da prevaziđu mutantsku stigmu i ostvarili se i u širem društvu kao poznate i u određenim krugovima cenjene osobe.

Ovo se sve onda dešava na pozadini priče u kojoj se Reaveri, kao relativno bezbedni i univerzalni negativci u X-Men stripovima, ponovo pomaljaju sa nekim svojim planom da pobiju, pokrste, rasele, kako već to ide, ali mada je ovaj zaplet udobno generički, očigledno je da je on tek podloga za „pravi“ zaplet a koji se bavi likovim što moraju da u teškim i smutnim vremenima pronađu svoj lični a zatim i grupni identitet. Naravno, spoljnja pretnja zasnovana na ekstremističkim, rasističkim teorijama je uvek bila zgodan kohezivni faktor za X-Men stripove, ali Rosenberg ovde veoma svesno igra na to da kohezija ne dolazi sama od sebe i da likovi u njegovom timu (za koji Warpath INSISTIRA da ni slučajno ne sme da se zove X-Men) (uostalom, on, kao jeste-pa-nije član aktuelnog Weapon X, najbolje zna gde su rizici nepažljivog brendiranja) moraju dobro da porade na tome da jedni druge prepoznaju kao bliske i stvore duh zajednice, tima, pa i porodice.

I to sve vrlo solidno ide i Astonishing X-Men je jedan od zabavnijih serijala koji u ovom momentu izlaze sa X-brendingom sa dobro pogođenom hemijom tima ali i sa dovoljno ubedljivom osnovnom pričom da se ne svede sve samo na kalambur i razbibrigu. Pomaže i što je Greg Land, koji crta Rosenbergove epizode, kako sam već na drugim mestima sugerisao, značajno popravio svoj stil. Naravno, i dalje ovde ima momenata koji su, reklo bi se, precrtani iz lajfstajl magazina i sa raznih reklama, ali je ovo strip sa daleko urednijim vizuelnim pripovedanjem nego što je to za Landa bio standard kada je pre neku godinu radio Uncanny X-Men, likovima koji imaju ubedljiviji unutrašnji život, i akcionim scenama koje su moćne i dinamične. Landov inače čisti crtež je ovde dodatno pojačan svetlim kolorom koji radi iskusni Frank D’Armata pa je Astonishing X-Men jedna vrlo solidnoizgledajuća strip-pojava u ovom trenutku. Šteta je samo što bi se reklo da se serijal završava posle sedamnaestog (ili osamnaestog?) broja (mada Marvel  nigde, a da sam ja to video, nije to zvanično najavio) i što će dobra inercija koju su Rosenberg i Land ostvarili biti odložena na policu za neki kasniji istorijski period. Marvelovi privjui za Januar nemaju dalje epizode Astonishinga i, ako se neko čudo ne desi, ovo će biti prevremen kraj jednog serijala koji je obećavao.

Matthew Rosenberg je napisao i šestodelni serijal New Mutants: Dead Souls koji je… hajde da to kažemo ovako: oštro podelio čitaoce. Neki smatraju da je ovo predaleko od bilo kakvog prihvatljivog New Mutants senzibiliteta i da je priča veštačka, sa neubedljivim karakterizacijama, dok drugi misle da je ovo osvežavajuće zrela i inovativna obrada ideje o timu mladih mutanata koji, u odsustvu drugih autoriteta, moraju među sobom da pronađu ne samo lidera već i pravu ideju koja će da ih inspiriše. Sebe smatram poprilično velikim zaljubljenikom u New Mutants i sklon sam da se svrstam bliže ovom drugom mišljenju. Ipak ne treba izgubiti iz vida: New Mutants: Dead Souls je čudna priča koja počinje praktično in medias res prikazujući nam tim s koca i konopca okupljenih mutanata kako se bavi rešavanjem natprirodnih pretnji u delovima zemlje kojima je i bog, jelte, rekao sajonara, vidimo se u nekom drugom filmu, i sve je vrlo low-key i gotski, ali ovaj „monster of the week“ pristup je samo umešna varka telom i Rosenberg brzo odlazi u sasvim drugu stranu baveći se jednom interesantnijom temom. U osnovi, Rosenberg pita ne samo zašto mladi otpadnici od društva ne nalaze u životu drugi put nego da se bave tom nekom sasvim nezahvalnom superherojštinom već i kako to da zapravo, s obzirom na okolnosti, nisu neizbežno postali čudovišta.

New Mutants je, naravno, prvi tim koga je Chris Claremont svojeručno kreirao nakon nekoliko godina rada na X-Men, praktično njegova verzija priče o mladim otpadnicima od društva koji moraju jedni u drugima da prepoznaju porodicu i zajednicu što su ih odbacili, ali Rosenbergova varijacija ide značajno dalje od reciklaže originalnih motiva. Rosenberg, zapravo, prihvata to da New Mutants danas više nisu deca, da su odrasli i da su odrastali u nenormalnim uslovima, pa su glavne tenzije koje postoje u ovom serijalu zasnovane na nerazrešenim pitanjima koja su se nakupljala godinama manje nego na spoljnjim pretnjama. To znači i da je ovo sa jedne strane strip koji zahteva solidnu investiciju u istoriju New Mutants ali i solidne nerve za dekonstrukciju koju će Rosenberg do kraja šeste epizode izvesti.

Zgodna stvar je što ovo nije na prvi pogled puka dekonstrukcija – ovaj tim nema samo članove New Mutants već i likove poput Rictora i Guida iz nekih verzija X-Factor, te svačije omiljene detonatorke Tabithe Smith aka Boom Boom, a njihovo uključivanje u ekipu koju nominalno na terenu predvodi Iljana Raspućin a iz pozadine menidžuje Xi’an Coy Manh služi kao jedan od ranih signala da ovo neće biti tek još jedna New Mutants priča.

Rosenberg zatim likove provlači kroz iznenađujuće inventivne scenarije čiju prirodu ne treba spojlovati u ovakvom prikazu, a koji ne samo da otkrivaju da nešto što je delovalo samo kao serija horor epizoda zapravo predstavlja veći i dublje preteći narativ, već i ozbiljno dovode u pitanje mentalnu izdržljivost protagonista. Rosenberg kao da sve vreme igra na razmeđi između ideja da su ovo i dalje mladi likovi koje nosi entuzijazam i mentalna otpornost karakteristična za mladost, ali i da su ovo likovi sa ogromnom kilometražom traume u svojim CV-jevima, nikada prihvaćeni od strane društva, uvek uhvaćeni u ratove koje nisu izazvali. Do kraja šeste epizode imamo posla i sa demonima iz pakla, ali i sa dobrim, starim rasizmom a Rosenberg likove ne štedi kao malo ko trenutno zaposlen u superherojskom stripu. Ovde ne pričam o fizičkim oštećenjima, da ne bude zabune, Dead Souls je strip koji se više bavi psihologijom i duhom i na njegovom kraju su njegovi protagonisti tako temeljito poraženi da stvari ne možemo nazvati nikako drugačije nego tragičnim. A opet, ta završnica ima snagu i eksplozivnost, iako su one uglavnom utemeljene na očaju i ovo je strip koji čitaoca ne ostavlja nezadovoljnim.

Sem naravno utoliko što je ovo očigledno tek prvi deo priče za koju nemamo nikakvu ideju kada će biti dalje ispričana. Mislim, klifhengeri su jedno, ali Marvel mora da zna i da smo na klifhengere kolektivno pristali onda kada su oni bili zalog za naše ponovno kupovanje magazina narednog meseca. Sa Dead Souls, pak, dobijamo majku svih klifhengera bez ikakve sugestije kada i da li će on biti ikada razrešen. I to sad frustrira ne zato što smo veštački navučeni da pitamo šta je bilo dalje već zato što je ovo, sasvim vidljivo, nezavršena priča sa dinamikom pripovedanja koja nas je svesno vodila do ove tačke, kulminirala i sada nam ne nudi razrešenje. Nezgodno.

No, videćemo. Pretpostavka je da Marvel i Rosenberg imaju nekakve ideje o tome šta će i kada dalje da se desi pa samo treba biti svetački strpljiv. U međuvremenu, da pohvalimo odličnog Kanađanina Adama Gorhama na olovkama i tušu koji fino kombinuje „indi“ senzibilitet primeren stripu o mladim osobama sa komplikovanom superherojskom pričom prepunom magije, demona, transformišućih robota… Gorham Warlocka crta odlično a to je uvek dobar test nečije zanatske svestranosti.

Da se na brzinu pozabavimo i trećim (mini)serijalom koga je Rosenberg u poslednjih nekoliko meseci uradio na temu mutanata, petodelnom ekstravagancom pod naslovom Multiple Man.

Poslednji put kada smo imali miniserijal o Jamieju Madroxu – mutantu čija je moć da može da pravi, često ekscentrične, duplikate samog sebe – to nas je odvalo u potpuno epski X-Factor serijal iz pera Petera Davida za koga i danas mnogi među nama misle da je jedan od najboljih X-Men stripova u ovom veku. Ovo napominjem jer je menadžment očekivanja važan: Rosenbergov Multiple Man nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa Davidovim urbanim noir maštarijama i umesto toga ovo je ekstravagantna, haotična gorkoslatka komedija o putovanju kroz vreme i vivisekcija lika čija je glavna karakteristika da je – više likova u jednom.

Naravno, Jamie Madrox je uvek i bio zanimljiv karakter za prikazivanje baš zbog toga što su njegovi duplikati uvek na neki način prenaglašavali neki od elemenata njegove ličnosti. Iznenađujuće dobro definisan lik (od strane Petera Davida pre svega, Claremont, koji ga je kreirao, ga nije ozbiljnije koristio), Madrox je uspevao da bude i poprište ozbiljnih (a često i komičnih) ljudskih drama, upravo na ime dramatičnih kontrasta i nedoslednosti u okviru iste osobe, umešno izvučenih na površinu korišćenjem motiva duplikata. No, Rosenberg ovde podiže uloge: Madrox je uostalom, umro tokom Inhumans vs. X-Men događaja, otrovan oblakom terigenske izmaglice i Rosenbergov strip se između ostalog bavi i pitanjem šta rade duplikati kada originala više nema.

Multiple Man je haotična, veoma džombasta vožnja koja uključuje mnogo putovanja kroz vreme, vremenskih paradoksa, vremenskih petlji i, razume se, alternativnih verzija istog lika. No, kako se ovde i radi o liku koji je definisan svojim proizvođenjem duplikata, bezbedno je reći da je haos podignut na treću potenciju.

Čime hoću da kažem i da je Multiple Man donekle konfuzan strip koji čitaoca tera da se zaista ozbiljno udubi u problematiku putovanja kroz vreme i promene istorije, ali ga onda sve vreme gurka u rebra i sipa frivolan humor na sve stane, ne bi li mu pokvario koncentraciju.

I to u određenom smislu dobro funkcioniše. Na kraju krajeva, mi prihvatamo da Madrox koga gledamo u ovom stripu nije „pravi“ Jamie Madrox već jedan od duplikata a što opravdava zaoštrenije komičnu karakterizaciju, ali treba imati na umu i da su ostali likovi u stripu uglavnom ugođeni sa ovim tonom, uključujući Hanka McCoyja koji je ovde mnogo manje svečano-ozbiljni naučnik kako ga danas uglavnom prikazuju u X-Men stripovima, a mnogo više cinični dobacivač sa strane u brzom i bezobraznom sitkomu. No, Rosenberg ulaže pogolem trud da njegov Multiple Man komediju izbalansira sa tragedijom, kako već to u Marvelu valja da bude, pa je jurcanje kroz vremenske petlje i susretanje progresivno sve bizarnijih verzija Jamieja Madroxa zasnovano na jednoj nedvosmisleno tužnoj i pretećoj premisi a kraj koji dobijamo je takođe, pored sve apsurdističke komedije, koje likovi, uostalom i sami postaju svesni, zapravo prilično ozbiljan.

U drugom smislu, ovo jeste strip koji čitaoca gotovo bez rezerve ima da zbuni. Putovanje kroz vreme sa jedne strane i multiple verzije istog lika sa druge su svaki za sebe motivi koji su već priličan izazov za praćenje, a ovako iskombinovani praktično zazivaju konfuziju. Srećom, ovo je konfuzija u kojoj scenarista shvata da će čitalac verovatno biti pogubljen do kraja pete epizode i da neće, bez vraćanja nazad, shvatiti šta se tu u stvari dešava – da ne pominjem obilnu količinu rupa u zapletu koje naprosto nisu dovoljno objašnjene – pa je uložen dodatni napor da scene i set pisovi budu zadovoljavajući sami za sebe i vođeni dobrim tempom. Tako je ovo strip koji možete voleti „na komad“ čak i ako još uvek niste sigurni šta se to tačno u njemu dogodilo. Opet, da ne bude da je to sad nekakav suvi genije na delu, Rosenberg je više pronašao najbolju prečicu iz zamršene situacije koju je sam napravio, nego što je uspeo da je istinski razmrsi. Ali i to treba znati i pet epizoda ovog serijala je taman prava mera da frivolni humor i haotično pripovedanje ne počnu da ozbiljno zamaraju čitaoca. Sad kad je Madrox, na neki način, opet među nama se svakako lakše diše, a pošto je Rosenberg očigledno pokazao da mu ni drugi članovi X-Factor nisu strani, možda jednom u budućnosti vidimo i novi X-Factor serijal?

Crtež Andyja MacDonalda je, primereno priči, bučan, na momente prljav ali, srećom ne i vizuelno nerazumljiv pa je sva konfuzija koja za vreme čitanja nastaje pre svega posledica scenarija a ne problema sa crtežom. Što je svakako važno znati u medijumu koji je ipak vizuelni.

Drugde sam već pominjao relansirani serijal Exiles koga u ovoj, najnovijoj inkarnaciji piše Saladin Ahmed i mada su Exiles uvek bili u najboljem slučaju tangencijalno vezani za mutantske stripove i X-Men, ova verzija, tekući serijal koji je za sada dobacio do deset epizoda i čini se da ima snage da ide i dalje, je svakako najmanje „mutantski“ od svih. No, kako se u ovome što pišem vodim pre svega osećajem a mnogo manje naukom, tako mislim i da je red da se kratko osvrnemo na Exiles. Pogotovo što je ovo zabavan strip.

Dakle, „normalna“ postavka Exiles je da je u pitanju grupa X-Men likova sakupljena iz različitih alternativnih univerzuma koja luta kroz vreme i multiverzum i upada u avanture obično vezane za popravljanje „pokvarenih realnosti“, a sve uz nadgledanje i podršku Watchera, tog Marvelovog lika čiji je zadatak da posmatra, beleži ali da se ne meša u sudbinu kosmosa. E, sad, pošto je Uatu, Watcher zadužen za „naš“ deo kosmosa već par godina mrtav (čitali ste Original Sin, sigurno, i nije vam bilo lako), ovo mora da bude malo drugačiji strip.

Ahmedova verzija se zapravo ne razlikuje od ovog predloška naročito radikalno osim što je na neki način dobronamerno i sa puno ljubavi parodira. Glavno odstupanje je svakako u tome što se ovde manje-više napušta neka prirodna veza sa X-Men time što ovaj tim ima maltene samo simbolično mutantsko prisustvo. Blink, koja je jedan od osnivača ovog tima je ovde jedina spona sa originalnim Exiles (neki od drugih likova će se pojaviti u prolazu) a novi tim pored nje ima samo još jednog mutanta u liku crtanofilmovske verzije Wolverinea koji dolazi iz univerzuma gde su svi likovi praktično deca, a „avanture“ u koje upadaju se sve odvijaju na igralištu. Wolvie je, naravno, najradikalnije različit lik od svog originalnog predloška i dobar pokazatelj u kom smeru ide Ahmedov pogled na Exiles. Konkretno, ova verzija otvrdlog antiheroja koji će uvek da se potuče a i da ubije kad baš mora, je mala, plašljiva i plačljiva i strip svesno ponavlja motiv Wolviejeve zgroženosti nasiljem koje se događa u superherojskom biznisu, pa i neshvatanja koncepta ubijanja i smrti. Ovo je svakako malo on-d-nouz satira superherojštine generalno i Wolverinea partikularno ali Ahmeda i ne treba optuživati da se trudi da bude suptilan. Ostali likovi u timu nemaju veze sa mutantima i Valkira (dosta slična onoj iz MCU) i mladi Kang Osvajač su svaki na svoj način radikalno suprotne verzije svojih originalnih predložaka. Tim zaokružuje ostarela, otvrdla verzija aktuelne Ms. Marvel, Kamale Khan i sa njom Ahmed gleda da tonu ovog serijala doda malo gravitasa, sugerišući tragične životne priče i kataklizmične alternativne istorije.

Exiles je i originalno nastao kao razrađeniji What if… serijal, dakle, What if… samo sa kontinuitetom pa je Ahmedova varijanta praktično isto to, apdejtovana za sadašnji trenutak. Umesto Watchera, na mesecu Exilesima pomaže Unseen (a koga smo u prošlom životu znali kao, jelte, Nicka Furyja), alternativna verzija Peggy Karter je u svojoj vremenskoj liniji postala Kapetan Amerika a njen Baki je u ovoj verziji Beki, drčna irska devojčica koja je k tome još i lezbijski nastrojena pa odlepi kada upozna Valkiru… Ahmed sa ovim stripom kao da nema neki veliki plan u smislu artikulisanog iskaza ili teze, ali koristi sve njegove alatke da ispriča dinamične, zabavne priče o naopako sastavljenoj grupi heroja koja jurca po multiverzumu i, uprkos uvek nemogućim izgledima, nekako rešava stvar. Njegova misija u ovom stripu je, za sada bi se reklo, više da se bavi zabavnim What if… scenarijima u kojima Exilesi imaju prilike i da se uz alternativnu verziju Thinga iz Fantastične četvorke – koji je ovde gusarski kapetan – bore protiv trgovaca robljem, ali i da mlate alternativnog Red Skulla i naciste (alternativne naciste? Ako je Ahmedu i pala na pamet šala sa alt rightom, nije je napravio, čime je pokazao da se barem u nečemu uzdržava. Šteta što JA nemam tu vrstu uzdržanosti.), sve napravljeno da bude zabavno i lepršavo, a da se uz to provuče i malo karakternih momenata.

I to za sada uglavnom sasvim dobro funkcioniše, pogotovo uzimajući u obzir da je ovo mogao da ispadne veoma ciničan strip čija bi What if… komponenta bila kalkulantska a karakterni momenti prenaglašeno politizirani, no, velike zasluge za kvalitet stripa moraju se pripisati izvanrednom Javieru Rodriguezu čiji sam crtež već izuzetno pohvalio na drugom topiku ali ne škodi da se ponovi kako Rodriguez uspeva da uradi nešto što deluje skoro nemoguće: da kroz gomile sitnih panela-u-panelu i neverovatno bučne i detaljne table ne ostavi utisak košmarne komplikovanosti već samo jake energije kroz koju čitaočevo oko biva vođeno prirodnom putanjom. Za strip čija je jedna od glavnih komponenti manipulacija vremenom, Rodriguez je veoma sigurno demonstrira na svojim impresivnim spleš stranama a vibrantni kolor koga isporučuje promenljiva ekipa kolorista (Rodriguez među njima) još više podcrtava užurbanu ali pozitivnu energiju ovog stripa. I drugi crtači koji su ovde uskakali su bili dobri ali Rodriguez je toliko važan za identitet ovog Exiles da pozdravljam što Marvel, čini se, bar za ovu priliku prepoznaje da je važno držati se jednog crtača na serijalu što je više moguće.

Jedan od meni najinteresantnijih momenata u Marvelu ove godine bio je povratak Gail Simone u njihove redove posle podosta vremena. Simoneova, naravno, kao iskusan frilenser, trenutno piše i za DC i za Dynamite, ali kao žena koja je ostavila neizbrisiv i važan trag na Deadpoolu, ona je za mene veoma značajna kad god se očeše o bilo šta što ima veze sa mutantima. Ovog puta smo, čak, imali mnogo sreće, bog nas pogledao i Simone je uzela da piše Domino, prvi ikada tekući serijal sa mutantskom plaćenicom u glavnoj ulozi.

Naravno, mnogi misle da je Marvelova politika u ovom trenutku da kad god je to moguće stripove o ženama pišu žene, stripove o manjinama pišu manjine itd. ali to naravno niti je tako jednostavno, niti je, uostalom tačno. No, dobro je videti sve više žena i među crtačima (koloristima, autorima naslovnih strana) i među scenaristima, a Simone, kao originalni ženski glas u strip-zajednici, čak i pre nego što je počela da profesionalno piše, je praktično prirodan izbor za pisanje lika koji epizomizira arhetip jake-žene-sa-nekim-personalnim-problemima.

Hoću reći, Domino na neki način ima dosta srodnosti sa Deadpoolom: oboje su plaćenici, oboje žive praktično izvan mutantske zajednice (osim što Deadpool, jelte, i nije mutant, mada se pravi) i oboje imaju sopstveni moralni kod koji je značajno rastegljiviji od uobičajenog superherojskog standarda, pogotovo u „ne ubij“ sekciji. Takođe, a ovo je u stvari možda i najbitnije: Domino je, kao i Deadpool, započela kao lik u tuđim stripovima, pa napredovala do pouzdanog igrača sa klupe i neregularne članice nekolikih timova, a sve bez razrađenijeg sopstvenog narativa o poreklu i karakteru. Za Deadpoola smo videli kako su se stvari razvile, pogotovo poslednjih deset godina, pretvorivši nekadašnju parodiju na Deathstrokea u jedan od najvišeslojnijih likova u Marvelu u ovom momentu. Sa tekućim Domino serijalom, Simone nastoji da uradi nešto slično: da liku Neene Thurman da više dubine, ukorenjenost u kanonskoj prošlosti (u kojoj se, za sada ne pominje njen neuspeli brak) i jedan izgrađeniji odnos sa ostatkom superherojske – ne čak ni nužno samo mutantske – zajednice.

I ovo je utoliko zanimljiv strip jer Domino konačno dobija mesto na centru pozornice, ali i strip sa očiglednim problemima koje treba prevazići jer, nagađate, Domino nikada nije bila zaista zamišljena kao lik sa bogatim unutrašnjim životom i dubinom karaktera. No, ako su stvari funkcionisale kod Deadpoola, proradiće valjda i kod Domino.

Glavna stvar koju Simone radi u ovom stripu je da pokaže Neenu kao osobu koja nikada nije zaista prevazišla traumu. Štaviše, prva priča se direktno bavi PTSP-om i poljuljanim shvatanjem sopstvenog identiteta koji uz njega može da dođe i ovo je sa jedne strane sasvim u skladu sa pisanjem o Marvelovim mutantima pa i drugim superherojima uopšte: mnogi od njih su zapravo bazirali svoje životne priče upravo na prevazilaženju traume. Ali sa druge strane, Simone ovde igra na oštrici noža jer je stalno u opasnosti da nam se lik koga volimo razotkrije kao osoba dezorijentisana u društvu, sklona samosažaljenju i izolaciji. A ko želi da čita takav strip?

Osnovni pokretač prve priče je zaplet koji se tiče Neeninih mutantskih moći – a njena moć je da „ima sreće“ – i direktno je uvezan sa njenim detinjstvom o kome kroz opširne flešbekove dobijamo mnogo više informacija nego ikada pre, i Simone na zanimljiv način ispituje odnos i tenzije između onih koji u životu „imaju sreće“ i onih koji je u životu nemaju pa ih ovo ispunjava resantimanom. Diskurs o privilegovanosti u zapadnom društvu je nikad prisutniji nego danas i Simoneova umešno koristi mutante kao alatke da se u njega uključi. Ispostavlja se, naime, da je Domino tek jedan deo para mutanata (koji se čak nije ni poznavao kad su bili deca) povezanih svojim mutacijama na kosmički ciničan način: kad god bi kod Neene proradila njena moć, spasavajući je smrti ili teških povreda, kod drugog mutanta bi se ovo odrazilo nekakvom povredom ili teškim narušavanjem zdravlja. A, iako sama Neena nad ovim nije imala, niti i danas ima stvarnu kontrolu, ovaj mutant je, možda i prirodno, krivi za sve nedaće koje su ga zadesile. I onda imamo osnov za priču o osveti.

Simone ovde svoju protagonistkinju pokazuje kao nekoga ko se celog života oslanjao na svojstvo koje nije kontrolisao, niti je mnogo o njemu razmišljao i Neenina putanja kroz prvu priču se upravo tiče prepoznavanja svoje privilegovanosti, ali, a ovo je važno, ovo nije puka politički-korektna „check your privilege“ skaska već narativ o sazrevanju lika koji uviđa da je privilegija istovremeno i obaveza, makar ukoliko želite da se smatrate delom društva.

Ovo je, pak, drugi važan element tekućeg Domino serijala – Neena jeste možda ranije bila timski igrač ali nije bila lik koji ima porodicu i prijatelje. Simone joj ovde daje tim koga je sama Domino sastavila, ali i lične prijatelje do kojih joj je stalo i kojima je stalo do nje i ovo ima skoro terapijski ton tokom celog stripa: Domino razume ne samo da svoje traume niko ne može da nosi sam, nego i da je vezivanje za ljude, pogotovo kada ste mutantski plaćenik, rizik na svim zamislivim nivoima. Ali, onda ona ovaj rizik preuzima jer joj je jasno da je bez prijatelja oko sebe slabija nego što želi da bude.

Pomalo je neobičan, doduše izbor likova koje Simone uvodi u ovu priču i dve Neenine najbolje prijateljice su C-listeri (Outlaw iz Simoneinog Deadpoola i Diamondback, nekadašnja devojka Kapetana Amerike). Ideja je, svakako da su ovo likovi sa dovoljno malim istorijama da se mogu razviti i iskoristiti tako da podupru protagonistkinju na željeni način i ovo za sada sasvim okej radi, sem ako niste pripadnik (mikroskopske) manjine koja će se buniti da se ova verzija Diamondbacka ne ponaša u skladu sa kanonom. Ako jeste, saosećamo, naravno, al stisnite zube i trpite.

Ovaj ansambl funkcioniše sasvim dobro, dopunjen mutantskim menjačem oblika Adelbertom Greywingom koji služi kao komični predah i za sada nema neku veću ulogu u stripu, no Simone se vidno trudi da čitaoce privuče solidno visokoprofilnim kameo-pojavljivanjima, pa posle Deadpoola i Spider-mana koji su praktično neizbežni (Wolverine je još „zvanično“ mrtav), poveliku ulogu ovde dobija i Shang Chi. Majstor kung fua ne samo da pomaže Domino da razreši dileme oko svoje moći i stavi svoj PTSP pod kontrolu već i služi kao (polukomični) erotski neksus Neeninih interesovanja i mada je ovo možda šala koja traje predugo, svakako je osvežavajuće dobiti „ženski pogled“ u superherojskom stripu, tradicionalnom uporištu muškog, jelte, pogleda.

Skoro da ne treba ni da se kaže da Simone ovo piše brzo, lepršavo i duhovito – na kraju krajeva, žena je Deadpool veteran – pa strip lepo teče, ali ono na šta treba ukazati je da je napor uložen u „humanizaciju“ lika Domino možda bio i preteran. Uvidi u unutarnji život koje dobijamo kroz Neenin tok misli su skoro pa nepotrebni i Simone umesto da komentariše karakterne transformacije koje gledamo kao da oseća potrebu da ih objašnjava. Za likove poput Domino, koji su definisani svojom cool fasadom i devil may care stavom, otvaranje prozora u misli može da bude pogubno, pogotovo jer bi svakako bilo upečatljivije da Neeninu ranjivost i sumnju u sebe vidimo kroz njene postupke a ne da ih saznamo kroz unutarnji monolog. No, kako druga priča, nakon što se u prvoj priči razrešio origin story i sa njim vezana trauma, ide na drugu stranu i zapravo se bavi manje ličnom temom, tako i Domino i njen tim u njoj kao da su „proradili“ i definišu se onime što čine ili makar onime o čemu međusobno razgovaraju, manje nego onim što misle. I meni to vrlo prija, da ne pominjem da je Simone uspela da ubaci Morbiusa, Živog Vampira u ovu priču i da mu dobru ulogu i razrađenu karakterizaciju.

Španski crtač David Baldeón je veoma zanimljiv izbor za ovaj serijal, pogotovo što su naslovne strane radili Greg Land, Gang-Hyuk Lim i takoti „hiperrealisti“. Domino je i inače prilično seksualizovan lik a njene koleginice na naslovnim stranama poziraju u bikinijima i sa dubokim dekolteima prikazujući bujne obline, a što je, razume se, sasvim u neskladu sa scenarijem koji govori o ženama koje su pre svega profesionalci a onda i bliski prijatelji i koje, kada pročitate epizodu ili dve sigurno ne biste opisali koristeći reč „bimbo“. Baldeón zato, sa svojim blago karikaturalnim pristupom zapravo postiže daleko veći raspon karakterne izražajnosti i raspoloženja nego da je ovaj strip nekom nesrećom crtao (donekle rehabilitovani, ali ipak) Greg Land. Da me se ne shvati pogrešno, sviđa mi se kako je Land crtao Weapon X i Domino u njemu ali za ovaj strip Baldeón je mnogo bolji izbor, pogotovo sa svojim izuzetno dinamičnim akcionim scenama i odličnim spleš-kadrovima.

Domino je dobar, mada ne savršen tekući serijal o drugopozivcu koji treba da zasluži svoje mesto pod reflektorima i pokaže da nije večiti eye candy i pomoćni lik. Simone ima viziju, što je očigledno i egzekucija joj je uglavnom vrlo dobra – mada je podzaplet sa izdajnikom u timu tokom prve priče razrešen u jednoj rečenici u epilogu što… nije baš igra za medalju – a kako strip odmiče, reklo bi se da će se glavne teme obrađivati suptilnije i kroz radnju više nego kao što je do sada bilo, kroz obilnu refleksiju glavnog lika. To pozdravljam a Baldeónov crtež me bez rezervi svakog meseca vuče da se ovom stripu vraćam barem jednako koliko i Simone na scenarističkim dužnostima. To je dobro.

Toliko bismo, za danas, imali da kažemo o ovim stripovima. Za sledeći nastavak priče o mutantima i osvrte na Weapon H, Old Man Logana, X-23, Quicksilvera i, dakako, X-Men Red, zamolićemo vas da se nađemo na istom mestu!!!!!!

Pročitani stripovi: Hunt for Wolverine

Sklonite decu, žene i osobe sa kardiovaskularnim oboljenjima jer je, oh ne, zar već, ponovo došao trenutak da napravimo pregled X-Men stripova koje Marvel, sada kada je eksperiment sa Inhumansima očigledno završen (mislim, aktuelna priča se zove Death of the Inhumans) a Dizni stavio šapu na prava za filmske adaptacije, počinje da opet shvata ozbiljnije.

No, da umirim uzburkane duhove, neće ovo danas biti nekakav komprehensivan pregled svega vezanog za mutante u Marvelovim stripovima poslednjih meseci (recimo, New Mutantsima, Multiple Manom, X-Men Red, X-23, Domino i Exilesima ćemo se baviti nekom drugom prilikom), već pre jedan kratak pogled na sve ono što je publikovano u pripremi za povratak Wolverinea u prve izdavačke redove, garniran sa još par uzgrednih misli. Upozoravam naravno da ni te uzgredne a ni one glavne misli neće biti mnogo pametne, ali to je, uostalom u skladu sa Marvelovim hendlovanjem Wolverinovog povratka, tako da je sve u najboljem redu.

Potrudiću se, doduše da malo zabremzam cinizam jer postoji određena količina istog koja je zdrava za ljudski duh a posle toga sve prelazi u toksičnost i onda stvari ne valjaju, a u ovom suludom trenutku u kome se američki superherojski strip nalazi pod paljbom zlih političkih sila koje se, očekivano, predstavljaju kao „pravi ljubitelji“ koji bi „samo da stripovi ne robuju političkim agendama“, mislim da nam treba malo više dobre volje i malo manje, jelte, cinizma.

Elem, za slučaj da uopšte niste u toku – Marvel je pre nekoliko godina počinio nezamislivo i ubio Wolverinea u miniserijalu Death of Wolverine koga je proizveo visokoprofilni duo Charles Soule i Steve McNiven. Kad već pominjem cinizam – ovo jeste bio prilično ciničan poslovni potez. Marvel je bio sasvim svestan da će smrt ovako važnog lika biti provrazredan medijski događaj i potrudio se da je izmuze za sve pare – danas je praktično nemoguće, posebno u Marvelu, da se lik visokog profila i solidne popularnosti eksploatiše samo na osnovu njegove karakterizacije i sopstvenih priča već se obavezno oko njega gradi satelitska superstruktura sajdkikova, prijatelja, frenemijeva, rodbine a koji svi pokušavaju da se proguraju kao upotrebljivi likovi za sopstvene serijale i razne krosovere/ događaje. U DC-ju je ovo najvidljivije sa najvećima (Betmen, Supermen, Green Lantern, donekle i Aquaman, mada, interesantno ne i Wonder Woman) ali u Marvelu, delom i zahvaljujući filmskoj eksploataciji ovo dobijamo i na nižim nivoima, pa tako, recimo Spajdermen trenutno ima čitav spektar spinofova od kojih su neki, u alternativnim univerzumima, zaživeli ozbiljnim životom (odlični Renew Your Vows ili Spider-Gwen) a onda su i neki od njih dobili svoje spinofove (Gwenpool, naravno). U Wolverineovom slučaju ubijanje samog Wolverinea, lika koji je godinama unazad pomalo i kritikovan što se pojavljuje u previše mesečnih serijala u isto vreme, je, predvidivo, dovelo do eksploatacije njegovih surogata. Ali nismo tu tako loše prošli, već sam pominjao da je All-New Wolverine Toma Taylora bio izvrstan serijal koji je Lauri Kinney obezbedio novo i interesantno životno usmerenje a ni Old Man Logan nije bio rđav serijal iako je iz aviona bilo vidljivo da je ovo Marvelov način i da stisne i da prdne, da Wolverina ubije za maksimalni dramski efekat ali i da odmah ima spremnu supstituciju u vidu… pa, isto Wolverinea samo malko starijeg i namrštenijeg. Weapon X i Weapon H serijali Grega Paka su ispali sasvim zabavne i pitke timske priče oslonjene na Wolverineove poznanike i neprijatelje i mislim da i najkritičkiji kritičari koji su od početka vrištali da će Wolverine OČIGLEDNO biti oživljen za koju godinu, probudite se, vite šta vam rade!!!!, da i oni ne mogu da kažu da je poslednjih par godina wolverineovskog sadržaja u Marvelu bilo tako loše.

E, sad, kad Wolverine treba da se vrati, tu već možemo da pričamo o prilično trapavom rukovanju materijalom i da legitimno primetimo da Marvel pod C.B. Cebulskim ima još da se potrudi da dođe do uredničke discipline koja je kod konkurencije u DC-ju primetna već nekoliko sezona, te da nam ponudi koliko-toliko konzistentnu i smislenu pripremu za događaj sezone.

Jer, da bude odmah jasno, nije da je povratak Wolverinea među žive sad neko veliko iznenađenje, on je zvanično oživljen već u Marvel Legacy one-shotu prošlog Septembra. To da je Marvel godinu dana sedeo na ovoj činjenici i nije bogznašta sa njom uradio ne deluje mi kao svedočanstvo o pažljivo pripremljenoj kampanji tizovanja i nežnog titranja publičinih dražica već pre kao indikator da je Alonsov odlazak sa mesta glavnog i odgovornog urednika i postavljenje Cebulskog na isto došao kao odgovor na nekakve nagomilane probleme u redakcijskom radu.

Elem, Marvel nas je, dakle, pustio da se kiselimo do kasnog proleća kada je obavljen one-shot Hunt for Wolverine iz pera Charlesa Soulea, a koji će biti zadužen i za Return of Wolverine miniserijal što nam stiže za tačno dve nedelje i u sada već predvidivom činu tizinga, Hunt for Wolverine je samo postavio osnovu za čak četiri miniserijala pod istim nazivom (samo sa različitim podnaslovima) koji svi pričaju delić priče o tome kako se priprema povratak Wolverinea. O ta četiri serijala ćemo sada pričati, ali pre toga, da samo podvučemo crtu:

Wolverine je:
·         oživljen u jednom one-shotu u Septembru 2017. godine
·         pojašnjeno da je oživljen u one-shotu u Maju 2018. godine koji je pripremio:
·         četiri miniserijala koji su izlazili između Maja i Avgusta 2018. godine dajući delove priče o potrazi za oživljenim Wolverineom a koji su onda kulminirali u:
·         još jednom one-shotu izašlom pre neki dan a koji DALJE priprema petodelni miniserijal u kome će se Wolverine STVARNO vratiti.
Mislim, znam da je ovo ultimativni first-world problem, ali ko uopšte može da pomisli da je pričanje priče o povratku omiljenog (anti)heroja među žive na ovaj način dobra ideja? Kada je Grant Morrison onomad ubio Betmena ja sam, istina je, gunđao, ali bar je povratak Brucea Waynea bio sadržan u okviru jednog miniserijala. U kontrastu sa tim, ovo je – metastaza.

OK, OK, smanjujem nivo cinizma nekih 40% i hajde da vidimo jesu li ti stripovi barem valjali.

U Hunt for Wolverine one-shotu je pokazano da je Wolverineovo telo nestalo iz adamantijumskog kalupa u koji je bilo zaliveno na kraju Death of Wolverine i Soule je za potrebe ovog stripa sakupio šaroliku postavu likova sa različitim, često sasvim tangencijalnim vezama sa Wolverineom, kako bi pripremio teren za naredna četiri paralelna miniserijala. Ti su se likovi onda, zgodno, podelili u timove koji će po svetu tragati za ukazanjima oživljenog Wolverinea ili makar dokazu da je neko ukrao njegovo telo i koristi ga na nepristojan način. Svaki od ovih timova, teoretski, bavi se po jednim od različitih aspekata Wolverineove ličnosti…

Hunt for Wolverine – The Adamantium Agenda je nacrtao R.B. Silva a napisao Tom Taylor, svež nakon završavanja All-New Wolverine i ovaj je, na papiru, od sva četiri miniserijala, najmanje povezan sa Wolverineom. Adamantium Agenda je u principu New Avengers priča u kojoj se Iron man, Spajdermen i bračni par Luke Cage/ Jessica Jones zatiču pod maskama, na podmornici gde predstavnici velikih kriminalnih organizacija učestvuju na aukciji gde se, između ostalog prodaje „čitav genetski kod“ neke „osobe sa supermoćima“. Naši junaci pretpostavljaju da je, ko god da je ukrao Wolverineovo telo, rešio da ponudi genetske podatke organizacijama koje nemaju etičkih prepreka u vezi sa kloniranjem, a imaju žudnju da proizvedu supervojnike koji praktično ne mogu biti ubijeni i Taylor se ovde solidno zabavlja prikazujući kako Spajdermen, kao jedini od četvoro superheroja koji ima stvarno tajni identitet mora da ga krije i od prijatelja i od neprijatelja.

Kako je Wolverine u svojoj karijeri nazidao i solidan broj radnih sati u Avengersima, ovaj miniserijal je dobra prilika da se njegovo nasleđe i karakter ispitaju izvan striktno mutantskog okruženja a motivacija za ovo četvoro heroja (koji danas ne pripadaju ni jednom zajedničkom timu) da se uključe u potragu data je u previše komplikovanom, how-convenient flešbeku na početku gde vidimo požrtvovanog Wolverinea kako trpi gadnu agoniju umesto ostatka tima i moli Tonyja Starka da ne dopusti da, ako ikada umre, njegova genetika bude iskorišćena u nečasne svrhe.

Tom Taylor je, naravno, suviše dobar scenarista da bi dopustio da ga pomalo trapave premise sputaju pa je središnji deo priče, na podmornici, zabavan i uspelo kombinuje džemsbondovski saspens sa žovijalnom superherojštinom. Kada dođe do sasvim neočekivanog preokreta i ovo je dobrodošla promena smera u kome priča ide, a dodavanje Laure Kinney u postavu ne samo da pojačava sponu sa Wolverineom, nego i podseća koliko Taylor njen lik DOBRO piše i da je pravi kriminal da je All-New Wolverine uopšte morao da se završi.

Bilo kako bilo, ostatak stripa je dosta nezgrapan, mada dobronameran socijalni komentar vezan za praksu velikih korporacija da sakupljaju podatke o svima nama i koriste ih bez ikakve kontrole. Ovde, doduše, umesto korporacije imamo Mr. Sinistera a umesto podataka o tome koje smo klipove gledali na pornhabu i šta smo brauzovali na Aliekspresu u pitanju su genetski kodovi „svih osoba na planeti“. Dve stvari ovde malko grebuckaju intelekt. Prva je da je Mr. Sinister prikazan kao prilično sitna pretnja što je neuobičajeno gruba degradacija nekada prilično opasnog X-Men negativca, a druga je naravno ta sintagma „svih osoba na planeti“. Nije naravno jasno kako to funkcioniše i koja je logistika ovog njegovog prikupljanja genetskih informacija na planeti gde se svakog trenutka rađa po nekoliko hiljada novih, jelte, osoba i utisak je da je ovde scenario mogao da provede malčice duže krčkajući se u uredničkom loncu. No, Taylor, koji je već u pomenutom flešbeku na početku stripa već iskoristio jedan očigledan mekgafin nema problem sa ovim drugim mekgafinom, a koji mu služi da napravi poentu.

Ta poenta je, vrlo taylorovski, jedan uspešan momenat karakterizacije Tonyja Starka koji, suočen sa etičkom dilemom u kojoj se njegov libertarijanski, tehno-mogulski instinkt sukobljava sa „starinskim“ moralnim poukama koje mu je dao Wolverine, odlučuje da učini pravu stvar, pokaže da nije uprkos pameti, uspehu i bogatsvu, sasvim odvojen od običnog sveta i, uostalom, podseti zašto složenica superheroji sadrži u sebi reč „heroji“.

Što je lepo zaokruživanje priče o tome zašto je Wolverine, uprkos svojoj prirodi ubice, neretko bio moralni stožer timova u kojima je radio. No, Taylor čuva još neke adute za samo finale pa tako sasvim neočekivano saznajemo da uvid u genetske podatke koje je sakupljao Mr. Sinister dramatično menja ono što mislimo da smo znali o Lauri Kinney, ali i da X-Men u svojm redovima, verovatno imaju ubačenog agenta-spavača. Uzbudljivo! Taylor ovim postavlja vrlo interesantne temelje i za X-23 serijal koji je već izbacio tri broja, ali i za Uncanny X-Men koji uskoro kreće, samo zaista nije jasno zašto su OVAKVA otkrića napravljena u jednom po svemu prilično udaljenom miniserjalu koji se bavi nečim drugim… Silva na olovkama izuzetno solidan i ne bih imao ništa protiv da ga gledam na nekom visokoprofilnijem serijalu.

Hunt for Wolverine – Weapon Lost je napisao sam Charles Soule a nacrtao Matteo Buffagni i mada ova visokoprofilna ekipa autora sugeriše da bi ovaj miniserijal možda trebalo da bude najvažniji od sva četiri za dalji razvoj priče o Wolverineu, istina je sasvim suprotna. Weapon Lost se lako i bez zazora može preskočiti jer je u pitanju decidno ćorsokak u potrazi za Wolverineom, pa ako vas samo zanima Wolverine, ovde nećete dobiti bogznašta.

Weapon Lost je, zapravo krosover baziran na Daredevilu, koga trenutno piše, jelte, baš Soule, a dodati su mu Misty Knight, Frank Mcgee i… er… Cypher?

Ovo je prilično neobičan spoj likova i mada se Soule iz sve snage trudi da on profunkcioniše, neke su žrtve tu morale biti napravljene. Misty Knight je sjajan lik i njene veze sa Daredevilom istorijski postoje a pošto je ova priča donekle oblikovana kao detektivska potraga, ima smisla da u ekipi budu i ona, ali i McGee, koga je Soule već pisao u Inhumansima i koji je vrlo tipizirani „gumshoe“, sredovečni, okoreli detektiv koji je video mnogo sranja i malo toga ga iznenađuje. Soule vrlodobro ispisuje hemiju između Knightove i McGeeja i sve deluje kao pripremanje terena za neki budući strip u kome će oni imati priliku i za saradnju i za romansu… osim što ovakvog stripa nema na horizontu – Inhumansi trenutno trpe brisanje gumicom, pranje ruku i posipanje svega krečom, pu pu pu, a Misty Knight ni u boljim vremenima nije imala šansu za neki stabilniji serijal…

Ali dobro, njih dvoje odlično funkcionišu zajedno i Daredevil uz njih ima smisla i ne deluje kao, jelte, poslovični treći točak, pošto je u pitanju čovek koji ume da ćuti i sluša kada je to potrebno. No, to ostavlja problem Cyphera koji je, za potrebe učestvovanja u ovom team-upu morao da pretrpi radikalnu hirurgiju lika. Cypher je, da podsetimo, jedna od kreacija Chrisa Claremonta iz vremena njegovog rada na New Mutants i uvek je predstavljao primer mutantske različitosti i inkluzivnosti jer je njegova supermoć – SUPERrazumevanje stranih jezika. Pošto nije bio ni za tuču, ni za letenje, ni za zastrašivanje, ni za lečenje, za Cyphera su scenaristi uvek morali da smišljaju priče koje bi pokazivale njegovu korisnost zajednici na jedan „mekši“ način, demonstrirajući da su društvu potrebne i veštine i sposobnosti izvan „lovačkog“ seta skilova koji vezujemo za alfa mužjake kakvi su često superheroji. Soule ovo, međutim, rešava da proširi na jedan pomalo diskutabilan način, rezonujući, valjda, da je „hodajući google translate“ ipak suviše slab set moći za potragu u koju se naši junaci upuštaju tražeći tragove Wolverineovog pojavljivanja na globusu, pa postulira da je i internet nekakav „jezik“ koji Cypher „razume“ i onda umesto da je priči naprosto dodat nekakav mladi haker koji iz mase google rezultata koji pominju Wolverinea ume da isfiltrira one očigledno lažne i besmislene, dobijamo ne samo malo nespretno ubeđivanje da je internet, eto, jezik za sebe, u kome samo čovek sa natprirodnim razumevanjem nepoznatih jezika može da se STVARNO snađe, nego onda i ispada da je Cypher razvio užasnu adikciju na internet.

Ponovo, ni ovo nije možda očajna ideja sama za sebe, Soule je svakako imao prostora da ovde prikaže da ova vrsta adikcije postoji i koje su njene karakteristike, ali uzimanje jednog postojećeg (i meni, dodaću, dragog) lika, rastezanje prirode njegovih supermoći preko plauzibilne granice postavljene originalnim motivima, pa onda i radikalna promena njegove karakterizacije kako bi se sve uklopilo u jedan, na kraju dana dosta površan komentar o adiktivnoj prirodi savremenog interneta, sve to na kraju ne daje preterano zadovoljavajući rezultat. Miniserijal u kome bi se Cypher kao glavni junak razrađenije i ozbiljnije borio sa ovom adikcijom bi imao smisla, ali ovako, dodato kao rukavac u široj priči, prilično je to slabo.

Naravno, sve to plus „nalaženje“ Wolverinea usred Saskačevana, samo da bi se pokazalo da nije u pitanju stvarno Wolverine već, jelte, jedan od zaboravljenih likova iz devedesetih, a koji je, ponovo, morao da pretrpi prilično nasilnu novu karakterizaciju da bi se uklopio u Souleovu priču, sve to znači da Weapon Lost nije baš sasvim osvojio moje srce. S druge strane, Soule je ekonomičan i elegantan scenarista, likovi mu uglavnom dobro rade međusobno, a deo u Saskačevanu uspeva da uspostavi vrlo ubedljivu horor-atmosferu uprkos tome što imamo ne jednog nego četiri superheroja na „našoj strani“, a što su sve pozitivni elementi ovog stripa. Najpozitivniji je, svakako, Buffagini, čiji crtež besprekorno kombinuje noar zrelost i horor atmosferu pa su mi emocije prema Weapon Lost ipak dovoljno pozitivne.

Hunt for Wolverine – Mystery in Madripoor je u startu delovao kao potencijalno najzabavniji od sva četiri miniserijala jer prati ekskluzivno žensku mutantsku ekipu koja u potrazi za Wolverineovim telom dolazi u Madripoor, taj neksus poroka, kriminala i dobre zabave smešten u jugoistočnu Aziju. Kada je Wolverine osamdesetih godina prošlog veka konačno dobio sopstveni magazin, Chris Claremont ga je brzo preselio sa severnoameričkog kontinenta na ovu lokaciju kako bi pisao strip koji će se vidno razlikovati od X-men ili New Mutants, jednu malo (sasvim malo) zreliju, ali i palpoidniju priču utemeljenu na tropima o mističnom istoku, kriminalističkim misterijama i egzotičnim avanturama sa lepim ali opasnim ženama i kosookim henčmenima. Wolverine je tokom ovog perioda nosio odelo i šešir, nikada kostim, predstavljao se kao „Patch“ (i nosio povez preko oka koje je, tobož, izgubio u nekoj gadnoj frci) (što je, složićemo se, bizaran detalj za lik čija je supermoć beskonačna regeneracija tkiva) i solidno zabavno plivao u madripurskom kriminalnom podzemlju uspevajući da svoj brend pravde proda čak i u okruženju sastavljenom isključivo od kriminalaca, siledžija, krijumčara i prostitutki.

Naravno Mystery in Madripoor nema skoro ni delić ove palpi atmosfere. Jim Zub koji je ovo napisao je solidan zanatlija, ali, rekao bih, ne i čovek velikih ideja. Njegovi stripovi u Marvelu su svi korektne izvedbe ali ako mu se prepusti da sam dođe do vizije šta bi ti stripovi trebalo da kažu i pokažu, nekako tu nije mnogo jak. Mystery in Madripoor je zbog toga skoro devedeset strana prilično neesencijalne tuče između gomile žena na jednoj i gomile žena na drugoj strani koju smo slobodno mogli da preskočimo, jer ona zbiljska otkrića i šokantne preokrete Zub pakuje na mnogo manje prostora.

Elem, zaplet je ovde skoro apsurdno tanak: aktuelni X-men šalju ekipu u Madripoor da se porazgovara sa Magnetom koji tamo živi jer, pošto su Magneto i Wolverine imali poseban odnos za Wolverineovog života, nije nerealno da je baš Magneto taj koji je ukrao Loganovo telo iz adamantijumske ljušture u koje je bilo spakovano.

Znam da su ovo superherojski stripovi i u da u njima ne treba tražiti logiku stvarnog sveta, ne morate mi to objašnjavati, zaboga, ali ipak moram da se zapitam: u X-Men niko nema telefon ili imejl? Umesto da Magneta cimnu makar nekakvim komplikovanim satelitskim vidom haj-tek komunikacije i makar mu najave dolazak, ako već ne obave ceo razgovor ovim putem, pet X-Men žena, plus Domino koja im je, iz neobjašnjivih razloga – vozač, se potrpaju u avion (koji, iz nekog razloga nije Blackbird?), bez ikakve najave dolete u Madripoor i tamo ih već na pisti čeka Magneto koji kaže „ništa se ne dešava u Madripuru a da ja ne znam“ i deluje sav nadrndan da mu se nisu barem javile, te dogovori da se nađu na piću uveče u restoranu, kada će, jelte, odgovoriti na njihova pitanja.

Kako da ti verujemo, pitza Kitty Pryde a Magneto kaže da će na večeru doći bez šlema pa da Psylocke može da mu pročita misli i da vidi da je sve legitimno i, što se kaže, regularno.

Igranje na kartu tenzije „oće li Magneto ostati s ove strane etike i zakona, ili će se vratiti svojoj suprematističkoj, takoreći kriminalnoj personi“ je legitimna taktika i bilo je par serijala poslednjih godina koji su se uspešno bavili ovim pitanjem, ali Mystery in Madripoor nije zapravo jedan od njih i strip brzo devoluira u sukob X-žena sa grupom Spajdermenovih neprijateljica iz devedesetih koje je, verujem,  i Spajdermen iz sve snage nastojao da zaboravi. Knockout? Mindblast? Viper? Stvarno? Priča u kojoj se Femmes Fatales tuku sa Kitty Pryde, Jubilee, Psylocke, Domino, Storm i Rogue bi trebalo da ne traje duže od dve strane, ali Zub nalazi načina da X-Men žene budu poražene u prvom susretu i onda tehnički korektno izvodi ostatak priče u kome deo tima mora da smisli kako da uzvrati, da oslobodi zarobljene drugarice, kao i da otkrije kako je sve to vezano za Wolverinea i Magneta.

No, sve je to prilično ravno u suštini jer Zub ima previše likova sa kojima mora da žonglira i davanje svakoj od žena ovde umešanih koliko-toliko zanimljive karakterizacije je nemoguća misija na ovom broju strana i sa ovom radnjom. Viper, Sapphire i njena ekipa imaju karaktere istesane tupom sekirom iz trupaca koje je voda naplavila na obali obližnje reke a ni X-Men žene ne dobijaju preterano nadahnutu karakterizaciju i Zub im daje da izgovaraju uglavnom klišeizirane, prilično izlizane dijaloge u kojima je nemoguće primetiti ikakvu razliku između onog što izgovara jedan ili bilo koji drugi lik.

Ovo je šteta jer ono što se u stripu zapravo dešava je značajno za dalji X-Men kanon. Ne samo da se otrkiva da tu postoji neka kompanija Soteira koja stoji iza angažmana Femmes Fatales i koja priprema neobjašnjeno ali preteće lansiranje nečega u orbitu, nego i, možda uzbudljivije, Psylocke u ovoj priči umire a onda se vraća u život ali u svom originalnom telu! Objašnjenje za ovaj preokret je prilično čizi, da se mi razumemo, ali meni je sasvim nadahnjujuće da je konačno, 2018. godine neko, pa možda baš i Jim Zub, seo i rekao „E, znate, to što smo od Bettsy Braddock napravili nindžu, pa smo joj i telo blede engleske ledi zamenili telom japanske borkinje, to je i 1990. godine bila bizarna rasistička svinjarija, ajte da se toga konačno otresemo i idemo dalje kao ljudi“. Zašto se ovo dešava u ovom miniju a ne u Astonishing X-Men je misterija koju može da objasni samo teza da inače NIKO ne bi kupio Mystery in Madripoor jer se u njemu praktično ništa drugo od važnosti ne događa. Ali to je cinizam a rekli smo da nećemo.

Najveći problem ovog miniserijala je ipak crtež Thonyja Silasa. Brazilac je već crtao neke epizode X-Men Gold, ali tu je verovatno imao malo više vremena na raspolaganju. Mystery in Madripoor je prilično neatraktivan strip u kome sve žene izgledaju gotovo identično i ako imamo scenaristu u kome svaki od likova govori gotovo istim glasom a onda i crtača koji ih sve crta sa istim tipom tela, istim pozama, istim izrazima lica, onda taj strip ima problem. Trudio sam se da na primer Jubilee od Psylocke razlikujem na osnovu kostima, ali kako scenario zahteva od naših junakinja da u jednom trenutku obuku večernje toalete, priznajem da dobar deo vremena nisam imao pojma ko je  „na ekranu“. Silas nije nužno loš u pripovedanju, ali ovo je strip koji zahteva malo više karaktera u svom crtežu. Suma sumarum, Mystery in Madripoor je priča o Psylocke i njenom odnosu sa Wolverineom, koja u poslednjoj epizodi kulminira na jedan prilično dirljiv način, ali kojoj je dobar deo toga što prethodi toj poslednjoj epizodi ne baš višak ali decidno neesencijalan, zaboravljiv sadržaj.

Konačno, Hunt for Wolverine – The Claws of a Killer je potpuni haos i jedini od četiri miniserijala za koji sam se zapitao da li su se autori i urednici zapravo dogovorili o čemu je ovaj strip pre nego što su ušli u produkciju.

Claws of a Killer je neka vrsta Weapon X spinofa osim što se likovi koje čitamo u Pakovom Weapon X ovde ponašaju ne samo drugačije već i naglašeno suprotno onome na šta nas je Weapon X naučio. Zaplet je taj da Lady Deathstrike uvidom u „vojne satelitske snimke“ pronalazi „adamantijumski potpis“ koji je „sličan Loganovom“ i okuplja mali tim u kome su i Sabretooth, te Loganov sin Daken sa ciljem da Logana zajednički nađu a onda – ubiju. Jer, eto, sve troje imaju višegodišnje i višedecenijske bifove sa Loganom i mada svako od njih pojedinačno želi da mu presudi, zajedno će to možda ići najlakše.  Naravno, niko od njih troje nije timski igrač i Daken i Creed se skoro potuku manje od dva minuta nakon početka njihovog inicijalnog razgovora u kafani tako da je ovo strip o troje psihopatskih ubica koji se, protivno svim svojim instinktima udružuju da bi pronašli i ubili čoveka za koga su svi nekom istorijom vezani, a koji možda jeste a možda i nije zapravo već mrtav.

Ovo su vrlo slabe osnove za priču, počev od te nebuloze vezane za satelitsko praćenje „adamantijumskog potpisa“ (mislim, ovaj univerzum već ima Cerebro, mašinu koja prati mutantske gene, a koju svi prihvatamo kao plauzibilnu i nije jasno zašto Mariko Tamaki, scenaristkinja, poseže za ovako neuverljivim rešenjem) ali, bitnije, zbog toga što su likovi ove predstavljeni u svojim verzijama od pre… pa, previše godina. Daken je uvek bio negde u sivoj zoni između mračnog lupeža i nevoljnog antiheroja i njegova recentna gostovanja u All-New Wolverine i Iceman su pokazala da urednici i dalje nisu načisto šta bi on zaista trebalo da bude, tako da je ovde prikazan kao sebični ubica. Sabretooth poslednjih nekoliko godina, od Axisa, pokušava da se iskupi za život proveden u sadizmu i ubijanju i tako je prikazivan u recentnim serijalima, a on i Lady Deathstrike su u ovom trtenutku članovi Weapon X gde tesno sarađuju sa Old Man Loganom i time u ovom miniserijalu deluju potpuno shizofreno sa svojim ubilačkim erekcijama čija je meta „pravi“ Logan. ’

No, pravog, ili barem ikakvog Logana, zapravo i nema u ovom stripu i Claws of a Killer je priča o korporaciji Soteira koja u zabitom gradiću u Arizoni eksperimentiše sa nekakvom nemoralnom hemijom i od ljudi pravi – zombije. Naše troje (ne)heroja se onda ušetaju u taj gradić i moraju da iz njega izvuku živu glavu a priča pravi neoprostivo grube premete preko glave ne bi li objasnila zašto je Lady Deathstrike mislila da je Wolverine na ovom mestu.

Tamakijeva inače nije ovako brljiv scenarista tako da moram da pretpostavim da je Claws of a Killer sklapan na brzinu uz minimalnu uredničku podršku i imperative da se neki motivi moraju – svejedno kako – pojaviti u priči. Tako je ovo istovremeno i predugačak narativ u kome imamo vidne momente dobijanja u vremenu kroz preopširne scene akcije koja je sama sebi svrha, ali i narativ koji malo toga kaže o tih par stvari kojih se dohvati. Na vrlo how convenient (a neobjašnjen) način likovi susreću sebi bliske srodnike koji su zombifikovani i moraju se od njih odbraniti, što je zombi-kliše koji ovde ne funkcioniše jer imate utisak da Tamakijeva padobranom u scenario spušta sve što joj padne na pamet samo da se nekako dokotrlaj do kraja četvrtog broja, ne povezujući niti zapleta i zadovoljavajući se stereotipnim finalnim klifhengerom koji će biti „zaključen u Hunt for Wolverine – Dead Ends“ (osim što neće, da vam odmah spojlujem). Slabo je to, moram da kažem.

Srebrni pervaz na ovom mračnom oblaku je, pak, to da je strip nacrtao Jackson „Butch“ Guice. Ovaj iskusni veteran je sjajan za stripove nešto realističnijeg, naturalističnijeg tona pa to donekle spasava priču koja se batrga na sve strane i htela bi da zombije kao koncept odigra na ozbiljniji način nego što je danas standard. Ja za Guicea imam mnogo vremena u bilo koje doba dana pa mi je njegov rad ono što Claws of a Killer spasava da ne bude potpuni promašaj.

Dobro, ova četiri miniserijala se na kraju slivaju u one-shot Hunt for Wolverine – Dead Ends izašao pre nekoliko dana u kome Charles Soule povezuje sve te niti priče u konzistentnu celinu i pušta nas da vidimo veliku sliku čije smo do sada samo fragmente nazirali. Ma, šalim se, naravno, Dead Ends bi savršeno funkcionisao i bez ova četiri miniserijala jer u njemu ionako saznajemo samo ovo: Soteira je moćna nova kompanija za koju do sada niko nije čuo, a koja je spremna da nasumično ubija mlade, još uvek neprepoznate mutante širom zemaljskog šara ako X-Men ne prestanu da traže Wolverinea. Wolverine je, naravno, u posedu Soteire i, kako kaže njihova predvodnica, misteriozna Persephone, „koriste ga na dobar način“. Koji je to način, šta Persephone i Soteira nameravaju da urade sa ovom planetom, kako će naši junaci pronaći i osloboditi svog druga kad ovi ludaci nameravaju da ubijaju gotovo nasumično ako posumnjaju da X-Men nisu odustali od potrage – sve to ćemo saznati u Return of Wolverine. Valjda.

Dead Ends je sasvim šarmantan strip od tridesetak strana u kome Soule uspešno povezuje likove iz četiri minija koji su mu prethodili i ubedljivo uspostavlja negativce za čije ćemo uništenje zdušno navijati (tu je jedan uzbudljiv set-pis sa napadom na X-mansion kinetičkim projektilima iz orbite), ali, kako rekoh, on niti razrešuje klifhenger iz Claws of a Killer, niti je zaista bilo potrebno izdati šesnaest brojeva drugih stripova da bismo sada imali jasnu situaciju. Ovde na delu imamo tipičan primer izmišljanja dodatnog sadržaja da bi se prodalo više stripova, iako je stvarna priča elegantna i nije joj potreban taj dodatni sadržaj. Dve ključne stvari koje su bitne iz prethodna četiri minija su da Soteira ima pristup satelitskom oružju (uspostavljeno u Mystery in Madripoor), kao i bazi DNK kodova koje je Sinister sakupio (viđeno u Adamantium Agenda). Ovo prvo je potpuno nebitno za priču jer napad iz orbite je bukvalno tu da privuče pažnju X-Men dok se iza njihovih leđa negativci pripremaju za dramatičan ulazak na scenu, a ovo drugo je neugodno prekomplikovano: Persephone ucenjuje X-Men idejom da će ubijati mlade osobe kod kojih se X-gen još nije manifestovao (a koje može da identifikuje preko baze genetskih kodova) iako X-Men nisu nikakvi nacionalistički ziloti i jednako uspešna pretnja bilo bi ubijanje već manifestovanih mutanata ili – bilo koje nasumično odabrane grupe osoba. Ovo je primer kako scenarista pokušava da isuviše jako „tematizuje“ jednu u suštini jednostavnu situaciju kroz apsurdno složene zaplete iako mu karakterizacija likova – X-Men su superheroji čiji je decenijski identitet baziran na pomaganju SVIMA baš da bi pokazali da nisu nacionalisti, suprematisti i separatisti poput Magneta – dopušta mnogo jednostavnije i plauzibilnije zaplete.

No, sada makar imamo postavljene igrače na tabli, jasne uloge i opipljivu misteriju koja nas interesuje (kako je Soteira došla do Logana, i šta rade sa njim?) i od ove tačke na dalje Return of Wolverine ima potencijal da bude dobar, uzbudljiv strip. Osim što čak ni za njega Marvel nije uspeo da izgura konzistentnost u crtežu pa posle prve epizode koju će uraditi povratnik Steve McNiven, crtačke dužnosti preuzima Declan Shalvey. I, da ne bude zabune, Britanac je sjajan crtač, ali, pobogu, da li je moguće da čak ni za ovakav miniserijal Marvel ne može da priveže JEDNOG crtača za sto?

Što se crteža tiče, Ramon Rosanas je na Dead Ends vrlo pristojan i ovo je lepo nacrtan strip i ne bih se bunio da ga gledam i dalje u nastavku priče. Ali to za sada, kao što vidimo nije opcija.

Budite uz nas i naredne nedelje kada ćemo, božezdravlje, pričati o ostalim X-Men serijalima, a sve u pripremi za relansirani Uncanny X-men!

Pročitani stripovi: Old Man Logan, X-Men Gold, X-Men Blue, Generation X, Jean Grey, Iceman, Astonishing X-Men

Search Results Verovatno nisam jedini koji metodično čita stripove iz proširene X-Men porodice, ali verovatno sam jedini dovoljno dokon da povremeno radim sumarne analize njihove aktuelne produkcije a na, nadamo se, zadovoljstvo vaskolikog čitateljstva. Uostalom, ja sam i autor (ne)duhovite opaske da, ako čitate Marvelove stripove, onda X-Men morate pratiti makar iz samoodbrane. Razume se, to je bilo u vreme kada sam bio mlađi i gluplji a X-Men su bili u centru većine ključnih priča i događaja u Marvelu. No, decenije prolaze, ljudi stare a korporacije prave drastične odluke (jedino ja ne postajem pametniji) pa su danas X-Men u neobičnom položaju. Marvel je redakciju koja se ovim stripovima vrlo uspešno bavila u prethodnoj deceniji i početkom ove rasporedio na nove zadatke, a sa novom verovatno nije bio siguran šta da započne  pogotovo u svetlu svih tih priča da uspeh Foxovih X-Men filmova diktira direktno negativan odgovor u Marvelu koji je zabranio kreiranje novih mutantskih likova (da Fox ne bi mogao da ih koristi da sebi pravi pare) i generalnu skrajnutost X-Men za račun promocije Inhumansa. Nakon krešenda te neke tenzije između Inhumans i X-Men a koji se odigrao i u stripu (u prigodno nazvanom Inhumans vs. X-men DOGAĐAJU), Marvel je  po ko zna koji put počistio astal, pogasio neke serijale, neke pokrenuo pod drugim imenom i ušli smo u novu eru X-Men stripova pompezno nazvanu Resurrexion. Po čemu se ona razlikuje od prethodnih?

Načelno, po tome da se u tom nekom vremenu vladavine Donalda Trampa, X-Men stripovi imaju više baviti njihovim (super)herojskim podvizima a manje time da budu metafora za manjine i njihovu borbu za ljudska prava, ako je verovati prepričavanjima koja smo čuli od nekih od autora. Naravno, pojma nemamo da li je i koliko je ovo zaista nametano od strane uredništva, koliko korporacijska politika tu zbilja očekuje ne znam kakvu promenu, ali kako god bilo, fakat je da je ovo prvi put posle MNOGO godina da nemamo serijal koji se zove Uncanny X-Men (pa makar njegova prošla inkarnacija bila svedena na zapravo jedva prikriveni X-Force strip) a da Marvel neskriveno nastoji da pivotira na neke pozicije iz prošlih vremena, pokrećući gomilu serijala koji dele imena sa serijalima iz prethodnih decenija. Sve je to u skladu sa tom nekom „Legacy“ inicijativom koja treba da odobrovolji dugogodišnje čitaoce i pokaže im da se Marvel nije baš sasvim prodao tim nekim novim socijalnim strujanjima – ili kraće, da se uspešno prekopira ono što je DC uradio sa svojim Rebirth povratkom „normalnom“ univerzumu – ali ostaje pitanje da li sami stripovi demonstriraju vidan odmak od dosadašnje orijentacije.

Zapravo ne mnogo.

U ovom pregledu osvrnuću se na sve aktuelne mutantske serijale uz izuzetak All-New Wolverinea pošto je ovaj serijal uglavnom na istim (solidnim) pozicijama na kojima je bio i prethodni put kada sam o ovim stripovima pisao. Zapravo, ovaj serijal i Old Man Logan su jedini koji su bez renumeracije ili dramatičnih pretumbacija prošli kroz Inhumans vs. X-Men tranziciju, ali pošto je OML promenio kreativni tim, njega ću ipak i ovde potkačiti.

I zapravo, hajde da krenemo od njega.

Old Man Logan je, rekosmo već svojevremeno, bio Marvelov način da, što bi rekli na američkom, i ima svoj kolač i da ga pojede. Pošto ovo na srpskom ništa ne znači, ipak moram da posegnem za jasnijim idiomom o jebanju bez penetracije. Dakle, Old Man Logan je strip o Wolverineu iako je Wolverine mrtav i iako postoji DRUGI strip o Wolverineu u kome je Wolverine mlada žena sa solidnom kolekcijom psiholoških trauma, strip u kome se svi klasični Wolverine tropi mogu slobodno rabiti tako da stariji čitalac kome se u glavi sve pokarabasi kad vidi Wolverinea sa sisama ima nešto poznato i drago da se za njega uhvati, a da to istovremeno ne izbriše učinak tragične smrti „pravog“ Wolverinea od pre par godina. Zasnovan na istoimenom miniserijalu Marka Millara od još par godina ranije (u kome je Millar dosegao vrhunac svoje kreativne dekadencije u Marvelu demonstrirajući da mu se proces pičovanja ideja sastoji od dodavanja rečenice „ALI KAO MAD MAX“ na već izraubovane scenarističke projekte) Old Man Logan je tokom dve godine u kojima ga je pisao Jeff Lemire oscilovao između mračnih, krvavih savremenih priča o ostarelom Wolverineu koga teret akumulirane, tragične lične istorije čini još umornijim i ciničnijim, a da ipak stalno mora da pronađe razlog da se dalje bori, i priča iz originalnog sveta iz koga je lik doveden u centralni Marvelov univerzum, a koje su se bavile Loganovim pokušajima da podiže porodicu u svetu kojim vladaju hillbilly Hulkovi.

Sa dolaskom Eda Brissona na poziciju scenariste (u broju 25) nismo dobili nikakve radikalne promene – štaviše, Brisson je samo zaoštrio kretanje u istom smeru i aktuelna priča u Old Man Logan bavi se Wolverineom koji tumara jukonskim zaleđem i sukobljava se sa gomilom pomenutih hillbilly Hulkova koji su pronašli put iz Old Man Logan univerzuma u univerzum 616. Neočekivano!



Postoji mnogo razloga zašto ovakav zaplet može da vas nervira. Jedan od njih je svakako ta lakoća sa kojom Marvel gazi još uvek sveža pravila koja je sam uveo. Sa završetkom Secret Wars Marvelov multiverzum je trebalo da više ne postoji, barem ne na način kako je to bilo ranije a pojavljivanja Milesa Moralesa i Old Mana Logana u „centralnom“ univerzumu su tretirana kao izuzeci koji dopuštaju likovima što su osvojili srca publike da nastave da postoje. No, Brissonov strip tretira komunikaciju između dimenzija sa naglašenom lapidarnošću i, razume se, ovo dovodi i do toga da se i čitav Loganov psihološki temelj mora dovesti u pitanje – na kraju krajeva ovaj heroj je poslednje dve godine predstavljan kao jedini preživeli iz univerzuma koji više ne postoji a u kome su nekada postojali njegova žena i deca – ubijeni od strane bande Hulkova. Ako to sve nije baš tako konačno i nepovratno izgubljeno, nije teško pomisliti da bi ovaj Logan mogao da promeni svoje prioritete u bliskoj budućnosti. Uzevši u obzir Marvelove jasne najave da će „pravi“ Logan biti oživljen koliko ove nedelje, postavlja se pitanje relevantnosti Old Man Logan serijala i lika u bliskoj budućnosti.

To na stranu, Brisson, u timu sa uvek dragim brazilskim crtačem Mikeom Deodatom Juniorom, ovaj strip vodi na sasvim predvidiv ali i sasvim probavljiv način. Razume se, sama eskalacija motiva je apsurdna ako čovek malo o njoj razmisli (ali šta drugo očekivati od nasleđa Marka Millara?): ovo je strip u kome Hulkovi iz druge dimenzije bivaju predvođeni starim Hulkom iz DRUGE druge dimenzije i pokušavaju da izazovu nuklearnu kataklizmu u OVOJ dimenziji kako bi planetu preoteli za sebe, a jedini koji može da ih zaustavi je matora verzija Wolverinea iz, takođe, druge dimenzije. Ali, na neki način, Brisson pravi predimenzioniranu refleksiju na epizodu Hulka u kojoj je Wolverine i uveden kao lik u Marvel (a u kojoj se borio sa Hulkom u istim ovim ledenim bespućima) i mada su borbe apsurdne, one su i simpatično brutalne a strip u dovoljnoj meri humanizuje i same negativce, pokazujući da strah neretko sedi u korenu zla, pa se ovo čita kao ipak skoro pa intimna priča o spasavanju sveta u kojoj učestvuju likovi sa istorijama i koliko-toliko uverljivim psihlogijama. Opet, Deodatov crtež je svakako solidan deo ovog paketa i ako volite njegov raskošni, mišićavi stil, aktuelni Old Man Logan će vas svakako zadovoljiti.

Dobro, glavna dva X-Men serijala koje je Marvel pokrenuo posle završetka rata između Inhumans i X-Men su X-Men: Gold i X-Men: Blue i oba su pokušaji da se uhvate neki od elemenata „zlatnih“ dana franšize a da se ne napravi potpuni jaz sa stripovima iz poslednjih par godina. Oba su razumno uspešna ako tako mogu da kažem.

X-Men: Gold piše Marc Guggenheim za koga sam već u mnogo navrata izrazio simpatije i veoma me je obradovalo što se vratio u Marvel da radi jedan ipak važan serijal. U nekom normalnijem vremenu ovaj bi se magazin zvao Uncanny X-Men jer je ovo priča o „glavnom“ X-Men timu, onom koji vodi glavni deo mutantske politike, koji i dalje upravlja školom za mlade mutante i preko čijih će se leđa lomiti svi sukobi mutanata sa… pa, svima – drugim mutantima, rasnim suprematistima među Homo Sapiensima, superherojima koji bi samo da održe red…

Drugačije rečeno, X-Men: Gold je specijalitet kuće, strip koji ćete uzeti da čitate ako nemate vremena za pronicanje u komplikovane mutantske istorije i relacije, a čita vam se nešto sa umirujućim nivoom familijarnosti. Ovo je donekle i zaslužno za činjenicu da Guggenheimovi scenariji do ove tačke, koliko god da su bili probavljivi na nekakvom mikro nivou, naprosto ne šalju signale o tome da je ovo strip koji ima i neku višu viziju. Recite šta hoćete o Bendisovom radu na X-men, pogotovo o erektilnoj disfunkciji sa kojom se doteturao do završnice ali kod njega se makar od prvog broja osećala ambicija da se napravi potres a naši junaci udare na ozbiljna iskušenja. Kod Guggenheima ovo kao da nije slučaj i on se kroz dosadašnjih dvanaest brojeva zadovoljava prolaskom kroz sasvim uredno omeđene priče koje opet variraju do sada viđene mutantske motive na ugodne, pitke načine, ali se ne stiče utisak da će bogznašta od toga zaista biti važno u nekoj istorijskoj perspektivi.

Da me se ne shvati pogrešno,  ja sam se svakako mnogo puta vajkao zbog toga što urednici i scenaristi nikada taj prokleti status quo ne umeju da ostave na miru i što svaki novi zaplet mora da se uhvati redefinisanja temeljnih tačaka datog serijala, a sa često (i kod Bendisa u poslednje vreme i prečesto) nedovoljnim opravdanjem za tako nešto. Istinske transformacije likova, njihovo sazrevanje i psihološki rast često izostaju u svim tim silnim potresima status quoa i ovo je definitivno trend koji vredi kritikovati iz sve snage.

Ali u X-Men: Gold je utisak da na delu imamo suprotnu situaciju, Guggenheim se veoma trudi oko toga da svoje likove pokaže kako sazrevaju i menjaju se, stavljajući ih na različita iskušenja, od borbenih i egzistencijalnih do romantičnih i erotskih, ali su zapleti koji ove priče teraju primetno izlizani i fali im vitalnosti. Skoro da čovek zaključi kako u jednom stripu ne može da se ima sve.

Ovo je, razume se, defetistička zabluda, no X-Men: Goldu svakako fali ta mala iskra ZNAČAJNOSTI koja bi njegove pojedinačne epizode (i epizode unutar epizoda) povezala u jedan konzistentan narativ koji nešto treba da KAŽE o X-Men i njihovom mestu u našem svetu. Bendis je svakako imao ovu ambiciju, pa i Lemire posle njega, a pre Bendisa i Gillen. Ne kažem da su je oni uspešno realizovali, samo kažem da se kod Guggenheima ova ambicija zapravo i ne primećuje.



No, da ne bih zvučao negativnije nego što treba, da pohitam da ukažem kako je ovo većinu vremena pitak i zabavan strip koji nije pobegao od „diverziteta“ i u kome tim predvodi Jevrejka a baza operacija/ škola su usred njujorškog Centralnog parka što daje mnogo podloge za tenzije i propitivanje odnosa mutanata i homo sapiensa, a što Guggenheim (i sam, jelte, Jevrejin) mestimično uspešno radi. Meni svakako prijaju brzi, sočni dijalozi i uspele karakterizacije likova koji deluju istovremeno i klasično ali i zrelo. Takođe, ako se neko plašio da će odsustvo nekih popularnih likova (po prirodi stvari ovde nema ni Charlesa Xaviera, ni Wolverinea, ni Beasta, ni Cyclopsa ni Emme Frost ili Jean Grey) stripu naštetiti, vredi reći da Guggenheim dobro rukuje većinom svojih drugo- i trećepozivaca i da je hemija u timu prilično solidna. X-Men: Gold se uglavnom ne bavi tematikom upravljanja školom i studentima (za ovo postoje drugi serijali o kojima malo niže) osim u do sada najslabijoj priči koja se bavi Secret Empireom i u kojoj je prosto bolno vidljivo koliko je Guggenheimu bilo mrsko da se uopšte upliće u ovaj karambol, a trenutno najnovija, dvanaesta epizoda najavljuje „epski krosover“ u koji će biti upleteni novouvedeni vanzemaljci ali i Mojoworld. Nisam siguran da je ovom stripu baš TO nedostajalo, doduše.

Crtačke dužnosti su, nakon što je indonezijski crtać Ardian Syaf napravio problem sa svojim nespretnim pozivanjem na Kur’an podeljene između nekoliko sasvim solidnih crtača od kojih svaki radi svoju priču. Ovo je, razume se, neophodno u magazinu koji izlazi na svakih 14 dana ali konzistentnosti nema.

X-Men: Blue je, pak, serijal koji bi u prošloj inkarnaciji bio nazvan All-New X-Men jer u njemu scenarista Cullen Bunn prati sudbine originalnih pet X-Men koje je tokom Bendisovog rada na stripu Beast dovukao kroz vreme u sadašnjicu u pokušaju da Cyclopsa trgne iz neumitnog klizanja u terorizam. Znamo, naravno, kako se TO završilo (Terorizam 1, Cyclops mrtav i omrznut) ali kasniji razvoj priče sa „O5“ je scenaristima pružio priliku da kontrastiraju njihovu mladost, relativnu naivnost i nesigurnost u svoje herojske karijere sa ciničnijim, zrelijim herojima savremenih priča. Dennis Hopeless je pisao pristojan All-New X-Men u prošlom sazivu i pokazao nam likove kako se rvu sa svojim kompleksnim identitetima putujući svetom, no Cullen Bunn sada pokušava da letvicu podigne nešto više. I, ako sam rekao da u slučaju X-Men: Gold ona nedostaje, onda za X-Men: Blue svakako treba pozdraviti da je ovo strip sa izraženom TEMOM.

Ova se tema pre svega tiče napora protagonista da ponovo preotmu svoje identitete, definišu se kao ličnosti i heroji i naprave jasan kontrast sa svojim „budućim“ verzijama koje su gotovo sve opterećene nijansama moralnog sivila ili tragičnim sudbinama (ili, u slučaju Icemana, er, homoseksualnošću?), a u tome im svemu, iz pozadine pomaže, er… Magneto?

Bunn zapravo strip postavlja na vrlo sigurne osnove ovakvim zapletom i njegov Magneto (čiji je solo serijal i pisao pre neku godinu) je zapravo uverljivo pokazan kao čovek koji, pogotovo nakon smrti svog starog rivala/ prijatelja, uspeva da se transformiše iznutra i autentično prihvati integracionističku političku agendu koju je Charles Xavier čitavog života promovisao. Naravno, Magneto nije Xavier i njegovo rvanje sa integracionizmom i promovisanjem mutanata kao nosilaca pre svega vrline a ne moći je prikazano na interesantan način.

Takođe, Bunn uspelo nijansira ponašanje mladih X-Men, baveći se manje generalnom konfuzijom koja mori putnike kroz vreme, a više analizirajući taj njihov neukaljani herojski idealizam koji ih motiviše da vode živote nabijene opasnošću i u kojima nema mnogo mesta za „normalne“ tinejdžerske aktivnosti. Ovo je vedar strip sa mračnim podtekstom, naravno, a za sada to dobro funkcioniše i ispunjava svoju svrhu ispitivanja vrline kao temeljne herojske vrednosti.

Što se tiče samih priča, prvo, ovo kao i pomenuti Old Man Logan, od samog početka ide „preko crte“ i uvodi likove iz drugih dimenzija, i X-Men: Blue je generalno razuzdan serijal u kome se mešaju magija i naučna fantastika, putuje po celom svetu, ali koji stiže da uhvati i intimne trenutke i likove prikaže u njhovim momentima sumnje i ranjivosti. Icemanov ljubavni život, recimo, dobija dovoljno prostora da shvatimo kako je teško imati vezu kada ste superherojski mutant što većinu vremena juri svetom u samosvesnom vozilu i bije se sa zlim superherojskim mutantima iz drugih dimenzija, tako da ovo iz pozadine i spretno opravdava česte romanse između članova tima. Bunn se i sasvim rado hvata u koštac sa Secret Empire zapletom, dajući nam jednu dinamičnu priču o kolaboracionistima i porketu otpora, a Magnetov detant sa modernim nacistima, ma koliko sumanuto delovao na površini (ipak pričamo o čoveku koji je preživeo Aušvic kao dete) zapravo biva spretno uvezan u priču.



X-Men: Blue deluje kao konzistentan strip optimističke ambicije da pronađe srž herojstva u svojim likovima i pokaže zašto su i životi obeleženi stalnim tragedijama na kraju vredni življenja. Kao i X-Men: Gold opterećen je stalnim smenama crtača ali njegov ton ostaje vedar i u samom crtežu, a praćenje ostalih serijala praktično nije potrebno da biste ga razumeli pa ga mogu preporučiti širokoj čitalačkoj publici.

Slično bih mogao da kažem i za novi Weapon X serijal. Osim što ovo nije optimističan strip a njegova vedrina je najviše zasnovana na cinizmu likova koji su uglavnom s koca i konopca sakupljene ubice, varvari i atentatori. I što već od čevtrtog broja on uleće u ozbiljan krosover u kome morate da kupite najmanje četiri broja Totally Awesome Hulka da biste ispratili priču. Dobro, Weapon X zapravo ne liči baš mnogo na X-Men: Blue ali sa njime deli energiju sa kojom se kreće napred i očiglednu TEMU koja pokreće priču u svih dosadašnjih osam brojeva.

Tema ovog Weapon X serijala je, pak, mnogo bliža originalnim Weapon X zapletima od onoga što smo u posledjih par inkarnacija dobijali. Greg Pak se u Marvel vratio sa očiglednom ambicijom da dohvati Wolverinea i vrati ga u jedan od najmračnijih perioda u njegovoj istoriji pa je dosadašnja priča u Weapon X veoma dosledno baš o tome kako vojnoindustrijski kompleks koristi mutante sa određenim setom sposobnosti da od njih napravi živa oružja a na uštrb njihove ljudskosti.

Ovo je svojevremeno bilo zanimljiv korak u analiziranju rasizma kroz X-Men stripove i Barry Windsor-Smith je u originalnoj Weapon X priči tematiku izmestio iz opšte populacije i unutar državno-sponzorisanog R&D ambijenta istraživao kako sistem koristi manjine za sopstvenu replikaciju i napredak a ignorišući njihova ljudska prava na jedan metodičan, sasvim obezljuđen način.

Pakov Weapon X je isto ovo, prikaz etičkog potonuća u kome učestvuju pripadnici onog što bismo mogli da nazovemo vladajućom klasom (i rasom), sve izgrađeno na narativu o zaštiti društva i potrebi da se proizvode sve jača oružja kako bi se zaštitio mir. Ovo je sasvim uredna i važna poenta i mada nije nova u X-Men stripovima, nije ni toliko izlizana da je ne treba ponovo napraviti, pogotovo što Pak uspeva da strip nabije akcijom, šarmom i humorom i mada „teške“ poente stoje kano klisurine, ovo je jedna „zabavna“ superherojska priča.

Dobro, da li baš superherojska je stvar perspektive jer likovi u ovom stripu sebe generalno ne smatraju herojima, ali Pak uspeva da izvuče znatnu kilometražu iz udruživanja Wolverinea (tj. Old Man Logana) sa svojim arhineprijateljem Sabretoothom (koji je poslednjih par godina prilično uverljivo pretvoren u antiheroja sa vrlo mračnom psihološkom podlogom), da njima priključi šarmantnu i opasnu Domino (koja će, ne zaboravimo, figurisati u Foxovim narednim X-Men filmovima), nativnog Ameriokanca Warpatha (koji se jedini kvalifikuje za naslov „pravog“ superheroja) te da sve zaokruži sa Lady Deathstrke koja je klasičan negativac, a da ovaj „nemogući“ tim ipak profunkcioniše.

Delom, ovo je uspešna formula jer Pak dobro poznaje ove likove i ume da proizvede potrebnu hemiju među njima sa sve nadkurivanjem alfa-mačo-mužjaka i velikim količinama cinizma u komunikaciji i ophođenju. Delom, formula se oslanja na to da strip ima jasnu temu i viziju i da likovi „prirodno“ inkliniraju međusobnoj saradnji bez obzira na veliki jaz koj ih deli, zato što ih ujedinjuje zajednički neprijatelj i njegova dehumanizujuća agenda. Ovo je važno imati na umu barem i utoliko što Lady Deathstrike nije mutant.

Kao što to nije ni Totally Awesome Hulk, Amadeus Cho, junak Pakovog drugog tekućeg serijala za Marvel u ovom trenutku sa kojim se naši junaci udružuju tokom pomenutog krosovera ne bi li pobedili zajedničkog neprijatelja.



Uprkos nekim sasvim suvišnim pripovedačkim komplikacijama kojima se Marvel upinje da nam proda više stripova nego što bismo normalno kupili, taj krosover, Weapons of Mutant Destruction, je dobar sažetak čitavog Weapon X serijala do sada i ako Pak jednoj sasvim klasičnoj Weapon X priči dodaje nekakav lični pečat to je onda na nivou prikazivanja zaposlenih u vojnoindustrijskom kompleksu koji proizvodi kiborge sa mutantskim karakteristikama, a u čije živote (zaposlenih, ne kiborga) dobijamo uvide koji ih humanizuju. Pak dosta ubedljivo prikazuje ne samo „banalnost zla“ nego i narative koji spajaju nauku i vojsku u aktivnostima što su očigledno neetičke kada se od tog narativa odmaknete samo jedan korak. Naravno, mi ovde dobijamo više od koraka, i naša ekipa mutanata i superheroja ulazi u veliki sukob sa ljudima koji prave humanoidna oružja a po završetku ovog krosovera ne samo da dobijamo logičan nastavak priče koji sledi prirodne motive što su iz nje iznikli nego Pak i uspeva da tim prikaže kao solidifikovan i funkcionalniji, usudio bih se da kažem i zreliji, a koji sada ima jasniju viziju šta mu je dalje činiti. Sve to, plus prilično uspeo podzaplet sa mladim Hulkom koji pokušava da pronađe zver u sebi i da je iskontroliše onako kako njegov pokojni (OR IS HE?) prethodnik nije umeo – rekao bih da Pak ovo radi prilično dobro.

I ovaj serijal pati od čestih smena crtača, ali makar vredi ukazati da je prvih nekoliko brojeva uradio Greg Land i da ovaj čovek poslednjih par godina konačno uspeva da svoj precrtavački stil malko potisne za račun „pravog“ crtanja i da je tu u stanju da povremeno zaista zablista.

Ako vam je ovo, pak, suviše nasilno i mačo i bliži ste nekakvom mekšem senzibilitetu, možda primerenijem milenijalskoj publici, imamo odlične vesti. Generation X je strip koji se dešava u mutantskoj školi u Central Parku, ali njegovi protagonisti su uglavnom manje poznati ili sasvim novi mutanti i mada i ovde ima tuče i akcije, ovo je serijal prevashodno orijentisan na tinejdžere, njihove (teme i)dileme, napore da odrastu u svetu koji još ne razumeju kako treba itd.

Ovo je, razume se, uvek bila važna komponenta X-Men stripova, još od vremena Stana Leeja i Jacka Kirbyja a aktuelni Generation X je, dakako, samo najnovija varijacija na ono što već decenijama čitamo u raznim New Mutantsima, Generation Hopeovima i, naravno, ranijim inkarnacijama Generation X.

Priznajem da sam se samo malo iznenadio kada sam video da ovaj serijal piše Christina Strain, devojka čiji je rad na dosadašnjim Marvelovim stripovkma bio vezan pre svega za kolorisanje. No, lepo je da joj je Marvel dao šansu da razmahne i svoja scenaristička krila i ako je ovo sa prvim brojem delovalo kao možda malo suviše milenijalski strip za moje staračke kriterijume, ispostavilo se da se do šestog sve vrlo zadovoljavajuće ispeglalo i da je ovo jedna potentna tinejdž-drama koja uspeva da manje poznatim ili relativno novim likovima napravi prostor da dišu, razviju se i zablistaju. Kitty Pryde, direktorka škole – a koja predvodi glavni tim preko u X-Men: Gold – i ovde se pojavljuje u sporednoj ulozi kako bi napravila sponu sa „glavnim“ stripom, ali u Generation X je nominalno glavni lik Jubilee, a „pravi“ protagonisti su učenici kojima je ona mentor i čija raznolikost karaktera (i mutacija) nosi ove priče.

Jubilee je, naravno, lik sa kojim scenaristi već godinama ne znaju šta bi tačno započeli, od toga da je ovo azijska-amerikanka kojoj je besmisleno prišivati nekakvu egzotičnost, preko seta moći koji je uglavnom korišćen za sprdnju, pa do relativno recentnog njenog vampirizma (na kome ima da zahvali Victoru Gischleru i njegovom relativno slabom X-Men serijalu sa početka decenije), ali u Generation X Strainova spretno prikazuje kako dojučerašnja jogunasta i strastvena klinka reaguje kada je zadužena za bezbednost i obuku gomile, oh, pa, jogunastih i strastvenih klinaca. Dosadašnje priče u Generation X se uspelo kreću na granici između stalno prisutne svesti da su mutanti i dalje rasa koja je u mnogo većem riziku od nasilne smrti nego što su to druge, i svesti da su tinejdžeri ipak samo malo izraslija deca i da će čak i kada imaju najplemenitije namere, rezultati njihovih aktivnosti često biti problematični.

Strainova svojim likovima dopušta da se razbaškare u stereotipovima pre nego što počne da ih lagano tera u sazrevanje pa ovde imamo nekoliko vrlo dobrih portreta koji se bave uobičajenim tinejdžerskim tropima, od socijalne disfunkcionalnosti (podstaknute fizičkim izgledom ali i preteranom introspekcijom), preko etičkog ekstremizma pa do hvatanja za intelektualnu superiornost i građenja oko sebe zida cinizma i psihološkog nasilja. Quentin Quire ovde dobija dosta zasluženog prostora koga vrlo dobro koristi ali i likovi sa Z-liste kao što su Nature Girl ili Eye-Boy imaju priliku da se prikažu i usele u naša srca u pričama koje uglavnom nemaju ambiciju da se bave spasavanjem sveta od propasti ili nekakvom visokom mutantskom politikom već deluju prirođene klincima u srednjoj školi uz uspele korekcije za superherojštinu.



Opet, naravno, ako vas žuljaju vegani, normalizacija homoseksualnosti i slične „moderne“ tematske orijentacije, ovaj strip bi mogao i da vas nanervira. Ipak, preporučujem ga jer zaista dobro radi sa likovima i uspeva da neke stare učini ponovo svežim i produbljenim (pored Jubilee, svakako ukazujem na odličan tretman Chambera) a nove prikaže kao intrigantne, sve u okviru odlično pričanih priča koje imaju početke i krajeve i ne bave se sumanutim krosoverima ili skakanjem između dimenzija. Odličan primer „malog“ stripa u okviru šire mutantske produkcije.

Nažalost, solo serijal Jean Grey u koji sam polagao poprilične nade, pogotovo kada je najavljeno da će ga pisati Dennis Hopeless i od koga sam očekivao sličan „mali“ projekat sa fokusom na likove i njihovo sazrevanje, taj strip sa dosadašnjih sedam brojeva nikako da se materijalizuje u nečem jasnom i konkretnom.

Ovo je strip koji uzima „mladu“ Jean Grey (pošto je stara, jelte, mrtva), onu vremenski izmeštenu iz X-Men: Blue i pokazuje šta ona radi kada ne predvodi taj svoj tim koji sponzoriše Magneto. Razume se, ovo je primamljiva osnova jer Jean Grey JESTE jedan od najintrigantnijih Marvelovih likova svih vremena, kompleksan karakter žene koja je od simboličnog dodatka timu čiji su ga svi muški članovi (uključujući, u jednoj od najranijih epizoda i samog Xaviera) šiljili na curu, postala ultimativni avatar (ženske?) moći sa sudbinom od koje je zavisila sudbina dobrog dela univerzuma i tragičnim okončanjem života u više od jedne prilike. Ova sadašnja Jean Grey o svemu ovome zna iz tuđe priče i iskustava, njen tinejdžerski, parapsihološkim moćima obdareni mozak je stalno opterećen svešću o tome da je čitav svet gleda kao devojčicu koja će izrasti u Feniksa što može da uništi čitave planete i kada, na početku ovog serijala ona i sama počne da opaža manigfestacije Feniksove moći, to je zdrava, jaka osnova za pripovest koja će biti delom pikarski roman a delom herojska potraga u kojoj će devojka pokušati da izraste u ženu i heroja koji svi vide u njoj ali da izbegne tragedije iz njenog života.

Nažalost, Hopeless onda tu osnovu razvija na za mene prilično neočekivan i neefikasan način pretvarajući serijal Jean Grey u team-up magazin u kome se titularna heroina u svakom broju udružuje sa drugim superherojem i prolazi kroz dinamičnu, poučnu avanturu koja u teoriji osvetljava neki od aspekata njenog karaktera i odnosa sa kosmičkom moći Feniksa. U praksi, pak, ovo je serija relativno zaboravljivih epizoda u kojima su introspekcija, refleksija i pouke prilično trapavo servirane kroz isuviše didaktičke dijaloge i monologe i strip za sada deluje naglašeno artificijelno sa pripovedne strane. Oh, naravno, Hopeless je odličan scenarista i kada mu lik „legne“, ume on da napravi velike podvige (ponovo ću brzo pohvaliti njegov izvrsni Spider Woman) pa tako i ovde ima šarmantnih momenata, kao što je duhovita epizoda sa Doctorom Strangeom ili erotskim podtekstom nabijen susret sa Namorom, ali Hopeless ima priličan problem u konzistentnosti kada je karakterizacija u pitanju.



Uvažavam, naravno, da je izazov pisati lik koji je toliko star a treba da deluje sveže, kao i da se razvija i sazreva tokom stripa, no Hopeless vidno luta u oslikavanju svoje heroine (videti polupolomljenu epizodu u kojoj se ova udružuje sa Psylocke) a stvari postaju dodatno problematične sa uvođenjem „duha“ „stare“ Jean Grey u narativ. Nije ovde problem toliko u tome što ne znamo je li ovo „pravi“ duh ili samo nekakav artefakt moćnog uma protagonistkinje koji služi da dobijemo poučne dijaloge i kontrastiranje između dve verzije istog lika, koliko je problem što je karakterizacija „stare“ Jean Grey toliko daleko od mete da je teško prepoznati koju to njenu verziju Hopeless ovde pokušava da kanališe i ako ste dugogodišnji čitalac ovih stripova moguće je da ćete se i malo naljutiti. Dodatno, za sedam brojeva ovaj je serijal promenio čak četiri crtača i to može da izazove još zlovolje.

Sa druge strane, Iceman koga piše SinaGrace je, čini se, baš onakva studija karaktera kakvu smo očekivali i, što da ne, priželjkivali, superherojski strip koji u svojim likovima prevashodno vidi ljude a tek potom mutante, kostimirane borce protiv zla i slično. Naravno, ako imate problem sa tim da je titularni lik posle pola veka razotkriven kao gej-u-ormanu, ovaj strip zaobiđite u širokom luku jer se dosadašnjih pet brojeva bave praktično isključivo Bobbyjevim izlaskom iz ormana.

No, odlično je to urađeno i Grace od pristojnog prvog broja stiže do veoma dobrog petog, pogađajući sve tačke koje je Hopeless sa Jean Grey ispromašivao. Ovo je takođe strip u kome se jedan od originalnih X-Men bavi ogromnom količinom introspekcije i pokušava da prepozna, jelte, sebe u ovom novom vremenu, ali je napisan mnogo fokusiranije i niti se davi u metaforama onako kako to radi Jean Grey (ovde su pripadnost mutantima i homoseksualnost motivi koji se ugodno dopunjuju) niti nas zasipa nepotrebnim likovima za jednokratnu upotrebu. Naprotiv, Iceman uzima odraslog Bobbyja Drakea koji se suočava sa stvarnošću u kojoj je njegova mlađa verzija otvoreno gej i onda pažljivo i dosta suptilno studira pokušaje nominalno zrelog čoveka da svojoj okolini, pre svega svojim roditeljima otkrije ovu intimnu istinu.



Ovo je zanimljivo i utoliko što se bavi izlaskom iz klozeta kod zrele, odrasle osobe koja iza sebe ima priličnu javnu istoriju i što prikazuje u mnoštvu dobro oslikanih detalja kako ovo može da bude težak, zastrašujući proces kada su u pitanju vaši roditelji. SinaGrace sjajno kontrastira superheroja koji je među kolegama poznat po večito vedrom, zajebantskom karakteru i moćima kojima je više puta pomogao da se spase svet, sa civilom Bobbyjem Drakeom koji je pred roditeljima i dalje ispunjen gorčinom i strahom da slobodno priča i ovo nije prikazano kao isključivo vezano za njegovu seksualnu orijentaciju već ima jednu dimenziju opštosti koja sasvim prirodno legne u narativ. Drakeovi roditelji deluju kao stvarni likovi i mada strip ni malo ne beži od žanrovskih elemenata (Purifieri, Juggernaut itd.), odnos sa njima je prikazan elegantno i ubedljivo sa primerenom dramskom težinom. Grace pritom kako epizode odmiču pokazuje sve bolju kontrolu nad pripovedanjem pa su otkrića i preokreti izvrsno tempirani i doprinose dinamici koja uspelo kulminira u za sada najnovijoj, petoj epizodi. S obzirom da je ona i zaključak prve priče, živo me zanima kuda će Grace i ovaj strip dalje da odu s obzirom da je u njoj obrađena ovako teška i ozbiljna tema. Grafčki – ovo je pet epizoda urađeno sa dva crtača. Pristojno i dobro.

Solo serijal Cable Jamesa Robinsona, zato, sa svoja četiri broja deluje dosta… generički. U proteklih par godina Cable je uglavnom bio vezivan za timske stripove i tu je bilo nekih vrlo uspelih radova sa samim Cableom koji je tretiran na radikalne načine (pogotovo u Spurrierovom X-Forceu). Ovaj novi serijal, moguće pokrenut da bi se kapitalizovalo na činjenici da će Cable biti u drugom Deadpool filmu, deluje mnogo manje ambiciozno, Cablea resetuje na sasvim skroman set tropa (naoružani mačo muškarac koji može da putuje kroz vreme) i za sada ga smešta u jedan prilično izlizan zaplet.

Naime, u centru priče je mekgafin – oružje podeljeno na nekoliko delova koji se nalaze u različitim vremenskim erama a koje, ako se sklopi, može da promeni istoriju – koji Cableu služi kao zgodan izgovor da putuje od divljeg zapada, preko srednjevekovnog Japana pa do civilizacije američkih starosedelaca iz vremena znatno pre konkvistadora, da tamo sretne neke lokalne ljude, ubije koga treba i produži dalje. Strip radi veoma malo toga na psihološkom planu sa svojim protagonistom – nema ovde ni mnogo priče o motivaciji, ni značajnih refleksija – a likovi koje Nathan sreće putujući kroz vreme su paradoksalno i bolje oslikani i sasvim nevažni za priču jer je od početka jasno da će on nastaviti svoje putovanje dalje i da ih više nećemo sretati. Pitam se da li je Robinson sa ovim stripom želeo da napravi nekakav pandan pričama o roninima ili usamljenim revolverašima koji putuju od mesta do mesta i tamo učestvuju u poučnim lokalnim dramama – deluje kao da jeste – ali ovom stripu svakako nedostaje osećaj da su te lokalne drame značajne ili, makar, jelte, poučne.



Robinson je, naravno, suviše iskusan scenarista da ovo ne bi imalo jednu vidnu zanatsku dotegnutost pa je strip zato sasvim čitljiv, ali da u njemu vidim neku veliku ideju koja bi me vukla u čitanje i terala da brojim dane do izlaska sledeće epizode, pa, ne mogu da kažem da je tako. Poslednji put kada je Cable imao solo serijal, to je pisao Duane Swierczynski i taj je strip od slično neobećavajućih početaka izrastao u jednu impresivnu sagu uvezanu u tada aktuelni širi X-Men narativ, sa zanimljivim polemikama sa nekim klasičnim X-Men motivima, te ostao jedan od meni najdražih stripova o ovom junaku. Hajde da se nadam da Robinson ima nešto slično u planu…

Današnji osvrt završio bih pogledom na tri do sada izašle epizode Astonishing X-Men koji piše Charles Soule a koje obećavaju više nego što su za sada isporučile.

Prvo, Soule je čovek koji je napisao neke od meni najdražih stripova poslednjih godina – uključujući i neke Marvelove – i posle nekoliko sezona poštenog odrađivanja posla na Inhumansu, drago mi je bilo da je dobio da piše X-Men. Pa još sa Astonishing predloškom koga vezujemo za neke od najpopularnijih priča u novijoj X-Men istoriji!

Ovo svakako deluje kao da je zamišljeno da bude „ključni“ X-Men serijal u kome će se prelomiti mnogo motiva od kojih zavisi kontinuitet i dalji smer čitavog mutantskog krila u Marvelu, a što se nimalo prikriveno pokazuje na kraju prve epizode koja tizuje povratak jednog od najdražih likova u Marvelovoj istoriji, Soule je dobio i odlične likove na raspolaganje i moj glavni problem sa ovim stripom je što mu je sam zaplet naglašeno lenj i jedva da pravi napor da se prikrije da je odabran kako bi likovi imali prilike da dobiju individualne epizode u kojima će savladavati po svojoj meri napravljene, simbolizmom nabijene izazove.

Dakle, Shadow King će uništiti svet, kaže Psylocke svojim nevoljnim saradnicima u prvoj epizodi, uništiće ga u narednih nekoliko minuta ako vas OVOG TRENUTKA ne pošaljem na tu neku psihičku ravan gde ćete morati da se sa njim borite na njegovoj teritoriji, budete izloženi svim mogućim ranjivostima koje su neraskidivi deo vaših ličnosti i da ipak na kraju nekako prozrete kroz njegove iluzije i trijmfujete. Da bude  teže, vi niste nikakav uigrani tim već ekipa mutanata sa raznih strana zakona koji su samo bili najbliži u trenutku kada sam poslala panični poziv u pomoć. ALI SVET ZAVISI OD VAS!!!!

Razume se, svi likovi pristaju i naredne dve epizode ih gledamo kako tumaraju kroz fantazmagorične „psihičke“ krajolike pokušavajući da dođu do svog moćnog neprijatelja, prvo zajedno a onda zgodno razdvojeni na male grupe kako bi svako dobio svoju epizodu u nastavcima.



Soule je ovde sebi u zadatak stavio mnogo posla, uključujući raspakivanje nekih od najdugovečnijih odnosa u X-Men stripovima i testiranje odlučnosti, integriteta ali i čiste snage volje likova koji većinski nisu „pravi“ heroji i nalaze se u raznim prelaznim formama. I tu ima prostora za zanimljivu dinamiku: Psylocke je već sama za sebe komplikovan lik – plemkinja, telepata, ubica – a tu su i Fantomex i Gambit spojeni bizarnim poslovnim aranžmanom, (Old Man) Logan i Angel kao „čisti“ X-Men, tu su Mystique i Rogue kao (valjda) reformirani zli mutanti, a tu je i Bishop koji valjda služi da tim ne bude sasvim beo (ako ne računamo Mystique). Naravno, dinamika među njima mora da bude džombasta a Soule se i svojski trudi da igra na razlike i kontraste među likovima.

No, struktura priče je za sada malo usporena jer se strip baca na likove individualno ili u parovima a i Soule ima promenljivog uspeha sa tonom teksta koji ume da osciluje između svečane, dramatične naracije i organskijih, duhovitih dijaloških razmena a da ni jedno ni drugo ne „sedi“  sasvim udobno u stripu ovog tempa i tematike. No, opet, ovo je bez sumnje priča sa mnogo potencijala i nadam se velikim stvarima od Soulea u budućnosti. Naravno, strip u SVAKOM broju menja crtača što je dodatna prepreka koju treba preskočiti, ali hajde, za sada me sve to ipak dosta dobro drži.