Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl

Posle veoma zabavnog Tokyo Gore Police (kome je prethodio poluuspeli The Machine Girl) i ekstravagantnog ali ne jednako ubedljivog Samurai Princess, gde je bio samo direktor ekipe za specijalne efekte, Yoshihiro Nishimura se ponovo vraća u režisersku stolicu, deleći je ovog puta sa Naoyuki Tomomatsuom, isporučujući svoj do sada ako ne zasigurno najbolji a ono svakako najpametniji film.

Naravno, „najpametniji“ nije epitet koji bi se uobičajeno lepio na ovakva ostvarenja. Nishimura i ostatak njegove vesele tokijske ekipe poznat je pre svega po niskobudžetnim, trešerskim, lo-fi eksploatacijama koje se kreću na razmeđi splatter horora i fantastičnih/ tokusatsu akcijaša i, bez sumnje, Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl je film koji će svakog pravovernog trešera zadobiti već prvom scenom u kome vampirica za vrat ujeda devojku šrafovima neuredno spojenu iz delova (od kojih neki verovatno nisu originalno pripadali njoj), a zatim vuče unazad. U standardnom grajndhaus filmu scena bi se završila otkidanjem povelikog komada mesa i, pošto se radi o japanskoj produkciji, izdašnim arterijskim sprejem. U Nishimurinoj izvedbi, vampirica (igra je okruglasta ali slatka Yukie Kawamura) nastavlja da vuče unatrag, guleći kožu i meso sa vrata i glave, sve dok ne ostane samo gola lobanja. Koju će, zatim elegantno odseći sa vrata jednim potezom nazubljenog sečiva napravljenog od sopstvene stvrdnute krvi.

Kada ovako nešto vidite u prvih stopedeset sekundi filma, verovatno vam je već kristalno jasno da li taj film uopšte želite da gledate. VGVFG je prepun Nishimurinog prepoznatljivog, hipertrofiranog, parodičnog body horrora i splatter poslastica. Arterijski sprejevi su apsurdni čak i za japanske standarde, u jednoj sceni, koja traje dobar minut, samo od jednog vampirskog ujeda za vrat, noćni vazduh prohladnog tokijskog parkića ispunjava se bukvalno desetinama litara sprašene krvi koja unaokolo pršti kao da se radi o nekakvoj paklenoj oluji. Udovi se od tela otkidaju kao da su zrele banane, bacaju unaokolo kao oružja i prikačinju natrag na tela pomoću blekendekera na baterije. Jedan od likova na filmu kao ofanzivno oružje koristi frankenštajnovske artefakte sklopljene od prstiju i očnih jabučica koje ispaljuje sa sopstvenih bradavica. Jedan drugi lik ima oružje napravljeno od apsurdno velikog kičmenog stuba i grudnog koša. Ukratko, ako ste mislili da je The Machine Girl film u kome je bilo previše humora a premalo rupa veličine bejzbol lopte u još uvek živim telima i premalo odsečenih udova, Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl bi mogao da zadovolji vašu bez sumnje nekontrolisanu krvožednost. Nishimura je imao i uzbudljivijih stilizacija u prethodnim filmovima (malo šta može da se poredi sa seksualnim hororom Tokyo Gore Police), no, VGVFG na planu gadosti i akcije sasvim isporučuje.

Prigovor koji bi naoko bio sasvim na mestu – da čista vizuelna ekstravagancija više nije dovoljna da održi na okupu rasutost koncepta ovih filmova – je, međutim u startu presečen činjenicom da Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl, iako prepun ludačkih telesnih užasa i borbe zapravo ove elemente provlači tek usputno. Ovo je, iznenađujuće, prvi film koga Nishimura potpisuje u bilo kojoj funkciji da je odmakao nekoliko koraka od šaljive eksploatacije, podsmehnuo joj se usput i pozabavio se i nekim drugim temama na opet neočekivano lapidaran ali efektan način.

Jer, dok Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl svakako spada u treši horor sa jakim elementima farse i humora – kao uostalom i prethodni filmovi ove ekipe – njegov najjači adut je što ovog puta farsičnost i humoristička eksploatacija nisu prevashodno skoncentrisani na body horror tonove.

Koliko god to neverovano zvučalo, VGVFG je zapravo japanska satira novog vampirskog talasa, prevashodno Twilighta i mada je teško izmeriti koliko se ovde radilo o namerama a koliko o spletu istorijskih okolnosti, njegov tretman vampirizma kao pre svega omladinske subkulture i odnosa te subkulture prema drugim subkulturama ali i (pravim) kulturama je interesantniji od, za Nishimurine filmove već standardne telesne disocijacije i njoj pripadajućeg mutirajućeg identiteta protagonista.

Verujem da je dobrim delom ovde zaslužan drugi režiser filma, Naoyuki Tomomatsu, koji je svojevremeno bio asistent Shingicuu Uchidi (na čijoj je mangi ovaj film i zasnovan), ali i koji je svoje režiserske veštine do sada pekao snimajući uglavnom pink filmove. Pink filmovi su, za slučaj da neko to ne zna a mrzi ga da gugluje, japanski erotski/ soft porn trileri, dakle jedna još čistija (i disciplinovanija) forma eksploatacije od onoga što inače radi Nishimura, pa je kao rezultat Tomomatsuovog sarađivanja Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl jedan izuzetno brz i dinamičan film čije je tretiranje srednjoškolske tematike i mizanscena prilično sigurno i ubedljivo.

Naravno, kako se ovde radi o sirovoj i ne naročito suptilnoj satiri, Tomomatsu i Nishimura svoju analizu mentaliteta srednjoškolaca ne umotavaju u nekakve tople ljudske priče. Radnja filma jedva da napušta školsku zgradu i dvorište (svega nekoliko minuta na početku i na kraju događaju se izvan škole) a karakterizacija likova odrađena je po grupama i subkulturnim klasama. Rezultat je da o nekakvim dubljim pojedinačnim likovima nema ni govora, većinom imamo posla sa grupama istog mentaliteta i zamenljivih identiteta u kojima se ističe po jedna liderska figura, a čak su i primetno jedinstveni likovi u filmu (dva nastavnika i školska medicinska sestra) vidno tipizirani. Naravno, tipiziranje (stereotipiziranje pre svega) je često oružje satire, pa je tako i ovde u nekoliko grubih ali sigurnih poteza prikazan odnos nastavnog osoblja prema učenicima, uz podsmeh protekcionizmu, ali i komplikovanim erotskim tenzijama na ovoj transgeneracijskoj relaciji.

Prateći matricu omladinskog filma, nastavnici su prikazani kao nedovoljno inteligentni da spoznaju stvarni identitet, stvarnu filozofiju, motive i namere omladine i u krajnjoj liniji se razotkrivaju kao nezreli i, s obzirom na svoj uzrast u kombinaciji sa tom nezrelošću, iskvareni i društveno štetni. U ovom smislu, iako se Nishimura i Tomomatsu jednako, pa i više podsmevaju i omladini, njoj barem ne pripisuju koruptivnost.

Ta omladina je prikazana kroz nekoliko urnebesno preteranih stereotipova tinejdžerskih subkultura koje će možda zapadnog gledaoca na kratko zbuniti, ali ne zadugo. Svaka od njih je zapravo zasnovana na postojećem trendu među japanskom i tokijskom omladinom, od devojčica opsednutih sečenjem vena (koje organizuju i takmičenja u ovoj disciplini), pa sve do ganguro ekipe devojaka koje koriste šminku, odeću, prostetiku, jezik i ples da bi rekreirale autentičnu afroameričku kulturu usred japanske srednje škole. Kada jedna od njih mrtva ozbiljna krene da citira Obamu ovo je, svojim pozivanjem na objektivne činjenice, potpuno nadrealističan momenat u filmu ionako zasnovanom na agresivnom nadrealizmu.

No, centralna priča se vrti oko (nedopustivo) lepog momka koga igra Takumi Saito, kojeg, bez obzira na zbunjenost koja se povremeno graniči sa blentavošću, žele različite devojčice u školi. Eri Otoguro predvodi ekipu bishojuo devojčica čija je agresivnost u neskladu sa njihovim izgledom imućnih damica, dok je Yukie Kawamura neugledna devojka došla iz druge škole koja je, kao i Eri, oko bacila na lepog Saitoa.

Ovde se mogu primetiti najmanje dve stvari. Filmovi Nishimure i ekipe su konzistentno tematski naklonjeni grrrl power/ female empowerment struji. Dobro, jesu to žene sa rukama zamenjenim mitraljezima i dušama silovanih prijateljica koje koriste kao oružje ali u zemlji sa još uvek veoma dobro ukorenjenim i institucionalizovanim muškim šovinizmom kao što je Japan, ovo je fenomen koji se ne da ignorisati. Drugo, u Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl ova komponenta je još izraženija jer su žene prikazane iz više uglova i umesto jedne jake protagonistkinje imamo nekoliko klasa jakih žena. Ima i stereotipnih seks bombi (poput medicinske sestre Midori koju igra zamamna Sayaka Kametani) koje su meta satire, ali kako VGVFG nije revenge-movie poput prethodnih proizvoda ove ekipe, tako je i u njemu moguće imati nekoliko konkurentnih (pa i suprotstavljenih) jakih žena.

Ono što je zanimljivo je upravo okretanje Twilight formule. Dok Twilight svojom ekstrapolacijom vampirske eksploatacije u post-stokerovskoj zapadnoj literaturi i kinematografiji ide utabanom stazom erotizacije vampira i sažimanjem uzbuđenja, straha i duhovnosti prvog seksualnog iskustva, tako da je žena žrtva/ predmet seksualnog čina a vampir je seksualni fetiš/ izvođač, VGVFG uloge obrće. Muškarac je ovde onaj koji je na pragu otkrića erotskih kapaciteta svog tela, muškarac je ovde objekat strasti i predmet izvođenja seksualnog čina (čak i predmet posedovanja jer je borba između dve devojke za njega pre svega borba za vlasništvo što se eksplicitno potvrđuje poslednjim rečima u filmu), a žene su tajna, erotična, nedostižna bića čiji je i izbor muškarca i vremena i načina na koji će se stvari dogoditi. Za kulturu koja na jako komplikovan način kombinuje potiskivanje seksualnog i otvorenost za sve vrste seksualno devijantnog, ovaj film je zapravo prilično zanimljiv izazov upućen rodnim ulogama i stereotipima. Da je to urađeno kroz grubu, ali ipak elegantnu satiru na račun globalnog literarno-kinematografskog fenomena koji stiže sa zapada i ukopan je u stereotipne rodne uloge je stvar koju treba prepoznati i slaviti.

Dakle, iako VGVFG na momente naginje najgorim oblicima treš komedije, uvek je iza ugla nešto što ga povlači unatrag od provalije i daje gledaocu šansu da se nasmeje ali i da se zamisli. Ne i da kontemplira, ovo je za azijsku kinematografiju nekarakteristično vratolomna vožnja, sa vrlo malo scena koje se zadržavaju na ekranu dovoljno dugo da se studiraju slojevi slika i značenja koji bi mogli a ne moraju biti tu. No, njena satira nije samo seksualnog tipa i onako kako je Japan sposoban da svoj potisnuti nacionalizam i angst spram zapada i njegove kolonizatorske filozofije proturi i kroz najnevinija ili najuzvišenija umetnička dela, tako se i VGVFG za čas od satire na račun japanskog perverznog puritanstva premetne u nešto ambicioznije.

Sukob vampira, bića mistike, mitologije i smrti pobeđene kroz mračnu duhovnost sa frankenštajnovskim tehnologijom animiranim mrtvima u ovom filmu poprima obrise sukoba između tradicionalne japanske/ azijske kulture i navalentnog, agresivnog zapada sa svojom tehnologijom i vulgarnim religijama i kapitalizmima. Eihi Shiina, koju pamtite iz Audition ali i iz Tokyo Gore Police ovde se pojavljuje u kratkoj flešbek sceni u kojoj vampirica beži, sukobljava se i konačno gine od ruke evropskog, hrišćanskog lovca na vampire, Svetog Francisa Xaviera. Xavier je, znaju istoričari bio misionar koji je Azijom (Indijom i Kinom pre svega, ali jeste stigao i do Japana) širio katolicizam ali je i inicirao uspostavljanje posebnog krila inkvizicije za ove teritorije koja je, doduše nekoliko godina posle njegove smrti uhvatila zalet i konvertovala pagane u hrišćanstvo dosta, hm, agresivnim metodama. Xavier je ovde ne samo istorijska figura već i simbol zapadnjačkog tretmana „drugog“, pa je ovaj flešbek ne slučajno obeležen i montažom slika koja prikazuje proticanje vremena od šesnaestog do dvadesetprvog veka u kojoj se primećuje novinski članak (na engleskom) što izveštava o bacanju atomske bombe na Japan.

Ovde je, dakle od ključnog značaja i to kako zapravo otac „Frankenštajn devojke“, naučnik obučen u tradicionalni kabuki kostim pokušava da nastavi delo Doktora Frankenštajna – zapadnjačkog naučnika i neuspešan je sve dok se oslanja na tehnologiju. Mary Shelly je svojim romanom o modernom Prometeju zapravo prometejski mit učinila ponovo aktuelnim pokazujući vrtoglavu zavodljivost ali i imanentno prokletstvo napredne tehnologije, gde je munja genijalno simbolisala najnoviji veliki skok u primenjenoj nauci i divlju novu tehnologiju koja će uskoro sasvim izmeniti svet (videti moje promišljanje Ellisovog promišljanja ove teme na ovom mestu).

Japan će nedugo nakon što će električna struja dobiti svoju praktičnu namenu na zapadu pretrpeti svoju prvo veliko pozapadnjenje, kulturnu kolonizaciju, sa Meiđi periodom koji je započeo 1876. godine. Do tada još uvek feudalno uređena država ubrzano će biti modernizovana u procesu koji će dostići furiozni vrhunac vek kasnije.

Ali po koju cenu? Nishimura i Tomomatsu nisu suptilni u referenci na bombu ali jesu kada pokazuju da nije tehnologija ono što će oživeti mrtvu hrpu delova tela, već samo i jedino krv, sam simbol života, krv preko vampirskog mita očuvana kao medijum stvarne magije i imanentne duhovnosti (čega odjek i danas možemo čuti u, recimo sloganima Crvenog krsta poput „Daruj krv – spasi život“). Iako su vampirska devojka i frankenštajnovska devojka u ovom filmu sukobljene, ovo je sukob tehnologije i duha, animirane smrti i neprekidnog života, skorojevičkog kapitalističkog pragmatizma i drevne ekonomije koja izmiče prostoj matematici.

I naravno, nema ni najmanje sumnje u to koja strana ovde pobeđuje. Nishimura i Tomomatsu nisu toliko naivni da bi nas ubeđivali kako je kraj ovog filma hepiend sa sve emotivnim payoffom i odjahivanjem u pravcu zalazećeg Sunca, naprotiv, njihove završne slike su iskrene i nepretenciozne, podsećajući da život sam po sebi nije vredan i da mu vrednost daje samo i jedino življenje. Za film koji većinu vremena izgleda kao videokamerom snimljena japanska srednjoškolska parodija na američke tinejdžerske serije, presecana mapetšoovskim hipernasiljem, ovo je sasvim lepa završnica.

Samurai Princess

OK, ovde će valjati malo predistorije:

Dakle, pre oko godinu i po dana bio je film The Machine Girl (Kataude mashin gâru) od čijeg nam je trejlera svima srce zatreperilo. Beše to priča o devojci čijeg su brata ubile Jakuze, a koja je zatim, tražeći pravednu osvetu u borbi sa dušmanima izgubila ruku. Srećom, u Japanu još uvek žive dobri ljudi pa su roditelji školskog druga njenog brata, takođe ubijenog od strane mrskih Jakuza siroticu prihvatili kao svoje dete, izlečili je od odsečene ruke i… zapravo joj nadomestili nedostajući ud rotirajućim mitraljezom. Beše to film ipak zabavniji po premisama nego po izvedbi sa previše praznog hoda i prenaglašenim autoparodiranjem da bi zaista uspeo da zadovolji prefinjeni ukus probirljivog gledaoca.

Krajem godine, direktor specijalnih efekata TMG, Yoshihiro Nishimura izbacio je svoj treći rediteljski film, Tokyo Gore Police alias Tôkyô zankoku keisatsu i pokazao da je bolji režiser od Noborua Iguchija. TGP je imao osetno luđu premisu od TMG (mutanti u Tokiju bliske budućnosti, čija tela spontano stvaraju smrtonosna oružja i agresivno prelepa japanska manekenka Eihi Shiina u glavnoj ulozi specijalne policajke koja ih lovi), ali i brži tempo, raskošniju akciju i uopšte, predstavljao je sve ono što želimo da vidimo u savremenom melanžu japanskog futurističkog akcijaša/ horora.

Scenarista Tokyo Gore Police, Kengo Kaji nam je za kraj ove godine, pak, pripremio još jedan film sa lepom i opasnom borkinjom u glavnoj ulozi, (ne)maštovito nazvani Samurai Princess (Samurai purinsesu: Gedô-hime) (inače znam japanskog taman toliko da izbrojim do deset ali mislim da se drugi deo naslova prevodi kao „lovac na demone/ đavle“) i nakon gledanja ovog njegovog bioskopskog prvenca (do sada je Kaji radio samo za televiziju i video/ DVD) reklo bi se da je od cele ekipe najbolji režiser ipak Nishimura.

Ova ekipica koja se uredno rotira na mestima scenarista i režisera snima filmove kojima je zajedničko nekoliko stvari: vrlo nizak budžet, akcija inspirisana filmovima (i serijama) o borilačkim veštinama, visceralni horor, telesne modifikacije i žene u glavnim ulogama.

Samurai Princess, slično prethodno nabrojanim delima (ali i drugim nenabrojanim, poput recimo Meatball Machine) spada u praktično podžanr japanskih splatter akcijaša koji se svi napajaju sa božanskih izvora jednog Shinye Tsukamotoa, ali koji Tsukamotovu nadahnutu i ludačku viziju o ljudskoj evoluciji eksploatišu zarad čiste zabave.

Nije sad to neki neoprostiv grijeh, da ne bude zabune, zabava i eksploatacija su ključne reči filmova na kojima smo odrasli (i šta nam fali?), ali i od zabave i eksploatacije treba tražiti najbolje.

Samurai Princess sa The Machine Girl i Tokyo Gore Police deli nekoliko zajedničkih motiva. Sva tri su revenge filmovi (Tokyo Gore Police ne toliko eksplicitno) u kojima se žene/ devojke svete za zločine seksualnog i nasilnog tipa počinjene nad njima i njima bliskima. Sa The Machine Girl ovo je bila relativno sveža ideja i protagonistkinja ovog filma bila je neka vrsta karikiranog feminističkog Charlesa Bronsona, dok je u Tokyo Gore Police Nishimura nastojao da malčice poremeti ovaj prepoznatljivi obrazac, motivišući protagonistkinju i nekim složenijim načinima. Kaji se, pak, nesputano drži klišea i daje nam devojčicu čije su drugarice silovane, ubijene, pa raskomadane i koja (i sama jedva preživela), da bi ih osvetila prolazi telesnu i duhovnu modifikaciju.

Nije to loše kao premisa, slažemo se svi i ovaj film na početku obećava poprilično. Kada u prvih deset minuta vidite kanibalizam, grupno silovanje, ubistvo parom oklopljenih sisa koje se bacaju poput projektila, devojku sa baštenskim makazama umesto stopala i frajera koji udarcem pesnice iz tela svog protivnika izbije čitav skelet više je nego jasno da pričamo o ozbiljnom kandidatu za film godine (Larsu Von Trieru svaka čast ali da je William Defo na svoju nogu nakačio motornu testeru nakon što ga je Charlotte onako ojadila u Antihristu, i pokazao joj da je sve u radu nogu, kao što čini jedan od likova u Samurai Princess, pričali bismo o automatskom osvajanju bar sedam-osam oskara!!!).

No, Kaji onda upada u onu standardnu središnju krizu mnogih azijskih filmova iz koje se neki izvlače ozbiljnim kontemplativnim momentima što su protivteža suludoj akciji, a Samurai Princess nastoji da namigivanjem i agresivnom satirom nadoknadi mršav budžet za specijalne efekte.

Ima tu šarma, nije da nema, a takođe je nekako zavodljivo promišljati poziciju Shinye Tsukamotoa u koordinatnom sistemu konfuzije azijske kinematografije, kada praktično postoji čitav podžanr posvećen eksploataciji i parodiranju njegove vizije, no Samurai Princess sebi ipak ne čini previše usluga svojim karikiranjem svega i svačega i napadnom površnošću.

Nije da Kaji ništa ne ume da radi. Likovi, iako vrlo tanki i podvrgnuti naivnoj karakterizaciji (potpomognuto standardno preglumljenom ekspresivnošću) aktera ipak su zanimljivi, pogotovo jer se njihove (karikirane) prirode prikazuju kroz postupke i dela, radije nego kroz dosta nemušte dijaloge. Ima tu šarmantnih poluspotovskih rešenja, a pripovedanje je efikasno. Kaji nam uverljivo prodaje svoju viziju niskobudžetnog futurističkog Japana u kome samuraji i šoguni dele postojanje sa frakcijom (sektom? kultom?) zaljubljenika u mecha hirurgiju i telesne modifikacije. Neki mecha-augmentacije doživljavaju kao travestiju „prirode“ (skoro pa ljupka preterana simplifikacija Budizma), dok drugi u njima vide ultimativnu umetnost. Neoriginalno, ali simpatično i isporučeno sa malo reči i dovoljno pravih slika.

No, Kaji najviše propušta da uradi u slučaju svojih glavnih likova. Aino Kishi je slatka, ali njena gluma je svedena na kanalisanje najsuštastvenijeg klišea azijskih revenge filmova, pa je i njena najdramatičnija karakteristika (nošenje duša silovanih i ubijenih drugarica u svojem mecha-pojačanom telu) posredovana pre svega specijalnim efektima a ne inventivnom glumom. Dai Mizuno je ubedljiviji kao mecha-osvetnik čije je oružje električna gitara (da, i to funkcioniše dosta dobro u i inače crtanofilmovskom miljeu ovog filma), ali sa jedva koju sekundu preko osamdeset minuta trajanja, Samurai Princess istovremeno deluje i kao predugačak (neubedljive kontemplacije) i kao prekratak (nerazvijeni likovi i njihovi međusobni odnosi).

No, koliko god imao ozbiljnih zamerki na ovaj film, frivolnost sa kojom se autor odnosi prema nasilju nije jedna od njih. Razume se da posle prvih pet minuta u kojima vidite više amputiranih udova nego hirurg u poljskoj bolnici neke jedinice iz prvog svetskog rata istovremeno dobijate i osećaj zasićenja, ali i blagi ubod krivice. Samurai Princess zapravo svojim podtekstom (koji je opet više deo podžanra nego namere autora) tretira ozbiljna pitanja koja se tiču telesnog i polnog identiteta, odnosa moći u malim grupama ljudi ali i depersonalizacije tela u odnosu čovek-sistem, no njegov autor nema ni najmanju nameru da se ovime pozabavi sa iole više dubine ili makar poštovanja.

I dok bi neko ovo osudio, ja sa svoje strane držim da je ovo Kajijeva jaka strana jer mu ovakav tretman seksualnog i neseksualnog nasilja – koji na površini samo nastoji da parira uspešnim filmovima iz žanra – dopušta da provuče i po koju satiričnu opasku koja nema veze sa žanrom (na primer podzaplet u vezi sa mobilnim telefonom). Ovo čini Samurai Princess i višeslojnim filmom mada je i dalje svaki od ovih slojeva tanak kao flispapir.

Ozbiljnija pitanja polne emancipacije i prenošenja moći između jedinki koje evoluiraju (simbolišući kroz svoju telesnu evoluciju socijalnu evoluciju što puzi kroz generacije) su tretirana pre svega slikama, ali ima ovde u šta da se zariju, da prostite, zubi. Ne samo da je glavna junakinja na početku feministički superiorna nad svojim protivnicima (pomenute sise-kao-projektil) koji svi koriste uobičajene falusne simbole moći, već su i njeni najozbiljniji protivnici u nekoj vrsti polne tranzicije. Mecha-modifikacije para protiv koga se ona bori do groteske prenaglašavaju simbole rata polova (žena sa alatom za kastraciju koji je deo njenog tela, muškarac što umesto noge ima cirkularnu testeru kojom po dužini preseca, kako vidimo, prvo muškarce a zatim je u finalu filma i ispaljuje u ženskog protivnika, čime je ubija, završavajući efikasno implikacije o erekciji i metafori letenja), a poslednji protivnik je polno mešovito biće sa dva lica i glasa (ženskim i muškim), agresivnim, proždrljivim falusom i usahlim ženskim grudima, koga će protagonistkinja pobediti ne kada pozove moć sestrinstva (čije duše nosi u sebi) već tek onda kada i sama prihvati deo muškog tela kao deo sopstvenog. Feministički vlažni san ali i košmar u isto vreme.

No, ugodno je razmatrati ove poluslučajne elemente simbolike filma, ali njegova najjača strana su svakako specijalni efekti i koreografija. Dok i jednog i drugog ima manje nego što sam se nadao (kriza, na kraju krajeva trese i Japan), maštovitost i izvedba su uvek zadovoljavajući. Svakako, borba ponekad padne na nivo najjeftinijih tokusatsu TV serija, ali Kaji se većinu vremena ionako trudi da parodira akcione filmove (što mu ide od ruke) dok istovremeno dopušta Nishimuri da nas prevrne sa stolice svojim telesnim modifikacijama i količinama krvi i organa koje lete na sve strane. U jednom nadahnutom momentu protagonistkinja muškog protivnika pobeđuje zagrljajem a ne borbom, što je simbolički zadovoljavajuće a vizuelno superspektakularno jer joj iz torzoa vire dva sečiva cirkularnih testera.

Dakle? Nadao sam se ipak boljem filmu, no iako Samurai Princess povremeno pada ispod donje granice prihvatljivosti i decidno odbija da se iole ozbiljnije pozabavi simbolikom kojom se razbacuje, ne može se reći da barem polovina filma nije ludo zabavna. Nadam se ipak da su naredni filmovi ekipe, Nishimurini 63-fun-go i Vampire Girl vs. Frankenstein Girl (u kome jednu od uloga tumači Shiina) evolutivni korak napred. Prijavićemo kad odgledamo.

JuTjub