Pročitani stripovi: Far Sector

Pošto ove nedelje izlazi poslednja epizoda DC-jevog maksi-serijala Far Sector*, pomislio sam da je pravi trenutak da ozbiljno, odgovorno, i državnički porazgovaramo o ovom interesantnom projektu. Lansiran u okviru DC-jevog Young Animal imprinta, ovo je policijski procedural centriran na lik nove Zelene Svetiljke u DC-jevom mejnstrim univerzumu, mlade crne žene sa Zemlje po imenu Sojourner “Jo” Mullein a koja u najdaljem sektoru u poznatom kosmosu do kog se proteže jurisdikcija Zaštitnika univerzuma i Zelenih svetiljki treba da reši gotovo nezamisliv slučaj ubistva na svetu na kome se nešto slično, vele, nije dogodilo pet stotina godina.

*ili je bar to bio plan u vreme kada sam pisao ovaj tekst. Naravno, planovi se krše u sudaru sa životom pa je datum izlaska pomeren na prvi jun…

Imprint Young Animal stavljen je na led negde 2018. godine sa sudbinom Doom Patrol Gerarda Wayja ostavljenom da visi u vazduhu – verovatno dok se vidi kako će TV serija proći. Serija je prošla solidno pa je i Doom Patrol nastavljen miniserijalom Weight of the Worlds koji je počeo u leto 2019. a završio se u leto 2020. godine, najavjujući i nove naslove na Young Animal, poput Collapser i, tako je, Far Sector, što će prvi od svojih dvanaest predviđenih brojeva videti Novembra 2019. godine. Činjenica da tek sada stižemo do kraja posledica je koliko pandemijske frikcije, toliko i, slutim, činjenice da je autor scenarija na ovom serijalu osoba izvan tipično stripovske sfere – ovo joj je, uostalom, prvi strip-rad – i neko ko se ne da požurivati.

Young Animal je kao impint bio zamišljen tako da se Gerardu Wayju da sloboda da nalazi nestandardne autore kojima će biti podarena mogućnost da stare, često i zaboravljene DC likove i koncepte ožive u novom, zrelijem obliku, nudeći nove, različite poglede na klasičnu superherojsku estetiku, ali i zreliji ton i jezik. Da se razumemo, ovakvi koncepti su istorijski bili dosta uspešni, kako u DC-ju  sa Vertigom, tako i kod Marvela sa Ultimate/ MAX stripovima, ali Young Animal kao da je bio u izvesnom smislu i žrtva prekomponovanja uredničke i izdavačke vizije u DC-ju pa je kreiranje DC Black Label linije reklo bi se pomalo oduzelo vetra iz jedara Wayjeve inicijative.

No, sa Collapserom i Far Sectorom, Young Animal je nazad u sedlu a za Far Sector se firma može pohvaliti da je na mesto scenariste dovela jednu od najvrelijih zvezda žanrovske literature poslednjih nekoliko godina. N. K. Jemisin je američka spisateljica naučne fantastike koja je ne samo „uspešna“ u nekakvoj apstraktnoj formi već je i prva afroamerička spisateljica koja je dobila nagradu Hugo za najbolji roman a onda su i nastavci tog romana u trilogiji Broken Earth u naredne dve godine dobili Huga u istoj kategoriji, čineći Jemisinovu prvi piscem koji je ikada dobio ovu nagradu u ovoj kategoriji tri godine za redom (i, uzgred, prvi put da su tri knjige iz jedne trilogije dobile Huga za najbolji roman). Zlobnici i budale su sigurno gunđali o tome da je žiri preterao sa kompenzacijom Afroamerikanaca – srećom odavno ne pratim diskurs oko Huga – ali Jemisinova generalno dobija sjajne kritike gde god da pogledate, sa komparacijama sa samom Ursulom LeGuin koje se bacaju unaokolo.

A koje nisu neutemeljene. Broken Earth je – a pričam na osnovu prve knjige, Peto godišnje doba, sa kojom jedino imam neposrednog iskustva i koja je jedina izašla kod nas*– rad izuzetno ambicioznog world buildinga a koji je opet u skladu sa sociopolitičkim metaforama i kritičkim narativom u srži autorkinog pisanja. Naravno, činjenica da je Jemisinova crna intelektualka – po vokaciji psiholog – koja piše žanrovsku literaturu sa izraženom socijalnom i političkom linijom je važna dimenzija njenog autorskog identiteta i, ne sumnjam, tačka oko koje se vode beskrajni i beskrajno dosadni „kulturni ratovi“ na internetu, ali ona ne bi smela da zakloni fakat da pričamo o spisateljici sa izuzetno izraženim karakterom i sočnim, dinamičnim stilom.

*i koja na našem tržištu mora da deli ime sa ljubavnim romanom što ga je za Lagunu napisao Džoni Racković!!

Elem, za Far Sector Jemisinin ko-autor je kanadski ilustrator Jamal Campbell, crtač koji se u mejnstrim DC univerzumu već dokazao radom na serijalu Naomi Briana Bendisa i Davida Walkera. Campbellovi jako isprocesovani kolori mi nisu najomiljenija stvar na svetu ali ako vam treba crtač da prikaže začudnost jednog tuđinskog, gotovo neverovatnog mesta a koje, opet, sa našim društvom ima dodirnih tačaka više nego što biste očekivali, on je svakako odličan izbor.

Far Sector je, dakle, strip koji spada u Green Lantern kategoriju, osim što to, što bi rekao pokojni Mića Orlović, nema veze. Jo Mullein je pripadnica Zelenih svetiljki, nosi prsten i poslata je na svet po imenu City Enduring po službenoj dužnosti uz blagoslov Guardiansa, ali ovo je samo minimalna postavka za policijski procedural na tuđinskoj lokaciji. Drugačije rečeno, osim prihvatanja da postoji „svemirska policija“ čiji pripadnici po nekom komplikovanom međuzvezdanom ugovoru imaju jurisdikciju da deluju na svetovima za koje praktično niko nije čuo, za praćenje ovog narativa nije vam potrebno gotovo nikakvo poznavanje koncepta ili istorije Zelenih svetiljki,  još manje ikakvog DC-jevog zvaničnog kontinuiteta.

Što je i prednost i, ako ga gledate iz drugog ugla, mana Far Sectora. Prednost jer Jemisinova ovde ima sasvim odrešene ruke da se bavi svojom pričom, bez potrebe da izvodi akrobacije ne bi li se uklopila u poznati kontinuitet i pravila kameo-pojavljivanja likova omiljenih međ čitateljstvom DC-jevih stripova. „Mana“ jer ovo sa druge strane ni na koji način ne profitira od činjenice da je smešteno u DC-jev strip-univerzum. Ovo je sasvim odvojena kriminalistička priča sa sociopolitičkom pozadinom za koju ne samo da nije bitno da znate išta o Alanu Scottu ili Halu Jordanu već i koja ne bi bila ikako supstancijalno unapređena kada bi na bilo kojoj tabli u dosadašnjih 11 brojeva protagonistkinja uzviknula „In brightest day, in blackest night…“ i ostatak poznate zakletve.

Naravno, kažete vi, koga briga? Ovo je očigledno stvar pre svega marketinga – DC dobija strip koji je napisala jedna od najvažnijih SF autorki našeg doba a Jemisinova dobija lep honorar bez potrebe da prevrće enciklopedije i lupa glavu kako da se Tomar Ru, Kilowog i Mogo, Živa planeta uklope u njenu viziju. Kao bonus, „normalna“ publika, koja ga ne šilji na poznavanje opskurnih detaljčića iz istorije jednog kutka superherojskog univerzuma starog osam decenija može da priču isprati od početka do kraja bez odlazaka na raznorazne wikije i osećaja da gleda u ambis koji je toliko veliki da ga zabole da pogleda natrag.

No, opet je teško ne pomisliti da je marketing SVE o čemu se ovde radi – ponoviću da je Far Sector strip koji je mogao da se događa bilo gde drugde, bez ikakvih veza sa Zelenim svetiljkama i DC univerzumom i da postoji i određeni cinizam u ovoj simbiozi.

Dobro, ako smo besmislene i nevažne detalje stavili ad akta, da pogledamo kakav je sam strip.

Far Sector počinje izuzetno upečatljivo, ne samo zbog Campbellovog pažljivog kadriranja koje će nas neosetno odvesti od krvave ruke što leži na kišom okupanom pločniku sve do orbite jednog skoro nemogućeg sveta, već i zbog toga što Jemisinova podseća zašto je ona neko o kome svi pričaju već izvesno vreme. Njena verzije pandurskog noira je zdrava i dinamična a worldbuilding koji se dešava u monolozima protagonistkinje je zanimljiv i uspeva da bez previše opterećujućih infodampova, i dobro odmerenim tempom, čitaocu predstavi jedan komplikovan naučnofantastični svet ali i za njega neraskidivo vezano naučnofantastično društvo.

Pomenuti svet, City Enduring je uprvo to što mislite – grad-svet, ali sagrađen ne na planeti već od delova kosmičkih plovila i druge tehnologije, nakon kataklizme koja je zahvatila stari sistem u kom su dve planete kružile oko jednog Sunca. Napravljen kao serija Dysonovih sfera, City Enduring ima ovo ime jer je on ne samo habitat za tri vrlo različite rase već i spomenik prevazilaženju ogromnih iskušenja iz jnjihove deljene istorije. U prošlosti ove tri rase je veliki rat – koji je i doveo do ogromne devastacije – ali i robovanje kosmičkim kolonizatorima pa je tehnološko i socijalno dostignuće koje je City Enduring, gde tri potpuno različite forme inteligentnog života – od kojih jedna čak i nije biološka – žive u miru i harmoniji već hiljadu godina, zbilja na neki način prototip svemirske utopije.

Namerno nisam napisao „raja“ jer Jemisinova ne bazira svoje matafore na religijskoj simbolici i mnogo joj je važnija socijalna komponenta. Utoliko, kada se desi ubistvo u City Enduringu, zločin koji doslovno nije zabeležen poslednjih pet stotina godina, ovo nije puka simbolika „zmije u raju“, odnosno uvođenja dijalektičkog elementa u jedan aistorijski, nepromenljiv i savršen habitat, već, naprotiv, mnogo „prizemljeniji“ literarni motiv koji će policijsku istragu koristiti kao vozilo da nam se pokaže kako dijalektike u ovom društvu itekako ima, iako se političari koji su Zelenu svetiljku i pozvali da im pomogne u istrazi, iz sve snage upinju da pokažu da je ova zajednica stabilna i da se društvene protivrečnosti, ako ih ima, rešavaju u okvirima institucija sistema.

Zapravo, početni uokvirujući narativ za prisustvo Jo Mullein u ovom svetu je da City Enduring i njegova policija naprosto nemaju procedure za isleđivanje ubistva – jer se ovakvi zločini tako dugo nisu dešavali – pa je Zelena svetiljka pozvana kao, praktično, forenzički konsultant koji će pomoći sistemu naviklom da rešava samo finansijske prevare i eventualno kršenja autorskih prava, da izađe na kraj sa nečim tako radikalnim kao što je ubistvo.

E, sad, kao i u svakom poštenom noir narativu – a protagonistkinja i sama prepoznaje da se mnogo toga što se dešava uklapa u noir trope i mora da načini svestan napor da razmišlja kao pravi islednik a ne samo žanrovski lik – brzo se ispostavlja da su stvari mnogo komplikovanije nego prosti „whodunit“. U prvom redu, ovde i nema whodunita – od početka se zna ko je počinilac ubistva, a isti je brzo priveden i pritvoren, sa solidnim delom tela žrtve u sopstvenom digestivnom traktu. Nije čak ni potrebno tražiti motiv jer, kako dalje učimo o biologiji i kulturi rasa koje čine društvo što sebe naziva Trilogy, tako nam postaje jasno da je počinilac samo delao u skladu sa urođenim biološkim nagonom koji bi trebalo da je uspešno suzbijen stolećima socijalizacije i suživota između tri rase.

Priča ovde, dakle, ne zavisi od toga „ko“ niti „zašto“ je počinio ovaj zločin već najpre od toga „ko“ od toga ima korist i „zašto“ su Mulleinovu uopšte zvali da pomaže u istrazi kada joj, čini se, na svakom koraku vezuju ruke. Naša Zelena svetiljka ovde za svoje atkivnosti odgovara prevashodno Savetu, tročlanoj izvršnoj vlasti ovog grada-sveta u kome se po jedan predstavnik svake od rasa bira na doživotni mandat. Socijalna struktura Trilogyja je time donekle pojednostavljena do nivoa karikature ali ovo pomaže autorki da lakše rukuje političkom zaverom i socijalnim protivrečnostima, štedeći nas, čitaoce, opterećujućih scena sa raznoraznim političarima koji bi sedeli i većali. Far Sector i ovako ima prilično visok broj likova koji imaju imena, agende i delatni su u narativu pa se ova vrsta simplifikacije može zdušno pozdraviti, bez obzira što možda deluje naivno da takvo društvo ima komplikovanu administraciju, složen sistem upravljana privatnom svojinom i distribucije dobara, referendume, građanske proteste, medijski ekosistem…

Glavni element „drugosti“ u ovom društvu je pak, „Emotion Exploit“, neka vrsta bezbednosnog osigurača unesenog u genetiku sve tri rase a koji treba da predupredi emocije. Teorija je da su međuzvezdani zavojevači koji su pre toliko stoleća tri rase okrenuli jednu protiv druge to postigli manipulišući njihovim emocijama, pa je „lek“ pronađen u eliminisanju emocija na genetskom nivou i građenju društva koje je, posledično, zasnovano na čistoj racionalnosti.

Ideja o društvu koje ne poznaje emocije nije nova u naučnoj fantastici ali jeste potentna – no literarni eksperimenti koji se bave istraživanjem hipotetičkih društava „čistog razuma“ obično idu samo do određene granice kada ili sve redukuju na puku antiutopiju ili pokazuju da je ovako nešto nemoguće i da odsustvo emocija najčešće podrazumeva tek to da se one kriju. Far Sector je bliži ovom drugom, pokazujući nam likove koji imaju sasvim emotivne reakcije iako su, navodno, genetski sprečeni u tome, a što u startu dosta minira ovu premisu. Protagonistkinja i sama primećuje da su likovi sa kojima ima posla prilično strastveni i glasni i sve to „zvanično“ bez emocija, a brzo saznajemo da je jedna od glavnih roba na crnoj berzi takozvani switchoff, droga koja na nekoliko sati isključuje Emotion Exploit i dopušta građanima da jedno vreme imaju emocije. Kako se može zamisliti, ovo je neverovatno adiktivno iskustvo i brzo postaje jasno da je switchoff jedan od najunosnijih biznisa na ovom svetu, sa, jelte, tragovima koji vode do samog vrha vlasti…

Jemisinova je eksplicitno rekla da je kreiranje ovakvog sveta, sličnog našem ali pomerenog u nekim bitnim tačkama, idealno mesto da se na njemu istražuje proverbijalno „ljudsko stanje“ i Far Sector svakako ima odlične teze čija eksploracija vodi čitaoca kroz zanimljive filozofske koncepcije. No, Far Sector je, sa druge strane, što se dalje u njemu ide, u svojim metaforama sve izrazitije bukvalan.

Ne da Jemisinova krije svoje agende – već od ranih epizoda vidimo flešbekove na raniji život Mulleinove na Zemlji, rasne nepravde koje je iskusila kao dete ali i kasnije razočaranje u rad u policiji koja, jelte, nije jednako tu da štiti crne i bele Amerikance – i Far Sector je u mnogo elemenata vrlo blisko preslikana „naša“ Zemlja. Nacisti se pominju već u prvoj epizodi u jednom od monologa autorke, ali će kasnije i jedan od likova iz samog City Enduringa pomenuti fašizam kao nepoželjnu tehnologiju vladanja. Tu su i sweatshopovi, policija koja puca na nenaoružane demonstrante jer ovi odbijaju da se povuku, sasvim neuvijene aluzije na američki izborni sistem i „voter supression“ taktike kojima se obezbeđuje da pripadnici nižih društvenih slojeva – statistički mnogo češće poreklom iz manjinskih rasnih zajednica – imaju manju mogućnost da utiču na ishod izbora.

Ove teme su sve legitimne i legitimno je Zemljanku koja dolazi iz manjinske populacije i ima iskustvo rada u korumpiranoj policiji pokazati kao nekoga ko očajnički pokušava da takve stvari razreši na ovom, drugom mestu, gde ima više moći i autoriteta, ali Far Sector prema svom kraju kao da napušta ideju o nijansiranoj razlici između društva City Enduringa i našeg društva i doslovno prepisuje iz „naše“ realnosti.

Hoću da kažem, ovde imam zamerke ne na ideje ili koncepte, već na egzekuciju, pre svega na estetsku dimenziju ovog rada koji kako ide prema finalu sve više gubi suptilnost i slojevitost za potrebe isporuke jasnih političkih iskaza. Iskaza sa kojima se, da ne bude zabune, uglavnom slažem, samo me žulja to primetno pojednostavljivanje pripovedanja i karakterizacije na ime kritike koja kao da kidnapuje narativ.

Ovo se u jednoj meri vidi i kod same protagonistkinje koja je na početku veoma zanimljiva i sa snažnim unutrašnjim životom i višeslojnim karakterom samo da bi prema kraju i sama postala ravnija, bliža „stripovskom“ klišeu akcione heroine sa političkom agendom.

No, možda stvar i jeste u tome da je autorki ovo pravi rad u stripovskom mediju i da je, imajući na raspolaganju značajno manje teksta nego u svojim romanima, neke stvari naprosto umela jedino ovako da prikaže, krešući broj reči sve dok ne ostanu ogoljene poruke.

S druge strane, Jemisinova je ipak neko ko jako dobro ume sa rečima i makar je tokom velikog dela ovog stripa kombinacija Campbelovih slika, monologa u titlovima i dijaloga dobro pogođena, dajući nam i potrebnu dozu karaktera, i drame, i humora, ali i dobar tempo.

Campbell ovde, naravno, odrađuje veliki deo posla sa svojim konstantno uzbudljivim prikazom tuđinskog sveta (koji je sve manje tuđinski, sve više familijaran kako epizode odmiču), čineći arhitekturu, tehnologiju, ali i kostime i frizure koje gledamo pričom za sebe, ili makar svetom za sebe. Jemisinova se ubraja u autore koji baštine tradiciju afro-futurizma i Campbell ovde drži jednu autoritativnu lekciju vezanu za  vizuelnu dimenziju ovog koncepta, dajući nam „žanrovski“ ali ozbiljan svet koji je uvek vizuelno upečatljiv, vibrantan, bogat detaljima. Capmbellovo naglašeno korišćenje kompjuterskog retuširanja i kolora je, naravno, za moje stare oči pomalo i napadno sa crtežom koji često ima za moj ukus „neprirodne“ svetlosne dinamike i kolorne gradijente, ali svakako pričamo o crtaču koji ima visoko estetizovan stil i čije su scene akcije, kada ih ima, veoma energične, mada povremeno nauštrb jasnoće. No, verujem da će mlađoj publici, čiji je vizuelni ukus u dobroj meri oblikovan igranjem Overwatcha ili, eh, Mass Effecta, Campbellov stil biti znatno bliži, a da se svi možemo složiti oko toga da on ima dobre karakterizacije i konstantno efektna dizajn-rešenja kako u samom svetu, tako i za lejaut table.

Far Sector je, ako tako mogu da kažem, polovično uspešan projekat, priča koja ima vrlo snažan početak i worldbuilding – bez obzira na svoj fakultativni odnos sa DC-univerzumom, ovo je dobra naučna fantastika – ali koja do kraja pomalo gubi na uverljivosti uspostavljanjem predirektnih, prebukvalnih paralela sa zemaljskim, ili, da budemo precizniji, američkim sociopolitičkim temama. Naravno, možda je ovo „namerno“, možda su i autori i DC osećali da je važno dati otvoren, direktan, malo i prostački sociopolitički iskaz a koji uključuje sve od toga da je protagonistkinja afroamerička bivša pripadnica vojske i policije, asertivna ali ne jednodimenzionalna biseksualka itd. itd. itd. koja nepravdu ne trpi bez obzira u kom se sektoru zatekne, ali je moj utisak da je ovo sve došlo na uštrb literarnosti i time oslabilo samu priču. No, ovo je svakako strip vredan pažnje i čitanja a kako se ove nedelje može pročitati i poslednja epizoda (Edit: đavola, izlazi tek prvog Juna), možete se i sami sa njim upoznati, sada u celosti, odlaskom do ovog linka.