Film: Alita: Battle Angel

Evo nekoliko mojih brzih impresija o filmu Alita: Battle Angel, ekranizaciji poznate mange Battle Angel Alita, odnosno, u originalu, Gunmm (a što je anglo-japanski portmantu koji bi značio nešto kao Gun Dream).

Bit ću iskren: kada sam video da se priprema adaptacija Alite za veliko platno bio sam nemalo iznenađen. Svakako, James Cameron je čovek koji je nebrojeno puta dokazao da može da postigne i maltene nemoguće, ali Alita je properti koji mi nikako nije delovao kao prvi izbor za holivudsku ekranizaciju klasične seinen mange. Nedavni Ghost in the Shell debakl je svakako dobar primer kako ove stvari nije nimalo lako izvesti a čovek bi svakako očekivao da će Holivud, posebno sada kada je Blade Runner ponovo prilično „in“, najpre posegnuti za nečim poput Akire.

Hoću da kažem, Battle Angel Alita je naglašeno omladinska manga i za razliku od OVA anime verzije Ghost in the Shell (na koju se holivudski film oslonio značajno više nego na slepstik intoniranu mangu ili takođe srazmerno lagani televizijski anime serijal) ili Akiru, ona zapravo nema tu količinu značenjske višeslojnosti i filozofske ambicije koja bi joj garantovala i interesovanje „ozbiljnijeg“ gledaoca, kritičare koji će o njoj pisati dubinske eseje itd. Alita pored toga zahteva ekstremno skupu produkciju zahvaljujući svojoj naglašeno stilizovanoj scenografiji i oslanjanju na apsurdno spektakularnu akciju, što, ponovo, ako Ghost in the Shell uzmemo kao pouku, ne deluje kao recept za properti sa kojim se vredi kockati.

Opet, Cameron je čovek kadar i za nemoguće, pa i to da napiše i producira prvi film Roberta Rodrigueza u skoro dvadeset godina koji mi se više dopao nego što mi se nije dopao. Zapravo, Rodriguez je ovde bio prilično dobar izbor – njegovo bukvalističko tumačenje stripova koje je bilo problematično u Sin City (jer je, umesto da donese atmosferu koju su Sin City stripovi prizivali stilizujući sećanja na klasične noar filmove, delovao najpre sikofantski) je ovde bilo zapravo prednost. Battle Angel Alita je izrazito vizuelno dinamična manga i dok se Sin City pre svega oslanjao na atmosferu, Alita je sva u akciji a Rodriguez se pokazao kao pravi čovek da tu akciju snimi kako dolikuje ubedljivo nam prikazujući ideju da devojčica od 60 kila može da namlati kiborške grdosije od trista, i to sa apetitom.

Jedna od stvari koje su takođe išle u prilog holivudskoj ekranizaciji Alite je to da je ovo i inače prilično „vesternizovan“ properti. Ne samo da zapadna publika strip poznaje pre svega preko Kodanshinih paperback kolekcija koje su već uvele dosta zapadnih rešenja u adaptaciju (u originalu se glavni lik zove Gally, između ostalog a i „gun dream“ je notabilno lošiji naziv za mangu koja se događa u svetu gde vatrenog oružja praktično i nema), već je i Yukito Kishiro, autor mange, čovek sa očigledno velikom ljubavlju za zapadnu (popularnu) kulturu – manga je uostalom prošarana neprebrojnim zapadnjačkim terminima, pozivanjima na futurističke tehnologije i sociološke koncepte poznate iz zapadne naučne fantastike, pa i direktnim aluzijama na poznate Heavy Metal bendove (logotip Scorpionsa na Motorball stadionu, na primer).

Elem, Cameron i Laeta Kalogridis su napisali iznenađujuće funkcionalan scenario koji uspeva da materijal mahom iz prvih pet Kodanshinih kolekcija iskombinuje na način koji u finalnom produktu daje relativno zadovoljavajuću celinu sa prirodnim najavljivanjem nastavaka ali i jasno zaokruženim character arcom glavne junakinje i dela ostatka ansambla. Naravno dosta je tu kondenzacija moralo da se napravi ali scenaristi su prilično uspešno pogodili skoro sve potrebne akcente i dali nam priču koja nije identična mangi ali je saobrazna njenom duhu i putu koji likovi u njoj prelaze. Neke stvari su, naravno, ekstremno kondenzovane, recimo čitav podzaplet sa Alitinom karijerom u Motorballu je u stripu ionako predugačak i služio je velikim delom da bi Kishiro crtao atraktivne „sportske“ borbe kiborga, a ovde je sveden na funkcionalnu meru i udobno upleten u „glavni“ zaplet koji se tiče Huga i njegovog odnosa sa Vectorom. Naravno, to što je Yugo iz stripa postao Hugo u filmu (a Daisuke Ido postao Dyson Ido) nije problem i, čak, rekao bih da je Alita vrlo dobar properti za potrebe diversifikacije kasta – tematski ovo i jeste strip o post-nacionalnoj kulturi i kapitalističkom paklu u kome se svi podjednako kuvaju.

Neke druge stvari su tu na nivou samo usputne reference, recimo u jednoj sceni čujemo ime Koyomi ali ono se odnosi na odraslu devojku umesto na detence koje znamo iz stripa, Jashugan se takođe pojavljuje samo nakratko i nema sudbinsku vezu sa Alitom, Desty Nova je ovde mastermajnd iza celog zapleta i uber negativac ali ga ne upoznajemo dovoljno kao stvarni lik, a Motorball deo filma praktično ima samo vizuelne reference na strip, bez galerije likova koju odande pamtimo. S druge strane, film uvodi neke nove likove, pa je Grewishka, neka vrsta mid-bossa sa kojim Alita mora da se izbori baziran na Makakuu iz stripa, sa sličnom personalnom istorijom i nekim istim replikama, ali je i sam direktno povezan sa Novom da bi film imao zaokruženiji narativ i to je sasvim okej. Možda najvidljivije odstupanje je insistiranje na liku Chiren koje u stripu nema i koja služi da bolje podvuče tematiku porodice koja je jednako važna za strip i film.

I to sve na gomili dosta dobro funkcioniše. Alitu su odvajkada reklamirali kao cyberpunk klasik, ali ovo nikada nije bio strip o hakerima, veštačkim inteligencijama i korporacijama već je cyberpunk senzibilitet zasnivan pre svega na „mehaničarskom“ transhumanizmu, pitanju identiteta i njegovog odnosa sa telom, promeni označitelja ljudskog kroz voljno, inženjerski zasnovano menjanje tela i njegovih delova. Ovo se, dakako, doro utemeljilo u japanskom kulturološkom shvatanju pozicije i simbolike tela i udova među svim stvarima, ali je i jedna potentna metafora za pubertet i način na koji tinejdžeri kroz osvajanje kontrole nad telom i emocijama, osvajaju i svoj identitet.

U tom smislu i film dobro uspeva centralni motiv odnosa Alite sa svojim „očuhom“ Idom odradi kako valja i pokaže kompikovane nijanse njihovog odnosa, od velike a neizrečene ljubavi, preko straha, posesivnosti, prkosa i obostranog sazrevanja, a da sve to bude upakovano u klasičnu matricu tinejdžerskog filma kojoj lik Huga, u tumačenju vrlo dobrog Keeana Johnsona, daje prekopotrebno vezivno tkivo da sve drži na okupu.

I drugi su vrlo dobri: Christoph Waltz je sjajan kao Ido uspevajući da dubinu ovog prilično kontroverznog lika prenese kako valja, Mahershala Ali ima jednu od najtežih uloga – da glumi crnog mešetara a da ne ispadne kao da eksploatiše kliše, ali i da pokaže kako to izgleda kad neko vuče njegove konce, i u tome je vrlo dobar. Jennifer Connelly mora da iznese važnu moralnu poruku filma i to radi dosta solidno a Rosa Salazar je možda imala i najteži zadatak – da u filmu gde su svi stilizovani ali i dalje realistični, bude praktično animirani lik kome je celo telo kibernetsko a facijalna gluma mora da se izbori sa predimenzioniranim CGI očima. Mislim da je Salazarova ovo odradila valjano, plasirajući uspelo mladalačku napaljenost primerenu Aliti i tu neku adikciju na ne samo akciju već i na endorfin – uprkos činjenici da joj je gotovo čitavo telo metalno. Uzevši u obzir da dijalozi nisu najjača strana ovog scenarija i u najboljem slučaju su funkcionalni a neretko i nespretno ekspozitorni, glumci su posao odradili vrlo solidno. Ed Skrein je, sad bi se već reklo, osuđen da igra harizmatičn enegativce i ovde je on svog Zapana odradio veoma solidno.

No, Rodriguez ja zablistao pre svega u akciji i mada se vidi da je ovo holivudski film sa čestom tipično zapadnjačkom montažom gde imamo rezove koji treba da nas prevare da smo videli AWESOME akcioni potez, opet je dobar deo koreografije promišljen i snimljen majstorski tako da dobijemo fluidnu akciju i ubedljiv prikaz neverovatnih podviga koje likovi na ekranu vrše. Motorball je pogotovo sjajno snimljen, sa jasnim aluzijama na Rollerball (kojim se Kishino, očigledno inspirisao), ali je i dobar deo ostalih borbi odličan – kada se Alita bori sa Grewishkom tu ima dosta solidnih pozivanja na ikoničke scene iz stripa i Rodriguezova opsednutost imitiranjem istih kadrova ovde se pokazala kao prednost. Hoću da kažem, Kishinove scene su već same po sebi toliko kinematske da je film, kada ih je prebacio u pokret, zaista dobio na kvalitetu.

Alita: Battle Angel je film pre svega za mlade, možda po uzoru na Maze Runner ili možda i Hunger Games, s jedne strane parabola o odrastanju i prihvatanju porodice kao temelja (a ne grobnice) identiteta, sa druge postapokaliptična pouka o kapitalističkoj eksploataciji i klasnoj segregaciji, pogurana u jaku stilizaciju, bez mnogo nijansi sive. On je vizuelno upečatljiv sa mnogo izvrsnih dizajnerskih rešenja koja se direktno pozivaju na strip predložak (mada je uvećanje Alitinih očiju bilo bespotrebno), i scenografski i kostimografski konzistentan, uspevajući da nam ponudi zadovoljavajući world building dok nam istovremeno priča priču sa zapravo jako mnogo likova i amnezijom pogođenom devojčicom u centru. Priča se u ovom filmu ne završava ali Cameron, Kalogridisova i Rodriguez uspevaju da ponude prijemčivo prvo poglavlje koje ostavlja pristojan ukus u ustima i proizvodi želju da se vidi šta je bilo dalje. Pa, nadajmo se da će biti dovoljno uspešan da nam se ta želja ostvari.