Arhiva za jun, 2012

Spajdermen na kiši (članak napisan za magazin Kiša)

Posted in Stripovi with tags , , , on 17 juna, 2012 by mehmetkrljic

Spajdermen, Čovek-pauk, večiti dvadeset-i-nešto-godišnjak radoznalih, velikih očiju i brza jezika ove godine puni pedeset i sebi za zlatni jubilej poklanja ne samo novi film u kome će biti mlađi i brži nego ikad, već i duboko zadovoljavajuće znanje da je najpopularniji superheroj na svetu.

 

Naravno, naravno – Supermen, neranjivi čovek koji može da leti i gleda ljudima ispod odeće je možda prvi pravi superheroj u istoriji popularne kulture ali njegov poslednji film je doživeo propast na blagajnama. Betmen je, posle godina kinematografskog lutanja u sigurnim rukama Krisa Nolana dobio brojne pohvale kritike i fanatičnu odanost publike, ali Spajdermen je fenomen koji ne samo da ruši rekorde na bioskopskim blagajnama i obrće više keša nego što je bruto društveni proizvod manjih zemalja, on je danas simbol odgovornosti, požrtvovanja i neustrašivosti koji komunicira jednako i sa onima dovoljno matorima da se sećaju njegovog dolaska na svet ali i sa klincima koji u obdanište nose rančeve sa njegovim likom.

 

Neobičan je ovo svet, u kome superheroja nema a ipak je jedan od njih najprepoznatljivija ikona modernog doba, vlasnik ne samo razaračkog filmskog serijala nego i seta etičkih vrednosti koje danas ume da izdeklamuje veliki raspon generacija: uz veliku moć mora dolaziti i velika odgovornost. Ako su mnogi Nolanovog Betmena tumačili kao apologiju politike prismotre i rata protiv terora Džordža V. Buša, filmovi o Spajdermenu Sema Raimija držali su se mnogo bazičnijeg ideološkog kompleta: privrženosti porodici, zaštite slabijih, pomaganja prijatelju čak i kada je prijatelj psihotični zločinac koji pokušava da vas ubije i preotme vam devojku. Univerzalna privlačnost Spajdermena koja ga već decenijama čini jednim od najpopularnijih američkih strip-junaka samo je potvrđena kroz uspele ekranizacije poslednjih godina.

 

No, velika popularnost ne znači i da ljudi poznaju Spajdermena. Za potrebe uspešnog blefiranja u čaršiji i rasprave sa društvom koja će uslediti vezana za premijeru najnovijeg filma The Amazing Spider-man, spremili smo jedan ekspresni kurs o najvažnijim temama iz spajdermenologije. Stare kajle će se ovde podsetiti stvari koje su već zaboravile, mlade snage će možda shvatiti koliko je odgovorna i nezahvalna dužnost biti moralni uzor generacijama čitalaca. Ali ako iko to može da izdrži, onda je to Spajdermen.

 

Kako se Spajdermen rodio?

 

Godine 1962. američka strip-industrija suočavala se sa velikim tektonskim poremećajima. Sve veća moć esnafskog udruženja Comics Code Authority diktirala je sve striktnije moralne nazore kod kreiranja stripova koji bi se prodavali kroz uobičajenu mrežu maloprodajnih objekata opšte namene što je u ono vreme bio osnovni distribucioni kanal. Računajući da su sa rokenrolom i nadolazećom hipi kulturom već izgubili bitku, čuvari morala su se udvojenim naporima bacali na kontrolisanje stripa, medija, rezonovalo se  namenjenog deci i omladini, populaciji sklonoj posrtanju i padu.

 

Preporuke CCA koje su diktirale gotovo viktorijanski moral u stripu (bez pominjanja ili aluzija na droge, bez pominjanja ili aluzija na erotsko zavođenje, bez prikazivanja kriminalaca u simpatičnom svetlu, ili čak i kako uživaju u plodovima svog rada, bez ubijanja, čak i bez prikazivanja vampira ili vukodlaka) tokom nekoliko godina su gotovo desetkovale scenu šaljući u istoriju takve žanrove poput vesterna, horor stripa ili detektivskog stripa. Njima su ostale dnevne novine kao jedini kontakt sa svetom. Sa druge strane, u prazan prostor na magazinskoj sceni, neočekivano su se ušetali – superheroji.

 

Popularnost originalnog superherojskog stripa opala je dramatično sa krajem Drugog svetskog rata kada su se i autori i publika okrenuli drugim temama, no, početak šezdesetih godina označio je njihov povratak. Veliki izdavač DC je pored Supermena, Betmena i još nekoliko preživelih prvoboraca iz tridesetih godina agresivno nastupao sa novom generacijom heroja, a konkurentski Atlas je, uviđajući da se vremena menjaju i da njihova kombinacija krimića, horora i tinejdžerskog humora, zajedno sa pokušajem podizanja iz mrtvih heroja iz četrdesetih preti da ih sahrani, promenio ime u Marvel Comics, na poziciju Glavnog i odgovornog urednika postavio Stena Lija i dao mu odrešene ruke da radi šta hoće.

 

I Li je, sa saradnicima poput Džeka Kirbija i Stiva Ditkoa kreirao novu generaciju superheroja koja je Ameriku a posle nje i svet zauzela na juriš. Li i saradnici su, za razliku od konkurentskih izdavača, kreirali stripove potopljene u zeitgeist, hvatajući bolje nego iko psihotičnu rascepljenost Amerike šezdesetih godina – ratova na prekomorskim teritorijama, uspona pokreta za ljudska prava kod kuće, umetničku pobunu bit generacije, psihodeliju, seksualno oslobađanje, droge…

 

Da ne bude zabune, Marvel je bio zakopčani bastion puritanskog liberalnog kapitalizma koliko i bilo koja druga izdavačka kuća, no, njegovi su likovi, superheroji i njihovi supermoćima obdareni neprijatelji bili mnogo više u dosluhu sa vremenom velikih promena kakve su bile šezdesete, nego likovi kod konkurencije. Atomska energija, američke i sovjetske sve smelije ekspedicije u kosmos, trka u naoružanju i globalizacija koja je najpre počela kroz ratove, sve ovo je implicitno pronalazilo načina da se ispolji u Lijevim i Marvelovim stripovima. Marvelovi superheroji nisu bili nadljudi svojstveni DCjevoj tradiciji, ličnosti realizovane i u civilnom životu, Sten Li je superheroje pronalazio u među tinejdžerima, u generaciji opterećenoj kompleksima, krizama identiteta, neuzvraćenim ljubavima i neshvatanjem okoline. Nakon Fantastične Četvorke koja je bila neka vrsta prelazne faze gde su junaci još uvek bili genijalni i uspešni naučnici i piloti, Li će sa Kirbijem i Ditkom stvoriti neke od svojih najmemorabilnijih kreacija – X-Ljude, grupu mutanata tinejdž uzrasta koji pokušavaju da spasu svet što ih mrzi i plaši ih se, ali i Čoveka Pauka.

Spajdermen je bio predodređen za neuspeh i maltene je ubijen već na rođenju. Za početak, za razliku od većine drugih ondašnjih serijala, nije ga crtao Džek Kirbi, sertifikovani genije strip scene onog vremena. Umesto njega, ko-kreator ovog junaka uz Lija bio je Stiv Ditko a njegova se prva priča pojavila u petnaestom broju magazina Amazing Fantasy Avgusta 1962. godine. Petnaestom i ujedno poslednjem, jer ga je Marvel bez velike ceremonije ugasio zbog slabe prodaje. Priča o srednjoškolcu koji od ujeda ozračenog pauka dobija set prilično sumnjivih moći (pentranje po zidovima? Zaboga, Fantastična četvorka je barem imala čoveka izvanredne snage, čoveka koji može da leti i pritom bude u plamenu i nevidljivu ženu) delovala je kao tek još jedno slepo crevo u magazinu koji je u istom broju imao i priču o oživeloj mumiji i marsovskoj invaziji na Zemlju u kojoj glavni junak na kraju završi sa četiri ruke. Uostalom, narod se generalno gadi paukova i ko bi poželeo da čita o dečaku koji je stekao moći jedne od tih korisnih ama ružnih i neprijatnih životinja?

 

Zapravo… mnogi, reklo bi se. Marvel je bio zasut pismima kojima je publika zahtevala dalje avanture Pitera Parkera, dobro vaspitanog naočarca koji živi sa stricom i strinom i čija je ljubav prema nauci i učenju u obrnutoj proporciji sa podsmehom koga trpi od strane naočitijih i socijalno prilagođenijih dečaka u školi. Sten Li i Stiv Ditko su u svega deset strana uspeli da ispričaju priču koja pokazuje kako dobri i požrtvovani momak samo jednim sebičnim činom izaziva tragediju neslućenih razmera (smrt strica, očinske figure sa velikim uticajem na dečaka), što, više nego neobične moći stečene ujedom pauka promenjenog radioaktivnošću od njega pravi superheroja koga ćemo pratiti sledećih pola veka. Već par meseci kasnije, Spajdermen će dobiti sopstveni mesečni magazin: The Amazing Spider-man – jedan od malog broja američkih strip magazina što bez prekida izlaze i danas.

Bilo je nečega u kombinaciji naglašene otuđenosti od svog okruženja, jake introvertnosti i posvećenosti nauci, uvećanju znanja, eksperimentisanju i pronalaženju novog, što je pogodilo publiku u tanku žicu. Izgleda da je stripove u to vreme čitalo mnogo tinejdžera što nisu mogli da se uklope u svoju okolinu koju su činili jači, lepši, popularniji dečaci, a koji su u svojim sobama čitali naučnu fantastiku i sebi govorili da će devojčice jednom morati da shvate kako su pametni, učeni, pristojni momci bolja prilika od neotesanih, lepuškastih hvalisavaca iz školskog fudbalskog tima. Spajdermen jeste bio heroj obdaren moćima poput velike snage, povećane sposobnosti regeneracije, okretnosti i lepljivih prstiju, ali njegova glavna moć bila je pamet i preduzimljivost. Ovo je bio tinejdžer koji je sam sebi ne samo napravio kostim već i konstruisao lansere za mrežu – polimer izuzetne snage i elastičnosti čiju je formulu sam osmislio. Drugi superheroji su znali da budu lekari (Tor), fizičari (Hulk), industrijalci (Ajron Men), piloti (Stvar), ali Piter Parker je bio jedan od nas, rezonovali su čitaoci. I kao i svi mi, bio je nesrećan u ljubavi, privržen porodici iako je od nje krio strašne tajne, trudio se da bude pristojan i pravičan u svetu u kome su mu najbolji prijatelji bili kapiten školskog tima koji ga maltretira i sin bogatog industrijalca koji sve u životu dobija na tacni.

 

Neprijatelji i prijatelji: sapunska opera Spajdermenovog života

 

Iako se u prvih nekoliko epizoda Spajdermen sukobio sa vanzemaljcima i sprečio katastrofu pri lansiranju američkog orbitalnog modula, veoma brzo se oko lika iskristalisao ekosistem pitoresknih, pa i sasvim bizarnih antagonista koji ostaju njegov zaštitni znak i do danas. Ako se u današnje vreme superherojski stripovi iz sve snage bore da budu kul pa je tako i većina likova u njima mišićava i lepuškasta, čak i ako su u pitanju tek naučnici sa kriminalnim aspiracijama, početkom šezdesetih ovakvih pravila nije bilo. Spajdermen se borio sa starim, ćelavim čovekom obučenim u ptičji kostim koji mu je omogućio da leti (Lešinar), sa starim, ćelavim čovekom koji je Zemlju prodao vanzemaljskim zavojevačima (Strašni Majstor), sa sredovečnim naučnikom debelih naočara i još deblja stasa (Doktor Oktopus), sa sitnim kriminalcem koga je nuklearni incident pretvorio u gomilu inteligentnog peska (Peščani čovek) (koji u osnovi i nije bio previše inteligentan)… Prvi Spajdermenovi protivnici su bili jednako bizarni i psihološki oštećeni kao i glavni junak – dečak obučen u kostim išaran mrežom, gonjen krivicom što nije sprečio smrt svog strica iako je za to imao moć.

 

No, kako je vreme prolazilo, sa ovim stripom dešavalo se nešto neobično i veličanstveno – privatni život Pitera Parkera i superherojski život Spajdermena počeli su da se mešaju na nekontrolisane načine. Ovako nešto nije bila praksa u superherojskom stripu do revolucije koju je u njega uneo Sten Li i Spajdermen je bio možda najbolji primer kako se elementi civilnog života glavnog junaka mogu iskoristiti da pojačaju superherojsku komponentu priče. Ubrzo, likovi u Parkerovoj okolini su obožavali Spajdermena a podsmevali se slabašnom Piteru ili su obožavali lepo vaspitanog Pitera a zgražavali se nad užasnim viđilante-kriminalcem Spajdermenom. Bivše i sadašnje devojke Pitera Parkera bile su meta superzločinaca koji su se sukobljavali sa Spajdermenom, a i oni sami postajali su bliskiji Parkeru. Zeleni Goblin je, recimo u civilnom životu bio otac Parkerovog najboljeg druga i neka vrsta novog surogat-oca dvostrukog siročeta, a Doktor Oktopus je jednom zamalo postao očuh Piteru Parkeru, prolazeći kroz ogromne napore da za ženu uzme Strinu Mej i tako se dokopa njenog nasledstva – ostrva sa nuklearnom elektranom na severu Kanade.

Ova povezanost između civilnog i superherojskog identiteta glavnog junaka ostaće bitan element priče do danas. Ne samo što je tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka donela neke od najpotentnijih superherojskih priča u medijumu uopšte (smrt Zelenog Goblina, smrt Piterove devojke Gven Stejsi, duga veza i venčanje Pitera Parkera i Meri Džejn Votson, kloniranje Gven Stejsi i sukob sa sopstvenim koledž profesorom koji je uzeo identitet superzločinca po imenu Šakal…) već je i učinila mnogo na pojačanju identifikacije publike sa glavnim junakom. Ovo je, za razliku od većine, bio superheroj koji kao da je prolazio kroz iste situacije i probleme kao i njegovi čitaoci – devojke koje ne razumeju njegove ekscentričnosti (a koje njemu znače sve na svetu), surogat-očevi koji žele da ga izvedu na pravi put, najbolji prijatelji koji mu okreću leđa jer odbijaju da vide kako se mora sazrevati… Naravno, u Spajdermenovom slučaju mnogo toga se dešavalo kroz sumanute tuče iznad krovova oblakodera Menhetna, ali veza između publike i lika bila je jača nego ikad.

 

Još bolje, ovo je i lik koji je sazrevao zajedno sa svojim čitaocima, postajući od stidljivog srednjoškolca briljantan student koga je samo ekstrakurikularna superherojska karijera sprečila da izraste u rasnog naučnika, ali i uspešni fotoreporter čitanog njujorškog dnevnog lista. Kao za pakost, naravno, baš je ovo list koji je veliki deo svog prostora posvetio dokazivanju da je Spajdermen pretnja javnom redu i miru i opasni psihotični kriminalac…

 

Sa godinama, galerija Spajdermenovih neprijatelja će se proširivati, ali ostaje interesantan podatak da je veliki broj njenih pripadnika na neki način tematski povezan sa životinjama, što će u prvoj deceniji dvadesetprvog veka scenarista J. Michael Straczynski iskoristiti da objasni totemsko poreklo Spajdermenovih moći i postavi pitanje: je li umirući ozračeni pauk ujeo Pitera Parkera i preneo mu moći ili je ujeo Pitera Parkera jer je prepoznao da u njemu već ima moći koju treba probuditi? Komisija još uvek pokušava da odgovori na ovo…

 

Supermoći!

 

Kad smo već kod moći: superheroji su od tridesetih godina prošlog veka bili u velikoj meri poistovećivani sa stereotipom krupnog muškarca koji može da leti. Naravno da je mnogo toga promenjeno do Spajdermenovog nastanka, i ono što je Sten Li radio u prvih nekoliko godina kreiranja Marvelovog superherojskog univerzuma bila je delom božanska inspiracija, delom drogeraško ludilo šezdesetih na delu. Sam Spajdermen je pored uvećane fizičke snage i okretnosti dobio i pomenutu mogućnost lepljenja za svaku podlogu koja mu je pomogla u penjanju po zidovima i plafonima, ali je njegova najveća supermoć svakako njegovo šesto čulo (pauk-čulo, kako ga stripovi zovu) koje mu omogućava predviđanje neposredne opasnosti. Spajdermen otud nije superheroj koji je u tuči nužno najjači niti je neranjiv i otporan na metke, ali njegova okretnost i osećaj za opasnost su ono što mu pomaže da se provuče i kroz najgadnije situacije na terenu.

Razume, se scenaristi su decenijama pokušavali da se igraju sa ovim setom moći. Ne samo da mu je Sten Li nonšalantno proslavljajući stotu epizodu magazina dao šest ruku (uz objašnjenje da se ne radi o snu) već je Spajdermen mnogo puta gubio svoje šesto čulo, ali i dobijao mogućnost nošenja dece na sopstvenim lepljivim leđima (što se pokazalo korisnim u tačno jednoj epizodi za pedeset godina), organsku proizvodnju mreže (napušteno bez komentara jer je verovatno suviše eksplicitno asociralo na to da je priča o Spajdermenu priča o ulasku iz detinjstva u adolescenciju sa sve, jelte, noćnim polucijama…) ali i otrovne žaoke koje izlaze iz njegovih nadlaktica (što, s obzirom da više podseća na osu nego na pauka, nije praktično iskorišćeno gotovo ni jednom). Možda je najbizarnija od svih moći koje su mu pripisane tokom godina moć vaskrsenja. I kad smo već kod te teme:

 

Kako je Spajdermen umro i šta je bilo posle?

 

Superheroji umiru, naravno. Ipak je to rizičan posao. Neke od njih ubiju džinovski antimutantski roboti iz budućnosti (Najt krauler), neke pokose kuršumi organizovanih kriminalaca (Beli tigar), neke ubije Doktor Dum nakon što je stekao moć menjanja realnosti (cela Marvelova prva ekipa heroja). Olakšavajuća okolnost je to što ako ste superheroj, smrt više znači odlazak na kraći godišnji odmor a manje neko permanentno stanje. Zapravo, stara izreka u superherojskom biznisu da „Niko ne ostaje mrtav osim Džejsona Toda, Bakija i Strica Bena“ pre nekoliko godina je morala biti skraćena da se odnosi samo na Strica Bena, Spajdermenovog surogat-oca, koji je maltene jedini prominentniji lik iz superherojskih stripova koji nije oživljen na neki način.

 

Prema tome, Spajdermen je i sam mnogo puta okusio slani ukus onostranog, upoznajući smrt iz neprijatne blizine i vraćajući se, (ne)očekivano da nas još uveseljava i bori se za pravdu.

 

Neke od njegovih smrti dešavale su se u drugim stripovima. U pomenutom incidentu kada je Doktor Dum tokom Tajnog rata na drugom kraju univerzuma počistio celokupne postave Osvetnika i X-ljudi, i Spajdermen je pao kao kolateralna šteta, ali je srećom poludeli tiranin heroje brzo i oživeo. Tu se barem radilo o relativno čistom poslu. Mnogo će Spajdermen gore proći u serijalu Uncanny X-Men gde se tokom posebno bizarne priče o premeštanju čitavog Menhetna u neku vrstu srednjevekovne herojske fantazije naš junak nađe razapet na krstu i potom umre. Samo obilna količina crne i bele magije uspeva da preokrene rezultat u korist domaćeg tima na kraju ovog stripa.

No, kada je počeo da umire u svojim stripovima, stvari su postale mnogo ozbiljnije. Tokom devedesetih godina, Marvel je zaključio kako im oženjeni Piter Parker na pragu srednjih godina kvari računicu pa su pokrenute opsežne akcije da ga se ukloni iz sopstvenog stripa i zameni nekim mlađim i hipsterskijim ko će bolje popuniti seksi kostim Spajdermena. Tokom ekstravagantne i neobjašnjivo komplikovane Sage o klonovima, Spajdermen će umreti ne jednom već dvaput. Prvi put ga otrovom ubija superkriminalac Sova a u život vraća Doktor Oktopus koji na skoro komičan način uviđa da njegov život bez Spajdermena na drugoj strani naprosto nema mnogo smisla. Drugi put stvari su mnogo ozbiljnije: u složenom, dugačkom pripremnom periodu tokom koga se čitaocima servira ideja da Piter Parker zapravo nije Piter Parker već klon Pitera Parkera koga je proizveo Šakal za potrebe svog perverznog plana o osveti Spajdermenu za smrt Gven Stejsi (koju je takođe klonirao – da, znamo, složeno je), Piter Parker gubi pauk-moći i razboljeva se od nečega za šta upućeni tvrde da je „ćelijska degradacija“, sindrom koji pogađa klonove u Marvelovom univerzumu, slabeći ih dok ih ne ubije. Prema kraju ove sage koju je vodilo pre svega Marvelovo marketinško odeljenje, firma je izbacivala urednike sa platnog spiska lopatom i krvarila novac na svakom koraku (došavši do ruba stečaja) tako da kada ju je trebalo završiti, u redakciji više nije bilo nikoga od originalnog tima koji je sagu započeo, pa niko nije ni znao kako treba da se završi. Rešeni da se ipak ne igraju sa klasikom, u Marvelu su odlučili da Piter Parker posle svega nije bio klon nego original, pa je posle prividne smrti ozdravio i probudio se osvežen, uz moći koje su mu se vratile. Za dlaku, sinko, kako se to već kaže u ovakvim prilikama.

 

No, dok smo uvek spremni da se kamenom bacimo na mračne devedesete kada u Marvelu zbilja nisu znali šta rade, stoji i to da su Spajdermenova umiranja i vraćanja u život i u ovom veku bila prečesta i ne mnogo elegantnija. U jednoj će ga prilici scenarista Peter Jenkins pretvoriti u džinovskog pauka koji potom umire da bi iz njegove utrobe izašao goli, živi Piter Parker. Verovatno zaključivši da ovo nije bilo dovoljno odvratno, svega nekoliko meseci kasnije Marvel je izbacio dugačku priču o „evoluciji“ Spajdermena u kojoj on biva ubijen od strane mitskog Morluna, bića koje se hrani totemskim moćima, i to baš pošteno ubijen, sa polomljenim kostima iskopanim okom i drugim snaf elementima koje nas je Marvel naterao da proučimo.

 

Od ove gadne smrti gadnije je samo vaskrsnuće koje se dešava par brojeva kasnije – sa armijom paukova koji će pojesti kožu mrtvog Pitera Parkera iz koje je prethodno izašlo… nešto. To nešto provodi nekoliko dana učaureno ispod jednog od njujorških mostova, da bi se na kraju iz čaure pojavio – Piter Parker, živ, zdrav, sa poukom da (neki) paukovi tokom života menjaju kožu. Zaista, kao da nismo bili dovoljno zgroženi njegovim originalnim poreklom.

Da u Marvelu ipak ponekad znaju da budu i elegantni kada su smrti u pitanju svedoči i alternativni univerzum sa podmlađenim verzijama Marvelovih junaka, takozvani Ultimativni univerzum. U ovoj verziji biografije Pitera Parkera, njegova smrt nastupa dok je još u srednjoj školi, nakon titanske borbe sa Zelenim goblinom u kojoj Spajdermen pobedi i zaštiti svoju porodicu od poludelog monstruma. Oživljavanja za Pitera ovde nema a Marvel nastavlja serijal sa novim likom u Spajdermenovom kostimu, tamnoputim latino klincem, Majlsom Moralseom koji je već kada je najavljen pokazao koliko rasista ima među Spajdijevim fanovima. Nek mu je sa srećom.

 

Alternativne verzije Spajdermena

 

Superherojskim stripovima jedan univerzum nikada nije bio dovoljan, pa tako i Marvel voli da se bavi alternativnim verzijama onog glavnog univerzuma (označenog u Marvelovoj nomenklaturi kao Zemlja 616). Iako su alternativne realnosti prirodnije okruženje za junake poput Fantastične Četvorke ili X-Ljudi, Spajdermen i sam ima ogroman broj alternativnih verzija, od noar Spajdermena u Njujorku iz doba prohibicije, preko srednjoškolske ljubavne avanture u serijalu Spajdermen Voli Meri Džejn, pa do Spajdermena iz „Kuća M“ univerzuma u kome se Piter Parker izdaje za mutanta u svetu kojim vladaju mutanti, ne bi li sačuvao udobnu egzistenciju popularnu javne ličnosti čiji su stric i strina živi i u dobrom zdravlju a on sam je oženjen devojkom iz mladosti, Gven Stejsi sa kojom ima sina…

No, najinteresantniji alternativni univerzumi u kojima Spajdermen ima prominentnu ulogu su Spajdermen 2099 i Ultimativni Spajdermen. Ovaj prvi nastao je kao posledica proslave tridesetogodišnjice Spajdermena, početkom devedesetih godina i bio je smešten u Marvel 2099 univerzum, nešto što je početkom devedesetih bilo zamišljeno kao zvanična budućnost Marvelovog glavnog univerzuma, distopijska sutrašnjica u kojoj Amerikom vladaju zle korporacije a Spajdermen je mladi latino buntovnik Migel O’Hara koji sa sticanjem moći shvata razmere socijalnog ugnjetavanja u kojima njegovi savremenici žive i počinje borbu za promene.

 

Ultimativni Spajdermen je deo Ultimativnog Marvelovog univerzuma, podmlađene verzije klasičnog kontinuiteta, u kojoj je Piter Parker sve vreme srednjoškolac sa ogromnom inteligencijom, ogromnom odgovornošću i velikim srcem koje posle stošezdeset epizoda prestaje da kuca, nakon grčevite borbe za svoju porodicu. Serijal je ponovo pokrenut od prvog broja, ovog puta sa (ponovo) latino glavnim junakom, Majlsom Moralesom koji je još mlađi tinejdžer inspirisan originalnim Spajdermenom. Uprkos inicijalnim histeričnim reakcijama, pokazalo se da je novi Ultimativni Spajdermen potentan strip pogodan za istraživanje mnogih motiva vezanih za Spajdermenovu tradiciju, sada iz sasvim novog ugla.

 

 

Spajdermen na filmu, televiziji i u Japanu…

 

Da završimo onim sa čime smo počeli… Trilogija Spajdermen filmova koju je režirao Sem Reimi jedan je od najuspešnijih serijala u istoriji kinematografije i to u vreme kada su superherojski filmovi konačno postali najpopularniji bioskopski žanr sa sjajnim rezultatima (čak i u umetničkom smislu, ako prihvatimo pravila žanra) serijala o Betmenu, X-Ljudima, Osvetnicima… Razloga za njen uspeh ima mnogo: ne samo da moćna digitalna tehnologija omogućava da konačno vidimo likove na platnu kako izvode fantastične akrobacije koje znamo iz stripova, već je i humana crta stripa o Spajdermenu ispoštovana u filmskoj adaptaciji. Surogat-očevi i žudnje za devojkama iz okoline, civilni prijatelji koji su ljuti neprijatelji superheroja, stalna borba za opstanak u svakodnevnom životu koji podrazumeva pozitivan saldo između prihoda i rashoda, kao odjek borbe superheroja protiv superzločinaca… Reimijevi filmovi imaju po malo od svega ovoga a pre svega protagonistu koji je stidljiv, sukobljen sa samim sobom, u potrazi za svojim konačnim identitetom. Nolanovi Betmen filmovi su možda politički zahtevniji i ambiciozniji, ali njegov Betmen/ Brus Vejn je nezanimljiv lik kada se uporedi sa duboko životnim Piterom Parkerom/ Spajdermenom iz Reimijeve trilogije, ali i Harijem Ozbornom, Strinom Mej, Doktorom Oktopusom… Ostaje nada da će ovogodišnji ribut serijala, The Amazing Spider-man Marka Veba pogoditi ovu osetljivu ravnotežu superherojštine i obične ljudske drame.

No, ljubitelji treba da znaju da pored ovih visokobudžetnih filmova postoji i sva sila crtanih serija o Spajdermenu od kojih su neke urnebesno loše (primera radi u serijama iz osamdesetih godina producenti su se toliko plašili nasilja da se čak ni ne pominje smrt Strica Bena) a neke, kao MTVjeva serija sa početka ovog veka, prilično dobre.

 

No, pravi sladokusci će svakako želeti da dobave kratkovečnu igranu televizijsku seriju iz sedamdesetih koja je montirana i u bioskopski film i koju po kempi ukusu jedino premašuje neautorizovana turska ekranizacija Spajdermena iz ranih sedamdesetih, 3 Dev Adam, u kojoj je Spajdi negativac što se bori protiv Kapetana Amerike.

 

U Japanu, američki stripovi nikada nisu generisali primetno interesovanje ali je Spajdermen bio toliko popularan da je Marvel autorizovao produkciju autonomnog manga serijala. Ovaj je strip išao svega oko godinu i po dana u magazinu Monthly Shōnen Magazine i od relativno vedrih prepričavanja američkih Spajdijevih pustolovina, sa promenom scenarista skrenuo u za Japan ne sasvim neočekivanom smeru bizarnog i uznemirujućeg seksualnog nasilja.

 

Spajdermen proslavlja svoj pedeseti rođendan jednako mlad, energičan i požrtvovan kao što je ikada bio. U stripu je sada neženja (njegov brak je poništen intervencijom samog Nečastivog a jedini pozitivni element cele ove priče je to što je svet zaboravio da je tokom građanskog rata između superheroja pre neku godinu, Spajdermen obnarodovao svoj civilni identitet na televiziji), zaposlen u prestižnom naučnom timu i član najvažnije superherojske ekipe u Njujorku – Osvetnika, a privatni život mu je uzbudljiv, radije nego tragičan kako je prečesto u prošlosti znalo da bude. Novi film, zna se unapred, je jedan od najvećih hitova ovog leta i, ako je Marvel valjano odigrao svoje karte (a sjajno su ih odigrali sa filmovima o Osvetnicima i X-Ljudima), udariće temelje za još jednu uspelu trilogiju a  kada se ona bude završavala slavićemo šezdesetu godišnjicu najpopularnijeg superheroja na svetu. Zbilja, nek mu je sa srećom.