Arhiva za jul, 2020

Film: Yojimbo

Posted in film with tags , , , on 26 jula, 2020 by mehmetkrljic

Yojimbo je jedan od najpoznatijih filmova Akire Kurosawe i, iz nekog razloga, pedeset devet godina posle njegovog ulaska u bioskope mi njegov naslov i dalje prevodimo kao Telesna straža umesto da koristimo sasvim uobičajenu i samorazumljivu reč: Telohranitelj. Zašto? Usudiću se da ponovo špekulišem kako RTS-ov prevodilac koristi engleske titlove kao predložak sa kojim radi jer je prevod i ovog filma prepun očigledno engleskih konstrukcija (na primer u sceni kada se lokalni gangsteri pitaju gde je prisilna ljubavnica jednog od njih, odgovor u titlu glasi „ona je otišla“ iako je jasno da se japanski original mora prevesti sa „nestala je“ a čemu englesko „she’s gone“ odgovara) a što, kao što sam već i prošle nedelje, pišući o Na dnu pomenuo, ne umanjuje DRAMATIČNO uživanje u Kurosawinim filmovima. Pogotovo Yojimbo nije film koji se iscrpljuje u svojim dilalozima, naprotiv, ali da se određeni finiji elementi tona i sveta gube u prevodu – gube se. Primera radi, jedna od najvažnijih rečenica u filmu je ona u kojoj mladi sin lokalnog seljaka na početku kaže da ne želi da provede dugačak život jedući kašu i da će radije živeti brzo i umreti mlad. Ovaj motiv se ponavlja na samom kraju filma gde Toshiro Mifune, prisećajući se ove replike, i sam pravi referencu na kašu. No, u našem prevodu pirinčana kaša postaje „mlečna kaša“ što, da bude jasno, nije isključeno, ali je veoma malo verovatno da u drugoj polovini devetnaestog veka u japanskoj provinciji, u selu koje, koliko može da se vidi nema ni jednu jedinu kozu a kamoli krave ili ovce, seljani koji se bave proizvodnjom svile svakoga dana jedu sutlijaš. Pirinač u mleku je i danas retkost u Japanu, a potkraj Edo perioda je gotovo nezamislivo da su ga jeli u ovakvoj zabiti – tonu koji film želi da nam posreduje svakako mnogo više priliči najobičnija kaša skuvana sa vodom kao osnovnim sastojkom.

Ovo je, naravno, detaljčić zbog kojeg niko ne treba da provodi neprospavane noći ali Kurosawini filmovi su prepuni važnih detalja i zapravo, dijaloška razmena na početku, sa sinom koji neće da bude siitni paor nego hoće da ode u grad da bude kockar služi kao esencijalni okvir u kome se čitav film posmatra. Yojimbo je najuspešniji Kurosawin film u pogledu zarade i delo po kome ga znaju i oni koji nisu pogledali ni jedno njegovo ostvarenje, štaviše, on je neka vrsta identifikacije ne samo režiserovog opusa već  jednog značajnog dela njegove generacije – film koji je samurajsku fikciju* osavremenio i učinio prijemčivom svetskoj publici gradeći na temelju moderni(ji)h vesterna i sam postavljajući temelj za post-modern(ij)e vesterne, ali Yojimbo uopšte nije „samurajski“ film ni po svojim korenima, niti po svojim slikama, niti po svojoj umetničkoj nameri. Yojimbo je film smešten u 1860. godinu, nešto pre propasti šogunata Tokugava i sukoba koji će napraviti prostor Meiđi restauraciji i povratku na imperijalni sistem – ali Yojimbo je film o savremenom, posleratnom Japanu i moralnom haosu u kome su se ideje plemenitosti i požrtvovanosti izgubile a vlada pokvarenost, pohlepa, želja za brzim i lakim bogaćenjem, svojevrsni mladalački nihilizam u kome se hoće sve i hoće sada a sutra može da se sahranjuje. Iako je Yojimbo bez ikakve sumnje jedan od najvažnijih filmova svog vremena sa svojom inspiracijom mnogim autorima, a ikonička je pojava Toshira Mifunea postala predložak za neprebrojne antiheroje koji će iza njega doći, važno je uvek imati na umu da je ovaj film pre svega satira a dobrim svojim delom i otvoreno komična farsa.

*uz, naravno, Sedam samuraja

 

Dakle, „Telesna straža“ je užasan prevod jer zvuči artificijelno i neprirodno – Toshiro Mifune u ovom filmu igra ronina, lutajućeg, jelte, samuraja bez gospodara i lojalnosti što pukim slučajem stiže u gradić gde se dve bande, pridružene dvama lokalnim trgovcima, bore za premoć i svaka od njih pokušaće da ga pridobije za svoju stranu, ne bi li bio telohranitelj njihovom šefu i predvodio njihove „vojnike“ u borbi koja će jednom za svagda razrešiti balans moći u duboko u provinciji izgubljenom mestašcetu što proizvodi sake i svilu i podmićuje zvaničnike Šogunata kako bi sve moglo da se radi mimo propisa.

Od samog početka, Kurosawa nam stavlja do znanja da ovo nije „ozbiljno“ film o samuraju, koji bi imao nekakav kodeks časti i plemenita moralna načela. Zulufi Toshira Mifunea – i ostatak ovog vrsnog glumca – doduše, bez sumnje plene svojom pojavom i njegov stav, manirizmi i kretanje ispunjavaju ekran kada god se pojavi, uključujući prvu scenu gde ga vidimo kako hoda provincijskim drumom, ali bezimeni ronin ne hoda tako ponosno i šmekerski zato što ima jasnu misiju i usmerenje u životu već, naprosto, zato što je džambas koji uživa da ostavlja utisak. Svega minut ili koju sekundu više unutar filma videćemo Mifunea kako stiže na raskršće na drumu a onda baci granu u vazduh pa odabere put koji mu grana, padajući nasumično, pokaže. Ovo nije samuraj koga kroz život vode vizija i viši poziv već jebivetar koji će svoj mač uposliti bilo gde gde ne mora mnogo da radi a može mnogo da loče sake i zajebava se.

 

Prirodno, Yojimbo je mnogo poređen sa vesternima, pogotovo sa posleratnom produkcijom i modernim klasicima o usamljenim revolverašima koji dolaze u zabite gradove gde vlada bezakonje, umešaju se u odnose lokalnog stanovništva i na kraju, ne bez žrtava, razreše status kvo. Šejn, Tačno u podne, ali i post-moderni Bad Day at Black Rock, svi snimljeni u deceniji pre nego što je Yojimbo nastao, daju jasne osnove na kojima će Kurosawa graditi, ali ne treba izgubiti iz vida da je Alan Ladd, zvezda Šejna, takođe bio jedan od glavnih glumaca u ekranizaciji Staklenog ključa Dashiela Hammetta iz 1942. godine. Kurosawa će, tipično, tvrditi da je priča koju je napisao a zatim scenario koji je uradio zajedno sa Ryūzōm Kikushimom i Hideom Ogunijem pre svega inspirisan Staklenim ključem iako je priča sa sukobljenim bandama i slobodnim strelcem koji između njih balansira bliža Hammettovoj Crvenoj žetvi. Kako god, iako su nabrojani vesterni svakako morali biti deo inspiracije za Yojimbo, treba da bude jasno: svet u kome se ovaj film dešava mnogo je grotesknije izopačen, bliži Hammettovoj noar paranoji, mnogo lišeniji morala i ideje da dobro mora trijumfovati i da zlo može biti samo privremeno jače nego bilo koji od njih. Yojimbo je film koji se dešava u gotovo potpunom moralnom vakuumu, u svetu od koga je Bog, ako ga ima, digao ruke i u kome se mora birati da li da se prepustite očaju ili da sve posmatate kao igru.

Utoliko, ako je Na dnu bio „filmovano pozorište“, zasnovan na modernom japanskom teatru, shingeki, Yojimbo je filmovani balet – film u kome se igra pojavljuje u mnogim svojim oblicima, od toga da glavi junak rešava da uđe u sukob koji nije „njegov“ i u njemu se ponaša okrećući protivnike jednog protiv drugog uz očiglednu zabavu, pomerajući ljude kao figure, stavljajući ruku na bradu da razmisli i smeškajući se kao da igra shogi, pa do toga da su mnoge scene koreografisane kao balet, počev od čestog kadriranja Mifuneovih stopala i načina na koji ih drži, preko bukvalnog sinhronizovanja muzike sa pokretima glumaca, pa do masovki koje deluju kao balestski ansambl podeljen na dva dela i pažjivo vođen u koreografiji akcije i reakcije.

 

Opet, iako je Yojimbo zapamćen po svojoj visceralnoj akciji – ovo je film u kome je Kurosawa, između ostalog smelo išao kontra nekih društvenih tabua, recimo, pokazujući amputacije a što je čak i danas u japanskoj popularnoj kulturi simbolički izuzetno pregnatan prizor – scene borbe nisu ni kadrirane ni koreografisane da prikažu vrhunsku umetnost mačevanja i prefinjenost veštine ubijanja. Jer ovo je satiričan film u kome su većina gangstera ne samo kukavice već i diletanti. Nastavljajući se na svoju veoma oštru kritiku jakuza iz prethodnih filmova (notabilno Pijanog anđela ali i Ikiru) Kurosawa će Yojimbo iskoristiti kao trojanskog konja da, naoko prićajući o kraju Edo perioda, zapravo prospe sav svoj prezir na savremene japanske gangstere i prodrma omladinu koja počinje da ih idolizuje.

 

Tako su gangsteri u u ovom filmu puke siledžije, lažovi i budale. Oni se hvale da su bili po zatvorima i da su im imena na poternicama, ali vidimo da uglavnom maltretiraju slabije od sebe, kockaju se i, kada predstavnici stvarne vlasti dođu u gradić, kriju se da ih ne vide. U fajtu, naravno padaju kao snoplje pred efikasnim, utreniranim Mifuneovim napadima, preplašeni beže ni ne pokušavaju da se brane. Jer, ovo je, da ponovimo, pre svega farsična, satirična komedija: Mifune nije heroj već neko ko stvari radi iz dosade i bez ozbijlne namere da popravlja etičku ravnotežu, a njegovi protivnici su galerija grotesknih likova izopačenih fizionomija i skučenog intelekta. Mifuneova igra shogija sa dve bande nije velemajstorski gambit genija strategije već bizarno naivna serija neiskrenih obećanja i teatralnog laganja – stvar je prosta: gangsteri u ovoj priči su imbecili a jedini razlog što su tu gde jesu je što ih plaćaju ljudi koji žive od kapitala a ne od rada. Ne da je ovo izraženo „socijalistička“ priča ali lako je povezati tačkice: dva „stvarna“ negativca u ovom filmu su trgovac sakeom i trgovac svilom za koje gangsteri rade* i koji sebe vide kao poslovne ljude radije nego kriminalne bosove; ova klasa je upravo tokom Edo perioda doživela svoj procvat, potiskujući klasičnu feudalnu strukturu i gradeći temelj za buržoaziju u naglo naraslim gradovima tokom dva i po veka kliko je Edo trajao; posleratni Japan, nakon okončanja američke okupacije i sam je slično počeo da cveta sa usponom kapitalizma i uvlačenjem organizovanog kriminala u legalne tokove. Yojimbo je u velikoj meri Kurosawina poruka omladini šezdesetih godina u Japanu: gledajte na kakve se papane vi ložite, gledajte kako jadno završavaju i koliko su bedni kad nestaju a pravi negativci ostaju ako ne nedodirnuti a ono nedovoljno kažnjeni. Yojimbo je, dakle, možda jedna od najciničnijih priča koje će Kurosawa ispričati – a moglo mu se jer je film rađen u njegovoj produkciji – i od overdouza cinizma je svakako spasava taj komični, satirični ton, a što će, naravno, mnogi nastavljači i restauratori, na čelu sa Sergiom Leoneom, uglavnom ignorisati, krerajući mračne, nihilistične priče.

*Mada Yamada Isuzu ovde postiže het trik igrajući treću zlu ženu u Kurosawinim filmovima

Yojimbo nije ni mračan ni nihilističan mada njegov bezimeni antoheroj (koji kada ga pitaju za ime, lupi prvu stvar koja mu padne na pamet,gledajući na drveće duda kroz prozor) može da uznemiri svojim odsustvom ambicije da ispravlja krive drine. Ali ovo i jeste smisao „igre“, Mifuneov ples između dve bande, njegov užitak u predstavi koju orkestrira iz pozadine, sve ovo je u skladu sa Kurosawinim decenijskim stavom: kriminalci su gnjide, ograničeni jadnici koji jadnije od sebe tlače praveći se da su jači i opasniji nego što zaista jesu. Sanđuro, kako Mifuneov lik ostaje nazvan (i za naredni film), nije tu da ih privede pravdi – uostalom lokalni predstavnik policije Šogunata se ne usuđuje da pisne a kada vlasti i svrate u grad, Kurosawa nam pokazuje scenu nemog, efikasnog podmićivanja kojoj se posmatrači, uključujući Mifunea, od srca nasmeju jer je korupcija visoko ritualizovana a pokvarenost pretvorena u ceremoniju – već je tu da ih razobliči pred ostatkom publike.

Publika su, u ovom slučaju, malobrojni drugi građani i dok gangsteri izvode svoj balet po koreografiji koju im iz pozadine diktira Mifune, oni posmatraju predstavu što se odvija prema kraju, shvatajući da ne žive u tragediji već, zaista, u komičnoj farsi. Neke scene su i bukvalno kadrirane kao da gledalac, zajedno sa Mifuneom i Eijirōm Tōnom posmatra stvari na pozornici, sa pomeranjem neprozirnih paravana na prozorima i postavljanjem radnje u dva plana. Uopšte, rad kamere u ovom filmu je vrlo upečatljiv sa Kazuom Miyagawom koji se posle Rashomona vratio da snimi jedan od najimpresivnijih Kurosawinih radova. Set – dakle sam gradić – je tretiran u velikoj meri kao pozornica sa kadrovima koji veoma često postavljaju gledaočev pogled upravno na jednu ili dve ravni u kojima se ispred njega događa radnja. Čak je i poslednja velika scena borbe kadrirana kao da se odvija na bini sa dugim neprekinutim kadrom u kome Mifune svoje protivnike juri po „sceni“, prelazeći iz plana u plan a kamera sve hvata iz daljine, kao iz gledališta, ni ne trudeći se da se repozicionira kada joj samuraj pritrči toliko blizu da vidimo samo polovinu njegovog tela.

 

Ako je ovo jedan od najupečatljivije snimanih Kurosawinih filmova, onda je istovremeno u pitanju jedan od najupečatljivijih skorova koje je Kurosawa ikada imao (a imao je). A tako i mora biti ako vaš film treba da podseća na balet. Masaru Sato koji je komponovao ovu muziku tvrdi da se najviše inspirisao Mancinijem ali ono što se u filmu čuje je pre svega američki big bend orkestar dopunjen japanskim udaraljkama, sa mrvom „kaubojske“ drame koju je preko okeana upravo utemeljio ukrajinski genije Dimitrij Tjomkin. Satova muzika je esencijalna dimenzija ovog filma jer podvlači njegovu satiričnu dimenziju ali i zato što uokviruje kretanje likova, pre svega samog Mifunea koji se unaokolo šeta kočoperno, gizdavo, ne toliko izazivajući protivnike da okušaju njegovu mačevalačku veštinu već upravo im držanjem, hodom, plesom, ukazujući da nemaju šansu, da su borbu već izgubili. Ples kao simbolička, ritualizovana borba je, dakako, dobar deo istorije umetničkog plesa a Mifune je ovde samom sebi osmislio stav i hod, pa Miyagawina fotografija, Satova muzika i Kurosawina opsesivna montaža služe da ih izdignu do apoteoze. Donald Richie, uostalom, u svojoj knjizi o Kurosawi ukazuje da je Mifuneov lik u ovoj postavci u dobroj meri nalik antičkom grčkom božanstvu koje se spušta među ljude što su se pogubili u svom poimanju dobra i zla, i, umesto da ih podučava ili grdi, igra sa njima igru, koristeći svoje nadljudske moći da se zabavi i puštajući ih da kazne sami sebe jer nisu dovoljno pametni da se udruže.

Naravno, film ima i svoju dramsku komponentu, notabilno upravo onda kada Mifune odustane od blaziranog, „ja sam ovde samo zbog para“ stava i učini jedno nedvosmisleno dobro delo. I ovo dobro delo – spasavanje otete lokalne žene date na korišćenje beskrupuloznom kapitalisti i njeno ujedinjenje sa mužem i detetom – ukovireno je kroz igru, Mifune je u toj fantastičnoj sceni prvo glumac, a onda režiser i scenograf, ali on ovde dela iz nepatvorene empatije. I to mu se sveti: zahvalnost slabih koji žele da on zna koliko im znači to što je učinio za njih suprotstavljajući se jakima će ga maltene koštati glave. Kurosawa ovde jako igra na lik upečatljivog negativca – jedinog koji nije moron i koji, da bi se napravio jasan razlaz sa tradicijom na koju se jakuze toliko pozivaju, nosi pištolj i najopasniji je protivnik u celom filmu. Tatsuya Nakadai ostavlja jak utisak kao lep ali suštinski zao, gotovo demonski lik, sa tehnološkom vatrom u desnoj ruci i dovoljno mozga da jedini prozre Sanđurove ionako providne laži.

 

Film tokom kratkog perioda ulazi naizgled u ozbiljan dramski ton sa Mifuneom koji se stoprocentno daje da prikaže ranjenog Sanđura i muke kroz koje prolazi, ali ovo je samo privid: Yojimbo nastavlja da bude satirična farsa, sa gangsterima kojima više nije potreban Sanđuro da ih mudro pujda jedne na druge, koji uništavaju gotovo celokupan korpus rivalskih biznisa u gradu zato što pokušavaju da i sami „igraju“ a ne razumeju ni pravila ni kontekst igre. Naravno da su scene sa Sanđurom koga kao leš prenose lokalni krčmar i pogrebnik urnebesne, ali Kurosawa uspeva da film završi fantastično ubedljivim pokoljem i raspadom piramide lažne moći u gradiću, te rečima ipak mudrog ronina da je bolje otići kući i zobati kašu nego poginuti (zbog mladalačke gluposti i nestrpljenja). Svakako, ova nametljivo propovednička replika na kraju, upućena gotovo direktno japanskoj omladini nije najsuptilnija stvar koju će Kurosawa ikada napisati ali kao završnica „japanskog vesterna“ dramatično je humanija pa i optimističnija od onoga što je došlo posle. Leone će već tri godine kasnije, 1964. godine snimiti Za šaku dolara, nezvanični rimejk Yojimba, utemeljujući lik Clinta Eastwooda kao prototip bezimenog, nihilističnog revolveraša koji do kraja samo ubije one koje treba i pušta svet da se sam snalazi u vakuumu moći. Ni komedija ni satira, Za šaku dolara je klasik druge vrste, ali i podsećanje da je Kurosawa sa svojim humanizmom i sklonošću suptilnim satiričnim tehnikama često bio ne samo ispred svoje generacije već i ispred generacija koje će tek doći. Yojimbo je, ako to do sada nije postalo sasvim jasno, majstorstvo najvišeg ranga i film koji decenijama unazad gledam sa ponovljenim uživanjem svaki put kada mu se privolim. Maestralno.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-07-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 25 jula, 2020 by mehmetkrljic

Ahhh, volim miris metala ujutro. I uveče. Uglavnom u svako doba dana. Protekli tjedan je bio vrlo solidan u pogledu kvantiteta ali i kvaliteta ponuđenog, pa da ne dužimo mnogo.

Krenimo od blek metala, i to iz Srbije. Ili već gde se nalazi Damjan Stefanović koji je jedini član benda Goddess a čiji je debi album najavljen za sedmi Avgust, no, već je pušten u divlja bespuća interneta da se promoviše dok ne izađe. The Divine Promise je intrigantna ploča sa osam pesama metala dobrih rifova i žestokog tempa na kome je jedna distinkcija koju odmah primetimo Damjanovo pevanje što se od „običnog“ demonskog laveža često prelomi u smeru psihotičnog vriska. Meni se to dopada ali šta ja znam, možda ste vi teški ljudi pa će vam smetati. Enivej, Goddess je muzički zanimljiv ako ne superkompleksan, sa svojim kombinovanjem jedne sirove, svedene estetike i melodičnijih, pamtljivih tema koje se u pesmama koriste vrlo odmereno i dobro tako da svaka ima svoj osobeni identitet. Produkcijski ovo je prilično interesantno i opet uspeva da spoji sirovost i sofisticiranost a kompozicije su, da opet iskoristim tu reč, distinktne i album je lepo sekvenciran da nudi zanimljivo putovanje. Retko se desi da mi jedna od najsporijih pesama na blek metal ploči bude najupečatljivija, ali Just to Die je BAŠ dobra. Stefanović citira i Tarkovskog na jednoj pesmi i ima omot na kome je slika William-Adolphe Bouguereaua i tako, ovo je veoma dobar album koji bi zavredeo da stoji na vrhu ovog pregleda sve i da autor nije naš. A jeste, pa je to još lepše.

 

https://lifeasadreamrecords.bandcamp.com/album/the-divine-promise

 

https://youtu.be/5OEoYJs82L0

 

Italijani Fides Inversa na svom trećem albumu, Historia Nocturna pršte od energije ali i od inspiracije. Sa tri godine koliko su prošle od poslednjeg izdanja i šest koliko je prošlo od poslednjeg albuma, ovaj je kvartet imao dovoljno vremena da kreira kolekciju nadahnutih, energičnih blek metal komada koji pružaju i kvalitet i kvantitet. Prva „prava“ pesma na albumu, A Wanderer’s Call and Orison traje više od sedam minuta i prolazi kroz dramatične a opet organske transformacije dajući neke od najboljih gitarskih tema ove nedelje. I ostatak albuma je moćan i nabijen energijom, sa, a što nije ni manje važno, odličnim zvukom, kvalitetnim miksom i dinamičnim masteringom. Fides Inversa su primer sazrelog, modernog blek metala koji se ne davi u old school lo-fi pravovernosti niti u savremenim -gaze tendencijama već ima i ekspresivnost i mistiku i kompleksnost kakve očekujemo od ove mračne, neverničke, nepoćudne muzike. Izvanredno:

 

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/historia-nocturna

 

 

Budimpeštanski Távol je ove godine već imao dva izdanja a sada evo i trećeg. Az emberi élet je EP sa pet vitkih pesama i mada meni Távol, čisto po opisu , ne bi trebalo da se dopada, sa svojim spojem ambijentalnog blek metala, post metala, shoegazea i dungeon syntha, pa još sve instrumentalno, bez pevanja, moram da priznam da je ovo vrlo lepa ploča. Nebehaj Bence koji radi sve u ovom bendu je superiorno talentovana osoba ne samo za komponovanje i izvedbu na više instrumenata već i za produkciju pa su ove kratke i efektne kompozicije vrlo uspela demonstracija kako se veličanstvena melanholija i preslađeni „synthgaze“ (da i ja izmislim neku reč) mogu spakovati u pesme koje se ne gube u „emotivnosti“ i „atmosferi“ već imaju svest o tome šta je dobar pop. A i metal. Lepo:

 

https://tavol.bandcamp.com/album/az-emberi-let

Svideo mi se prošli album njemačkih Evil Warriors i to ne samo zbog te neke dečački naivne bukvalnosti imena benda. Novi EP lajpciške momčadi, Schattenbringer, donosi odličnu produkciju i lepu kombinaciju dobrih rifova, napadačkog stava i haotičnog, paklenog senzibiliteta. Evil Warriors uspevaju da naprave dugačke pesme koje imaju i visok tempo i disciplinovane, lepe aranžmane, ali i da donesu tu atmosferu očaja i gubitka sa vokalima koji vrište iz daljine i ne obećavaju ništa dobro. Puno dobrih ideja ovde, ali i vrlo solidna izvedba:

 

https://evilwarriors.bandcamp.com/album/schattenbringer

 

Novi singl one od frakcija benda Batushka koja je zadržala pravo na Bandcamp stranicu zove se ИРМОС II (tj. IRMOS II) i ovo je, pa, sasvim očekivano, kombinacija valjajućeg, atmosferičnog blek metala i pravoslavnog pojanja. Барфоломей, koji stoji iza ove verzije benda, možda nema identičnu kompozitorsku veličinu kao kolega Христофор od kog se odcijepio, ali se vraški trudi i ova jedna pesma se lepo čuje:

 

https://batushka.bandcamp.com/album/ii-irmos-ii

 

Južnoafrički blek metal simfoničari Spectral Realm imaju malo ružan zvuk na makar Bandcamp verziji albuma Spectral Witch Of The Hex River, sav tanak i usrednjen, sa masteringom koji ne čini čast njihovim ambicioznim aranžmanima, ali ovo je svakako interesantna ploča. Ja nisam sad neki veliki ložač na simfo-blek, ali Spectral Realm su ekspanzivni u idejama i vole da se prošetaju sve od klasičnih heavy metal radova do tipično simfo-teatralnosti. Može to da se čuje:

 

https://spectralrealm1.bandcamp.com/album/spectral-witch-of-the-hex-river

 

Toblakai iz Graca se ne mažu s farbe po licu i nose farmerke umesto kožnih pantalona s nitnama ali je njihov debi album, Puritans Hand (tako, bez apostrofa) jedna sasvim ubedljiva blek metal ploča. Ne i nešto superinovativna, ali ima nečeg šarmantnog u jednostavnosti pesama koje Toblakai prave, odlučujući se za primalne, primitivne ideje radije nego za tu sad neka komplikovanja, ali zatim sve dopunjujući kvalitetnom svirkom. Pritom, njihove ideje nisu glupe, slušajte kako simpatično počinje naslovna pesma, već su nekako organske, kao da su izašle iz džemovanja, a što za blek metal zvuči osvežavajuće:

 

https://toblakai.bandcamp.com/album/puritans-hand

 

Ne znam ni šta znači Invultation ali ovaj jednočlani black/ death sastav iz Ohaja ima muljavu, sirovu i šarmantnu kasetu Wolfstrap sa osam pesama brutalne, agresivne svirke i neprijatnih tema. Ko voli blek metal što je nihilističan, besan i agresivan, ovde ima lepu ponudu:

 

https://invultation.bandcamp.com/album/wolfstrap

Takođe jednočlani, Logia Drakos iz Karakasa je ove godine snimio dva demo snimka i Immortalem II je izašao ove nedelje, na naše, ili barem moje, zadovoljstvo. Ovo je izrazito lo-fi ponuda, ali i dalje za glavu iznad prosečne sobne blek metal ponude na Bandcampu, pre svega na ime kvaliteta pesama i svirke. Zarathustra the Dead, jedini član i autor u ovoj postavi ume da svira i voli stari hevi metal pa je Logia Drakos kombinacija blek metal sirovine i speed metal i ’80s heavy metal ideja. I to dobro funkcioniše, sa, ponavljam, vrlo lo-fi produkcijom, ali sa dosta lepih ideja i tema:

 

https://logiadrakos.bandcamp.com/album/immortalem-ii-demo

 

A Diaboli su iz Norveške i u ovoj godini su izdali već dva albuma, a sada stiže i EP We, the Undesirable Ones, pre koga su već imali jedan EP. Preprodukcija! No, A Diaboli su interesantna kombinacija blek metala sa drugim vidovima metala, zasnovana na industrijskim, programiranim ritmovima i sirovim hromatskim rifovima što apsolutno nije tipično za blek metal, pogotovo norveški. Ali dobro to zvuči i vredi da se čuje. Pet pesama, različitih međusobno i zanimljivih:

 

https://adiabolimusic.bandcamp.com/album/we-the-undesirable-ones

 

Njemčaki trio Eisenkult na svom prvom albumu …gedenken wir der Finsternis nudi muziku koja je toliko melodična da maltene zvuči kao neki melodični pank bend, Six Pack ili Hladno Pivo, koji svira blek metal. Nije to nesimpatično jer Eisenkult sviraju velikom brzinom i uz nju lepo leži ta melodična dimenzija. Ovaj bend je projekat članova Mavorim, Totenwache i Meuchelmord i vidi se da je u pitanju iskusna ekipa koja je, a što prija, odabrala dosta osoben zvuk i ton za svoju muziku. Plus solidan miks i sjajan omot. Prijatno:

 

https://youtu.be/Ad0KVKErnxA

Ayr iz Sjeverne karoline se odmarao najveći deo protekle decenije ali to je, valjda, poslužilo da se i napune baterije pa debi album The Dark, posle tri EP-ja što su izašli 2010. i 2011. godine donosi lepu, hipnotičku atmosferu i žestoku svirku. Ayr su skloni dugim pesmama, nakon nježnog akustičnog introa sledi desetominutna Where All Light Dies i ovo je jedna epska, melanholična ali i apokaliptična kompozicija koja služi kao sjajna izjava o povratku i daljim ambicijama. Bend dalje kombinuje snolike ambijente sa monumentalnim gitarskim atmosferama i ovim toplo-hladno pristupom se lepo doveze do kraja albuma. Muljav zvuk ali se uklapa uz ovakvu muziku:

 

https://ayrofficial.bandcamp.com/album/the-dark

 

Nizozemski Martyrium (iz Limburga, ne iz Wageningena) su takođe pravili nekakvu pauzu – njihov je prošli album izašao još 2001. godine – pa je drugi album  Abandon Hope praktično novi početak. Ali solidan. Bend se zvanično vodi kao black/death ekipa, ali Abandon Hope zapravo kombinuje blek metal ekstremnost sa više thrasherskim senzibilitetom koji podrazumeva dobre rifove i neke odlične srednjetempaške gruv-momente. Bend ima odličan zvuk i svira veoma dobro i ovo je mišićava i žestoka ploča agresivnog, napaljivog metala sa kratkim, efektnim pesmama i, za promenu bez mnogo atmosferičarskih ambicija a sa naglaskom na rifčinama. Prelepo.

 

https://martyrium2.bandcamp.com/album/abandon-hope

 

A Portugalci Gaerea na svom debiju, Limbo kombinuju mračne, kako sami kažu, mizantropske katarze i melanholične teksture sa muzikom koja je dinamički vrlo raznovrsna i ne libi se da, u okviru iste pesme, pređe čitav put između postrokerske zamišljenosti i blekmetalske agresije. Ili obrnuto. Odlično je to odsvirano a bend piše smele, dugačke pesme koje se razvijaju na takođe smele, ambiciozne načine i ovo je jedna od upečatljivijih ploča u poslednje vreme koje sam čuo a koje koketiraju sa tim nekim post-blek metal zvukom. Kad smo već kod zvuka, mastering je užasno glasan i svedočanstvo o tome koliko su Gaerea dobri je i to da sam i pored te neljudske kompresije u ovoj ploči prilično uživao.

 

https://gaerea.bandcamp.com/album/limbo

 

 

Stoner! Za argentinski Las Historias znate da nisu iz SAD već i po omotu koji je inspirisan spoj sakralnog i skatološkog. Debi album, nazvan Las Historias LP sadrži pet pesama lo-fi psihodelične stoner muzike sa pevanjem na Španskom koja, takođe, ima osobeno latinoameričku aromu, sa lepo shvaćenim bluzom i psihodelijom koji stoje u korenu ove muzike ali i jednim autentičnim gruvom što dolazi sa teritorija ispod ekvatora. Las Historias uspevaju da zvuče sasvim autentično i sasvim sirovo a da istovremeno ne prizivaju lamente da bi ovo bio sjajan album „samo da je bolje snimljen“. Ne, ovo JE sjajan album i muljav, a spontan i vitalan snimak je važan deo razloga što je sjajan. Las Historias su puni ideja ali i jako spretni i maštoviti u njihovoj realizaciji i nadam se da je ovaj prvi album, prepun gitarske alhemije i bubnjarskih rituala, tek najava bogate diskografske aktivnosti:

 

https://lashistorias.bandcamp.com/album/las-historias-las-historias-lp

 

Atlanta je džemerski trio iz Nizozemske čiji album Nugrybauti nudi sedam iznenađujuće fokusiranih i pristojno realizovanih pesama insturmentalnog, tripoznog roka. Bend citira Captaina Beefhearta na svojoj Bandcamp stranici ali ovo nije matematički napeta interpretacija bluza već više sudar post roka, panka i nešto malo surf roka. Vrlo malo. Ali lepo. No. Album je snimljen, naravno, odjednom i ima zvuk koji je istovremeno i previše čist i previše distorziran u masteru no sve na gomili to ipak bude prijatno za slušanje:

 

https://atlantamusic.bandcamp.com/album/nugrybauti

Prisoners of New York su solidan garažni hard rok bend čiji novi EP, Servitude sadrži pet pesama snimljenih u baru Saint Vitus. I ovo je, bez obrzira da li volite ’70s pank ili hard rok, muzika koja će vam prijati. Nevaljala, gruverska, tvrda ali prijemčiva, sa dovoljno slajd gitare da probudi i dormantnog kauboja u vama. Lepo:

 

https://prisonersofnewyork.bandcamp.com/album/servitude

 

Francuzi The Man and the Abyss zvuče baš onako pretenciozno kako im i ime sugeriše, ali njihov debi EP, Loin des Hommes ipak nudi dve solidne pesme post-doom metala. Ovo je, u prvom redu odlično producirano a u drugom uspeva da ima i gruv i tu melanholičnu, očajničku atmosferu svojstvenu ovom pod-pod-žanru. Pesme traju dugo ali i to ima smisla, sa lepim, organskim aranžmanima pa su The Man and the Abyss uspešno prošli prvi test kod mene:

 

https://themanandtheabyss.bandcamp.com/album/loin-des-hommes

 

The Danner Party su svoj album Ex Nihilo snimali četiri godine ali, ako smem da tako kažem, vredelo je. U ovih petnaest pesama i sat i po vremena dobijamo mnogo izuzetno kvalitetnog težeg roka sa stonerskim i psihodeličkim ambicijama, ali sa pre svega odlično napisanim komadima muzike koji nisu prosta žanrovska treniranja već punokrvne, proživljene žanrovske pesme sa dobrim zvukom i mnogo odličnog sviranja. The Danner Party spadaju u intenzivno bluziranu verziju psihodeličnog roka, sa muzikom jasno utemeljenom u pentatonici i bluz strategijama, ali i sa dobrodošlom širinom interpretacija ovih uzora koja uključuje brojne naklone raznim formama folka i psihodelije od pre pedesetak godina. Album pritom ima i dobrodošlo „jeftin“ zvuk koji mu daje lepu patinu preko svega:

 

https://thedannerpartysucks.bandcamp.com/album/ex-nihilo

 

Prelep, svečan drone/ doom metal nam stiže iz Limericka u Irskoj posredstvom trija Tooms. Album The Orb Offers Massive Signals je i pored svojeg sporog tempa prilično strastvena ploča. Treba je izdržati, pesme su jako dugačke i ima ih dosta ali bend ima jednu lepu spontanu energiju i sposobnost da iz sporog pređe u grčevito, brže sviranje, sa sludge energijom i ružnoćom koja se lepo uklapa u muzički identitet benda. Ovo nije album doom stilizacija i lakih žanrovskih rešenja već zadovoljavajuće istraživanje nepoznate psihodelične teritorije i meni se veoma dopada:

 

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/the-orb-offers-massive-signals

 

Prošle nedelje sam propustio album The Ritual kanadskih Häxor, pa evo sada ispravke ovog propusta. Häxor sviraju vrlo jasno isprofilisan stoner metal sa dubokim korenima u Black Sabbath zvuku ali i uplivima novijeg, ’80s metala u svojoj muzici. Dobro se to uklapa i bend uspeva da ima lep gruv i dobre melodijske ideje sa prominentnim pevanjem kada pevanja ima, ali i sa dugim instrumentalnim deonicama koje se baziraju na gruvu i rifovima. Lep album:

 

https://hxor.bandcamp.com/album/the-ritual

Argentinski Sabiasangre su stereotipniji stoner sastav sa vrlo kvalitetnim zvukom i odličnom svirkom. EP Presagio y tempestad daje četiri drusne hevi rok pesme sa oprobanim forama ali i vrlo kvalitetnim izvedbama. Ako bih hteo da budem sitničav rekao bih da su vokali tek korektni ali ispod nivoa ostatka svirke, ali mi to zapravo uopšte ne smeta i Sabiasangre daju četiri pesme stoner metala televizijskog kvaliteta koje se lepo slušaju:

 

https://sabiasangre.bandcamp.com/album/presagio-y-tempestad

 

Nemci Slow Green Thing na promo slikama poziraju sa pivom u rukama ali mislim da ime benda nije deminutiv za pivsku bocu od 0,3 već za, jelte, buksnu, pa je i njihov treći album, Amygdala, sa kojim su konačno prekinuli trend nazivanja izdanja korišćenjem isključivo rimskih brojeva, veoma hašišarski nastrojen. I odličan. Ovo je moćan, raskošan stoner metal sa velikim rifovima, divnim gruvom i odličnim, psihodeličnim bluz solažama. Slow Green Thing imaju moćan, masivan a čist zvuk u koji se odlično uklapaju ti prosti, a tako efektni rifovi. Gruv koga bend provlači sastavljen je od najjednostavnijih elemenata ali radi izvrsno, na ime odličnih harmonskih sklopova i dobrog ritma. Kao glavni uzori ovde se navode Black Sabbath i Deep Purple ali Amygdala nipošto nije satromodna ploča već dostojanstven i moćan album nove teške muzike sa svešću o svojim korenima. Sjajno:

 

https://slowgreenthing.bandcamp.com/album/amygdala

Veoma lepa heavy psihodelija iz kuhinje kanadskog dvojca Lammping. Bad Boys of Comedy je ploča sa osam pesama osunčanog gruva, lepih melodija, tripoznih gitarskih efekata i generalno odličnog raspoloženja. Bubnjar Jay Anderson ovde postavlja sjajan temelj za pevača, gitaristu, basistu itd. itd. itd. Mikhaila Galkina koji je spojio razne uticaje i pustio da se istočnjački trans spoji sa zapadanjačkim drogiranjem i pop strategijama, pakujući sve u efikasne, kratke komade koji ipak imaju vremena da pokažu raskoš psihodeličnog arsenala što ga dvojac poseduje. Moja jedina zamerka na album je preglasan master ali kako muzika sama za sebe nije prenapucana, ovo mi ne smeta onoliko koliko oće da me zaboli kod bučnijih bendova. U svakom slučaju jedna od najboljih psihodeličnih ploča u poslednjih mesec dana:

 

https://nasoni-records.bandcamp.com/album/bad-boys-of-comedy

 

Supertežak i mučan sludge doom zvuk donose nam Šveđani Altar na svom debi albumu Times of Agony. Ekipa radi od 2012. godine i posle tri demo snimka, ovaj album zvuči sazrelo i ubedljivo. Sad, naravno, ovo treba umeti voleti jer Altar nisu zainteresovani za publiku kojoj na umu nisu samopovređivanje i generalna negativnost, reklo bi se. Pesme sve traju veoma dugo (najkraća ima 11 minuta i 42 sekunde) a opresivan zvuk, sa ogromnom, distorziranom bas gitarom i preteškim bubnjevima, te ubilačkim vokalom nije lako slušati skoro sat vremena koliko ploča traje. Ali bend makar ume da piše pesme koje, iako nemaju velike dinamičke oscilacije, umeju da se dohvate gruva, od tužbalice Atrocities of Mankind koja album otvara, pa sve do crne i statične Stormruler koja ga zaključuje.

 

https://altardoom.bandcamp.com/album/times-of-agony

Grim Earth iz Vašingtona na svom novom singlu, Haunted, imaju dve verzije ove pesme i obe su odlične jer je ovo dobra pesma, moćnog, teškog ritma i upečatljive glavne teme. Grim Earth su u suštini sludge/ doom bend tako da je ovo istovremeno i gruvi i agresivno i lepo mi je leglo na ove vrućine:

 

https://grimearths.bandcamp.com/album/grim-earth-haunted-single

 

Cower Hounds! iz Birmingema (u Engleskoj) su za svoj album Or Die… smislili originalan JuTjub format, prezentirajući ga u formi humorističkog videa sa vežbama oblikovanja. Slatko. Materijal je iz 2013. godine ali po senzibilitetu ovo dosta vuče na devdesdete, kako na Monster Magnet sa kojima su Cower Hounds! svirali, tako i na Nirvanu i druge grunge bendove. No, ovo je ipak malo više heavy što mom uhu prija. Ako niste preboleli grunge, ovo bi moglo da vam se veoma dopadne jer je dobro:

 

https://youtu.be/jO9wmApitk8

 

Njujorčani Valkyrie su pauzirali pet godina ali evo ih sa novim albumom i Fear je kolekcija pesama u maniru ’70s-zvučećeg teškog roka i okultnog duma. Valkyrie vrlo programski nastupaju u istoj kategoriji u kojoj su Witchcraft ili Pentagram trudeći se da na ovom albumu serviraju pored jakog gruva i neke, neću da kažem „pop“ ali svakako široj publici prijemčive elemente. Moram da priznam da mi je početak albuma ipak najbolji jer je na njemu bend najnadahnutiji i sa gitarama i sa pevanjem i sa gruvom a da se dobar deo ostatka ploče transformiše u ne neprijatni ali pomalo generički groove-hard-rock koji može da se sluša dok čovek radi ali ne privlači pažnju sem kad krenu sjajne solaže.

 

https://thevalkyrierides.bandcamp.com/album/fear

 

Kanađani Shezmu su dobacili do debi albuma i À Travers Les Lambeaux, sa slikom Prometeja na omotu pokazuje da bend ne namerava da se ograniči na egipatsku mitologiju iz koje su uzeli ime, već da je kompletan korpus mitova čovečanstva fer, jelte, gejm. Što je fer. Elem, À Travers Les Lambeaux je ploča blackened doom metala sa nešto death metal elemenata koja, kako da kažem, inspiriše atmosferom i zvukom, ali pomalo podbacuje na planu pesama. Old school death metal atmosfera koju bend kreira je veoma prijatna za moje uho ali u pesmama nema dovoljno maštovitosti da ovaj album nazovem zaista uspešnim. No, ako celina nije idealna, Shezmu svakako imaju puno lepih detalja, dobrih rifova, interesantnih pevačkih momenata i ovom vredi pružiti šansu.

 

https://shezmu.bandcamp.com/album/travers-les-lambeaux

Ripple Music su ove godine imali nekoliko odličnih izdanja pa i novi album kalifornijskih Stonebirds nastavlja tu tradiciju. Collapse and Fail ima samo šest pesama ali pošto je ovo žestoka muzika (i vrlo glasan mastering), više ne bismo ni izdržali. U blagom razlazu sa osnovnim Ripple Music interesovanjima, Stonebirds nisu ni stoner ni heavy psych grupa već više emotivniji sludge metal bend i ovo je ploča koja teške ritmove i mučne gitarske rifove temperira melanholičnim melodijama i jednostavnim dinamičkim varijacijama u pevanju. Sve to zvuči vrlo zdravo i organski, sa puno žive svirke, pa mi je time tužnije što je mastering tako glasan, no ako niste cjepidlaka kao ja, ovo će vam biti jako dobro. Mislim, i meni je, samo se femkam:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/collapse-and-fail

 

Ripple Music imaju još jedno izdanje u ponudi mada split singl Covering Queen zapravo izlazi tek naredne nedelje. Ali možete ga slušati već sada! Covering Queen ovde bukvalno znači da dobijamo dve obrade grupe Queen, a što je uvek dobra ideja kada hoćete da svirate stoner metal koji treba da ima i gruv i melodiju i težinu. Mos Generator ovde obrađuju pesmu Son & Daughter sa debi albuma Queena, dakle iz vremena kada su Freddie i ekipa još dobrim delom svojih tela naginjali prog roku, pa je u Mos Generatorovo čitanje pesme odlično uklopljeno sa mutirajućim harmonijama i melodičnim refrenom, pakujući sve u vrlo ubedljiv southern groove i dajući Queenovoj besmrtnoj muzici još jednu dimenziju. Losanđeleski Void Vator uzima jednu od konvencionalnije „heavy metal“ pesama Queena, drugi singl sa A Day at the Races, a u njihovoj verziji Tie Your Mother Down zadržava tipično kvinovski glam/ boogie senzibilitet, dobar tempo i himničnost refrena. Volite Queen? A ko ih ne voli? Požurite jer ovog singla će se naštampati samo šezdeset komada:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/covering-queen

 

Norvički Vast Slug na albumu Misophonia sviraju atmosferičan grindcore sa elementima slamming death metala, ako se tako mogu nazvati kratki hromatski brejkovi u ionako kratkim pesmama. Ovo je nešto „glamuroznije“ od tipičnog grindcorea pa nema njegovu neposrednu, haotičnu energiju ali nije rđavo da se čuje. Album ima svega osam pesama i presluša se za pet minuta i nije neprijatan:

 

https://vastslug.bandcamp.com/album/misophonia

 

Kanađani Flesh Hoot na svom split albumu sa Raw Addict kanališu duh ranih devedesetih i snimke sa proba koji dobro pasuju brutalnom gridncore/ gore zvuku što ga bend provlači. Ovo je sirovo ali ne diletantski i svakako uzbudljivo za svakog ko se pre više od četvrt veka palio na klasične snimke Regurgitate i Carcass Grinder:

 

https://fleshhoot.bandcamp.com/album/split-w-raw-addict

 

Slično sirov i simpatičan grindcore sa death začinima stiže od (jednočlanog) brazilskog projekta Influxxo. Relatos de uma mente doente je album inspirisan psihijatrijskim problemima lidera i autora muzike, Gustava Ferreire a nudi 14 pesama žestine i povremeno neočekivanog patosa. Melanholičan grindcore nije više baš TAKVA egzotika, ali retko se sreće na ovom nivou sirovosti.

 

https://influxxo.bandcamp.com/album/relatos-de-uma-mente-doente

 

Kolumbijski deathgrinderi Cruciatus imamu treći album, Locombia C​-​D RUMBA i, mada je ovo i dalje snimljeno sa programiranim radije nego sa živim bubnjevima, ima tu i energije i lepote. Cruciatus se nalaze negde između andergraunda i nešto „skupljeg“ death grind zvuka kakav provlače belgijski Aborted i ovde to dobro funkcioniše sa ubacivanjem horskih refrena i elemenata tradicionalne brazilske muzike između krljanja. Simpatična ambicija i dobra izvedba a obrađuju i Motorhead:

 

https://cruciatus.bandcamp.com/album/locombia-c-d-rumba

Za još paklenog goregrinda stiže nam jednočlani italijanski projekat Amputazione Spontanea Del Cazzo. Ako razumete šta naziv benda znači, imaćete već dobru sliku kako muzika zvuči i The First Amputation je deset brzih kompozicija punih hromatskih rifova, rafalnog blastovanja i vokala koji odozgo poliva gadnim lavežom. Sve to je spakovano u pesme koje nisu krateži od po pola minuta već imaju prostora za gruv i makar nekakav razvoj tema (i krvoločne solaže!) U tradiciji ovog podžanra, Skizo, jedini član ovog benda, bavi se makabr slikama i grotesknim seksualnim izopačenostima i mada je sve to, jelte, bolesno, ASDC zapravo ima zdrav zvuk i ljubiteljima ove muzike bi trebalo da se dosta dopadne:

 

https://asdcgore.bandcamp.com/album/the-first-amputation

 

Kolumbijski Bonestorm donosi death metal stare škole na svom drugom albumu, The Emptiness Of Life And Death. Kolumbijci se ne odmiču predaleko od standardnih preldožaka, pre svega Grave, i, recimo, ranijih Morgoth, ali imaju dobar, težak zvuk i jedan pametan pristup komponovanju tak da su njihovi moćni rifovi i stameni ritmovi u prvom planu, lepo izaranžirani i za uho umilljati. Dobar miks, takođe, sa širokom zvučnom slikom i dovoljno dinamike u zvuku da meni ovo baš prija, Pa još te old skul solaže!

 

https://bonestormdeath.bandcamp.com/album/the-emptiness-of-life-and-death

Colossal Wreck mi je bilo nepoznato ime pa me je kvalitet muzike i miksa malo iznenadio, ali kada sam video da su ovo Josh i Adam iz Cannabis Corpse, stvari su postale jasnije. EP Half Dead je kombinacija death metala sa malo trešerskijim, pankerskijim sviračkim stilom i ljudima to lepo stoji. Ovo su dobre, mošerske pesme solidnih rifova i zaokruženih ideja:

 

https://colossalwreck.bandcamp.com/album/half-dead

 

Britanski Raider (a koji nije ni jedan od dva britanska Raidera iz osamdesetih) ima  upečatljiv debi EP za etiketu Swords & Chains Records. CD izlazi tek u Septembru, pa ovde čujemo samo četiri pesme od šest koliko će ih na istom biti, ali Raider su na EP-ju Tokyo vrlo ubedljivi sa svojom kombinacijom klasičnog heavy metala i komercijalnijeg heavy rocka koji mi, na naslovnoj pesmi pogotovo, vuče na rani Bon Jovi. Ovo zvuči sazrelo, proživljeno, autentično i odlično producirano pa ako vam nije bilo dosta osamdesetih, evo benda koji ih veoma solidno sažima i re-kreira:

 

https://swordsandchains.bandcamp.com/album/raider-tokyo

 

Ice War je jednočlani bend iz Otave a njegov jedini član, Jo Capitalicide (ako mu je to uopšte pravo ime!) već pola decenije štancuje izdanja koja spajaju pankerski, antikapitalistički stav i metalsku muziku. Najnoviji album, Defender, Destroyer vrlo lepo spaja ova dva interesovanja, kreirajući neku vrstu thrashcore ploče koja ima i momente što zvuče baš pank ali i momente koji su BAŠ metal. Jo odlično svira, a ovo iako ne idealno, nije rđavo snimljeno, pa ako volite kalifornijski pank a la Bad Religion i Offspring ali volite i thrash metal, ovo bi mogao biti pravi izbor:

 

https://icewar.bandcamp.com/album/defender-destroyer

 

https://youtu.be/xQxTgO43cy4

Teksašani CarveCaustic ponose se time što im je album Blood From the Black Urn snimljen u najanalognijim mogućim uslovima ali sva ta simpatična sirovost ne bi bila od pomoći da ovde nema dobrih pesama. Blood From the Black Urn je album relativno klasičnog metala koji ipak ne ide na imitacije predložaka iz osamdesetih ili sedamdesetih već se pre inspiriše njima za nešto svoje. I ovo je dinamična, energična muzika puna melodija, pa i optimizma i mada bend – sastavljen od svega dva čoveka – svakako ima prostora da raste i razvija se, ima mnogo šarma u njihovom sirovom, energičnom zvuku:

 

https://carvecaustic.bandcamp.com/album/blood-from-the-black-urn

 

Necrolord iz države Njujork postoje od početka devedesetih i Send Them to Hell je njihov, ako sam dobro izračunao, osmi album. Kvartet pruža dopadljiv death metal starije škole, ne povodeći se za aktuelnim trendom imitiranja ranijeg skandinavskog death metal zvuka, ali se nepogrešivo identifikujući sa zvukom ranih devedesetih koji je nešto više bio zasnovan na atmosferama i gruvu nego samo na brutalnom prebijanju. Otud i pesme poput Never Bow Down koja je spora i iznurujuća radije nego agresivna i brza. No, album u celini jeste agresivan i mada Necrolord ne donose neka nova harmonska rešenja u death metal, barem se odlično razumeju u stara i pružaju dobar jelovnik rifova. Zvuk je možda previše „čist“ i mada se meni dopada što čujem razdvojene instrumente i sve to, miksu nedostaje jedna organskija dimenzija. No, Necrolord sasvim opravdavaju svoj dug vek i pošten staž i ovim izdanjem:

 

https://necrolord.bandcamp.com/album/send-them-to-hell-2020

Tormented Brutality je u teoriji solo projekat u kome je autor filipinski muzičar Larry Anthony Kennon sve napisao, ali na prvom EP-ju, Chronicles of Apocalypse, Larry je uspeo da skupi međunarodnu ekipu od desetak muzičara (između ostalog, članove Benighted i Vulvodynia) da snime njegove death metal pesme. I nije to loše ispalo. Chronicles of Apocalypse je uglavnom srednjetempaški death metal (sa ispadima brzine, naravno), zainteresovan za razgovetnost i rifove više nego za zaslepljujuću brzinu i „tehničkost“. Pritom, snimak je veoma dobar sa izuzetno dobrim, snažnim zvukom koji pogoduje Larryjevim ambicioznim aranžmanima pa se ovih šest pesama lepo poslušaju:

 

https://tormentedbrutality.bandcamp.com/album/chronicles-of-apocalypse-2

 

Terminatryx iz Kejp Tauna kasne bar četvrt veka sa onim što rade ali ako volite industrial metal koji se povremeno vrteo po televiziji polovinom devedesetih, onda ćete voleti i Terminatryx. Novi EP, Fix the Machine donosi tri pesme koje je bend već obavljivao ali u alternativnim miksevima, a namenjen je lečenju Paula Riekerta koji je i učestvovao u proizvodnji tih pesama. Južnoafrikanci  uspevaju da pogode mesto u mom srcu na kom žive uspomene na KMFDM, Skrew, Revolting Cocks itd., Sonja Rupperberg je i dalje faca, a blago jeftina produkcija ovog EP-a ga samo čini simpatičnijim:

 

https://terminatryx.bandcamp.com/album/fix-the-machine-ep

Hrvatski death metalci na privremenom (?) radu u Štutgartu, Hereza imaju novi singl, The Plague Bat i to je četiri i po minuta ozbiljnog prebijanja: bend odlično aranžira pesmu sa upečatljivim rifovima, dobrim ritmičkim smenama i soliranjem. Vrlo lepo i nadamo se da je to najava novog albuma:

 

https://hereza.bandcamp.com/album/the-plague-bat

 

I Descensum iz Modesta u Kaliforniji imaju singl, a Insurgence je pesma koja pokazuje njihov progresivni naklon, sa kompleksnim aranžiranjem, sintetičkim horovima, simfonijskim kompleksnostima i složenim temama lepo prikazuje. Naravno, ovo je prilično izdrkavačka muzika, bez pevanja i sa ogromnom količinom „tehničarenja“ ali ovako, u jednoj pesmi Descensum zvuče moćno i ne smaraju.

 

https://descensumofficial.bandcamp.com/album/insurgence

 

Oregonski Self Aggression su mlad bend koji kreira muziku na razmeđi spastičnog hardkora, ili powerviolence zvuka i nekakvog težeg, mračnijeg metala, recimo kao kada bi se djent spojio sa sludgeom. Zvuči haotično i muzika na istoimenom EP-ju donekle i jeste takva, sa puno insistiranja na ponavljanju jedne note i mračnoj atmosferi, ali bend voli i blastbitove i urlanje pa sve ipak ima jednu pristojnu hermetičnu atmosferu i tenziju:

 

https://selfaggression.bandcamp.com/album/self-aggression

Poljaci Asperatus solidni na svom drugom EP-ju, Sanctified State Of Decay koji dolazi pola decenije nakon prvog. Asperatus sviraju death metal sa „tehničkom“ ivicom ali sa ipak dosta pažnje posvećene tome da pre svega ovde čujemo pesme i kvalitetne aranžmane. Ima tu dobrih rifova i harmonskih ideja, a pesme, iako „tehničke“, nisu natrpane promenama preko nekakve pristojne granice. Plus dobar miks. PLUS gitarista se zove Radoslaw. Pobeda!

 

https://asperatusband.bandcamp.com/album/sanctified-state-of-decay

 

U normalnim okolnostima ne bih obratio previše pažnje na nešto što se kreće na teritoriji koju dele melodični death metal i metalcore ali Rusi Drops of Heart su za svoj drugi album, Stargazers dobili iznenađujuće pozitivan prikaz na Angry Metal Guy pa sam mu i ja posvetio malo svog vremena. I… Rusi uspevaju da jednu dugačku i u sasvim tehničkom smislu izrazito patetičnu ploču učine slušljivom i prijemčivom, uprkos krvoločno spljeskanom masteru i velikom broju pesama. Stargazers ovo postiže jednom iskrenom, nenameštenom estetikom u kojoj ima dosta tog nekog „post metal“ senzibiliteta i shoegazerskih emocija koje lepo leže uz solidno treširanje što ga bend provlači. Ima ovde malo „pravog“ metalkora i malo „pravog“ melodeatha ali Drops of Heart uspevaju da melodične delove učine mnogo više „pop“ nego što većina metalkor bendova radi a da to dobro leži uz teme i harmonije koje voze kad piče „pravi“ metal. Iznenađen sam. I to pozitivno:

 

https://dropsofheart.bandcamp.com/album/stargazers

 

Loud Rage Music je rumunski izdavač hevi metala a njihov  Loud Rage Music Summer Sampler 2020 je odličnih 12 pesama bendova koji izdaju ili će izdavati za njega. Ovo su uglavnom grupe za koje niste čuli, što rumunske, što nemačke, što američke, britanske, pa ima i jedna sa Grenlanda, a muzika se kreće između klasičnog heavy metala (Resita Rocks iz Rumunjske, Španjolske i Njemačke) preko raznih mutacija doom metal formule (recimo, rumunski Katharos XIII kombinuju doom sa mračnim džezom), pa do kršećeg blek metala (britanski Tableau Mort) i kombinacija sa death metalom (mađarski Paragon Zero). Ono što kompilaciju izdvaja od sličnih rendom projekata po Bandcampu je visok kvalitet produkcije za sve izvođače i generalno impresivna muzika. Pošpto se ovo dobija po ceni od „kolko date“, apsolutno vredi dati:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/loud-rage-music-summer-sampler-2020

 

Thundersteel Records iz Španije nudi takođe kompilaciju, Spanish Steel Attack Vol. 4 i ovde imamo osamnaest pesama uglavnom moćnog zvuka i žestokog krljanja. Sa Špancima nema šale, vrela je to krv, mediteranska i ovde dobijamo puno NWOBHM i speed metal ugođaja, u doduše različitim kvalitetima produkcije ali muzika je mahom uzbudljiva i ovo vredi da se vrti ukrug:

 

https://youtu.be/B2pIS7VGbi0

 

Portugalac Artur Pereira izudao je prvi album sa svojim projektom Thunderlight Project. Metal Nation (Pt 1) Hail to the Steel je jedna sasvim namerna proslava hevi metala kao kulture i zvuka, kolekcija dvanaest power metal pesama sa raznim gostima, kako na vokalu i drugim instrumentima – ali uglavnom na vokalu – i Pereira demonstrira solidno razumevanje za žanr i potrebne kompozitorske veštine. Ono gde album ozbiljno posrće je miks koji bi bio bar 60% bolji da je bubanj jedno 40% tiši. Ravan, bez dinamike programirani bubanj već i sam po sebi malo oduzima muzici na uzbudljivosti ali Pereirine solidne gitare, bas gitare i dobro snimljeni vokali se bore da se čuju pored preglasnog bubnja i ovo je šteta jer je u pitanju inače vrlo solidan rad:

 

https://thunderlightproject.bandcamp.com/album/metal-nation-pt-1-hail-to-the-steel

 

Slovencima Ensanguinate je singl Entranced by Decay debi izdanje i ova jedna pesma ih prikazuje u dobroj formi. A ta je forma oslonjena na old school death metal, tamo negde sa početka devedesetih i kraja osamdesetih, sva u mračnoj atmosferi i kvalitetnom gitarskom radu (solaža je pogotovo odlična), tako da se od Ensanguinate očekuju velika dela!

 

https://ensanguinate.bandcamp.com/album/entranced-by-decay

Buried Realms iz Kolorada je solo projekat bubnjara Josha Dummera koji ne samo svira sve instrumente u ovom bendu već i sam producira. Za treći album, Embodiment of the Divine, mastering je radio Dan Swanö i to dosta pomaže ploči koja ima, za melodični death metal tipično napucan miks, u kome su svi instrumenti agresivno in yo face i glasni do pucanja. Kako ja nisam neka velika sila što se tiče slušanja melodeatha, ni Embodiment of the Divine nije ploča zbog koje bih izgubio pamet, ali ona prija na ime dosta lepih, tenički interesantnih gitarskih ideja i generalnog visokog tempa. Masa gostiju koje Dummer dovodi na album takođe svakako pomaže, ali priznajem da su neke melodičnije deonice, sa klin pevanjem bile malo previše za mene. No, ako volite melodeath, verujem da ovo vredi zavrteti:

 

https://buriedrealm.bandcamp.com/album/embodiment-of-the-divine

 

Unique Leader za ovu nedelju ima novi album kanzaških Ahtme. Mephitic je drugi album ovog benda i mada ih Unique Leader promovišu kao „tech death wrecking ball“, istina je i da Ahtme, pored sve kvalitetne tehnike koju štedro nude na našu ocenu, zapravo najviše pažnje obraćaju na kvalitet pesama. Ovo je primer tech death benda koji uspeva da ne umre u lepoti i ponudi dobre, pamtljive rifove, dobar gruv, generalno upečatljive pesme koje pored toga samo uzgredno imaju i taj „muzičarski“ element. Dopada mi se taj nenametljivo visoki tehnički kvalitet ovog albuma i Unique Leader ovde imaju zaista dobru ploču u ponudi sa odlično odmerenim količinama tehničke izvrsnosti i napaljujućih rifčina i gruva prosipanih preko blastbitova. Sve to u vrlo čistom, kvalitetnom miksu koji je, kako je kod ovakvih bendova praktično pravilo, na kraju masterovan vrlo glasno ali se, hvala svemu što postoji, Ahtme dobro čuju i ovo ne uništava njihovu muziku.

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/mephitic

Za petama su im Saksonci Temple of Dread sa svojim drugim albumom, World Sacrifice. Temple of Dread se na promo fotkama slikaju ispred tenka i ponosito isturaju brade u prvi plan pa je i muzika takva, napucana, testosteronska, bučna i uglavnom prilično seksi. Ovo nije tech death niti ikakav komplikovan death metal, već zalaufana ratna mašina koja juri napred teškim trkom što najviše podseća na klasičan skandinavski death metal. Generalno, Temple of Dread su ovde da pruže velike rifove, moćne, teške ritmove i puno razloga da mašete kosom. Ovo nije album za muzičare nego za hedbengere pre svega, čime nikako ne želim da kažem da je u pitanju nekakava tehnički neimpresivna svirka. Naprotiv, Nijemci su vrlo kvalitetni u svirci, samo im je pre svega bitan gruv, rif i „osećaj“. Sjajno to njima ide i pesme su u najboiljem smislu te reči monumentalne i himnične, bez gubljenja u detaljima i ornamentici. Užasno glasan master malčice umanjuje zadovoljstvo ali album je makar kratak i efikasan:

 

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/temple-of-dread-world-sacrifice

 

Iste nedelje stiže nam i novi, šesti album njemačkih Defeated Sanity, The Sanguinary Impetus i on se nalazi na sasvim drugoj strani. Defeated Sanity su veterani scene koji sviraju već četvrt veka i njihov tehnički death metal na ovom albumu je SAV u bizarnim harmonijama, superkomplikovanim neparnim ritmovima i složenim aranžmanima u kojima se začas prelazi između disciplinovanog, robotskog death metal zakucavanja u neku vrstu džez gruva. Kao da su mene pitali jer, jelte, Cryptopsy su mnogo usporili sa izdavanjem nove muzike. The Sanguinary Impetus je, naravno, ploča samo za BAŠ velike ljubitelje ovakve muzike jer je vrlo neprozirna, sa tamnim, muljavim miksom koga vadi dinamičan master gde se suptilne varijacije u sviranju bubnjeva, recimo, odlično čuju, i sa složenim rifovima za koje ne uspete da shvatite gde je početak a gde kraj pre nego što je pesma već otišla u sasvim drugu stranu. Ali ko to voli, ovo će mu biti komad samog raja jer Defeated Sanity zaista guraju granice forme do samog pucanja, ne napuštajući brutalni death metal kao osnovu ali se napinjući da ga odvedu na mesta na kojima nikada nije bio. Odlično:

 

https://defeatedsanity.bandcamp.com/album/the-sanguinary-impetus

Ruin iz Kalifornije imaju pevača kome je umetničko ime Mihail Jason Satan (a pravo ime samo Mihail Jason, jelte), što je valjda dovoljna legitimacija. Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje nude kompilaciju njihovih radova, Plague Transmissions: Vol. 2, što, s obzirom da bend za trideset godina ima samo dva albuma i većinu muzike rasutu po demo snimcima, EP-jevima i splitovima, zapravo ima mnogo smisla. Ruin ovde nude najcrnji, najmučniji death metal koji pritom ne zaklanja sebe iza nekakvog lo-fi underground smokvinog lista. Ruin nisu raspoloženi diletantni sa kasetofonom nego bend koji ZAISTA želi da zvuči ovako dementno i preteće. Pakao vam posle ovih osamnaest pesama nepraštajućeg prebijanja i tmine, neće TAKO teško pasti.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/plague-transmissions-vol-2

 

Mančesterski Ghost Keeper kao da se sa EP-jem Everything and Nothing svojski potrudio da kreira najgeneričkiji thrash metal/ metalcore snimak ove godine. Čime hoću da kažem da je ovo sasvim pristojnih pet pesama (well, četiri plus intro), odlično odsviranih, sa solidnom produkcijom ali da je bend izrazito nemaštovit i agresivno reciklira žanrovske obrasce. No, da je to greh ja bih već bio u paklu tako da, izvolte:

 

https://ghostkeeperuk.bandcamp.com/album/everything-and-nothing

 

Ni berlinski Violent Frustration se ne ubija od originalnosti, ali njihov novi EP Do It Yourself je svejedno lepa ponuda osam pesama odličnog, pankerskog ali disciplinovanog grindcorea. S obzirom na dizajn omota i tekst naslovne pesme, bend ima prilično zdrav antinacistički stav a muzika je mišićava, kvalitetna, sa dobrim miksom u kome uobičajeni grajnderski rifovi i ritmovi zvuče ubitačno i popaljivo. Ima mnogo dobrih grindcore bendova koji svoju muziku izmasteruju u betonski zid i mada Violent Frustration nemaju najdinamičniji master na svetu, ovo je ipak EP zdravog, dobrog zvuka. Dobre, dakle, pesme, dobar zvuk, dobar stav: sve preporuke.

 

https://violentfrustration.bandcamp.com/album/do-it-yourself-2

Gvatemalski Célula imaju svoj prvi album, Social Infection ali na Bandcampu su sada samo dve pesme, kao prva dva singla. Nadam se da će uskoro da se čuje i cela plčoča jer ovo su dve pesme odličnog thrash metala sa prijatnom južnoameričkom oštricom i jednm autoritativnim kvalitetom u svirci i pisanju. Plus solidan miks:

 

https://celulathrash.bandcamp.com/album/social-infection

 

Thin su trojka iz, pretpostaviću, Nju Džersija čiji debi album, dawn (sa sve malim slovom) ima 14 pesama u šesaest minuta. Možete ovu muziku nazvati krosoverom između mathcorea i grindcorea, možete je zvati chaotic hardcoreom, post-grindom, mislim, zaista nije bitno kako ćete je zvati, bitnije je da ona prija svojom dobro doziranom disharmonijom i nervoznom energijom. Za razliku od brojnih „što gore to bolje“ bendova koji snimaju demo snimke, Thin su na pravom mestu na kome nekonvencionalnost formi njihove muzike intrigira i prija radije nego da smara. Plus, ovo je ZAISTA kratko i bez sala. Vrlo dobro:

 

https://music.tgrex.com/album/dawn

 

Pitchshifter se, iz samo njima znanih razloga, vraćaju diskografskoj aktivnosti EP-jem EFKD, a što je „skračenica“ za Everything’s Fucked, molim lepo. Da nisam prestao da ih aktivno slušam još pre četvrt veka verovatno bi me iznerviralo kako u šest verzija ove pesme nema ničega što bi pravdalo povratak dubiozne legende na scenu. EFKD je izrazito „’90s“ pesma, a što čujete po anemičnim rifovima i MTV-melodičnom refrenu i pre nego što vidite ko sve ovde gostuje. Pitchshifter su okupili reprezentaciju olupina devedesetih (dakle, članova Misery Loves Company, Clawfinger, Static X, Fear Factory itd.) koja bolje nego išta podseća na vreme kada su bendovi poput Pitchshifter postajali dovoljno „komercijalni“ da imaju spotove i da sviraju letnje festivale generalnog usmerenja. Ako zvučim ogorčeno to je svakako zato što sam ja ovaj bend voleo i dopisivao se sa njihovim perkusionistom, D-jem, koji je srećom danas odsutan pa ne moram da se osećam krivim što kažem da Claydeni i Davies koji su napravili ovaj EP zaista treba da ozbiljnije shvate muzičku penziju jer je EFKD kao da ste AI-ju puštali Therapy?, Clawfinger i Static X šest meseci a onda joj zapalili neuralnu mrežu i naterali je da komponuje. Katastrofa.

 

https://pitchshifteruk.bandcamp.com/album/efkd-2020-ep

 

Rusi Torve na EP-ju Ради общего блага sviraju vrlo pristojan metalizirani hardcore sa chaotic hardcore elementima. Ovo je muzika koja se, naravno, suviše trudi da bude nekonvencionalna i nepredvidiva a da ipak ima i dobar rif pa je i rezultat malo nepovezan, ali se ima svakako šta čuti, sa dobrom produkcijom i kvalitetom svirke:

 

https://torve.bandcamp.com/album/-

Nismo ove godine oskudevali u solidnim power metal/ heavy metal izdanjima, a sada, sa malim zakašnjenjem, evo dojave i za debi album švedske postave The Lightbringer of Sweden. Prvi album ovog kvinteta, Rise of the Beast donosi deset pesama HM klasike, jakih rifova, falseto vokala, dobrih rifova i generalno odličnih kompozicija. Poslednjih sam dana preslušavao neke od albuma iz ovog dela žanra (Deadline, Skelator…) pa su mi The Lightbringer of Sweden seli kao budali šamar. Doduše, čisto po ličnom ukusu, ovo jeste za nijansu previše čizi za mene, ali, objektivno, najgora stvar koju mogu da kažem za ovu ploču je da je mastering malko preglasan ali to je za ovakvu muziku maltene standard. Šveđani to kompenzuju odličnom svirkom i mada, ako ćemo cepidlačiti, imaju previše „sporijih“ pesama u ponudi, to je više pitanje ukusa nego nekakva objektivna zamerka. U bržim stvarima, The Lightbringer of Sweden su vrlo solidni, sa himničnim kvalitetima i da ovaj album ima samo za nijansu dinamičniji master, vrteo bih ga mnogo češće.

 

https://youtu.be/rzYZu8GqWMo

 

20 Buck Spin su se na tviteru nekidan šalili da izbacuju prvi album rimskih Bedsore na isti dan kada i Taylor Swift izbacuje svoju novu, iznenadnu ploču i da će, ako Italijani prodaju više kopija, svi u firmi izdavača kupiti nova kola. Mislim da je bezbedno reći da se ovo na kraju nije dogodilo, ali Hypnagogic Hallucinations je interesantan blagi otklon od onoga kakva su 20 Buck Spin izdanja bila ove godine. Ne nužno po kvalitetu, ovo je svakako odličan album, ali se čuje jedno proširenje stislkog opsega. Bedsore se načelno veoma dobro uklapaju u tu kombinaciu progresive, death metala i blek metala koje smo ove godine gutali na albumima Ulthar, VoidCeremony,  Cauldron Black Ram i Ruin Lust, ali je zvučno ovo najekspanzivnija ploča u ovogodišnjoj ponudi sa, pre svega, muzikom koja ide širokim zahvatom, tretirajući sa jednakom posvećenošću i lepe akustične interludije ali i kompleksne proggy pasaže. Kad se bije, bije se snažno – slušajte moć u Deathgazer – ali kada se komplikuje, ima tu vrlo zanimljivih skretanja koja nisu puko pokazivanje mišića i tehnike već ubedljiv horor-rad koji izlazi iz do sada uobičajenih 20 Buck Spin okvira i ima jedan, usudiću se, italijanski, Giallo prizvuk. Naravno, da imamo jednu pesmu sasvim otvoreno inspirisanu Lavkraftom a ona počinje divnim akustičnim introm, a nastavlja se u psihodeličnom, uništavajućem smeru, kako i dolikuje. Onda imamo pesmu o, er, karfiolu? Cauliflower Growth je horor himna izuzetne atmosfere i sjajan uvod za monumentalnu Disembowelment of the Souls (Tabanidae). Bedsore na ovom albumu imaju dinamičan, zdrav master koji je praktično neophodan da se njihova zastrašujuća i, u konvencionalnom smislu – ružna muzika uopšte može slušati. A može i treba jer je ovo još jedan siguran hit za 20 Buck Spin.

 

https://listen.20buckspin.com/album/hypnagogic-hallucinations

Album nedelje ove nedelje NIJE nešto iz 20 Buck Spin kuhinje jer su Lovebites izbacile novi živi dupli CD (i Pripadajući BluRay/ DVD, naravno) i, pa, Five of a Kind – Live in Tokyo 2020 je baš ono što nam u ovom trenutku treba: ploča klasičnog metala koja je toliko sigurna i neposredna u onome što radi da je sastavljena od čiste radosti. Lovebites su već ove godine imale treći studijski album, Electric Pentagram i ovo je bilo izvrsno, a živi album im sada predstavlja presek karijere urađen na najbolji moguć način. Snimljen u Februaru, Five of a Kind je zapravo već drugi živi album ovog relativno novog benda, a što podseća da u današnje vreme izdavanje koncertnih albuma nije događaj kakav je to bilo kad sam ja bio mali, no Lovebites su zaista posebne žene. Njihov spoj power metal i klasične heavy metal oštrine je i na studijskim albumima ekstremno ubedljiv ali bend zaista procveta na bini sa scenskim kostimima (čitaj: raskošnim belim haljinama, ukrasima i štiklama) i muzikom koja, kako i ova ploča podseća, uspeva da spoji kvalitet i disciplinu komercijalnog power zvuka koji nastaje u okrilju visokoj produkciji neverovatno posvećene japanske muzičke industrije, sa žestinom i fokusiranošću koje mogu da opišem samo kao „pravoverne“. Svakako, Lovebites se oblače i šminkaju izrazito ženstveno i idu na to da budu privlačne publici sa moe pa i lolicon interesovanjima, ali one nisu ni visual kei ni J-pop-sa-distorzijama već „pravi“ metal bend koji može da sa bine oduva bilo koju zapadnu, eh, mušku ili žensku grupu sličnog usmerenja pukim kvalitetom pesama i izvedbe. A na ovom živom albumu se to jako dobro čuje i ako ste vrteli razne žive snimke Lovebites po JuTjubu, Five of a Kind sve to pruža u najboljoj definiciji i kakvoći zvuka pa se tako čuju fenomenalni Harunini bubnjevi, gitarska pirotehnika Midori i Mi-Ya i sigurni bas-puls šefice Miho ali, naravno, frontvumenka Asami ovde i vokalnom izvedbom i miksom izrazito dominira zvučnom slikom i vodi bend kroz selekciju devetnaest moćnih, poletnih metal himni. Tajna Lovebites je delimično svakako u tome kako cheesy estetika ove vrste metala odlično ide uz kvintet žena koje se oblače u lepršave haljine dok tresu jaki metal ali je najvažniji element svakako baš to: ove žene TRESU JAKI METAL bolje nego 99% konkurencije i pritom izgledaju kao da se izvanredno zabavljaju. Naravno, japanska muzička industrija je krvavi pakao za autore i izvođače, pogotovo ženske i koliko Lovebites krvare za metal ćemo verovatno tek jednog dana saznati. No, do tada, Five of a Kind je proslava metala i uz sjajan izbor pesama jedan od najboljih albuma koje možete čuti ove nedelje:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kF8bTwSRyhyBtW66zKMAcgpH3YhoMfrG0

 

Film: Sila privlačnosti (aka Притяжение)

Posted in film with tags , , , , , , on 22 jula, 2020 by mehmetkrljic

Pošto je RTS bio toliko ljubazan da ga prikaže i ja sam konačno pogledao film Sila privlačnosti (aka Притяжение) Fjodora Bondarčuka iz 2017. godine a koji sam se kanio da vidim još od prvih leakova po internetu. Naravno, moja lenjost je legendarna pa sam propustio i bioskopski život ovog filma tog proljeća 2017. godine, ali, istini za volju, sada kada sam ga pogledao, shvatam da ovo ipak nije kalibar bioskopskog blokbastera kakav bi mene bez ostatka zadovoljio da sam se odvažio na takvu avanturu. Ipak, Притяжение je, recimo, interesantna stilska vežba i podsećanje da, dok oveštalim žanrovskim matricama svakako valja što je češće moguće izmišljati dovitljive varijacije i transgresije, ako ih se već laćate, vredi uložiti napor u njihovo savladavanje do u detalje. Utoliko, Притяжение je film bolji u detaljima nego kao celina.

Da bude jasno u kom kontekstu pričam, ovih dana sam pogledao i Detektiv Pikaču, film univerzalno hvaljen kao uspelu ekranizaciju (motiva) popularne videoigre, kao i Godzila: Kralj Čudovišta i mada oba ova filma mnogo bolje vladaju tim, jelte, žanrovskim matricama, i oba su bliska mojem detinjastom senzibilitetu, oba su takođe izrazito bledunjava – sa Pokemonom koji samo može da sanja da ga režira Zemeckis u Zeka Rodžer modu i Godzilom koja samo može da sanja da ima simbolički, kulturni i humanistički značaj kao što ga imaju najbolji radovi iz Toho kuhinje. Sa druge strane, Притяжение je daleko od perfektnog filma, čak bih se usudio da kažem da ima više problema nego jakih strana, ali da ima ambiciju i tu neku dušu – široku, slovensku, razume se – ima. A to treba ceniti.

 

Jedan od osnovnih problema koje Притяжение sprečava da bude svoja idealna verzija nije budžet, koji je tu negde, na nivou budžeta samo za ketering kod holivudskih blokbastera ovog tipa, već pre svega kriza identiteta. Ne znam mnogo o tome kroz kakve je peripetije Bondarčuk morao da prođe da bi sa manje od šest i po milijuna dolara snimio nešto što bez stida može da stane uz američke konkurente u žanru, jelte, „bučnog“ SF-a, ali s obzirom na gomilu producenata i firmi umešanih u njegovo nastajanje, instinkt nam govori da je Притяжение, inače delo dvojice scenarista, prolazio kroz nekoliko radikalnih promena skripta, verovatno i tokom snimanja pa je i finalni kat, smešten u vitkih i mišićavih 132 minuta uglavnom atraktivnog sadržaja, vidno nesiguran u to kakav je ovo zaista film.

Trejleri su nam, naravno, sugerisali da pričamo o jednom emerihovskom spektaklu, invaziji vanzemaljaca na Moskvu i „ratu u našem dvorištu“ pokretanom 3D tehnologijom i specijalnim efektima. Ali Притяжение nije to. Ovo je film koji emerihovsku katastrofičnost i džingoizam iz drugog plana otvoreno odbacuje već u prvih petnaestak minuta kada vojni zapovednik koji komanduje jedinicama što se bave neidentifikovanim letećim objektom na ruskom nebu insistira da se situacija deeskalira i da neprijateljstva ne treba izazivati ako već nisu na prvi pogled očigledna.

 

Naravno, kad je jedina alatka koji imate čekić, ekseri do kraja najebu pa tako vojna avijacija ipak sruši svemirski brod koji padne na moskovsku četvrt Čertanovo, tu izgine silan narod, ali vlasti ipak, delajući odgovorno i oprezno, samo ograde porušeni deo grada i sa vanzemljanima u kontakt stupaju veoma uzdržano, istovremeno proglašavajući vanredno stanje, policijski čas i stanovništvo pozivajući na smirenost.

 

Lokalna srednjoškolska omladina je, naravno, nespremna da sedi kod kuće i pretvara se da se ništa ne događa i Bondarčuk uspešno hvata nemir ruske mladeži u drugoj deceniji dvadesetprvog veka, opsednutost statusima i lajkovima, ali i self-made slavu koju donose smele, lude akcije uhvaćene Gopro kamerama. Sve ovo se, da bude jasno, hvata samo u prolazu i Притяжение na trenutak deluje kao da će biti spilbergovski optimistički omladinski tobogan negde između ET i Goonies. Ćerka vojnog zapovednika je buntovna i nervira je što se ćale prenaglašeno zaštitnički postavlja prema njoj, našla je dečka koji je mangaš iz kraja, njegovi drugari su prava „ekipa“ koja će sa njom krenuti da, na kraju iz dosade, vidi da li se vanzemaljci nekako mogu pronaći i „kazniti“ za pogibiju civila nastalu padom svemirskog broda.

Negde od polovine, Притяжение se pretvara u ET, ali kao da ga je režirao Neill Blomkamp i dobijamo odjeke District 9, ali i Chappie, sa samo malo Alien Nation šmeka ubačenog u blender. Očigledni cameronovski elementi su takođe tu, ali Cameron je ionako u ogromnoj meri uticao i na samog Blomkampa pa bi bilo neobičnije da ih nema. Konačno, Bondarčuk je Rus i mada daleko od toga da Притяжение pokušava da igra na istoj ravni sa Tarkovskim, nemoguće je ne primetiti jasne aluzije na Stalker i Solaris, što na vizuelnom planu, a što na filozofskom sa maltene doslovnim korišćenjem motiva iz Lemovog romana o tome da je ono tuđinsko što vidimo zapravo ogledalo za nas same.

 

Bondarčuk je iskusan profesionalac i mada možda poznatiji kao glumac i TV voditelj, on kao režiser svakako spada u najistaknutije ruske delatnike kada je u pitanju kvaziholivudski naučnofantastični spektakl. Pre jedne decenije je uspešno režirao dva filma po romanu braće Strugacki, Nastanjeno ostrvo i Притяжение je logičan nastavak ovakvog rada.

 

Na svojoj strani Bondarčuk ima mnogo prednosti: kamera i specijalni efekti su, recimo, odlični i to ne samo u najprizemnijem tehničkom smislu već i u smislu estetike. Bondarčuk režira pojedine scene izvanredno upečatljivo, dajući pogotovo uvodnom set pisu sa rušenjem kosmičkog broda na Moskvu jednu izuzetnu eleganciju i efikasnost, mešajući taj emerihovski spektakl sa odlično umontiranim „ljudskim“ dimenzijama. Kasnije, kada se naši junaci motaju po zabranjenoj zoni, prekrivenoj prašinom i šutom, ovo izgleda kao primerena refleksija Stalkera za UHD generaciju a kad na kraju dođe do akcije, šopanja i animiranja tuđinskih egzosleketa da jure, skaču i biju se, sve izgleda baš kako treba i film ovde prolazi sa najvišim ocenama bez ikakve potrebe da potežemo srazmerno skroman budžet.

Tu su i ljudski resursi – iako je glavna glumica, Irina Starshenbaum pre ovog filma imala samo sitne televizijske role, ona vrlo dobro stoji ovom filmu, pogotovo jer scenario ne uspeva da se odluči za to koja je njena krajnja karakterizacija. Lik Julije je kompleksan, sa mnogo izmešanih motiva, od preminule majke, preko pre-protektivnog oca-vojnika, poginule drugarice, dečka sa kojim se muva iako shvata da je ona za njega prevashodno recka, preko mržnje prema vanzemaljcima pa do transformacije koja, iako dolazi u trenutku velikog stresa, nije sasvim zarađena. Starshenbaumova ovo sve uglavnom solidno iznosi i mislim da nije njena krivica što do kraja nemamo utisak o rastu i sazrevanju već samo o promenjenoj karakterizaciji kako bi se lik uklopio u poruku koja je možda naknadno osmišljena za film.

 

Ostali glumci, predvođeni starom gardom u liku Olega Menjšikova su svi takođe veoma dobri i film zaista ima problem prevashodno u tome da osciluje između svojih žanrovskih predložaka i pokušava da bude više filmova u jednom što, u nešto preko dva sata trajanja, na kraju ne može da se uradi. Ili barem Bondarčuku to ne ide. Ovde se motivi uvode, pa se sa njima do kraja ništa ne dogodi, vanzemaljci treba da pređu put od simboličkog drugog – na početku vrlo semiotički jasno, nemaju lica, a Levinas nas podseća na važnost lica u kreiranju socijalnih relacija – sve do bolje, evoluiranije verzije nas samih u jednoj kameronovsko/ blomkampovskoj akcionoj odiseji ali film, nažalost, više podešava njihovu fiziologiju, moći, psihologiju pa i filozofiju pojedinačnim scenama nego što nam daje jednu konzistentnu sliku o drugom koji ćemo možda biti jednog dana ako istrajemo.

Sama glavna junakinja ima interesantne psihološke momente, najpre vezane za tenziju između nje i oca ali scenario kao da sebi postavlja gomilu zicera koje posle zaboravi da ubaci u koš – centralni motiv oca što skoro odraslu ćerku tretira kao aseksualno dete i agresivno štiti od mužjaka kad oko nje obleću je dovoljno snažno prikazan da kada ćerka koristi laž da je zatrudnela kako bi dobila ono što joj u tom trenutku treba ovo deluje kao prelomna tačka u priči. No, na samom kraju kada se otac i dete konačno „konektuju“ i nalaze osnov za izmirenje, nema ni prisenka o tome da je stari vojnik možda, posle svega osetio i zrnce radosti što će postati deda i razočaranja da to nije istina.

 

Slično je i sa samim vanzemaljcem koga igra Rinal Mukhametov, Tatar pin-ap lepote koji je talac svoje nedorečene uloge. Američki film, ili samo film koji bi se zadovoljio radom u jednom žanrovskom obrascu bi motivacije, ponašanje i evoluciju ovog lika mogao da prikaže prirodnije i ubedljivije, koristeći Mukhametovljev iskreni, nevini pogled da nas osvoji a zatim da se u njega zaljubimo kada lik na kraju filma pokaže da SHVATA, no Притяжение za ovo nema vremena, stavljajući lik Hakona u scene koje nemaju dovoljno interne logike i izazivaju nevericu. Ponovo, sve deluje kao da je film sklapan iz delova, možda iz više verzija scenarija i da je napravljeno ono što se moglo napraviti, ali da se neka centralna vizija, ako ju je bilo, usput zaturila i dobili smo trčanje u više žanrovskih smerova u isto vreme.

No, uz sve to, Притяжение ima prijatan ruski ukus i uspeva da pokaže ovde-i-sada sa ubedljivošću koja onda motiv prvog kontakta čini onako potentnim – i poetičnim – kako taj motiv zaslužuje. Film suštinski ima jednu zdravu, idealističku notu, odbacujući militarističke paranoje – mada je Bondarčuk svojevremeno Putinu dao podršku povodom upadanja u Ukrajinu – ali i sitni, tribalni nacionalizam koji se zaklanja iza visokoparnih ciljeva i ovo sve pakuje u estetski uspelo, efikasno finale. Pa ni to nije mala stvar. Nastavak, a koji je imao tu nesreću da u distribuciju krene ove godine kada se sve, jelte, raspalo, pogledaću čim se ukaže prilika.

 

Film: Na dnu (aka Donzoko)

Posted in film with tags , , , , on 20 jula, 2020 by mehmetkrljic

Ako je prošle nedelje opisani Krvavi presto bio značajan kamen-međaš u opusu Akire Kurosawe, na ime svog hvatanja u koštac sa Šekspirom i produkcije koja je, u poređenju sa prethodnim radovima bila skupa, raskošna i teška, Na dnu (aka Donzoko), snimljen iste, 1957. godine je gotovo sušta suprotnost. Ne samo da će Kurosawa ovde za predložak uzeti značajno noviji dramski rad, istoimenu dramu Maksima Gorkog napisanu početkom veka, već će i koncept „filmovanog pozorišta“ u ovom slučaju imati mnogo bukvalniji prizvuk. Krvavi presto je bio samurajski spektakl čija je režija usmeravana pravilima i simbolikama tradicionalnog i strogog noh teatra, dok je Na dnu, iako smešten u Edo period japanske imperije, socrealistička drama savremenog senzibiliteta, pravljena po uzoru na Shingeki pokret koji je iznikao u japanskom pozorištu 1909. godine.

Uticaj Shingekija („Shingeki“ doslovno znači „Nova drama“) se u japanskom filmu osećao od samih njegovih početaka. Sningeki autori su mnoge zapadnjačke tekstove adaptirali za japanski teatar – od ruskih teškaša poput Tolstoja, Gorkog i, naravno, Čehova, preko Molijera, Hauptmana, ali i Tenesija Vilijamsa pa sve do postavki klasičnih grčkih tekstova, uzimajući pristup blizak zapadnjačkim režijama i produkcijama. Jedna od velikih promena paradigme je da su žene, posle tri stoleća izgona, ponovo počele da glume u japanskom pozorištu. Već 1914. film Katjuša (kome se, čini se, danas ne znaju autori) urađen je kao adaptacija Tolstojevog revolucionarnog romana Vaskrsenje. Kao što znamo Tolstoj je ovom knjigom izazvao haos u javnosti i na kraju bio praktično proteran iz pravoslavlja – a što svedoči o tome da su autori iz faze nemog filma japanske kinematografske istorije bili zaista vrlo rano inspirisani Shingeki energijom. Već dvadesetih godina se iskristalisao žanr japanskog filma nazvan shomin-geki a koji se bavio životom radničke klase.

 

Kurosawa je, dakle, sa Na dnu ušao u vrlo razgaženu travu. Predstava Gorkog je bila jedan od popularnih izbora Shigeki teatra, pa je njena prva postavka u Japanu urađena već 1910. godine, svega osam godina posle moskovske premijere što ju je uradio Stanislavski. Naravno, ne treba zaboraviti da se i Gorki dosta namučio dok je video svoju predstavu u prestižnom Moskovskom umetničkom akademskom pozorištu МХАТ – javno besneći što se za produkciju biraju Tolstojeva dela koja će ljutu muku i patnje sirotinje gledati sa spiritualnije strane, baveći se pronalaženjem duhovnog iskupljenja i sentimentalnim pogledom na nepravdu, umesto da problematizuju stvari hic et nunc i traže odgovore unutar korpusa ljudskog ponašanja. No, iako se Gorki smatra ocem socrealizma, valja se setiti i da je Na dnu zaista u prvom redu eksploracija ljudskih priroda i obrazaca ponašanja a ne „problemski“ rad, bliži kasnijem boljševičkom senzibilitetu u kome se postavlja situacija koja se do kraja mora rešiti i time kreirati i svojevrsni didaktički materijal. Na dnu je, kako mu i ime kaže, snimak stanja – na društvenom dnu, povremeno cinična, povremeno komična, ali najvećim delom humana polaroid-fotografija sirotinje koja je i sebi i bogu teška, ali koja na kraju dana nosi u sebi životnu energiju, ma koliko ona „negativna“ mogla da bude. Koliko je ovaj predložak uspeo i vitalan i toliko decenija kasnije svedoče i recentne reprize Pavićevih Srećnih ljudi u kojima se ova koncepcija preslikava u jedno beogradsko dvorište sa, naravno, dodatnim ironičnim odmakom.

Kurosawa je i sam izjavljivao da je Gorkog želeo da ekranizuje upravo jer mu se dopadala komična dimenzija predstave i likova. Štaviše, njegova je namera bila, a nije isključeno da je ovde malko preterivao, šaleći se i u samom intervjuu, da snimi jedan lak, brz, lepršav film koji će publiku zabaviti. Ovo je možda dodatno značajno jer je sovjetska kinematografska adaptacija predstave iz 1952. godine – zapravo snimak predstave iz МХАТ-a – bila relativno neambiciozna, trudeći se da dramu Gorkog ukalupi u modernije shvatanje socrealizma, ali i jer su pre Kurosawe mnogi, uključujući indijske i kineske režisere, pa i samog Renoara 1936. godine (sa jednim, jelte, Jevgenijem Zamjatinom na scenarističkim dužnostima) snimali svoja viđenja Na dnu. Kurosawa, ljubitelj savremenijeg pozorišta generlano i Rusa partikularno ovde verovatno nije imao zaista značajno višu ambiciju sem da skupi dobre glumce, da im tekst, uključi kamere i pusti da se magija sama događa.

 

I dogodila se, naravno, Na dnu je veoma upečatljiv, vitalan film iako je, pogotovo u poređenju sa izuzetno simbolički kodifikovanim i produkcijski raskošnim Krvavim pretolom, u pitanju naizgled tek stilska vežba. Tamo gde je prethodni film imao konje i oklope, šume i magluštine, kostime, barjake, strele, koplja, mačeve i specijalne efekte, Na dnu je priča smeštena na jedva tridesetak kvadratnih metara sa najvećim delom filma koji se dešava u jednoj jedinoj prostoriji (dok se ostatak dešava ispred nje, tj. u dvorištu i, vrlo kratko, u susednoj zgradi udaljenoj svega nekoliko metara). Ovo je, tehnički gledano, značajno strožije shvaćen „filmovani teatar“ i od Tora no O o Fumu Otokotachi, i od Tihog duela i, zapravo, sem uvodne scene koja je majstorski dugački kadar kamere što švenkuje po vrhovima brega ispod koga se zgrada u kojoj se sve događa nalazi, a zatim krene na dole i isprati đubre prosuto iz kofe što pada baš u „naše“ dvorište, maltene sve ostalo u filmu svodi se na postavljanje nekoliko kamera u prostorije sa glumcima i puštanje glumaca da neprekinuti rade svoj posao.

Naravno, ovo je toliko radikalno drugačiji rad nego u slučaju Krvavog prestola da je skoro neverovatno da su u pitanju dva filma urađena ne samo iste godine već neposredno jedan iza drugog. Dok se Krvavi presto zasniva na sporim, simbolikom bremenitim scenama, mnogo kontemplacije i facijalne glume sa kamerom fiksiranom na lice Toshira Mifunea, Na dnu je film dijaloga i žestoke interakcije velikog ansambla, lepršav, raspričan, čak i razigran. Iako bi suviše bilo ovaj film nazvati komedijom, Na dnu ima energiju koja dobar svoj deo crpi upravo iz žovijalne, malo mangupske perspektive koju prema životu usvajaju neki likovi. Gorki je svoje likove strpao u prostor nalik na pećinu i pokazao koliko je njihov život težak, ali Kurosawa je onda isti tekst iskoristio da podseti da svejedno, ti likovi (uglavnom), uprkos svemu žele da žive, pa čak imaju i snove, fantazije, neki od njih skoro i ambicije. Iako, dosta nalik Kurosawinoj adaptaciji Idiota, i Na dnu uzima dramski tekst i ogroman njegov deo praktično nepromenjen prenosi na film, energija koju će ansambl doneti ovoj produkciji je na kraju dana vrlo osobena i osobeno Kurosawina.

Drama Gorkog ima sedamnaest likova, svako sa svojom istorijom, interesovanjima i karakterizacijom. Kurosawa je svoje glumce dva meseca držao u kostimima i na skučenom setu ih puštao da vežbaju, ponavljaju tekst, glume jedni prema drugima i jedni protiv drugih, snimajući sve bez prekidanja kako bi na kraju izmontirao film od najuspelijih scena. Rezultat je da je drama Gorkog intenzivnije osuđujuća, možda nemilorsrdnija prema svojim likovima – Gorki je na kraju krajeva bio vođen idejom da društvena zla dolaze od lošeg ponašanja pojedinca i ne treba zaboraviti da je, recimo, kasnje u životu poistovećivao homoseksualnost sa nacizmom – dok je Kurosawin film opušteniji, nešto humaniji, manje nameran da osudi sve te loše strane koje likovi imaju. Na dnu je, u Kurosawinoj interpretaciji ne pohvala slabosti i ljudskim nedostacima, ali svakako priča koja prepoznaje da su one imanentno deo ljudske prirode i da je – ako smemo da učitamo dalji socrealistički tekst – na kraju dana društvo i čovekov položaj u njemu ono što diktira njegovo ponašanje makar isto onoliko koliko naša individualna ponašanja oblikuju društvo.

 

Kako je ovo film ansambla, tako je i Kurosawa, tvrdeći da je on ionako uvek bio protiv ideje da jedna zvezda treba da nosi produkciju, ovde sakupio na gomilu mnogo veoma dobrih i poznatih glumaca a onda najpoznatijima među njima dao srazmerno manje uloge. Toshiro Mifune koji prosto jede kadar svaki put kada se pojavi i deluje kao najenergičniji lik u celoj postavi, jedini za koga bismo poverovali da može da bude (makar i anti-) heroj ove priče, dobija relativno malo prostora i potpuno je odsutan iz urnebesnog finala filma. Ostali likovi su, naravno, na ogromnom spektru od potpunih cinika, preko potpunih naivčina, idealista, ludaka, prevaranata, pijanaca, bezosećajnih olupina pa sve do sitnih kapitalista koji su, iako nominalno pedalj ili dva „iznad dna“ zapravo u istom loncu. Yamada Isuzu koja je u Krvavom pretolu igrala ulogu originalne Ledi Magbet i ovde dobija ulogu beskrupulozne, manipulativne žene koja će učiniti sve da osvoji moć – ali njena Osugi, odnosno Vasilisa kod Gorkog – nema ambiciju mnogo višu od toga da ima koga da kinji i kontroliše: na kraju dana, ona ostaje na dnu sa drugim likovima osim što nema njihov neobični osećaj slobode u neimanju ambicija većih nego da se naloču sakea i dočekaju jutro pevajući i pijano plešući po prljavoj zajedničkoj prostoriji u kojoj provode skoro svo vreme.

Tekst Gorkog ovde umiljato prede jer ga izvode izvanredno inspirisani glumci. Ovaj ansambl se toliko zbližio ponavljajući scene i probajući iznova svoje razmene da je do kraja filma utisak o „filmovanom teatru“ tako snažno pozitivan da se skoro zapitate zašto se SVI filmovi ne snimaju ovako. Ovo je najmanje očigledno „režiserski“ film Kurosawine faze iz pedesetih godina, nošen pre svega izvedbama glumaca koji su tokom osam nedelja snimanja kreirali pitoreskne, memorabilne likove, dajući im osobene glasove. I bukvalno – način na koji neki likovi govore, vokalizuju svoje emocije, pevaju je često upečatljiviji od samog teksta koga mi, istini za volju, u ovoj verziji gledamo u srpskom titlu, prevednom sa, nagađam, engleskog titla američkog DVD izdanja filma, a gde je, tekst, jelte, preveden sa japanskog nakon što je originalno adaptiran sa ruskog. Ne da je prevod sad tu nešto loš, da ne bude zabune, ali svakako mu nedostaje jedna raskoš izraza koju mi, što ne razumemo mnogo govornog japanskog, naslućujemo iz intenzivne glume ansambla.

 

Ova raskoš u tumačenju predloška Gorkog filmu daje višeslojnost potrebnu s obzirom da se radi o ko zna kojoj po redu adaptaciji poznatog predloška. Već i sam izbor Edo perioda ima određenu satiričku oštricu s obzirom da se on uobičajeno smatra erom prosperiteta i cvetanja Japana (slično onome kako se u modernoj srpskoj TV produkciji period između dva rata gotovo univerzalno koristi kao lozinka za zlatno doba). No, ponovo Kurosawa ovde distinktno radi „iz pozadine“, trudeći se da glumci i njihove interakcije budu u središtu pažnje. Iako je film montiran sa puno rezova, ovo je zapravo samo „skakanje“ sa kamere na kameru u okviru istih scena, više pozicioniranje gledaoca da „pozorišnu binu“ vidi sa različitih sedišta nego „filmsko“ kadriranje i montaža. Film ima svega tri fejd in/ aut reza, a koji označavaju prelaske između činova a najveličanstveniji režijski momenti su zapravo najnenametljivije uhvaćeni momenti čiste glumačke magije u dve scene kada likovi spontano udare u pesmu i igru i, koristeći isključivo predmete koji se nalaze na setu, delove sopstvenih tela i glasove, kreriraju magičnu muziku i koreografiju. Kurosawa će suptilno glumcima pomagati da tekstu dodaju nove slojeve, ubacujući elemente kabukija i burakua u njihove gestove i manirizme, koristeći asure kojima se likovi zaklanjaju kada idu da spavaju i drvena vrata kao pozorišne alatke koje sugerišu „nestanak“ lika sa scene, a samo u nekoliko ključnih momenata prepoznaćemo rukopis „pravog“ Kurosawe, sa kišom koja besni u poslednjem činu ali i hipnotičnom scenom lišća koje vetar nosi pred rasplet.

Ova pažnja da se gledaočeva pažnja ne odvlači nepotrebno sa seta i glumaca je jedna od najjačih distinkcija ovog filma i u odnosu na druge Kurosawine pozorišne adaptacije ali i u odnosu na to kako drugi režiseri tretiraju dramski materijal. Geometrija seta u koju gledalac neosetno sebe upiše posle određenog vremena, provodeći prva dva čina gotovo isključivo unutar jedne prostorije sa likovima koji izlaze i ulaze, biće gotovo revolucionarno načeta u trećem setu radikalno novom geometrijskom postavkom prvog kadra koja se zatim razvija u krešendo filma gde klasne tenzije eksplodiraju u ne toliko revolucionarnoj koliko anarhičnoj akciji, i gde se, uprkos uzburkanim strastima, pa i izgubljenom životu, ništa radikalno ne menja za većinu likova.

 

Ako je ovo komentar koji deluje cinično, kraj filma, sa likom kockara koji se obraća direktno kameri i, napuštajući tradicionalnu ulogu grčkog hora, ruši četvrti zid, a potom čujemo zvuk hjošige udaraljki kojim se u japanskom tradicionalnom pozotištu označava kraj predstave – izludeo je japansku publiku i dobar deo kritike. Je li sve što je prethodna dva sata posmatrano bila samo farsa? Šta ovi likovi ZAISTA misle, šta ZAISTA osećaju? Ko je, na kraju dana u pravu? No, Kurosawa se ovde sigurno slatko smejao, kreirajući svoj omaž pozorištu dok je istovremeno demonstrirao kako pozorište i bioskop mogu da se ujedine u nečem što jedan i drugi medijum ojačava, istovremeno pružajući Gorkom tretman koji je ostao veran njegovom tekstu ali i gradeći čitav novi, razigrani, duboko humani i na kraju dana najmanje cinični ali i najmanje sentimentalni senzibilitet povrh tog teksta. U ono vreme Na dnu je posmatran kao ekscentrični eksperiment režiserske zvezde ali danas – danas ga s pravom gledamo kao intertekstualno, inter-medijalno remek delo.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 18-07-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 18 jula, 2020 by mehmetkrljic

U nedelji kada je Spotify konačno postao dostupan zemljama na Balkanu, možda vredi podsetiti da je ovo servis koji em uglavnom gubi novac i održava se na površini samo investicijama kapitalista koji se nadaju da će baš njihov konj u trci postići blagosloveni monopol, em je loš za većinu muzičara jer smatra da je broj strimovanja neke pesme direktno proporcionalan sa njenom monetarnom vrendošću. Mislim, to je kao da kažete da je Gangam Style (meni inače drag) vredniji od Stockhausenove nezavršene opere Licht. Bunilo!!!!!! Hoću da kažem, Bandcamp je za sada mnogo bolji model za distribuciju muzike između ostalog jer se ne zasniva na teroru algoritma niti smara meritokratskim idejama da se plaćaš onoliko koliko su te puta slušali. Nisam ja neki veliki branitelj UMETNOSTI ali ipak, valjda je jasno da količina nije isto što i vrednost. Elem, da ne smaram, pogledajmo šta je u ovoj nedelji bilo u metalnoj ponudi:

 

Krenimo sa blek metalom i već prvi album je vredan pažnje (a nije još ni izašao). Legenadrni finski paganski blek metalci, Havukruunu, svoj treći album Uinuos syömein sota objavljuju tek četrnaestog Avgusta ali su ga već postavili za slušanje na Bandcamp i omogućuju preorderovanje digitalne verzije za svega pet evra. Ako volite njihov partikularni stil, ovo je izuzetno prijateljska cena jer su Havukruunu u odličnoj formi. Album ima epski zvuk, moćne pesme i atmosferu pobede. Havukruunu kombinuju oštar, napadački performans sa melodičnim, pevljivim temama i horskim pevanjem, uspevajući u svemu da ostanu dovoljno svedeni i fokusirani da se ne zaturi pravoverna blek metal oštrica. Meni lepo:

 

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/uinuos-sy-mein-sota

 

Da nastavimo sa pločama koje nisu još izašle, iranski Helzgloriam ima drugi album, koji izlazi u Ponedeljak i  Decapitated Mystics of the Serpent je dobra ploča koja uspelo meša vrlo disciplinovan, kvalitetan blek metal sa simfonijskim aspiracijama. Naravno, ovo je spoj zapadnjačkog pristupa popularnoj muzici sa malo, ali ne previše azijskog, tj. bliskoistočnog zvuka i Helzgloriam se zapravo ne izdvajaju od konkurencije svojim „bliskoistočnim“ karakteristikama već pre svega odličnim kompozicijama, pamtljivim temama i izvrsnom produkcijom.

 

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/decapitated-mystics-of-the-serpent

 

https://anthrazitrecords.bandcamp.com/album/decapitated-mystics-of-the-serpent-2

 

https://youtu.be/dlCJ_hX02C4

 

Grčki Feeble imaju drugi album, Via Obscura (ili Via Oscura, nije baš najjasnije…) i ovaj mladi bend ima osoben pristup blek metalu, sa prominentnim sintisajzerskim zvukom u miksu ali i tipično grčkim kvalitetom u komponovanju i izvedbi. Ovo je muzika jake emocije, pa i atmosfere ali Feeble (što je inače umetničko ime gitariste benda, a ostali se zovu, redom, Pain i Dimitris Sakkas) su pre svega metal bend pa Via Obscura ima prijatan, moćan zvuk i nastup i osvaja blekmetalskom otmenošću i elegancijom:

 

https://feeble2.bandcamp.com/album/via-oscura

 

 

Prvenac finskih Väki zove se Kuolleen maan omaksi i ovaj relativno novi bend, u kome sviraju tri člana Deathkin, nudi izgrađen ukus, zvuk i pristup komponovanju koji sažimaju većinu onoga što volimo u modernom finskom blek metalu. Album kombinuje atmosfere, različit tempo i razrađene, imaginativne gitarske teme i rifove za jednu bogatu zvučnu sliku a muzičari su odlični i ovo je jedna raskošna, vrlo ubedljiva debi-ploča. Sjajno:

 

https://vaki-fi.bandcamp.com/album/kuolleen-maan-omaksi-succumbed-to-the-dead-soil

 

Bend nepoznatog porekla, etniciteta, sastava, itd., Lune, ima prvi album, Wild Lands of the North i mada je ovo apsolutno preslađeno za moj ukus, ipak bih rekao da Lune uspevaju da prevaziđu najveći deo konkurencije koju imaju u tom sjetnom, melanholičnom atmospheric black metal krilu popularne muzike svojim dugačkim ali dobro razrađenim kompozicijama i uspešnim kreiranjem dramske napetosti i razrešenja. Solidno:

 

https://luneblackmetal.bandcamp.com/releases

 

 

Zašto rejkjaviški Sjálfsmorð af Gáleysi posle tri albuma i jednog EP-ja u poslednjih par godina sada odlučuje da objavi „samo“ demo, ne znam, ali Degenerator je zastrašujućih 25 minuta muzike u kojima se uzvitlani horor-blek-metal rve sa orkestracijama u mračnim abijentima koji zvuče kao napuštene fabrike što su posle nekakve apokalipse oživele same od sebe. Faking zastrašujuće. I prelepo:

 

https://sjalfsmordafgaleysi.bandcamp.com/album/degenerator-demo

 

Poljaci Funeral Mass su svoj drugi album, Forgotten Kingdoms of the North izbacili još početkom meseca ali mu je trebalo malko duže da se pojavi na Bandcampu i, evo ga sada pred nama. Funeral Mass su mlad bend, postoje tek dve godine ali imaju solidne kvalitete i produkcijski i kompozitorski gledano. Ovaj album je, tipično poljski, rekao bih, pristojno zamešan obrok na principu toplo-hladno, sa nekim simpatičnim melodijama i dobrom, atmosferom koje ga pozicioniraju izvan „kvlt“ teritorije i bliže blek metalu za šire narodne mase a da opet nije izgubljena elegancija i dekadencija koje su bitne za ovu muziku. Ovo je sjajno snimljeno, pa ima moje preporuke:

 

https://funeralmass.bandcamp.com/album/forgotten-kingdoms-of-the-north

 

Soga iz Čilea je ove godine već objavio dva EP-ja u ciklusu Cuarenta y nueve días a upravo smo dobili i treći. Cuarenta y nueve días – Chapter III nastavlja melodični, ambijentalni blek metal pristup i zaključuje konceptualnu celinu sa prva dva EP-ja, a sve zasnovano na Tibetanskoj knjizi mrtvih i ciklusu od 49 dana koji treba da prođu do reinkarnacije. Dakle, ova tri poglavlja se najbolje slušaju jedno za drugim, a ovo treće pored solidnog blek metala ima i kodu u vidu lepe ambijentalne kompozicije Transmutación. Fino:

 

https://sogablvckmetal.bandcamp.com/album/cuarenta-y-nueve-d-as-chapter-iii

Argentinski duo Antártica na svom debi albumu, Dæmonolatreia spaja svoja interesovanja za demonologiju i lavkraftovštinu sa melodičnim ali oštrim blek metalom. Iako je ovo u suštini sobni projekat, Argentinci su sasvim solidni u produkcijskoj ravni nudeći razrađene, dobre aranžmane i prihvatljivu aproksimaciju studijskog kvaliteta. Ne najinspirisanija blek metal ploča svih vremena ali sasvim slušljiva:

 

https://antarticaoficial.bandcamp.com/album/d-monolatreia

 

Dark Crucible iz Portlanda su u osam godina koliko je prošlo od prvog EP-ja prešli iz statusa jednočlanog projekta u status punomoćnog benda i njihov debi album, Disease.Consumption.Death. donosi šest pesama divljačke, primitivne satanističke mračnosti koja bi trebalo jednako da se dopadne i old school death metal publici kao i primarnoj blek metal demografskoj meti. Dark Crucible su prilično lo-fi ali su dobri i disciplinovani i pesme su im hipnotičke i usredsređene na snagu rifa i teme umesto da smaraju nekakvim atmosferama. Meni se to dopada jer atmosfere ovde prirodno izviru iz rifova a bend je monomanijački usredsređen na „poruku“ radije nego na formu koja se opet prirodno, iz te poruke rađa:

 

https://darkcrucible.bandcamp.com/album/disease-consumption-death

The Wicked Exorcist Ritual su njujorški trio dve žene i jednog muškarca u pitoresknoj odeći i sa tetovažama a koji više deluju kao da će zasvirati industrial nego prljavi, rokerski blek metal koji se nudi na EP-ju Die Dark Embrace. Ovo je šarmantna, vrlo sirova muzika koja se bazira na gruvu i jednom pomalo ritualnom, plesnom ugođaju pa stvari i nisu predaleko od te industrial estetike. Satan Went to Texas je i jedan od boljih naslova pesama koje sam čuo ove nedelje:

 

https://thewickedexorcistritual.bandcamp.com/album/die-dark-embrace-2

 

Argentinci Victimas del estado su, iz imena se to već primeti, više pank nego metal. No, njihov blackened crust na EP-ju  Resistencia antifascista ima dovoljno blekmetalskih rifova da njihov lo-fi ali disciplinovani pank-metal bude simpatičan, čak dirljiv za moje ostarelo srce:

 

https://victimasdelestado.bandcamp.com/album/resistencia-antifascista

Animus Mortis iz Čilea na živom albumu, Exhibitions of Devotion predstavljaju presek svoje karijere iz poslednjih dvanaestak godina i ovo je vrlo dobro odsviran materijal koji pritom ima visok nivo osobenog shvatanja blek metala sa interesantnim harmonskim idejama i aranžmanskim rešenjima. Animus Mortis su odlični svirači i imaju originalnu viziju blek metala sa atmosferom ali i energijom koje su samo njihove. Kvalitet živog snimka nije IDEALAN ali je vrlo dobar i ovo vredi poslušati:

 

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/exhibitions-of-devotion-live-album

 

Danski Ascendancy ima drugi EP, Birth of an Eternal Empire koji mi je na keca bio simpatičan jer se prva pesma, u jasnoj gejmerskoj referenci, zove Altered Beast. Ni muzika nije loša! Danci sviraju mračan, okultno intoniran blek metal koji ne polaže mnogo na melanholiju i emocije već na crninu, zlo i energiju negativnosti. No, Ascendancy pritom pišu poduže pesme sa dinamičkim varijacijama, promenljivim tempom i generalno kompleksnijim aranžmanima i ovo je muzika koja jasno sugeriše da je bend zreo za album. Iron Bonehead kao izdavač ovde imaju pravo blago u rukama:

 

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/ascendency-birth-of-an-eternal-empire

 

S druge strane, italijanski izdavač I, Voidhanger se ponovo istakao izdajući prvenac grčkog jednočlanog projekta Mystras. Castles Conquered and Reclaimed je ploča „srednjevekovnog“ blek metala što se zgodno uklapa u činjenicu da je zvuk na albumu prilično muljav. Ipak u srednjem veku nisu imali kvalitetan softver, jelte. Šalu na stranu, Ayloss, jedini član ovog benda i već iskusan kao i jedini član dugovečnog projekta Spectral Lore, piše interesantne „srednjevekaške“ teme i melodije, i meša ih sa dosta osećaja sa distorziranim, sirovim metalom. Ayloss ima odlične ideje i uho da iskombinuje naizgled suprostavljene elemente u skladne, funkcionalne celine, a sve je prošarano i ljupkim akustičnim vinjetama i jedina zamerčica na album ide na ime tog vrlo muljavog miksa. Ali i to ima šarma. Kao i omot koji kao da je rađen hemijskom olovkom, samo uz MNOGO ljubavi i pažnje. Odlična muzika, svakako i lepo bi bilo ovo čuti u boljem miksu:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/castles-conquered-and-reclaimed

Serene Dark iz Ontarija mešaju black i death metal, ali pretežu, rekao bih na black stranu na svom trećem albumu Enantiodromia koji je podugačak i ambiciozan opus sa deset pesama i jungianskom tematikom. Serene Dark muziku pakuju u veoma glasan, dinamički zaravnjen master što je solidan minus jer je ovo album ekspanzivnih, pa i višeslojnih aranžmana i kompozitorsko umeće benda se krije iza mastera koji je otvoreno neprijateljski nastrojen prema slušaocu. Ako uspete da savladate taj problem, Enantiodromia je jedan od najboljih albuma ove nedelje sa svojim vrlo zrelim, kompleksnim i inteligentnim kompozicijama i aranžmanima. Odlično:

 

https://serenedark.bandcamp.com/album/enantiodromia

 

Iron Bonehead imaju još jedan vrlo dobar album ove nedelje i u pitanju je drugi album njemačkih Khthoniik Cerviiks a koji se zove Æequiizoiikum. Kad vidimo kako bend nije nimalo zainteresovan za lakoću brendiranja jasno je da se ovde radi o „tr00“ blek metalu i, zaista, Æequiizoiikum je ploča impresivne tmine i dubine. Osam pesama koje nemački trio ovde nudi zvuče kao da su nastale otkidanjem živog tkiva tokom borbe sa demonima, kompleksnih, stalno mutirajućih aranžmana i sa mnogo sumanute energije sa kojom se juri napred. Zvuk koga Khthoniik Cerviiks kreiraju je prilično neproziran, ali ovo je svejedno fascinantna ploča za slušanje na ime moćnih, hipnotičkih pesama:

 

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/khthoniik-cerviiks-equiizoiikum

 

 

Stoner! Ten Foot Wizard dolaze iz Mančestera i njihov album Get Out of Your Mind je dopadljiv stonerski program što će se dopasti i ljudima koji ne vole metal. Ovo je vrlo gruvi, više rok nego metal, sa puno bluzerskog laveža i wah-wah ukrasa, producirano veoma čisto i odsvirano autoritativno. Metalcima će se dopasti upadi velikih rifova i generalna snaga snimka. Ali svima će se dopasti strast i vatra:

 

https://tenfootwizard.bandcamp.com/album/get-out-of-your-mind

 

The Funeral Orchestra iz Gotenburga svoj funeral doom metal shvataju možda najpre kao „Sunn0))) sa bubnjevima“ i mada na njihovom trećem albumu, Negative Evocation Rites ima i tremolo melodija pored teških, presporih rifčina, sve je to uglavnom izuzetno sporo, mračno, opskurno i hermetično. Naravno, ima nečega u svoj toj sporoći, težini i hermetičnosti pa ovih četrdesetak minuta muzike umeju da budu i moćno iskustvo, ali treba se na njega spremiti. Ovo je album uglavnom bez krešenda, bez značajnijih dinamičkih varijacija, vrlo programski monoton i mučan i ako tako nešto tražite od doom metala, ovi Šveđani disciplinovano i kvalitetno isporučuju:

 

https://thefuneralorchestra.bandcamp.com/album/negative-evocation-rites

 

Moribund Mantras iz Štutgarta su ipak ekspanzivniji u svom okultnom doom zvuku. Album Golden Void, njihov drugi, ima i mekše, prozračne, atmosferične delove sa klin vokalima i zapevanjem između bombardovanja rifčinama i urlanja. Ovakav pristup doomu je svakako prijatniji za širi krug publike mada Moribund Mantras imaju taj proboem da su im rifovi često prilično banalni i ne drže pažnju. Eh… Srećom, bend se izrazito trudi oko aranžiranja tako da pesme budu raznovrsne a da se ne izgubi svečani, elegantni doom korak…

 

https://moribundmantras.bandcamp.com/album/golden-void

 

Simpatičan psihodelični stoner metal stiže nam iz Danske ljubaznošću sastava Bogwife. Halls of Rebirth ima stonersku spontanost i gruv ali je harmonski udaljeniji od bluza nego što je slučaj sa prosečnom stoner pločom pa je ovo jednim dobrim delom i doom metal ploča. Bend ima lepe i pamtljive rifove ali je jednako dobar i kada pređe u psihodelične efekte i, zapravo, ne bih imao ništa protiv da toga ima i više na ovom albumu. No, kako to jeste, ovo je lepa ploča dugačkih, lepo snimljenih, teških i moćnih pesama koje vredi vrteti u krug:

 

https://bogwife.bandcamp.com/album/halls-of-rebirth

Dve lepe heavy rock/ desert rock pesme na singlu Robbero Bobbero & Thorsakir švedske ekipe Tidal Wave. Ovo je dosta sirovo snimljeno ali to mu daje šarma, pogotovo što bend prvu pesmu bazira na incidentu sa sladoledžijom kojeg je doživeo jedan prijatelj, pa ovo nije umušen, satanistički stoner rok već kul i zabavna muzika. Lepo:

 

https://tidalwaveswe.bandcamp.com/album/robbero-bobbero-thorsakir

 

Dopemass je italijanski jednočlani psihodelični stoner projekat sa dosta eksperimentalnih ambicija u zvuku. Time hoću da kažem da se na albumu Chemical Happiness – koji se ceo bavi narkoticima, ali i demonologijom, naravno – jedan inače dosta očekivan stoner program obilato potapa u efekte i gde treba i gde ne treba pa šta izađe na drugu stranu – izađe. Pomalo neočekivano, iako je album mestimično i naporan na ime abrazivnog zvuka, Dopemass ipak opravdava ovakav svoj pristup, kreirajući ako ništa drugo zanimljivu muziku koja slušaoca uspeva da u pozitivnom smislu dezorijentiše i ubaci u psihodelični zanos. Vredi poslušati:

 

https://dopemass.bandcamp.com/album/chemical-happiness

Italijanski Heavy Psych Sounds Records je krenuo sa serijom kompilacija Doom Sessions na kojim će biti neki značajni bendovi što snimaju za ovu firmu. DOOM SESSIONS VOL​.​1 – Conan // Deadsmoke je opasan otvarač i dobro najavljuje ovaj serijal. Italijani Deadsmoke su na ovom albumu zastupljeni sa dve pesme i solidnih sedamnaesta minuta muzike koja je mračna, teška sa jednakim količinama doom i sludge metal zvuka. Deadsmoke uspevaju da spoje mučnu dimenziju ovakve muzike sa zapravo interesantnim, imaginativnim aranžiranjem (pogotovo u prvoj pesmi, Dethroned Concrete) i dostojno se prikazuju publici. Liverpulski Conan nudi jednu kompoziciju od sedamnaest minuta mrveće težine i kavernozne, opresivne atmosfere koja istovremeno ima i dimenziju zaraznog šarma. Nažalost, u pitanju je pesma Beheaded sa splita sa Boingripperom iz 2013. godine ali , ako to pomaže, makar je ovde u drugačijem miksu. No, iako Conan ne donose novu muziku, ovo je svakako odličan album:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-1-conan-deadsmoke

 

https://youtu.be/aKeMcOX80mI

 

https://www.youtube.com/watch?v=uUgLjMlHZ4g

 

Birmingemski (al iz Alabame) EMBR su do sada sve EP-jeve označavali brojevima pa im se i debi album zove samo 1823. EMBR su odličan primer tog nekog „novog“ pristupa doom metalu koji obuhvata daleko širu paletu zvukova i uticaja nego što su samo Black Sabbath i Sisters of Mercy, jelte, pa je i 1823 impresivan album na razmeđi doom metala, lake gotike, post metala itd. itd. itd. Ja lako padam na albume na kojima imamo ovako prominentnu pevačicu kao što je Crystal Bigelow čiji čisti, prozračni vokal odlično sparinguje sa teškim, moćnim rifovima i seizmičkim ritmovima ispod. Vrlo lepo:

 

https://embrband.bandcamp.com/album/1823

Adramelech su relativno nepoznat death metal trio iz Finske koji drma već trideset godina a pregled rane faze karijere dobijamo na kompilaciji Recoveries of the Fallen. S obzirom da je bend poslednji album snimio još 2005. godine, pretpostavljamo da ova kolekcija demo snimaka, kaseta i singlova iz ranih devedesetih najavljuje neku novu aktivnost, no, nije da je ovo sad neka esencijalna muzika. Adramelech ovde pružaju korektan, prilično lo-fi old school death metal koji makar ima tu prednost nad aktuelnim OSDM bendovima da je u pitanju grupa koja je zaista i svirala u vreme tog „old school“ talasa. Nije rđavo ovo, ali ima razloga što Adramelech nisu poznati kao, jelte, Grave…

 

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/recoveried-of-the-fallen

 

 

Japanski trio Handsome Bob ima prvi album i Guillotined je kolekcija od dvanaest pesama grindcorea sa blagom metalskom oštricom. Ovo je više gruverski album od grindcore proseka ali Handsome Bob zapravo imaju dobar, sirov gruv i lepo se u njemu osećaju. Brži, polivački delovi, kada dođu na red, su disciplinovani i lepo funkcionišu kao krešenda. Valjano:

 

https://handsomebob.bandcamp.com/album/guillotined

Formaldehyde je iznenađujuće retko ime za metal bendove, i pored svoje efektnosti. Metal Archives navodi samo jednu takvu grupu, a sada imamo još jednu, duo iz Oklahome koji na svom EP-ju Cemetery Devourment ima, čini se, više semplova iz crtanih (i drugih) filmova nego muzike. Ali muzika je dobar, sigurno napisan i odsviran deathgrind sa klasičnim, lepim hromatskim rifovima, dubokim vokalima i kvalitetnom ritmičkom podlogom. Formaldehyde nisu originalni ali donose ovom klasičnom stilu izvođačku sigurnost i jedan rutinerski kvalitet u pisanju pesama a sve se završava obradom Mortician koji su im, uostalom, sasvim očigledno najveći uzor. Lepo.

 

https://formaldehydedeathmetal.bandcamp.com/album/cemetery-devourment

 

Lazarvs iz Budimpešte za sebe kažu, citiram, da su „The loudest Hungarian power trio, sludge/doom phenomenon from Budapest“ ali njihov EP Lazarvs izašao ove nedelje je – thrash metal. Zašto? Kako? Tko zna? Svejedno, ovo je onako, grubo i surovo, siledžijski, sa skoro death vokalom ali ima šarma. Zvuk je, uh, prebudžen za moj ukus ali Mađari dobro krljaju, a kad vidite kako se basista preziva, nekako vam lepo:

 

https://lazarvsofficial.bandcamp.com/album/lazarvs

 

Obsidian Hooves iz raznih mesta u Americi su trio koji svira death metal sa doom i stoner osnovom što, na EP-ju Sovereignty zvuči zapravo dobro. Ovo je muzika koja je suviše ekspanzivna i gruvi da bi bila death metal ali i suviše satanistički crna i opasna da bi bila samo drogopušački stoner rock. Zlatna sredina se ovde osvaja kombinacijom krljačkih, ubistvenih deonica koje su presečene pravovernim doom sporinama i težinama. Bend ima odgovarajući lo-fi zvuk i sve deluje kao B-horor koji je ustao, prohodao na dve noge i dohvatio se gitare. Lepo:

 

https://obsidianhooves.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/VE4vqpWo7W4

 

Hanoverski Might ima debi album, nazvan samo Might i mada ovu muziku trpaju u doom metal, to je svakako suviše restriktivna žanrovska etiketa da joj se prilepi. Might kombinuju različite metal pristupe i tehnike, svakako ne bežeći od mrveće težine i mračnjaštva doom metala, ali ga temperirajući jednom industrijskom hladnoćom, pa u sve dodajući razigrane ritmove i razularene gitare (slušajte Pollution of Mind!) za miks koji je eklektičan i uzbudljiv. Kad čujete pesmu kao što je Vampire neizostavno ćete pomisliti na Godflesh i Might i jesu bend koji barem jednako duguje Justinu K. Broadricku koliko i Tommyju Iommiju. Naša je, naravno, sreća da taj „od Sabata do Gadfleša“ pristup podrazumeva moćne rifčine i sjajne atmosfere i ovaj žensko-muški duo se može pohvaliti jednim od najboljih, najuzbudljivijih albuma koje sam čuo ove nedelje. A osnovan je ove godine! Impresivno:

 

https://might.bandcamp.com/releases

 

Relapse Records ove nedelje nude novi album pistburškog dua Zombi, nazvan samo 2020, i ova ekipa nudi prijatnih devet pesama instrumentalne, kinematske muzike utemeljene na jakim ritmovima i rifovima ali nošene pre svega prominentnim sintisajzerima. Zombi su negde na ničijoj zemlji između metala, progresivnog roka i filmske muzike i mada nije sve što rade po mom ukusu, svakako nije neprijatno za slušanje:

 

https://zombi.bandcamp.com/album/2020

 

Derbiširski kvartet Devastator na svom debi albumu, Baptised in Blasphemy donosi sedam pesama dobrog raspoloženja i rokenrola. Nominalno ovo je blackened thrash metal, ali da se razumemo, ovo je pre svega teški rok koji ima gruv i šmekerske rifove, napaljene refrene i solaže, pa tek kada se sve to apsolvira upadamo u teritoriju ekstremnog metala. I, mislim, sjajno je to. Bend je preterao sa kompresijom u masteringu i album ima vrlo bučan, neprijatan završni master ali pesme su izvanredne i Britanci se sa lakoćom kreću od hita do hita krljajući napaljive speed metal rifove, urlajući promuklo i pržeći iz sve snage. Za ljubitelje koza, rifova, rokenrola, satanizma i dobrog raspooženja:

 

https://devastatorblackthrash.bandcamp.com/album/baptised-in-blasphemy

 

 

Za još  blackened thrash zvuka, iz Perua dolaze Perverse Rites sa EP-jem Witchsluthaunt. Četiri je to pesme u petnaest minuta žestoke krljačine koja ima i blek metal oštricu ali i taj neki prijatni old school metal kič sa povremenim falseto vokalima, gitarskim harmonijama i povlačenjem vibrato ručice na gitari i kad treba i kad ne treba. A, mislim, uvek treba. Perverse Rites uglavnom pišu i solidne rifove i mada je druga polovina ploče za nijansu bliža „pravom“ blek metalu sa kompleksnijim aranžmanima i temama, energetski nivo je povisok a zabava konstantna. Odlično:

 

https://perverserites.bandcamp.com/album/witchsluthaunt

Argentinski trešeri Methal Kyrios su manje eksplozivni na svom drugom albumu, Sindrome Oscuro ali nisu loši. Ovo je dosta srednjaški thrash metal bez mnogo iznenađenja ili originalnih ideja, ali drusan, stamen, dobro odsviran i pristojno snimljen. Methal Kyrios možda nikada neće biti prvoligaški bend ali očigledno je da vole ono što rade i ta ljubav premošćava dosta jazova:

 

https://methalkyrios.bandcamp.com/album/s-ndrome-oscuro

 

A iz Paragvaja nam dolaze At Sacrament, bend osnovan ove godine – u nevreme, reklo bi se – ali čiji je prvi EP, A New Dawn optimistička i kvalitetna kolekcija thrash metal pesama koje prijaju i uhu i duhu. At Sacrament imaju i blagu death metal komponentu u svom zvuku sa povremenim blast bitovima i tremolo rifovima ali najveći deo je kvalitetan, tvrd thrash po uzoru na velikane žanr akao što su, recimo, Testament. Bend odlično svira i ima vrlo dobru produkciju pa je ovo izdanje za staru ekipu koja ceni thrash i nikad joj nije dosta:

 

https://atsacrament.bandcamp.com/album/a-new-dawn

 

 

Jednočlani deathgrind sastav sa Tahitija, Intrepid Corpse izbacio je prvi album, Desolate i, da je ovo izašlo 1990. godine danas bi verovatno bilo pamćeno kao underground klasik. No, izašlo je trideset godina kasnije i mada je sasvim slušljivo meni koji sam se ovakve muzike naslušao u životu, jasno je da je u pitanju samo sviranje „žanra“ bez originalnih ideja i neke sveže ekspresivnosti. No, sirovost i iskrenost ove muzike svakako govore da je u pitanju izdanje o kome ipak treba govoriti sa pozitivnim predznakom:

 

https://intrepidcorpseil.bandcamp.com/album/desolate

 

A iz Čilea dolaze Hnagash sa svojim old school death metalom na EP-ju Ritual over the Grave. Kako je ovo prvo zvanično izdanje benda, vidi se napor uložen u muziku, izvedbu i produkciju pa je ovo šest dobrih, mračnih pesama tvrdog srednjeg tempa, sa jakim rifovima i moćnim ritmom. Hnagash su jedan od onih bendova koji death metal shvataju pre svega kao muziku masivnosti i gruva i ovo im uglavnom plemenito ide sve do poslednje pesme koja zatvara ploču sa skoro sedam minuta mračnog ambijenta. Odličan debi:

 

https://hnagash.bandcamp.com/album/ritual-over-the-grave

Tročlani britanski bend Binah ima već dva albuma iza sebe ali su ove godine isporučili tek demo sa tri pesme. No, Amorte je dobra ponuda interesantnih aranžmana i osobenog zvuka. Binah su tvrdi i teški ali vole dinamične aranžmane i kompleksne teme i dobro kombinuju staroškolski zvuk i neke modernije zahvate. Poslednja pesma je pritom ambijentalni, musique concrete komad koji im dobro stoji. Vrlo lepo:

 

https://binah.bandcamp.com/album/amorte

 

Brazilci Podridão su vrlo old school na svom drugom albumu, Revering the Unearthed Corpse, prizivajući primitivni, bolesni death metal sa prelaska osamdesetih u devedesete. Ovo i znači da su im pesme jednostavno aranžirane, sa jednom gotovo pankerskom prostotom i prostodušnošću ali to zvuči dosta dobro, energično, spontano i iskreno. Podridão nemaju modernu produkciju i muzika im je vrlo svedena u domenu ideja i tehnika, ali oni to upravo tako vole i vidi se sa koliko ubeđenja i uživanja tresu svoj teški metal. Meni to prija:

 

https://podridao.bandcamp.com/album/revering-the-unearthed-corpse

 

Varšavski Sacrofuck zvuče maltene više kao pank nego kao death metal na svom ovogodišnjem demo snimku, Primitive Fuck. Bend je prošple godine izdao prvi album, ali se očigledno najbolje osećaju u ovoj kasetaško-podzemnoj formi, nudeći pet pesama brzog i gadnog deaththrasha koji je odsviran odlično i produciran vrlo solidno tako da je „primitivnost“ koja se tu zaziva najpre na ime estetike i imaginarijuma. Doduše pesme nemaju ni imena pa i ne znamo o čemu to bend zaista peva (iako, ruku na srce, odvratan omot sugeriše teme…). No, nije bitno, muzika je sjajna, upadljivo mošerski doterana , spakovana u kratke, efikasne pesme koje imaju energiju i kvalitet što me najpre podseća na, eto iznenađenja, brazilski Ratos de Porao.

 

https://sacrofuck.bandcamp.com/album/primitive-fuck

 

Burn Alive je metalizirani hardcore punk bend iz Londona i njihov EP, This World Our Hell ima prijatnu – čitaj mučnu i hermetičnu – britansku notu u svom zvuku, igrajući se sa disharmonijama i napetim temama, i varirajući ritam tako da sve bude uzbudljivo i dinamično a da se očuva ta atmosfera opresije. Fino:

 

https://youwillburnalive.bandcamp.com/album/this-world-our-hell

 

Demon Cleaver je dobro ime za bend a ovi Kanađani su tako nazvali i svoj, pretpostaviću prvi, EP. Mešavina death metala i groove metala koja se na njemu čuje garantuje da ja neću baš istetovirati notni ispis ovog izdanja na svoje očne kapke, ali su Demon Cleaver veoma dobri i kao svirači i kao kompozitori, jasno videvši kako da spoje ova dva podžanra u nešto što je vrlo heavy, ima solidne rifove i razrađene aranžmane. Plus, odlična produkcija:

 

https://demoncleaver.bandcamp.com/album/demon-cleaver

Slaughter The Prophets sa svojim brutalnim, tehničkim death metalom svakako gađaju bliže meti nacrtanoj na mom srcu. EP Cabal je njihova ponuda za ovu godinu i donosi četiri pesme pljeskave bas-gitare, arpeđa na šestožićanom instrumentu, skoro pa neprestane blastbitove i pevača koji pravi čudesne vratolomije. Najinteresantnije je kako Slaughter The Prophets imaju zvuk koji nije naporan, nije preglasan, nije neproziran i uspeva da ističe njihovu tehničku ekspertizu, pokazujući da je ovo death metal za ljude koji žele da se ČUJE šta oni to sviraju. A ima se šta i čuti. Odlično je ovo i ako volite Spawn of Possession i Origin, Slaughter The Prophets su bend za vas:

 

https://slaughtertheprophets.bandcamp.com/album/cabal

Iako death metalci  verovatno solidno većinski puše marihuanu, malo njih svoju muziku tematski posvećuje ovoj biljci i kulturi izrasloj oko nje. No, Cannabis Corpse sada imaju kolege u vidu bostonskih Inhalement. Novi EP, Eternally Stoned nema tako genijalno parodično ime kao debi izdanje, Grotesque Inhalement od prošle godine ali donosi četiri pesme brutalnog death metala koji se lepo oseća u oblacima dima i ne zanima se toliko demonstriranjem tehničke supremacije koliko KRLJANJEM. Inhalement su čukači a ne „muzičari“ i ove pesme su iako tehnički apsolutno korektne, pre svega posvećenje brzini, težini i glasnoći, noseći slušaoca odličnim gruvom sve vreme. Vrlo dobro i siguran hgit za Horror Pain Gore Death Productions:

 

https://inhalement.bandcamp.com/album/eternally-stoned

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/eternally-stoned

 

Kelnski kvintet Galactic Superlords ima simpatičan singl, Piece of Me sa dve pesme klasičnog heavy metala koji se lepo snalazi kombinujući mejdnovske teme i odličnu hard-rok-sreće-power-pop mućkalicu koja će prijati osobama mojih godina i senzibiliteta. Pevačica je vrlo dobra i odlično se nosi sa stamenom pratnjom. Bend ovim singlom najavljuje drugi album i ovo će valjati da se čuje kada izađe:

 

https://galacticsuperlords.bandcamp.com/album/piece-of-me

 

Meksički Jet Jaguar – inače nazvan po jednom od, jelte, likova iz Godzila serijala, konačno je snimio prvi album, Endless Nights i ovo je vrlo dobro. Meksikanci iz Kankuna drže se vrlo ’80s zvuka u svom mešanju cheesy heavy metala i proto-speed metal formula za kolekciju pesama koje su himnične, popaljive, veroma dobro odsvirane i odlično miksovane. Naravno da ovakva muzika može da zazvuči staromodno ako ste strog slušalac, ali Jet Jaguar veoma dobro spajaju bluzirani boogie zvuk sa oštrijim, ekstremnom metalu bližim nastupom pa je Endless Nights ploča koja osvaja entuzijazmom, energijom, ali i kvalitetom pesama. Neke od kompozicija su skoro kao Motley Crue iz najboljih dana, samo jedno 150% ubedljivije, neke vuku na Iron Maiden, ali sve su dobre i jako ubedljive. Ne znam zašto ovog nema na Bandcampu ali je odlično:

 

https://www.youtube.com/watch?v=c3KGbs0NxM4&list=OLAK5uy_m92Oz2P7uXncAkaOL2-TxEP3lM7CUGgBU

 

 

Volite li fank-metal? Za slučaj da ste pali u komu pred kraj 1991. godine i probudili se ovih dana uz pomisao kako su svi ti Mind Funkovi, Fishboneovi, Atom Seedovi pa i oni mladići, Red Hot Chilli Peppers bili JEBANJE KEVE i nastavili biste u istom stilu, tu su Pink Octopus, pardon, Pink Øctopus, trio iz Sidneja koji će ispuniti sve vaše želje. Kada se uzme u obzir da su promašili vrh talasa za tridesetak godina, Pink Øctopus su na svom istoimenom debi EP-ju prilično dobri. Ovo nema BAŠ čist 1991. zvuk, fanku je ovde pridruženo i nešto psihodelije koju su kasnije baštinili razni autori, a poglavito Peppersi, ali Pink Øctopus svakako vole ovu muziku i sviraju je vrlo dobro, sa odličnom produkcijom i razmetljivo kompleksnim aranžmanima. Sad bez zezanja: ako volite ovakav zvuk, Australijanci bi mogli da vam se dopadnu. Ja sam ovo najviše poslušao kao kurio:

 

https://pinkoctopusband.bandcamp.com/album/pink-ctopus

 

Dobro, da završimo jednim slem izdanjem. 50calibectomy je ime koje jasno sugeriše kako će ovde muzika zvučati a i ako nije, naziv debi EP-ja ovog jednočlanog projekta – Drawn out for Quartering – kao i omot koji deluje kao da Rob Liefeld proživljava posebno težak BDSM košmar, poslaće jasnu poruku. Ovakvi solo-slem projekti su najčešće smeće koje ne vredi ni pustiti, ali filadelfijski 50calibectomy uspeva da ne bude puka kolekcija mizoginih fantazija i, mada je ovo muzika svakako pravljena kod kuće, ona ima minimalni kvalitet zvuka i aranžmana da ne bude utopljena u moru demo bendova što ovakve stvari izbacuju svaki dan. Autor nije posebno originalan, ali razume da je u slamming death metalu kvalitet slemova među najvažnijim elementima pa je ovome posvećena najveća pažnja. Da bubanj ima malo više dinamike ili da je makar samo malo niže u miksu, ovo bi bilo i znatno impresivnije:

 

https://50calibectomy.bandcamp.com/album/drawn-out-for-quartering

Video igre: The Last of Us Part II

Posted in video igre with tags , , , , , on 15 jula, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam The Last of Us Part II (ili TLOU2 u nastavku teksta) posle nekih tridesetak sati igranja i prva pomisao mi je bila „sad moram da uzmem nešto da igram da se malo relaksiram“. Srećom, ovog puta ne radi se o tome da je igra bila dosadna, monotona i nezanimljiva, već „samo“ o tome da je Sonyjev pretposlednji veliki eksluzivni naslov za Playstation 4, napravljen „u kući“ veoma dosledno i beskompromisno išao da pokaže da video igre nisu puka zabava već ozbiljan kreativni medijum koji može da se hvata u koštac sa teškim životnim pitanjima i istražuje „ljudsko stanje“ barem jednako ozbilno kao literatura, teatar ili, da bude jasno gde su prioriteti developera bili, televizija.

Sonyjeve „kućne“ igre poslednjih sezona i jesu u dobroj meri inspirisane peak TV senzibilitetom, trudeći se da uz akciju i lepu grafiku plasiraju i dublje karakterizacije, te prominentne ljudske drame. Moglo bi se argumentovati da je prvi The Last of Us – igra sa kraja prethodne konzolne generacije, prikazana ovde – zapravo bio naslov koji je ovaj pristup kodifikovao, uzimajući za osnovu gejmplej serijala Uncharted koga je radio isti developer, studio Naughty Dog a zatim na kombinaciju borbe i šunjanja dodao debeo sloj televizijske „sad dad“ drame i gritty, low key postapokaliptične priče. Osporavatelji The Last of Us, a ima ih dosta, izgubiše glas pričajući da igra sebe suviše ozbiljno shvata i da je u pitanju tek Resident Evil sa pečurkama, ali ovo nije do kraja fer poređenje. The Last of Us zaista uzima za svoj mizanscen tu neku zombi-apokalipsu ali ovo nije romerovska šloki satira ili brutalni horor 28 Dana kasnije, već zaista uozbiljen pogled na „realističnu“ post-civilizacijsku Ameriku kojom hodaju „mrtvi“ ali su prava pretnja i dalje oni živi ljudi – nešto što je svakako prvi u mejnstrim dovukao Robert Kirkman svojim stripom a zatim i AMC ekranizacijom tog stripa i jednom od najuspešnijih televizijskih serija poslednje decenije – The Walking Dead.

Ako se u The Walking Dead naslov odnosi ne na „zombije“ već upravo na „žive“ protagoniste narativa, ukazujući na krhkost njihove ljudskosti i „stanja“, onda je i u The Last of Us naslov usmeren da priča ne o poslednjim ljudima koji nisu izgubili više mentalne funkcije pod uticajem spora gljive Cordyceps, već o poslednjima među njima koji još čuvaju neke (romantične?) zablude o starom svetu, bratstvu svih ljudi, ujedinjujućoj snazi ljubavi i plemenitosti nesebičnog davanja. Da je čovek čoveku vuk stara je izreka a ona je u The Last of Us Part II skoro manifestno stavljena u prvi plan već i time da jedna od frakcija sa kojom se ima posla u igri, Washington Liberation Front –WLF, sebe skraćeno naziva „Wolves“.


Tim koji je u Naughty Dog radio originalni The Last of Us je iskoristio uspeh ove igre da izvede svojevrsni puč u firmi i istisnuo Amy Hennig prvo sa pozicije direktora Uncharted 4 a zatim i iz kompanije. Bruce Straley i Neil Druckman preuzeli su tako sudbinu Naughty Dog u svoje ruke i kreirali tokom ove konzolne generacije tri veoma dobre igre: dva Uncharted naslova i The Last of Us Part II, postavljajući ne samo visok standard kvaliteta koji će drugi morati da sa zavišću posmatraju već i to obeležje posebnog senzibiliteta što će se zatim prelivati i u druge, nominalno nepovezane igre. Kod Insomniacovog Marvel’s Spider-man ovo je bilo vidno u tragovima ali se kod Days Gone i pogotovo kod God of War jasno osetio Naughty Dog rukopis do mere da je ova potonja igra i sama u prvi plan stavila „sad dad“ postavku i istraživala odnos između gneva i destruktivnosti, kao „tipičnih“ gejming elemenata, jako prisutnih u starijim God of War igrama i nove, zrelije „ljudskosti“ koja je vezana uz produbljenije mišljenje o porodici i vezama između ljudi.

The Last of Us Part II, međutim, ide nekoliko koraka dalje, ne zadovoljavajući se samo time da ponovi priču prve igre, samo sa lepšom grafikom, već se trudeći da svojim likovima dopusti dalji rast i razvoj – što ima smisla kad znamo da je Ellie u prvoj igri bila tek balavi tinejdžer – i pogleda šta biva dalje kada prethodni narativ završite brutalnim, možda patološkim činom „asertivnog roditeljstva“ i strašnom tajnom. Spojler alrt: ne biva mnogo lepog, naprotiv.


Sada ozbiljno: napis koji sledi neće imati „pravih“ spojlera, dakle, neću se pojedinačno baviti likovima i elementima zapleta ali hoću u najširim crtama pomenuti strukturu igre. S obzirom da je više od mesec dana pred izlazak igre dobar deo zapleta (i raspleta) procurio na internet i da su mangupi onda šarali sekcijama za komentarisanje raznih gejming sajtova i bacali spojler-bombe na nejač, nije isključeno i da već znate nešto od svega toga. No, kako sam ja uspeo sebe da sačuvam i relativno devičanski uđem u igru, tako ću i ovde pokušati da sličan odnos pun poštovanja prema nevinosti udenem u tekst. Ako ne želite da znate BAŠ ništa o The Last of Us Part II, uključujući koliko traje, koji se lokaliteti pominju u igri i kakvog seksa ćete se tu sve nagledati, onda stanite sa čitanjem odmah. Ostali nek čitaju dalje, umireni znanjem da ću se samo u najopštijim crtama dotaći strukture igre onoliko koliko je potrebno da se prodiskutuje njen kvalitet i utisak koji ostavlja na igrača. Neću vam reći da li i ko gine, da li i ko će se smuvati, čak ni koja je poslednja puška koju Ellie u igri dobija – sve ovo je nešto što vredi iskusiti lično.

A što je iskaz koji važi i za čitavu igru. The Last of Us Part II je mučna igra, programski usredsređena na to da igraču tokom tridesetak sati baca u lice saznanje koliko je nasilje odvratna, ružna stvar, dok ga sve vreme uteruje da nasilje čini, štaviše, The Last of Us Part II je igra koju ćete na nekoliko mesta poželeti da prestanete da igrate naprosto zato što se ne slažete sa time kuda vas narativ dalje vodi i šta se sve očekuje da uradite. Ali The Last of Us Part II je i jedan od najispoliranijih primeraka „akcione avanture“ u istoriji medijuma, igra koja, mada ne pravi ikakve zaista rizične ili inovativne gestove u oblasti mehanike i opšteg dizajna, služi kao ogledni primer vrhunski dizajniranog iskustva gde se pazilo na svaki segment, testiralo i promišljalo kretanje igrača na svakom koraku tako da uvek bude jasno koje su mu opcije, kuda može da ide, sa svešću šta je upravo doživeo i kako ga treba pripremiti za ono što će sledeće doživeti. Rezultat toga je da The Last of Us Part II ima izuzetan tempo (takozvani “pacing“) sa minuciozno dizajniranim celinama unutar narativa koje imaju jasne prostorne i dramske logike, perfektan raspored susreta, resursa, iznenađenja ove ili one vrste tako da igrača drže stalno investiranog. Najveća kritika koju imam na The Last of Us Part II je, možda iznenađujuće, da igra traje veoma dugo, kao da je, inspirisana televizijom, želela da kraj generacije obeleži količinom materijala koji bi na televiziji popunio najmanje dve ako ne i tri sezone prikazivanja. Ovo u narativu kreira nekoliko jasno odvojenih celina i moglo bi se argumentovati da ovim igra postaje prevelika, da su njene poente – nasilje je ružno a osveta samo donosi još nasilja – u dovoljnoj meri isporučene već posle petnaestak časova igranja i da je ono što dalje sledi – dakle JOŠ toliko časova – samo ponavljanje istih poenti za publiku sa jeftinijim kartama.


Time The Last of Us Part II gubi priliku da bude taj neki elegantni umetnički iskaz koji se u potpunosti apsorbuje tek kasnijim refleksijom, otpakivanjem njegovih metafora i suptilnih iskaza. The Last of Us Part II je sav vrlo bukvalan, sav na površini, njegovi likovi će svu dramu koju igrač treba da „shvati“ odigrati pred njegovim očima, bez dvosmislenosti, bez simboličkih sažimanja, jasno mu pokazujući sve što igra želi da kaže.

Ali to je okej. The Last of Us Part II je izuzetno, zapravo do sada neprevaziđeno dobar u tom svom direktnom, bukvalnom pripovednom postupku, dajući nam gritty, prizemljenu dramu u kojoj zaista nema mnogo simbolike ali likovi do poslednje kapi krvi i pljuvačke investiraju svoju energiju u priču što se bavi naplatama dugova i zatvaranjima poglavlja omeđenim košmarima u svetu koji se, znamo, i sam odavno pretvorio u košmar. Zanimljivo je da mi je na pamet pao Kojimin Death Stranding, kao igra koja je i sama upotrebila opsceno veliki broj sati da nam ispriča jednu tešku priču, od čega su poslednja tri ili četiri otpala na epilog u kome se sve „objašnjava“. No, dok je kod Kojime i pored svega na kraju mnogo toga ostalo u domenu simboličkog i zahteva razmišljanje i interpretaciju, The Last of Us Part II je, ponavljam, veoma jasan i neposredan. Ne i trapav, igra ima veoma evokativne slike, prizore, dijaloge itd. ali oni su svi u funkciji jedne suštinski jednostavne priče o ljudima čije se trajektorije sudaraju u krešendu tragedije i njihovom potragom za mirom koji donosi osveta ili spokojem koji donosi praštanje…

Drugim rečima, The Last of Us Part II je udžbenički primer „HBO-Gaming“ žanra, ali šta bi drugo i mogao da bude? Nastavak genre-bending hita sa kraja prošle generacije koji dolazi na kraju ove generacije ne može da bude drugo do igra koja će pokušati nemoguće: da bude SVE za SVE, i mučna ali humana drama za ljude koji ne igraju igre ali su čuli da Sony stvari radi drugačije od ostalih, i OCD-om pokretana sakupljačko-apgrejdaško-kraftaška akciona avantura zaogrnuta u laki RPG bademantil sa svim svojim jednostavnim tehnološkim drvećem, receptima za pravljenje municije i opreme na terenu i uredno signalizovanim resursima razbacanim po okolišu, i spori, teški cover shooter sa malo municije i oružjem kome treba vremena da se primiri ne bi li pogodilo ono što nišanite, i šunjalica u kojoj pritiskom na dugme „vidite“ kroz zidove a neprijatelji se glasno pitaju gde ste ne bi li vam olakšali da ih locirate i priđete im sleđa ene bi li im servirali skakavac u dušnik.


Veličina The Last of Us Part II je u tome što sve ovo igra uspeva da bude sa dovoljno elegancije da ni jedan od elemenata ne pada ispod granice prihvatljivosti i da svi odvojeni mehanizmi i sistemi rade u režimu iznenađujuće visoke sinhronosti. Već sam u nekom od svojih prikaza pominjao koncept smanjivanja „trenja“ u igri, dakle, dizajniranja igre tako da igrač jasno vidi i odmah razume šta treba da radi, da je intuitivno svestan mehanika koje su mu na raspolaganju da uradi to što želi da uradi i da su kontrole takve da se ta intuicija prenosi i na samo delanje, bez kompleksnih unosa, problema sa interfejsom, sudaranja sa nevidljivim ivicama objekata u svetu igre itd. The Last of Us Part II je igra koja je toliko smanjila nivo „trenja“ da je to za ogromno poštovanje. Ovo je zaista naslov u kome ćete u jednom trenutku šetati sa saborcem i imati razgovor o religiji i životnim filozofijama, u sledećem se baciti na tlo jer ste čuli glasove i narednih se pet minuta šunjati po žbunju i klati dušmane s leđa, onda imati dvominutni vatreni obračun sa urlanjem i bacanjem molotovljevih koktela, menjati oružje u trku kako situacija zahteva, praviti paket prve pomoći sakriveni iza olupine automobila da zalečite ljutu ranu dok vas troje neprijatelja traže psujući i zovući kerovođe da dođu da vas psi nanjuše, onda se pentrati po napuštenoj fabrici, loviti zaostale boce etanola od kojih pravite molotovljeve koktele, ali i tražiti beleške po plutanim tablama kancelarija na kojima mogu biti šifre za sef u kojem možda ima municije… The Last of Us Part II sve ovo radi prirodno, tečno, bez potrebe da se komplikuje sa interfejsima i petlja po složenim menijima, sa udobnim ali nenametljivim nedijegetičkim pokazateljima na ekranu koji skreću pažnju na važne elemente u okruženju (mahom na resurse i materijale koje treba skupljati) a da ne kvare osećaj imerzije. Ovde je postignut, mislim, pravi balans tako da se „igrački“ elementi, oni koji umanjuju frustraciju a povećavaju udobnost – poput pomenutih pokazatelja za predmete – koriste koliko je neophodno dok se veliki deo drugih informacija posreduje dijegetički, kroz pronađene zapise na terenu, osluškivanje zvukova ili dijaloga koji dolaze od neprijatelja, osmatranje obzorja… The Last of Us Part II tako uspeva da ima i jare i pare, bivajući istovremeno i brza, efektna akciona avantura ali i ugrađujući dovoljnu količinu sakupljanja, pravljenja i apgrejdovanja da se dokače i RPG-lite pristup i survival senzibilitet. Ovo je i dodatno dobro odmereno tako da apgrejdovanje i oprema nisu nužna zamena za veštinu igrača pa neki sledeći prolazak kroz igru neće podrazumevati da prvih deset sati – dok ne nabavite i napravite dobru opremu – nisu zabavni.

Na jednom višem nivou ovaj balans znači i da igra sada ima i više „mirnodopskih“ deonica – mahom kroz flešbekove – u kojima sukoba sa „inficiranima“ ili drugim frakcijama ili nema ili ih ima veoma malo i u prvom planu je interakcija među likovima, istraživanje sveta koji je nekada bio civilizovan a sada je jedan veliki muzej u raspadanju, popunjavanje psiholoških portreta protagonista da se u kontekst stave njihove akcije u sadašnjosti. Ovo su najviše „televizijski“ elementi igre – izuzimajući, naravno, dugačke neinteraktivne kinematike kojih takođe ima dosta – ali oni svakako imaju svoju svrhu i autori igre su se jako potrudili da dosegnu i, ako mogu, nadmaše „žirafa momenat“ iz prve igre, pokazujući kako se i u svetu koji se raspao i bori se protiv potonuća u varvarstvo i dalje ima mesta začudnosti i lepoti.


Naravno, kako u centru priče imamo i nekoliko ljubavnih – & seksualnih – veza, svakako se može reći da je narativ voljan da jedno naspram drugog stavi užas i lepotu, ali ovo je ipak prevashodno priča o destruktivnoj energiji osvete i kao takva ona jedva da brani tezu kako je ljubav odgovor i kako će na kraju spasti sve. Što je, mislim, pošteno jer je time, ma koliko težak za varenje, ovaj narativ svakako pošteniji i manje „žanrovski“ nego što se od igara očekuje.

Štaviše, glavni trik igre je u tome da ona skoro da nema negativce u standardnom smislu, uspevajući da u dobroj meri humanizuje skoro svaku od frakcija* koje prikazuje pa je time i ogromna količina nasilja koje se u igri dogodi – i koje igrač počini – bremenitija promišljanjem. Naravno, ubijanje „inficiranih“ je oslobođeno krivice ali njega ima srazmerno malo i ovo su „žanrovskije“ deonice nasuprot „kirkmanovskom** realizmu“ susreta koje imate sa drugim ljudima. Igra koristi sve trikove kojih može da se seti: dok se šunjate, neprijatelji jedni druge dozivaju po imenu i bolno će se iznenaditi kada vide da im je neko od drugova ubijen, svojim psima koje morate da ubijete (mada skoro sve možete da izbegnete ili odmamite na krivi trag) obraćaju se toplo i sa ljubavlju, neki preklinju za milost kada shvate da su poslednji preživeli, animacije umiranja i zvuci što ih umirući ispuštaju su užasni i prikazuju samrtni ropac sa pornografskom fokusiranošću.
*Sem one koja se susreće na samom kraju i koja je, žanrovski standardno, potpuno neiskupljiva na ime svog korišćenja robova i sadističkog, ritualnog načina na koji se neposlušni kažnjavaju
**Ne i kormakmakartijevskom


Ovo jeste efektno ali The Last of Us Part II se ovde svakako susreće sa problemom koji Naughty Dog prati još od prvog Uncharted: nemanjem alternative. U Uncharted serijalu problem je u disonanci između ljupke karakterizacije glavnih likova i ogromnog broja mrtvih koje ostavljaju za sobom. U The Last of Us Part II, pak, problem je što igrač posle određenog vremena igru poželi da upita šta ona ZAPRAVO od njega očekuje da radi. Stalno smeštan u scenarije gde je jedini izlaz ubijanje, igrač će posle određenog vremena, zahvaljujući tom optužujućem načinu na koji igra ubijanje predstavlja, početi da se oseća nepravedno optuženim. The Last of Us Part II nije Metal Gear Solid ili kakva druga šunjačka igra koja omogućava neletalan prelazak ili ghostovanje*. Ona je dizajnirana kao serija susreta sa neprijateljima u kojima šunjanje služi da prođete sa manje potrošene municije i drugih resursa ali je broj „obaveznih“, dakle skriptovanih ubistava koje igra sadrži toliko visok da nema govora o igranju na pacifistički način. Otud i blagi osećaj da smo stalno stavljani u situacije u kojima jedino možemo da ubijamo a da nas onda igra za to prekoreva.
*Da ne pominjemo da je Metal Gear Solid 3: Snake Eater imao efektnu sekvencu u kojoj se igrač u okviru bosfajta gde nema stvarne borbe susreće sa svim neprijateljima koje je do tada u igri ubio i koja, ako ste igrali pacifistički, uopšte nema neprijatelja

Postoji, naravno, teza da ovde ne treba percipirati osudu kao da je upućena igraču, na kraju krajeva i ovde, kao i u prvoj igri, igrač igra kao više od jednog lika i time nije „sam“ prisutan u igri već samo, uslovno rečeno, „prati“ činove likova, ali dok ovako nešto može da prođe na filmu ili televiziji, osećaj je sasvim drugačiji kada je potreban aktivan input igrača da bi se ubistva počinila. Igrač ovde možda nije SAM lik koji ubija ali je više od svedoka – svakako aktivni učesnik ubijanja i odsustvo prostora da izrazi svoju volju je primetno.


Naravno, ovako nešto poznajemo najmanje od prvog BioShocka i njegovog šokantnog* set-pisa sa golf-palicom, ali The Last of Us Part II je, kako već rekosmo, igra od tridesetak časova koja ovaj momenat ponavlja iz sata u sat, iz minuta u minut, ulažući ogroman napor da nam likove oslika u tri dimenzije, sa jakim psihološkim crtama i unutarnjim životima, a zatim nam ih stavljajući u ruke da budu smrtonosna oružja.
*Heh, shockantnog

No, ovo je svakako uzmi-ili-ostavi situacija. Likovi su dobro napisani i odglumljeni i to da igra ostavlja malo ali primetno prostora da oni ipak zastanu, reflektuju na ono što rade, pa i promene mišljenje je dovoljno da ne budemo na kraju zlovoljni što smo ucenjeni da igramo i igrajući činimo ono što nikada ne bismo uradili.

The Last of Us Part II, kao jednu od najvećih igara generacije, pored ovog ambivalentnog odnosa prema nasilju, pratile su i prate i mnoge druge kontroverze. Od toga da je Naughty Dog označen kao jedan od studija u kojima je „crunch“ – dugačak, kampanjski prekovremeni rad bez posebne nadoknade ili ikakvih koncesija koje se tiču socijalnog života i mentalnog zdravlja – dosegao epidemijske razmere i gde Neil Druckman, posle Straleyjevog odlaska (Straley ima samo zahvalnicu na odjavnoj špici), neki vele, vlada željeznom rukom – pa do rodne politike. Ovo prvo je, nažalost, nesrećna realnost ne samo rada u Naughty Dog već rada u AAA gejm divelopmentu uopšte i tviter-ratovi između developera koji tvrde da za umetnost treba da se žrtvujete i onih koji ipak misle da je prošlo vreme umetnika što treba da umru od gladi kako bi ih pokolenja pamtila su samo indikator toga da se industrija već nekoliko godina nalazi na ivici sa koje MORA da sklizne na neku stranu. S obzirom na to koliko će sa novim konzolama sledeće generacije troškovi pravljenja igara još porasti, može se nagađati da će se to klizanje dogoditi uskoro.


Što se rodne politike tiče – zanimljivo je svakako da je ovo postala maltene jedina politika koja je u igrama pravljenim na zapadu relevantna. Klasna, nacionalna politika, tretman ratova, terorizma, sve je to uglavnom u AAA igrama sterilisano 70-procentnim etanolom i bacačima plamena i pojavljuje se u najboljem slučaju na najžanrovskije načine, regurgitacijom filmskih i stripovskih stereotipa bez želje, bez hrabrosti svakako, da se šutiraju TE konzerve s crvima.

Ali rodna pitanja kao da su jedina stvar na koje publika reaguje dovoljno glasno a izdavači na ta reagovanja pokazuju znake života – od Baldur’s Gateovog Siege of Dragonspear, preko Mass Effect Andromeda, pa do Ion Fury i aktuelnog izvinjenja Sweryja 65 za Deadly Premonition 2 i nehotično moguće vređanje trans-osoba, rodna pitanja su ono gde se igre ili smelo upućuju u smeru iskaza ili gde (ne)slavno propadaju optužene za promašivanje tona, neukusne šale ili nešto treće.


The Last of Us Part II, naravno, dobija kritike za sve sa svih strana, kako od dobronamernih liberala i ljudi iz „zajednice“ koji smatraju da je namera okej, ali egzekucija nedovoljno kvalitetna, tako i od „desnije“ ekipe koja smara da je ovo nametanje i povijanje kičme pred bučnom manjinom, ali svakako treba primetiti sledeće:

  • poslednje dve igre koje je Naughty Dog napravio imaju ISKLJUČIVO žene za protagoniste;
  • The Last of Us Part II ima lezbijsku protagonistkinju, biseksualni „love interest“, zajednicu dve žene koje podižu bebu zajedno
  • The Last of Us Part II ima i trans-osobu u važnoj sporednoj ulozi koja, iako ne pati od prevelike dubine istovremeno nije puka alatka da se pokaže kako su autori igre osvešćeni. Da ne pominjem kakva je retkost imati trans-muškarce u savremenoj popularnoj kulturi uopšte. Iako je igri zamereno da se trans-osoba „deadname-uje“, tj. da se koristi njeno „staro“ ime, ugođeno sa njenim rodom datim na rođenju a ne sa onim sa kojim se ona identifikuje, istina je i da ovo čine isključivo negativci u odgovarajućoj sekciji igre, zatucana religijska sekta koja, uostalom, istu osobu pokušava i da ubije.

Uopšte, Neil Druckman i Halley Gross, autori narativa se, uprkos tome što igra ne pati od simbolike i višeslojnosti, nikako ne mogu optužiti za trapavo pisanje, naprotiv. Ne samo da su dijalozi živi, ubedljivi i često odmereno duhoviti, već se i tematski, igra vrlo časno trudi da prikaže suprotstavljene filozofske perspektive i zatim nam približi ljude koji unutar njih žive. Wolves su militarizovana zajednica nastala od lokalne milicije, predvođena harizmatičnim psihopatom koji smatra da je konačno rešenje dobro rešenje pa ma kolika bila njegova cena, ali su pripadnici ove zajednice koje tokom narativa vidimo ljudi sasvim na svom mestu, privrženi, osećajni, lojalni, duhoviti, požrtvovani itd. Slično tome, Seraphiti su religijska zajednica koja ubija protivnike na ritualne načine i nastali su iz učenja sasvim moguće psihotične osobe, ali i među njima srećemo topla ljudska bića koja nisu manje „humana“ zato što se i dalje drže svog verskog učenja što, kako to obično biva, u tekstovima propoveda praštanje, zajedništvo i ljubav, iako zajednica dnevno praktikuje kažnjavanje, separaciju, nasilje.


Naravno, svo to dobro pisanje je spakovano u najbolju produkciju generacije i The Last of Us Part II je igra koja je postavila tehnološku letvicu tako visoko da će prve igre za Playstation 5 imati da se dobro oznoje da je dosegnu. Ovde pričamo i o stvarima koje ne primećujete – to kako su ambijenti suptilno osvetljeni i senčeni da igrač uvek intuitivno oseća kuda treba da ide iako nema nedijegetičkih smernica,* to kako igra nema učitavanja tokom igranja, sem ako poginete a i onda ona traju samo nekoliko sekundi,** maskirajući na veličanstvene načine ulazak novih oblasti u RAM konzole tako da sam čak i instance lo-res tekstura primetio bukvalno samo par puta pred sam kraj – ali i o stvarima koje itekako primećujete. Naughty Dog su čuveni po tome da sa glumcima rade ozbiljno i skupo, radeći full performance capture tako da ovi zajedničk izvode čitavu scenu, sa sve tekstom i stantovima kad god je to moguće, što se ovde još bolje vidi na ime tehnologije koja sada omogućava pikazivanje suptilnih grimasa na licu i gestova prstima, položaja tela, tako da se i neverbalna i verbalna komunikacija igraču dobacuju na nivou koji ni jedna igra do sada nije imala. The Last of Us Part II svoju dramu vrlo ozbiljno shvata, da, ali ima i tehnologiju i krvavu posvećenost developera da ta drama bude prikazana kao nikada pre u igrama. Ovo, ali i kvalitetna borba, smisleno istraživanje, ugodan menadžment resursa, sve udruženo daje igru kojoj se može uputiti mnoga kritika ali ni jedna od tih kritika nije fatalna. Ovo je veoma kvalitetan mejnstrim naslov koji na sledeći nivo odvodi koncept „kinematskog igranja“ (prelazeći u televizijsko igranje, jelte), ali i minuciozan dizajn i testiranje koje je Half-Life pre 22 godine doneo gejmingu zajedno sa tim kinematskim osećajem. Ovde prostori izgledaju „stvarno“ i pričaju svoje priče, municije nikada kao da nema dovoljno (a uvek je bude dosta) a borbe na blizinu su brutalne, visceralne, jednostaven a strahovito efektne. The Last of Us Part II je igra za igrače između svega ostalog što ona takođe mora da bude i zbog toga je, takođe, već prvog vikenda zabeležila prodaju od četiri miliona kopija.
*A kad igra proceni da ste se BAŠ dugo zadržali u nekoj oblasti, tj. da ne znate kuda dalje, ona će ponuditi tu nedijegetičku smernicu kao opciju, nikada kao nametanje
** Mada ovo „plaćamo“ dugačkim učitavanjima nakon startovanja igre ali to je sasvim fer i korektna razmena


U krajnjoj liniji, kada se sve drugo stavi po stranu, The Last of Us Part II je udobna, brza akciona avantura sa pucanjem, odličnom a jednostavnom borbom na blizinu, ugodnim sakupljanjem i „pravljenjem“, linearna i skriptovana a sa dovoljno širine da pusti igrača da u nekim ambijentima bira kuda će i kojim redosledom da ide (najprimetnije blizu početka kada naše protagonistkinje stignu u Sijetl). Dakle ona je sve što AAA igranje zapravo znači za najveći broj igrača, iskustvo udobnosti, jasnoće i spektakla koji sledi kada pritisnete dugme. Da je preko svega toga navučen pokrov HBO drame koja je zatim dosledno i ozbiljno ravzijana tokom trideset sati igranja je možda i neočekivan bonus. Nekima će ovo biti najupečatljivije igračko iskustvo u životu baš na ime te drame, neki igru neće dovršiti jer će im se zgaditi nasilje i opresivan narativ, a neki će prevrtati očima što ih igra stalno uteruje u nasilna rešenja a onda smara sa ukazivanjem da su ona, eto, ružna. I sve je to fer. Ono što je tačno je da je izjava što je pre par nedelja postala viralna na tviteru – o tome da u medijumu gde je sve Džon Vik, ova igra ima snage da bude Šindlerova lista – jedan urnebesan, verovatno dobronameran ali i pogrešan način da se o The Last of Us Part II uopšte razgovara. Ovo nije igra o požrtvovanju i nadi već igra u kojoj su sve alatke, svi sistemi i mehanike, svi alati koje protagonisti imaju na raspolaganju namenjeni ubijanju, što udobnijem, efikasnijem, spektakularnijem. Da POVRH toga imamo i filozofski traktat o odvratnosti nasilja je dobrodošlo, ali The Last of Us Part II na kraju dana nije čak ni dekonstrukcija Džona Vika već možda pre svega dobar esej umetnut između njegovih akcionih scena. I, da se razumemo: to nije mala stvar. Naughty Dog i Sony zaslužuju čestitke za naslov koji je obeležio kraj ove generacije i dao drugima mnogo domaćih zadataka. Ali, možda bi i u smislu umetničke relevantnosti i u smislu tematizacije nasilja bilo najbolje da The Last of Us Part III nikada ne bude napravljen.

Film: Krvavi presto (aka Kumonosu-jō)

Posted in film with tags , , , , , on 13 jula, 2020 by mehmetkrljic

Dakle, posle ruskih klasika na red je došao veliki engleski bard. Ili je barem tako RTS odlučio, preskačući u svom ciklusu filmova Akire Kirosawe dva važna naslova. Pretpostavljam da ćemo makar Sedam samuraja videti nekog od narednih Ponedeljaka, tek, prošlog smo, preko reda, dakle, gledali prvu Kurosawinu adaptaciju Viljema Šekspira, Krvavi presto.

Krvavi presto (aka Kumonosu-jō, tj. Šuma paučine) je, kako rekoh došao posle Sedam samuraja, filma koji je definitivno, nakon Rašomona, na zapadu ustoličio Kurosawu kao režisera koji donosi dah orijenta, raskošne kostimirane drame smeštene u prošle istorijske periode. No, Krvavi presto je i još jedno podsećanje na to koliko je Kurosawa bio značajan upravo kao taj most između istoka i zapada svojim velikim interesovanjem za zapadnjačke umetničke predloške a zatim i velikom spretnošću i umetničkim instinktom da te predloške transformiše u nešto osobeno, upečatljivo, autentično. Kao ljubitelj Šekspirovog Magbeta, Kurosawa je imao nameru da ovu dramu ekranizuje još početkom pedesetih ali je pustio da prođe nešto vremena od američkog Magbeta u režiji nikog drugog do Orsona Wellesa, koji je u bioskope pušten 1948. godine. Kurosawa će se pošteno napatiti snimajući svoj veliki hit Sedam samuraja 1954. godine pa je njegova verzija Magbeta – još jedna velika kostimirana produkcija sa neophodnošću izgradnje adekvatne scenografije i atraktivnim masovnim scenama sačekala 1957. godinu da bude snimljena. Štaviše, Kuroswa je isprva ovde nameravao da, osim saradnje na adaptaciji scenarija, bude samo producent a da režiju prepusti nekom drugom ali studio Toho koji je obezbedio pozamašan budžet nije se usudio da išta prepusti slučaju pa je Akira ponovo zaseo u režisersku stolicu.

 

Ne bez razloga, Krvavi presto se smatra jednim od najboljih filmova ove Kurosawine faze. Iako su i neki njegovi rani filmovi bili istorijske drame, tek su Sedam samuraja i Krvavi presto snimani u periodu posle američke okupacije i u njima je autor imao slobodu da radi onako kako oseća da treba. Otud je Krvavi presto sa jedne strane veoma osobena a sa druge veoma verna ekranizacija Šekspira.

Sam Šekspir je u Japanu bio srazmerno dobro poznat i mada zabranjivan tokom intenzivne nacionalističke faze vezane za Drugi svetski rat, on je bio objavljivan, čitan i razumno popularan još od Meiđi perioda u devetnaestom veku. Kao i u nekim prethodnim adaptacijama stranih autora, Kurosawa će predložak „niponizovati“, prebacujući radnju iz srednjevekovne Škotske u srednjevekovni Japan i dajući likovima japanska imena, ali mnogi kritičari onog vremena su bili oduševljeni filmom i smatrali ga za jedno od najboljih čitanja Magbeta uprkos izrazito „japanskom“ tonu.

 

Film, vrlo slično ranom Kurosawinom istorijskom radu, Tora no O o Fumu Otokotachi, započinje scenom bez prisustva glumaca, samo kadrovima pustog istorijskog lokaliteta preko kojih hor najavljuje tragediju pevajući tužne stihove o pokoljima i duhovima koji poptrištem lutaju bez umirenja. Ovo zbilja u sebi nosi i dah šekspirovštine ali je urađeno na veoma tipično japanski način. No, ako je Tora no O o Fumu Otokotachi bio filmovan kabuki teatar, Krvavi presto je nešto sasvim drugo i bliže Kurosawinom srcu: film urađen u maniru noh teatra.

 

Tradicionalno japansko pozorište, razume se, ima različite forme, a dok je kabuki, nastao u sedamnaestom veku, uslovno rečeno zabavnija, narodskija verzija teatra, povezana sa najnovijim trendovima u muzici, odeći, plesu, noh, nastao u četrnaestom stoleću je „stroža“ forma, dublje i intenzivnije povezana sa mitologijom i folklorom sa maskama i kostimima koji nisu tu da zabave već da predstave onostrano: demone, veštice, duhove. Dok je kabuki vrlo brzo formatiran kao pozorište koje služi za provod i zabavu, noh je namenjen čuvanju tradicije i čvrsto ušančen u iemoto pristup nasleđivanja praksi kroz generacije u porodici.

Kurosawa je sam pričao da mu do kabukija nije skoro ni malo stalo a da sebe smatra velikim poštovaocem noha, pa je tako Krvavi presto upravo spoj duboke zapadnjačke psihološke drame u istorijskom mizanscenu sa intenzivno simbolički kodifikovanim tradicionalno japanskim vizuelnim i pripovednim pristupom.

 

Ono što je kod Krvavog prestola impresivno već na prvi pogled je ekonomičnost filma. Uprkos velikom budžetu, srazmerno složenoj produkciji sa mnogo statista, tradicionalnih kostima, rekvizita pa i specijalnih efekata, Krvavi presto je vitak i jednostavan film. Sa svojih stodeset minuta trajanja ovo je film koji se ne gubi u obožavanju Barda niti pokušava da priču učini složenijom a motive prepletenijim nego što je potrebno, već efikasna, skoro svedena eksploracija psihologije ambiciozne kukavice kroz scene neprevaziđene teatralne grandioznosti postignute uz minimum „filmskih“ trikova. Već smo za neke ranije Kurosawine radove govorili da su u dobroj meri „filmovano pozorište“ ali Krvavi presto je mnogo smelija realizacija ideje da pozorište na filmu može da izgleda bolje nego ijedno pozorište pre njega nego što je bio ijedan Kurosawin film do sada. Otud, iako Kurosawa zaista mnogo „radi“ u filmskom pogledu, sa scenama u kojima dominiraju magla i izmaglica i često vidljivom, „glasnom“ montažom, pozorište je ovde prominentnije nego ikada.

 

Noh je svuda u ovom filmu, od kostima koje protagonisti nose, preko načina na koji su likovi našminkani da aludiraju na tradicionalne noh maske – pogotovo u slučaju Asaji Washizu koja je japanska verzija Ledi Magbet – pa do pokreta i zvuka. Šakuhači flauta koja nosi dobar deo saundtraka je, naravno, veoma prepoznatljiv „tradicionalni“ japanski motiv, ali način na koji avetinjske prikaze u šumi saopštavaju proročanstva Taketokiju Washizuu (Magbetu, dakle), sa karakterističnim glasovnim intonacijama i kadencama, pa i zvuci koji se čuju kada Asaji hoda a njena odeća naglašeno, ritmički šušti – ovo su sve direktne asocijacije na noh.

 

Možda najočigledniji element noh pristupa ovde je samo kretanje glumaca, od toga kako Isuzu Yamada ne čini ni jedan suvišan pokret u svojoj interpretaciji beskrupulozne žene koja svog supruga bolesnom ambicijom vodi u propast, ali onda u jednoj od poslednjih scena skršena stravom i nesigurnošću doživljava neku vrstu nervnog sloma i veoma teatralno, veoma tragično pere ruke od nevidljive krvi, pa do toga kako se Toshiro Mifune u ulozi nikada umirenog Taketokija Washizua kreće kao na pozornici, plašeći se senki i prikaza, pokušavajući da se sakrije u praznim sobama, pribijajući se uz zidove u nemoćnom užasu.

Mifune, poznat pre svega po ulogama kul i mačo tipova većih od života ovde je od prve scene u kojoj se pojavljuje najava tragedije. Ne antičke tragedije u kojoj heroj na kraju biva savladan okrutnom zaverom sudbine, čak ni klasične šekspirovske tragedije o kompleksnom protagonisti koji je učesnik u sopstvenom padu jer se hvata u koštac sa sudbinom, već jedne postmoderne, ironične tragedije u kojoj je protagonist slab i plašljiv od samog početka i čiji pad nije tragična sudbina poražene plemenitosti već obična, mala priča o čoveku bez vizije kome drugi uspevaju da nametnu svoje ambicije.

 

Utoliko, Mifuneovo kretanje u filmu je veoma kodifikovano, veoma „noh“ ali priča koju Kurosawa priča je suptilno simbolički usložnjena u odnosu na Šekspirov predložak, prikazujući tragediju prevare, izdaje i beskrupulozne pohlepe u kojoj gledalac nema investiciju jer „navija“ za heroja, ma koliko svestan bio da će heroj na kraju najebati, već naprotiv, ima investiciju jer u ne-heroju koga posmatra, u kukavici koja se zatekla usred zapleta što je daleko nadilazi po formatu, prepoznaje sebe i svoja suočavanja sa komplikovanim, teškim životom.

 

Veliki Takashi Shimura je takođe u ovom filmu, a odlične uloge imaju i Akira Kubo i još  pregršt izvrsnih glumaca no Krvavi presto je pre svega predstava Toshiroa Mifunea. Kurosawa scene centrira oko njega, oko njegovih izraza lica, plesnih pokreta i njegovog hoda, oko njegovog straha, oko njegovog imposter sindroma posredovanog napadnim smehom, izbuljenim očima, vikom kojom više pokušava da ohrabri sebe nego da uplaši druge. Ovaj film je psihološka studija raspada ličnosti koja nije bila ambiciozna pa se preračunala već kojoj je ambicija nametnuta, i koja se okreće onako kako joj drugi govore da vetar duva. Otud i kamera najčešće ne prikazuje prizore koje Washizu vidi i na koje reaguje jer oni nisu bitni – u pozorištu nema bogatih setova i spektakularnih masovki a svi ionako znaju šta se u Magbetu događa – i umesto toga počiva na Mifuneovom licu, prikazujući frustraciju, stravu, povremeno kalkulisanje, nadu, i na kraju, tragični poraz.

To ne znači da lik Taketokija Washizua gledalac nužno žali. Washizu čini neke užasne stvari, i izvan kamere i pred kamerom, tonući prema kraju filma u psihotičke deluzije, ubijajući sebi lojalne saradnike jer ne može da podnese vesti koje mu donose, na kraju se hvatajući za novo proročanstvo koje, sledeći Šekspirov predložak, garantuje pobedu u minut do dvanaest jer Washizu ne može da izgubi bitku „sem ako se sama šuma ne podigne i napadne ga drvećem“.

 

Naravno, upravo se ovo događa, ali ne pre nego što vidimo kako Washizu već halucinira, progonjen krivicom i svestan da je ušao u daleko dublju vodu nego što ume da pliva. Kurosawa, iako je sagradio skup set na planini Fuđi i obukao stotine ljudi u oklope, dao im koplja, barjake i mačeve, zapravo nije zainteresovan da nam prikaže bitke, krvave katane i konje koji padaju sa svojim jahačima. Ovo bi bilo isuviše nalik herojskoj katarzi, suviše nalik nekakvom poslednjem simboličkom činu iskupljenja za čoveka koji je do prestola došao izdajom, podmuklim ubistvom, bezočnim laganjem. Tako Kurosawa na kraju filma odstupa od Šekspirove priče i posle stotinak minuta fantastičnog kadriranja, besprekorne montaže da se sažmu infodampovi kako bi ostalo mesta za dugačke scene noh koreografije i facijalne glume od koje pucaju krvni sudovi, pokazuje nam drugačiji zaključak priče o Washizuu/ Magbetu.

 

Washizua ovde na kraju ubija sopstvena vojska zgađena kukavičlukom i beskrupuloznošću čoveka koji nema u sebi ničeg herojskog, ničeg, čak, ni preduzimljivog, čoveka koji se drži proročanstava koja izgovaraju duhovi u šumi i sluša svoju ženu kada ga navodi na izdaju. „Ubistvo velikog gospodara je veleizdaja“, poviče Washizu kad strele počnu da lete ka njemu a neko od vojnika dobaci pitanje „A ko je ubio prošlog velikog gospodara?“. Na ovo odgovor ne dolazi jer ga ionako svi znaju a mi ni ne gledamo vojnike sa napetim lukovima već samo paničan izraz lica Washizua dok se ko njega, a zatim U njega zarivaju snopovi strela. Toshiro Mifune je ovde zaista stajao ispred grupe profesionalnih strelaca koji su činili koliko mogu da ga ne ubiju, kreirajući jednu od najbrutalnijih, najupečatljivijih scena na filmu ikada. Šekspir bi, verujem, odobrio.

 

Film: Terminator: Dark Fate

Posted in film with tags , , , , , , , , on 11 jula, 2020 by mehmetkrljic

Pogledao sam Terminator: Dark Fate na HBO-u, punih deset meseci nakon što je film lansiran u bioskopima prošle jeseni i to bi samo po sebi trebalo da je dovoljna kritika. Sebe smatram OG ljubiteljem Terminatora: sećam se kako sam kao trinaestogodišnjak salivirao nad prikazima originalnog filma u tada prestižnom magazinu za videofile, YU Video (koga je inače osnovao i uređivao Rale Zelenović), kako je taj prvi film bio formativno iskustvo za mene kada je stigao u naše bioskope, kako sam po hiljadu puta u vojsci gledao spot Guns n’ Roses za pesmu You Could be Mine i čekao da se skinem pa da film koji je spotom najavljivan pogledam u bioskopu… Možda je zapravo dovoljno reći da sam sve Terminator filmove gledao više puta, uključujući zlosrećni Genisys. Televizijskoj seriji The Sarah Connor Chronicles, istina je, nisam pružio šansu, ali svako ima svoje limite.

Utoliko, to da sam Dark Fate pogledao posle perioda dužeg od jedne solidne trudnoće svedoči o vrlo lošem glasu koji je ovaj film na sebe navukao već praktično prvog dana prikazivanja. Povratak Jamesa Camerona franšizi koja je od njega napravila igrača u Holivudu, a posle karijere u kojoj je ovaj autor napravio malo ali veoma značajnih filmova i nepovratno promenio taj isti Holivud, pa još povratak kojim je manifestno izbrisan sav kontinuitet nakačen na serijal nakon 1991. godine (uključujući stripove, sve filmove nakon T2, seriju) – ovo je trebalo da bude trijumf. Nakon Mad Max: Fury Road kojim je George Miller pokazao kako se može revitalizovati franšiza stara četrdeset godina i dovući u sadašnjost i, još važnije, relevantnost, Terminator: Dark Fate je imao sve preduslove da isto uradi za svoj serijal: Camerona kao producenta i autora priče, Davida Goyera kao scenaristu, Tima Millera kao režisera… Dobro, ovo poslednje je trebalo da bude znak za uzbunu, Miller je pre ovoga režirao samo jedan film, originalnog Deadpoola i mada je originalni Deadpool bio odličan mid-tier superherojski film spasen pametnim ironičnim odmakom, Miller nije Robert Rodriguez. Pa onda ni Dark Fate, mogli smo da predvidimo, neće biti Alita: Battle Angel.

 

Ono što Terminator: Dark Fate jeste je, pa, maltene fan fiction koji je nekom ludom igrom sudbine dobio priliku da se ubaci u kanon. I ovde Cameron verovatno snosi solidan deo odgovornosti. Miller, uostalom, sigurno nije u ovaj projekat ušao jer je gajio iluzije o nekakvom autorstvu. S druge strane, sam Cameron je praktično namamljen od strane studija da uđe u ovu produkciju obećanjem da će se sav kontinuitet posle T2 brisati, ali ga je studio tretirao pre svega kao maskotu i čini se da smo ovde na delu imali proverbijalnu situaciju sa mnogo babica i kilavim detetom. Danas znamo da je Miller ušao u ozbiljan klinč sa Cameronom glede nekih kreativnih odluka, kao i da je tu bilo dosta svađe oko toga koje likove treba ubiti i kako film učiniti „svojim“ a ne tek još jednim nastavkom serijala. Nažalost, ujedinjenje Linde Hamilton i Arnolda Schwarzeneggera nakon 28 godina protraćeno je na film koji je kvazifeministički rimejk prvog filma samo od strane autorskog tima koji nema instinkt ubice kakav je Cameron imao kada je pravio prvi film, ali ima previše para u budžetu i potrebu da odgovara i kineskim i američkim producentima. Kada vidimo da su na špici potpisani i Skydance i Fox i Paramount i Tencent i još nekoliko produkcija, postaje malo jasnije kako previše sastojaka može da pokvari i najdobronamernije spreman obrok.

Fan fiction osećaj je vrlo jak tokom gledanja jer Dark Fate uopšte ne pokušava da uđe u polemiku sa stvarima koje citira iz originalna dva filma već te citate tretira kao fan service što treba da nas ubedi da smo kupili kartu za pravu projekciju i samo treba da se zavalimo u sedištu i navalimo na kokice. Recite šta hoćete o Genisys – mislim, to svakako nije sjajan film – ali njegova ambicija da promeni uloge likova, da se smelije igra sa putovanjem kroz vreme, da na kraju krajeva ima nanotehnologiju usred centralne paradigme priče, ovo su sve elementi filma koji makar pokazuje svest da postoji u jednoj veoma etabliranoj seriji i ima ambiciju da kaže nešto novo. Genisys, možda i ključno, ima Arnolda u veoma prominentnoj ulozi – ne samo jednoj.

 

U kontrastu sa tim, Dark Fate je repriza poznatih scena i ikoničkih prizora: blještava svetlost koja označava putovanje kroz vreme i pad nagih tela kroz vazduh, skidanje odeće sa zlosrećnih nam savremenika, majice na bretele, sačmare-pumparce i tamne naočari, helikopteri i kamioneti.

 

Ono gde se Dark Fate blago osavremenjuje, ili makar pokazuje da je svestan u kojoj je godini su sitni detalji na vrlo poznatoj tapiseriji: scena u kojoj vidimo da meksičkog radnika na traci u fabrici zamenjuje robotizovana, mehanička ruka, prikaz migracije radne snage iz Meksika u SAD, uzgredne reference na tehnologiju za nadzor koju svi dobrovoljno nosimo sa sobom u džepovima i Linda Hamilton kao krenki matora konspiratološkinja koja telefon nosi umotan u staniol da ne bi mogli da je prate.

 

Skoro je, priznaću, uvredljivo, koliko malo film ima ambiciju da uopšte upotrebi ove svoje motive. Kada sam video da priča počinje u Meksiko Sitiju i da glumci pričaju na Španskom, ponadao sam se da će ovo biti jedna pametnija priča koja prikazuje da digitalna tehnologija danas deluje kao najbolja šansa da se prevaziđe socijalni jaz ali da u stvarnosti često služi samo da ga podcrta sa intelektualnom radnom snagom koju usisavaju korporacije, poništavajući nacionalne granice i identitete i gradeći preduslove za brisanje ljudskog, jelte, kapitala, iz jednačine rada, time postavljajući temelje za dehumanizovanu budućnost u kojoj mašinama ljudi više ne trebaju – a to je uvek premisa Terminatora. Ali naravno da film nema ni izdaleka takvu ambiciju. Dark Fate misli da je progresivan time što stavlja tri žene u glavne uloge i što priču o mesiji koji će se roditi zamenjuje pričom o ženskom mesiji koja je već rođena. Ali ovo veoma malo menja osnovnu temu filma i čitav narativ o mašinskom vojniku poslatom unatrag vreme da ubije određenu osobu kako bi unapred zaustavio vođu ustanka koji mrsi račune robota u budućnosti je prepričan od reči do reči, bez značajnih devijacija ili makar komentara.

Veliki deo problema je scenario koji je nemaštovit i ispunjen očajnim dijalozima. Ne tvrdim da su originalni Terminatori bili Čoser, jelte, ali Dark Fate je izrazito slabo napisan, pun izrecitovanih poenti o tome da sudbina ne postoji i da svoju budućnost sami određujemo. Ovo oduzima dosta energije scenama u kojima treba da prepoznamo reference ili, čak, komentare na stare scene i dijaloge.

 

Drugi deo problema je Linda Hamilton koja, kako da kažem, glumi kao da je i dalje 1991. godina. Ponovo, nisu originalni filmovi bili ne znam kakva prefinjena umetnost ali jesu imali savršeno ugođen ton u koji se dramatično ’80s preglumljivanje Michaela Biehna, EdwardaFurlonga i Hamiltonove lepo uklapalo – kontrastirano Arnoldovim robotskim performansom. Dark Fate ima sasvim savremen ton sa Mackenzie Davis i Nataliom Reyes koje donose televizijski no bullshit pristup likovima i izrazu i dok Arnold ovde uspeva da se provuče svojom simpatičnom šmirom koja ga služi već četiri decenije, Hamiltonova bukvalno izgleda kao da je upala iz nekog drugog filma. Njena isporuka replika koje treba da zvuče ikonički ili da budu odjek originalnih replika iz osamdesetih je izrazito loša – osetio sam transfer neprijatnosti kada je izgovorila „I’ll be back“ – a njena facijalna gluma naprosto ne funkcioniše u filmu gde svi ostali glume kao kaskaderi (koji, uostalom, i režira kaskader)

Što se feminizma filma tiče, ovde ne treba zaboraviti da je ova franšiza i bila izvorište ’80s arhetipa preduzimljive žene, zajedno sa Alienom, naravno, s tim što je, za razliku od Aliena u kom se Ripley večito borila sa idejom majčinstva, veliki deo snage lika Sare Connor baziran upravo na ideji majčinstva koje  je radikalno odvojeno od koncepta soccer mom idile i ovo je rezoniralo sa publikom tako snažno upravo jer je prikazivalo ženu koja dete podiže sama i bori se za njega protiv svega što može da ga ugrozi. Sarah Connor nije eksplicitna feministička ikona koja pali brushalter i ne brije noge, da se razumemo, ali jeste pokazala beloj, srednjeklasnoj Americi (i svetu) belu ženu ispalu iz sistema, suprotstavljenu sistemu, onemogućenu da radi i zarađuje, uvek u bekstvu, na oprezu da zaštiti svog sina, dajući time eho iskustvu mnogih imigrantskih majki iz etničkih manjina u SAD.

Dark Fate ima imigrante i etničke manjine usred svoje priče ali ne seti se da išta kaže na ovu temu. „Dobri“ putnik iz budućnosti je i dalje bela osoba, žena ovog puta, ali to nije bitno, i trudi se da spase jednu „obojenu“ osobu od progonitelja koji, između ostalog nosi uniformu pogranične policije SAD. Scenario u kome Meksikanku od policije spasava plavokosa, plavooka WASP-žena je puki feelgood fantazam za brojne „Karen“ likuše po internetu, ne progresivni tvist izlizane formule Terminatora kako je, izgleda Cameron mislio da će to ispasti.

 

Mackenzie Davis je, da budemo fer, odlična u svojoj ulozi nekog ko obavlja posao bez puno reči i emocija ali do kraja filma pokaže da ima veliko srce. Ovo je standardna uloga u Terminatoru i posle Biehna u prvom filmu, Arnolda u drugom i Worthingtona u Salvation, sevap je videti ženu kako odrađuje sličan posao. Davisova je dobra i filmu donosi big lesbian energy pa je šteta da scenario nije malo smeliji u svom tretiranju ženskih likova, pa da im da malo više dubine. Reyesova je, recimo, puki hodajući prop i mogla je biti zamenjena animacijom.

 

Veliki problem ovog filma je, dakako, sam Terminator. Nauka je pokazala da su filmovi u kojima Arnolda nema naprosto zaboravljivi akcijaši sa umereno nekonzistentnim zapletom o putovanju kroz vreme. Prva dva filma su u ogromnoj meri igrala na kartu Arnoldovog prisustva, fizikusa, snage, mase, preteće ili zaštitničke energije. Voleli ga ili ne – Arnold JE Terminator i ni Christana Locken ni masa bezimenih mašina u Salvation ne mogu da ga zamene.

 

U ovom filmu Arnold se pojavljuje prekasno i ima ga premalo. On je dobar u onome što radi i čak je podzaplet sa njegovom humanizacijom zapravo interesantniji od osnovnog zapleta filma. Ponovo, Genisys je ovo već imao, čak razrađenije, i šteta je što Dark Fate ima ambiciju tek da se dotakne ove ideje. Naravno, ovde JOŠ JEDNOM gledamo Arnolda kako biva ubijen u katarzičnoj sceni u finalu filma ali tako nešto smo već videli u prva dva filma i ovo nas još jednom podseća na to da gledamo neinspirisani fan fiction rimejk.

 

Nažalost, „glavni“ Terminator u ovom filmu, odlični televizijski delatnik Gabriel Luna, je ovde takođe mogao biti zamenjen animacijom. T2 je sebi mogao da priušti neharizmatičnog, robotskog negativca jer je igrao na kontrast sa prvim filmom i negativcem iz prvog filma koji mu se ovde suprostavlja, ali Dark Fate ne može da ponovi ovaj trik i njegov negativac je bez mirisa i ukusa, više dosadni „named enemy“ iz neke video igre nego ozbiljni endboss. Originalni Terminator je u ogromnoj meri bazirao svoju energiju na kombinovanju slasher tonaliteta sa klasičnom akcijom ali to je mogao da radi pokazujući nam postepeno spektar moći terminatora, njegovu neranjivost, snagu, manipulaciju podacima, usredsređenost na cilj. Dark Fate je šesti film u franšizi i njegov terminator nema ni misterije ni harizme ni neotkrivenih zastrašujućih sposobnosti – on je tek najnoviji u dugačkoj koloni robota-ubica iz budućnosti koje treba savladati nadmoćnom silom i to je sve. Slabo.

Tim Miller makar solidno režira akciju i kada se u scenama koriste propisni kaskaderi to izgleda lepo. Film se, na moju žalost, često previše oslanja na CGI i to osetno kvari i inače solidno režirane scene akcije. Prevrtanja kola i skakanja iz aviona izgledaju dobro i greota je videti kako ih onda kvare neke scene neubedljive fizike sa telima koja kroz vazduh lete na nemoguće načine, nemogućim putanjama.

 

U konačnici, ovaj film priča priču koja je već ispričana – više od jednom – u ovom istom serijalu, ne uspeva da pomiri ikoničnost originalnih glumaca sa televizijskim profesionalizmom nove generacije, jedva da dotiče neke aktuelne teme ali se plaši da o njima išta kaže, pun je klišeiziranih dijaloga i jedini iole interesantan psihološki portret tiče se robota koji je zasnovao porodicu a i ovaj podzaplet biva napušten bez smelosti da se izađe iz šablona serijala. Dobri mladi glumci su protraćeni a ikonični veterani deluju u proseku zastarelo. Nisam mislio da ću ovo ikada reći, ali Dark Fate je film koji možda nije trebalo da bude snimljen jer je svojom neinspirisanom izvedbom i lošim finansijskim performansom i publici i producentima verovatno ogadio ideju o daljim nastavcima i Cameronovoj ulozi u njima. Šteta.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-07-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , on 11 jula, 2020 by mehmetkrljic

Za proteklu nedelju se može reći da je, na skali od jedan do deset, a gde je jedan edenski vrt a deset apokalipsa u prirodnoj veličini, nabila solidnu osmicu. I to ne samo kvalitetom, nego i nuđenjem velikog izbora apokaliptičnih sadržaja, od razularene epidemije, preko uličnog haosa i sve mutnije političke situacije, pa do predsednikovog neuspeha da velikim penisom i velikom skromnošću jednom za svagda povrati Kosovo u okrilje majčice Srbije. No, bar smo mogli da slušamo metal, a to je i dobar saundtrak za apokalipsu…

Blek metal! Primetio sam da postoji određen sloj mojih čitalaca koji se štreca kada pomenem da neću da promovišem bend koji koketira sa fašističkim i rasističkim ikonografijama i izjavama, što me zaista čudi, ali dobro, nismo svi isti. Evo, iskoristiću priliku da PONOVO ne promovišem Taake ali da kažem da na split EP-ju koji su upravo izdali sa Deathcultom, njihove kolege, Deathcult, zvuče vrlo dobro. Skandinavski metal stare škole ovde je predstavljen jednom autorskom pesmom a onda i jednom odličnom obradom Beherita koja zvuči primereno lo-fi i sirovo. Predlažem da ovo, naslovljeno Jaertegn, kupite na kaseti a onda preko strane na kojoj su Taake presnimite neke narodnjake. Šalim se, naravno, slušajte Taake koliko vam crna duša ište, samo pamet u glavu:

 

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/jaertegn

 

Dva njemačka ne mnogo poznata ali vredna i radišna blek metal benda izbacila su split album koji nema ime ali ima samo tri pesme. Jer u pitanju su, nagađate, dugačke pesme. Shores of Ladon otvaraju album sa An den Ufern des Ladon koja traje momačkih četrnaest minuta i nudi apokaliptičan, ali dostojansven, epski blek metal što ne smara forsiranim atmosferama i raspoloženjem već samo pošteno gazi napred i pušta da atmosfera i raspoloženje sami prirodno izrastu iz melodičnih rifova i oštre izvedbe. Vrlo dobro. Wolfsschrei imaju dve kraće pesme ali ni one nisu kratke, pričamo o šest i sedam minuta jednako melodičnog, epskog i ubistvenog blek metala. Wolfsschrei su za nijansicu melodičniji of Shores of Ladon ali oba benda zvuče prilično slično i odlično se dopunjuju na ovom izdanju:

 

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/shores-of-ladon-wolfsschrei-an-den-ufern-des-ladon-infinite-dimensional

 

Kanađani Seventh na svom drugom albumu, Vacarme, nude zamišljeni i atmosferični post-blek metal koji ne izlazi iz nekih očekivanih okvira ali je korektan i lak za slušanje. Dakle, ovo je dosta srećan spoj shoegaze melanholije i blek metal oštrine sa pristojnim miksom (mada i sa glasnim masteringom, ali taman na ivici da ne upropasti muziku) i mada bend ima jako dugačke pesme s obzirom na to koliko su aranžmani jednostavni, uspeva da ih provuče sa zavidnom količinom elegancije, dopuštajući gorkoslatkim atmosferama da se lepo razviju i obgrle slušaoca majčinski nježno. Kad na to dođu promukli blek metal vokali, sve zazvuči baš kako treba:

 

https://seventhcanada.bandcamp.com/album/vacarme-2

 

 

Litvanski Aal je interesantan projekat koji meša black i death metal sa progresivnijim metalom na albumu The Only Path. Reklo bi se da je ovo uglavnom delo jednog čoveka pa sam time impresioniraniji ne samo odličnom produkcijom već i prilično dobrim kompozicijama. Naravno, ima tu još muzičara, bubanj je živ, što je za ovakve projekte sve ređe, ali način na koji glavni autor ume da zameša stilove je prilično impresivan. Doduše, ima ovde možda previše djent momenata za moj ukus, ali je muzika svakako interesantno raznovrsna i inspirisana:

 

https://thetrueaal.bandcamp.com/album/the-only-path

 

Barghest iz Luizijane mešaju black i death metal na mnogo manje progresivan način, spajajući blekmetalsku razgovetnost sa old school death metal gruvom i rifovima. Ne zvuči to uopšte loše na albumu Altars of Rot i mada bend ima mnogo delova u pesmama, uspeva da ih u klopi na načine koji sugerišu da se tu razmišljalo o aranžmanima i raspoloženju koje pesme treba da invociraju. Pritom, ovo ima dobar zvuk, sa lepim razdvajanjem instrumenata, oštrim, zvonkim gitarama, divnim basom i kvalitetnim bubnjem, pa sam prilično impresioniran:

 

https://barghestsoulless.bandcamp.com/album/altars-of-rot

 

 

Francuski multinistrumentalista Fog the Necropope (aka François Roux) ima masu jednočlanih projekata, od kojih su neki ovde već pominjani, a nedavno je otkrio kutiju sa starim trakama na kojima je pre više od decenije pravio razne pesme. Mass Appeal Madness je, neiznenađujuće, bio projekat insipirisan muzikom Napalm Death (i Dying Fetus, kaže Fog), ali, iznenađujuće, album Next Will Be Your Son dosta vuče na blek metal pa je ovih dvanaest brzih, žestokih i dobro napisanih pesama neka vrsta kombinacije death metala i grindcorea sa blek metalom. To dobro funkcioniše jer je Fog odličan kompozitor i vrlo dobro svira pa čak i samo blago demo produkcija ni malo ne škodi ovoj zabavnoj ploči:

 

https://fogthenecropope.bandcamp.com/album/next-will-be-your-son

Isto Francuz, isto multiinstrumentalista, isto sklon solo projektima, Adrien Weber (aka Lord Genocide aka Liquefier) i sam ima solo blek metal projekat CONJÜRATÖR, a koji na albumu Erosplattered nije toliko maštovit i raznovrstan ali ima određenih kvaliteta. Naime, ovaj „speed holocaust metal“, kako ga autor zove, podređen je brzini, ružnoći i negativnosti pa ono što gubi na jednoličnosti pesama dobija na njihovoj hipnotičnosti. Ovde je i demo kvalitet produkcije izraženije problematičan jer već monotonu muziku čini još više uniformnijom. No, ovo ima dosta energije i besa i meni prija:

 

https://conjurator.bandcamp.com/album/erosplattered

 

Nismo imali mnogo zanimljivog stonera ove nedelje ali ono što jesmo imali je baš dobro. Portorikanci Iglesia Atómica postoje već trideset godina a nedavno su izbacili kompilacijski album Iglesia Atómica Tapes (1991​-​2016) koji pokriva u nazivu pomenuti period i predstavlja neobjavljene i alternativne verzije već objavljenih pesama. Iglesia Atómica sviraju lepljiv i vrlo prijatan heavy blues sa sve usnim harmonikama i Hammond orguljama, ali ne zvuče kao tezgaroški pastiš YU Grupe već imaju autentičan zvuk i odlično uvo za pisanje pesama. Ovo su očigledno muzičari koji uživaju da džemuju ali koji i vole da pesmu zabeleže u studiju, da dobije „konačnu“, čvrstu formu i sve te wah-wah solaže i drugi efekti na gitarama, vokalima i ostalim instrumentima nisu ovde samo zezanja radi već kako bi ideje koje bend ima bile realizovane na najefektniji način. Izvrstan izbor pesama i izvrsna kolekcija za svakog ko voli tešku, sporu, drogiranu muziku:

 

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/iglesia-at-mica-tapes-1991-2016

 

Prijatan viskonsinski psihodelični stoner rok dobijamo posredstvom novog albuma benda Sleestak a koji ima sjajnu sliku jelena sa previše očiju na omotu i zove se Aeon. Album, ne jelen. Jelen se verovtano zove Živorad ili tako nešto muževno. Elem, Sleestak su ovde u vrlo sanjivom modu koji je meni neočekivano mnog prijao. Težak zvuk koji bend ima nije me pripremio za vrlo uzdržanu i nežnu muziku što mnogo više vremena provodi u psihodeličnim ambijentima nego što udara po rifovima i glasnoći. Lepo to bude, sa mnogo pametnog korišćenja klavijatura i suptilnim gitarskim teksturama. Pitam se šta bi bilo da je bend sve na kraju izmasterovao lepše, dakle manje „metalski“ a sa više dinamike. Imam utisak da bih ovaj album tada smatrao skoro pa remek-delom ali i ovako je vrlo prijatan za slušanje:

 

https://sleestak.bandcamp.com/album/aeon

 

Kingnomad iz Švedske su upravo izbacili album za Ripple Music i mada Sagan Om Rymden teško da je metal, ovo je lepa ploča „mirnijeg“ psihodeličnog roka. Dakle, ovde nema mnogo distorzija, gitarskih efekata i generalne pirotehnike već devet lepih, sanjivih pesama napisanih sa jasno bačenim okom prema kasnim šezdesetima i sedamdesetima i lepo odmerenim količinama bluza i progresivnije rok muzike u njihovom tkanju. Kingnomad imaju vrlo lep zvuk, dinamično miksovan i masterovan a što muzici ne samo daje dah i život već i patinu da se još autentičnije približi uzorima. No, bend je dovoljno dobar da ovo ne bude samo album rekonstruisanja tuđih radova i lepo se sluša sam za sebe:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sagan-om-rymden

 

Mičigenski Bog Wizard ima ružnjikav, mračan zvuk računajući valjda da njihovom brendu stoner metala takav zvuk i lepo prija. Debi album, From the Mire pun je sporih, grubih pesama koje krše slušaoca težinom i u kojima je sirovo, ali melodično pevanje jedini tračak nekakvog svetla. Bend ima osećaj za dobar stonerski rif i sve je ovo zapravo sklopljeno sasvim fino, pa jedino zameram taj ružan zvuk koji malčice pravi prepreke potpunom užitku. Ali samo malčice. Nisu Bog Wizard loši uopšte:

 

https://bogwizard.bandcamp.com/album/from-the-mire

Takođe iz Mičigena dolaze Nekomata ali njihov album Roach Smoker je još ružniji, mada s jasnom namerom. Nekmata nisu stoner bend a nisu ni doom u užem smislu, mešajući u svojoj muzici noise, post rock, sludge i sve te neke slične žanrove za ultimativnu predstavu surovosti u kojoj ima mesta i za melanholiju ispod naslaga težine i distorzije:

 

https://nekomata.bandcamp.com/album/roachsmoker

 

 

Eternal Rot su Poljaci na stalnom radu u Ujedinjenom kraljevstvu a njihov poziv je doom death metal. I, eh… nije to nešto sjajno. Možda nisam dovoljno dobro raspoložen ali, album (EP? Ipak ima samo četiri pesme) Putridarium je kao da slušate Carcass na 16 obrtaja što je zanimljivo prvih pet minuta ali ostalih pola sata ne baš. Eternal Rot imaju poneki dobar rif ali generalno kompozicije su nemaštovite, monotone i dosadnjikave…. Ali eto…

 

https://eternalrot.bandcamp.com/album/putridarium

 

Zato Khemmis na EP-ju More Songs About Death Vol. 1 donose epsku doom metal obradu Misfits hita Skulls i ovo će vam razgaliti srce i dušu a onda možete da čujete i akustičnu verziju A Conversation with Death.

 

https://khemmis.bandcamp.com/album/more-songs-about-death-vol-1

 

 

Iznenađujuće mnogo mi se dopao debi EP kalifornijskih Anubis, a koji se isto zove – Anubis. Power metal koji ovaj kvartet svira svakako ima dovoljno melodičnosti i epske širine da se dopadne ljubiteljima Blind Guardian, ali Anubis su oštriji, žešći, par koraka bliži ekstremnom metalu i ovde ima zdrave thrasherske energije koja lepo dopunjava helouvinovske refrene i mejdnovske solaže. Svirački, Anubis su vrlo dobri i mada im je miks čist, on je i prebudžen, kako to kod power metal bendova već zna da bude. No, to ne uspeva da pokvari muziku koja je moćna, bogata i napaljiva u meri koji skoro da nisam osetio još od prvih radove Helloween. Anubis su moji novi heroji i na poslednjoj pesmi prilaze ozbiljno blizu Skelatoru:

 

https://anubis10.bandcamp.com/album/anubis

Finci Ensiferum imaju osmi album, Thalassic i mada ovo nije sasvim po mojoj meri, vredi mu posvetiti vreme ako volite njihov karakteristični zvuk. Kakav je to zvuk? Najbolje da preslušate Rum, Women, Victory, prvi singl sa ovog albuma kako biste izmerili nivo svoje naklonosti ka kombinaciji epskog folk metala, gusarske ikonografije i naginjanja ka ekstremnom metalu sa ljudskim likom. Ensiferum bez ikakve sumnje znaju šta rade na ovoj ploči i vidno uživaju u tom spoju kinematičnog folka i žešće, abrazivnije metal forme. Čizi je to, veoma, ali bend, ne treba propustiti da se ukaže, ume da napiše pamtlji kvazifolk, kvazisrednjevekovni rif i više puta mi je to izmamilo osmeh na bjelo lice. No, želja da se imaju i jare i pare, dakle, da se vozi i melodični deah metal i ultračizi power metal, sve u okviru iste pesme, meni često stvari tera predaleko u teritoriju kiča i mada mi je Ensiferum prijao, voleo bih da sjašu sa grede i okrenu se na jednu od dve strane i onda prikažu šta sve mogu da naprave bez trikova i šaranja. No, naravno, ima ljudi kojima će baš ovakav eklekticizam prijati i sigurno neću da im govorim da su u krivu:

 

https://ensiferum.bandcamp.com/album/thalassic

 

Whoa, Bob Nekrasov je snimio novi album pod svojim najpoznatijim pseuonimom, Rebel Wizard (videti ovde i ovde) i iznenađenje nije da je ovo dobra ploča – na to nas je Nekrasov navikao – već koliko uspešno Australijanac balansira između sobne, lo-fi ekspresivnosti i jedne ekspanzivnije, epske heavy metal teatralnosti. Prethodne ploče su bile nešto više nagnute u sirovom, sobnom, lo-fi smeru i mada Magickal Mystical Indifference nije neka ulickana i ispolirana, skupa produkcija, ovaj album nekoliko minuta uspeva da održi iluziju da se radi o „običnom“ heavy metal sadržaju. No, već u drugoj pesmi – raiseth up all those that be bowed down – Nekrasov u fullu ulazi u garažnu shoegaze teritoriju uspevajući pritom da i dalje drži muziku negde između blek metala i klasične heavy muzike, uspešno se otržući porivu da ovo postane puki blackgaze projekat. Ova osobenost Nekrasovljeve muzike bila je važan sastojak i prethodnih albuma, a na Magickal Mystical Indifference je ta lična, ekspresivna dimenzje još izraženija i sva ta buka i agresija koje se čuju, ali i tanane emocije koje promiču između naplavina distorzije, sve to su komadići duše koje Rebel Wizard otkida od živog tkiva i deli sa nama. Lepa, lična i ranjiva ploča:

 

https://rebelwizard.bandcamp.com/album/magickal-mystical-indifference

 

Ako ste osamdesetih slušali Enuff Z’nuff, jedan od milion bendova koji su se svrstavali u glam metal krilo našeg omiljenog žanra, verovatno ih pamtite po dobru jer je bend, dolazeći iz Ilinoisa, imao drugačiji zvuk od preovlađujuće kalifornijske škole. E, pa Enuff Z’nuff imaju novi album, Brainwashed Generation i ovo je iznenađujuće dobro. Mislim, malo je bendova koji su ovako pristojno ostarili. Naravno, Chip, basista i osnivač benda (i, gejmeri će se setiti, lik iz Guilty Gear) koji sada peva, nije neki vokalni akrobata ali pesme su vrlo dobro napisane i aranžirane sa lepim osećajem za nijanse ali i za dobar rif. Ovo nije posebno „heavy“ i bend je bliži glam rok nego glam metal predlošcima, no to stvarno nije neka zamerka. Prijala mi je doza kvalitetne komercijalne hard rok muzike u Sweet/ Slade pa i Queen maniru:

 

https://www.youtube.com/watch?v=-K5BwFkAggw&list=PLBzBwYhHpqLJTCSYUjRqt9euq0lQhlqW9

 

Švicarski thrash metal veterani Poltergeist su se posle 23 godine pauze 2016. godine vratili u život albumom Back to Haunt a kako je to prošlo dosta dobro, evo ih opet. Feather of Truth je peti album ekipe koja je započela još polovinom osamdesetih pa je i muzika na albumu veoma ’80s u suštini, ali sa do brilijantskog sjaja izbrušenom tehnikom, odličnom produkcijom i povremeno lepim idejama koje treba da osveže nešto što je ipak pre svega re-kreacija dobro poznatog stila. Poltergeist su tako negde u istoj klasi sa Overkill i Assassin, recimo, čiji su recentni albumi uglavnom vrlo dobri i mada ne inoviraju u nekom smislenom pogledu, nisu samo neinspirisana prosviravanja džemova sa proba. Pesme na Feather of Truth umeju da potraju jer se bend trudi da aranžmane razvije koliko je moguće a da se očuva rokerski, trešerski senzibilitet i da se gazi napred solidnim tempom. Negde je to uspelije, negde malo manje ali ploča ima šarma, posebno sa pevanjem Andréa Griedera koje nije IDEALNO ali ima karaktera i neke neočekivane ranjivosti. Meni uglavnom vrlo prijatno:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Qp2i79dM62w&list=OLAK5uy_npq4bFh7NugZhvt0xHPVE_dEcjZhiPlRA

 

Decadence iz Kanade su jedan od milion bendova sa ovim imenom a na svom, pretpostaviću prvom albumu, takođe Decadence, sviraju dopadljiv, organski thrash metal koji me prilično podseća na Sacred Reich. Decadence imaju rokerski, opušten pristup thrash metalu sa dosta šmeka i gruva i mada umeju i da zakucaju, najbolje se osećaju u srednjetempaškim pesmama dobrih rifova i karakterističnog pevanja. Album jeste malko podugačak za ovo što nudi ali Decadence se nisu izbrukali.

 

https://decadence13.bandcamp.com/album/decadence-2

 

Čileanci Slavery proslavljaju tridesetogodišnjicu postojanja albumom genocide After the War koji izlazi prvog Avgusta i… mada imam poštovanja za njihove sede glave, ovo je tek probavljiv album. Slavery sviraju dosta starinsku formu thrasha, u skladu sa svojim godinama i mada ima tu lepih rifova i sviđa mi se zvuk koji nije ispeglan u crticu u masteringu, bend nema preterano inspirisane pesme. Deset lakih komada na ovoj ploči više zvuče kao da bend džemuje i isprobava rifove a da će finalne forme pesama biti tek dosegnute. Ima tu mnogo vrlo solidne sviračke tehnike u ponudi, da se razumemo, ali pesme bi trebalo da budu uzbudljivije.

 

https://slavery-chile.bandcamp.com/album/genocide-after-the-war

 

Prijedorski Futurephobia su solidni na prvom albumu, Last Rites. Koji doduše ima samo pet pesama pa skoro da i nije album, nego EP, ali nije važna klasifikacija. Futurephobia imaju čist i dosta kvalitetan zvuk, sa pristupom thrash metalu koji vuče na rane i srednje devedesete (Rapid Force mi prvi padaju na pamet, recimo), pristojnim urlajućim vokalom i ambicijom da pišu pesme od šest i sedam minuta. I, mislim, ide im. Ovo je ionako namerno da ima i malo old school death metal šmeka pa odmeren tempo i mračniji rifovi u tome dobrto uspevaju. Vrlo pristojan debi:

 

https://futurephobiabh.bandcamp.com/album/last-rites

Generalno slabo trošim  instrumentalne metal albume, sve te „shred“, „djent“ i „mathcore“ploče koje prave usamljeni nerdy muškarci za druge nerdy muškarce (iako sam, jelte, i sam nerdy muškarac) ali potrošio sam EP Synthetic Kazahstanskog projekta Check the distortion bez mnogo kajanja. Ovaj čovek sebi kači tragove poput Nu Metal i Groove Metal, pa čak i Metal Core, ali meni su ove četiri pesme pristojan trešerski instrumentalni metal sa odličnom produkcijom i generalno dobrim songrajtingom. Naravno, ima tu gruva, ali ko ovde ne voli gruv? Simpatično:

 

https://checkthedistortion.bandcamp.com/album/synthetic

 

Brutalni sludge metalci Inter Arma su već više puta razuzdano hvaljeni u ovim pregledima (recimo ovde i ovde) i to nije bilo bez razloga. Novi album, Garbers Days Revisited, služi da se proslavi deset godina diskografske aktivnosti pa su ričmondski metalci sebi dopustili ploču na kojoj obrađuju neke sebi drage pesme. Raspon je ovde zastrašujući, od Princeove Purple Rain pa do Neila Younga i Husker Du. Album, za početak, otvara sedmoninutna obrada (i to, što bi rekli naši prijatelji Kurz und Klar – francuska obrada) Ministryjeve Scarecrow, čisto da se menidžuju očekivanja i Inter Arma pristupaju tuđim pesmama bez želje da kompromituju svoj brutalistički zvuk. Zato i jeste interesantno čuti ih kako obrađuju Youngovu Southern Man (fenomenalno), ali i Purple Rain. Tu je i kaver jedne od najnapaljivijih Nine Inch Nails pesama ikada (March of the Pigs) koji me je teleportovao direktno u devedesete da se malo setim te energije, tu su Cro-Mags sa Hard Times, tu je Venom (In league with Satan) i Tom Petty (Running Down a Dream) ali The Girl Who lives on Heaven Hill je svakako najveći test originalnosti jer ovu pesmu nema ko nije obradio (uključujući mene). Inter Arma Huskere sviraju u maltene grindcore maniru i ovo je vrlo lepo:

 

https://interarma.bandcamp.com/album/garbers-days-revisited

 

 

Malezijski trio Tormentor na promo fotki slika se, umesto sa pivčugom u rukama – sa energetskim pićem i to nam govori sve o njima. Naime, da su deca na svom mestu. EP Blasting Torment nije baš neko otkrovenje ali daje četiri pesme prostačkog thrashcore zvuka stare škole sa vrištavim vokalom i najprostijim rifovima na svetu. Spoj pank drčnosti i metal discipline je davao i bolje albume u istoriji ali ovo je slušljivo:

 

https://tormentorftwt.bandcamp.com/album/blasting-torment-ep

Joshua Doss  iz Nju Džerzija je ozbiljno talentovana individua. Njegov album, Depths, snimljen pod pseudonimom (or is it?) Doss je, pa, odlična ploča čak i pre nego što uzmete u obzir da ju je napravio jedan čovek i da sve pare daje u dobrotvorne svrhe. Depths je smešten na udobnom mestu između tehničkog death metala i agresivnog thrasha i sem malo pretvrdo spakovanog mastera nemam šta da mu zamerim. Ovo je tehnički impresivna ali i muzika sa dušom koja svoj odabrani stil ekstremnog metala koristi za ekspresionističke kompozicije koje su raznovrsne i koriste puno dobrih ideja i tehnika, ali su i uglavnom odlične. Vrlo impresivno:

 

https://1doss.bandcamp.com/album/depths

Dobar debi album za lasvegasovski SpiritWorld koji spaja death, thrash i malo hardcore punka za zapaljivu i zabavnu smešu na ploči koja se zove Pagan Rhythms. Ovo je pomalo sobno, da se mi razumemo – bubanj zvuči naglašeno programirano, recimo – ali ima srce a i osećaja za po koji gotivan slejerovski rif. SpiritWorld uspeva da poveže razgovetnost klasičnog thrasha sa malo death metal divljačnosti i to daje album koji prija da se zavrti više puta:

 

https://spiritworldprophet.bandcamp.com/album/pagan-rhythms

 

A tu nam je i novi Voivod EP. The End of Dormancy ima tri pesme ali dve su zapravo studijska i koncertna verzija naslovne pesme, no dobra vest je da je ovo sjajan, tipično voivodovski ekspanzivan progresivni metal koji uspeva da istovremeno bude sasvim udaljen od tipičnih metal predložaka i žanrovskih alatki, ali i nedvosmisleno i ponosito – metal. Aranžman je impresivan, sa sjajno uklopljenom duvačkom sekcijom i jednom smirenom ali epskom atmosferom koja pogotovo dolazi do izražaja u živoj verziji. Tu je i živa verzija više od trideset godina stare The Unknown Knows i ona i dalje zvuči fenomenalno. Voivod ne znaju da razočaraju:

 

https://youtu.be/Mw0GEbIKDQ4

Portugalski Wanderer sebe na svom debi albumu, Awakening Force, reklamira rečima „full of epic speed metal, played the old-school way“, a što valjda tako mora jer album počinje nežnim folk uvodom od seamdeset sekundi pastoralnih melodija i mekanih sintisajzera. Kada bend onda grune, shvatite da u ovom slučaju „the old school way“ podrazumeva zapravo visok nivo razgovetnosti. Speed metal je ovde tek par koraka udaljen od pank roka i Motorheda i Wanderer, mada sviraju dovoljno oštro, zapravo preferiraju melodije i višeglasje nad vriskom i grgotanjem. Ali to im vrlo dobro leži. Bend zvuči zaista old school, sa jasnim dugovima Znowhiteu ili Razoru ali i sa jednom čizi i kul heavy meal komponentom u svemu. Nije za ljude koji u metalu traže egzistncijalnu filozofiju i nihilizam, jete za nostalgičare i ljdue koji se nasmeše kad čuju razgovetnu, prozračnu produkciju i simpatičan latino-naglasak.

 

https://wanderersteel.bandcamp.com/album/awakening-force

 

Ove nedelje mi uši nešto osetljive – sigurno od mnogo rada – pa sam mnoge albume preskočio zbog preglasnog masteringa, ne uspevajući da se uključim u muziku. No, Omens of War, debi švedskog sastava Morphetik je uspeo da prođe šibu unatoč nemilom masteru. Jer, u pitanju je thrash metal baš po mojoj meri, nadrkan, blizak panku koliko i metalu, prostih, kratkih i jurišnih pesama koje imaju rifove što zvuče kao ubrzani Motorhead i jednu generalnu sirovost koju ne treba mešati sa sviračkom nekompetencijom. Odlično je ovo i da se malo lepše izmasteruje, moglo bi odmah da se ženi:

 

https://morphetik.bandcamp.com/album/omens-of-war

 

Unstoppable Evil iz Alabame na svom prvom, i istoimenom, EP-ju zvuče mnogo bolje nego što sam očekivao. Mislim, u startu ovo deluje kao najava za sobni thrash metal ali bend je snimao u pravom studiju, sa pravim instrumentima i ima u ove tri pesme interesantnih pogleda na thrash sa harmonski originalnim gestovima i odličnim osećajem za to šta je dobar thrash rif. Problem? Pevanje! David Bird peva kao da je u Cannibal Corpseu cirka Tomb of the Mutilated i mada su ti hrskavi death vokali sami za sebe lepi, deluju jako monotono uz muziku koja to nije. Ali to na stranu, lep debi:

 

https://unstoppableevil.bandcamp.com/album/unstoppable-evil

 

 

Sirov, neprskan ali simpatičan deaththrash stiže nam iz Brazila na EP-ju Pesadelo da Realidade u izvedbi dvojca Cihoze, a koji je zapravo jednočlani projekat Igora Gomesa sa sešn bubnjarem. Već kad vidite nadimke dvojice junoša – Skullthrash i Stringbreaker, jelte – znate da ovo ima da kida i samo je pitanje na koji stranu će da kida. E, pa, ovo je sjajan, jednostavan i zapaljiv deaththrash koji maltene mogu da sviraju deca u obdaništu jer podrazumeva samo učenje par hvatova na gitari i njihovo ritmičko ponavljanje preko brzog keca. Ali dobri bendovi u ljudskoj istoriji umeli su od ovoga da naprave divotu i Cihoze se meni upisuju u društvo, recimo, Merciless, ranih Bloodbath (domaćih) pa i Mortuary sa svojom ogromnom energijom i dobrim stavom. Naravno da ovome treba peglanja, pesme su možda predugačke i prejednostavne za ono što nude, ali, opet, SNAŽNE su, iskrene i neposredne a kako bend baštini i ideju sociopolitičke osvešćenosti za svoj grubi deaththrash meni ne ostaje ništa drugo nego da ovo svesrdno preporučim za konzumaciju:

 

https://cihozedeathmetal.bandcamp.com/album/pesadelo-da-realidade

 

 

Nekrofilth iz Denvera na demo snimku Worm Ritual treskaju prljav, lo-fi ekstremni metal koji ima elemente i death i thrash i black pravaca, i panka ali zatim i ubacuje jednu obradu Motorhead kako bi uravnotežili celu smesu. I to funkcioniše. Ovo jeste sirovinčina, ali sirovinčina koju rade ljudi sa znanjem o stilovima koje spajaju, a bez ambicija da to bude „komercijalno“:

 

https://nekrofilth.bandcamp.com/album/worm-ritual-4track-demo

 

Britanski Decrepid sviraju death metal koji je istovremeno i tehnički veoma dobar, ali i nekako konzervativan. Album Endless Sea of Graves je, reklo bi se, izgrađen na inspiraciji pruženoj od strane Amerikanaca, možda Monstrosity, možda Immolation, i vrlo je korektan u aproprijaciji njihovih stilova umeću muzičara iz Londona. Nisu ovo ni loše napisane pesme i bend ima i dobar zvuk, ali istovremeno, izrazito mu fali avanturizma i Endless Sea of Graves se zadovoljava time da svira „stil“ i da ne talasa mnogo izvan toga. Što, naravno, ponekada ume da bude sasvim dovoljno pa je ovo meni bila prijatna ploča:

 

https://decrepid.bandcamp.com/album/endless-sea-of-graves

 

 

Tehnički death metalci Inducing Terror, iz Tampe, pauzirali su više od deset godina da bi nam se vratili eponimnim EP-jem. Ovo je ploča koja ne menja bogznašta u tech-death krajoliku ali podseća na primat koji je Florida istorijski imala u death metal areni i donosi pet pesama kvalitetene i glasne death metal svirke u prepoznatljivom stilu. Nažalost, EP je i primer kako ne treba miksovati i masterovati ovakvu muziku, sa natrpanim zvukom, gde dominiraju bubnjevi a gitare se guše u distorziji. Srećom, Inducing Teror pišu dovoljno dobre pesme da mi ovo nije bio dilbrejker i u EP-ju se može časno uživati:

 

https://inducingterror.bandcamp.com/album/inducing-terror-2

 

Ischemia iz Arizone na svom prvom (?) i istoimenom EP-ju pružaju četiri pesme prilično generičkog brutalnog death metala ali meni to nekako bilo simpatično. Bend se ne pravi da je pametniji nego što jeste, kombinuje zapaljive rifove i brutalne blastbitove sa šaljivim semplovima i to sve brzo proleti i prija ušima. Sem užasnog mastera, naravno.

 

https://ischemia1.bandcamp.com/album/ischemia

Finski trio Skeletal ima solidan drugi album old school death metala, nazvan Bitterness and Burning Hatred. Finci postoje više od deset godina (mislim, ne Finci kao pojava, nego ovaj bend) pa se u muzici čuje zrelost i kolometraža, a posebno je lepo da ovo nije uobičajeni Grave/ Autopsy kombo na kakav refleksno pomislimo kada se priča o modernim old school death metal bendovima, već nešto malo maštovitije. Skeletal imaju dosta svetao zvuk i interesantne ideje sa rifovima i harmonijama koji znaju i da izlete izvan uobičajene death matrice (slušajte Lower than Filth) a gde onda zvonak bubanj i bas i jake ali ne prebudžene gitare tvore odličnu, zdravu muzičku sliku. Na sve dolazi generalno usmerenje benda koje uzima za osnovu Pestilenceov stil ali ga ne tretira kao readymade rešenje već kao lansirnu rampu i, moram da priznam, do kraja mi je Bitterness and Burning Hatred veoma prijao:

 

https://www.youtube.com/watch?v=LA2AuQfhNxk&list=OLAK5uy_kljgiQ_t6OgTKV55Wv-lbfbpvumUNYyro

 

Italijani, Agony Face se na svom prvom EP-ju mnogo pale da su izmislili progresivni death metal, bacajući unaokolo epitete poput „nadrealistički“ i objašnjenja poput „strukture zasnovane na zlatnom preseku i harmonije bazirane na pitagorejskim pravilima“. Ajde. No, IV Time Totems, je sasvim solidna ploča sa, nagađate, četiri pesme koje kombinuju tehnički death metal i, pa, druge pristupe. Koji nisu toliko egzotični i napredni koliko Agony Face misle ali bude to okej za slušanje. Produkcija, doduše, nije po mom ukusu ali sve odaje utisak ozbiljnosti:

 

https://agonyface.bandcamp.com/album/iv-time-totems

 

Kolumbijski Abysmal Domination se jako trude da na svom prvencu, Críptica manipulación omnipresente svoj inače dosta generički brutal death metal oplemene i obogate možda i pomalo ekscentričnim idejama. To su uglavnom neočekivano predugački rifovi i iznenađujuće durske harmonije, praktično kako neko poput mene (dakle prost, naivan čovek) zamišlja da se „progresivizuje“ pesma, ali bend u suštini ima zdrav zvuk i energiju pa to na kraju ispada dosta simpatično. Ovo nije upeglan death metal kao izašao sa fabričke trake, ali nije ni nekakav garažni album već je na dobrom mestu u sredini i lepo se sluša:

 

https://abysmaldomination.bandcamp.com/album/criptica-manipulacion-omnipresente-2

Prvenac venecijanskih Stench of Profit izašao je još 23. Juna, ali vredi da se ovde pomene jer ovaj trio raznospolnih Italijana nudi tehnički impresivan, a opet ne prekomplikovan grindcore. Iako nazvani po pesmi Brutal Truth, Venecijaneri su bliži skandinavskoj školi sa jasnim odjecima Nasum u svom zvuku. Ovo su kompaktne pesme, mahom kraće od dva minuta, pa ne pričamo o spastičnom grajndu sa minimalnim sviračkim skilovima već o nešto „metalnijoj“ ponudi, sa složenijim aranžmanima. Ipak, u prvom planu je blastbit i dobro pevanje, te distorzirani vatromet raspložene gitaristkinje Lori.

 

https://lethalscissor.bandcamp.com/album/no-place-to-hide

 

Holandski Vulcan Tyrant je upravo objavio Vulcanic Collection za Horror Pain Gore Death Productions i ovo je kolekcija raznih demo snimaka i splitova koji predstavljaju blackened speed ekipu u raznim fazama rada. Većina tih faza je prilično lo-fi ali Vulcan Tyrant se dobro osećaju sa sirovom produkcijom i u krš miksevima, izvlačeći svoj zli, abrazivni zvuk pravo iz želuca i gađajući među oči. Ako volite kasetni, garažni metal koji ne jebe trendove i dolazi prema vama bez ikakvih posebnih zahteva, Vulcan Tyrant ga isporučuju bolje od većine no-fi bendova po bandcampu.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/vulcanic-collection

Kad bend ima sufiks (sufiks??) „ectomy“ u imenu, šanse da je u pitanju slamming death metal su velike. Kada vam kažemo da je Esophagectomy novi projekat danskog kralja slema, Mikkela Sørensena, gde je za pevača uzeo svog najboljeg prijatelja, Emila Paaskea Sielemanna, stvari su jasne. A Noxious Cumulation of Tools for Auditory Extermination je EP pet pesama sastavljenih praktično isključivo od slemova, sa samo povremenim bržim izletima da se udari punktuacija, nameran da slušaoca ubaci u lavirint gruva i tripovanja i da ga odande ne pušta šesnaest i po minuta. Naravno, Sørensen se na takvoj teritoriji oseća kao kod kuće pa je ovaj EP prijatna ponuda ali moram da kažem da se ovde ipak ne čuje pažljiv, minuciozan pristup komponovanju pesama i kreiranju prirodnih krešenda kao na albumima njegovog glavnog projekta, Guttural Slug. No, ako ste u onoj grupi ljudi kojima se poslednji album Sluga nije dopao, između ostalog zbog „čistijeg“ vokala, Sielemannov rad na ovom albumu će vam biti po meri, sa mnogo „uvlačećih“ tehnika i generalnim tretiranjem glasa kao puke teksture.

 

https://brutalmind.bandcamp.com/album/a-noxious-cumulation-of-tools-for-auditory-extermination

 

 

Konačno, nedelju metala impresivno zaokružuje – ko drugi do 20 Buck Spin! Sve pare su mi uzeli! Pensilvanijski izdavač je ove godine nanizao impresivnu nisku fantastičnih albuma i ne namerava da stane pa je dugo najavljivani istoimeni i prvi album teksaških Skeleton pred nama i ovo je još jedan primer kako bend svira za ovog izdavača već karakterističan zvuk, a da unutar njega ima sasvim osoben karakter. Skeleton su mlad bend ali imaju jasnu sliku o tome gde u metal krajoliku žele da se poziciniraju. I to je negde na mestu gde bi se Venom, Motorhead i Celtic Frost sreli u kafani i posle takmičenja u opijanju odlučili da pokušaju da sviraju death metal. Čime hoću da kažem da je, iako nominalno old school death metal, Skeleton jedno od najpankerskijih izdanja 20 Buck Spin. Mislim, kada ste poslednji put čuli album ekstremnog metala na kome nema duplog bas bubnja? Skeleton svom metalu pristupaju veoma ležerno, kreirajući memorabilne rifove i oko njih gradeći kratke, upečatljive ali istovremeno skromne pesme. Nema ovde komplikovanih progresivnih aranžmana kao kod kolega VoidCeremony koje smo zapenušano hvalili pre koji tjedan, Skeleton su bend koji voli da nađe moćan rif i stavi ga u centar pesme, gradeći male skulpture u počast dobre gitarske teme i podređujući većinu ostale muzike njenom veličanstvu. Ovo dobro radi  jer Skeleton sviraju razoružavajuće jednostavno. Ne nekompetentno ili primitivno, ali njihov pristup metalu je osvežavajuće prost, sa razgovetnim zvukom, aranžmanima koji potenciraju moć rifa, ekspresivnim ali nenametljivim pevanjem i uslužnim ritmovima, bez komplikovanja. Sve to jako dobro funkcioniše na gomili jer bend razume šta je najvažnije u njihovim pesmama i ide na to da sve što su u kompoziciju ubacili bude u službi jake gitare. Utoliko, ovo je istovremeno i veoma pankerski i veoma metalski, kao da Amebix i Deviated Instinct džemuju sa ranim Death. Pitanje je kakav će drugi album Skeletona biti, jer ovaj prvi se vozi na maltene perfektnom koktelu spontanosti, naivnosti i usredsređenosti na temu, bežeći od komplikacija i pružajući izvrsne atmosfere i ne znam može li se munja u proverbijalnoj boci napraviti dvaput, ali danas i ovde, Skeleton su sjajni.

 

https://listen.20buckspin.com/album/skeleton

Film: Idiot (aka Hakuchi) i Živeti (Ikiru)

Posted in film with tags , , , , on 6 jula, 2020 by mehmetkrljic

Dvanaesti i trinaesti filmovi Akire Kurosawe, Idiot (Hakuchi) i Živeti (Ikiru), a koje je prethodna dva Ponedeljka emitovao RTS u svom projektu prolaska kroz opus velikog autora, vrede da se gledaju, pa i promisle, jedan uz drugi. Ne najmanje zato što su u pitanju radovi nastali na osnovi proverbijalnih „ruskih klasika“, ali prevashodno zato da se vidi kolika je širina Kurosawinog zahvata, dijapazon pristupa, tehnika i izraza koji u ova dva filma nateže identitet velikog režisera skoro do pucanja.

 

Idiot je snimljen 1951. godine, odmah posle Rašomona, ali, treba i toga biti svestan, suviše brzo da bi požnjeo plodove uspeha koje je Rašomon iznedrio. Kako smo i prošli put pominjali, Rašomon je u Japanu isprva primljen prilično mlako, Ministarstvo kulture se protivilo i ideji da se ovaj film šalje na Venecijanski festival, smatrajući da nije u pitanju dobro predstavljanje ni japanske kinematografije ni kulture, pa čak i kada je film tamo otišao (bez Kurosawinog znanja, čak) i poneo duplu krunu u Veneciji, te počeo da niže hvalospeve kritičara u Americi, stav japanske kritike je u dobroj meri bio da zapadnjaci samo padaju na egzotiku i orijentalizam i da im se Rašomon dopada jer je „neobičan“. Da budemo fer, čak i danas kada je japanska popularna kultura MNOGO prisutnija širom zapadnog sveta, nije nikakva retkost da se entuzijazam spram njenih uradaka – filmova, anime serija, manga radova, igara – pravda time koliko su „ludi“ radije nego nekakvim autentičnim razumevanjem.

Svejedno, Idiot je bio projekat koji je Kurosawi bio izuzetno prirastao za srce i scenario i produkciju je pripremao godinama unazad, želeći da ekranizuje Dostojevskog znatno pre nego što je Rašomon i nastao. Studio koji je na kraju dugogodišnju režiserovu želju pretvorio u stvarnost bio je Shochiku, pre rata dobro poznat po svojim melodramskim radovima a što će i kasnije, po okončanju američke okupacije 1953. godine ponovo biti glavna grana produkcije ove firme. Na neki način, Idiot je signalizirao ovaj povratak melodrami kroz apsurdno predimenzioniran film što je melodramu izdigao na nivo grčke tragedije i, da su se zvezde malo drugačije postavile, mogao da bude i ozbiljna prepreka daljem usponu Kurosawine karijere.

 

Idiot se naširoko smatra jednim od najgorih Kurosawinih filmova i to ne bez razloga. Od početka ovo je priča – prevashodno priča, u smislu „pričanja“, dijaloga bez kraja i konca – koja deluje kao da ste upali u dvadesettreću epizodu neke dugačke latinoameričke sapunice a koja će ići još bar sto epizoda i gde će likovi beskonačno jedni drugima objašnjavati svoj psihološki, unutarnji život, diskutovati o motivacijama, o tome kako je život jedna teška igra, sve skoro do samog finala koje će skrenuti u sasvim makabr smeru. Kursoawa je bio toliko zanesen Dostojevskim da je ova ekranizacija velikog romana jedan od najmanje „filmskih“, a najviše „literarnih“ njegovih produkata.

 

Ne da je Idiot vizuelno neprimamljiv, naprotiv, snimljen mahom u Hokaidu tokom zime, prizori arhitekture zatrpane debelim nanosima snega, ali i kostima i scenografije enterijera daju filmu osoben ton, vrlo različit kako od tradicionalističkog Rašomona tako i od narednog filma, snimljenog u savremenom Japanu. Hokaido, pak, blizak Rusiji, sa svojim „zapadnjačkim“ običajima, makar u poređenju sa ostatkom Japana, pokazuje se kao idealan mizanscen za „niponizaciju“ romana Dostojevskog. Ovde se, kako i Donald Richie u svojoj knjizi o Kurosawi ukazuje, ljudi nose zapadnjački, sede za stolovima umesto na podu i Kurosawino spajanje ruske drame i japanske dramatičnosti zapravo iznenađujuće dobro funkcioniše na planu „glasa“ koji film želi da ima.

No, problem je u pripovedanju koje taj glas onda preuzima. Kurosawa je, tvrdi Richie, bio toliko opsednut Dostojevskim da nije uspeo da napravi potreban odmak od teksta, tretirajući podebeli roman maltene kao knjigu snimanja. Kao što se zna, Idiot je u originalu napravljen iz dva dela, završivši na monstruouznih 265 minuta trajanja. Kada su test-publike izašle sa projekcija ošamućene, jedva u stanju da kažu o čemu se u filmu radi, studio je nametnuo brutalno skraćivanje. Dvočinska struktura jeste zadržana, ali bez pravog balansa pa u verziji koja se danas emituje (original je, u međuvremenu, izgubljen), a koja i sama traje skoro tri sata, drugi deo počinje negde u poslednjoj trećini filma.

 

Nominalno, kompleksna psihološka priča Dostojevskog i jeste dobar materijal za nešto trajanja televizijske miniserije, sa dobrim glumcima i vremenom da se složene teme i odnosi među likovima sažvaću. Kurosawa na svojoj strani ima i neke od najboljih japanskih glumaca onog vremena, od Masayukija Morija, koji igra Kamedu (Mijuškinov lik), preko Toshira Mifunea čiji je Akama – Rogožin pa do popularne Setsuko Hare koja igra Nasu (Nastasja Filipovna) a koja je, kažu, bila maltene jedini razlog što je film postigao kakav-takav uspeh u japanskim bioskopima. Dobri glumci, pokazuje se, nisu garancija dobrog filma, čak ni kada ga radi dobar režiser i Idiot je u ovoj verziji dugačak narativ u kome Mifune glumi agresivno, napadno, kao da je u pozorištu, Mori je prinuđen da, skoro bukvalno, izigrava idiota, a priča se odmotava neshvatljivim tempo, bez vidnih krešenda u radnji i sa jednim gotovo ropskim odnosom prema tekstu koga je Kurosawa maltene nepromenjenog pretočio u skript.

Kritika je sa ovim filmom Kurosawu rastrgla, uključujući američke kritičare nekoliko godina kasnije kada je Idiot otkupljen za prikazivanje u SAD, ali njegovo iskustvo snimanja je, kako kaže, bilo sjajno, pa je i kasnije insistirao da je film urađen baš onako kako je on želeo, odgovarajući čak i na prigovore da su beskonačni dijalozi dosadni kontraargumentom da Dostojevski JESTE dosadan i da su njegovi romani praktično vršenje naučnih eksperimenata nad ljudskim duhom. Kako god, značajno je da je film svakako najubedljiviji u finalu u kome Kurosawa konačno odstupa od svog voljenog književnog predloška i snima, usudiću se da kažem, tipično japanski groteskni zaključak priče u kome naposletku Dostojevski dobija AUTORA što njegov tekst razume a zatim smelo interpretira na osoben, originalan, inventivan način. Da je čitav film na nivou poslednjih dvadesetak minuta, Idiot je mogao da bude još jedno pero u Kurosawinoj kapi – no zlosrećan kakav je na kraju ispao, ovaj uradak je čak i u verziji kakvu je režiser želeo da napravi – onoj od četiri i po sata – zauvek izgubljen za civilizaciju pa čak ni Kurosawa, kada ga je pred smrt tražio u Shochiku arhivu, nije uspeo da ga nađe.

Živeti, odnosno Ikiru je zato, u kontrastu jedno od autentičnih remek-dela ovog perioda Kurosawinog stvaralaštva, povratak energičnom filmmejkingu mlađeg Kurosawe sa aktuelnom, snažno prisutnom oštricom socijalne kritike, ali i prefinjenim psihološkim portretom čoveka koji je toliko urušen kao ličnost da bi verovatno i Dostojevski smatrao da treba malo prikočiti jer mu je teško da gleda ovakvo poništenje ljudskog. Paradoksalno ili ne, ovaj film snimljen je po noveli drugog velikog ruskog klasika, Lava Tolstoja. Smrt Ivana Iljiča smatra se jednim od najboljih Tolstojevih radova; napisana 1886. godine, nešto nakon Tolstojeve privatne filozofske i religiozne revolucije, ona tretira kontrast između života i smrti u jednom izuzetno formalnom, uštogljenom okruženju, pitajući – ali donekle i dajući odgovor na to pitanje – šta ZAISTA znači živeti.

 

Kurosawa je ovaj film snimio vraćajući se starom studiju Toho, ali sada kao internacionalno prepoznata zvezda sa Rašomonom kao adutom u rukavu i činjenicom da mu ime znaju i u Evropi i u Americi. Ušavši u bioskope u Oktobru 1952. godine, godinu i po dana posle Idiota, Živeti je na neki način „pravi“ nastavak Rašomona, ne po temama niti po tonu, već po izrazitoj energiji i divljoj inventivnosti sa kojom će Kurosawa pristupiti interpretaciji književnog predloška. Ovo je prepoznala i kritika i film je dobio više nagrada za film godine u Japanu.

Kao i u slučaju Rašomona odnosno priče „U šumarku“, Tolstojeva novela ovde je inspiracija za filmsku pripovest koja ima izraženu ličnu crtu – obrisi zapleta i psihologije glavnog lika su tu, ali ovde nema ni govora o bukvalnom prepričavanju kojim je Kurosawa tako sputao samog sebe u Idiotu. Živeti je energičan, brz film od skoro dva i po sata u kome, za promenu, ne igra Toshiro Mifune, ali u kome drugi uobičajeni Kurosawin glumac, Takashi Shimura, pruža jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri.

 

Shimura je, naravno, i u Idiotu imao solidnu sporednu rolu, ali u Živeti njegova „negativna“ energija, jedan prikaz egzistencijalne tuge, praznine postojanja, na čijem je tragu ovaj glumac bio još glumeći slabašnog advokata u Skandalu, doveden do visokog sjaja. Shimura glumi Watanabea, šefa Odeljenja za odnose s javnošću u administraciji tokijske gradske skupštine, čoveka koji trideset godina nije otišao ni na bolovanje ni na odmor, birokratu ne od karijere već čoveka čiji je, reklo bi se, jedini identitet upravo to da je birokrata – pojavni oblik života koji živi od toga da sebi smišlja posao od koga niko nema koristi a onda ga radi što sporije i neefikasnije može. Watanabe, kako nam i narator, teleportovan pravo iz Psa lutalice, kaže – umire iako toga nije svestan. Za razliku od Tolstojevog predloška u kome pad signalizira preokret u životu protagoniste i kretanje u smeru neumitne smrti – kod Kurosawe je postavka suptilnija, prefinjeno ironična, sa smrću koja se pojavljuje, za glavnog junaka iznenadno, ali za sve nas koji posmatramo, ona je samo realizacija životnog puta koji je bio tek animirana smrt decenijama unatrag.

 

Sve ovo dobijamo samo u prvih pola sata filma, sa majstorskim poigravanjem sa tonom i tempom pripovedanja, pa i sa tematikom. Kurosawa je praktično u plamenu dok menja brzine, pokazujući nam satiričnu montažu scena u kojima žene iz obližnjeg naselja mole gradsku administraciju da učini nešto sa otvorenom septičkom jamom što joj nije mesto u urbanom jezgru i od koje im se deca razboljevaju, dok je birokrati šetaju bukvalno u krug od jednog do drugog odeljenja, referenta i šaltera, prebacujući, vrlo filozofski, posao na nekog drugog. Priča stiže sve do zamenika gradonačelnika koji se ženama izuzetno ljubazno zahvali na pokretanju ove teme i poduči ih da baš zbog te esencijalne komunikacije sa građanima, opština i ima Službu za odnose sa janvošću, vraćajući ih Watanabeovim službenicima od kojih su i krenule. Čist, neprerađen Vesić, pomislićete ne poslednji put u ovom filmu.

 

Sa druge strane, psihološki portret Watanabea, njegovo otkriće da ima rak želuca – sa do koske bolnim prikazom kako lekari pokušavaju da ga dobronamerno slažu ne bi li mu ostavili neku nadu – njegovo suočenje sa sinom i snajom kojima nema snage da kaže ništa o bolesti jer to ruši veoma ustaljen, čini se nepromenljiv ritam življenja, ovo je toliko odmereno, elegantno, toliko pažljivo tonirano da je prosto zapanjujuće shvatiti da je ovo režirao isti čovek u istom filmu.

 

Od ove tačke, Watanabe će krenuti u neku vrstu lične odiseje, svakako u svojeversnu (anti)herojsku potragu da pronađe ne smisao življenja, to bi možda bilo i previše, već najpre „osećaj“ življenja. Glavni lik će u jednom od dijaloga priznati da ni sam nije siguran kako zna da je živ – ukazujući da trideset godina radi u istoj kancelariji i da ne može da se seti ni jedne jedine stvari koju je URADIO.

Središnji deo filma je apsolutni tur d fors režijske nadmoćnosti gde Kurosawa uzima italijanski neorealizam i kaprijansku socijalnu komediju i prišiva ih jedno na drugo, trudeći se da zbuni i protagoniste i gledaoca, krećući se kamerom tako smelo i inventivno da Rašomon maltene deluje kao pozorišna predstava u poređenju sa Ikiru.* Watanabe je čovek kojije ne samo svestan da umire već i da je zapravo odavno umro – sam narator će nam na početku njega opisati kao leš koji hoda već četvrt stoleća – i njegova ŽEĐ za životom koju gledamo prvo kroz urnebesnu noć žurki, klubova, prostitutki, alkohola i skupih limuzina a zatim kroz pogrešno usmerenu, ali dirljivu, ma koliko patološka bila, roditeljsku strast, nije puko prepisivanje religioznih meditacija Ivana Iljiča već istinski krik u pomoć modernog, savremenog junaka koji prepoznaje da se između rituala koji život čine lakšim sam život zaturio – postao neosetan.

 

*Ovde je pošteno reći i da su mnoge dinamične tehnike kadriranja već isprobane u Idiotu godinu i po dana ranije

Kurosawino majstorstvo se ovde lako prepoznaje na više nivoa: dijalozi su oštri i nemilosrdno jasni čak i kada proizvode konfuziju (videti potpunoi nerazumevanje između Watanabea i njegovog sina), fotografija je fantastična sa stalno izvrsnim kadriranjem i dinamičnom montažom – ovde je nemoguće ne pomenuti scenu u klubu gde pijanista svira bluz i sketuje, recimo – ali možda najjači deo njegovog autorstva je to kako veruje Shimuri i prepušta mu najvažniji deo „poruke“. Shimurin Watanabe je do groteske iskrivljen, bedan čovek koji pokušava da pronađe u sebi tragove ljudskosti čak i kada mu se sasvim jasno stavi do znanja da (tolstojevske) meditacije o sopstvenom požrtvovanju i nerazumevanju koje svet za njih ima – ne vrede ni pet para. Jesam li živeo, pita sebe Watanabe kroz čitav film, jesam li IKADA bio živ, kad već sad treba da umrem, a Shimurina tragično izbuljena grimasa, pogrbljeno držanje, drhtave ruke, slabašan govor, sve nam ovo sugeriše nekoga koje samo nekakvom, možda baš birokratskom, greškom i dalje u svetu „živih“ iako nema ni jednu odliku živoga. Watanabe je na rubu suza čitav film ali scena u baru kada kamera stoji ispred Shimurinog lica nekoliko minuta dok ovaj peva tužnu pesmu sa početka veka o tome da se treba zaljubiti danas jer je život kratak, tokom koje Watanabeov glas puca sve više a Shimura pušta autentične suze – ovo je jedan od najvećih momenata kinematografije uopšte. Sirova emocija, sirov ČOVEK pred kamerom koja se ne pomera, kako peva i plače. Bez grimasa, bez „glume“, samo sa onim što običan čovek može da jedino pruži i da zna da nije slagao.

 

No, Kurosawin osobeni pristup predlošku ovde znači i da poslednjih pola sata filma prikazuje daću za preminulog Watanabea (nešto što je inače uokvirujući element Tolstojeve novele) i, uz nekoliko kratkih flešbekova, ovo je zapravo fantastično režirana pozorišna scena sa njegovim šefovima, rodbinom (Makoto Kobori inače ima izvrsnu ulogu Watanabeovog brata Mitsua) i kolegama koji prolaze kroz jednu, praktično, grupnu terapiju gde se „o pokojniku sve najlepše“ mentalitet pretvara prvo u festival dupeuvlakaštva i skupljanja političkih poena ali, što su prisutni pijaniji, i u sve iskreniju i siroviju analizu toga šta su Watanabeovi život i smrt na kraju značili. Inspirisan krajem koji mu je sve vreme bio pred očima i dugačkim životom koga se i ne seća. Watanabe je poslednjih par meseci pred smrt iskoristio da u opštini progura projekat isušivanja septičke jame i građenja parka za decu. Suočen sa podsmešljivim šefovima drugih službi, prezirnim komentarima političara da ne stupa izvan svog atra, čak i sa pretnjama jakuza, Watanabe ipak izgurava ovaj projekat i mada ništa, ZAISTA nije promenjeno u administraciji u kojoj je živeo i umro (ili da li je?), postoji NEŠTO što je za njim ostalo. A to nije tek park već volja i snaga da se nešto uradi. Majstorsko ponavljanje pesme „Happy birthday to you“ u dve scene što idu jedna za drugom, prvoj u kojoj Watanabe poražen napušta scenu prepuštajući mladima da slave život i drugoj u kojoj krši sva pravila birokratskog ponašanja i rešava da, zapravo, jedan sasvim beznadežni predmet progura kroz administraciju i učini nešto za zajednicu čiji je, na kraju krajeva, službenik, samo je podsećanje da je i sam Kurosawa sebe video kao nekoga ko više nije puki izvođač radova za studije sa parama i moćnim šefovima, već međunarodno poznata faca koja i sama može da ruši pravila ustaljene, dosadne kolotečine koja nikada ne porađa stvarnu umetnost. Ostalo je, kako se to obično kaže, istorija.