Arhiva za maj, 2014

Knjiga: Zavodnik, Dejan Ognjanović

Posted in knjige on 28 maja, 2014 by mehmetkrljic

Treba imati na umu da ja i nisam naročito primarna ciljna grupa za ovakvu literaturu, već na ime toga da beletristiku ionako slabo trošim, a žanrovsku mlađu od dvadesetpet godina skoro nikako, pa svakako i u svetlu tog podatka valja (sa zrnom soli) primati i moje impresije.

A moje impresije su da je Zavodnik lepo zamišljen i lepo realizovan i da je najveća zamerka koju mu mogu uputiti zapravo to što u tom zamišljanju nije bio ambiciozniji.

As it is, Zavodnik je jedan uverljivo vođen postmoderni gotski roman ili, ako više volimo, jedan pastiš gotskog romana smešten u negotsko ili makar ne-baš-karakteristično-za-gotik okruženje. Pritom ne mislim tu da je ruralno okruženje neobično za gotik, naprotiv, već da južnosrpsko ruralno okruženje naprosto nije prirodan mizanscen za priču tajanstva i mašte koja pretenduje da sugeriše (ako ne već da ustvrdi) kako možda ima nečeg out there (već time što je selo na jugu Srbije maltene napušteno i svedeno na pustoš lišenu duhovne nadgradnje).

Tako da mislim da je autor tu već odneo važnu pobedu, Zavodnik ima bitne elemente gotskog romana (kojih ja, bez teorijske podloge u ovom domenu mogu da se setim), i naratora-došljaka u okruženje koje ima i pojavni i skriveni hijerarhijski sistem, i antagonistu čija se moć isprva ne može pojmiti, i sporedne likove koji znaju ali ne bi da pričaju iz straha, i žrtve koje su ipak nekm jakom sponom vezane za onog ko ih viktimizuje, a da je to opet spakovano u solidan faksimil stanja u srpskom selu u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti. Naravno da se tu sad može ići u sitna crevca i kritikovati ovakva ili onakva slika srpskog kantrisajda, ukazivati da se neke stvari ne mogu poopštavati, da neki elementi svojom detaljnošću (transkript lokalnog govora) stoje u kontrastu sa nekim drugim elementima koji su ubačeni samo da budu žanrovske prečice, ali to su sitnice koje mislim nisu bitne u odnosu na činjenicu da je ruralno okruženje prikazano ubedljivo i, eh, pošteno, iz perspektive naratora. Ovo je dosta bitan element jer narator je značajan činilac atmosfere romana, ali i pripovedačkog postupka, pošto isključivo iz njegove vizure slušamo o događajima i okruženju i njegova je odluka koji se događaji opisuju potanko, a preko kojih se, kao preko trivijalnih, preleti ili se oni odigraju u elipsi. Narator je i tako postavljen da od čitaočeve interpretacije zavisi i da li je ovo roman sa fantastičnim elementima ili roman o psihotičkom sužavanju svesti lika koji ima problem da sa ženama uspostavi zdravu relaciju, koja ne bi bila definisana odnosima moći.

Mislim da je Ghoul to dobro odmerio. Gotik je ionako žanr nabijen podtekstom često seksualnog tipa, sa potiskivanjima nagona i htenja koji onda se manifestuju kroz simboličke promene u samom okruženju, često natprirodne, pa je tako i priča o iracionalnom ruralnom zlu postavljenog naspram urbanog racionalizma možda samo zgodno vozilo na kome se dovozi jedna analiza muškarca koji ima nerazrešeni edipovski konflikt (otac mu je, veli, umro možda i prekasno) i kada dođe u situaciju gde ima jednu ekstremnu verziju majčinske figure plus karikiranu verziju seksualnog rivala zajedno sa takođe karikiranom verzijom objekta seksualne želje dovitljivo naoko razdvojenog od majčinske figure (iako nam je prilično jasno da Bilja figuriše samo kao simbol i da nema prerogative stvarnog lika u romanu – na kraju krajeva i sam narativ nam ovo maltene naglas kaže kada čujemo da se slavi rođendan samo jednog od blizanaca), onda se njegova reakcija koja bi inače bila malo ublažena civilizacijskim normama koje važe u gradu i upravljaju i njegovim ponašanjem, otima kontroli i kliza u psihozu.

I to i jeste onda zanimljiva psihoza jer narator upada i u seksualnu konfuziju utoliko što je jasno da on blizance, iako različitog pola, ne razlikuje na neki supstancijalan način. Njegova seksualna žudnja je neiskazana ali je jasno sugerisana i ona među njima ne pravi nikakvu razliku, njegov pogled nije „male gaze“ već je podjednako usmeren ka oboma, kao da su njih dvoje tek ženski i muški aspekt iste ličnosti. Što opet dalje vodi ka tome da je muški blizanac onda racionalni(ji) deo ove ličnosti, bar tako narator kao da misli, i njega on angažuje više i češće u diskusijama koje se tiču socijalne promidžbe ovo dvoje dece, dok je ženski blizanac, kako rekoh, efemerniji, sveden na aspekt, lišen ličnosti i moglo bi se reći da je zapravo samo erotski aspekt majčinske figure projektova izvan same majke, kako bi narator u sebi mogao da pomiri sukobljene porive da majku (aka babu) istovremeno i pobedi/ pokori ali i zaštiti. Ovo ionako jeste konflikt koji često imamo na rodnoj relaciji, to da nosilac veće moći (uglavnom muškarac) onog drugog mora da pokori kako bi ga zaštitio, odriče mu racionalnost, pripisuje mu animistička, okultistička i druga parasocijalna zastranjenja (kao kad ja svojoj ženi zameram što je prečesto na fejsbuku pa se onda ja kao osećam zapostavljeno) i u krajnjoj liniji tvrdi da mora da ga izoluje (ili izmesti) od okruženja (i pre svega potencijalnih drugih seksualnih partnera) kako bi se dalje razvijao na pravi način.

No narator zapravo u sebi ne nalazi snagu da ovaj plan i sprovede u delo, on je sputan pre svega određenim socijalnim kodovima, dakle, civilizovanost ga sprečava u tome da izrazi svoju žudnju i nametne svoju moć, a zatim je i žrtva preteranog intelektualiziranja celog problema, pa se češće okreće refleksiji nego akciji i onda dolazi u zanimljivu situaciju da konačno i seksualnu želju skoro otvoreno počinje da projektuje na drugi muški lik, dakle, da rivalstvo između njih dvojice dodatno zakomplikuje i žudnjom/ kapitulacijom pred virilnošću suparnika, jednim praktično cuckold odnosom na samom kraju, u kome stariji muškarac sa intelektualnom prednošću biva poražen od mlađeg muškarca sa prednošću u domenu nagona. Ovo je istovremeno i razrešenje konflikta između racionalistički dekadentnog grada i darvinistički nemoralnog sela, ali je u njemu meni najzanimljiviji taj element edipovskog usuda koji odraslog muškarca na kraju natera da prizna poraz od strane predpubertetskog/ ranopubertetskog dečaka, tako da se oseti i taj element transfera erotske želje na nekog ko se na kraju percipira kao virilniji i moćniji od nas samih, bez obzira što nominalno nismo imali homoseksualne ili submisivne žudnje u dosadašnjoj praksi, i onda tog nekog, taj naš objekat seksualne želje počnemo i da doživljavamo kao očinsku figuru. Ovo je veoma čest motiv na BDSM sceni, gde ne samo žene svoje Domove nazivaju „Daddy“ već i mnogi biseksualni muškarci prihvataju homoerotsku stranu svoje ličnosti isključivo ako mogu da je izraze kroz žudnju/ obožavanje moćnije muške figure koju neretko takođe zovu „Daddy“.

Elem, sve to na stranu, moram da pohvalim Ghoula za primetnu izgrađenost rukopisa u odnosu na Naživo. Dobro, jeste prošlo deset godina, red i jeste bio da se vidi napredak, ali ovo mi je do sada najbolje napisana njegova proza, sa lepim rečenicama, sporim ali ujednačenim tempom, deskripcijama koje su element karakterizacije naratora a ne samo puko opisivanje scene. Ima ovde i dalje tragova onog naratora iz Naživog koji je bio previše opsednut prepričavanjem toka svog dana – i u Zavodniku se priča odvija hronološki, sa retkim skokovima i samo neophodnim sažimanjima, ali je to sad izvedeno elegantnije, sa boljim osećajem za bitno i nebitno, sa manje upisivanja detalja u okruženje kako bi okruženje postalo realističnije a većom pažnjom posvećenom tome da detalji prirodno izrastu iz okruženja pa ono time deluje realističnije. Dobro, narator povremeno u reakciju na neke stvari u okruženju ima refleksije na englesku literaturu ali ovo je više provučeno kao šalana njegov račun nego što deluje kao pokušaj intelektualizacije narative čega je bilo u Naživom. Ne znam je li Ghoul i formalno proučavao ovakve poduke, ali je činjenica da je u pripovedanju ovde značajno sigurniji nego ikad pre.

Kada sam rekao da žalim što nije bio ambiciozniji, onda je to prevashodno jer je na kraju ovaj roman, bar kako ga ja vidim, previše veran gotskom predlošku. Dakle, iako ima potencijala za mnoge subverzije, on se, opet po mom osećaju, drži jednog (kanalisane preko Lavkrafta, dakako) gotskog horor obrasca, pa onda i ne samo da kraj možemo jasno da predvidimo već posle dve trećine, već i žalimo što ne dobijamo interesantnija razrešenja. Glavni lik do kraja zapravo ne biva transformisan u intelektualnom ili ideološkom smislu – on se samo seksualno pokori – glavni ženski lik je uklonjen iz završnice, nema angažovanja šireg socijalnog okruženja u finalu (a selo kao zajednica i skup odnosa njegovih stanovnika je veoma važan element priče sve do pred kraj) i moj je utisak da je priča, pogotovo sa tim pažljivo prikazanim ruralnim mizanscenom davala potencijala za višeslojniji završetak koji se ne bi na kraju sveo na izgubljenu  borbu glavnog lika sa nekim svojim unutarnjim neusaglašenostima uzrasta i emotivne zrelosti.

No, to je već zamerka koja kritikuje roman za ono što nije a ne za ono što jeste. I mada smatram da to jeste legitimna i bitna zamerka, zadovoljan sam da Gulu nemam da uputim neku težu zamerku za ono što roman jeste.