Film: Moolaadé

Pogledao sam Moolaadé, senegalski (ali ne samo senegalski) film iz 2004. godine, i jedan od najpoznatijih, a verovatno najvažnijih filmova snimljenih u Africi u ranim godinama ovog stoleća.

U poslednjoj deceniji afrički film je doživeo svojevrsnu renesansu, u dobroj meri zahvaljujući prodoru digitalne tehnologije i softvera u dubinu crnog kontinenta a koji su omogućili malim produkcijama i potpuno nezavisnim, partizanskim, grassroots inicijativama da procvetaju, unoseći mnogo novih ideja i svežih pristupa u „industriju“. Naravno, ovaj fenomen nikako ne treba da zamagli činjenicu da je filmska produkcija u Africi, kao i svugde drugde, pojava sa jakim korenima – na kraju krajeva, ima skoro deset godina otkada su se ljudi svađali oko toga je li proslava dvadesetogodišnjice Nollywooda potpuna glupost, s obzirom da su se filmovi u Nigeriji i drugim okolnim državama snimali decenijama unazad.

Naša percepcija afričkog filma je, naravno, uvek ofarbana i našim predrasudama i prekoncepcijama o tome kako Afrika izgleda, na kom je stepenu tehnološkog a na kom stepenu sociološkog razvoja, i tu ima i mnogo kolonijalnih stereotipa kojih ne moramo biti ni svesni. No, ako gledamo samo senegalsku kinematografiju, vredi istaći da su prve bioskopske projekcije u ovoj državi održane još 1902. godine, a da se počeci industrije vezuju za 1963. godinu i prve radove autora po imenu Ousmane Sembène. Sembène je ne samo ključna figura senegalskog filma već i generalno smatran za pionira moderne kinematografije čitavog podsaharskog regiona. Naravno, i pre njegovog prvog filma, Borom Sarret, snimani su filmovi u Senegalu i regionu ali nije postojala komercijalna distribucija.

Ousmane Sembène je i ona najdragocenija forma javnog intelektualca koja ne samo da u svom umetničkom radu ima izraženo časno angažovanu dimenziju, već ona i ne dolazi iz pozicije zabrinutog pripadnika elite koji nastoji da razume i interpretira probleme sirotinje raje, već, naprotiv, od čoveka koji je došao direktno „iz baze“, premetnuo preko glave suočavanje sa francuskim kolonizatorom, nisku proleterskih poslova, ratovanje na strani Francuske u Drugo svetskom ratu pa povratak u Senegal i rad na železnici gde je učestvovao u dugačkom štrajku 1947. godine u kome su se lokalni afrički radnici zainatili da ne uzmu čekić u ruke dok ne dobiju ista prava kao i Francuzi. Na ovom će iskustvu Sembène bazirati i radnju svog trećeg, najpoznatijeg romana, Les bouts de bois de Dieu, iz 1960. godine, a nakon štrajka je prešao u Francusku, radio u Sitroenovoj fabrici, pa na marseljskim na dokovima, bio aktivan u sindikatu, pa, nakon stupanja u Komunističku partiju Francuske i bio jedan od vođa štrajka koji je imao za cilj osujećivanje francuskog slanja oružja u današnji Vijetnam a tokom Prvog indokineskog rata.

Sa ovakvom ranom biografijom, Sembène je lako napravio krosover u kreativne vode i njegova literarna karijera sa kraja pedesetih i iz ranih šezdesetih bazirana je na njegovim iskustvima sa tretmanom radnika i sindikalaca, ali i rasizmom i ksenofobijom, uspostavljajući ga kao figuru od značaja u postkolonijalnom periodu afričke književnosti, sa daljim pisanim radovima što su se protegli do početka osamdesetih. No, Sembène je bio progresivac u svakom smislu pa je brzo shvatio i moć filma, medijuma koji je bio prijemčiv i, jelte, nepismenima. 1962. i 1963. godine je u Moskvi, u Filmskom studiju Gorki (Киностудия имени Горького) učio režiju da bi se zatim vratio u Senegal i snimio pomenuti Barom Sarret. Prvi, dakle, senegalski film u postkolonijalnom periodu (i, smatra se, prvi film čiji je autor bio crni čovek izAfrike), a koji je imao široku distribuciju, bio je osamnaestominutni socrealistički rad o dakarskom šljakeru koji jedva spaja kraj sa krajem, u demonstraciji da kraj kolonijalizma nije doneo društvenu utopiju i rešenje za velike klasne razlike i ekstremno siromaštvo.

Sembène je imao plodnu i dugu filmsku karijeru, i međunarodno uvažavanje (sa sve članstvom u žirijima na prestižnim evropskim festivalima) a njegov poslednji film, Moolaadé, snimljen tri godine pre smrti je fascinantan rad veterana koji se ni u devetoj deceniji života nije umorio od govora o društvenim nepravdama, a čiji je u tom trenutku jako izgrađeni, suptilni rukopis poslužio da se priča o jednom od najproblematičnijih elemenata podsaharske kulture i tradicije.

Već krajem prošlog veka je u tom nekom levičarskom diskursu bilo dosta glasova koji su ukazivali da originalni prioriteti levice često nisu prepoznavali specifične izazove, probleme i pitanja vezana za populacije koje nisu spadale u prototip „radnika“, dakle, mladog muškarca na tržištu rada, suočenog sa dehumanizacijom i otuđenjem. Danas se mnogi žale da imamo drugi ekstrem, sa velikim delom te neke progresivističke priče usredsređenim na identitet (rod, rasu itd.) uz ignorisanje klasnih protivrečnosti i značaja rada u kreiranju vrednosti. No, propisni levičari, koji su uradili domaće zadatke, shvataju da je sve to deo jednog prirodnog kontinuuma u čijem je temelju potraga za pravdom u društvu i otud je Moolaadé film koji uspešno spaja pitanja koja bismo tradicionalno smatrali „kulturološkim“ i, er, „rodnim“, sa jasnim prikazom društvene separacije na staleže u čijem je korenu moć, vezana za, jelte, rad i njegovu percepciju.

Moolaadé se bavi fenomenom „ženskog obrezivanja“, nečim čega smo svesni uglavnom na ime rada raznih organizacija koje se bave ženskim pravima. „Sakaćenje genitalija“ (tj. FGM – female genital mutilation), kako je ovaj fenomen danas raširenije nazivan je, pa, bukvalno to, deo tradicije koja još uvek opstaje u ruralnim krajevima podsaharskih regiona (ali i u Egiptu…) i tiče se uklanjanja delova ženskih genitalija koje predstavlja svojevrsni obred prelaska devojčice u ženu a kao razlozi za ovu praksu navode se i higijena i povećanje seksualnog užitka muškarca, ali i dalja „feminizacija“ žene putem uklanjanja spoljnih manifestacija seksualnosti, koji je po nekim verovanjima čine više nalik muškarcu s obzirom da se u ovim delovima sveta materica i dalje smatra „esencijalnim“ simbolom ženskog. Razume se, postoji i teza da se ovo radi kako bi se umanjilo seksualno zadovoljstvo žene eda bi ona, po stupanju u brak bila posvećenija porodici i vernija mužu, no koju god da od teza uzmemo kao „tačnu“, problem sa ovom praksom je u tome što se izvodi uglavnom na nehigijenske načine, priručnim sredstvima, bez anestezije u jednom vrlo brutalnom primeru očuvanja starinske tradicije koja našim današnjim očima teško da može da izgleda kao išta drugo do varvarstvo.

Na zapadu postoji – pogotovo poslednjih godina u reakciji na uspon „woke“ ideologija – diskurs kako je pravljenje pitanja od FGM samo puko mešanje zapadnjaka u kulturu koju ne razumeju i rešavanje „problema“ koji se tamo ne doživljava kao problem, da je u pitanju deo kulturne tradicije i da su pokušaji da se ova praksa okonča naprosto kulturni imperijalizam i nametanje zapadnjačke liberalne agende kulturama koje nemaju isto zaleđe. Naravno, ne treba da odmahnemo rukom i kažemo da tu ne postoji ni zrnce istine ali su upravo zbog takve dileme bitni filmovi kao što je Moolaadé, napravljeni in situ, od strane domaćih autora, sa tretmanom domaćeg pitanja i ukrštanjem pogleda koji dolaze iz same zajednice.

Moolaadé nije samo senegalski film jer FGM nije samo senegalska praksa. Ovo je koprodukcija između Senegala, Burkine Faso, Maroka i Tunisa, sa pomoći koja je stigla i od Francuske kao i od Evropske komisije i ne treba se praviti da ovde ne postoji taj „zapadnjački uticaj“ – na kraju krajeva Sembène je deo svog života proveo u Evropi i svoje je ideolške pozicije u dobroj meri bazirao na zapadnjačkim liberalnijim, mada prevashodno komuntarističkim idejama. No, ovo je u dobroj meri i njegova poenta i Moolaadé je značajan između ostalog zato što razbija tu lažnu dilemu o „autentičnosti“ nagona za socijalnom promenom i potrage za socijalnom pravdom, prikazujući da kombinacija autohtonog bunta protiv „prirodnih“ protivrečnosti u zajednici i progresivističkih strujanja iz razvijenijih zajednica čini dobitnu kombinaciju. Utoliko, Sembène, kao stari, iskusni aktivista, svojim poslednjim filmom nudi ne samo veoma naturalističku dramu koja prikazuje zašto je problem zaista „problem“, već i jedno umetnički uobličeno ali sasvim eksplicitno „tehnološko“ rešenje za ovaj problem. U nama jasnijim terminima, Sembène sa ovim filmom potvrđuje svoj status afričkog Živka Nikolića, molimlepo, nemojte me etovati.

Moolaadé, kao i mnogi savremeni afrički filmovi, bazira svoj utisak autentičnosti na korišćenju naturalističkih, gotovo dokumentarističkih snimaka života u ruralnim oblastima i upotrebi ne-profesionalnih glumaca i naturščika. Glavna glumica u filmu, Fatoumata Coulibaly je bivša novinarka, a onda glumica i aktivistkinja koja već dugo zagovara ukidanje FGM praksi. Glumeći od polovine devedesetih, ova žena iz Malija je sa ovim filmom privukla dosta pažnje i dobila i nagradu na festivalu Cinemania u Manili, a njena uloga žene koja se suprotstavlja „tradiciji“ ali i muškoj dominaciji u malom selu duboko u provinciji je fantastičan prototip grassroots aktivizma koji ne deluje prepisano iz zapadnjačkih priručnika već zbilja autohtono i prirodno.

Dramski zaplet Moolaadé postavljen je vrlo jasno: u malom selu u Burkini Faso priprema se obred „pročišćenja“ za grupu mladih devojčica koje stasavaju u žene ali šest njih odbija da učestvuje u tome. Dve pobegnu iz sela, a četiri traže zaštitu od Collé, druge, srednje žene u tom trenutku odsutnog domaćina a koja je poznata po tome da pre sedam godina nije dopustila da se njena prva (i jedina) ćerka podvrgne istom ritualu. Collé je otud doživljavana kao pomalo problematičan lik i njen je muž za treću ženu uzeo jednu vrlo docilnu i mirnu devojku baš da ne bi imao još jednog troublemakera u kući, ali film vrlo lepo prikazuje i na koji je način muž fasciniran svojom drugom ženom i njenim jakim karakterom.  „Moolaadé“ iz naslova se odnosi na tradicionalnu praksu traženja „magične zaštite“ na koju su se devojčice pozvale a Collé im je obezbedila, a koja znači da dok su u njenom domaćinstvu, niko ih bez njene dozvole ne sme ni pipnuti.

Film tenziju gradi izuzetno prirodno, prikazujući kako ono što isprva deluje kao puko komšijsko trvenje, prevrtanje očiju i ogovaranje, prerasta u ozbiljan društveni problem koji u maloj, lepoj zajednici na površinu iznosi jasno isprofilisane neravnoteže u moći i protivrečnosti. Sembène snima podsaharsku provinciju sa puno ljubavi i siromaštvo malog sela nije prikazano u nekakvom represivnom ključu. Ovo je mesto na kome se ne živi lako, ali se živi polako, u harmoniji koja nije bajkovita ali dopušta svakome da ima nekakvu svoju autonomiju i da u životu nađe zadovoljstvo. „Sporost“, kao prevashodni kvalitet života u ovakvim delovima Afrike ovde se može osetiti i prepoznati ne kroz tromost naracije već, naprotiv, kroz prirodno ubačene tangente u kojima protagonisti prolaze kroz male dnevne rituale, ali upadaju i u spontane momente pevanja i plesa, sa fotografijom koja izvanredno hvata kontrast između prašine i živih boja narodnih nošnji, prevashodno na ženama. Muzički skor koji je kreirao malijski muzičar Boncana Maïga, stari vuk zapadnoafričkog fanka i afrobita, ali i filmske muzike, je najvećim delom baziran na tradicionalnim folklornim motivima i instrumentima, dajući inače sve mračnijoj priči jednu gorkoslatku ali ne i patetičnu atmosferu.

Sembèneov tekst je ovde veoma razložan i neusiljen, puštajući aktivističku agendu da prirodno izađe iz likova. Moolaadé je film čija je argumentacija izvanredno vođena i završava se poentama koje daleko nadrastaju samo pitanje održanja jedne tradicionalne prakse. On pokazuje žene u selu kao snažne i delatne iako nemaju mnogo moći – sem kada podupiru patrijarhalnu strukturu u kojoj se mlade devojke kupuju, a muževi do kraja života odlučuju u njihovo ime. Ovo je jedan veoma nijansiran prikaz života na secištu starih tradicija i osobene verzije islama preovlađujuće u ovom regionu* sa velikim poštovanjem za svoje likove. Sembène uspeva da pređe iz prikaza jedne ruralne utopije u kojoj žene pevaju i neužurbano nose korpe sa vodom na glavi, dok jarići i živina trčkaju po dvorištima i igraju se s decom, u osvetljenje konflikta koji je stvaran, uverljiv i jasno baziran na nejednakoj raspodeli moći, ali i uvezan sa širim, globalnim kontekstom.

*konteksta radi, dodajmo i da je FGM praksa i u zajednicama koje su identitetski hrišćanske

Ovo je možda i najbitnija poenta filma i vrlo jasan odgovor onima koji smatraju da mešanje u živote ovih zajednica predstavlja kulturni imperijalizam – Sembène se maltene eksplicitno podsmeva ovim salonskim liberalima jer njegov film precizno i odmereno prikazuje da se „mešanje“ desilo toliko davno da danas postoji ako ne moralna obaveza koja iz tog pra-mešanja proističe, a ono tehnološka nemogućnost da se današnje zajednice „pročiste“ i vrate u pre-kolonijalnu nevinost. Čak i u selu koje se nalazi daleko od gradova i puteva, postoji sin (najuticajnijeg muškarca u kraju) koji živi i radi u Parizu i dolazi nazad u Afriku da se oženi. Čak i u ovom selu žene – nepismene i neškolovane – uveče sede i slušaju muziku na olupanim radio-kasetofonima iz osamdesetih, za koje baterije kupuju od putujućeg trgovca i pevaju uz najnovije hitove sa senegalskih top-lista, ali i slušaju vesti, pa i ono što govore imami preko radija.

Posedovanje radija, kao simbola progresa i medijuma kojim se šire nove ideje postaje jedan od glavnih momenata zapleta kako se tenzije u selu povećavaju i muškarci kojima su do tada usta bila puna poštovanja za žene pokazuju svoju moć oduzimajući radije svojim suprugama. Ali, kao da kaže Sembène, progres se ne može zaustaviti a još manje preokrenuti. On se u najboljem slučaju može zakočiti na neko vreme ali će, u skladu sa Marksovim učenjem, protivrečnosti u društvu uvek biti izvor revolucionarnih napora pa se „ustanak“ žena, i nasilni odgovor muškaraca koji se osećaju odjednom ugroženo jer gube deo vekovima u pitanje nedovođene moći prikazuje izuzetno elegantno i uverljivo, sa sve pesmom i igrom. Sembène ovde ne pravi ni jedan pogrešan korak*i mada u filmu ima i mučnih momenata, oni ne padaju u eksploatacijski format i kada na kraju vidimo zametke društvene promene oni su ubedljivi i „stvarni“.

*mada film ima jednu manje uverljivu epizodu koja se tiče okončanja priče vezane za pomenutog putujućeg trgovca

Razume se, čak i danas, sedamnaest godina posle ovog filma, brojna istraživanja pokazuju da veliki deo stanovništva, uključujući žene, iz ovih regiona smatra FGM važnim delom tradicije i higijene. Moolaadé je zato značajan rad jer bez preteranih stilizacija i umetničkih sloboda razara mitomaniju i geslajtovanje vezano za praksu koja sada već očigledno drži u podređenom položaju žene što naprosto znaju za bolje. U filmu vidimo i samoubistva, ali i umiranje devojčica koje su podvrgnute zahvatima izvođenim amaterski – a kad kažem „devojčica“, podsećam da film prikazuje da se ovi obredi rade na doslovno deci koja u nekim slučajevima još nisu ušla u pubertet – ali od ovih šok-elemenata (opet urađenih u elipsi, bez eksploatacije) važnija je ta vertikala koja se povlači do izvora moći izvan samog sela a oni su, uobičajeno, vezani za kapital i relgiju. Moolaadé sasvim jasno i naturalistički prikazuje oslanjanje zajednice u selu na elemente društvenog progresa koji dolaze od spolja i koji se od strane svih prepoznaju kao „dobri“ čak do mere kada vidimo da se pomenuti sin što radi u Parizu maltene eksploatiše jer ga doživljavaju kao momka sa beskonačno mnogo novca, gde onda pozivanje na „tradiciju“ i gunđanje da ženama radio puni glavu novim idejama neprimerenim edenski čistoj zajednici duboko u provinciji naprosto deluje neiskreno i razotkriva patrijarhat kao puku piramidu moći lišenu utemeljenja u pravednosti. Naravno, finalni ekser se zakucava kada jedan od muškaraca ponovi po ko zna koji put da je ritual „pročišćenja“ devojčica nešto što od njih zahteva islam, na šta mu se odmah odgovori da to nije istina i da je imam iz grada na radiju rekao da to nije tačno.

Moolaadé, da bude jasno, nije film ni protiv islama, ni protiv tradicionalnih zajednica. On svoje protagoniste ne predstavlja kao primitivne i zatucane, žene ne predstavlja kao puke žrtve a muškarce kao puke zlostavljače – ovo je isuviše nijansiran i, uostalom, suviše dobar film da bi se tumačio kao puki aktivizam i propaganda ljudi zadojenih liberalnim ideologijama. Ali njegova poruka je ne samo jasna, perfektno plasirana i snažna već i univerzalna. Sembène njime pokazuje da vera u proges nije samo zapadna smicalica i da je insistiranje da se manje razvijene zajednice valjaju čuvati od progresa na ime zaštite njihove čistote od aveti kulturnog imperijalizma ne samo besmislica s obzirom da je taj voz odavno otišao iz stanice i da su te zajednice htele-ne htele, vezane za globalizaciju i planetarni protok kapitala i ideja, već i da u sebi krije jednu radikalno antihumanu primisao kako zajednice u kojima su devojčice tretirane kao posed i u kojima izlaganje devojčica opasnoj i traumatičnoj praksi nekako može da se relativizuje u momentu dok ove iste zajednice činimo zavisnim od drugh globalnih procesa. Verovanje da bol i poniženje za decu od devet ili deset godina nisu isti ako su ta deca rodom iz Afrike je skoro pa i verovanje da ta deca ne pripadaju ljudskom rodu. A Moolaadé je, uz sve svoje specifičnosti vezane za region i kulturu koje prikazuje, jedan univerzalistički film koji podseća na srodnosti više nego na razlike. Divno.

Pročitani stripovi: Omni-visibilis

Za danas sam se vratio čitavu deceniju u prošlost i pročitao grafički roman Omni-Visibilis koga je napisao iskusni i nagrađivani Lewis Trondheim a nacrtao takođe iskusni i nagrađivani Matthieu Bonhomme. Nije iz zle namere, nego je ovaj strip, iako ga je belgijski Dupuis izdao još 2010. godine, tek prošle nedelje dobio svoj engleski prevod i papirno izdanje, a onda i digitalno izdanje na Komiksolodžiju. Moje neznanje Francuskog me po ko zna koji put stavlja u poziciju skorojevića i budale koja dolazi do bisera savremenog stripa tek onda kad su ih prava gospoda i šmekeri odavno potrošili kao paklicu najjeftinijih cigareta. Majka se trudila oko mene, nije da nije, ali najviše Francuskog što znam ostaje čuvena Iznogudova rečenica o tome da želi da bude kalif na mestu kalifa

Elem, Lewis Trondheim je ugledni francuski strip-autor koji je, kao i mnogi drugi, započeo izdajući sopstvene amaterske radove putem fotokopiranog fanzina. Iako i scenarista i crtač, Trondheim je važan za strip-istoriju i kao jedan od osnivača a zatim i urednika nezavisnog izdavača L’Association koji radi od 1990. godine  i publikuje ne samo zanimljive radove francuskih andergraund stripadžija, već je umeo i da objavi francuske prevode stripova srodnih američkih autora kao što su Jim Woodring ili Julie Doucet. Trondheim je devedesetih radio za Dargaud, publikovao za Delcourt i Dupuis i smatra se jednim od uspešnijih francuskih scenarista novije generacije, sa solidnim profilom brojnih albuma koje je radio u različitim kolaboracijama, od kojih su neki dobili i televizijske adaptacije. Pomenuću samo Les Cosmonautes du futur, Formidables aventures de Lapinot (koji se na engleskom objavljuje kao The Marvelous Adventures of McConey), dugački serijal Donjon, ili Coquelicots d’Irak, a koji izmeđ sebe ilustruju ogromnu širinu interesovanja i žanrovskog zahvata koje Trondheimu dolaze sasvim prirodno. Nagrađivan u Francuskoj i Belgiji više puta, Trondheim je i jedan od onih francuskih autora koji su i u SAD ostavili solidan trag, pa je i tamo nominovan više puta za nagrade Eisner, Harvey i Ignatz.

Njegov partner na ovom stripu je Matthieu Bonhomme o kome sam opširnije pisao pre izvesnog vremena osvrćući se na njegovu „gritty“ priču o Taličnom Tomu. Omni-Visibilis je, koliko umem da kažem, prva saradnja između ova dva autora, a čini se da je bila udobna za obojicu jer je vrlo brzo nakon nje stigao i dvotomni Texas Cowboys, vestern koga su ova dva autora uradila za Dupuis a na našem jeziku ga je publikovala Fibra, zgodno, sve u jednom tomu, da se ne mučite. Možda je Omni-Visibilis bio i neka vrsta probne vožnje za Teksaške kauboje, jer ne samo da je i ovo jedan nestandardno dugačak roman za franko-belgijske kriterijume, sa svojih 150 strana, nego i glavni junak, Hervé, fizionomijom jako podseća na protagonistu Texas Cowboys. No, kada naletite na dobru facu, jasno je da želite da je koristite što duže možete a Bonhommeov crtež je i u ovom stripu toliko dobar da bi mi prosto bilo žao da nije posle njega došlo još nešto slično.

Da bude jasno, Omni-Visibilis, sem grafički, nema mnogo veze sa Texas Cowboys, ovo je moderan, urbani strip sa savremenim senzibilitetom i mizanscenom, a žanrovski se smešta u onu malo „levlju“ traku fantastike koju bismo u nekom trenutku naše povijesne zbiljnosti obeležili nazivom slipstrim, pa na sve to dodaje elemente komedije.

Glavni junak Omni-Visibilis je, dakle, Hervé kancelarijski trut, u, recimo poznim dvadesetim godinama koji je na početku stripa oslikan sa jasnim karakteristikama osobe što joj moderno vreme ne prija preterano. Hervé ima blagi OCD i uvod u priču u kome gledamo ne samo njegovo ponašanje već i misaoni proces u toaletu kancelarije, a zatim u samoj kancelariji je zapravo bolno realističan. Hervéove dileme, brige i „nevolje“ su naglašeno trivijalne i ne bi ni predstavljale osnovu za nekakav dramski zaplet da ne živimo u vremenu u kome su svi* sve vreme na izvolte svima drugima. Iako napisana i objavljena u 2010. godini, ova priča u vrlo dobroj meri hvata atmosferu panoptikuma u kome se danas živi i anksioznosti što ide uz znanje da su naši postupci, iskazi, pa maltene i naše misli predmet posmatranja skoro pa čitavog sveta.

*iako ne baš „svi“ svi, ipak pričamo o cajtgajstu i jednom simboličkom značenju reči „svi“

Opet, srećom, ovo je strip nastao u 2010. godini i on svoje premise – filozofske i čisto tehničke – tretira na jedan srazmerno nevin način. Danas smo svi svesni da su moderan život i komunikacija (ne samo) onlajn i neka vrsta minskog polja doksovanja, pomnih i ne uvek dobronamernih istraživanja nečije prošlosti, malicioznog laganja i vađenja iz konteksta, uvreda i provokacija, ali i pogrešno usmerenih napora da se dosegne socijalna pravda i, da je Omni-Visibilis nastajao u, recimo, 2020. godini, verujem da bi bio u pitanju mračniji, oporiji narativ. Ovakva kakva je, ovo je jedna brza, dinamična, pa i vesela priča o tome šta se dešava kada nestane i poslednji prisenak privatnosti. Naime, naš Hervé, socijalno pomalo neuklopljen, rekosmo već, pomalo opsesivno kompulzivno posvećen određenim rutinama i ličnim ritualima, ipak vrlo blizu tog nekog ideala „prosečnog čoveka“, sa običnim poslom, običnom vezom, običnim prijateljima i interesovanjima, jednog se jutra budi i shvata da se nešto promenilo. Isprva su to samo čudni pogledi neznanaca na pariskim ulicama i u metrou, ali zatim mu postaje jasno da neki od ljudi – koje nikada u životu nije sreo – tačno znaju šta je on radio tog jutra pre nego što je krenuo na posao.

Omni-Visibilis je, rekoh, pre svega brz i veseo, možda tipično „francuski“ rad, spekulativna komedija koja svoju premisu ne tumači na jedan imanentno zastrašujući način. Gubitak privatnosti za Hervéa pomalja se postepeno i kroz jedan metodičan, zanimljiv pripovedni postupak gde veoma retko napuštamo perspektivu samog protagonista i zapravo su momenti kada nismo sa Hervéom samo neophodni, praktično uokvirujući kadrovi da se pokažu razmere neobjašnjivog fenomena u čijem se centru on nalazi. Držanje blizu glavnog junaka skoro sve vreme je svakako ograničujuća pripovedna tehnika ali ona služi dvema svrsama. Prva je da se sam Hervé pokaže do kraja stripa kao zaista običan čovek, lik koji ne samo da nema odgovore na komplikovana egzistencijalna pitanja koja se sama od sebe nameću već koji je u određenom smislu i žrtva okolnosti za koje nije sam kriv i koje ni sam – kao ni ostatak planete – zapravo ne razume. Ovo humanizuje glavnog junaka, a što je potrebno radi druge svrhe: čitalac, čvrsto vezan uz Hervéa, a koji je, iako je većinu vremena zbunjen i ne zna šta da radi, zapravo sasvim relatabilan, strip doživljava kao „svoje“ iskustvo, nešto viđeno iz prve ruke, štaviše iz, jelte, „perspektive subjektivnog kadriranja“ a što je savršeno za strip kome je „prenos“ ličnog iskustva iz te iste perspektive, bez filtriranja, bez ikakve kontrole, zapravo osnovna tema.

Da li su Trondheim i Bonhomme ovde imali na umu komentarisanje već zahuktalih društvenih mreža i pomaljajuće kulture „prenosa življenja“ koja će tokom decenije što će uslediti nakon izlaska Omni-Visibilis izrasti kroz rad i ogromnu popularnost raznih Jutjubera, Tvičera, Instagramaša, TikTokera? Nije ni važno da li su svesno i racionalno govorili o njoj, tek Omni-Visibilis je onaj primer umetničkog rada koji u dobroj meri sažima kulturni fenomen koji je tek u zametku i, kroz formu brze i humane komedije, upozorava i na njegove najmračnije strane. Omni-Visibilis je prepun ljupkih epizoda u kojima viđamo sa jedne strane „obične“ ljude, strance ali i ljude koje Hervé poznaje, kako sasvim zaobilaze njegou ličnost, pa čak i ljudskost, i prave gotovo maničan (paničan?) napor da ga iskoriste za komunikaciju, ponekada i za marketing, a sa druge strane, Hervéove najbolje ortake koji, iako im ni samima bogaćenje nije strano kao ideja – pa prave sulud plan o licitaciji putem signalnih raketa, koji, naravno, ne uspeva – služe i kao moralno težište stripa, pokazujući nedvosmisleno da im je do Hervéa, pre svega njega, lika koga znaju i sa kojim provode vreme, stalo više nego do Hervéa kao „medijuma“.

Ovo je postavka koja možda ne bi funkcionisala tako dobro da strip nije crtao Bonhomme. Rekosmo već da je ovaj čovek u velikoj meri bio inspirisan Peyom i Morrisom i Omni-Visibilis je prosto jedna oda lakoći, lepršavosti i izražajnosti franko-belgijskog stripa. Crtan u urednim, jasnim tablama sa (najveći deo vremena) po šest kadrova Omni-Visibilis je svejedno izuzetno dinamičan, brz strip. Sa svojih stopedeset strana, ovaj roman ima mnogo prostora da svoje pripovedanje dinamizuje i zasnuje na blago dekompresovanim scenama i vizuelnim gegovima što nose atmosferu i narativ unapred brzim tempom. Ovo je strip u kome je glavni junak većinu vremena zbunjen i ima vrlo malo delatne suverenosti ili, čak, ideje šta bi radio, dok oko njega izrasta sve nekontrolisanija masa ljudi koji ni ne znaju kako ali žele da ga iskoriste, pa je Bonhommeov disciplinovan ali razigran crtež idealan medijum da kroz njega pratimo priču sve do finala koje ima i određene egzistencijalne dimenzije. Činjenica da je ovo monohromatski strip – pored beline hartije i crnila tuša jedino još imamo plavo toniranje tabli – u velikoj meri oslobađa crtež da bude brz i dinamičan i onoliko malo ili mnogo detaljan koliko je to u datoj sceni potrebno, sa atmosferom koju dobijamo svetlom i izrazima lica blago karikiranih likova i gde bi bogatiji kolor zaista delovao suvišno. Bonhomme ovde demonstrira zaista vrhunsko majstorstvo, radeći u tradiciji čistog crteža bez mnogo senčenja, ali i bez previše pozadinskih detalja, dajući svemu utisak lakoće i brzine.

I Omni-Visibilis se svakako brzo čita, sa stopedeset strana koje prolete u jednom cugu, razdeljenim na umešno formatirane table koje su skoro uvek celina za sebe, i poentom koja – napravljena na poslednjim stranama u jednom očekivanom ali vrlo zarađenom preokretu – iako osmišljena majstorski tako da dobijemo emotivnu zadovoljštinu, zapravo, pogotovo kada strip čitate danas i svesni ste šta se sve u drugoj dekadi ovog stoleća dešavalo sa internetom, ima sasvim zlokobnu dimenziju. Jesu li Bonhomme i Trondheim bili vizionari ili su samo intuitivno napravili strip koji se pokazao istinitijim od svojih spekulativnih premisa? Tko zna? Stoji da je Omni-Visibilis odlična priča, koja je, iako bez pretencioznog tona i didaktičkih ambicija, samo dobila na značaju i težini sa vremenom koje je prošl od od njenog originalnog izlaska. Pročitati bez rezervi.

Pročitani stripovi: The Lions of Leningrad/ Les Souris de Leningrad

The Lions of Leningrad, ili, u originalu Les Souris de Leningrad je dvotomna priča o opsadi Lenjingrada od strane fašističkih snaga tokom Drugog svetskog rata, prikazana iz perspektive četvoro mladih osoba – danas bismo ih zvali tinejdžerima – čije su nežne godine adolescencije imale tu nesreću da se poklope sa jednim od najgorih perioda dvadesetog veka. Originalna dva albuma na Francuskom izdao je Dupuis a Engleski prevodi su nam, kao i obično, postali dostupni u digitalnoj formi putem Europe Comics inicijative. Ovo su dosta sveži radovi, sa prvim tomom koji je izašao krajem 2019. godine i drugim koji se, na Engleskom, pojavio prošle nedelje, zaokružujući čitavu priču, pa je pravi trenutak da se osvrnemo na ovaj rad.

Scenarista ovog diptiha, Jean-Claude Van Rijckeghem je možda ne baš renesansna ličnost, ali svakako osoba koja se nije libila da radi različite stvari pre nego što će napraviti karijeru u svojoj pasiji. A to, o iznenađenja, nisu stripovi, već film. Nekada prevodilac i novinar, Van Rijckeghem je osnivač produkcije A private View koja je do sada u raznim koprodukcijama uradila već pedesetak celovečernjih filmova. Ko je znao da se toliko uopšte snima u Belgiji? U svakom slučaju, i pored toliko posla, Jean-Claude je našao vremena i da napiše dvotomnu epopeju o sovjetskim tinejdžerima primoranim da odrastu u paklenoj atmosferi straha, nestašice i nepoverenja. Crtač, takođe Belgijanac iz Genta, Thomas Du Caju je svoje profesionalne početke napravio u animaciji, ali već deceniju i po radi stripove. Sa Van Rijckeghemom je već imao uspešnu saradnju na Betty & Dodge krajem prve decenije ovog veka pa je The Lions of Leningrad neka vrsta rijuniona starog benda. Du Caju je, da bude jasno, vrlo dobar crtač i njegov rad na ovom dvotomnom romanu je u velikoj meri zaslužan za kompenzovanje nekih, za moj ukus, blago upitnih elemenata same priče.

Opsada Lenjingrada je jedna od najpoznatijih a svakako najviše mitologizovanih epizoda Drugog svetskog rata, bez sumnje jedna od najdužih u modernoj istoriji sa svojim trajanjem od Septembra 1941. godine pa sve do Januara 1944. Sovjeti a kasnije Rusi nisu bez razloga ovo iskušenje pretvorili u jedan od najvažnijih elemenata svog narativa o Drugom svetskom ratu, sa naglašavanjem heroizma branilaca, ali i patnjama civilnog stanovništva. Nemačke snage su u početku imale podršku finskih trupa (dok Finci nisu vratili deo teritorije koji su im Sovjeti oduzeli u Zimskom ratu iz 1939./1940. godine), bilo je tu i nešto italijanskih vojnika, a od 1942. su se Nemcima pridružili i španski dobrovoljci, čuj mene „fašisti“, sve u istrajnom naporu da se sruši odbrana jednog od simbolički najvažnijih uporišta Sovjetskog saveza i bivše prestonice, u to vreme nazvane po arhitekti sovjetskog komunizma. Naravno, Operacija Barbarossa nije kreirana isključivo na simboličkim osnovama – Lenjingrad je bio i strateški važna tačka na ime svoje razvijene teške industrije, značajne za sovjetski ratni napor, ali i zbog toga što je bio baza sovjetske Baltičke flote. Da bude jasno, Nemci ovde nisu imali nameru da grad prosto osvoje i drže pod svojom kontrolom; dokumenti dostupni u arhivama pokazuju da je okupaciona vojska imala jasno naređenje da uništi stanovništvo, da odbije bilo kakve pregovore o predaji, grad sravni sazemljom a preživele prepusti njihovoj sudbini, kako bi se ova teritorija u celini predala Finskoj na korišćenje. U tom smislu,  izglađivanje stanovništva i gađanje civilnih ciljeva nisu bili samo nesrećni sporedni efekti ratovanja već deo strategije i činjenica da se u nekim novijim istorijskim osvrtima na opsadu priča i o genocidu nije baš bez osnova.

Na kraju je rezultat bio užasan za obe strane, sa preko pola miliona vojnika koji su poginuli i na nemačkoj i na sovjetskoj strani, ali i dodatnih 642.000 civila koji su umrli od gladi, bolesti, smrzli se ili izgoreli u požarima izazvanim bombama i granatama u samom gradu, plus još 400.000 koji nisu preživeli povlačenja i evakuacije pod granatama i strašnim vremenskim i epidemiološkim uslovima. Konteksta radi, američki istoričar Michael Walzer daje uslužno poređenje da je tokom opsade Lenjingrada poginulo više civila nego što dobijate kada saberete žrtve bombardovanja Drezdena, Hamgurga, Nagasakija i Hirošime.

Naravno, kada imate ovako masivan događaj, sa kompleksnim uzročno-posledičnim sistemom i godinama trajanja, pitanje kako da ga predstavite u stripu – ili bilo kom drugom pop-kulturnom formatu – je vrlo prirodna dilema. Van Rijckeghem se za ovu priliku odlučio za provereni i sasvim legitimni pristup pogleda „sa zemlje“, bez pokušaja da se ikako zaista obuhvati masivnost stradanja i herojstva koji se vezuju za Opsadu, ali uz rezon da će čitalac steći dublji uvid ako se sve prelomi kroz vizuru osoba koje su u svemu učestvovale, ne kao vojnici, pa čak ni kao puki civili već kao adolescenti koji su se nalazili upravo u fazi sticanja nekog permanentnijeg pogleda na svet i usvajanja trajnih vrednosti.

The Lions of Leningrad tako formatira svoj narativ kao jedan veliki flešbek, sa početkom priče u 1962. godini i misterioznim incidentom na koncertu Lenjingradskog simfonijskog orkestra, vraćajući se, za potrebe objašnjavanja zamršenih odnosa među likovima nazad u 1941. godinu i poslednji dan proleća, nekoliko meseci pre nego što će rat zahvatiti ovaj deo Rusije.

Odmah da kažem, prvi indikator da ću tokom čitanja ovog grafičkog romana više puta podizati obrvu bio je već na prvoj tabli, gde je ime simfonijskog orkestra napisano stilizovanom latinicom, uz transkripiciju, čime strip već na prvu loptu odbacuje nekakve pretenzije da će biti „autentičan“ u vizuelnom smislu i priklanja se jednoj „žanrovskijoj“ estetici. Naravno, ne znam je li ovo samo u varijanti na Engleskom jeziku – ostatak stripa uredno koristi rusku ćirilicu za natpise na zidovima, voznim vagonima itd. pa je ovaj prvi utisak ne samo estetski upitan već i pomalo zbunjujući.

No, dobro, priča prati četvoro omladinaca – u početku petoro ali najmlađi od njih gine u prvom susretu sa nemačkim okupacionim snagama – koji su pre početka rata bili najbolji drugovi, ali, pošto pričamo o tri momka i jednoj devojci, onda tu ima i određene, sasvim prirodne romantične i erotske tenzije – a čiji životi grubo i iz korena bivaju promenjeni kada rat dobaci do Lenjingrada. Početak narativa pokazuje inicijalni pokušaj da se deca i omladina evakuišu na sigurno, ali, nakon njegovog neuspeha i jedne iznenađujuće „akcione“ sekvence, klinci završavaju nazad u gradu, sa svojim porodicama.

Kako diktiraju i pravila žanra, deca ovde dolaze iz različith slojeva i scenario pravi vidan napor da sovjetsko društvo prikae kao srazmerno heterogeno. Iako se klinci autentično lože na narativ o revoluciji i svi se pale na legendu o heroju revolucije, Vasiliju Ivanoviču Čapajevu, postepeno uviđamo da ipak dolaze iz različitih društvenih slojeva i klasa koje je sovjetsko društvo nastojalo da demontira. Scenario je uspešan u prikazivanju postojanja i crvene buržoazije, ali i društvenog uticaja koji nosi mesto visoko pozicioniranog birokrate u partiji, a zatim i okretanja „kamere“ ka prostom narodu i prikazivanja kako se lenjinizam i, u ovom trenutku već i staljinizam, dešavao u, jelte praksi. Jedan od podapleta tiče se upravo suludo upornog lokalnog NKVD agenta koji proganja jednog od četvoro klinaca iz sasvim banalnih razloga, konstruišući čitavu komplikovanu priču o tome da su mu roditelji bili špijuni i da su nakon hapšenja priznali saradnju sa neprijateljem.

Ova atmosfera paranoje i neizvesnosti unutar čitavog narativa o opsadi grada i umiranja od gladi, zime i nemaštine je sasvim legitimno izmaštana i ima svoje mesto u priči, pogotovo što se zapravo razvoj odnosa između likova na kraju zapravo najviše i dešava pod uticajem tog indicenta vezanog za istragu protiv momka koji je u bekstvu (i krije se, nećete verovati, u ispražnjenom Ermitažu iz kog su vlasti sklonile sve umetnički i kulturno vredne eksponate da ih se fašisti ne dočepaju). Njegovi drugovi i drugarica su hteli-ne hteli, prinuđeni da sazrevaju ne samo pod fašističkom opsadom već i uz shvatanje da su određeni delovi sistema u kome žive patološki iskrivljena vizija nasleđena od originalnih, jelte, komunista što su junački jurišali na Zimski dvorac.

Strip dolazi na najbolju temperaturu u drugom tomu kada prikaz patnji civilnog stanovništva tokom dugih meseci opsade dobije jednu manje žanrovsku, autentičniju formu, sa dobro postavljenim epizodama u kojima vidimo kako se raspada ne samo koncept socijalističkog morala već i ljudske empatije i solidarnosti uopšte. Likovi su gladni, očajni i čine stvari koje nisu „normalne“ ali koje u kontekstu doživljavamo kao katarzično uverljive i ovde je The Lions of Leningrad svakako najbolji.

Ono gde sam imao određene rezerve je, očekivano, to da dva belgijska autora naprosto nemaju „osećaj“ za Sovjetski savez, Ruse, Slovene generalno i mada ovaj strip može delovati uverljivije zapadnom čitaocu, meni, koji, jelte, čak i nisam Rus, nije mogao a da ne ostavi i utisak mestimično sasvim pogrešnog tona. Naprosto, zapadnjaci su toliko dugo proveli u ideologiji individualne samorealizacije i slavljenja slobode za pojedinca da im je nezamislivo da postoji društvo u kome kolektivizam nije formatiran i percipiran isključivo kao represivan koncept. Otud, iako je sasvim legitimno što strip prikazuje klince kao buntovne, pa i na momente neprijateljski nastrojene ka birokratski pervertiranom sistemu komunističke pravde, on istovremeno potpuno propušta da podvuče patriotski ton, jednu duboko usađenu, a pogotovo među omladinom snažnu emociju spram svoje zemlje, rodne, jelte, grude, koja je pod nastrajem fašista i koja, emocija, služi i kao gorivo da se premoste glad, očaj, nemaština, bolest. Pa je tako ovaj strip veoma elegantan kada pokazuje, recimo, žrtve koje roditelji čine za svoju decu ali mu je potpuno strana ta dimenzija patriotizma i prkosa koja je esencijalna za priču o Lenjingradu i opsadi.

Razumem, naravno, da zapadnjaci naprosto ne umeju da o Rusima/ Sovjetima misle kao o nekom ko je u podređenom položaju (sem u odnosu na represivni komunistički sistem, naravno) i ko prkosno podnosi žrtve, no ovo je, bez obzira koliko ja sada kritikovao strip za nešto što nema umesto za nešto što ima, naprosto nedostatak koji ne mogu da previdim. The Lions of Leningrad nam ne daje dokumentarističke podatke, ne pokazuje nam u ciframa razmere patnji koje su pretrpeli civili u ovoj oblasti tokom opsade, fokusira se na individualne priče, sve je to legitimno, ali mu nedostaje značajna crta u tim individualnim pričama koja bi „stvarnije“ prikazala duh vremena.

U kontekstu toga, sitnije materijalne greške nisu toliko značajne ali mi je jedna malko izbola oči: vojnik Vermahta u jednom momentu sugeriše ubijanje dece jer „za Sovjete ne važe Ženevske konvencije“, ali ne samo da su dokumenti koji se danas zovu Ženevskim konvencijama potpisani tek 1949. godine već se i oni koji su im prethodili, notabilno oni iz 1929. godine odnose pre svega na tretman ratnih zarobljenika i ranjenika na bojištu – što sve nema veze sa hladnokrvnim ubistvom nenaoružanih maloletnika.

No, ne bih da ispadne da ovaj strip odjednom ništa ne valja. On je svakako snažniji u epizodama nego kao celina pa nam u njima i pruža nekoliko memorabilnih scena, zaključno sa onom u kojoj gledamo naše protagoniste kako spontano i sami učestvuju u borbi i u katarzičnom finalu odbijaju juriš nemačkih trupa i gde mlada violinistkinja Anka mitraljezom sama ubija gomilu jurišnika u lepom podsećanju na doprinos sovjetskih žena ratnom naporu koji se nije iscrpljivao samo u radu iz pozadine.

Thomas Du Caju je vrlo solidan crtač i njegov prikaz jednog teškog vremena ali i grada sa mitološkom aurom je zapravo autentičniji od samog teksta. Sa uverljivim likovima i dobro pogođenom atmosferom, The Lions of Leningrad izgleda vrlo lepo iako mu je priča sve samo ne „lepa“. Moja jedina zamerka, ali ovo je verovatno više stvar ukusa, ide na malo komprimovano pripovedanje, pogotovo prema kraju priče, sa mnogo, pa i previše panela po jednoj tabli, gde Du Cajuov jaki talenat zapravo ne možemo da vidimo u punom sjaju. No, u globalu The Lions of Leningrad je nikako savršen, ali svakako dobrodošao rad koji se dotiče važne epizode naše moderne istorije i mada joj nije dao priču kakvu bih ja smatrao idealnom, bez sumnje se da govoriti o časnom naporu. Na Comixologyju su albumi po svega šest dolara pa se možete počastiti.

Jazz Nedeljom: Mai Sugimoto: Monologue

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu Nedelju imamo na meniju… još jedan free improv album! Ko je TO očekivao?

Verovatno svi, da budem iskren, no, da bismo malo podigli uloge i učinili stvari uzbudljivijima, ovonedeljni album je ne samo u onoj najspartanskijoj formi gde svu muziku pravi i na licu mesta improvizuje i snima jedan muzičar, nego je taj muzičar još i ženskog pola. Mai Sugimoto je mlada alt-saksofonistkinja, rođena u Japanu ali trenutno nastanjena u SAD i aktivna na čikaškoj avangardnoj džez sceni a njen solo album, i drugi album koji potpisuje kao autor, Monologue, me je oduvao. Ovo nije samo igra reči (sumnjivog kvaliteta) vezana za to koliko jako i strastveno ova žena svira svoj metalni instrument, nego i opservacija vezana za kvalitet materijala koji, da budem iskren nisam očekivao.

Hoću da kažem, navikao sam da solo-saksofon ploče snimaju etablirani, već i malo omatoreli jazz-improvizatori koji su pod točkove bacili desetine hiljada kilometara a kroz metalnu cev izduvali hektolitre pljuvačke i da su kroz decenije ne samo zaradili „pravo“ da ih se sluša i kada se ubacuju u nešto što je samo par filozofskih milimetara udaljeno od onanije, nego da su i kreativno sazreli do te mere da zaista imaju šta da pruže u ovoj formi. John Zorn je već bio zagazio u tridesete kada je snimao svoje The Classic Guide to Strategy albume, Ken Vandermark na pragu četrdesetih kada je snimio svoj prvi solo-saks album, a za Petera Brotzmanna nisam ni siguran kad se pustio u ovu avanturu, ali je svakako bio značajno stariji od Sugimotove.

Ne da je Mai Sugimoto sad neko dete, da ne bude zabune, žena je aktivna na čikaškoj sceni još od nultih godina ovog stoleća, ali prvi autorski album, Born/ Raised izašao joj je tek 2018. godine. Rođena, rekosmo, u Japanu, a u SAD od svoje jedanaeste godine, Sugimotova je, kažu u mladosti bila inspirisana Charliejem Parkerom i muzikom big bendova, ali je prvo učila da svira klavir. Saksofona se dohvatila tek po dolasku u Ameriku i dobro je da jeste, jer pijanistkinja imamo koliko hoćete a njeno sviranje saksofona je puno karaktera i maštovitosti koji su pozitivno lekoviti. Sugimotova je i deo kvarteta Hanami koji kombinuje improvizovani džez sa japanskom tradicionalnom muzikom (dva albuma do sada izdata) a na njenom sajtu čućete i snimke sa Mai Sugimoto Triom koji su sjajni (mada još nema zvaničnog studijskog izdanja).

Gore sam rekao da Sugimotova alt-saksofon svira jako i strastveno, ali Monologue nije ploča koja treba da slušaoca obori s nogu volumenom i intenzitetom zvuka bez obzira na devet minuta razbijanja kojim se, sa naslovnom numerom, otvara. Ovo je razigrana, jako maštovita improv ploča na kojoj autorka svira moćno i glasno – slušajte vratolomnu jurnjavu kroz skale, brzi rad prstiju i izduvavanje visokih tonova u Choking Hazard – ali ne pričamo o muzici jedne dimenzije u kojoj se sve završava u krešendo-vriscima i distorziji.

Naprotiv, Monologue je izrazito raznolik album na kome se improvizacija, bazirana na džezu ali, povremeno, i na azijskim harmonijama i zvuku, kreće u više različitih ravni. Recimo, Hysteria, koja sledi odmah iza Choking Hazard je komad odsviran (prevashodno) na flauti, ali Sugimotova je svira tako da izduva dva istovremena tona iz instrumenta, triplirajući sve sopstvenim glasom, razvijajući temu koja zvuči kao uspavanka, ali koja svojom sirovošću i spontanošću nema baš mnogo šansi da vas otera u alfa-stanje. Ovo je i odličan primer kako živa, „prava“ svirka kompoziciji daje esencijalnu dimenziju uverljivosti i „značenja“ – Hysteria naprosto ne bi zvučala jednako uzbudljivo da je svaka od tri linije snimana zasebno i zatim miksovana u istu kompoziciju. Ovde su svi parazitski zvuci, sve varijacije i džombe u dinamici i volumenu deo kompozicije na isti način na koji su to i same note što se sviraju.

Mating Dance je „vidljivije“ džez kompozicija, sa ornetkolmenovskim šetnjama kroz skale i bluz srži oko koje se grade improvizacije što završavaju u visokim registrima koji na kraju kompozicije zvuče kao klarinet. Missing Drummer je, pak, još jedna na bluzu zasnovana improvizacija u kojoj se strastvena alt-svirka kombinuje sa jednostavnim udaraljkama, sviranim u realnom vremenu, zajedno sa saks-gruvom i Sugimotova ovde uspeva da hoda po finoj ivici između ozbiljne, akademske improvizacije i humorističkog gega, ne padajući ni na jednu stranu i pazeći da njena duhovitost ne pređe u sprdnju a da sve ostane lako i poletno. Dalje, Ab je kombinacija flaute i toniranih udaraljki, udžbenički primer „tople“ improvizacije preko monotone pratnje, a Shell Ghosts je nežna, sanjiva i emotivna ali ne i patetična balada koja lebdi iznad zvuka škojki koje se ovde koriste kao „nasumične“ udarljke.

Furue je jedna od najambicioznijih kompozicija jer se ovde ponovo čuju školjke, flauta, ali i tonirane udaraljke u nešto dužoj kompoziciji koja ima jak dinamički opseg i narativ što deluje mračnije nego u onom što mu je prethodilo, najpre na ime odsustva bluz harmonija i kombinacije debisijevskih/ hromatskih skala, te japanske harmonije da se kreira avetinjska, ali prijemčiva muzika koja prolazi kroz više raspoloženja.

Čak i kada se u čitavoj kompoziciji čuje samo saksofon, Sugimotova nema problem da se prošeta kroz raspoloženja i atmosfere. Migratory Season je sa preko četiri i po minuta druga najduža kompozicija na ploči i ovo je intiman snimak iz velike blizine sa saksofonistkinjom koja svira suptilno, puštajući bluz da zazvuči onako gorkoslatko, kako ga znamo, filujući sve šumovima disanja i prirodnim distorzijama iz prostorije za jedan veoma naturalistički ugođaj. Ne znam ni sam koliko sam saksofonista čuo tokom decenija kako se stapaju sa svojim instrumentom do mesta na kome ne znate gde počinje čovek a gde metal i Migratory Season je divan primer ove fuzije za početak treće decenije XXI veka.

U Niji Masu se ova vrsta intimne, spore i dostojansveno emotivne svirke kombinuje sa dečijim ksilofonom za jednu očiglednije „avangardnu“ jukstapoziciju alt-balade i atonalnih slučajnosti koje izlaze iz igračke, ali Sugimotova potpuno zarađuje ovu „detinjastu“ kombinaciju i odrađuje divan komad na saksofonu. Finalna Corridor je snimljena, reklo bi se, baš u hodniku, sa akustikom prostorije koja je praktično drugi muzičar u ovoj kompoziciji, dajući alikvotnim tonovima, modulacijama i distorzijama čitavu novu dimenziju razigranim triolama Sugimotove.

Ako to do sada nije bilo sasvim jasno, Monologue je eksplozija kreativnosti i sjajnih ideja, ali istovremeno i ploča zrelog, izgrađenog improvizatora – to jest improvizatorke – čiji eksperimenti jesu smeli ali je frekvencija pozitivnih rezultata izuzetno visoka. Sugimotova se ovime upisuje u zbilja probrano društvo muzičara koji su se pred mikrofonom – i, važnije, našom pažnjom – sasvim ogolili i pružili memorabilne, upečatljive uvide u svoju muzičku dušu. Fantastičan album i, nadam se, povod da svi dalje sa pažnjom pratimo karijeru ove žene. Najboljih deset dolara koje sam potrošio ovih dana.

https://maisugimoto.bandcamp.com/album/monologue

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-03-2021

Prošle nedelje sam se kao malo vajkao da nema mnogo dobrog metala a ove nedelje sam jedva postigao. Živimo istovremeno i u najboljem i najgorem periodu za sve.

Blek metal! Skoro da mi je žao da napišem koliko prvi album austrijskih Aussichtslos ima dobar omot jer se plašim da to ne odvrati pažnju sa činjenice da je ovde i muzika vrlo dobra. Völlig aussichtslos je ploča oštrog blek metala koji se vozi u onoj modernoj, atmosferičnijoj traci, gde su harmonije važnije od rifčina, ali ovih šest pesama su odlično napisane, sa lepim temama, neumoljivom svirkom i pevačem koji je verovatno dve nedelje posle snimanja morao da nosi obloge na vratu. Siroviji zvuk zapravo fino dopunjava ovu muziku koja je melodična ali ne i vesela, dajući svemu malo patine i uokvirujući prvenac Aussichtslos kao ozbiljnu, tr00 ploču. Odlično:

https://aussichtslos.bandcamp.com/album/v-llig-aussichtslos

Sirovinčina u formi prvog dema nemačkih Misotheismus prijaće svakome ko ne voli upeglan i „produciran“ blek metal. Ove četiri pesme zvuče grubo, sirovo i beskompromisno, ali nisu bazirane na neznanju i naivnosti, pa nije ni čudo da je iza ovog stao Iron Bonehead Productions:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/misotheismus-demo-1

Još sirovine, ovog puta iz Lidsa u Zapadnom Jorkširu a odakle dolazi Vomitorium. Britanski, pogotovo engleski blek metal i ja nemamo neki sjajan odnos, ali Vomitorium zvuče kao pankeri koji su čuli blek metal na radiju i opako se primili, popili šesnes piva i uleteli u garažu da snime EP. K​.​O​.​T​.​M​.​S. je otud prelepo agresivna, sirova, ali spontana i zabavna komadina buke i energije koju je ne moguće ne voleti uprkos svoj njenoj ružnoći. Divno a i sami birate cenu:

https://chamberofemesis.bandcamp.com/album/vom001-k-o-t-m-s

Za JOŠ sirovine, idemo u Kolorado. Separatum je, pretpostavljam jednočlani, ali ko će ga znati, svakako lo-fi sastav čiji prvi album, The Fumigations of Manna u punoj meri komunicira kredo sastava: „No higher thought. No blessed word. Only Death.“ Ovo je, iako dosta sirovo, zapravo vrlo solidno i napisano i odsvirano sa dosta atmosfere koja se fino uklapa sa agresivnom svirkom i tom nihilističkom dispozicijom. Mračno i brutalno, baš kako volimo:

https://separatum.bandcamp.com/album/the-fumigations-of-manna

Defod dolaze iz Velsa i na prvom EP-ju, Cerrig Hynafol čine dosta da opravdaju svoj teglajn „Ritualistic sounds from North Wales, inspired by the landscape and the ancient monuments.“ Ovo je, dakle, prilično atmosferična muzika i mada meni nije na umu prvo atmospheric black metal podžanr kada slušam Defod, veujem da se može reći kako bend spada u tu fiokicu, uz napomenu da je njihova muzika mračnija i zaista malo ritualnija od prosečnog atmoblek albuma. Ovo je manje inspirisano post-rock i shoegaze strategijama i bliže „čistijem“ metalu, uz dosta zanimljivih ideja i kombinacija. Vredi da se čuje a pošto cenu sami određujete, onda i da se pazari ako vam se svidi:

https://defod.bandcamp.com/album/cerrig-hynafol

Da li je ruski jednočlani projekat Sons Of Northern Mist više blek metal ili death metal? Tko zna? Ovo je melodični black-death i veće pitanje kako je moguće da je Роман Егоров mogao da misli da je ONAKAV omot adekvatan za predstavljanje njegovog trećeg albuma, Obscure Divine Abstraction publici. Unatoč omotu, Obscure Divine Abstraction je ploča kvalitetnog zvuka i odličnog instrumentarija. Егоров je, slutim, klasično obrazovan i ima uho za harmoniju i upečatljivu melodiju a  opet je i propisno „metalan“, ne dopuštajući muzičkoj teoriji da kidnapuje album i oslabi njegov moš-faktor. Mnogo melodičnih, folki pasaža i solaža na klavijaturama znače da ovo nije BAŠ moj džem, ali dobro je:

https://sonsofnorthernmist.bandcamp.com/album/obscure-divine-abstraction

Po sličnom ključu, ni drugi album ruskih Skylord nije sniman baš za mene, ali nešto sam dobro raspoložen pa mi je prijala ova melodična, folki blek metal ekstravaganca. Сказы Земли je dobro producirana i lepo odsvirana kolekcija slovenskih komada koji umeju da dobro zaprže ali su sve vreme umotani u sintisajzere i orkestracije pa ako žudite za zvukom stepa, šuma i jezera a volite propisno metaliziranu obradu istog, navalite:

https://skylordmetal.bandcamp.com/album/earthtales

Slovaci Krajiny Hmly na svom drugom albumu, Poza ćierne hory nude vrlo razigran, melodičan ali sirov, folkom inspirisani blek metal. Ovo je lep spoj tvrde, žestoke svirke i melodičnih narodnjačkih tema, sa kvalitetom svirke i produkcije koji su potrebni da to zazvuči autentično i moćno. Lepo:

Njemački duo Sarkrista na svom trećem albumu zaklinje se na ne običnu nego DUBOKU jeres. Sworn to Profound Heresy je, rekao bih, tipično nemački blek metal produkt, mada naravno samo ako nemački blek metal gledate kroz jedno suženo okno, kao ja. U svakom slučaju, ovo  je spoj melodičnosti i jedne sirove, skoro primitivne energije koji se meni dopada. Jeste blago kičasto, ali nije preproducirano i sve zvuči kao da su ga pravili stvarni muzičari a ne mašine. Simpatično:

https://sarkrista.bandcamp.com/album/sworn-to-profound-heresy

Solunci Asakta su emotivni, glasni i prijatni na EP-ju Cold Winter Rain. Ovo je moderan blek metal, sa mnogo melodičnosti i akorda koji nisu uobičajeni metalski „tvrdi“ program, ali Asakta strastvenošću izvedbe prave od ovog materijala izuzetno ubedljivu, prijemčivu muziku. Odlično:

https://asakta.bandcamp.com/album/Cold-Winter-Rain

Australijski blek-metal veterani Nazxul su se pojavili i ove godine sa novim EP-jem, Irkalla i ma koliko ja inače kmečao protiv brickwallovanog masteringa, činjenica da je njihova muzika ovde spljeskana u crticu i da nema skoro nikakve dinamike je očigledno deo plana i koncepta. Irkalla je nezaustavljiv cunami buke, u kojoj ipak ima mesta i za emocije i atmosfere, a Nazxul sa četiri pesme u preko pola sata ubijanja pokazuju zašto su legende:

https://seancerecords.bandcamp.com/album/irkalla

Švicarski Beansidhe su dobri i raspoloženi na svom drugom albumu, Processionaria. Ovo je atmosferični blek metal sa dosta melanholične atmosfere ali i sa svirkom koja je energična i čvrsta, te zvukom koji je zanimljiv, nudeći dobar spoj prozračnosti i žestine. Prijatno:

https://beansidhe.bandcamp.com/album/processionaria

https://vianocturna.bandcamp.com/album/processionaria

Kanađani Oriflamme možda imaju ime koje vas asocira na kozmetiku, ali njihov prvenac, L’Égide Ardente je poštena, žestoka ploča melodičnog ali neukrotivog blek metala. Ima ovde i emocija i melanholije i bend koristi vokal koji nije „normalan“ blekmetalski vrisak, već više nekakav očajnički povik, ali ploča je napravljena u visokoj brzini pesme su dugačke i opojne. Odličan debi:

https://oriflammeqc.bandcamp.com/album/l-gide-ardente-2

Idemo na stoner i doom i odmah na početku direktno u menzu: Clouds Taste Satanic imaju novi album i mada ovde pesme imaju nešto razumnija trajanja (prošli put kada smo pričali o ovim Njujorčanima, bilo je to povodom albuma gde su pesme trajale po dvadeset minuta) i dalje je u pitanju kreativan, maštovit i vrlo prijatan doom-rock i metal. Cloud Covered je kolekcija obrada koje pokrivaju široku teritoriju pristupa doomu i teškom rocku, sa puno sabatovskog u svom DNK (druga pesma na albumu je obrada Behind the Wall of Sleep sa prvog albuma Black Sabbath) ali sa osobenim interpretacijama tih klasičnih osnova. Clouds Taste Satanic se drže svog instrumentalnog pristupa a pesmama ovo daje posebna tumačenja i čitanja, uključujući doom verziju Also Sprach Zarathustra Richarda Straussa, psihodelisane i vrlo otežale Pixies, pa i usporene i omasovljene Bachman-Turner Overdrive. Pri kraju albuma stižu na red i Pink Floyd sa dve pesme koje su prosto molile da dobiju metal obrade i Clouds Taste Satanic ovde ni malo ne razočaravaju. Lepa produkcija, ležerna svirka, fantastičan album. A samo pet dolara:

https://cloudstastesatanic.bandcamp.com/album/cloud-covered-2

Ultramafic iz Kalifornije su trio koji svira instrumentalni psihodelični rok negde između težeg stonera i prozračnijeg post-zvuka. Što uopšte nije loše mesto da se na njemu stvara. Album Caldera je kolekcija jako dugačkih spejs-džemova kojima siroviji zvuk zapravo ne smeta a spontanost u svirci i jedan izraženi „živi“ senzibilitet su jaki plusevi. Ima ovde jako moćnih psihodeličnih pasaža i Ultramafic vrede da se preslušaju:

https://ultramafic.bandcamp.com/album/caldera

Viskonsinski sludge drogeraši Bongzilla ove godine već imaju jedan album, a sada su izbacili i novi singl, Nectar Collector. Daleko je ovo od esencijalnog, ali dve pesme koje se ovde čuju nude lo-fi zvuk i klasične sludge-stoner rifove pa ako volite, klikćite:

https://gungeonrecords.bandcamp.com/album/nectar-collector

King Gizzard & The Lizard Wizard su nam potkraj prošle nedelje doneli i novi živi album, Live In Melbourne ’21. Ako ste slušali skorašnje žive snimke benda, znate da su u opakoj formi pa je i ova ploča izuzetno preporučljiva za sve ljubitelje čudnijeg rokenrola. Izbor pesama je drugačiji nego na recentnom Live in london ’19 a bend ima veoma naglašenu psihodelično-ritualnu dimenziju ovom prilikom. Povrh svega, ovo plaćate koliko sami hoćete, a Gizzardi nude i link da album skinete besplatno ako ste baš sirotilja. Teško da može da bude bolja ponuda:

https://softgrit.bandcamp.com/album/live-in-melbourne-21

The Black Heart Death Cult svoj drugi album, Sonic Mantras stavljaju negde na sredinu između faziranog stoner metala i psihodeličnog rokenrola inspirisanog, između ostalog, i indijskim instrumentarijem. Sitar i generalno indijska muzika su bili dosta prominentni u psihodeliji šezdesetih godina i ovo je dobrodošla rezurekcija takvog zvuka. Sonic Mantras ne deluje na prvi pogled kao izrazito metal ploča sa svojim nežnim vokalima i hipnotičkim prioritetima, ali ima ovde dosta teških gitara i faza za sve ukuse:

https://theblackheartdeathcult.bandcamp.com/album/sonic-mantras

Kanađani Lavagoat nude dve odlične sludge/ stoner pesme na singlu 2 Tales of Terror, krljajući žestoko, obarajući na pod težinom zvuka, urlajući pretećim, promuklim glasom, ali pazeći da se rifovi, gruv i gitarske nojz-egzibicije  uklope na najlepše načine. Veoma dobro:

https://lavagoat.bandcamp.com/album/2-tales-of-terror

Lowtone iz Strazbura su mi bili dobri i na svom prvom singlu, a sada kad su izbacili EP sa četiri pesme, Session Nocturne, dopadaju mi se još više. Nema tu vidnijih odstupanja od pobedničke formule teškog, PRETEŠKOG zvuka, jakog faza i rifova koji su bazirani na bluzu ali otežani i pojednostavljeni da ostane samo srž. Ova sesija snimljena je uživo pa nosi sa sobom i spontanost i nesavršenosti koje idu uz ovakav kontekst i time je još lepša:

https://lowtone420.bandcamp.com/album/session-nocturne

Brutalno mračna, mučna ali neodoljiva muzika stiže na split albumu bendova Frogskin i Taser, nazvanom Settling for Leftovers. Ovi prvi ga otvaraju sa jednom neprekinutom pesmom najcrnjeg sludge-doom zvuka od 14 minuta, masirajući vam lobanju dok ne počnete svet da gledate u slow motionu. Fantastično. Ovi drugi imaju dve pesme, dakle, upola su kraći ali ne i duplo brži. Taser su JOŠ distorziraniji i pakleniji od Frogskin i mada je ovo ploča samo za jake, oni će UŽIVATI:

https://ironcorpse.bandcamp.com/album/split-lp

Ostali mogu da uživaju u novoj Doomed & Stoned kompilaciji. Vredni ljudi iz ove inicijative su se ovog puta uputili u Škotsku pa je Doomed & Stoned in Scotland presek ondašnje scene sa 39 bendova koji, u proseku, zvuče melanholičnije i meditativnije nego što biste očekivali. Škoti su brđani ali i brđani znaju za tugu! Ali tuga na stranu, i ova kompilacija profitira na raznolikosti materijala i još jednom podseća koliko različitih pristupa zna da bude u ovakvoj muzici, ali i služi kao izuzetan materijal za dalja istraživanja. A daje se za cenu koju sami poželite. Esencijalno:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-scotland

Moskovljani Black Aspirin (znam, zbunjujuće je što postoji i bend iz Praga sa istim imenom… ko zna šta se događalo u istočnom bloku dok mi nismo gledali…) su izvrsni na debi albumu Awakening. Ovo je žestok, energičan, pa i dosta brz stoner rok koji ima onaj kvalitetni spoj nadrkanog stava i dobrih rifova. Black Aspirin, hoću reći, ovo sviraju kao da je pankčina, ali imaju težinu i moć propisnog metala i biće privlačni širokom spektru slušalaca koji sebe smatraju rokerima. Veoma dobro a plaćate koliko želite:

https://blackaspirin.bandcamp.com/album/awakening

Poljaci Mound su vrlo heavy na svom debi albumu Pharisaism, ali ovo nije „čist“ doom metal već kombinacija doom, sludge i post metal pristupa sa samo malo blek metal elemenata (prevashodno pevanje). Dobro je to iskombinovano i ovo je teška i bučna muzika koja ima prostora i za mirnije, atmosferičnije pasaže a koji opet nisu tek shoegaze pop citati već dobro osmišljene i uklopljene meditativnije porcije muzike. Teško, dugačko, surovo:

https://mound1.bandcamp.com/album/pharisaism

Kijevski Shiva the Destructor na albumu Find the Others imaju nekoliko podugačkih psihodeličnih džemova, snimljenih odlično i sa puno kvalitetnih ideja. Ova muzika nije napravljena na licu mesta, ali je nesumnjivo da je svaka od ovih pesama (koje traju po devet i kusur minuta) nastajala kroz džemovanje i spontanu razmenu ideja, radije nego da se ovaplotila prvo na papiru. Taj prijatan, prirodni zvuk pesama se divno dopunjava odličnim studijskim zvukom i prosto mi je žao da ovog nema na Bandcampu jer je slušanje preko Jutjuba muka (Edit: stigli momci i na Bandcamp u međuvremenu!!!!):

https://robustfellow.bandcamp.com/album/find-the-others

Seven Serpents sa Floride ODVALJUJU na svom prvom albumu, Damned to Existence. Iz naslova se već naslućuje da ovo nije muzika dobrog raspoloženja, ali se treba pripremiti na to koliko je sludge metal ovih momaka bučan i besan. Pritom, s obzirom da je naslov prve pesme očigledna aluzija na igrački serijal Metal Gear Solid, potvrđuje se da nema većeg besa nego kad gikovi besne. Elem, ovo je energičan i na momente disonantan sludge metal koji, srećom, čuva gruv i melodiju tako da iako ne zvuči „komercijalno“, ima dovoljno prijemčivosti da vas uz sebe zadrži i pored veoma naglašene agresivnosti. Vrlo dobro:

https://sevenserpents.bandcamp.com/album/damned-to-existence

Potion su trio iz Sidneja i njihov EP Oath to Flame donosi dve moćne, teške i dramatične doom-sludge pesme. Obe traju skoro po osam minuta i donose spor, mrveći tempo, mikrofoniju, distorziranu basčinu, mučne vokale, ali, a to je i najvažnije, i gruv koji ne narušava mračnu, tužnu atmosferu ali slušaoca nosi napred kao nekakav dobroćudni vihor. Izuzetno:

https://potionband.bandcamp.com/album/oath-to-flame

Francuzi  Salace nisu toliko agresivni ali njihov doom-sludge je svakako mračan i primamljiv. Down Below je ploča tamne atmosfere i agresivnog gruva, prenabudžena u masteringu tako da uši otpadaju, ali dobro napisana i ako ste mladi i snažni, takva da se vrti dosta puta na ripit:

https://salace.bandcamp.com/album/down-below

Ljubitelji grandžerski intoniranog stoner roka mogu da se poraduju albumu Black Dog portugalskih Three of Me. Za moj ukus je ovo svakako suviše „mejnstrim“ ali Three of Me odlično sviraju, imaju dobar zvuk i energiju i ovo je ploča koja bez napora vozi napred svojih ekonomičnih 36 minuta.

https://threeofmeband.bandcamp.com/album/black-dog

Kad smo već tu, Teksašanin Jeff Michaels svira heavy blues rock na svom albumu Tempt The Angels i mada ovo ima samo malo onih uobičajenih idiosinkrazija kakve očekujemo od ploča koje kompletno napišu i izvedu solo-umetnici, radi se o časnom naporu koji je posebno dobar u domenu gitarskog programa. Volite Hendriksa i SRV-a? A ko ih ne voli? Poslušajte:

https://jmichaels.bandcamp.com/album/tempt-the-angels

Finci Planeetta 9 pevaju na Finskom na svom EP-ju Pirun piiska a koji je kolekcija snažnih ali melodičnih i osećajnih doom kompozicija. Planeetta 9 mešaju klasičniji doom, baziran na bluzerskim formama, sa samo malo finskog folklora, na sve dodaju lepu količinu psihodeličnih elemenata kao što su udaraljke i sintisajzeri i gudači i sve to sviraju odmereno za prijatan ugođaj. Lepo:

https://planeetta9.bandcamp.com/album/pirun-piiska

Francuski trio Vinjo je prihvatljiv na svom prvom EP-ju Ninja in the Sky. Moram da priznam da su koncept nindža-stoner-roka i sladak crtež na omotu zapravo uzbudljiviji od muzike koja je, pa, običan stoner rok sa sasvim pristojnim shvatanjem žanra ali bez sad nekih superuzbudljivih pesama. No, prijatno je, tehnički korektno i sami birate cenu ako biste kupovali, pa poslušajte:

https://vinjo.bandcamp.com/releases

Bend se zove Our Earth is a Tomb i zvuči TAČNO onako kako zamišljate. EP Absentia ima tri pesme od kojih je srednja jedan eterični instrumentalni interludij, a druge dve su dugačke, teške, tužne kombinacije doom metala i post metala za taj perfektni koktel pretnje i melanholije koji ponekad tražite od života. Platite koliko želite, uživajte ako vam se sviđa da vam ne bude prijatno:

https://ourearthisatomb.bandcamp.com/album/absentia-ep

Sardinijski Electric Valley Records ima još jedno odlično izdanje sirove stoner psihodelije. Stonus su iz Londona , ali zapravo originalno sa Kipra, pa i njihov EP Séance nosi uobičajene elemente grčkog stoner zvuka koje smo naučili da volimo i slavimo. Ovo je žestoko, tvrdo ali prijemčivo i „rokerski“ u meri koja znači da ga možete puštati i normalnim ljudima a da vas ne gledaju popreko. Nezanemarljiva zamerka odnosi se na daleko preglasan mastering koji malčice kvari užitak ali Stonus su, sa muzičke strane veoma dobri:

https://stonusofficial.bandcamp.com/album/s-ance

https://evrecords.bandcamp.com/album/stonus-s-ance

The Marigold su jedan od pet miliona bendova nazvanih po, jelte, kadifi, ima čak i beogradski eterični pop bend koji se zove Marigold (svojevremeno su me zvali da probamo da se ubace i bubnjevi u njihovu muziku ali kad su čuli moju „kompetentnost“ odustali su pa i dalje rade bez bubnjeva), ali ovi momci su iz Italije, postoje još od prošlog veka i album, Apostate, je kolekcija mračnih, iznurujućih pesama negde na razmeđi stoner rocka i noise rocka u AmRep stilu. Što je fina kombinacija. Apostate je kvalitetan, energičan i atmosferičan album a to da Forbidden Place records i dalje svoja digitalna izdanja daju po ceni koju sami želite je, naravno, trešnja na vrhu tortice:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/the-marigold-apostate

Italijanski Heavy Psych Sounds Records je, što bi rekli na engleskom, u plamenu. Izbacuju odlična izdanja jedno za drugim pa tako ove nedelje dobijamo drugi album sardinijskih 1782. S obzirom da je ovo trio sa ostrva čuvenog po vokalnim bendovima, čovek bi očekivao bolje pevanje na From the Graveyard. A to je svakako najslabiji element muzike. Enivej, možda je ovde pala malecna protekcija jer su ipak u pitanju zemljaci, ili je naprosto sasvim okej da imamo ovako kilav i falširajući vokal kad je muzika ovako teška i mučna. 1782 nastupaju u tradiciji okultnog doom metala i njihov album je primereno mračan ali seksi, pa kome ne smeta taj, eh, karakteristični vokal, uživaće:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/1782-from-the-graveyard

Da nam ni fantastični Ripple Music ne ostane dužan, ove nedelje su iznacili drugi album projekta Yawning Sons a koji je kolaboracija između Garyja Arcea (Yawning Man) i britanskih psihodeličara Sons of Alpha Centauri. Prvi album ove transatlantske saradnje je izašao još 2009. godine a Sky Island je upravo izleteo i, kao i praktično sve što Ripple Music rade, pričamo o obaveznoj lektiri. Ovo je dubok, hipnotičan psihodelični rok, ali sa izraženim fokusom na pesme, gde Arce peva i uokviruje fantastičnu svirku da ne odleti  svemir. Uz gostovanja nekih jakih imena iz Kyuss, Obsessed, QOTSA itd. ovo je ploča koju morate čuti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sky-island

Concrete Ships su, pak, iz Ujedinjenog kraljevstva i njihov „post-psychedelic noise rock composite“ zvuči vrlo lepo na albumu In Observance. Ovde se elegantno spajaju buka, mikrofonija i sirovost noise rocka sa sporijim, težim elementima sludge metala, sve sa ne previše ali vrlo lepe psihodelije koja pesmama dodaje malo prostora i vremena i dinamike. Jako glasan album, ali odlične pesme i bend koji treba upamtiti:

https://concreteships.bandcamp.com/album/in-observance

Apsolutno sjajni su Italijani La Morte Viene Dallo Spazio čiji psihodelični, ali i ritualni spejs-rok dobija odlično ovaploćenje na albumu Trivial Visions. Ovo nije „običan“ space rock kakav rutinski slušamo kod Amerikanaca i Skandinavaca, recimo, već muzika koja klasičnoj formuli  psihodeličnih frikauta, gitarskih efekata, sintisajzera i jeke dodaje i elemente okultnog, ali i ideje utemljene u giallo horror saundtracima. Pevačica (i tereminašica, orguljašica i sintisajzerašica) Melissa Crema je pritom apsolutni pinap pa bend ima i dobrodošlo teatarsku dimenziju (a pored nje je u bendu i još jedna žena, basistkinja Camilla Chessa, čija je svirka apsolutna kičma ove muzike) ali čak i da nemate pojma kako ovi ljudi izgledaju i kakve spotove snimaju. Trivial Visions je sve samo ne trivijalan i jedna od najboljih psihodeličnih ploča koje sam čuo ove godine. Italijani znaju:

https://lamortevienedallospazio.bandcamp.com/album/trivial-visions

Idemo na nešto brže. Njemački thrasheri Dawn Ahead su posle dva EP-ja snimili prvi album, Fallen Anthems i meni se ovo dopada jer, jebiga, volim, brzu muziku. Dawn Ahead su brzi, ali ovo im nikako nije jedini kvalitet i album, pored solidne produkcije, ima da se pohvali i vrlo upečatljivim temama, melodičnim, a tvrdim pevanjem i pre svega songrajtingom koji je originalan i kombinuje klasičan trešerski pristup sa melodičnijim više „heavy metal“ temama. Ovo je fina kombinacija za moje uho, sa pesmama koje imaju više melodije nego prosečan thrash komad ali ne na račun energije i brzine. Dawn Ahead podsećaju da je u thrashu nekada bilo i sasvim prihvatljivo da pevač razume koncept harmonije i da to nije nužno značilo da bend nije tr00 ili da svira power metal. Fin debi (koji je u međuvremenu nestao sa Bandcampa, pa evo onda JuTjub zamene):

Italijani DolomHate očigledno veoma vole Metallicu jer se na njihovom novom albumu, Happy Ending Suicide čuje dosta trikova i karakterističnih fora koje Metallica voli, pogotovo u pevanju Giovannija Svalutoa. Ne da je to greh, naprotiv, Alah zna da nam „stare“ Metalike nikad dosta. No, DolomHate nisu klon niti tribjut bend i njihova muzika, mada ima i tu thrash komponentu, takođe i naginje unazad, ka „normalnijem“ heavy metal zvuku pa je Happy Ending Suicide vrlo prijatna ploča mošerskog krljanja, ali i srazmerno melodičnije a ipak žestoke, sirove muzike. Mid-tempo thrash nije generalno ono kako ja volim da mi posluže thrash ali DolomHate su sjajni:

https://dolomhate.bandcamp.com/album/happy-ending-suicide-3

Španski Corägre je, koliko mogu da kažem, solo projekat izvesnog Tonija Presseguera, sa nešto gostujućih muzičara i mada je album El Serrat De Les Creus, eksplicitno se kaže, snimljen kod kuće, ovo je jedna od najboljih ploča tog nekog, recimo, progresivnog thrash metala koje sam čuo u poslednje vreme. Presseguer ne samo da je mag za miks-pultom (to jest za račuanrom), pa ovo zvuči kao daleko „skuplja“ ploča, rađena od strane „pravog“ benda, nego i piše izvrsne pesme. U njegovom slučaju, to da je on autor, izvođač i vrhovni bog svega na ovom albumu znači da pesme mogu da idu kuda hoće, kada hoće, a njegova izvrsna intuicija znači da materijal zvuči sveže i kreativno, radije nego neusmereno i svaštarski. Nije da na albmu nema pogrešnih koraka, ali kada je dobar, on je ODLIČAN. Ovog čoveka treba da ukrade neki jači izdavač:

https://coragre.bandcamp.com/album/el-serrat-de-les-creus

Južnoameričkog crossovera nikad dosta. Rolamento Atômico dolaze iz Brazila i njihov drugi EP, So Fast, So Good, So Gralha je vrlo tipično formatiran da se dopadne svima koji su se kasnih osamdesetih i ranih devedesetih lomatali na skejtbordima, mlatili glavom i dizali rogove uz žestoke rifove. Nije ovo najoriginalnija niti čak najmaštovitija thrashcore ploča u ovom veku, ali Rolamento Atômico imaju solidnu produkciju i sviraju energično. Manje su ubedljivi kada eksperimentišu, ali kada se ubace u stoprocentni ’80s mod, onda razbijaju. Sami birate cenu.

https://rolamentoatomico.bandcamp.com/album/so-fast-so-good-so-gralha

Ali i kineski thrashcore je ovde dobrodošao. Dying Art Productions iz Pekinga niže imaju još jedno dobro izdanje koje sam preslušao prošle nedelje, a hongkonški 惨惨猪|CHARMCHARMCHU na svom drugom albumu, Last Breath nude vrlo oštar, tehnički impresivan i ubedljiv trešeraj. 惨惨猪|CHARMCHARMCHU se trude da kreiraju vrlo napetu muziku, punu tenzije i tjeskobe, a da sve to ide velikom brzinom i da bude žestoko, i moram da priznam da im polazi za rukom. Last Breath je odlično napisan i odsviran material i mada s obzirom na količinu pesama nisam siguran da li mogu da ga računam u albume, ovo je sigurno EP koji zavređuje vašu punu pažnju:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/last-breath

Novi Gaslarm? Koji bre po redu? (Šalim se, piše da je osamnaesti na samoj Bandcamp stranici.) Andersu Lindbergu je ovo drugi album samo u ovoj godini (i to nakon što je objavio raspad benda pre izesvnog vremena) i ako očekujete nekakva iznenađenja i odstupanja od standardne formule, pa, nema ih. Ovo je i dalje kompetentan one-man-blackened-thrash metal, snimljen u kućnim uslovima i za par kopalja ispred velike većine kućne produkcije. Deset sprinterskih pesama, dosta lepih rifova, ko voli, voleće:

https://gaslarm.bandcamp.com/album/bringer-of-sorrow

Century Media ove nedelje ima dva notabilna izdanja a jedno od njih je prvenac nizozemskih prog-trešera Cryptosis. Bionic Swarm zvuči primereno cheesy-naučnofantastično kao naziv albuma, a i muzika je odličan, kompleksan i raznovrstan a ipak vrlo keči thrash metal. Cryptosis ovde imaju i jare i pare, profitirajući od razgovetnosti i komunikativnosti svoje muzike, koja lako ugrađuje razne progresivne elemente u pesme, a ipak ne bežeći pred žestinom i energijom. Da oće sav moderni trhash metal da bude ovako zanimljiv i ambiciozan, pa Nizozemskoj bi cvetalo:

Izuzetan deaththrash (pa i čist death metal) pružaju Grci Rapture na svom trećem albumu Malevolent Demise Incarnation. Ovo je odlično produciran, žestok, nabadajući zvuk u maniru Sadus, Demolition Hammer, Coroner, pa i starije Sepulture, ali brže, žešće, jače, moćnije. Malevolent Demise Incarnation natrpan je ubitačnim rifčinama i svirkom koja je divljačka, stalno napeta i tehnički impresivna a da se ne gubi u prekomplikovanim aranžmanima i egzibicijama. Prejako:

https://rapturegreece.bandcamp.com/album/malevolent-demise-incarnation

Za ovonedeljnu porciju hardkor panka koji se uklapa u moje definicije metala, okrenimo se split albumu bendova The Voice of God i Nervous Aggression, oba iz Ohaja. The Voice of God su brzi, energični hardkor po uzoru na, recimo, Heresy ili Concrete Sox i njihove četiri pesme su kratke, uglavnom ekonomične i bez mnogo filozofije. Prljavo, brzo, zadovoljavajuće. Nervous Aggression su nešto bliži japanskim formulama fastcore/ grindcore svirke pa je njihovih pet pesama za nijansu melodičnije ali i sa nešto većim rasponom atmosfera, ali bez gubljenja eksplozivnosti. Prijatno:

https://godverment.bandcamp.com/album/split-with-nervous-aggression

https://nervousaggression.bandcamp.com/album/2021-split-2

I Dropping Bombs iz Mičigena su hardkor pank bend sa izrazito metal energijom. Ovo je, recimo, screamo bend sa pevačicom koja ume da peva i melodično i prijatno – pa to na trenutke i čini – ali kad vrišti, pa to je jebanje keve. Muzika je, naravno, energičnog srednjeg tempa sa mnogo besnih gitara i nabadačkog ritma, ali za moj groš, na EP-ju Forever Lasts Another Year pevanje je nesumnjivo glavno jelo:

https://droppingbombshc.bandcamp.com/album/forever-lasts-another-year

Remains of Rage je hardcore bend iz Troja u državi Njujork i njihov album, takođe nazvan Remains of Rage (bend je nastao od prethodne grupe, Driven by Rage), je kolekcija moshcore pesama odsviranih sa dosta srca i umešnosti. Ne volim naročito ovj stil muzike, ali Remains of Rage su mi ove nedelje nešto simpatično legli sa svojim plesnim gruvom, horskim izvikivanjem stihova i metaliziranim rifovima. Sami birate cenu. Kul.

https://remainsofrage.bandcamp.com/album/remains-of-rage

Ako već moram da slušam metalcore – a ne moram, ali eto, kad je čovek zaludan, svašta se desi –  Juliet Ruin su bend koji može da prođe. Novi EP, Dark Water je nešto zbog čega bih u normalnim uslovima promenio kanal, ali zapravo mi je nekako lepo legao ovde, sa odličnim ženskim vokalom na vrh „komercijalne“ ali dobre nu-metalizirane metalcore svirke. Bend se ovim izdanjem vraća svojim „mračnijim“ korenima i ja to ne mogu da ne pozdravim:

https://julietruin.bandcamp.com/album/dark-water-ep

Hajde, brzo, dok sam još raspoložen da pomenem i album londonskih Red Method. For the Sick je metalcore napravljen na temeljima onog što su ljudskoj kulturi u amanet ostavili Slipknot i mada ovi Britanci mestimično pređu u bukvalno imitiranje, verujem da publici koja je žedna „starog“ Slipknot zvuka ovo neće smetati. Bend je kvalitetan, sa dosta znojave svirke (i blastbitova!) i mada sam ja prestar čovek da bih ovo ozbiljno razmatrao, verujem da je povremeno izlaganje muzici ovog tipa lekovito:

https://redmethodofficial.bandcamp.com/album/for-the-sick

Da malo plaknemo uši dobro će nam doći ruski Tarpan čiji blackened death metal hardcore odlično zvuči na živom EP-ju Live in Rostov. Ovo su tri pesme sirove estetike, ali kvalitetne svirke, odrađene pošteno, radnički i sa zapravo solidnim zvukom. Kad vidite sliku ovih mladića poželite da imate ćerku kako biste joj zabranili da ide na njihove koncerte a to mislim u najboljem mogućem smislu:

https://tarpancrust.bandcamp.com/album/live-in-rostov

S.T.F.A.H. je skraćenica od Stay the Fuck At Home i mada je jasno na šta se to odnosi, album Man Was Not Meant To Survive! nije COVID-19-orijentisan projekat. Ovo je hardcore/ thrash/ powerviolence ploča sa sjajnim grindhouse omotom, tematikom progresivne politike širokog spektra, ali i solidnim pesmama koje su uglavnom kraće od minut. Autor, inače iz Nju Orleansa, štaviše kaže da većina striming servisa nije htela da mu hostuje materijal jer su pesme kraće od 30 sekundi. Govna! Sve u svemu, solidno:

https://staythefuckathome.bandcamp.com/album/man-was-not-meant-to-survive

II.Rákóczi Ferenc Zenei Termelőszövetkezet je ime koje ni ne znate kako da izgovorite a demo koji je ovaj sobni/ onlajn projekat snimio zove se još strašnije: Pillanatnyilag jó ötletnek tűnt. U pitanju je epidemijski/ lokdaun projekat članova više mađarskih grindcore bendova i, er, Fejsbuk grupa, koji nominalno spada u cybergrind, dakle, uz programirane bubnjeve i dosta semplova i sintisajzera, ali je zapravo značajno promišljeniji i interesantniji od 99,99 procenata muzike koja se ovako zove i mada se, korektno, prodaje za cenu koju sami smislite jer je divlje eksperimentalan i ne zna tačno kuda je krenuo, nudi dosta zanimljivih momenata. Ako ste ikada voleli Naked City u njihovoj jazz-thrash fazi, proverite kako će vam se ovo dopasti:

https://iirfztsz.bandcamp.com/album/pillanatnyilag-j-tletnek-t-nt-demo

Španski Serrucho su donekle sličan projekat sa čak sedam članova u sržnom bendu ali onda i brdom gostiju na svom već osmom albumu sedamnaest godina, 20 Zetas. Grindcore koji Serrucho sviraju je tehnički napredan, sa pesmama preko dva, tri pa i četiri minuta, ali i sa puno energije i kvalitetne svirke a ovaj album je kompilacija kojom se obeležava davdeset godina postojanja ekipe i sa dvadeset pesama (adekvatno) donosi izuzetan presek odlične karijere. Ne propustiti:

https://serrucho.bandcamp.com/album/serrucho-20-zetas-2021

Poljaci Blast Rites na svom prvom albumu, Beating the Count sviraju vrlo tvrd, metaliziran grindcore koji me podseća na recimo Rotten Sound, ali kada bi ovaj bend imao još više death metal elemenata. Dakle, ovde us pesme nešto duže, aranžmani nešto kompleksniji, ali je muzika i dalje vrlo in your face, vrlo napucan grindcore/ deathgrind dobrih rifova i odličnog stava. Eksplozivno i masivno, meni je ovo i odlično, sa sve Rokijem Marćanom na omotu:

https://blastrites.bandcamp.com/album/beating-the-count

Čuli ste za grindgaze? Ni ja, ali kad malo razmislimo, bilo je samo pitanje trenutka. Projekat Sugar Wounds na albumu Calico Dreams (i, da, i bend i album emaniraju zdravu ljubav prema mačkama, a ako malo zažmirite videćete najmanje jednu i na omotu) pokazuje kako izgleda kada se spoji zaslađeni, sanjivi shoegaze pop sa grindcoreom i, pa, ne znam koliko će se ovo kome dopasti, ali kao „proof of concept“, ovaj album je vrlo solidan. Pesme su podugačke (za grindcore) i imaju tačno pogođen odnos atmosfera i tehnika koje su potrebne da ova mešavina proradi. Treba i reći da ovo nije potpuno samonikla ideja već u dobroj meri produžetak onoga što je na primer Jon Chang radio sa svojim različitim bendovima, te da je sasvim zamislivo da Sugar Wounds sada pokrene lavinu koja izrodi čitav podžanr. Jer, da se razumemo, ovo je vrlo dobro. Apsolutno treba poslušati a ko hoće i da kupi, plaća koliko poželi:

https://sugarwounds.bandcamp.com/album/calico-dreams

Da ostanemo u mačijoj materiji: grindcore sa dalekog istoka je uvek bio dobrodošao u našim krajevima pa bih tako vašoj cenjenoj pažnji preporučio album Evil Cat Bastard sastava ZANKÖU iz Pekinga. Ovo je sjajna kombinacija d-beat panka i blastbitova, odsvirana moćno te producirana odlično a ako vam sve zazvuči malo japanski, primetićete da čak i izdavač kaže da je ovo mešavina japanskog i kineksog hardkora. I, mislim, bez obzira na geografsko, jelte, poreklo, ovo je odlično:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/evil-cat-bastard

Uvek je zadovoljstvo čuti death metal pravljen u nemačkom mestu koje se zove Münster. Ove nedelje pravi ga bend pod imenom Crypts, a njihov debi album, Coven Of The Dead zvuči baš kako očekujete. Ovo je atmosferična ploča oslonjena na old school horor sa grobljima, vostalim leševima, vešticama, pa i sa nuklearnim, jelte, osvetama. Crypts prže vrlo korektno, pružajući muziku bogatu rifovima i energičnom, lepom svirkom, sa sve zvukom koji nije sad nešto skup ali ne odaje utisak veštačke, kompjuterski pravljene muzike. Crypts, naprosto MIRIŠU i to na groblje, mahovinu i trulež, a njihova energija i posvećenost su neupitni. Odličan debi:

https://cryptsdeath.bandcamp.com/album/coven-of-the-dead

Writhing Shadows iz Alabame su svoj prvi demo i prvi EP sakupili na kompilaciji Intestinal Enshrinement i ovo je  dopadljiv death metal koji od primitivnosti pravi vrlinu i fokusira se na teške, valjajuće rifove, gruv i energiju. Ovo se još ne može kupiti ali se može čuti, pa svakako poslušajte i donesite sve korektne odluke:

https://writhingshadows.bandcamp.com/album/intestinal-enshrinement

Grave Lilies iz Kentakija su takođe prljavi (i verovatno i ružni i zli) na EP-ju Death Obsessed ali takav je to death metal: gadan, agresivan, pun bolesnih, izlomljenih rifova i neumoljivog ritma. Dopadljivo, a dostupno po ceni koju sami odredite, vredi da se čuje:

https://gravelilies.bandcamp.com/album/death-obsessed

Split EP kanadskih bendova Ruinous Power​ i ​Iogsothep donosi tri pesme mutnog, prljavog death metala koji je kavernozan, mračan i na granici da izgubi kontrolu. Posebno su Iogosthep besni, ali ni sa Ruinous Power se nije šaliti. Samo za posvećene:

https://covenantrecords.bandcamp.com/album/ruinous-power-iogsothep

Njujorčani Abyzouth solidno krljaju na svom prvom EP-ju, Wrathbringer. Ovo je žestok, brz death metal koji ne žrtvuje toj žestini i brzini detaljnost kompozicija, ali se ni ne gubi u nekakvom prog/ tech preterivanju pa Wrathbringer ide idealnom srednjom linijom stalnog galopa ali i raznovrsnih, kompleksnih aranžmana koji zvuče prirodno logično uz sve svoje zanimljive ideje. Tri pesme i dva lepa intra, solidna produkcija, veoma dobar materijal:

https://abyzouth.bandcamp.com/album/wrathbringer

Omnipotence iz Alberte u Kanadi su bend čija kompilacija The Powers of Suggestion Compilation donosi neki od najboljeg death metala/ deathgrinda ove nedelje. Bend je ekstremno posvećen muzici koja ima vrlo malo sala i ovaploćuje se u ekonomičnim, brzim, žestokim pesmama što nude grindersku eksplozivnost i metalsku disciplinu u tačno potrebnoj meri. Sve je to užasno heavy i uglavnom odlično producirano pa je na slušaocu samo da podmaže vrat i baci se glavačke u šutku. 14 dolara je jaka cena ali ovo je i jako izdanje:

https://omnipotencegrind.bandcamp.com/album/the-powers-of-suggestion-compilation

Ysilik su iz Mineapolisa, prestonice američkog anarhopanka, ali sviraju kombinaciju progresivnijeg death metala i malo nekakvog groove metala. Nije nužno to sve po mom ukusu ali album Eunoia ima dosta dobrih momenata a bez sumnje je kvalitetan u pogledu svirke produkcije, i nakrcan zanimljivim idejama. Poslušajte:

https://ysilik.bandcamp.com/album/eunoia

Meksikanci Reborn počinju svoj prvi album, The Non​-​existent Path instrumentalnim, halucinantnim introm od skoro dva i po minuta, a koji se, prevarno, zove Lullaby. Mislim, ko uz ovo zaspi, najebo je! Jer, kad Reborn krenu da tresu, košmari su zagarantovani. Njihova muzika je divljački, i glasan deaththrash sa mnogo dobrih rifova i jednim onako drusnim, otresitim stavom. Problem koji Reborn eventualno imaju je prevashodno u pomanjkanju kontrole pa im pesme traju duplo duže nego što bi trebalo. Ali nisu rđave. Bend obećava!

https://rebornmx.bandcamp.com/album/the-non-existent-path

Putrescine iz San Dijega za sebe kažu da su antifašisti na svom Bandcampu što je uvek lepo čuti. Takođe kažu da je njihov death metal inspirisan nekim velikanima poput Carcass i Morbid Angel, ali treba reći i da im se prvi EP zvao The One Reborn – očigledna referenca na igru Bloodborne – pa i debi album, The Fading Flame, sasvim jasno ima mnogo referenci na serijal Dark Souls. Ništa neobično, Putrescine nisu ni prvi ni poslednji bend inspirisan Miyazakijevim veličanstvenim igrama, ali ovaj album je jedan od najboljih primera „Dark Souls metala“ koje ćete čuti ove godine. Ili bilo koje. Putrescine su naprosto kvalitetni u tome kako spajaju old school death metal osnovu i jednu progresivniju dimenziju istraživanja atmosfera i harmonija kroz nadahnut gitarski rad. Odlična svirka, puno žestine ali i odmerenosti te omot koji ukusno ali bez rizika da se uleti u kršenje autorskih prava omažira neke drage likove, sve u svemu jako dobar album:

https://reek-of-putrescine.bandcamp.com/album/the-fading-flame

Britanski Celestial Sanctuary uspešno brani boje domovine debi albumom Soul Diminished. Ovo je old school death metal nešto šireg zahvata pa mada se ovde mnogo toga vrti oko velikih, evokativnih rifova i atmosfera, Celestial Sanctuary vole da ubace i druge tehnike i pristupe. No, moram da priznam da mi najviše prijaju kada se bave tim praktično lavkraftovskim  zvukom (kao što je naslovna pesma, recimo) gde tačno pred očima vidite kako nešto pogrešno i ne od ovog svijeta puzi kroz blato. No, Celestial Sanctuary se izrazito trude da ne budu jednotrični poni pa album ima dosta aranžmanskih ideja i ubacivanja tehnika koje strogo uzev ne bi pasovale u OSDM šasiju. Ali to i pomaže da se bend odlepi od čopora i opravda svoj New Wave of British Death Metal barjak. Fino:

https://celestialsanctuary.bandcamp.com/album/soul-diminished

Kad smo već na ostrvu, evo nam i četvrtog albuma Memoriam. To the End je uredno izašao nepune dve godine nakon prethodne ploče koja nam se dosta dopala i ne donosi ništa novo, naravno, ali i ne mora. Ovo je počasni krug za veterane britanskog death metala i kombinacija Benediction/ Bolt Thrower zvuka sa samo malo melodičnijim temama i čistijom produkcijom je sasvim dovoljna da Memoriam bude prijatno, udobno slušalačko iskustvo. Svakako poslušati:

Sanguisugabogg je, složićemo se, idealno ime za death metal bend a ovaj bend dolazi iz Ohaja i ima prvi album koji je izašao za giganta Century Media. Iako to sugeriše nešto „komercijalniji“ pristup metalu, Sanguisugabogg su „komercijalni“ ili „prijemčivi“ samo utoliko što je album Tortured Whole odsviran kompetentno i ima adekvatnu produkciju. Naravno, postoji sasvim legitimna teza da je slamming death metal već sam po sebi prijemčiviji od „normalnog“ death metala na ime svojh zaraznih plesnih momenata i mada Sanguisugabogg nisu čist slem bend, nemoguće je pesme poput Dragged by a Truck izbaciti iz glave kad ih jednom čujete. Inače, lirička tematika je sva takva: Dragged by a Truck, Gored in the Chest, Dick Filet, Urinary Ichor itd. itd. itd.  Sanguisugabogg se drže prljavštine i dna iako im je muzika svakako kompleksnija i tematski šira od proseka, jer je to tr00. Ovde svakako ima odličnih momenata i pesama i mada Sanguisugabogg ne proširuju format ni old school ni slamming death metala na ikakve značajne načine, ovo je sasvim pristojan ako već ne inovativan album:

Bend nazvan po neurološkom oboljenju? Naziv EP-ja koji pominje urinarni trakt? Mora da se radi o slamming death metalu! Elementary, my dear Watson. Dyskinesia iz Ohaja, srećom, nisu sobni projekat mada su za sada, u okvrima prvog EP-ja, Micturating Deposits of Grit Through the Urinary Tract samo studijski, maltene demo projekat. Konsekventno, nije ovo mnogo sazrela i pametna slem muzika, ali sa druge strane, ovaj EP nosi puno one adolescentske slem prljavštine koju neki ljudi mnogo vole u ovom žanru, a da opet nije amaterski, neslušljiv produkt. Pa još šaljivi semplovi Metalike! Tako da, ako se pronalazite, poslušajte:

https://dyskinesiadeathmetal.bandcamp.com/album/micturating-deposits-of-grit-through-the-urinary-tract

Naravno, i bend koji se zove Mutilated Genericity mora biti slem postava, pa makar bio iz Kvebeka. No, bez obzira što i jesu iz Kvebeka, Mutilated Genericity na svojoj strani split EP-ja sa Tout Beurré nude vrlo solidan slem, dobro produciran i prilično zreo, sa više no jednim signalom da su im Devourment uzor na koji se ugledaju. Njihova muzika, naravno, nije lepa, kao što nisu ni teme kojima se pesme bave, ali, za razliku od većine slem bendova, ovo su tekstovi koji se bave „klasičnijim“ horor imaginarijumom ali i sociopolitičkim opservacijama. Vrlo lepo. Kakva je strana Tout Beurré? Meni se ne dopada. Ali ova strana je odlična i nudi se za koliko date:

https://mutilatedgenericity.bandcamp.com/album/split-mutilated-genercity-tout-beurr

https://toutbeurre.bandcamp.com/album/split-with-mutilated-genericity

Nikad se nisam specijalno ložio na Tomahawk, a što i jeste malo off brand s obzirom da dosta volim i Mr. Bungle i Jesus Lizard, no dobro, ne može sve da bude idealno u našim životima. Novi album stiže u već dosta plodnoj sezoni za Mikea Pattona i, ako volite jedan sada već pomalo retro zvuk koji ovaj bend verno oživljava, sa karakterističnom atmosferom, jakim dinamičkim razlikama i uobičajeno raznovrsnim pevanjem, Tonic Immobility je dovoljno dobar da se presluša. Ali ne bih rekao da je mnogo više od toga i ovde imamo jak primer toga da je bend praktično podređen Pattonu i njegovoj glumi i da, na kraju dana, zavisi od nje. A to nije idealno:

https://tomahawkofficial.bandcamp.com/album/tonic-immobility

Adrian Smith (iz, jelte, Iron Maiden) i Ritchie Kotzen (Poison, Mr. Big) snimili su zajednički album. Smith/Kotzen nije esencijalna ploča, ali jeste prijatan „komercijalniji“ metal u kome ima dosta dobrog materijala, pogotovo Smithovih klasičnih solaža. Smith je vazda voleo da se odmakne od Mejdnovog heavy prog zvuka i otisne u „komercijalnije“ ili nešto popičnije vode i u Kotzenu je našao idealnog saradnika da se spoje pamtljivi, pop refreni, solidna bluz osnova i taj progresivniji gitarski rad. Kul:

Finski Byron nastao je pre par godina kao studijski, jednočlani projekat ali je sada dobacio do prvog albuma, The Omega Evangelion, i tu već ima nekoliko muzičara, uključujući pevačicu Johannu Eteläkari, pa je ovo lep, punokrvan rok-sastav. Byron sebe naziva „lavkraftovskim“ bendom i mada su tematski okrenuti mračnijem delu, jelte, imaginacije, muzički, ovo je vrlo melodična, vrlo prijatna muzika koja izbegava da kopira heavy metal stereotipe iz osamdesetih ali i iz sedamdesetih prema kojima se najviše naginje. Nije ovo sasvim sazrela muzika, pevanje Christoffera Frylmarka – blekmetalski, promukli urlik – mi se ne uklapa uz ostatak muzike, ali Byron ima dosta pozitivnih strana i obećava zanimljive stvari:

Sanktpeterburški Electric Crown sviraju mid-tempo heavy metal sa savremenom produkcijom i to za moje uši nije idealna kombinacija. S druge strane, na debi albumu ove mlade ekipe iz nekadašnje ruske prestonice, Prophecy of Doom, ima mnogo elemenata koji su sjajni i čuje se da su ovi klinci odrasli na klasičnim heavy formatima, pa mi slušanje albuma nije bilo neprijatno. Posebno bih pohvalio gitare koje u dobroj meri pokazuju kakve se sve lekcije daju naučiti od Iron Maiden, ali Electric Crown su generalno dobri i zaokruženi kao izvođači. Ono gde su mi malo još nedorađeni su same pesme koje umeju da deluju predugačko, sa produkcijom koja, iako kvalitetna, na kraju ne daje dovoljno energije svirci benda. Naprosto ovde fali možda 10% tog nekog cheesa i ludila koji bi muzici dali završni glanc. Ali je sasvim solidno i vredi čuti:

https://electriccrown.bandcamp.com/album/prophecy-of-doom

Sa dosta pozitivne anticipacije i hajpa očekivani drugi album singapurskih hevi metalaca Witchseeker je upravo stigao i Scene of the Wild je uzbudljiva, energična ploča modernog zvuka ali sa veoma klasičnim pristupom rifovima, temama i harmonijama. Witchseeker nisu rivajvalistički bend, ali njihov pristup heavy metalu je definitivno utemeljen u njegovim prljavim glam i NWOBHM vrhuncima osamdesetih, i dok ovo slušam vidim pred očima neonska svetla, muškarce sa natapiranim frizurama, PVC i ajlajner. Što je fer pošto Witchseeker, sem natapiranih frizura imaju sve drugo nabrojano. Scene of the Wild je kao da ste uzeli Motley Crue, W.A.S.P. i Riot iz njihovih najboljih faza u osamdesetim godinama, slepili ih zajedno i ugurali u savremen studio za snimanje. Albumu donekle mogu da zamerim produkciju koja je dobra ali malčice prezatamnjena, no kvalitet muzike i strast koja ispada iz svake pesme u velikoj meri kompenzuju ovaj „problem. Sheikh Spitfire je pre skoro decenije započeo ovaj bend kao solo-projekat ali sada možemo da pričamo o još jednom behemotu savremene heavy metal scene. Lepo! A izdavač, Dying Victims sada može da kaže da pored Significant Point ima u svom katalogu još jedan apsolutni biser modrnog metala sa dalekog istoka:

https://witchseeker.bandcamp.com/album/scene-of-the-wild

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/witchseeker-scene-of-the-wild

Volite li melodični power metal? A Dragonlance univerzum? Ako je odgovor na oba pitanja „da“, Grci Paladine su bend za vas. Drugi album ove ekipe, Entering the Abyss je koncept-album u svetu Dragonlance fikcije i mada se meni ovo uglavnom ne dopada, ima svu epiku i cheese koji možete da poželite od ovakve kombinacije:

https://paladine.bandcamp.com/album/entering-the-abyss

Više po mom ukusu su Šveđani Grande Royale čiji treći album, Carry On, nosi jedanaest pesama poletnog, raspoloženog rokenrola. Ovo je muzika veoma utemeljena u ’70s predlošcima, najpre na onom prelasku između klasičnijeg bluz-roka u glam rok i pank-rok, ali Grande Royale nemaju partikularni bend koji imitiraju i naprosto sviraju muziku koja im lepo odgovara. Ovo je praktično hit za hitom, album prepun pamtljivih refrena i tema uz koje telo samo kreće da reaguje, sve snimljeno vrlo prijatno i odsvirano u highway rock and roll brzini. Biser!

https://granderoyaleoff.bandcamp.com/album/carry-on

Isto važi i za Amerikance Hound čiji drugi album, I Know My Enemies razbija. Ovo je ’70s hard rok odsviran bez ikakve retro nostalgije, nego kako treba, živo, glasno, autentično, moćno. Hound su još jedan od onih bendova koji uspevaju da ne zvuče ni kao jedan bend iz perioda što ga očigledno uzimaju kao inspiraciju, ali ni da budu puki pačvork tuđih ideja i njihov album je kolekcija žestokih, emotivnih a jednostavnih pesama uz koje se lako maše kosom (ako je imate) i tapka nogom (… ako je imate…), uz gomilu dobrih rifova, karakterno pevanje i energiju kojoj nije potreban moderan arsenal tehnika da bi zvučala savremeno i ispravno. Fantastičan album:

No, da ne bude da nema power metala koji jeste po mom ukusu ove nedelje, dobili smo drugi album njujorškog multiinstrumentaliste po imenu George Tsalikis. Ovaj talentovani Grk je nekada svirao u Gothic Knights a sada ima masu projekata (uključujući dugovečni Zandelle). No, pod svojim imenom je do sada snimio jedan album, The Sacrifice, a sada, pola decenije kasnije stiže sa ekskluzivnim ugovorom za Pure Steel i odličnim albumom Return to Power. Od zmaja na omotu, preko Tsalikisovih multitrekovanih vokala, pa do kompleksnih aranžaman koji ne zaklanjaju pop-diimenziju ove muzike, Return to Power je ploča pravovernog cheesa i proslave epskog hevi metala. Volite Helloween ili Gamma Ray? Pa, ovo ne smete propustiti:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/return-to-power

Isti izdavač ima ove nedelje i debi album švedskih Ironbourne i istoimena ploča se bazira na klasičnim heavy formulama osamdesetih pa i sedamdesetih. Hoću reći, čuje se ovde dosta Dio zvuka, ali i starije škole – izdavač pominje Saxon i Praying Mantis – sa jakim, četvrtastim rifovima kakve smo voleli na radiju na prelazu sedamdesetih u osamdesete i čvrstom ritam sekcijom, a preko čega ide moćan vokal. Stara škola ne promašuje:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/ironbourne

Apsolutni death metal pokolj i album nedelje dobijamo na debi albumu internacionalne postave Cambion, a koji je nazvan Conflagrate the Celestial Refugium. Najjače ime u ovoj postavi je Chason Westmoreland, izuzetni bubnjar koji je svirao u masi bendova, između ostalog u Hate Eternal, pa je i ovo što Cambion rade u skladu sa njegovim kapacitetima, veoma brz, eksplozivan brutal death zvuk sa naglaskom na energiji, visokom tempu i non-stop presingu po celom terenu. Naravno, muzika koja svira iz sve snage sve vreme ume da bude dosadna i monotona i svenižnji zna da su meni i ploče Hate Eternal umele da budu pomalo naporne posle izvesnog vremena, ali srećom Cambion ne da grizu nego ujedaju ovde, sa lepom injekcijom zlog blek metal zvuka u brutal death srž, te dobro napisanim, agresivnim pesmama koje nemaju vremena za samranje jer se sve vreme super zabavljaju. Fenomenalno:

https://lavadome.bandcamp.com/album/conflagrate-the-celestial-refugium

Pročitani stripovi: Ice Cream Man

Ice Cream Man je već pune tri godine jedan od najboljih stripova koji izlaze na američkoj, jelte, sceni, a verovano najbolji tekući serijal koga Image Comics ima u ovom trenutku. Već sam mnogo puta pisao o tome da je Image pre desetak godina praktično preuzeo poziciju koju smo do tada „prirodno“ dodeljivali Vertigu, onu u kojoj izdavanje stripova za „odraslu“ publiku podrazumeva i sazrevanje forme koja pritom neće napustiti tipično žanrovski ton, a iako danas Image izbacuje sve i svašta i neretko luta (i pluta) u razne strane, serijali poput Ice Cream Man su podsećanje na to koliko je medijum stripa potentan i pogodan za narativne eksperimente. Vrlo žanrovski intoniran, na momente i izrazito referencijalan, Ice Cream Man je istovremeno i strip koji naoko beznaporno oslikava univerzalne* egzistencijalne dileme i čitaoca smešta u središte filozofske meditacije o ljudskom stanju, a sve to radeći unutar vrlo zahtevnog formata horor-antologije.

*well, „univerzalne“ ako ste srednjeklasni zapadnjak, svakako

Razlog što do sada nisam pisao o stripu koji mi se nalazi rame uz rame sa Chew ili Morning Glories na listi Imageovih vrhunskih dostignuća je taj da Ice Cream Man, posle tri godine i dvadesetčetiri moćne epizode, ne pokazuje ni najmanje jasno ni gde se nalazimo niti kuda smo se zaputili. U jednom trenutku, ovo deluje kao opus koji naprosto može da ide napred koliko god hoće, pružajući nam na svakih par meseci po jednu zaokruženu priču u svesci nešto većeg broja strana od standarda, svaki put uspevajući da nam razbuca očekivanja i pretpostavke i donese svežu porciju poigravanja sa žanrovskim tropima ali i samom formom pripovedanja. U drugom, jasno je da ovde postoji i metanarativ, jedna drevna priča o dualnosti „dobra“ i „zla“ – koje ovde, u nedostatku boljeg, simbolizuju perverzni sladoledžija i kontemplativno nastrojeni kauboj – koja nadrasta nama poznati univerzum ali, po svemu sudeći i sve univerzume pored njega, posredovana kroz simbole i motive što se stalno ponavljaju, a koja, moralo bi biti, ide prema nekakvom finalnom zaključku, makar finalnom konfliktu koji će NEŠTO razrešiti. Kako smo u trećoj godini izlaženja Ice Cream Man i nemam ni najblažu ideju koliko će ovo trajati, da li autori zapravo imaju „mapu puta“ ili, naprotiv, uživaju da stvari razrađuju  hodu pa dokle stignu, onda je verovatno pravi trenutak da se nešto kaže o ovom serijalu. Dvadesetčetvrti broj je najavljen za Maj – a scenarista je signalizirao da bi ovo mogao biti i kraj serijala, bar što se njega tiče – a onda će slediti i šesta kolekcija, pa je ovo skoro poslednji trenutak da se naskoči na ovu kompoziciju.

Autori Ice Cream Man nisu superzvezde američkog stripa ali nisu ni početnici. Crtač Martin Morazzo je Argentinac koji u severnoameričkoj industriji operiše već skoro deceniju, sa niskom vrlo solidnih, cenjenih radova za nezavisn(ij)e izdavače poput IDW, Dark Horse i Image. Morazzo je nacrtao Great Pacific, Snowfall, She Could Fly a sa scenaristom Ice Cream Man je radio i Imageov The Electric Sublime, oblikujući svoju karijeru na prepoznatljiv, specifičan način koji uključuje srazmerno malo  superherojskog rada (Occupy Avengers, Electra, Nighthawk, svi za Marvel) i bavi se uglavnom raznim formama fantastike. S druge strane, W. Maxwell Prince je Njujorčanin koji se trudi da ne bude mnogo na internetu i do sada je pisao stvari kao što su pomenuti The Electric Sublime, Judas: The Last Day,  One Week in the Library kao i prošlogodišnji zapaženi miniserijal King of Nowhere za BOOM! Za sada se može reći da je Ice Cream Man za obojicu posao života i njihov magnum opus (do sada!) i nadam se da mogući završetak u Maju neće biti prosto povlačenje ručne kočnice već najava novog života Ice Cream Man u drugačijim formama. Treći član ovog ansambla, Chris O’Halloran na koloru, i četvrti, u formi Good Old Neon koji obavlja dužnosti vezane za letering daju čitavom serijalu distinktan izgled i dizajn a koji su značajni ne samo zbog ekscentrične, nadrealističke premise, već i zbog eksperimentisanja sa formom koje postaje sve prominentnije prisutno u ovom stripu što se dalje ide.

Ice Cream Man započinje epizodom koja je praktično R-rated verzija nečega što biste videli u nekakvoj imitaciji Zone sumraka. Previše ljubazni sladoledžija koji iz svog kombija prodaje sladoled filovan artificijelnim komercijalnim jezikom i frazama koje ništa ne znače ali ih, kao ni njegovu muziku, ne možete izbaciti iz glave, kontrast između mirnih, urednih ulica u srednjeklasnoj suburbiji nekakvog američkog gradića i mračnih tajni u šumama koje ga okružuju, konačno zastrašujući kontrast između mirnoće, čak naivnosti dečaka koji ima najotrovnijeg pauka na svetu za ljubimca i sudbine koja je zadesila njegove roditelje – sve to na kraju prelomljeno kroz težak radni dan lokalnih policijskih inspektora: ovo je proverena i funkcionalna formula horora koji je prilagođen publici širokog zahvata. Iako je priča u prvoj epizodi svakako mračnija i surovija od onoga što bismo videli u Zoni sumraka ili Alfred Hitchcock Presents, format je zapravo  vrlo prepoznatljiv i oslanja se upravo na neke od najraširenijih simbolika u američkoj kolektivnoj (pod)svesti, a što u kasnijim epizodama Ice Cream Man postaje jasno obeležje čitavog serijala. Ovo nije gotski horor, niti slešer, nije zombi apokalipsa (mada se svi ovi koncepti dokače u prolazu i dobijaju svoje reference i gostovanja – ovaj poslednji u formi tri zombi-sestre koje imaju svoj reality show i aludiraju dovoljno jasno na poznate Amerikanke jermenskog porekla da se malčice nasmešite dok čitate), nije ni jedan od tih „tvrdokornije“ žanrovskih horor koncepata već pre svega eksploracija nekih temeljnih elemenata i ideala američkog života.

Tako se kroz epizode Ice Cream Man odmereno i metodično bavi seciranjem pomenute američke suburbije kao neke vrste ideala u pogledu bezbednosti i udobnosti stanovanja, ulazi u stabilne i funkcionalne srednjeklasne porodice i pokazuje koliko praznine u njima može da postoji, prikazuje nam uspešne, cenjene poslovne ljude koji gube želju za životom i okončavaju ga činom vrlo filozofski intoniranog suicida… Ice Cream Man u svemu ovome uspeva da hoda vrlo tankom ivicom između naglašeno setnog, egzistencijalno-melanholičnog prikaza života-posle-boga u kome se potraga za smislom iznova i iznova pokazuje kao jalova, i vrlo uznemirujućeg, visceralnog horor imaginarijuma u kome gledamo arahnide i insekte, trulež i raspadanje, amputacije, torturu i ubistva. Izuzetnost Ice Cream Man, u odnosu na druge horor stripove je upravo u spretnosti sa kojom se kontrastiraju ova dva elementa. Sa jedne strane, pomenuta melanholija nije predstavljena samosažaljivo niti tugaljivo već kao praktično prirodan deo životnog ciklusa koji svi živimo, a sa druge su prizori strave i nasilja urađeni disciplinovano, uredno, čak i malčice uzdržano sa Morazzovim crtežom koji zadržava izvesno odstojanje od tematike koju prikazuje, formatirajući užasne slike kao prosto deo realnosti koju je Ice Cream Man uspostavio još na svom početku. Ovo, pak, u kombinaciji, daje čitavom stripu ton blagog odmaka, neke vrste satirične pomerenosti, uspevajući da bavljenje egzistencijalnom filozofijom, najdubljim ljudskim emocijama kao i visceralnim hororom koji bi u nekom drugom kontekstu bio čista eksploatacija, na kraju ne deluje ni pretenciozno ni jeftino već kao jedan pošten, zreo pogled na nesavršenost ljudske prirode i sumanuto komplikovanu pogrešnost kulture koji su ljudi na kraju izgradili.

Recimo, jedna od ranih epizoda bavi se ostarelim rok-muzičarem koji je pre Elvisa imao veliki hit, ali koji posle toga decenijama nije napisao ništa što je iko drugi hteo da sluša i ovo je satirična, ali empatična disekcija moderne američke mitologije, sa sve skretanjima u palpi naučnu fantastiku. A onda kasnije imate epizodu u kojoj samohrani otac pokušava da izađe na kraj sa idejom da njegova ćerka ima sedamnaest godina i da nije više pitanje godine već dana kada će početi da ima seksualne odnose. Ne radi se samo o nagađanju – on tajno čita njen dnevnik i kontrast između njenih lepih, veoma nežnih maštarija i njegovog straha je potentan. A opet, ova stereotipna situacija dobija u Ice Cream Man naglašeno zastrašujuće razrešenje koje, opet, izbegava horor-kliše i uspeva i pored krvi i patologije da dotakne tačku nevinosti u dubini ljudske duše koja u čitaocu izaziva snažnu empatiju i pored sve strave koju je iskusio.

Drugde, pratimo misli uspešnog menadžera koji se bacio sa zgrade i koji brojeći spratove pokušava da se pomiri sa činjenicom da i pored svega lošeg što je uradio u životu sebe i dalje ne može da percipira kao lošu osobu. Ili gledamo ostarelog oca na aparatima koji nije u stanju ni da govori ni da pokaže da sluša svoju ćerku i sina koji ga obilaze čekajući da umre – a od kojih je bio sasvim otuđen godinama – dok mu zli gremlin briše jednu po jednu uspomenu iz pamćenja sve dok mu, pre nego što umre, potpuno ne izbriše sve što bismo mogli da nazovemo identitetom. Ice Cream Man, kao i mnogo drugog horora, shvata da je strah od smrti i gubitka telesnog integriteta potentan motiv za stravu ali i da se na njemu ne morate zaustaviti i mnoge epizode se bave upravo idejom o tome da ne postoji konačnost horora, da smrt nije mesto na kome on prestaje.

Naravno, za potrebe toga, Ice Cream Man gradi interesantnu i još uvek samo nam delimično poznatu kosmologiju, sa bićima koja očigledno postoje izvan našeg univerzuma a koja u njemu imaju praktično bezgraničnu moć. Vizuelni i tekstualni motivi koji se ponavljaju kroz različite epizode sugerišu da je sve povezano – tekst, uostalom više puta ponavlja da je „sve jedno“ – ali ovo je strip čiji se money shot i dalje ljubomnorno čuva za neki kraj, ili ono što dolazi posle kraja u potencijalnoj seriji specijala i one shotova o kojoj je Prince govorio , a u međuvremenu dobijamo mnogo priča o odnosima roditelja i dece, o životima provedenim u ispraznosti ali i čitavim delovima kulture sagrađenim na – takođe ispraznosti. No, Ice Cream Man nije ni tugaljiv ni setan strip i, mada je duboko uznemirujući, on uspeva da bude i duhovit na mnogo nivoa. Jedan od njih su svakako uspele reference na druge pop-kulturne fenomene, sa iznenađujuće uspelim satiričnim omažima superherojskim stripovima ali i, recimo, konkretno, Mooreovom i Gibbonsovom Watchmenu koji u 21. epizodi dobija prepoznatljivu devetopanelnu mrežu, hard boiled naraciju ali i direktne aluzije na poznate scene, sve bez upadanja u kozeraj ili napuštanja prepoznatljive atmosfere Ice Cream Man.

Sporiji tempo izlaženja ovog serijala verovatno je neophodan jer autori ne treba samo da smisle nove priče već i da pronađu adekvatne formate za njih. Recimo, trenutno najnovija, dvadesettreća epizoda, izašla pre tri nedelje je prikazana u formi komada čistog teksta, gde različiti učesnici late night show emisije pričaju o bizarnom incidentu koji se desio voditelju ali i svojim predistorijama sa njim, presecanim spleš-stranama koje prikazuju sam incident. Svežina sa kojom autorski tim Ice Cream Man uspeva da protrese formu svakih par meseci je zaista dobrodošla, sa osećajem da ovakva priča, veća od univerzuma, veća od ljudi i njihovih malih sudbina, mora da bude veća i od ustaljenih pripovednih postupaka. Jedna epizoda prati život protagoniste, od detinjstva do smrti, prikazan kao priručnik za upotrebu koji samo na kratke momente ispada iz svog neutralnog tona i otkriva ponore očaja. Druga (konkretno trinaesta) je urađena kao palindrom, pričajući dve priče u zavisnosti od toga da li je čitate od prve ka poslednjoj strani ili obrnuto, a već sledeća, četrnaesta, uzima motiv ukrštenice i oko njega gradi suburbia-horor prvog reda.

Martin Morazzo se ovde pokazuje kao apsolutni superheroj, reinventujući svoj crtež i pripovedni postupak od epizode do epizode, majstorski gradeći atmosfere i karaktere, sasvim svestan da ovo što radi sada, više neće ponavljati.* Morazzo je izvanredan u tome kako razume da je likovima za jednokratnu upotrebu potrebno da imaju jasan, izražen karakter koji se hvata i razume jednim pogledom, a da im je najmanje potrebno da imaju identitet, jer u ovom stripovu likovi su ti koji su propadljivi i prolazni, ideje su ono što ostaje duže, a njih često bolje simbolišu mesta i prizori. Čist, čitak i pitak, Morazzov crtež je vrlo komunikativan, pa čak i kada jedan epizoda pola svog teksta daje na Španskom, radnju je lako pratiti jer praktično sve neophodne informacije dobijamo vizuelno.

*sem u možda kratkim referencama u nekoj od narednih epizoda

Utoliko, treba istaći i kako Prince ekonomično piše, sasvim svestan da Morazzov crtež ne potrebuje objašnjenja i prepričavanja, te da je često sklanjanje sa njegovog puta najbolje što scenarista može da uradi. Prince otud ovom stripu daje srazmerno malo teksta, ali uvek pazeći da to što piše bude esencijalno. Njegov skript je često poetičan, melanholičan, ali često i mračno-duhovit pa i na momente neizdrživo zloban, baš u skladu sa svojim „glavnim junakom“ o kome do sada znamo tek da je jedna moguća manifestacija Đavola (a i to smo saznali u jednoj od minijatura koje su rađene tokom lockdowna i publikovane onlajn da bi posle bile sakupljene u štampani „Ice Cream Man Presents Quarantine Comix Special“).

Ice Cream Man je, dakle, u ovom trenutku nešto za šta nemam problem da ga nazovem remek-delom. Izuzetno imaginativan ali i formalno zreo daleko preko očekivane mere, ovo je žanrovski rad koji žanr voli i koristi ali ga i nadrasta, dajući nam da osetimo i „čistu“ imaginaciju ispod njega. Kako pričamo o stripu koji će se možda završiti a možda i neće u Maju, ili će se završiti a onda nastaviti da postoji u formi povremenih specijala (te televizijske serije koja je trenutno u pripremi), rizik da se nešto „pokvari“ svakako postoji. Ali to neće uniziti postojeći materijal koji je, do sada, bio blizu perfekcije. Prince je pre par meseci lansirao i novi horor serijal za Image, HaHa, a koji crtaju različiti crtači, pa nam barem njega neće nedostajati, ali Ice Cream Man je nešto specijalno i važan momenat u novijoj istoriji američkog stripa. Obavezno čitanje.

Pročitani stripovi: Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait

Pročitao sam stripovanu biografiju jednog od najvažnijih francuskih vajara u novijoj istoriji, Ogista Rodena. Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait je izdao NBM, američki izdavač specijalizovan za biografske grafičke romane čije sam neke prethodne slične radove čitao i nisam ostao PREVIŠE impresioniran,a u pitanju je prošlogodipnji prevod na Engleski originala koji je 2019. godine izašao u Francuskoj za izdavača 21g koji se, takođe, specijalizuje za biografske grafičke romane. Ova je konkretna publikacija i finansirana od strane Rodenovog muzeja u Parizu i kao takva predstavlja jedan pre svega dokumentaristički produkt koji najvažnije momente i teze iz života velikog skulptora predstavlja vrlo sažeto, bez previše dramatizacije i ugađanja strip-medijumu. Kao takva, ona nije izvrstan strip, ali je svakako jednostavna i brza prečica da se nešto sazna o životu važnog umetnika.

Roden je, kao što znamo, radio na prelazu iz stoleća u stoleće i bio vajar koji je isprva trpeo nerazumevanje i veoma ozbiljnu materijalnu oskudicu na ime svog osobenog stila što je išao nasuprot u to vreme popularnom svetonazoru. Skulptura u Evropi, a svakako u Francuskoj tog vremena, kao medijum izrazito pogodan za dekorisanje javnih prostora – zgrada, fasada, kapija, antrea itd. – bila je shvatana kao umetnost koja treba da impresionira monumentalnošću, volumenom, da ostavi utisak snage i moći, a Roden je već u ranim fazama svoje karijere bio na potpuno suprotnim pozicijama. Strip ga i sam prikazuje kao dečačića koji majci pomaže da napravi uštipke od testa u kuhinji i dok majka radi u uobičajenom „bezobličnom“ modusu, mladi Ogist od testa pravi ljude sa glavama, udovima i telima u različitim pozama.

Već u svojim dvadesetim godinama, Roden će insistirati na tome da je priroda ono što je zaista čudesno i da umetnost treba da je izražava, ali njegov rad nije bio zasnovan na imitiranju „prirodnih“ vajarskih dela, već pre svega na izražavanju nutrine svojih modela. Nasuprot u to vreme modernoj skulpturi koja je forsirala idealizovane i konsekventno srazmerno bezlične ljudske figure sa praznim izrazima lica, Rodenove su skulpture pravljene da izraze unutrašnji život, pokažu emociju i licem ali i pozom, modelujući svaki deo tela tako da bude deo „poruke“.  Bazirajući svoj rad prvo na skicama koje će sam praviti a onda i na fotografijama, Roden je dobar deo svoje mladosti proveo u siromaštvu i neprepoznat, snalazeći se kroz poslove vezane za dekorativnu umetnost i moleći uspešnije umetnike da ga preporuče potencijalnim klijentima.

Sam strip formatira ovu biografiju kroz tri dela, nazvana po tri ključne žene u Rodenovom životu i, uzimajući u obzir da je u pitanju umetnik čiji je čitav raison d’être bio da se unutranji život odrazi u finalnom umetničkom delu, ovo je i sasvim fer pristup.

Da bude jasno, Roden je, kao i mnogi veliki umetnici, pa i geniji u drugim oblastima, bio nešto manje „uspešan“ kao osoba, odnosno, čitanje njegove biografije vas može podsetiti i na to kako je ne jedan umetnik tokom najtežih godina svoje karijere žrtvovao ne samo sopstveni život i zdravlje umetnosti već neretko i dobrobit sebi bliskih osoba. Rose Beuret, Rodenova prva velika ljubav i zatim životna saputnica – iako je nije oženio zabrinjavanjuće dug niz godina i zapravo su se uzeli tek nekoliko meseci pre nego što će oboje umreti – je prikazana sa dosta nijansi, prvo kao mlada šnajderka koja pada na šarm već tada harizmatičnog umetnika a kasnije i kao žena koja uz njega ostaje čak i kada ovaj vrlo neprijatno ignoriše realnost životne situacije u kojoj se nalaze, da ne pominjemo da je kasnije dugo i dosledno vara. U jednoj sceni u stripu, Rose mu kaže da je trudna, a njegov odgovor je da mora da se vrati u svoj atelje i da nastavi da radi.

Naredne stranice/ godine prikazane u stripu su posebno teške jer vidimo kako Roden praktično napušta svoju ženu i sina na neko vreme, nominalno u potrazi za poslom ali zaista pre svega jer nije siguran da može da ih gleda kako nemaju šta da jedu i u nadi da će se već nekako snaći bez njega.

Strip ne pokušava da udari nekakvu glazuru preko lika i dela ovog umetnika i mada se ne može reći ni da ga osuđuje, sasvim časno se prikazuje činjenica da je Roden išao uglavnom tamo kuda ga je vodila inspiracija a da je briga za najbliže okruženje bila od sekundarnog značaja.

Druga velika žena u Rodenovom životu bila je Camille Claudel, koju je upoznao dok je imala svega 18 godina a on već bio stariji, oženjen čovek i otac maloletnog deteta i mada bi njihova veza koja je potrajala decenijama na različite načine danas bila povod da se umetnik Tviteru izvinjava otvorenim pismima za svoju toksičnu muškost, iskorišćavanje mladih osoba i generalnu ekspoataciju svoje privilegije kao muškarca i već cenjenog vajara, fer je i to da strip prikazuje ne samo da je inspiracija koju je Roden dobio od mlade, strastvene devojke bila značajna za njegov rad, već i to da ona sebe nije videla samo kao mladu i glupu žrtvu matorog predatora. Naprotiv, iako Claudelova u kasnijem delu stripa i sama pokazuje da je frustrirana njihovom vezom koja je (javna) tajna i Rodenovim insistiranem da ne može da povredi Rose kojoj svakako mnogo duguje – a što je zreo i višeslojan prikaz situacije koja je u životu, jelte, prilično uobičajena – ne propušta se da se pokaže da je devojka i sama izrasla u vrsnu vajarku kojoj, doduše, dosta koristi što je proteže u tom trenutku jednog već nacionalno obožavanog umetnika, ali koja ovu poziciju nije osvojila bez autentičnog umetničkog dara. Zna se da je Roden nakon što je postao direktor Odeljenja za skulpture Nacionalnog udruženja za lepe umetnosti, tražio od Claudelove da izvaja njegovu bistu pa je ona potom i izložena na ulazu na izložbu Udruženja, u Palati na Marsovim poljima i mada strip pokazuje da drugi umetnici kritikuju ono što smatraju samozaljubljenošću i nepotizmom, istina je i da je Kamilin rad brzo biti prepoznat kao suptilan, i da je poslužio kao osnova za njenu karijeru. Claudelova je umrla tokom Drugog svetskog rata nakon dugo godine borbe sa depresijom i života u azilu za osobe sa mentalnim problemima i dugo se o njenoj umetnosti nije pričalo, ali danas ima sopstveni muzej na severu Francuske a njen burni razlaz sa Rodenom nakon što je Rose Beuret optuži da je fuksa koja joj rastura vezu je simbolički prikazan razbijanjem biste (koja je, da ne bude zabune, i danas živa i zdrava). No, bez obzira na sve, Roden je, navodi strip u dužem tekstualnom delu, prema Claudelovoj do kraja života gajio snažne emocije i Eugene Blot, galerista koji je dobro poznavao oboje, tvrdi da Roden nikada nikoga nije voleo kao nju.

Činjenica da ovu informaciju dobijamo u čistom tekstu dosta lepo sažima čitav postupak ovog stripa. Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait svakako ima umetničkih ambicija ali je ovo strip čiji je ekspresivni postupak, ako smem tako da kažem, bliži uzdržanosti koja je krasila radove Claudele nego Rodenovoj jakoj liričnosti. Ima ovde scena vođenja ljubavi i „montaža“ slika i stihova koji ukazuju na unutarnji život aktera, ali je sa druge strane dobar deo stripa vrlo enciklopedijski, sa navođenjem podataka i svođenjem karakterizacije likova na praktično skice. Crtač, marseljski Joel Allessandra je veoma iskusan autor brojnih strip-albuma, mnogi od kojih su takođe biografije poznatih ličnosti (od Boba Marlija, preko Luiz Bruks, pa do Bitlsa) i njegov rad je ovde maltene beznaporan, sa jasnim inspiracijama koje su preuzete od slikarstva onog vremena ali i skica i crteža samog Rodena koji, kako i strip pokazuje, pred kraj života više voli da crta nego da vaja, objašnjavajući da je crtež brži i time bolje hvata te efemerne momente koje nam priroda pokazuje a koji, prevođenjem u „statični“ medijum postaju umetnička dela. Allessandra radi u pravilnom, urednom lejautu, sa mekim linijama olovke i bez tuširanja, kolorišući svoj crtež tako da mu podari mnogo teksture – sam Roden je insistirao da se u čvrstom materijalu skulptura i statua mora videti kompleksnost ljudskog tkiva, mišića i kože, i Allessandra svom crtežu daje dubinu i toplinu radeći jasne, čiste figure, bez mnogo senčenja i pazeći da mu likovi budu izražajni i emotivni a da se ne upadne u „glumu“ i teatralnost. Poslednja trećina stripa u kojoj vidimo Rodenovo pozno interesovanje za umetnost sa dalekog istoka, prevashodno Japana, prilika je za lepe grafičke kontraste, ali i dijalozi ovde podsećaju da je veliki skulptor ljudsko telo posmatrao drugačije nego što ga gledaju „obični“ ljudi ali i većina kolega. Njegove misli o tome da umetnost ne može da bude nemoralna, da je ona uvek sveta i da je ništa ne može oskrnaviti su u velikoj meri definisale moderan pogled na umetnost a strip, prikazujući njegove ključne radove, poput Vratnica pakla – monumentlane kompozicije u ilustraciji Danteovog Pakla – podvlači koliko je Rodenov pogled „unutra“ i potraga za ljudskim i prirodnim koji se moraju videti u kamenu, kroz poze, izraze lica, igru svetla i senke što treba da sugerišu „pravo“ telo i „pravo“ tkivo, bio značajan za evoluciju ne samo moderne skuplture već i evropske umetničke estetike uopšte.

Scenarista Eddy Simon je iskusni novinar, publicista ali i strip-autor koji iza sebe ima i dosta biografskih radova (Eiffel, Renoir itd.) i mada je njegov rad u ovom grafičkom romanu fokusiran na prenošenje faktografije ali i tananijih elemenata biografskog teksta koji treba da nam pokažu kako su emocije, poezija, ali i priroda, te druga umetnost inspirisale velikog autora, rekao bih i da je Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait u umetničkom pogledu dosta svedeno delo. Ovde zapravo nema mnogo unutarnjeg života samih likova, njihove se drame, konflikti i otkrovenja rešavaju kroz ekonomične, brze razmene koje su ponekada elegantne a ponekada imate utisak da ste dobili samo suvi tekst bez dovoljno nijansi da biste i sami emotivno učetvovali u komadiću nečijeg života. Na čisto tehničkom planu, letering je, makar u ovoj verziji na Engleskom, dosta nezgrapan i mada je čitak, mislim da su preoštra geometrija oblačića i mašinska pravilnost slova u neskladu sa inače mekom, zaobljenom prirodom samog crteža koji slavi taj taktilni kontakt između tela i kamena, prirodnog i umetničkog, prolaznog i večnog.

No Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait je, uz svoje manjkavosti, svakako zanimljiv biografski tekst i podsećanje da je strip često idealan medijum kada treba sažeti živote, posebno umetnika koji su i sami radili u vizuelnom medijumu. Na Komiksolodžiju je ovo korektnih 14 dolara pa vredi baciti pogled.

Pročitani stripovi: Revolver

Revolver je grafički roman koga je nacrtao i napisao Matt Kindt, a objavio Vertigo, u tvrdo koričenom izdanju još 2010. godine. No, koliko prošle nedelje, DC je uradio reprint ovog stripa, u nedostatku Vertigo imprinta sada za svoj Black Label, i dobili smo i odgovarajuće digitalno izdanje. Kako sam Revolver zapravo propustio u njegovom originalnom formatu, ovo mi je bilo prvo čitanje romana koji je od Kindta u jednoj meri napravio ono što je danas.

Matt Kindt je stripove radio još devedesetih, kanališući svoju kreaivnost na old school načine (između ostalog fotokopirajući sopstveni fanzin), a danas je cenjeni scenarista, crtač i grafički dizajner, koji je nakon rada za Top Shelf i nešto malo za Dark Horse postao poznato i traženo ime, kako sa svojim autorskim serijalima (Ether, Dept H, Mind MGMT, svi za Dark Horse), tako i radeći u već etabliranim univerzumima, najviše za DC (Frankenstein, Suicide Squad, Men of War itd.) i Valiant (Unity, Rai, Ninjak, X-O Manowar…). Kindtov dizajn-rad mu je doneo i jednu Harvey nagradu (2007. godine za art-direkciju Top Shelfovog izdanja Lost Girls Alana Moorea i Melinde Gebbie) a mada nikada do sada nije osvojio Eisnera, bio je nominovan četiri puta i reklo bi se da je samo pitanje godine kada će se i to dogoditi. Kindt je, ne mogu da kažem MLAD autor, ali svakako neko ko spada u ovu noviju generaciju strip-autora u Americi, sa početkom profesionalne karijere 2003. godine i dobrim balansom između rada u korporacijskim rovovima i kreiranja sopstvenih, autorskih kreacija.

Revolver je dobra ilustracija nekih Kindtovih opsesija ali i prkosan primer stripa koji odbija da bude „lep“ na bilo koji način. Kindtova ambicija je, kako je sam rekao u intervjuu za Wired, bila da napravi strip „po kome neće moći da se snimi film“ – donekle, pretpostaviću u reakciji na već tada jaku holivudski napaljenost da svaki strip koji je prodao više od tri primerka konvertuje u bioskopsko iskustvo, ali svakako u činu prepoznavanja da je strip zaseban medijum i da stripadžije koje kreiraju stripove prevashodno kao pičeve za filmske adaptacije (znamo da je Mark Millar već u ono vreme bio korak-dva ispred svih ostalih) naprosto ne poštuju svoj medijum.

Ljutina Revolvera je u tome da je ovo crtački izrazito sveden rad. Kindtova odluka da koristi isključivo indigo-plavu i smeđu boju u kolorisanju ovog stripa je zapravo samo deo te svedenosti, mada je ona važan deo, dajući crtežu jedan naglašeno bolestan, neprijemčiv izgled. Pored toga, Revolver je kreiran jednostavnim stilom koji forsira bezizražajnost likova, i usredsređivanjem na lica i portrete karaktera najveći deo vremena uspostavlja osećaj klaustrofobičnosti, opresivne bezizlaznosti, a koji je, taj osećaj, sasvim primeren, jer ovo i jeste u dobroj meri priča o bezizlazu.

U ondašnjim napisima o Revolveru, naglašavana je činjenica da je ovo narativ koji se bavi alternativnim realnostima i povlačena paralela sa tada vrlo svežim filmom Inception, ali fakat je da kada ga danas čitam, meni u oči prvo upada to da je ovo strip o mentalnoj bolesti. To da glavni junak svoj „problem“ istovremenog života u dva sveta pokušava da reši odlascima kod psihijatra čak i nije najvažniji element koji Revolver prikazuje u svojevrsnoj analizi mentalnog zdravlja mladih muškaraca (i donekle žena) našeg doba, pošto je zapravo u prvom planu prikaz depresije kao jedne maltene generacijske bolesti.

Revolver je svakako ona uzbudljiva vrsta naučne fantastike koja se ne prepoznaje u žanrovskim stilizacijama što su poplavile popularnu kulturu poslednjih nekoliko decenija – svemir, tuđinske kulture, visoka tehnologija – već u jednoj spekulativnoj srži koja nema ni naučno, pa čak ni kvazinaučno objašnjenje, već je jednostavno tu, prisutna u centru zapleta, bez nje ova priča ne bi postojala i pitanje da li se radi o halucinaciji, simbolici, alegoriji ili „stvarnom“ primeru paralelnih svetova nije toliko bitna.

Revolver je, kada se pojavio, upoređivan ne samo sa Inception već i sa Fight Club i istina je da on baštini slične ideje i bavi se sličnim diskusijama o smislu milenijalnog života. Najvidljivije je svakako to da u glavnoj ulozi ovaj strip ima mladog belog muškarca koji radi nezahtevan kancelarijski posao i ima vrlo udobnu, razumevanja punu devojku a čija su, muškarčeva, motivisanost i volja za životom na početku ove priče gotovo ravne nuli.

Sam je momak koji živi u Sijetlu, koji svakog jutra prolazi kroz iste rutine, ide na posao u lokalnom listu istim putem i provodi dan editujući slike lokalnih selebritija kako bi bile objavljene u sekciji o poznatima. Ovo je tipični „dead end job“ kako se prepoznaje u kontekstu (više) američke srednje klase, nekoliko koraka iznad proverbijalnog prevrtanja hamburgera u nekakvoj lokalnoj roštiljani, čak ovenčan „otmenošću“ potrebe da za njega imate određene IT veštine, ali i potpuno „besmislen“ u tom nekom marksističkom smislu. I Fight Club i drugi radovi iz sličnog perioda (uključujući Matrix) su ovu vrstu posla koristili kao sažetak pogleda na savremenu ekonomiju – i šire, društveni svetonazor koji pronalazi vrednost u trivijalnom – gde je veza između ljudskog rada, proizvedene vrednosti i njenog tržišnog validiranja potpuno poremećena i rezultira intenzivnim otuđenjem.

Dok je Fight Club otuđenje kompenzovao kroz prikaz „zabavne“ psihoze, kanališući animalne instinkte u nešto što je u jednom trenutku delovalo kao pozitivan, revolucionarni pokret, Revolver je, rekosmo, više priča o depresiji. Utoliko, jedan od najupečatljivih elemenata ove priče je to koliko je Sam bezvoljan i nemotivisan. Video sam komentare koji su strip proglašavali odbojnim zbog glavnog junaka koji je radikalno nesimpatičan, ali Sam zapravo nema u sebi dimenziju zla i to je ono što Revolver profiliše kao pozitivnu pouku i otrže ga od puke igrarije sa „zlom koje počiva u svima nama“.

Naime, Sam jednog od identičnih dana na poslu – a gde njegova devojka radi kao urednik modne rubrike, a šefica ga ne podnosi i iz dana u dan mu stavlja do znanja koliko prezire njegovu potpunu kurobolju i odsustvo želje da svoj rad tretira kao nešto čime treba da bude ponosan ili makar u šta je iole investiran – doživljava potpuni pakao, sa terorističkim napadom koji u zgradi proizvodi paniku a ispostavlja se da je ovo samo uvod u vanrednu situaciju u kojoj Sijetl, ali i dobar deo SAD, izložen terorizmu ali i epidemiji ptičijeg gripa*, devoluira do bar nekih 30% Pobesnelog Maksa.

*koji je u to vreme bio aktuelan a danas, dok se rvemo sa drugom, ispostavilo se podmuklijom respiratornom infekcijom, gotovo da se sećamo ove bolesti sa simpatijama

Dobro, ne BAŠ Pobesnelog Maksa, ovo je više jedna poluapokalispa, sa tipično američkim nepoverenjem u vladu, ali i društvom koje, naoružano kakvo jeste, nalazi da je sad pravi trenutak da se imovina brani lično, personalno i uz ekstremnu predrasudu. Kindt postiže uverljivu atmosferu i prikazuje društvo koje nije kolabiralo ali u kome postoje jake tenzije, gde se radnje i pumpe pljačkaju a njihovi vlasnici će zapucati i na prolaznika koji priđe preblizu, no sve ipak uspeva da se zaustavi na nekoliko koraka od pada u potpuno bezvlašće i zakon jačega. Struje uglavnom, jelte, ima, a to je najvažnije, a vlada preko radija i drugih medija javlja taman toliko informacija da narod ne zarati.

Revolverov trik je u tome da kada Sam ode na spavanje, budi se u onom drugom svetu, pa tako po jedan dan provodi u „normalnom“ životu gde je sve manje zadovoljan i svojom devojkm (i njenim roditeljima koji su fini ljudi ali kad ste depresivni to ne vredi) i svojim poslom i svojom šeficom, a onda isti taj dan provodi u postapokaliptičnoj Americi, prolazeći brutalne survivalističke obrede inicijacije. Sam vrlo rano ubije jednog čoveka svojim rukama, pred očima pomenute šefice, i ovo je jedna od definišućih tačaka u odnosu koji se među njima dvoma razvija u tom „drugom“ svetu.

Kindt odlično rukuje konceptom, razvijajući priču paralelno između oba sveta i činjenica da je Sam – koliko on sam može da kaže – jedini koji je svestan obe realnosti ne samo da se koristi za neke interesantne ideje u zapletu već i pruža ovom romanu najveći deo materijala za njegovu filozofsku diskusiju. Nije ovo najsuptilniji strip svih vremena, ali i ne mora to da bude. Kindtov odabrani, na palpu zasnovani ali dovoljno suvi i svedeni pripovedni postupak je idealan za fokusiranje na kontraste između dve realnosti do momenata kada ironičnost potrošačkog svetonazora u „normalnoj“ realnosti postane gotovo nepodnošljiva u odnosu na pakleni ali nekako „stvarniji“ i „čistiji“ mizanscen stalne borbe za goli život u apokaliptičnoj realnosti.

Revolver je dobar strip jer uspeva da pomiri svoje filozofske i žanrovske slojeve pa tako uz jasnu – gotovo otvoreno markističku – kritiku društva koje je trivijalno postavilo u svoje središte, dobijamo do kraja i zanimljiv trilerski zaplet i razrešenje koje poentira na oba plana. Revolver je i alegorija i „prava“ žanrovska fantastika u isto vreme, sa jasnim utemeljenjem u svom istorijskom trenutku gde je čak i društvo spektakla koje su napadali situacionisti ustuknulo pred društvom jadnog, nisobudžetnog spektakla, svedenog na svoje najtrivijalnije, najsitnije forme. Kauč od deset hiljada dolara ovde figuriše kao simbol ispunjenja potrošakog instinkta koji čak ni ne donosi zadovoljstvo ni izbliza proporcionalno ceni, gurajući čitavo društvo dalje u ponor apatije i depresivnosti.

Kindtov crtež je, kako rekosmo, jednostavan, a kolorit veoma sveden no, iako je i u ono vreme bilo opaski da se na ovakav crtež morate pripremiti, radi se o adekvatnom pristupu koji svoju tematiku, ali i priču realizuje uz dobro pogođeno raspoloženje ali i kvalitetnu naraciju. Revolver podseća da je Kindt, na kraju krajeva, diplomirani dizajner pa čak i strip koji se zasniva na ideji grubosti crteža briljira lejautom i dizajnom stranica, a tempo pripovedanja je, uprkos namernim epizodama pasivnosti i dekomprimovanim scenama, zapravo ekonomičan i nosi priču napred bez vučenja nogu.

U globalu, Revolver mi se prilično dopao. Jasno je što, sa ovako radikalno svedenim grafičkim pristupom ovaj strip u ono vreme nije bio više primećen – Vertigo je ipak tada još uvek slovio za imprint od koga se očekuje jedna vrsta podrazumevanog industrijskog standarda crteža i opreme – ali danas je sasvim lako videti ga kao radikalan i uspeo autorski rad. Naravno, i na DC Black Label će Revolver delovati jednako – možda i više – tuđinski kao i pre jedne decenije, ali mi je drago da DC ovaj roman drži u rotaciji jer je u pitanju pristojan fantastični triler i istovremeno sociopolitička pouka, sve posredovano izraženo autorskim ali jasnim rukopisom. Respekt.

Pročitani stripovi: X of Swords

Pa… jedna od stvari koje nisam očekivao je da će X of Swords zapravo dobrim svojim delom nastojati da bude prosto zabavan. I to na jedan neodgovoran, pomalo obešenjački način, sav u igrama reči i semantičkim začkoljicama koje obično odrasli koriste da prevare decu, usade u njih osećaj inferiornosti ali i podstaknu ih da malo dublje razmišljaju o prirodi realnosti koju velikim delom danas doživljavamo kroz jezik. Ono što jesam očekivao od X of Swords je da će ovo biti apsolutno predugačak, podnaduven narativ, natrpan likovima do kojih mi u dobroj meri nije stalo a za mnoge od njih mogu da kažem da zaista znam ko su samo zato što mi je Alah omogućio pristup Official Handbook of the Marvel Universe serijalu i okeanu wiki sajtova na internetu. I, da ne bude da smo se tu iznenadili: X of Swords je baš to velikim svojim delom.

Da bude jasno, još kad je postalo očigledno da će prvi veliki krosover u najnovijoj eri mutantskih stripova u Marvelu* biti dobrim svojim delom zasnovan na zapletu, motivima i likovima iz aktuelnog serijala Excalibur, pomalo sam se smrknuo. Excalibur svrstavam među najmanje zadovoljavajuće serijale u trenutnoj mutantskoj ponudi, strip koji pre svega kao da ima najmanje očiglednih veza sa tim nekim metanarativom što ga je Jonathan Hickman pripremio a realizuje ga mala armija scenarista i crtača, a onda i strip koji i pored izvrsnog crteža i mestimično briljantnih momenata koje je napisala Tini Howard ima i tu distinkciju da deluje kao da namerno prikriva neke stvari od čitaoca da bi posle, kao, mogao da ga iznenadi. Kada sam prošli put pisao o Excaliburu pomenuo sam kako Howardova svakako nastoji da operiše na istoj ravni kao i Hickman, pružajući čitaocu udice, ali i lažne mamce, da bi se igrala sa njegovim pretpostavkama i zapanjila ga kad se ne nada, ali da još uvek nije na Hickmanovom nivou i da je utisak povremeno kao da ovaj serijal naprosto ne igra po pravilima.

*Osetite se slobodnim da osvežite svoje pamćenje čitajući moje dosadašnje osvrte na „Hickmanovu eru X-Men“, redom ovde, ovde, ovde, i ovde

No, znate ko sa tim izgleda nema nikakav problem? Pa, sam Jonathan Hickman. X of Swords je u najvećoj meri, zapravo, krosover koji se tiče radikalnije promene status kvoa baš u Excaliburu i u samom centralnom serijalu, X-Men (koga piše baš Hickman), ali se „na terenu“ najveći, ili makar najdramatičniji deo radnje događa u drugim svetovima – ili u njihovom secištu, Otherworldu – a koji su organski vezani za Excalibur i njegov high-fantasy mizanscen i dvorsko-magijske spletke inspirisane starim britanskim mitovima.

Tehnički gledano, X of Swords je ona najmanje privlačna verzija line-crossovera, u kojoj tokom dva meseca svi stripovi vezani za mutante gube svoj distinktni identitet i predstavljaju samo nove nastavke jedne velike priče. Ovo svakako može da bude prijemčivo, u teoriji, ako imate dovoljno novca i vremena da ne samo pokupujete i pročitate sve te epizode koje su obeležene  podnaslovom „X of Swords part XXX of 22“, već i da ste pratili sve ove serijale i ranije pa imate dovoljnu investiciju u likove i njihove istorije, ali to je zaista prevashodno teorija i normalan svet danas ne radi takve stvari – a čega je dokaz i to da Marvelovi krosoveri i DOGAĐAJI u poslednje vreme imaju razumniji pristup u kome se kreira jedan centralni serijal koji priča „glavnu“ priču, dok postojeći magazini mogu ali ne i nužno moraju da učestvuju u krosoveru, uz moguć kompromis da se kreiraju posebni miniserijali kao dopuna glavnom serijalu. Na ovaj način se postiže ista širina i monumentalnost narativa, ali bez praktično nasilnog kidnapovanja postojećih mesečnih serijala na određeno vreme i uz ostavljanje čitaocima na volju koliko bi da se investiraju.

Sad, zašto su Hickman, Jordan White i C.B. Cebulski za ovu priliku odlučili da se vrate strejt u devedesete i posegnu za pristupom koji većinu čitalaca nervira već trideset i više godina – ne umem da kažem. X of Swords bi svakako bio uredniji narativ da je kreiran u okviru jednog posvećenog miniserijala, a što bi omogućilo bolji fokus na važne likove, dok su ekstravagantne epizode koje se tiču samih oružja ili samih „mečeva“ svakako mogle da dobiju svoje miniserijale ili one-shotove. Pre malo manje od decenije upravo je ovako urađen Avengers vs. X-Men koji nije bio sjajan ali je svakako manje delovao kao ucena.

Polemike radi, doduše, moram da podsetim i da je Second Coming, urađen pre više od jedne decenije bio upravo ova vrsta krosovera, narativ pričan kroz epizode tekućih serijala, sa dodatnom potrebom da ste bar dve-tri godine unazad pratili najmanje i X-Force i Cable, pored „glavnog“ Uncanny X-men, kako biste zaista osetili svu težinu ovog krosovera, a za Second Coming sam nedavno ponovo ustvrdio (krijući se iza smokvinog lista u obliku znaka pitanja) da je u pitanju najbolji X-Men krosover u ovom stoleću. No valjda je ključna razlika u tome da je urednik cele mutantske linije u Marvelu u to vreme bio Nick Lowe i da su pod njegovim vođstvom ovi stripovi imali čistotu vizije i jasnoću pripovedanja kao retko kada u istoriji.

Danas su X-Men i sateliti prevashodno vizija Jonathana Hickmana a Hickman je, ako ništa drugo, čovek sa vizijom i već smo više puta pričali o tome koliko je učinio za Avengerse ali i za Marvelov multiverzum svojim radom u prošloj deceniji. No, jedno od definišućih svojstava Dawn of X perioda ovih stripova je da je posle silovitog početka-koji-je-promenio-sve u House of X/ Powers of X, narativ u poslednjih godinu i po dana ide primetno sporo. Ovo ne navodim kao kritiku, sa jedne strane, ulazak u novi status kvo, sa mutantskom nacijom, brisanjem koncepta smrti i geopolitičkim posledicama ovih promena svakako da diktira jedan duži period u kome se status kvo neće ozbiljnije menjati i narušavati već i po tome što treba istražiti sve njegove brojne konsekvence. Sa druge, Hickmanov pristup centralnom serijalu, samom X-Men je bio osetno lakoruk, sa zaokruženim pričama spakovanim u po jednu epizodu i bez mnogo „nastavljanja“ narativnih niti između brojeva, a sa osećajem da veliki planer ovde samo postavlja zametke budućih narativnih linija koje će delom preuzeti drugi scenaristi a on će glavne među tim narativima sam razviti u ekstravagantne, dramatične priče.

X of Swords je onda, po prirodi stvari, prvi veliki interpunkcijski znak u Dawn of X, dramatičan rat u kome je na kocki sve – kako mora da bude za ovakve krosovere – i posle koga dolazi do radikalnih promena nekih delova status kvoa. To, naravno, znamo i bez čitanja pa je pitanje u ovakvim situacijama najčešće ono sa koliko „elemenata dostojanstva“, što bi rekao Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, ćemo proći kroz samu priču i da li će promene koje je ona donela biti vredne oduzimanja identiteta individualnim serijalima tokom trajanja krosovera.

Zaplet X of Swords je zapravo suštinski jednostavan iako je zamotan u sedam oblandi istorija, mitologija, politika u alternativnim univerzumima… i zasniva se na, kako rekosmo, dve glavne tačke oslonca: na istoriji mutantskog ostrva Krakoa i mutanata kao posebne rase na planeti Zemlji uopšte – a što je uglavnom opisano u Hickmanovom X-Men – i sa druge strane na istoriji Avalona, interdimenzionalnog secišta svih mogućih „Britanija“ i Otherworlda, „međuverzuma“, secišta svih paralelnih realnosti, a kome Avalon pripada, a što je predmet serijala Excalibur. Sve to zvuči jako komplikovano, naravno, i Hickman, kao najočigledniji nastavljač lika i dela Granta Morrisona u Marvelu, sa ovim multiverzalnim, a opet srednjevekovno-fantazijski intoniranim postavkama kao da radi stvari uporedive sa onim što je Škot radio ne samo u Seven Soldiers of Victory već i u drugim svojim DC radovima, zaključno sa pre neki dan životopisanim The Green Lantern Season 2.  

No, razlika je, a ovo kažem kao VELIKI poštovalac Hickmanovog lika i dela, što su Morrisonovi radovi najčešće višeslojni, nabijeni simbolikama i referencama, intertekstualnošću i jednim neretko i esejističkim ali uvek intelektualno izazovnim sadržajem. X of Swords to… nije. Ovo je na kraju dana maštovita i na momente zaista pomalo frivolno zabavna priča o sukobu na secištu svih realnosti, ali ona zaista nije preterano duboka. Zaplet je, kako rekosmo, suštinski jednostavan i tiče se armije onostranih bića koja imaju istorijski razlog što žele da pokore ostrvo Krakoa a onda i čitavu Zemlju/ realnost u kojoj se ona nalazi, a „naši“ mutanti, jasno, imaju interes da ih u ovome spreče. Kako se kontakt između dve sukobljene realnosti – a koje se ovde sasvim praktično mogu posmatrati i kao samo dve teritorije koje se graniče jer, kako rekosmo, nema tu previše simbolike – odvija preko Otherworlda, njegova vladarka, Opal Luna Saturnyne, u nastojanju da izbegne rat koji bi, bez sumnje, polupao i dobar deo njene domaje, iskoristi svoju nemalu moć da umesto rata privoli obe strane na – turnir. Pa ko pobedu na turniru, pobedio je i u ratu.

„Naši“ mutanti na ovo pristaju nerado – jer nije sasvim jasno kako ni protiv koga će se boriti – ali pristaju jer pokušaj gerilske ekspedicije u Otherworld kako bi se predupredio rat ne samo da je prošao loše već je i pokazao da pogibija u ovom secištu realnosti znači da „vaskrsnuti“ mutant više nije onaj koga su svi poznavali nego neka njegova verzija sklopljena iz svih alternativnih, svih mogućih verzija ove osobe. U praktičnom, dakle, smislu, osoba koju su do tada svi znali je – mrtva. Ovo je naravno, dosta veštački i na guzove isposlovan element tenzije zapleta u stripu koji se do sada vozio na ideji da za mutante više nema „prave“ smrti jer će svako ko pogine biti brzo i efikasno kloniran a ličnost i sećanja mu vraćena iz najsvežijeg bekapa,* ali ta vrsta mekgafina je potrebna da bismo uopšte došli do realizacije turnira.

*pod uslovom da je važan za zaplet stripa, naravno. Šesnaest miliona mutanata ubijenih na Genoshi i dalje uglavnom čekaju na svoju prvu rezurekciju…

X of Swords zvanično ima 22 dela, ali kad njima pribrojite i preludijum (u dvanaestom broju Excalibura) pa i Handbook koga je Marvel izdao sasvim svestan da će tu biti dosta stenjanja među čitaocima koji mutante ipak znaju najviše sa televizije i iz bioskopa i da će im valjati priručno sredstvo da se razaberu ko je tu ko,* pričamo o dvedesetčetiri odvojene epizode koje treba konzumirati da biste ispratili ceo krosover.

*ali onda u tom priručnom sredstvu pišući o likovima koji ne igraju nikakvu ulogu u X of Swords a ignorišući najveći deo Excalibur postave koja je važna za zaplet…

Ovo je ozbiljno vremensko (i monetarno) ulaganje i jedna dobra strana svega – to da je ritam izlaženja bio visok i da se sve na kraju obavilo u rasponu od dva meseca – ne može sasvim da kompenzuje činjenicu da ovde pričamo o napumpanom, prevelikom narativu koji ne čini čitaocu previše usluga time što veliki deo priče otpada na događaje koji su ne samo manje bitni za centralne niti zapleta već su i praktično drsko inkonsekventni.

Konkretno, praktično čitava prva polovina X of Swords otpada na to da se „naši“ mutanti razaberu u alegorijskim stihovima proročanstva i tarot-kartama koje određuju ko će njih zastupati na turniru, a da zatim svako od njih pronađe svoj mač. Mačevi ovde svakako treba da imaju simboliku i tokom ovog dela narativa pratimo više likova kako dolaze do svojih oružja.

Kada onda turnir počne, ispostavlja se da to nije TAKAV turnir i, mada sam svakako zahvalan što nisam morao da čitam deset epizoda mačevanja, te da smo umesto toga dobili zagonetkama i intelektualnim izazovima ispunjeno nadmetanje u kome gazdarica turnira, Saturnyne, igra neku svoju igru, pravila otkriva (neki bi rekli „menja“) u hodu, prevarno podmeće nekim od „naših“ šampiona da izgube mečeve u kojima su mogli trijumfovati i sve je kao nekakva varijacija na Alisu u Zemlji čuda radije nego jasan narativ u kome smo svesni ko koga i zašto, i dokle će, teško je ne zapitati se za čije smo babe zdravlje gledali svo to skupljanje mačeva u stripu koji mačeve nosi i u imenu.

Naravno, neke od ovih epizoda su zabavne i duhovite, da ne bude zabune, a protivnici naših mutanata su makar pitoreskna galerija onostranih mutanata, uključujući Apocalypseovu originalnu decu, ako već nemaju baš previše karaktera, ali osećaj da većina scenarista ovde samo dobija u vremenu i troši papir na epizode koje na kraju neće imati mnogo značaja je na posletku ispravan. Turnir se izmeće u rat ne zato što ova priča na ikakav prirodan način vodi do tog razvoja situacije, nego zato što se ovakav krosover po pravilu mora završiti opštom tučom i prizorima velikih borbi koje, u ovom slučaju, vrlo lepo crta pouzdani Pepe Larazz.

Nije da tu nema „elemenata dostojanstva“ i Apocalypseova priča, recimo, je i interesantna i suštinski potresna, samo je šteta što je zatočena u telu predebelog, masivnog narativa čiji veliki deo nema nikakve konsekvence. Drugde, sam status kvo za mutante na ostrvu Krakoa, njihovoj nacionalnoj utopiji, konačno biva jasno promenjen. Pitanje uređivanja nove mutantske nacije do sada je rešavano kroz zasedanja Tihog saveta, neke vrste upravnog odbora u kome sede likovi što su tokom poslednjih pedesdet i kusur godina često znali da se gledaju preko nišana, a uz ideju da će time biti zastupljene sve mutantske opcije, ideje, koncepcije, ideologije, dok je simbolika samih X-Men namerno potiskivana i deakcentovana na ime toga da je ovaj tim, iako sastavljen od heroja, svakako prečesto bio u sukobima sa velikim delom danas ravnopravnih građana Krakoe i da ne treba forsirati „borilačku“ koncepciju u građenju novog društva.

Ovo, naravno, deluje i malko suludo s obzirom da ne samo da imamo novi X-Force, novi X-Factor pa i da su Mr. Sinisteru dali da vodi sopstveni tim Hellionsa, za ime sveta, ali se može prihvatiti kao politički koncept i utoliko je istupanje nekih članova Tihog saveta i ponovno formiranje X-Men (makar u senci) tako zanimljivo, pogotovo što je, u poslednjem činu, Arakko, druga polovina mutantskog pra-ostrva čiji je deo Krakoa, sada pripojen davno izgubljenom blizancu, pa je društvo mutanata odjednom značajno uvećano uplivom čitave jedne populacije koja je, u svakom praktičnom smislu, iz drugog univerzuma.

Ovo su svakako zanimljive postavke i obećavaju uzbuđenja u budućnosti, ali ne kompenzuju sasvim činjenicu da je sam X of Swords više od pedeset posto vremena puka promaja, događaji koji nemaju mnogo logike i reda i koji, na kraju dana, nemaju ni ikakve posledice.

Što se tiče pomenutog gubljenja identiteta individualnih serijala tokom krosovera, neki su ovde prošli gore od drugih. Marauders i X-Force su se, recimo, potpuno utopili u centralni narativ i ako ste čitali samo ove serijale, verovatno ste bili neprijatno iznenađeni da u nekim brojevima nemate čak ni postavu likova koje poznajete. Sa druge strane, Hellions se i ovde pokazao kao jedan od nauspelijih serijala iz drugog talasa sa Wellsom koji je uspešno našao ugao iz kog će pisati, tako da se očuva ne samo postava već i duh crne komedije, da se priča veže za X of Swords, ali bez bitnih konsekvenci tako da bude jasno da i dalje pričamo o ekipi marginalaca, ali da u foto-finišu Mr. Sinister napravi dramatičan zaokret koji postavlja vrlo uzbudljivu osnovu za neke buduće epizode.

Makar je produkcijski ovo odrađeno na visokom nivou. Jedna od stvari koja čitav Dawn of X čini „Hickmanovim“ je i taj deljeni dizajn između različitih serijala, kao i uplivi čiste proze između tabli stripa i X of Swords čuva ovu konzistentnost, takođe zadržavajući najveći deo dobrih crtača na svojim serijalima. Ovde imamo Victora Bogdanovica, pomenutog Pepea Larazza, pa onda uvek izvrsnog Mahmuda Asrara (uz Leinila Yua), Stefana Casellija, odličnu Carmen Carnero, Phila Notoa i Joshuu Cassaru koji su svi, čini se, imali dovoljno vremena da pruže svoju „A-igru“ i kreiraju atraktivne, uniformno lepe superherojske stripove (uz naravno, nemerljiv doprinos armije kolorista i leterera koje sam suviše svinjski lenj da nabrajam) koji ne variraju previše po tonu i stilu od epizode do epizode. Ovo je možda najveća pobeda X of Swords – ne ona koja se najviše broji, ali svakako značajna i koliko god da je stvari ovaj krosover uradio kako ne treba, ovo je makar pozitivan primer za buduće slične projekte.

Sve u svemu, X of Swords je već u startu u meni proizvodio disonancu, s jedne strane mi odmah iritirajući čulo za varenje krosovera koje ne voli da se oni odvijaju u tekućim serijalima, sa druge obećavajući još Hickmanove maštovitosti i demonstracije vrhunskog planiranja. Ispalo je da je ovo plići strip nego što je mogao da bude, i mnogo duži nego što je imao pravo da bude. No, makar smo iz njega dobili za sada vrlo obećavajući novi serijal S.W.O.R.D. od koga, čim se iščupa iz King in Black krosovera, očekujem mnogo. Živi bili pa videli.  

Video igre: Doom Eternal: The Ancient Gods Part Two

Ima li lepšeg (i setnijeg, u određenom smislu) načina da provedete Subotu u kojoj počinje proleće od toga da nekoliko sati igrate i završite drugi i poslednji DLC paket za igru Doom Eternal, Doom Eternal: The Ancient Gods Part 2? Ako ima, ne želim da znam za njega.

Doom Eternal: The Ancient Gods Part 2 je kraj jedne ere, a to je, zapravo došlo i pomalo neočekivano. Doom univerzum je uspešno (i eksplozivno) ributovan pre pet godina igrom koja nije samo „nastavila“ priču, a koje je, da budemo iskreni, jedva i bilo u Doom serijalu, već je i potpuno promenila percepciju modernih igara FPS žanra, vraćajući vratolomnu brzinu, visceralnu akciju i horor na velika vrata i svojeručno otvarajući prostor za renessansu „boomer shootera“ u kojoj trenutno živimo.

Onda je nastavak od prošle godine, Doom Eternal, u primeru koji treba da uđe u povijesne knjige, uzeo predložak iz 2016. godine a onda sve uradio tako da ljudi koji su prethodnu igru naučili napamet i mogli da je odigraju unazad, vezanih očiju, ne dobiju topli, prijatni endorfinski pljusak što se vraćaju nečem poznatom i udobnom, već krvoločan, podivljali izazov da zaborave sve što znaju i nauče MNOGO toga novog. Doom Eternal je, čini mi se da ne mogu to da ponovim dovoljno puta, igra napravljena ne da zadovolji ljude koji vole da pucaju u demone, nego da bude brutalna škola čitanja signala i donošenja kompleksnih odluka pri brzini od petsto na sat, gde pobeda dolazi samo kada prvo pobedite sebe, pogotovo onog sebe koji je Doom iz 2016. godine stavio na pijedestal i očekivao istu takvu igru samo sa malčice lepšom grafikom. Doom Eternal je igra koja nije donela samo „više“, već, a to je važnije, koja je donela drugačije, na mnogo kritičnih mesta radeći direktno protiv usvojenih navika i, činilo se, trajnih paradigmi u dizajnu i mehanici, radeći svojoj prethodnici isto ono što je ta prethodnica uradila ostatku ustajalog FPS žanra 2016. godine. Sa Doom Eternal je kriva izazova na nekim mestima delovala skoro pa vertikalna, potpuno resetujući dizajnerske koncepte kako bi se dosegao naredni nivo „prisutnosti“ igrača u svetu igre. Pišući o Dark Souls sam govorio o konceptu „hiperbudnosti“, nivou obraćanja pažnje koji ova igra zahteva od igrača, terajući mu čula i mokri procesor u lobanji da rade više i duže vremena jačim intenzitetom kako bi pročitali sve što okruženje šalje prema igraču i doneli adekvatne odluke. Doom Eternal je učinio istu stvar, kreirajući intenzitet igranja obično rezervisan za najviše nivoe težine u drugim igrama, ili za modove koji idu direktno protiv pouka naučenih kroz testiranje, u nameri da igrača zaista nateraju da evoluira.

Doom Eternal je otud ispao i malo divizivan naslov, mada je prodao trostruko više kopija od svoje prethodnice, uprkos svim rezignirano-bučnim (ali verovatno manjinskim) glasovima po internetu koji su se žalili na platformske sekcije, nedostatak municije, predugačke talase neprijatelja, nepravičan dizajn arena… id Software je onda ovaj trik ponovio i za prvi DLC paket The Ancient Gods Part 1, izašao zimus, uzimajući već ludački intenzivni nivo akcije sa kraja kampanje osnovne igre za polaznu tačku od koje će se tokom tri misije u ekspanziji samo ići naviše. Opet smo dobili šokiranu publiku (DVA Maraudera u isto vreme??? Neprijatelj koji poseda druge demone, čni ih mnogo bržim i agresivnijim a moguće ga je ubiti samo jednim specifičnim modom jednog oružja, AKO imate dovoljno municije u tih par sekundi dok je ranjiv i AKO vas ni jedan drugi od 876234 demona koji u tom trenutku jure po areni ne polomi dok pokušavate da nanišanite??? Anđeli ranjivi samo u predelu glave i to samo na po par sekundi?), ali i aklamacijom izraženo oduševljenje od strane boomer shooter populacije koja je od ove ekspanzije želela upravo da iskusi ono isto što je iskusila sa samom osnovnom igrom: potpunu dezorijentaciju, konfuziju i lomljenje volje koje će onda vremenom prerasti u novo razumevanje, novi, duboki uvid u mehaniku, nove još kompleksnije strategije koje dovode do pobeda u isprva naizgled potpuno beznadežnim situacijama.

Kada je prošle nedelje najavljen trejler za The Ancient Gods Part 2 i kada je trejler, dva dana kasnije nimalo dvosmisleno najavio da ćemo ovim poslednjim delom priče za Doom Eternal iskusiti „finale sage o Doom Slayeru“, to je bio razlog i za malo pomenute sjete. AAA Igre se danas prave u trilogijama, ako se drugačije ne naredi, i s obzirom da u 2023. godini, ako nas bude, treba da proslavimo tridesetogodišnjicu izlaska prvog Dooma, bilo je logično pretpostaviti da će negde na polovini nove konzolne generacije stići poslednji deo trilogije o Doom Slayeru, da se poklopi sa jubilejem i zaokruži (novi) narativ.

Činjenica da je id Software priču završio u DLC ekspanziji za drugu igru utoliko ne može a da ne ostavi utisak da je sve ipak u određenom smislu zbrzano. Ne govorim ovo sa pozicije ogorčenosti, igrajući The Ancient Gods Part 2 iskusio sam poplavu adrenalina i dopamina, a bacanje Dark Lorda na kolena i zarivanje sečiva u njegov grudni koš su mi dali željenu i dugo čekanu zadovoljštinu – no da se na stranu stavi to da nećemo dobiti treću igru u ovom narativu,* može se govoriti o tome da je The Ancient Gods Part 2 igra očigledno napravljena u eri pandemijskog kriziranja i masovnog rada od kuće.

*iako je direktor igre, Hugo Martin ostavio mogućnost da će se praviti i naredne Doom igre – a zaista bi bilo suludo da se ne prave uzimajući u obzir trenutnu popularnost IP-ja i Majkrosoftov novac koji sada stoji iza svega

Utoliko, The Ancient Gods Part 2 je nešto kraći paket od The Ancient Gods Part 1, iako ima isti broj misija – tri, plus poseban finalni bosfajt sa Dark Lordom – na ime toga da su mape nešto kraće, susreti sa neprijateljima nešto ekonomičnije dizajnirani i da su neke opcione stvari iz prethodnog paketa ovde preskočene a njihovi delovi ubačeni u „kritičnu putanju“ kampanje.

Da bude jasno, The Ancient Gods Part 2 je u nekim svojim delovima još bolji od The Ancient Gods Part 1, novi neprijatelji, nove mehanike i do monomolekularne oštrine izbrušen dizajn arena i susreta sa neprijateljima čine ovaj pojedinačni paket samim vrhuncem čitave skoro trodecenijske franšize. No, ako vam je već sa osnovnom Doom Eternal kampanjom pomalo smetalo to što je pristup slobodne forme iz Doom 2016, gde je svako oružje moglo da bude adekvatno za svaki sukob i menjali ste ga samo kad nije bilo dovoljno municije, napušten zarad vrlo jako sugerisanih „pravih“ rešenja za određene situacije, ovde ćete se zateći u povremeno dešperatnim momentima. The Ancient Gods Part 2 još više forsira filozofiju „pravog alata za pravu situaciju“ a ovo zahteva pristup na strani igrača koji je u oštroj opoziciji sa onim kako igra izgleda. Na ekranu, naime, gledate crtanofilmovski pokolj u kome sačmom otkidate komade mesa sa tela demona, cirkularom sečete gargojle na nepravilne polutke a iz njih šiklja neonski ofarbana džebana, i zabadate čelična sečiva u lica đavoljega soja, ali igra koja se krije ispod te ekstravagantne orgije ultranasilja je igra uzdržanog delanja, taktiziranja, menadžmenta resursa, efikasnosti koja je i drugo ime za eleganciju. U Doom Eternal, dakle, izgledate kao Žan Klod Van Dam na kraju Krvavog sporta, ali iznutra vi ste Boris Spaski koji igra simultanku na trideset tabli istovremeno, najmirniji molekul u orkanu koji sve bješnje divlja.

Drugim rečima, vi u ovoj igri ne možete napredovati ako Doom Slayera, njenog protagonista, tretirate kao vozilo za čijim ste volanom. Doom Eternal u globalu a The Ancient Gods Part 2 pogotovo ćete završiti samo onda kada POSTANETE Doom Slayer. A to znači da prepoznate problem pred očima i u sekundi znate sekvencu od tri stvari koje treba učiniti da bi problem otišao. Bez razmišljanja, bez relaksiranog eksperimentisanja, samo primenjujući ZNANJE o tome šta od svega što imate u svom aresnalu može da reši problem koji vidite ispred sebe ovog sekunda. U narednom sekundu, problem će biti druge vrste i zahtevati drugu alatku. A i to morate znati. Možda i unapred. Doom Eternal je igra stalnog menjanja oružja, stalnog žongliranja sa efektima različitih alata koje imate, stalnog rada na tome da intelektualno shvatanje kako će kombinovanje dve alatke koje imate pomoći da preživite sledeće dve sekunde, postane intuicija, refleks.

Čitava filozofija Doom Eternal, da bude sasvim jasno, naravno NIJE da samo ponavljate stvari koje vam je igra pokazala u tutorijalima. To bi bilo dosadno, i plitko, sve što ova igra manifestno nije. Ljudi koji se žale da Doom Eternal deluje rigidno, sa preskriptivnim rešenjima za slične situacije u odnosu na slobodniji Doom 2016 naprosto nisu igrali Doom Eternal dovoljno dugo. O ovome sam pisao u tekstu o originalnoj igri, ali bitno je da se ponovi, kako bi, što kaže Predsednik, narod shvatio: Doom Eternal sebi može da dopusti da ima neuporedivo kompleksnije borbe od prethodne igre, sa neuporedivo agresivnijim neprijateljima baš na ime toga što igraču daje značajno kompleksniji i prefinjeno doteran arsenal koji mu obezbeđuje NEUPOREDIVO više slobode, a tutorijali koji ukazuju kako da rešite koji problem su samo poštapalice da pređete prvih nekoliko teških susreta. Pri kraju osnovne igre, kako sam rekao, uopšte više nisam koristio „preskriptivne“ taktike iz tutorijala, poput ubacivanja granate u usta Cacodaemona ili ritualnog kastriranja Arachnotrona uklanjanjem plazma topa sa njegove „glave“*, tretirajući ove, s početka opasne neprijatelje, praktično kao samo pozadinski šum, dok sam se zaletao ka mnogo većem i opasnijem plenu.

*kad ste zapravo samo mozak sa robotskim nogama, „glava“ je mesto na kome držite plazma top a sam plazma top je u neku ruku i, jelte, „glavić“…

E, sad, kako je The Ancient Gods Part 1 onda ponovo resetovao neke stvari, terajući vas da ponovo napustite neke navike iz osnovne igre i otkrijete nove načine za korišćenje svog ogromnog arsenala, tako i The Ancient Gods Part 2, kao finale priče, ide praktično do kraja i ubacuje dizajn-ideje i mehaničke koncepte koji bi pre samo godinu dana, kada je originalna igra izašla, bili smatrani praktično provokacijom. A, opet, kada se sa njima suočimo sa, jelte, OVIM znanjem i pameću, divimo im se. Dobro, i kunemo ih, ali kunemo ih diveći im se.

Uzmite na primer borbu protiv dva Maraudera iz prošlog paketa. Tada je to delovalo kao maltene trolovanje. Protivnik koji je već u osnovnoj igri delovao kao da je ubačen iz neke druge igre, ludački agresivan i praktično neranjiv sem u deliću sekunde kada izvodi samo jedan od svojih nekoliko napada, ovde je bio DUPLIRAN? id Software, naravno računaju da, ako igrate The Ancient Gods Part 2, to znači da ste prvi DLC završili i da očekujete da bude još teže pa se ovde broba sa dva Maraudera odvija u areni u kojoj je i novi „protivnik“, Screecher Zombie. Ove zombije The Ancient Gods Part 2 uvodi na početku prve misije da bi igrača na navikao na ideju kako bezumna jurnjava i pucanje naslepo u masu toplih tela naprosto neće proći. „Spray and Pray“ taktike su možda dobre za Call of Duty, ali Doom Eternal zahteva intenciju, asertivnost, svest šta činite. Screecher Zombie, naime, je neprijatelj koji tumara bojištem, ne napadajući Doom Slayera, ali zalutali metak koji ga dokači, eksplozija nesmotreno bačene bombe, pa čak i samo pesnaja u glavu u prolazu nateraće ga da ispusti zaglušujući vrisak od koga ostali demoni polude i postaju mnogo brži i agresivniji nego do tada. U tom prvom susretu, igra u blizini krije i Buff Totem, čisto da možete da poredite efekte dva „pojačanja“ neprijatelja.

Elem, borba gde morate da se rvete sa DVA Maraudera, a da sve vreme izbegavate da bilo metkom bilo eksplozijom dokačite Screechera, kako dva Maraudera ne bi postala dva POLUDELA Maraudera, je čista simfonija pakosti ali i borbenog dizajna, onaj diplomski ispit koji očekujete od paketa što okončava čitav ciklus. A to nije čak ni poslednja borba u The Ancient Gods Part 2.

Do poslednje borbe u The Ancient Gods Part 2 se, istini za volju, stiže mnogo brže nego do finala The Ancient Gods Part 1. Ove tri misije su fizički kraće, na manjim mapama i sa nešto manje susreta sa neprijateljima a Slayer Gates iz prethodnog paketa su ovde pretvorene u „Escalation Encounters“ misije koje imaju obavezni i opcioni deo. Obavezni deo je prvi talas neprijatelja i neophodan je za nastavljanje priče (ali daje i apgrejd za novo oružje – Sentinel Hammer), a po njegovom završavanju možete odabrati da startujete drugu, mnogo težu borbu, koja je opciona a dodeljuje samo kozmetičku nagradu.

Ovim Doom Eternal postaje još više „gejmi“, naravno, ali to jeste u skladu sa vrlo naglašeno artificijelnim dizajnom koji je u igri od njene same osnove. Arene su ovde, utoliko, takođe sasvim neprirodne i mada sadrže arhitektonske elemente koji, makar dok ste na Zemlji, sugerišu „pravu“ arhitekturu i dizajn, one su uvek utilitarno sklopljene da usmeravaju borbu a ne da deluju kao „stvarna“ mesta pod demonskom opsadom. I to je, da bude sasvim jasno, DOBRO. The Ancient Gods Part 2 ide još korak-dva u smeru pune apstrakcije, gde elementi okruženja nemaju „smisla“ u bilo kom eksternom kontekstu – niti pričaju priču niti simbolizuju išta izvan ili unutar igre – ali garantuju VRATOLOMNU akciju kakvu praktično ni jedna druga AAA igra ne može ni da zamisli a svega nekoliko indie naslova koje sam igrao takmiče se u istoj ligi. Način na koji arene u The Ancient Gods Part 2 diktiraju kretanje igrača i demona, daju pregled terena ili, naprotiv, zaklanjaju delove bojišta, način na koji memorišete važna mesta (zalihe municije, portale, jump padove) tako da do njh dolazite i idući unazad kad je potrebno, menjajući oružja bukvalno u letu i dočekujući se često ne na noge nego na sečivo motorne testere kojim sečete zapanjenog Impa, sve ovo praktično nema pandan u modernom AAA šuteru i predstavlja spoj ogromnog iskustva tima i shvatanja do koje mere se veština u igračima može praktično isprovocirati ako igraču date adekvatan fidbek.

I ovde, kad kažem „fidbek“, mislim i na „nagrade“, mini-krešenda* koja proizvodite u borbama kada izvedete glory kill, ili kada protivnik prsne kao lunbenica pod snopom alternativne vatre plazma-puške, kada se Pain Elemental strmekne sa „neba“ sa kog je na vas slao Lost Soul projektile, poput izduvanog balona, ili to kako iza Mancubusa ostane samo parče skeleta i hrpa mesa kada ga pogodite blood punch udarcem pesnice. Ali mislim i na informacije. Doom Eternal je prava disertacija iz primenjene semiotike, igra koja na igrača baca opscenu količinu podataka u istom momentu a da on uspeva da ih isprocesuje, nesvesno sortitajući stvari po obliku i boji, refleksno primajući zvučne notifikacije i bez greške razlikujući „klik“ koji se odnosi na objavu da su bombe spremne za korišćenje i „klonk“ koje naveštava da je cirkular napunjen.

*i, da prostite, mikro-ejakulacije

Taj audiovizuelni dizajn igre je toliko izbrušen da ne samo da je ovo jedna stvar što stoji između Doom Eternal i indie pretendenata na skidanje kralja sa trona poput fantastičnih Ultrakill ili Prodeus, već id Software onda mogu da idu i u prosto drskom smeru namernog zamagljivanja slike i tona i puštanja igrača da se snalazi samo pamteći kako bi stvari TREBALO da izgledaju i glasaju se. U prošlom paketu imali smo infamoznu borbu u močvari na koju je popala gusta magla i smanjila vidljivost na par metara a sa svih strana su navaljivale eksplozivne pečurke, napaljeni zombiji, nevidljivi Pinky Demoni, duhom posednuti Arachnotron pa bogami i razbesneli Doom Hunter. The Ancient Gods Part 2 ne ponavlja ovaj trik – valjda su i u id-u bili svesni da bi onda teško izbegli kuku i motiku – i umesto toga ubacuje novog neprijatelja. Cursed Prowler izgleda kao normalan Prowler (a koji je, opet, evoluirana varijanta Impova), ali sa zelenim prelivom na noktima, i susret sa njim, bilo da vas zvekne iz blizine ili pogodi iz daleka proizvodi „kletvu“. Koja ne samo da vam skida zdravlje svakih nekoliko sekundi, pa dokle izdržite, već i baca zelenkasto-sivi filter na ekran i prigušuje zvuke. Iako sam video igrače kako kukaju i žale se da je ovo grozan protivnik, činjenica da kletvu sa sebe skidate isključivo ako uhvatite Cursed Prowlera – a koji će dalje bežati po areni i često se teleportovati na sve strane – i udarite ga blood punchom je predivno zla. Blood punch se „puni“ izvođenjem glory kill ubistava, a ista je nemoguće izvesti na slabijim protivnicima koji su vam kandidati za obnovu resursa ako se žurite i pucate iz njih supersačmarom, koja će ih ubiti jednim hicem. Drugim rečima, Kletva vam u isto vreme nameće neverovatnu žurbu – lociraj Cursed prowlera, dođi do Cursed Prowlera, udari ga pesnicom što pre jer zdravlje ističe sa svakim korakom – i metodičan, decidno laganiji tempo gde ćete prvo naći odgovarajućeg protivnika, prebaciti se na neko laganije oružje, oštetiti ga taman toliko da uđe u predsmrtno stanje i onda izvestiu glory kill na njemu kako biste onda potražili Cursed Prowlera. Sve ovo, naravno, obično ne traje duže od 6-7 sekundi ali srčani mišić za to vreme radi kao da trčite stodeset metara s preponama.

Iako sam igrajući The Ancient Gods Part 1 nekoliko puta stao i pitao se šta će zaboga još JAČE i gore od ovoga da smisle za The Ancient Gods Part 2, ispostavilo se da je id Software, verovatno i priteran uza zid pandemijskim/ work from home režimom, odabrao da više radi na kvalitetu nego na kvantitetu. Neke borbe ovde su SUMANUTO teške, ali su vrlo retko to na ime puke količine neprijatelja. Kada igra ubacuje Spirit neprijatelje ili spawnuje Arch Vilea pri kraju teške borbe, shvatate da je u pitanju fina punktuacija a ne puko dobijanje u vremenu. Istovremeno, i vaša veština je na mnogo višem nivou nego pre godinu dana, pa čak i nego pre tri meseca, i borba sa, recimo, po dva Doom Huntera ili po dva Tyranta u istoj areni ovde mi nije delovala kao da igra pravi ekstra napor da me obeshrabri, već kao podsećanje da imam još neke resurse koje nisam iskoristio, uključujući samu arhitekturu što me štiti u momentima kada su mi potrebni predah i pregrupisavanje. The Ancient Gods Part 2 je, razume se, suludo brza igra u kojoj je agresija 95% vremena jedini način da se preživi i napreduje, ali sam se u ovom paketu više i češće nego u osnovnoj igri ili u The Ancient Gods Part 1 osećao kao da igram Quake 3 i da su taktike u kojima se mudro povlačim i puštam protivnike da dođu ka meni, na mestu koje meni odgovara, zapravo ono kako su dizajneri nameravali da se ovo igra, nijansirajući dinamiku, puštajući da se belo usijana intenzivnost borbi sama spontano podešava od trenutka do trenutka, sa kreiranjem prirodnih krešenda i završnica.

Ključni novi dodatak arsenalu Doom Slayera je pomenuti čekić, velika macola koju dobijate u prvoj misiji i koja uspeva da na sjajan način premosti dizajn-kontrapunkt između osnovne igre i prvog paketa. U Samom Doom Eternal ste imali Crucible, mač kojim ste jednim udarcem mogli da ubijete najveće protivnike ali koji ste morali „napuniti“ da bi se ponovo koristio. U prvom DLC-u vam je Crucible oduzet, verovatno uz prepoznavanje da oružje koje se, praktično svodi na, što reče jedan momak na internetu „taster za delete“ nije posebno zanimjivo za korišćenje, te da se koncept „pametne bombe“ iz starih šutera može iskoristiti mudrije. Utoliko, Sentinel Hammer je oružje koje punite glory kill ubistvima i pucanjem u slabe tačke neprijatelja, a koristite ga baš kao ono što jeste: tupi predmet koji praktično kreira lokalizovani seizmički udar što će slabije protivnike na licu mesta pulverizovati (posebno ako su prethodno zamrznuti ledenom bombom) a one veće ošamutiti na nekoliko trenutaka.

Ovo je sjajna mehanika koja omogućava igri da kombinuje naprosto šokantne količine velikih i teških neprijatelja, svesna da igrač sada može da ih „pauzira“ i napada dok oni ne mogu da uzvrate. Čekić igra i veliku ulogu u finalnom bosfajtu sa Dark Lordom.

Čitava poslednja misija odvija se u „najgorem“ delu pakla, a koji je, da bude jasno, samo blago recikliran materijal iz prethodnih delova igre. Pakao ima i sasvim urednu arhitekturu koja deluje kao ono što smo prošli put videli na Marsu i ovde se najpre da primetiti koliko je id Software morao da se štekuje zahvaljujući panedmiji. S druge strane, kako u juriš na pakao ne krećete sami, već igra povezuje „stare“ narativne niti, ova misija svakako pruža veličanstven osećaj tog poslednjeg „ura“ i jednog opšteg rata. Na kraju krajeva, ubijanje Dark Lorda uništiće SVE demone SVUDA u kosmosu u istom trenutku – nije da su ulozi niski.

Finalni bosfajt je podelio igrače na internetu. Neki mu zameraju da je previše dugačak, a s obzirom da u praktično šest faza imamo tek skroman dotok novih mehanika i poteza, ovo nije nefer kritika. Pogotovo što Dark Lord zdravlje može da obnavlja uzimajući ga od igrača a što ume da stvari pretvori u rat iznurivanja. Takođe, tok ove borbe u jednoj meri zavisi i od RNG vrednosti jer su resursi neophodni za kontrolisanje velikih grupa demona koje će Dark Lord ponekad prizvati direktno zavisni od jednog partikularnog napada koji on povremeno izvodi. A to ume da iznervira, naravno.

No, za moj groš, ovaj sukob je, iako sam očekivao da bude raznovrsniji, zapravo bolji bosfajt od onog što smo dobili i na kraju osnovne igre, i na kraju The Ancient Gods Part 1: prostrana i pregledna arena kroz koju se krećete slobodno i imate uvid u situaciju, dva opasna junaka jedan protiv drugog, sa veliki brojem oružja i taktika, opasna igra navlačenja konopca u kojoj se zdravlje prebacuje od jednog do drugog, sve do konačne smrti onog slabijeg od njih dvojice uz prvu (i jedinu) reč koju će Doom Slayer izgovoriti u čitavom serijalu. Meni je to prijalo. Svakako sam očekivao nešto kompleksnije, ali id je ovim pokazao da se dalje nezaustavljivo kreće u smeru character action igara i ma koliko da je gorko što smo, za sada, rekli konačno „zbogom“ Doom Slayeru koji više nema pakao protiv kog bi ustao – prosto ne mogu da dočekam najavu naredne id-ove igre.

Ako to bude ribut Quakea, sasvim je moguće da ću malo pišnuti od sreće. Naravno, svakakvih faulova tu može da bude, Majkrosoft će u najmanju ruku sledeću njihovu igru učiniti svojom ekskluzivom, ali ipak, The Ancient Gods Part 2 je pokazao šta tim može da uradi čak i pod sasvim nenormalnim uslovima funkcionisanja, kreirajući samu esenciju modernog boomer shooter iskustva. Dok ne dođe to sledeće, ma šta bilo, ovu ću igru obrtati ponovo i ponovo sramotan broj puta. A vi po svojoj savesti.