Poklon za novu godinu za čitaoce: Mehmet’s Psychedelic Stoner Doom New Year’s Eve Mix 2020

Kako je tokom ove godine Cveće zla i naopakog privukao mnogo interesovanja ljudi koje su zanimali moji nedeljni metalni pregledi, tako je i dosta bendova bilo srećno što njihova muzika dobija nove slušaoce i – nadam se barem – ponekog novog kupca. Ovo je, naravno, vrlo prijatna situacija za mene i pošto sam ja tu uradio vrlo, vrlo malo – jer ko sad ima vremena i volje da se još cima unaokolo oko promocije – a čitaoci su uradili sve, red je da se odužim jednim skromnim gestom.

Taj gest, konkretno, ima formu muzičkog miksa koji sam uradio odabirajući muziku sa nekoliko albuma koji su mi se jako dopali tokom godine – a koji su tokom nje i izašli – i spajajući je u jedan neprekinut muzički program duži od dva sata. Da li mislim da će ljudi uz ovo provoditi praznične večeri? Da budem iskren, ne vidim da postoji bolji način da se one provedu ali ja i jesam prilično nemaštovit.

Kakogod bilo, ovo jeste metal i nije metal miks, jer sam ipak imao na umu da ovakve stvari treba slušati u društvu i da ne valja da se ide previše u ekstrem pa je muzika uglavnom na transverzali između psihodeličnog roka i, pa, psihodeličnog STONER roka i psihodeličnog duma. Ima tu malo „čiste“ psihodelije, a onda i malo dooma, pa okultnog dooma, pa napušenih stoner džemova, ukratko, svega što je potrebno da se čovek relaksira i dobro oseća. Ima i violina. Što se tiče zvuka: dobar deo ovih pesama je masterovan bez dovoljno dinamike za moj ukus pa ja nisam dalje intervenisao uvodeći dodatne kompresije kako ne bih ionako prenapregnuti beton dovodio do tačke pucanja. Doduše, jednu pesmu sam malčice pojačao da bi bila bliža ostalima po volumenu, ali generalno kompresije sa moje strane nema i ako je uvedena, onda to ide na dušu JuTjubu.

Konačno, miks možete slušati direktno sa JuTjuba koristeći donji link ili, ako ste željni da ovo slušate u udobnijim uslovima – i bez te proklete dodatne kompresije – možete čitav miks u MP3 formatu (renderovan u ipak pristojnih 320 kbps) svući koristeći MEGA link koji sam takođe obezbedio.

Što se tiče autorskih prava, ne polažem nikakva na sam miks – dakle svako s njim može da radi šta želi – a pojedinačne pesme i dalje neotuđivo pripadaju bendovima. Napominjem da je svaka od ovih pesama uredno plaćena s moje strane, dakle, ništa od ovoga nije piratski materijal i treba ga shvatiti kao promotivnu aktivnost da što više ljudi čuje što više dobre muzike kako bi autori te muzike uživali što više plodova svog rada.

Evo i spiska pesama:

DJ Meho: Mehmet’s Psychedelic Stoner Doom New Year’s Eve Mix 2020

1. Las Historias – Ya Vendran

2. Sonic Demon – A Thousand Suns – 何千もの太陽

3. Chamán – Ganesh

4. Stoned Karma – Everlast

5. Mr Bison – The Grace of Time

6. Lemurian Folk Songs – Temple of the Moon (Live)

7. Yuri Gagarin – Oneironaut

8. Völur – Dead Moon

9. Polymoon – Lāzaward

10. Brimstone Coven – When the World is Gone

11. Dopelord – Doom Bastards

12. Burn Ritual – The Void

13. Pickman’s Model – An Astronaut’s Lament

A evo i samog miksa:

https://mega.nz/file/19RTzYQD#H4e4eLBtA79oXGpSPqsP1PK-tfBA2XVB06peVPe6EXg

Pročitani Stripovi: Dawn of X, prvi talas

Skoro u dan je godina otkada sam poslednji put pisao o X-Men. Tada je to bilo povodom zaokruživanja prve, uvodne faze onoga što će u budućoj istoriji biti poznato kao „Hickmanova era“ X-Men. Jonathan Hickman, izvanredno cenjeni scenarista je u Marvelu već iza sebe ostavio „Hickmanovu eru“ Fantastične četvorke i Avengersa, pa i kompeltan ribut multiverzuma, nešto što čak ni Bendis nije uradio,* ali preuzimanje kompletne sudbine X-Men u svoje ruke i rekontekstualizovanje čitave njihove istorije, kako prošle, tako i buduće, to je skoro pa najambicioznija stvar koju je ovaj čovek uradio kod ovog izdavača.

*za bonus poene, izbrisao je Ultimate univerzum kome je Bendis u ogromnoj meri kumovao

Naravno, House of X/ Powers of X je bio više najavni plotun, postavljanje novog status kvoa, manje „priča“ a više „građenje sveta“, jedna energična, pa i smela – s obzirom kako Marvelov univerzum već funkcioniše – postavka koja nije u sebi ispričala toliko „priče“ koliko je čitaoce upoznala sa Hickmanovom verzijom kosmosa u kome se sve ovo događa, njegove prošlosti i budućnosti, ali i sa osnovnim idejama koje će tvoriti međe budućih X-men priča. Život na živom (i mutantskom) ostrvu, koje može da menja lokaciju, korišćenje „organske tehnologije“ što poništava distance i omogućava mutantima da čitav svet ali i dobar deo kosmosa tretiraju kao da im je dvorište, kombinacija tehnologije kloniranja i „beleženja“ sećanja za ultimativnu pobedu nad smrću… Hickmanu se svakako ne može prebaciti nedostatak smelosti da stvari temeljito protrese, pa, iako smo već pomenuli da je njegov rad u osetnoj meri odgovor na i nastavak rada Granta Morrisona na New X-Men sa početka stoleća, Hickman nesumnjivo ima svoju grandioznu viziju iza  koje je Marvel, za sada, spreman da stane.

U ovom pregledu, doduše, neću mnogo pričati o viziji jer će se on dotaći pre svega prve faze X-Men stripova izašlih potkraj prošle i u toku prve polovine ove godine, gledajući po prvih desetak brojeva redovnih serijala, a brendiranih kao „Dawn of X“, pre ulaska u DOGAĐAJ X of Swords, pa će po prilici ovaj pregled pre svega i da se bavi pojedinačnim glasovima i temama ovih serijala, radije nego diskutovanjem njihove unificirane vizije i zajedničkog „značenja“. To ćemo ostaviti za novu 2022. godinu*. Ako je dočekamo.

*Šalim se**

**Možda

Idemo, onda, redom. A prvi na redu mora biti centralni serijal čitave franšize, X-Men, koga piše sam Hickman a crta (uglavnom) omiljeni filipinski umetnik Leinil Francis Yu. Ovaj serijal bi po prirodi stvari trebalo da je ono što čitate ako hoćete da dobijete „glavnu priču“, dakle, serijal koga piše sam arhitekta čitave građevine, sa svim glavnim tezama i najvažnijim razrešenjima što se dešavaju baš na ovim stranicama. Tradicionalna, dakle, uloga za magazin brendiran kao Uncanny X-Men. No, Hickman stvari radi na svoj način.

Tako, ako je House of X/ Powers of X kombo bio postavljanje novog status kvoa, X-Men je, barem u ovih prvih desetak brojeva, više ispitivanje individualnih ideja, teza i koncepata u „novom“ X-Men univerzumu nego konkretna pripovest kojom se očigledno ide od A do B, pa makar se to kretanje dešavalo u skokovima, preko C, Z, Y i D.

Glavni zaključak je svakako to da Hickman namerava da ovde sedi dugo vremena. Ako je Bendisov upad u DC univerzum i preuzimanje Supermena ličilo na blickrig koji se, evo, posle malko više od dve godine završava sa jasnim namerama, tezama i preokretima u istoriji velikog plavog heroja, Hickmanovo preuzimanje X-Men legata više liči na postepenu, organsku kolonizaciju koja će trajati generacijama ali koja će promeniti toliko sitnih i krupnih detalja da povratka na staro posle svega ne samo da neće biti nego niko neće biti ni siguran šta je zaista to „staro“. House of X/ Powers of X su, ruku na srce već uradili jaku pripremu, menjajući „poznatu“ istoriju X-Men na načine koji ne poriču da se sve što se dogodilo, zaista dogodilo, ali ga stavljaju u nove kontekste. X-Men sada nastavlja sa uvođenjem novih ideja, postavljen na temelju novih odnosa, zagledan u nove izazove.

Tako, recimo, jedan od najjačih utisaka, koji nema toliko veze sa zapletima individualnih priča u X-Men, ostaje taj kako „Kuća Summersa“ funkcioniše, ne samo u fizičkom smislu (pošto se, jelte, nalazi na Mesecu) već i u socijalnom, sa jasnim napuštanjem „tradicionalnog“ ili barem uobičajenog koncepta porodičnog domaćinstva. Utisak nije toliko da Hickman ovde gleda da izgradi nešto nalik srednjevekvnom klanu, koliko da mutanti generalno, a Summersi partikularno, naprosto više ne žele da budu sputani „ljudskim“ shvatanjima socijalnih i porodičnih odnosa i, prihvatajući da je njihov život sve samo ne normalan, biraju i način uređenja domaćinstva i porodice koji je za njih unikatan, poseban i odgovarajući.

Drugde, Hickman se dotiče politike, kao intrinzično zanimljive teme, kako interno, sa posebnim novim uređenjem i zakonima koji vladaju na mutantskom ostrvu Krakoa – a koji su, čini se, još uvek stvar dogovora i poverenja u vođe radije nego stvarne institucije – tako i eksterno, sa jasnim tenzijama između mutanata i spoljnjeg sveta. Epizoda četiri, recimo, odlazi na teritoriju političkog trilera, sa Yuom koji koristi devetopanelnu mrežu da signalizira drugačiji – „filmskiji“ – ton ove priče u odnosu na razuzdanu naučnu fantastiku koja joj je prethodila.

Naučna fantastika je i dalje važan deo atraktivnosti i šarma Hickmanovog X-Men gde, čak i kada nemate utisak da ste videli mnogo priče, svakako ostajete impresionirani konceptima građenja novog sveta – ili makar novog društva – koje scenarista obrazlaže. Pomalo nalik onome što su pisci naučne fantastike poput Gregorija Benforda ili Kima Stenlija Robinsona radili početkom devedesetih, ni Hickman ne zaobilazi neka „tekuća“ pitanja koja su zapravo vrlo zanimljiva i značajna u pogledu građenja „nove“ mutantske nacije. Naravno, teleportovanje i kloniranje su zabavni koncepti, ali pitanje šta mutanti jedu i kako se njihova ekonomija odnosi ka globalnoj ekonomiji su ovde tretirana sa ozbiljnošću i promišljeno.

Možda iznenađujuće, pored sve ozbiljnosti i promišljenosti, Hickman pravi vidan napor da povremeno kreira i čistu komediju i mada je uspeh polovičan – ne najmanje jer Leinil Yu nije nužno crtač koji voli da crta komične scene – varijacije u tonu ovog stripa su dobrodošle. Nakon vrlo fokusiranog i uniformno ozbiljnog House of X/ Powers of X, X-Men dolazi kao relaksiraniji magazin, spreman da istražuje razne aspekte novog života X-Men, puštajući likove i da flertuju i da imaju bizarne avanture, pored sve političke i egzistencijalne napetosti koja im visi nad glavom. Utoliko, i smele naučnofantastične koncepcije koje niču sa svih strana (neke nove, neke stare, sa putovanjima u svemir i otkrivanjem novih kultura i vrsta u komšiluku) osvežavaju celokupnu postavku a da osećaj, srećom, nije taj da Hickman u scenario samo trpa sve što mu padne na pamet, već prosto, da je ovo strip kome se ne žuri da stigne do sledećeg velikog DOGAĐAJA i koji ima vremena da se pozabavi različitim idejama što će sve na kraju imati značaj.

S druge strane, blaga nelagoda koju izaziva novo mutantsko društvo, taj osećaj da imamo posla sa kultom koji manipuliše i koristi mitologiju u političke svrhe (čak i u isto vreme dok je stvara) je i dalje tu i strašno je intrigantno pratiti ovaj strip i pitati se koliko se Hickman poigrava sa našim „prirodnim“ impulsima da navijamo za „naše“ čak i dok vidimo da „naši“ napuštaju poziciju progonjene manjine na načine koji su etički veoma upitni, a da – valjda – još uvek ne upadaju na teritoriju „superzločinstva“.

Intrigantan i uglavnom zabavan strip preovlađujuće izvrsnog crteža.

Serijal od koga nisam znao šta da očekujem a koji mi ni sada nije baš potpuno jasan zove se Marauders. Od strane nekih pedigriranih ljubitelja X-Men ovaj je magazin pozdravljen kao zabavna, vedra priča o timu X-Men koji ide po svetu i pomaže mutantima što iz raznih razloga ne mogu da dopru do mutantske utopije,* ostrva Krakoa, da ipak tamo stignu živi i kolko je god moguće neozleđeni, a ako neke državne vlasti tamo negde imaju problem sa tim – utoliko gore po problem. No, za mene on ima neobične tonalne varijacije koje ne uspevam sasvim da svarim

*khm

Scenarista Marauders je Gerry Duggan koga inače izuzetno štujem i volim, a crtežom se bavi nekolicina Italijana, najviše od svih solidni Matteo Lolli. Da budem iskren, činjenica da deluje kao da je Lolli u dobroj meri inspirisan manga estetikom za karakterizaciju likova možda doprinosi toj blagoj neobičnosti ovog stripa. Njegovi likovi ne samo da svi izgledaju jako mlado (čak i Sebastian Shaw na nekim od slika izgleda premlado) već i imaju blagi, er, „loli“ šarm koji povremeno deluje neobično za ovakav strip. No, Lolli je vrlo dobar i dinamičan kada crta akciju pa ovo nisu stvarne zamerke.

Zamerke koje imam svakako idu na otvaranje samog serijala – u prvom redu, odabir imena „Marauders“ za tim koji čine nesumnjivi pozitivci poput Kitty Pride ili Icemana je u najmanju ruku neobičan. Marauders su u X-Men kanonu tradicionalno tim negativaca, mutanata koji rade za Mr. Sinistera i izvode razna nepočinstva (atentaati, kidnapovanja, ubistva radi zastrašivanja itd.) a protiv kojih se „naši“ uvek i svugde bore. Sa Sinisterom koji je sada „one of the good guys“, kreiranje novog njegovog tima koji će raditi na polzu nove mutantske nacije ima smisla – ali ovo je zaplet drugog stripa, Hellions, koji ćemo prikazati narednom prilikom. Ovaj Marauders svoje ime uzima iz za sada nerazjašnjenih razloga i ja mogu samo da nagađam da kako Kitty Pride, ne mogući  da se teleportuje, za svoje misije koristi brod, i ona i njeni saputnici se igraju sa piratskom tematikom,„Marauders“ ovde treba da bude aluzija na gusare, a što ima, moram da kažem, vrlo malo smisla.

Drugo, serijal počinje za mene sada već izuzetno izlizanim klišeom ruske represivne, autoritarne vlasti koja ajde što maltretira jadne mutante nego to radi sa izrazito nacionalističkih pozicija. Maraudersi stižu u Rusiju da pomognu nejači i scena u kojoj Kitty Pride koristi vatreno oružje da ranjava vojnike, povremeno i na vrlo sadistički način je toliko „izvan karaktera“ da sam se veoma iznenadio da su je urednici pustili u strip.

Teško mi je bilo da se oporavim od ovakvog otvaranja, ali Marauders svakako ima i puno iskupljujućih elemenata. Duggan Icemana i Pyroa piše na zabavan način, dajući njihovim „goofy“ personama taman dovoljno prostora da budu balans nekim mračnim, spletkarskim elementima zapelta u kojima se vidi da novostvoreno mutantsko jedinstvo i nije toliko monolitno. U jednom šokantnom finalu epizode jedan od glavnih likova umire na zastrašujući način – ali ovo je i dobar način da se podsetimo kako kontekst u kome niko „stvarno“ ne može da umre u X-Men sada ima sasvim kanonsko, unapred poznato objašnjenje koje valja uzimati u obzir kada vidite likove kako umiru.

Marauders je interesantna, ne sasvim ujednačena smeša političkih intriga – tipično zanimljivijih kada se događaju unutra, među „našima“ – i swashbuckling akcije koja, svakako, ima važno mesto u X-Men istorijatu i Duggan i njegova legija italijanskih crtača prave vidan napor da Claremont/ Cockrum legat ispoštuju kroz vedru atmosferu i blistavu akciju, smeštajući mračne, zakulisne radnje u njene pauze. S druge strane, Marauders verovatno nije esencijalan serijal ako želite da ispratite samo najsuštinskiji deo tekuće X-Men istorije, ali vam svojom optimističkom vedrinom može biti lep predah od nekih težih, mračnijih priča.

Jer, recimo, kao kontrast Maraudersima možemo da uzmemo Fallen Angels. Ovaj magazin, možda unapred planiran kao tekući serijal okončan je šestim brojem koji je zaokružio priču i mada su ga radili ljudi čiji strip-autput inače veoma volim, prosto mi je drago da nisu pokušali da nacede još vode iz ove suve, presuve drenovine.

Fallen Angels pisao je Bryan Hill a crtao Szymon Kudranski, obojica vrsni majstori mračnih, gritty stripova koji ipak treba da imaju i dušu, ali je finalni produkt na kraju najviše nalik na one ’90s X-Men momente u kojima je sve eXXXXXXtremno, svi ubijaju i svi se ubijaju, nema ni trunke „normalne“ ljudske interakcije i prisenka ideje da se sve događa u „našem“ svetu. Kažem „najviše nalik“ iako stvari nisu TOLIKO loše. Hill svakako pokušava da likovima da malčice prostora za disanje, ali ovo tek neznatno pomera balans ka modernim stripovima. Kad, recimo, imamo scenu u kojoj Laura Kinney, puna besa i napetosti, sparinguje sa (novim) Cableom, i pobedi ga, razbivši mu nos a on je pita „Je’l se sad bolje osećaš“, njen odgovor je „Ne osećam ništa. Jer ovde ništa nema značaj. Mutanti nikada nisu bili bezbedniji. A bezbednost siše.“

Na neki način, Hill kao da se unapred ograđuje od činjenice da je prihvatio da radi ovaj strip a da nema zapravo ideju kako da mutante piše u svetu u kome nisu stalno progonjeni i na rubu nestanka. Ovo je svakako pošteno primetiti – Hickmanova postavka radikalno menja tu tradicionalnu i pomalo izlizanu matricu* i pred scenariste stavlja izazov kako da se prilagode novom okruženju i likove nateraju da malo možda i, jelte, evoluiraju.

*sa kojom je doduše Matt Rosenberg napravio vrlo dobar Uncanny X-Men pre ne tako mnogo vremena.

Hillovi likovi nemaju luksuz evoluiranja jer su smešteni u vrlo „starinski“ kontekst – ovo je u suštini strip o likovima koji su mentalno toliko oštećeni da život u bezbednom okruženju, sa optimističkim svetonazorom naprosto nije za njih. Centralni lik je Kwannon i ovo je možda bila neophodna priča da se ovom liku vrati malo ljudskog dostojanstva, ali ona nije isuviše prijatna za čitanje.

Naime, nakon trideset godina, Psylocke, Bettsy Braddock je prestala da bude „nindža“, a konkretno prestala da bude žena sa britanskim imenom i istorijom ali japanskom fizionomijom. Ova vrsta „yellowface“ mimikrije je i 1990. godine morala delovati pomalo bizarno pa je svakako krajnje vreme bilo da se tokom Hunt for Wolverine minidogađaja konačno raskrsti sa tom idejom. No, rezultat je da sada umesto jedne Psylocke imamo dva ženska lika koji su oboje na neki način Psylocke i oboje nose teret njene teške istorije i depresiji sklone karakterizacije.

Kwannon, koju pratimo u Fallen Angels dobija i jednu eksploatacijski intoniranu ličnu istoriju o detetu maltretiranom od strane kriminalno orijentisanih likova koji su od nje gledali da naprave „hodajuće oružje“ što će poslužiti njihovim mračnim ciljevima. Kako u ovom timu već imamo Lauru Kinney koja, uzgred, takođe ima ličnu istoriju o detetu maltretiranom od strane kriminalno orijentisanih likova koji su od nje gledali da naprave „hodajuće oružje“ što će poslužiti njihovim mračnim ciljevima, atmosfera u Fallen Angels je ujednačeno mračna, pomalo otužno, čak, a sa stalnim udvajanjem motiva i vrlo malo mašte u rukovanju svim tim gloom and doom atmosferama.

Velikim delom ovde Kudranski nosi odgovornost za to kako strip deluje neprijatno za čitanje sa apsolutnim preterivanjem u korišćenju kompjuterskih efekata da zamrlja pozadine i pojača kontraste. Kudranski i inače radi ovakve stvari ali u Fallen Angels efekti često „pojedu“crtež koji u osnovi ume da bude i pomalo smadrljan kada su anatomije i lica u pitanju. Kolor Franka D’Armate dodatno problematizuje stvari insistiranjem na tamnim tonovima pa mada strip ima jaku atmosferu, ona nije naročito privlačna da se u njoj dugo boravi. Opet da ne bude da ovo ništa ne valja, Kudranski i D’Armata umeju da kreiraju vrlo atraktivne scene oslanjajući se na japanske predloške i isporučujući impresivno izgledajuću akciju.

No, Fallen Angels je u celini isuviše eksploatacijski strip, skoro povratak u, kako rekoh, mračne devedesete, sa insistiranjem na nasilju, užasu i neiskupljivosti svega i svakoga, a bez svesti da toliko gaženje po gasu naprosto otupljuje oštricu svakog od ovih motiva pojedinačno. Kwannon treba da percipiramo kao tragičan lik koji kroz nekakav „aktivni“ život, potragu za smislom (koja podrazumeva obračunavanje sa zlom) pronalazi svoju tako dugo potisnutu ljudskost, ali njene poetične meditacije su dosadne, a činjenica da posle svega ona zadržava bizarno seksualizovani pola-fetišistički-pola-gimnastički kostim Psylocke u priličnoj meri unazađuje ideju o tome da sada ima novi život i stari identitet. Pročitati ako ste izdržljivi i ložite se na Cablea, X-23 i Dazzler ali unapred upozoravam da ovi dragi likovi nisu sjajno iskorišćeni u ovom stripu.

Ako je Fallen Angels delovao kao novi X-Force serijal – sa svim tim polomljenim, ubilački nastrojenim likovima koji, ipak, rade u korist pravde i daleko od očiju javnosti čine ono o čemu se ne priča kako bi nedužnije dušice mirno spavale – ali nije nosio i ime X-Force, onda je serijal koji nosi ime X-Force, naime, sam X-Force, možda odmah u problemu da definiše svoj identitet, pa jednim delom i biva više strip o Wolverineu i tome šta on sad, kad je živ i ponovo među svojima, radi za opšte dobro.

Što je u redu. X-Force piše Benjamin Percy – koji je preuzeo i solo Wolverinea a na čijim se podkastima i stripovima i ranije dokazao – a koji je odličan scenarista. No, ovaj X-Force svakako ima ispred sebe ozbiljne izazove s obzirom da je smešten u kontekst u kome X-Men i mutanti generalno imaju svoju naciju, svoju teritoriju i, za razliku od prethodnih sličnih situacija, političke i ekonomske argumente da sa ostatkom sveta pregovaraju ne samo na ravnoj nozi nego i iz pozicije moći, ali moći koja je dobronamerna i teži istinskoj miroljubivoj koegzistenciji (bez obzira na sav nacionalizam neizbežan u ranoj fazi stvaranja nacije). U takvom okruženju, black ops tim mutanata koji idu unaokolo i eliminišu pretnje bez mnogo buke i publiciteta nije samo potencijalan politički problem već i nešto što za obične mutanske građane Krakoe može biti zvono za uzbunu da stvari, uprkos svoj utopijskoj atmosferi i optimizmu, zapravo stoje unutar jednog ultimativno autoritarnog konstrukta gde očinska figura Charlesa Xaviera služi da se zamaskira činjenica da „stvarne“ institucije ne postoje, da „stvarnog“ pluralizma mišljenja zapravo i nema jer se sve odluke donose u uskom krugu glavnih likova itd.

Ovo je generalni Damoklov mač koji visi nad glavom čitave Dawn of X linije i ne sumnjam da je Hickman ovo upravo i planirao. Otud, to da Charles Xavier već u prvom broju padne kao žrtva političkog atentata organizovanog od strane „ljudskih“ struktura moći koje se trude da propupelu mutantsku naciju saseku u korenu pre nego što izraste u još veću pretnju, nije neko preterano iznenađenje, ali i uspostavlja atmosferu čitavog serijala. X-Force će, ponovo, biti tim koji ide unaokolo i eliminiše raznorazne naoružane grupacije sponzorisane od strane moćnih biznismena i pokvarenih političara, ali sada uz blagoslov nacije koja je svojim očima videla kako im mesija biva ubijen od strane uspaničenog homo sapiensa što reaguje u praktično biološkoj stravi od ekstinkcije. To da se Xavier u strip vraća već dva broja kasnije zaista samo podvlači da se stvari dešavaju u novom kontekstu. Mutanti ne mogu zaista biti ubijeni u novoj realnosti i njihova nacija neće pasti onako kako su padale Utopia X ili Genosha u prethodnim decenijama.

S obzirom da je ovo širi kontekst, odjednom se poenta X-Force zapravo dovodi u pitanje. Naravno, Wolverine i njegova ekipa (u kojoj su, pored nekih uobičajenih „sivih“ likova i neočekivani Beast, Jean Grey i Kid Omega) idu unaokolo, nalaze laboratorije u kojima se sadističkim eksperimentima kreiraju supervojnici što treba da ubijaju mutante i seju teror, ali ova postavka zapravo ima mnogo manju težinu sada kada mutanti ne samo da ne strahuju od biološkog istrebljenja već i svaki od njih koji umre biva, bez previše čekanja, vraćen u život da ga nastavi od mesta na kome je stao.

Otud, Percyjev scenario zapravo mnogo više ide na bavljenje likovima i njihovim ličnim zebnjama, sumnjama itd. I ovde svakako ima zanimljivih kontrapunkta i energija. Staviti Wolverinea i Kida Omegu u isti strip i dati im da sarađuju je i ranije bio recept za uspeh pa je tako i ovde. Njihov odnos svakako deluje potentnije od pomalo neiskorišćenih potencijala odnosa Jean Grey i Wolerinea. Black Tom Cassidy koji je ovde, neobjašnjivo, „šef obezbebeđenja“ čitavog ostrva ima interesantnu karakterizaciju i pruža uvid u to kako je zapravo živeti na ostrvu koje je – uprkos svim utopijskim pričama – stalno na meti nekakve pretnje a koje je pritom i samo živ organizam. Čak i Beast ovde – od svih mesta – dobija interesantan karakterni luk, sa nijansiranjem karaktera koji je često pisan kao jednodimenzionalni genije što nikada ne greši i samo se sekira ako drugi ne kapiraju koliko je ispred svih ostalih.

Percy ima lepe ideje i dobro ih piše i utoliko je vidljivije kada se koristi standardnim X-Force tropima da popuni broj strana. Broj ubistava i sadističkih mučenja kroz koja neki likovi prolaze (uvek pouzdana Domino, recimo) se izrazito primećuje pogotovo jer drugi delovi ovog stripa imaju suptilniju intrigu i interesantniji sadržaj.

Crtač Joshua Cassara je interesantan izbor za ovakav magazin time što je on očigledno skloniji „herojskom“ senzibilitetu i izrazitije „stripovskim“ stilizacijama nego što je standard za „mračni“ X-Force. Njegov strip je kombinacija vrlo uredne geometrije i gustih, senčenjima zasićenih, vrlo dinamičnih crteža, ali uz izrazito žive boje od strane Deana Whitea i Guru FX, što sve nije standard za X-Force radove. No, Cassara je svakako čovek koji odlično crta akciju i pošto je ovde ima mnogo – pravi je izbor za ovako nešto. X-Force je generalno zanimljiva, intrigantna ponuda u kojoj ne funkcioniše baš sve u istoj meri, ali ono što je dobro me magazinu vraća svakog meseca sa apetitom.

A onda imamo i novu verziju New Mutants. Ovo je možda najneobičniji serijal u ovoj turi naprosto zato što ne samo da nije najjasnije šta tačno treba da bude njegov osnovni ton (i ideja) već i zbog bizarne postavke u pogledu njegovog autorstva.

Originalni New Mutants je, pisao sam već o tome mnogo puta, bio način da Chris Claremont ima „svoj“ mutantski tim pored toga što je preuzeo likove Stana Leeja, Jacka Kirbyja, Lena Weina i Davea Cockruma i sa ovim stripom je Claremont kreirao posebnu grupu likova sa zanimljivim poreklom, karakterizacijama i motivacijama.

Sad, u aktuelnom New Mutants, Ed Brisson – koga uglavnom hvalim kada pišem o Marvelovim stripovima – radi nešto slično, doduše, ne kreirajući sopstvene likove ali uzimajući neke „mlade“ mutante koji se već par decenija provlače po X-Men stripovima kao „neiskusni“ i „još uvek na obuci“ i baca ih u vatru. Brisson se u ovakvim stvarima vrlo izveštio – setmo se da je Extermination bio sasvim solidan minidogađaj – pa je i njegov deo New Mutants jedna vrlo klasična X-Men priča iz modernije ere u kojoj se sudar između mutantske kulture i predrasuda te neke tradicionalnije zajednice dovodi do usijanja u košmarnom scenariju zlostavljanja, kućne opsade, kidnapovanja, pretnji smrću itd. Brisson uspeva da likove koji, objektivno, imaju skoro pa božanske moći kredibilno stavi u poziciju ranjivosti i submisivnosti, a da likove koji deluju sasvim neljudski (Beak, recimo), ovenča veoma ljudskim karakteristikama tako da se priča u kojoj je Beakova porodica ugrožena čita kao uverljiv primer ljudske surovosti prema drugim ljudima a ne samo kao iz udžbenika prepisana metafora o manjini koja trpi teror većine. X-Men priče, posebno danas kada je „woke“ kultura iznesena na razinu mejnstrima, umeju da budu „spojite tačkice“ narativi u kojima nemamo uverljive likove ili kulture koje su, kao ugrožene od strane represivne većine, a Brisson ovu grešku ne čini i stavlja nas u jednu zaista mučnu i napetu situaciju u koju verujemo, a da ne poseže za brutalnim ekspolatacijskim tropima. To da pritom koristi neke od sjajnih a retko upotrebljavanih likova kao što su Boom Boom, Glob Herman ili Armor je veliki plus, pogotvo uz nekoliko različith crtača koji ovde moraju da se snalaze sa bizarnom Hermanovom anatomijom ili psioničkim oklopom Hisako Ichiki.

No, da je samo ovo aktuelni New Mutants to bi imalo smisla, ali Brissonove epizode su presecane epizodama koje piše sam Hickman a koje prate originalne New Mutants likove u jednoj kosmičkoj avanturi koja je, pa, farsična komedija.

Tonalni jaz (da ne pominjem da priče praktično nemaju nikakve veze jedna sa drugom) između ova dva pristupa – pogotovo jer Hickman uzima epizode 1, 2, 5 i 7 – je toliki da je nejasno zašto Hickmanova priča (a Hickman se posle sedmog broja više ne vraća u serijal) nije izdvojena ili u poseban miniserijal – a što bi bilo najlogičnije – ili, ako se već želelo da „gazda“ svojim prisustvom ovom serijalu da malo tržišne težine, zašto nije išla u prve četiri epizode kako bi najviše i imalo smisla. Nagađam da nije u pitanju bila kreativna odluka već da Hickman ili crtač Rod Reis nisu mogli da postignu mesečni tempo te da je zato napravljena ovakva neobična, eh, mutantska kombinacija.

No, dobra vest je da je i Hickmanov/ Reisov strip zapravo dosta zabavan. Naravno, treba se malo privići na ideju da Hickman radi komediju i da su likovi za potrebe iste malčice zaglupljeni (pogotovo Sunspot koji je u vreme U.S. Avengers Ala Ewinga bio prikazivan kao veoma sazreo, odrastao lik, sa, doduše, suludim planovima kako da se zaštiti slobodni svet od raznih strašnih pretnji), ali ovde komični sadržaj leži udobnije nego u samom X-Men i, generalno, uz Reisov sjajni crtež i teški kolor, „svemirska“ zajevancija i šegačenje po Shi’ar zatvoru i sudu ispijaju se lako i ostavljaju dobar ukus.

Sve u svemu, uglavnom zabavna ponuda, ali New Munatnts kao da nastavlja da pati od blage krize identiteta pa na četrnaestom broju (eto, idem malo u budućnost) Brissona zamenjuje Vita Ayala i… pa, videćemo šta će dalje biti. S obzirom da Ayala kreće da radi i Children of the Atom, reklo bi se da je to manje više to za tinejdž mutante u dogledno vreme. U svakom slučaju, New Mutants je do sada bio solidna ponuda i strip koji ću i dalje sa interesovanjem nastaviti da pratim.

Poslednji serijal iz te prve Dawn of X ture mi je na kraju ispao i najmanje zanimljiv. Novi Excalibur nije prosto loš kao Fallen Angels niti je rastrzan između kreativnih vizija kao što je to New Mutants, ali ovo je strip koji ima vrlo ambicioznu postavku i radi dosta novog sa likovima, ali ta postavka nije interesantna a smer u kome idu likovi takođe – nije uvek interesantan.

Da bude jasno, možda je problem više u meni nego u samom stripu – Excalibur ima najmanje vidnih veza sa osnovnim Hickmanovim postavkama i, mada je Apocalypse tu da predstavlja sponu sa Krakoom i mutantima, zapravo se čita kao sasvim odvojena, originalna priča o novom Captain Britainu.

E, sad, novi Captain Britain je – Betsy Braddock i dok ovo ima smisla uzevši u obzir njenu ličnu i porodičnu istoriju, jeste donekle bizarno kako je Psylocke praktično nestala iz ovih stripova sa Kwannon koja je, rekosmo, u Fallen Angels više bila skup negativnih stereotipova nego dobar karakter, a onda sa Betsy koja sada preuzima posao Captain Britaina i upliće se u borbu za Otherworld i koja se time u ogromnoj meri odvaja od njene uloge u novom mutantskom režimu.

No, dobro, ako se to nekako svari, dakle, ako Excalibur čitamo kao novi Captain Britain strip i prihvatimo da ovde ima da gledamo mnogo više magije, druida i poluupamćenih britanskih legendi nego propisnog mutantskog programa, Excalibur je više interesantan nego zaista zabavan za čitanje.

Scenaristkinja Tini Howard svakako ide na to da kreira ambiciozan zaplet sa političko-magijskim intrigama koje sugerišu visoke uloge i potencijalni strašne ishode ako „naši“ ne preteknu i ne pobede u ratu koji se vodi na sasvim drugoj ravni, i ovde se događa jako mnogo stvari, no, iako je Howardova skoro pa neka vrsta Hickmanovog protežea u ovom trenutku (sa velikom ulogom u samom X of Swords), činjenica je i da ona još uvek nema tehniku ravnu Hickmanovoj u tome da uplete priču u kojoj je čitaocu malo toga jasno ali ga intriga i naslućene pozadinske ideje vuku napred.

U kontrastu sa onim što Hickman tako uspešno radi, Howardova mora da „namerno“ sakriva elemente zapleta od čitaoca da bi ovaj kasnije bio iznenađen/ zapanjen/ ushićen. Tamo gde Hickman ostavlja dovoljno mrvica na stazi da ispodprosečno inteligentna osoba poput mene makar na drugo čitanje shvati da sve može da sklopi u logičnu celinu i pre nego što mu se na kraju sve objasni (da ne kažem „bukvalno nacrta“), Howardova mora malko da vara, prikriva i ubacuje likove koji padaju s neba a postaju presudni za zaplet a vas ko jebe ako nemate sva izdanja Official Handbook of the Marvel Universe. Povrh svega, neke od karakterizacija su malo iritantne, ponajpre sama Braddockova koja, istini za volju, skoro nikada nije ni imala zaista uspešnu, humanizovanu karakterizaciju jer su je skoro uvek pisali scenaristi skloni „edgy“ stereotipovima o ženama-ratnicama što tegle unaokolo bagaž teških psihičkih trauma, ali koja je sada mitski heroj i ima još manje „ljudskosti“ nego što treba.

No, ne želim da kažem da je Excalibur loš, dalekobilo, samo da nije sasvim ugođen sa mojim očekivanjima i, pa, senzibilitetom. S druge strane, valja istaći da ovde ima i svakojakih lepih stvari, od toga da je postava tima neočekivano bizarno sklopljena – Rogue i Gambit, ali i Rictor, pa onda i Jubilee i njen usvojeni sin Shogo koji se u Otherworldu transformiše u zmaja – pa do sjajnog crteža koji isproručuje Marcus To. Ovaj Kanađanin vijetnamskih korena uspešno balansira sapunsku operu sa magijskom dramom i akcijom, ubrizgavajući pomalo ozbiljnoom, krutom scenariju Howardove jednu dimenziju razigranosti i mašte što mu vrlo dobro dođe. Erick Arciniega na kolorima je takođe odličan izbor za strip koji apsolutno osvaja svojim izborom kostima i bizarnih lokaliteta. Tako da, dajte mu svakako šansu.

Ovde za danas stajemo jer smo bacili kratk ali dobronameran pogled na prvu turu Dawn of X radova koji su definisali prvih pola godine „Hickmanovih X-Men“. I nismo prošli tako loše. U drugom krugu koji, ne znam da li smem da obećam ali se nadam, stiže u Januaru, pogledaćemo kako je izgledao drugi talas ovih stripova (Wolverine, Cable, Hellions, Juggernaut, X-Factor) da bismo u dogledno vreme obradili i X of Swords. Do tada, naravno, uživajte u praznicima i čitajte X-Men.

Jazz Nedeljom: Roots Magic i Sun Ra Arkestra

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju, pošto je ipak praznik na obzorju, dva albuma. Oba iz ove godine, oba na svoj način istu obeležavaju i podsećaju da koliko god godina može da bude loša, muzika koja u njoj nastane može da bude, pa, božanstvena.

Roots Magic je rimski kvartet solidnog pedigrea i kilometraže ali čak i tako, kada sam video da njihov novi album, Take Root Among The Stars, hvale na sve strane, u meni se rodila klica skepticizma. „Neke tamo omatorele Italijančine se maskiraju u metaforični blekfejs? Pričaju o korenima? Sme li se to?“ Naravno, to je samo moja rasistička reakcija kada vidim da se neko približi svetom srcu jazz muzike i crne kulture a nije, jelte, crn, no, priznajem, kada sam čuo prvu pesmu na albumu, Frankiphone Blues, Phila Cohranea malo sam i osetio olakšanje. „A, dobro, pa oni… samo sviraju bluz.“ Dobar, čak odličan, sa gostujućim vibrafonistom, ali zaista pomalo previše „beo“ za moj ukus. Onako, naučen, uredan, bez avanture, bez, hajde da kažem, zrna agonije potrebnog da se jazz odlepi od notnog papira i uzleti među zvezde. No, kako sam naslov albuma pominje zvezde – citirajući fantastičnu SF spisateljicu Octaviju Butler – tako sam nastavio da slušam i izgradio sasvim novo poštovanje za Roots Magic. Ne kažem da ostale pesme nisu „naučene“ ali raspon koji ovaj bend pokriva, od bluza koji ima još nekoliko dobrih momenata na ploči, preko modala, pa do sasvim slobodne svirke je impresivan. Već druga kompozicija, oslonjena na vrlo spiritualan rad Kalaparushe Mauricea McIntyrea iz šezdesetih, sa svojim modalnim harmonijama, poliritmijom i propisnim freakoutom pokazala je da kada se nešto dobro nauči, to može da pređe granicu interpretacije i uđe u svetu teritoriju kreacije. Roots Magic su uglavnom na toj teritoriji tokom ostatka albuma, pružajući vrlo pažljivo napisane i aranžirane kompozicije ali koje uspevaju da se otgrnu pukom omažiranju predložaka (Charles Tyler,  Skip James, Sun Ra, Ornette Coleman…). Recimo, balada A Girl Named Rainbow, Andrewa Cyrilla (snimljena 1981. godine sa već visoko cenjenim Davidom Wareom na saksofonu) je ovde majstorski preobraćena u impresionističk pesjaž pun zamišljenog klarineta i promenljivog tempa. Album ima nekoliko svojski odsviranih, žestokih free momenata, ali bend je vrlo kreativan kako ih spaja sa vrlo „komponovanim“ delovima – recimo u Mean Black Cat Blues Charlieja Pattona koja uzima osnovnu temu ove klasične kompozicije još iz dvadesetih godina prošlog veka a onda prolazi kroz moderni blues aranžman, upada u žestok gruv, poigrava se sa free jazzom pa se vraća u bluz. Album na kraju zatvara Karen on Monday Johna Cartera (ne sa Marsa) i Bobbyja Bradforda koja već meditativni jazz originala pretvara u višedimenzionu kontemplaciju punu mikrotonalnih talasa citre i meandrirajućeg klarineta. Italijani, ispostavilo se, na kraju veoma znaju znanje.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/take-root-among-the-stars

Drugi album je, pa, nešto što nisam očekivao da ću ikada videti. Novi album Sun Ra Arkestra, naime, više od dve decenije nakon njihovog poslednjeg ulaska u studio i 27 godina nakon odlaska lidera – po kome se orkestar zove – sa ove planete. Bio sam, naravno, svestan da Marshall Allen, ključni saksofonista u životu – i nakon života – Sun Ra i dalje održava orkestar u nekoj formi, da se povremeno nastupa koliko to prilike dopuštaju ali da će Arkestra uraditi novi album i da će taj album biti, pa, ne samo relevantan već i izvanredno dobar, u 2020. godini? Tome se nisam nadao ni u najluđim snovima.

Nazvan jednostavno Swirling, novi album je monumentalan opus duži od devedeset minuta i, koliko god to neobično zvučalo, album na kome se odsustvo samog Sun Ra ne toliko ne primećuje koliko je njegovo prisustvo u svakoj noti, svakom gruvu, svakoj disonanci i kosmičkoj referenci toliko snažno da je lako poverovati kako je ono što je pričao o tome da nikada neće umreti već se samo preseliti na drugu planetu – sušta istina. I, mislim, kao da sada sa te druge planete nadgleda šta mu saradnici rade i diktira upustva ako nisu sasvim sigurni.

Swirling je istovremeno i jedan reprezentativan katalog interesovanja i pristupa ovog orkestra kroz brojne decenije i žanrovske mutacije ali i ploča koja vrlo brzo pobegne od i primisli enciklopedijskog, leksikonskog ređanja „gruva“, „frikauta“, „egzotike“ itd. Ovo je autentična muzika, koju stvaraju ljudi što su decenije proveli uz jednog od ključnih vizionara ne samo jazza već crne kulture uopšte – čoveka koji je, uostalom, praktično izmislio nezavisno izdavaštvo pa je kupovina ovog daunlouda na Bandcampu za mene bila savršeno zatvaranje kruga – i koji ne sviraju „njegovu muziku“ već svoju muziku koju je on u njima pronašao.

Valja se zaista podsetiti da je kod Sonnyja „free“ element muzike bio mnogo dublja ideja od pukog bekstva od pentatonike i zapadnjačkog shvatanja harmonije. Kad su Clapton i durgari šezdesetih pevali „I feel free“, to je bila sloboda mladih ljudi srednje klase koji otkrivaju droge, seks, podzemnu kulturu što ih oslobađa od posleratnog diktata discipline – učenja, rada u fabrici ili ofisu, braka, dece, crkve… – ali za Sun Ra kao i druge crne jazz kolege, „free“ je značilo bukvalno kreiranje sopstvene muzičke teorije, sopstvene kulture, sopstvene socijalne strukture i biznisa, na kraju i sopstvene duhovnosti u otrzanju nasilno nametnutim religioznim načelima. Otud je ono što su mnogi beli slušaoci kod Sun Ra voleli – psihodelija i pevanje o svemirskim brodovima – za njih bila spona sa zezanjem urbanih klinaca koji cepaju eside i kupuju ploče indijske klasične muzike da prošire horizonte, ali za njega i ljude oko njega, ovo je bila doslovno nova religija da zameni staru u kojoj su sebe prepoznavali kao (večne) robove, način da se napusti ograničavajuća, uostalom tuđa, paradigma greha, poniznosti, služenja, i, smišljanjem nove, ode na bolje mesto.

Na tom boljem mestu ima i Betmena – ovaj album sadrži i novu verziju Betmen teme koju je svojevremeno Sun Ra snimio na kultnom surf-rock albumu „The Sensational Guitars of Dan and Dale“* – ali i svega što pamtimo iz opusa Sun Ra: himničnih napeva, big-bend tema koje se odlepljuju u smeru free jazz freakouta, soul pevanja violinistkinje Tare Middleton koja prefektno zamenjuje davno preminulu June Tyson, romantike, ali i psihodelije, bluza, nežnih napeva o kosmosu. „The Sky is a sea of darkness when there is no sun to light the way“, podseća orkestar pevajući umiljati gospel pre nego što pijanista Farid Barron udari u honkytonk linije a duvači krenu da sviraju svaki za sebe.

* Da bude jasno, na albumu gitare ne sviraju nikakvi Dan i Dale, sve je to bila bizarna marketinška obmana…

Svojevremeno sam, pišući o nastupu nemačkih Heliocentric Counterblast argumentovao da „obrađivanje“ Sun Ra ima smisla bukvalno kao i kada biste pokušali da „obrađujete“ zvuk vodopada ili vetra i pri ovom stavu i dalje stojim. No, Arkestra nisu tribjut bend niti, nedobog, ofucani muzičari koji se kače na malo stare slave. Swirling svojom autentičnošću i intenzitetom ukazuje da se radi o zaista nečem suštinski drugom: ovi ljudi su nastavljači rada pokojnog Sonnyja u meri u kojoj su za njegovog života bili njegova najuža zajednica – i porodica – ljudi koje je učio, hranio, ponekada bogami i kažnjavao, ali na kraju, oslobađao. Swirling je, eto, oda slobodi ljudi koji su je osvojili uz mnogo prolivene krvi i znoja. Zato valjda zvuči ovako dobro.

https://sunrastrut.bandcamp.com/album/swirling

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-12-2020

Skoro da je kraj godine. Većina propisnih izdavača je već na zasluženom odmoru, no, nakupilo se ipak raznih izdanja u poslednji čas, kao i kojekakvih partizanskih akcija. Hoću da kažem, u poslednju nedelju stare godine ulazimo sa dosta interesantnog metala. Nažalost, izgubili smo Leslieja Westa u toj istoj nedelji, samo još jedno podsećanje da stari asovi odlaze i da ih treba ispratiti uz dužno poštovanje.

Blek metalci, naravno, ne haju ni za kraj godine ni za nekakve društvene običaje koje su kolonizovali hrišćani. Oni naprosto ne haju za pravila. Nijemci Temple Ov Wrath, recimo, vole da stvari speluju pogrešno pa tako i prvi EP nazivaju The Last Daze. Dobro, ima i gorih poroka. U svakom slučaju ovo je melodičan, pompezan blek metal prepun emocija ali i dobrano distorziran i oštar tako da ja to ipak mogu da slušam. Sve su napravila samo dva čoveka, ali vidi se da su emotivci pa ko voli taj moderniji blek izraz, nek posluša:

https://templeovwrath.bandcamp.com/album/the-last-daze

Islandski jednočlani prjoekat Ekdikēsis na svom debi albumu, Schizomenous // nudi hermetičnu, prilično eksperimentalnu ali i prilično interesantnu svirku. Ovo je album pun disonanci i neočekivanih aranžmanskih rešenja, kako je i običaj sa avangardom, semplova i snimaka „iz života“ ali je ipak i uverljivo „blek metal“ u dovoljnoj meri da se to računa i da bude blisko blek metal publici. Nije ni lako za slušanje, naravno, ali je intrigantno:

https://ekdikesis.bandcamp.com/album/schizomenous

Norveški Ulvhedner na svom trećem albumu, Legd, nudi kombinaciju melanholičnih, folklorom insirisanih tema ali i veoma oštar zvuk. Jako distorzirana, prštava gitara i agresivan, vrišteći vokal su donekle i u neskladu sa muzikom koja je meditativna, ali to je blek metal, gde se spaja naizgled nespojivo. Ulvhedner od monotonosti prave osnov svoje muzičke estetike i ovde svakako ima šta da se čuje, ako su vam uši spremne na mučku distorziju i treblove:

Čileanci Thvnvtos već i imenom sugerišu da ćemo ovde imati posla sa, što bi mladi (bar u vreme kad sam ja bio mlad) rekli – patnjom. No, njihov prvi album (posle dosta godina izdavanja singlova), Destrvdo je slušljiv, ako volite post-blek metal koji se naslanja na vrišteći posthardkor. Letalna kombinacija za old school slušatelje, svakako, ali Thvnvtos su dobri u ovome što rade i prave ekspresivnu i prilično zrelu muziku:

https://thvnvtosproject.bandcamp.com/album/destrvdo

Švedski Nårdegaist pišu tekstove na gutničkom jeziku, izvornom govoru na najvećem švedskom ostrvu, Gotlandu, pa im je i čitava muzika u dobroj meri inspirisana starim nasleđem i paganskim tradicijama. No, ovo je vrlo čvrst i oštar blek metal u prvom redu, njihov drugi album, Haimganggsringgninggi nudi tipično skandinavski spoj discipline, agresivnosti i hladne, pomalo distancirane meditacije. Mitološki i folklorni elementi se čuju i u muzici ali su odmereni, u drugom planu, sa pažnjom da se ne ode u vodvilj i karikiranje. Nårdegaist pišu dugačke pesme ali bez nekakvih posezanja za trikovima kako bi stvari izgledale „epskije“. Ovo je naprosto dobra, duboko razrađena muzika ljudi koji veruju u ono što rade. Odlična produkcija i album za mnogo gustiranja:

Hyenism iz Bratislave imaju odličan post-black metal album The Sewer a koji je i njihov dugosvirajući debi posle nekoliko godina rada. Ovo je miksovao i masterovao Colin Marston (Krallice, Gorguts etc. ) pa Slovaci za početak imaju odličan zvuk, a onda i njih dvojica zaista imaju čime da se pohvale u domenu izvedbi i samih pesama. Ovo je, razume se, veoma emotivno i rasvirano, sa sešn bubnjarem koji ODVALJUJE ali i sa prelepo napisanim pesmama koje svu tu šugejzersku emociju uspevaju da spakuju u pesme što PUCAJU od energije i razbijačke svirke. Izvanredno, moram da priznam:

https://hyenism.bandcamp.com/album/the-sewer

Ukrajinci СТРАТА na albumu Вирок sviraju simpatičan miks black i death metala sa lepim zvukom i jednim osobenim, pomalo rokerskim ali svakako disciplinovanim i čvrstim pristupom žanru. Pevanje na Ukrajinskom doprinosi originalnosti benda a kvalitet produkcije i svirke su na zavidnom nivou.

https://strata-ua.bandcamp.com/album/–3

Simpatičan demo od strane nizozemskog dvojca Gärgäntuäh. Na kaseti koja se zove Dödenlicht dvojica članova (Unknown i Forgotten, molićulepo) sviraju moderan, melodičan ali mističan blek metal koji dosta polaže na atmosfere i dugačke, hipnotičke pesme, ali voli distorziju i da ide brzo. Dobra kombinacija i kada stignete do poslednje pesme, koja je ambijentalni autro (odličan), skoro je sigurno da ćete se vratiti na prvu jer Gärgäntuäh imaju puno potencijala i mnogo obećavaju:

Kvalitetan ruski blek metal na EP-ju Exorcism sastava Pogrom, a gde su dve pesme, naslovna, Exorcism i B-strana – Satanism. Pravi užitak, pogotovo sa dobrim, borbenim raspoloženjem ali i dovoljno prostora za slovenske emocije u ovoj muzici. Dobar zvuk, lepa fotografija na omotu, lepo:

https://pogrom.bandcamp.com/album/exorcism

Messiah in the abyss je jednočlani projekat iz Venecuele koji kombinuje sirovi blek metal i dungeon synth za lepu, kako kaže autor „mizantropsku, antikosmičku, nihilističku poruku“. Ambiciozno, ali na albumu Necromanticae muzika je vrlo prijatna sa pomalo lo-fi zvukom ali zapravo dobrom svirkom koja uspešno posreduje tu poruku o kojoj Zarathustra the Dead govori:

https://messiahintheabyss.bandcamp.com/album/necromanticae

Kad bend nazovete Bestial Warfare a album Desecrating Goat Assault, opasno mi podižete očekivanja. Srećom, trio iz Marburga ispunjava ta elevirana očekivanja i Desecrating Goat Assault je EP uraganskog blek metala koji puca iz svih oružja i ne uzima taoce. Nema potrebe da se ovo mnogo opisuje jer je svima jasno da su u pitanju divljački rifovi i primitivna, sirova izvedba, ali samo valja naglasiti da bend svira precizno i disciplinovano a da je miks odličan i čist koliko je to uopšte ovoj muzici dopušteno da bude. Prelepo:

https://bestialwarfare.bandcamp.com/album/desecrating-goat-assault

Tako sveže napaljen od bestijalnog ratovanja ponadao sam se da će i Teksašani Brüka da nastave u sličnom stilu i – nisam bio razočaran. Ne da su Brüka na svom prvom demu stilski baš identični, ali ove tri pesme su žestok, distorziran, hrapav blek metal odrađen vrlo korektno, sa mnogo gruva i dobrim rifovima a i sa, bogami, odličnim miksom. Američki black metal koji ne hvata na atmosferu, melodije i suptilnu emociju nego na rifčine i testerisanje? Što bi rekli u Teksasu, e, pa vuci me za kosu i zovi me Rejčel! Hoću da kažem, prijatno sam iznenađen:

https://bruka.bandcamp.com/album/demo

Meksički Ancestral Domains su na prvom albumu, Ira et Exilium Fraternitas vrlo prijatni sa svojim jednostavnim, ali upečatljivim okultnim blek metalom. Ovo je muzika u kojoj ima lepih, pamtljivih tema i atmosfera ali je odsvirana pankerski, sa zvukom i generalnim ugođajem koji sugeriše znoj i vrelinu radije nego hladnoću i otuđenost. A to nekako baš prija. Uživao sam iako svakako treba da napomenem i da je ovo jako dugačka ploča sa mnogo podugačkih pesama:

https://ancestraldomains666.bandcamp.com/album/ira-et-exilium-fraternitas

Irci Hatespace na zanimljiv način spajaju black metal i sludge metal nudeći agresivnu, vrlo tvrdu i oštru muziku koja ima sludge disciplinovanost i black metal agresiju. Ili obrnuto. U svakom slučaju, ovo je lep spoj agresivnih elemenata oba pravca i odličan prvi demo za ovu ekipu:

https://hatespace.bandcamp.com/album/demo

Imminent Doom iz Rio De žaneira sviraju razbijački blackened thrash metal i njihov novi EP imenovan  je vrlo adekvatno: Ataque! Tri pesme (plus intro) koje Imminent Doom ovde ispale ka slušaocu su napaljene, primitivne ali odlično odsvirane i solidno producirane a pevačica Ge Almeida razara. Praznično!

https://imminentdoomattack.bandcamp.com/album/ataque

Da ni ovaj božić (po gregorijanskom kalendaru) ne prođe bez blek metal skrnavljenja pobrinuće se recimo švedski jednočlani projekat Digerdöden, samo jedan u nizu projekata prolifičnog momka po imenu, er, Swartadauþuz. Treći album ovog njegovog projekta, Genom Dödens Svarta Törst, pati od određene monotonije jer su pesme dugačke a u njima nema mnogo varijacije, ali s druge strane, Digerdöden vrlo uspešno posreduje tu atmosferu hladnoće, otuđenosti, tog kosmičkog zla uz zrnce elegantne melanholije, a da njegova muzika nije napadno hermetična. Mislim, naravno, stvar ukusa, nekome će jako distorzirana gitara i bestijalni vokali već biti dovoljno visoka barijera da uživaju u ovom albumu, al meni je bilo okej:

https://mysticismproductions.bandcamp.com/album/genom-d-dens-svarta-t-rst

I poljski Zgroza je izbacio album na badnji dan i ŻYCIE TO ZMYSŁ, O KTÓRYM ZAPOMNIANO je dopadljiva kolekcija atmosferičnih blek metal pesama. Sve je to solidno producirano i ima svemirsku tematiku koja meni prija, plus, za razliku od atmoblek standarda, nije isključivo orijentisano na melanholiju i postrokersku izmaglicu. Pevanje je, takođe, vrlo upečatljivo sa stalnim odlascima u visoke registre izvođene kontrakcijama grla:

https://zgroza.bandcamp.com/album/ycie-to-zmys-o-kt-rym-zapomniano

Natrag u Švedsku za potrebe drugog albuma sastava Onda Makter. Ime benda u prevodu znači „zle moći“ , a album je naslovljen The Misanthropic Blasphemy tako da ovo svakako nije nekakva melanholična, post-blek metal ponuda nego pravoverna satanska proslava, kad joj je vreme, usred najradosnijeg hrišćanskog praznika, da se skladno dopune. Da bude jasno, Onda Makter sviraju snažno, i žestoko ali ovo je i melodičan program, gde u dugačkim pesmama ima prostora i za rafalno sviranje bubnjeva ali i za meditativnije rifove. Sve to na gomili zvuči epski i mistično i ledeno kako i treba. Proveriti ovde:

Britanski trio Saatana nudi vrlo lo-fi, garažnu verziju blek metala za ovu nedelju, a putem svog prvog EP-ja, Vermin. No, to zapravo lepo zvuči, pakujući ne samo tu neku autentičnu podzemnu energiju nego i solidne rifove, te dobru svirku u ovih deset minuta prženja:

https://saatana.bandcamp.com/album/vermin

Belorusi Death Revelation na singlu Apokatastasis nude dve pesme apokaliptičnog blek metala koji i pored prilične minutaže koju ove kompozicije nabijaju, ide solidnim tempom. Death Revelation imaju, uslovno rečeno, problem u tome da sve zvuči prilično isto, sa pevačem koji ima samo jedan stil, i ujednačenim tempom kojim se pesme kreću, ali ima tu i hipnotičke energije pa i jednog lepog, estetski zadovoljavajućeg očaja. Simpatično:

https://death-revelation.bandcamp.com/album/apokatastasis

Ukrajinski Hate Forest su se raspali još 2004. godine ali se prošle Roman Saenko odlučio da ponovo voskrsne ovo ime pa, evo, sada, u nevreme, na kraju vrlo teške, mučne 2020. godine, stiže i peti album, Hour of the Centaur. No, vredelo je jer je ovo odličan album ekstremno tvrdog, žestokog, ali otmenog, melodičnog blek metala koji uspeva da nađe idealnu meru između monotonije, brzine, distorzije, kontemplacije, melodije… Hate Forest su praktično definicija onog što zovemo hladnoćom u blek metalu, bend koji svira dugačke pasaže vrlo jednostavnih tema gde se samo smenjuje par akorda a to zvuči monumentalno pa se onda skrene u samo za nijansu razrađeniju melodiju a sve to pri brzini od 150 na sat deluje kao da uzlećete u nebo. Mislim, slušajte početak No Stronghold Can Withstand this Malice. Savršenstvo. Kada još Saenko pusti svoj brutalni vokal, ovo postaje jedna od najboljih ploča ne samo nedelje već i Decembra, ali i godine. Volim bend Drudkh sa kojim je Saenko u međuvremenu izdao više od deset albuma, ali Hate Forest je nešto posebno a Hour of the Centaur je jedan od najfinijih primera kako muzika koju pravi jedan čovek (plus gost na programiranim bubnjevima) može  da zvuči monumentalno, fokusirano, naprosto fantastično.

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/hour-of-the-centaur

Stoner! Times The Enemy je bend iz… Amerike? Pretpostavljam. Ljudi nemaju ni Bandcamp stranicu, niti na Facebooku daju neke informacije o sebi. No, imaju prvi album, nazvan kao i bend i ovo je šarmantan, vrlo prijatan, bluziran hard rok koji bi trebalo da se dopadne svakome ko je ikada voleo ’70s rokanje ali nije gadljiv ni na to kako su se ove stvari transformisale do devedesetih. Times the Enemy sviraju vrlo raspoloženo, sa bubnjarem koji je ekstremno razigran i puno ukrasa na gitarama a da se osnovna bluz-rok atmosfera uglavnom dostojanstveno drži. Solidna produkcija takođe. Bend nije sasvim sazreo, ima ovde možda malo viškova itd. ali ovaj album pršti od entuzijazma i vredi da se posluša:

Zato su ti Grci, Universal Hippies čiji četvrti album, Road to Deliverance nudi lep program heavy, proggy psihodelije inspirisane u nemaloj meri grčkim folklornim skalama i harmonijama. Universal Hippies su počeli kao džem bend pa iako su pesme ovde pune intrigantnih metrika i kompleksnih tema, čuje se i dalje da su nastale kroz zajedničku improvizaciju. Ovde nema pevanja što kod mene ume da bude minus, ali Universal Hippies pišu vrlo intrigantne pesme i sviraju izvanredno – plus imaju onu klasično grčku, bogatu, masivnu produkciju – da mi to ni malo nije smetalo.

https://universalhippies.bandcamp.com/album/road-to-deliverance

Olde Crow iz Britanske Kolumbije izgledaju kao ovejani bajkeri ali sviraju odličan stoner rok. Album, njihov prvi, Masquerade ima elemente i sludge žestine ali je u osnovi bluzirani teški rok, čiji bes i gruv stoje u lepoj ravnoteži. Bend piše lepe, pamtljive rifove i zvuči kao jedna dobro nauljena, masivna mašinčina. Poseban respekt ide za basistkinju Malenu, jedinog bezbradog člana postave, moćnu tetoviranu pojavu i jedno teško, autoritativno prisustvo u miksu:

https://oldecrow.bandcamp.com/album/masquerade

Isoptera iz Njemačke su odlični, maštoviti, razigrani i sjajno snimljeni na albumu GLORIA VISIO ELECTRI. Ovo, doduše, treba izdržati jer pričamo o skoro sto minuta muzike ali bend svoje dugačke stoner himne pravi sa elegancijom i uverenjem u to da igrarije sa temama i gruvom mogu slušaoca da vode prijatnim putem do opijenosti i psihodeličnog transa iako bend ima zapravo vrlo čist zvuk i lepe melodije, refrene i sve te tipične delove pesama. Sjajan program kako za ljubitelje klasične psihodelije tako i za ljubitelje dooma:

https://isoptera.bandcamp.com/album/gloria-visio-electri

Grčki Ask Tomorrow sviraju vrlo lep, nežan ali i heavy rok program koji je negde između stonera i post roka sa svojim toplo-hladno pristupom i slatkim, melanholičnim melodijama. Ipak, ovo ima jednu kinematsku dimenziju koja se meni veoma dopada i izdvaja album Time Flies By od kolega koje samo nižu molske harmonije i misle da su završile posao.

Poljski Whisky Baron na naslov svog prvog EP-ja (koji se i zove First EP) stavljaju stereotipan kombo seksa, droge i rokenrola i za trenutak deluje da njihova muzika mora da ide nekom rivajvalističkom, tribjutaškom putanjom, ali to nije baš tako. Ovo je stoner rok, ne naročito inovativan, svakako, ali dovoljno moderan i dovoljno metaliziran da zapravo ovo ne deluje kao muzika za bajkere koju prave ljudi što su motor videli samo u albumu sa sličicama koje su skkupljali kao deca. Produkcijski, ovo je čisto a aranžmanski prilično sveže utoliko što bend svoje bluz i metal osnove spaja na načine koji u tom trenutku deluju najpodesniji, bez unapred pripremljenih formula:

https://whiskybaron.bandcamp.com/album/first-ep

Njemački Dejected Mass su na svom drugom albumu, Abyss užasno teški. Ne u negativnom smislu, naprotiv, ovo je doom-death metal koji TREBA da bude težak, što se kaže – heavy i Dejected Mass su upravo to, sa masivnim distorziranim basom, nisko naštimovanim, debelim gitarama i teškim bubnjevima. Spori, mračni rifovi koje bend valja su usklađeni sa zvukom, kao i urlajuće pevanje ali, srećom, Dejected Mass imaju ukusa da sve ne poguraju do karikature i njihove pesme imaju finu inerciju kretanja unapred. Odlično:

https://dejectedmass.bandcamp.com/album/abyss

Italijani Druids ne kriju svoju ljubav prema Black Sabbath, omažirajući i imenom albuma (Vol. 1) ali i samim omotom najveću metal grupu svih vremena. Srećom, iako Druids nisu baš „novi Sabati“, oni sviraju dopadljiv, bučan ali zapaljiv stoner-doom sa rokerskom osnovom i dosta lepe dinamike u pesmama. Zvuk nije idealan, ali je solidan i Druids svakom doom/ rock konzumentu imaju šta da ponude:

https://druidsovdoom.bandcamp.com/album/vol-1

Loving Jane je jednočlani projekat jednog Thanosa Vlachosa ali je ovaj talentovani multiinstrumentalista za album Isolate dobio i pomoć nekolicine bubnjara koji su ljubazno snimili svaki po jednu pesmu. Isolate nije baš stoner metal ploča ali je prijatna kolekcija gitarskih, psihodeličnih meditacija sporog tempa i hipnotičkih atmosfera. Ovo je vrlo dobro odrađen kućni projekat čiji je niski (skoro nepostojeći) budžet vrlo spretno premetnut u muziku koja ne samo da ima smisla nego i zvuči dobro. Vlachos koristi grčke folklorne harmonije (planinske, kaže on) i sjajno ih spaja sa bluz osnovom a korišćenje sintisajzerskih dopuna gitarskim meditacijama je pun pogodak. Odlično:

https://lovingjane.bandcamp.com/album/isolate

Nego, nema stonerske psihodelije dok se Argentinci toga ne dohvate. Chamán su iz Mendoze i njihov prvi album, Maleza počinje vrlo ritualno a nastavlja se dramatičnim resitalom ispod koga ide psihodelični džem. Što bi rekli na engleskom „What’s not to like?“ Chamán sviraju sporo, otmeno, ali spontano i nabijeno psihodeličnom snagom, dajući praktično definiciju „meke moći“ psihodelične muzike koja vas obavija sa svih strana i utapa u svoj ambijent, bez oštrih uglova, pažljivo, prirodno. Bend piše dugačke pesme i u njima ima i propisnih psihodeličnih frikaut pasaža ali i sasvim pravovernog bluz-roka (Poliforme, recimo, koja je sa šest i po minuta i daleko najkraća). Samo tri poslednje pesme na ovom albumu traju kao poduži album „normalnog“ rok benda pa poštujem ako su vam Chamán malo spori i sve to, ali meni su veoma prijali:

https://chamanmza.bandcamp.com/releases

Ako prošle nedelje niste poslušali moj mudri savet i kupili čitavu diskografiju francuskih psihodeličara Stoned Karma za male pare, pa… ispali ste pametni jer sada za skoro iste pare možete da kupite istu tu celu diskografiju a u nju je dodat i novi album. Psycho Saga, kako se novi opus zove, ne menja ništa radikalno u izrazu ovog benda, nudeći i dalje lagane instrumentalne psihodelične meditacije sa samo malo stoner rifova da stvari ne budu sasvim u domenu uspavanki. Naravno, reč „uspavanka“ ovde ne koristim pežorativno, Stoned Karma sasvim lepo vladaju svojom formom i proizvode muziku kao stvorenu za relaksaciju uz ili bez pomoći opijata.

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/psycho-saga

Italijani Sonic Demon za sebe kažu „Too slow to play, too stoned to die“ što je lepa igra reči vezana za istoriju rokenrola, ali i solidan opis muzike koja je… VEOMA fazirana i psihodelična. EP A Thousand Suns je kao da ste zgutali kiselinu i valjate se po paprati u neko letnje predvečerje dok oko vas plešu jeleni a nage osobe ofarbane biljnim bojama sviraju u frule. Čime hoću da kažem da ovo ima jednu vrlo ritualnu, čak tribalnu dimenziju koja, čak i bez vokala pogađa tačno gde treba. Sonic Demon vam ovo prodaju za onoliko para koliko ste spremni da platite pa je ljudski kupiti EP koji će vam, sigurno je, doneti mnogo sreće u životu:

https://sonicdemon.bandcamp.com/album/a-thousand-suns

Nord Skin su iz Berlina a njihov drugi album, pored toga što na omotu ima čarobnjaka sa rogatom lobanjom u rukama, se zove Riff Ritual, za slučaj da nešto nije jasno. I, mislim, upravo se to dobija: mnogo rifova, spora, gruvi muzika nisko naštimovanih, jako distorziranih gitara , bluz osnova, metal nadgradnja… Sve je to jako prijatno, mada svakako moram da primetim da Nord Skin nemaju ambiciju da idu dalje od malo razrađenijih džemova. Hoću reći, ovo je kvalitetan studijski snimak ali su pesme očigledno nastale iz džemova, bez velikog truda da se ideje do kojih se tu došlo mnogo razrađuju. Ne smeta mnogo, naravno, ali i ne ide u preveliku dubinu. No, praznici su tu, možda nam i ne treba prevelika dubina već prosto, prijatna, topla muzika bazirana na fuzzu i bluesu:

https://nordskin.bandcamp.com/album/riff-ritual

Portlandski Purification su ove godine već imali jedan album koji smo hvalili, a evo ih na kraju perioda sa novim opusom. Dwell In The House Of The Lord Forever je pompezan naslov albuma za bend koji sebe opisuje rečima „Eternal Anti-Religious Heavy Metal Holy War“, ali na omotu je Aja Sofija a naslov je i primeren za muziku koja je prelep doom metal sa jasnim gotskim korenima ali i sa jednom veoma garažnom estetikom. Ta garaža malko ovde i smeta jer je Purification ponovo snimljen i miksovan na način koji naprosto njihovoj muzici ne daje dovoljno kvalitetan zvuk da ona odistinski zablista, ali progutaćemo jer ovi ljudi pišu vrlo lepe i intrigantne pesme sa divnim temama i jednom neodoljivom atmosferom, nazovimo je, optimistične tuge. Preslušajte:

https://purificationdoom.bandcamp.com/album/dwell-in-the-house-of-the-lord-forever

Pretorijski Double Sun na istoimenom debi albumu koristi mnogo reči da opiše muziku koju zapravo treba čuti. „Psychedelic Post Blues Punk Rock Experience with experimental influences“ na papiru deluje rogobatno ali kad čujete izvrsnu Paralyzed, shvatićete TAČNO šta bend ima na umu. Ovo nije metal, ali je svakom metalcu od pedigrea blisko jer je rokerski, psihodelično a zaista i primereno pankerski i primereno eksperimentalno. Ali pre svega je rokerski i zabavno. Odličan album za koji se nadam da će ga bend postaviti i na svoj Bandcamp jer bi ovo valjalo i kupiti:

Šveđani I Am Low su odlični na EP-ju Illusions gde nude četiri pesme teškog roka, solidne produkcije i pamtljivih tema. Bend sebe povezuje i sa grunge zvukom, pa se ti uticaji možda najviše čuju na drugoj i trećoj pesmi ali čak i da ne volite „pankerske“ elemente grandža, Illusions bi trebalo da vam se dopadne na ime svog sporog, teškog tempa i dobrih psihodeličnih tema (pogotovo u poslednjoj pesmi):

Omiljeni australijski psihodeličari King Gizzard & The Wizard Lizard su za kraj godine izbacili dva albuma pa nek ide život. Teenage Gizzard je kolekcija snimaka iz 2010. i 2011. godine, zabavna, bluzerska, psihodelična, sirova, ali lepo zaokružena i svakako pogodna za praznične bahanalije, makar te bahanalije morali da izvodite sami. Kako je i najodgovornije. Live In London ’19 je snimak iz Alexandra Palace iz Londona, napravljen Oktobra prošle godine i predstavlja bend u razvijenoj formi, sa zvukom bližim metalu (mnogo bližim, Self-Immolate je kao Motorhead na esidu) i jako je moćan. Ovde ima čak sedamnaest pesama i zadovoljiće MNOGE ako ne baš sve vaše potrebe za psihodeličnom rokačinom. Oba albuma se u MP3 formatu prodaju za koliko ponudite pa nemojte da ovo promašite, biće vam žao jer su Gizzardi na vrhuncu svojih moći:

https://softgrit.bandcamp.com/album/teenage-gizzard

https://softgrit.bandcamp.com/album/live-in-london-19

A Hellish Awakening je odličan opis za prvi EP dvočlanog blackened doom projekta Abyssal Catacombs. Ekipa dolazi iz države Njujork a muzika je bazirana na teškim rifovima i ritmovima preko kojih ide vrištav vokal, sve primereno mračno i zabrinjavajuće. Četiri pesme, dobar zvuk i naslovi pesama kao što su Satanic Coprse ili Sadistic Castration – malo je čoveku potrebno da bude srećan.

https://abyssalcatacombs.bandcamp.com/album/a-hellish-awakening

Grave Solace iz Južne Dakote su mladi trio koji svira, pa… metal. Zapravo, na prvom albumu, The Call of the Void je čvrsti, kvalitetni zvuk koga nude nekakva kombinacija thrash metala, metaliziranog hardcorea sa malo slam/ beatdown elemenata a da je naglasak malo više na promišljenom aranžiranju i trešerskim temama nego samo na slemerskom gruvu. I meni je to zanimljiva kombinacija, pogotovo kako bend odlično svira i pravi interesantne izlete iz thrasha u death metal (VNTWVN, recimo) i kako je sve to izvrsno producirano. Kad čujete ovakav debi album nekako se setite svojih početaka (a i kasnijih, jednako loših nastavaka) pa vas nekako blam. Ali Grave Solace su dobri.

https://gravesolace605.bandcamp.com/album/the-call-of-the-void

Kvebečani Chaos Wasteland prže blackened thrash koji je više thrash nego black metal na svom prvom EP-ju, Bloodlust. Hoću reći, ima ovo malo te sirove dimenzije koju „blackened“ atribut podrazumeva, ali je muzika zapravo prilično disciplinovana i napisana sa klasičnim thrash senzibilitetom, koji forsira rifove i njihov razvoj radije nego samo atmosfere i harmonije kako to ume da bude u modernijem blek metalu. Chaos Wasteland pucaju od mladalačke naloženosti i energije alii ovo je i dobro, disciplinovano odsvirano i snimljeno. Fino:

https://chaoswasteland.bandcamp.com/album/bloodlust

Portlandski Apraxic je vrlo solidan na prvom albumu, Edge of Human, valjajući kvalitetno snimljen i dobro odsviran deathgrind. Ovo su pesme između dva i tri minuta sa dosta svirke i aranžmanskih zahvata, a opet imaju i tu neku grindcore komponentu jednostavnosti i neposrednosti. Vrlo lepo producirano i sa komponentom old school pristupa muzici a da se ne može reći da je ovo neko nostalgično, retro sočinjenije:

https://apraxic.bandcamp.com/album/edge-of-human

Midwinter Apathy iz Belog Manastira u Hrvatskoj sviraju vrlo dopadljiv melodični death metal na albumu The Unknown Presence. Mislim, da se ratzumemo, meni svi ti klaviri, molski akordi i nežne harmonije nisu nešto preterano bliske i za mene je ovo muzika sa previše kič-naboja da bih je dovoljno voleo, ali ljudi odlično sviraju i imaju vrlo lepo napisane, i dobro snimljene pesme pa ako volite melodeath – navalite:

https://midwinterapathy.bandcamp.com/album/the-unknown-presence-2020

Isto iz Hrvatske ali iz Zadra i isto u domenu melodičnog death metala su i Inceptor. Bendu je Youniverse prvi album, sedam godina nakon prvog EP-ja i čuje se da je svirka ovde dosta evoluirala utoliko da Inceptor koriste dosta harmonija koje nisu česte čak ni u poslovično promiskuitetnom melodeath zvuku. Dakle, ima tu koketiranja sa klasikom, ima mejdnovštine ali ima i svežih, neočekivanih harmonskih rešenja koja su mi pomogla da malo prebrodim pesme koje, pa, nisu sasvim po mom ukusu. Mislim, srednji je to tempo, i tako to, a ja sam poznat kao težak čovek da mu se to proda. Takođe vokal, mada vrlo dobar u svom srednjem registru, ima tendenciju da zvuči malo jednolično a to zbog miksa donekle može da se kaže za ceo album, iako Inceptor zapravo sviraju dinamično i raspoloženo. Poslušati, svakako:

https://inceptor.bandcamp.com/album/youniverse

Ispostavlja se da mi od melodičnog death metala ove nedelje daleko najviše prija urugvajski Ritual de Nacimiento čiji istoimeni debi album zapravo jeste death metal i ima melodije ali je mnogo pankerskiji od onog što inače podrazumevamo u ovom podžanru. Urugvajci sviraju dobro i imaju solidan miks ali njihova muzika je ekspresivna na jedan mnogo neposredniji način, sa pevačem koji peva izuzetno emotivno i rifovima koji su tu, reklo bi se, kao ogledalo te emocije a ne kao puko prosviravanje skala koje su drugi učinili prihvatljivim u death metalu. Veoma sveže, veoma lepo:

https://ritualdenacimiento.bandcamp.com/album/ritual-de-nacimiento

Prijatan baltimorski thrash metal na EP-ju Dawn of the Second Sun kvarteta Arsena. Ova ekipa je prošle godine snimila prvi album a novi EP je ne samo odlično odsviran i produciran već i stilski osoben, svež, sa dosta interesantnog eksperimentisanja sa tradicionalnim trhash izrazom. Ovo bendu, srećom, ne smeta da pošteno prži pa dobijamo i punokrvan mošerski program i te neke harmonske i tehničke opite. Lepo:

https://arsenathrash.bandcamp.com/album/dawn-of-the-second-sun

Jeste iz prošle nedelje ali mi je ulepšalo ovu: Olya Manevskaya, thrash pevačica iz Novosibirska je snimila novi EP, You make me who i am i ovo je moderan, tvrd, pomalo televizijski thrash metal (recimo da ovde ima elemenata koji su uporedivi sa Butcher Babies…) sa odličnim, energičnim rifovima ali zatim i vrlo uspelim „komercijalnim“ melodičnim pevanjem. Normalno nije u mom, jelte, bolparku, ali mi je ovom prilikom vrlo prijalo. Žestina!

https://olyamanevskaya.bandcamp.com/album/you-make-me-who-i-am

Roach Eater iz Mičigena je jednočlani brutal deathcore projekat jednog Iana Ratkea koji inače svira u death metal bendu najstrašnijeg imena ikad – Anal Cockroach. Elem, Roach Eater sasvim moguće ima direktne veze sa tim imenom benda, a iako se ovo vodi kao „deathcore“ ja bih ovo pre nazvao tehničkim brutalnim death metalom jer je muzika melodična i kompleksna, harmonski daleko ambicioznija od deathcorea. Možda je vokalna podela bliska deathcoreu ali muzika, pa, poslušajte sami:

https://officialroacheater.bandcamp.com/album/self-titled

Stoned Ghost su bili vredni ove godine pa su posle drugog albuma (prikazanog ovde) snimili i treći, Aberrant Tales from the Twisted Warp i njihov progresivni, ambiciozni metal koji je istovremeno dobrodošlo rokerski i utemeljen u jakom rifu i dobrom gruvu ovde se lepo čuje. Stoned Ghost ne veruju u hermetičnost i mada njihova muzika zahteva posvećenog slušaoca, ona mu pruža dosta konvencionalno zabavnog sadržaja. Lepo:

https://stonedghost.bandcamp.com/album/aberrant-tales-from-the-twisted-warp

Švedski sludge metalci Iron God snimili su prvi album, No Hope No Dreams i uprkos ovom engleskom naslovu, sve pesme su na Španskom. Latinski senzibilitet dobro ide uz muziku koja je besna i tvrda ali ima i soliudan gruv a Šveđani, naravno, imaju dobar, težak, meljući zvuk pa je ovo album koji se lepo sluša:

https://irongodsludge.bandcamp.com/album/no-hope-no-dreams

Leathürbitch iz Portlanda sviraju odličan heavy metal na singlu Shadow Mistress a koji ima žestinu proto speed metala, sa sve gomilom falseta, ali i jedan party štimung i sleasy preliv. Ovo je vrlo ’80s ali u jednom iskrenom, poštenom, znojavom i neonom okupanom smislu i ja ga preporučujem od srca. I, mislim, još taj sačuvajbože omot! Prelepo!

https://leathurbitch.bandcamp.com/album/shadow-mistress

Meksički Black Mask svoj prvi demo, Warriors of the Night, započinju pesmom koja govori da heavy metal nikada neće umreti. Ovo je dobar, navijački hevi metal, a ostatak dema su zapaljive speed i heavy metal pesme pa su stvari skoro pa idealne. Ma šta skoro, pevačica Liz „Riot“ Javier svojim stajlingom i pevanjem stvari zapravo pomera u domen idealnog i ovo je vrlo obećavajući prvi izlazak u narod:

https://blackmaskmx.bandcamp.com/album/warriors-of-the-night

Kratak, sladak, hrskav singl slamming death metala od strane dua Dormant iz Novog Meksika. Dve pesme, sve užasno komprimovano, naprženo do pucanja, sa gitarama naštimovanim tako nisko da se jedva čuju note i zakucavajućim bubnjem – ko voli, voleće i Horrid Hallucinatory:

https://dormant.bandcamp.com/album/horrid-hallucinatory

Odličan indonežanski brutalni death metal na demo-snimku sa dve pesme benda Skeptis. Ovaj trio je formiran pre par meseci ali sa ove dve pesme demonstriraju ne samo izvrsno sviračko umeće već i jasnu ideju kako žele da zvuče. Da je sve snimljeno i miksovano odlično se skoro pa podrazumeva i ovo je vrhunski brutal death zvuk za kraj godine:

https://skeptisdeathmetal.bandcamp.com/album/demo-2020

Još death metala ali iz Kanade dolazi na prvom albumu benda Chaotic Christ. Četvorka na svom debiju, Umbilicorpse svira deaththrash solidnog tempa i žestine, sa razularenim solažama i dobrim rifovima. Miks forsira glas i bubanj dok su ritam gitare malčice potisnute pa je ovo ujedno i donekle hermetična ploča koju, opet, dosta izvlače pomenute razularene solaže. Žestoko, i prilično osobeno, dopada mi se:

https://chaoticchrist.bandcamp.com/album/umbilicorpse

Nisam često zapaljen za metalizirani hardcore ali njemački ScrewHeaD su me nekako pronašli svojim albumom Compulsion koji nudi nestandardnu kombinaciju srednjetempaškog „nabod“ zvuka i lepih metalskih rifova. Da sam mlađi verovatno bih se mrštio da je ovo sporo i suviše „streetwise“ za moj ukus ali ScrewHeaD su me pridobili lepim rifovima i poletnom muzikom, neću lagati. Plus, plaćate kolko date, pa probajte:

https://screwheadgermany.bandcamp.com/album/compulsion

Brazilski Eternal Necrosys svoj brutalni death metal izvodi na jedan primitivan, pankerski način i to ispada dosta dobro. Mislim, ja prvi volim kad je sve to tehnički na visokom nivou i profi ali ima nečega i u ovoj podzemnoj, jebačkoj ekspresiji. Tri pesme na EP-ju Shadows Below the Corpses se ne ubijaju od maštovitih rifova ali bend sa onim što ima rukuje ljudski:

https://eternalnecrosys.bandcamp.com/album/shadows-below-the-corpses

By The Sins Fell Angels iz Džordžije su se raspali još 2010. godine ali je EP To Reign In Hell snimljen godinu dana ranije i tek sada objavljen. I dobro je da jeste jer By The Sins Fell Angels sviraju dopadljiv, vrlo kvalitetan melodični death metal koji zapravo mnogo više liči na death metal nego što je to često danas slučaj u ovom žanru koji se nesputano ukršta sa metalcoreom poslednjih godina. By The Sins Fell Angels imaju neoklasičarske harmonije i sve što treba ali su mošerski, trešerski nastrojeni i to se meni dopada:

https://bythesinsfellangels1.bandcamp.com/album/to-reign-in-hell

Njujorški Splattered Entrails na svom EP-ju Ossuary serviraju prljav, zakucavajući slamming death metal u sudaru sa goregrindom, koji je jednom nogom u old school sirovosti ali drugom ide u smeru nekih progresivnijih ideja. Lepa je to kombinacija i zanimljiv razvoj za bend koji svira već deceniju i po a sada kao da pronalazi idealnu radnu temperaturu. Ossuary je odlično odsvirano i producirano izdanje i uspeva da spoji „niske“ instinktne svojih žanrova sa žeđu ka eksperimentisanju i avangardi. Odlično:

https://splatteredentrails.bandcamp.com/album/ossuary

Grci Blessed By Perversion su simpatični na EP-ju Remnants of Existence kojim zatvaraju godinu u kojoj se diskografski reaktivirali nakon četiri godine pauze. Ovo je prijatan, odlično odsviran i snimljen death metal mračnog zvuka koji ima korene u devedesetima ali spada u ono „tehničkije“ krilo, spajajući uticaje, recimo, Immolation, Morbid Angel ali i Monstrosity etc. Dobro je sve to kao referenca a Grci pišu pristojne pesme dobre atmosfere i ko voli ovakav death metal poradovaće se:

https://blessedbyperversion.bandcamp.com/album/remnants-of-existence

Relapse Records slave trideset godina postojanja i tom prigodom nude (po ceni od kolko ko da) sempler, nazvan, prigodno, Relapse 30 Year Anniversary Sampler, sa 241. pesmom a  koje ilustruju svu širinu zahvata ovog esencijalnog izdavača. Hoću reći, ovde imate i Mastodon i Voivod i Merzbow i Terminal Sound System i Subarachnoid Space i Spawn of Possession i Fuck the Facts i Regurgitate i Rotten Sound i Magrudergrind i Suffocation i Pig Destroyer i Incantation i Neurosis i Morta Skuld i Exit 13 i Hooded Menace i Buzzoven i Disrupt i Cryptic Slaughter… Relapse nikada nisu imali ambiciju da budu novi Earache ali nikada nisu prestali ni da budu zainterersovani za guranje granica onog što se smatra ekstremnim metalom na svaku stranu, pa sada, kada se podsećaju svoje istorije možemo da kažemo i da su postali istorija u najboljem mogućem smislu:

https://relapsesampler.bandcamp.com/album/relapse-30-year-anniversary-sampler

Kostarikanci Demencia potvrđuju staru istinu da kad južnoamerički bend uzme da OZBILJNO svira thrash, nema ničeg boljeg na svetu. EP Ni un paso atrás dolazi nam sa crtežom na omotu koji kao da je išetao iz vremeplova podešenih na osamdesete i sa sedam pesama zaslepljujuće brzine i napaljujuće žestine. Ovo je crossover kakav se samo poželeti može sa brzim pesmama, strastvenim pevanjem na Španskom i odličnim, dinamičnim zvukom. Naravno, bend svira već više od decenije i ovde se dobro čuju pedigre i kilometraža ali Demencia nikako ne upada u nekakvu rutinu i sviranje opštih mesta žanra. Ni un paso atrás je veoma sveža, inspirisana kolekcija pesama sa kojom se i najdepresivniji period u godini dočekuje lakše. Navalite:

https://demenciacr.bandcamp.com/album/ni-un-paso-atr-s

Italijani Deriva su sjajni na svom, pretpostaviću prvom albumu, Catrame Acido, svirajući nekakav ekspanzivni hardcore punk koji ima dosta metal elemenata ali zapravo nema veze sa savremenim metaliziranim hardcoreom/ moshoreom/ beatdown hardcoreom itd. Deriva sviraju jedan malko „stariji“ format ove muzike ali koji je mnogo muzički bogatiji, sa jako slobodnim mešanjem različitih muzičkih žanrova (uključujući, recimo, hip-hop) a na način koji me asocira na bendove koji su to radili osamdesetih i devedesetih. Odlična svirka, raznovrsne pesme, sjajna produkcija, vrlo impresivno izdanje i još se prodaje po ceni koju sami odredite:

https://deriva999.bandcamp.com/album/catrame-acido

My Ruin su bili prilično cenjen duo iz Noksvila u Tenesiju koji se kretao negde između industrial metala i alternativnog metala tokom svog postojanja. Raspadnuti od 2014. godine, Tairrie B Murphy i Mick Murphy su, hvalabogu, i dalje u braku i srećni, jedino im se ne da da prave novu muziku. No, za praznike su ponudili  The Cathartic Collection, kompilaciju od čak 40 pesama iz cele njihove karijere i ovo je odličan način da se upoznate sa radom benda koji je – iako uglavnom nije svirao muziku koja je MENI lično prioritet – ostao etalon za strastvenost i poštenje. Odlična svirka i moćno pevanje Tairrie Murphy preporučuju ovaj album svakome ko voli malo „televizijskog“ metala, a i kompilacija se prodaje za kolko date:

https://myruin.bandcamp.com/album/the-cathartic-collection

DNR sa Roud Ajlenda su ko zna koji po redu bend sa ovakvim imenom ali u njihovom slučaju se ne radi o uputstvu hitnoj pomoći da ne treba pokušavati oživljavanje. Njihovo ime, sudeći po novom EP-ju znači Dismembered Never Return, mada se prošli zvao Demons Never Repent, tako da, tko zna… U svakom slučaju, DNR na Dismembered Never Return sviraju dopadljiv deathgrind sa kvalitetnom svirkom, jakim, duboko naštimovanim i opakim rifovima i dosta pristojnog gruva. Ovo zapravo nije toliko brza muzika kako se na početku čini i DNR su bliski i nekakvom sludge ugođaju dobar deo vremena što je svakako u redu. Dobra produkcija, pet pesama i dosta užitka:

https://dnrmusic5.bandcamp.com/album/dismembered-never-return

Argentinci Neurax sviraju za nijansu tradicionalniji deathgrind na svom prvom EP-ju, Tongue Nailing. I ovo je vrlo lepa prezentacija njihovih veština, kako sviračkih, koje su impresivne, tako i kompozitorskih. Koje su isto dobre, recimo, pesma koja EP otvara, Fucking Cops, ima sve što treba, uzvitlan tempo tokom glavnog dela ali i nekoliko dobrih moš-brejkova pa čak i odličnu solažu. I ostale četiri stvari su u sličnom maniru, sa dobrim deaththrash rifovima i kvalitetnim zvukom (osim poslednje koja je elektroakustični autro). Sve preporuke, pogotovo uz „sami odredite cenu“ prigodu:

https://neuraxdeathrash.bandcamp.com/album/tongue-nailing-ep

Nazad na Roud Ajlend vraćamo se ljubaznošću, er, Gestapoa? Elem, radi se o bendu koji svoju muziku opisuje kao „BULLSHIT POWERVIOLENCE ELECTRONIC ANXIETY“, sve tako, velikim slovima a što je solidna deskripcija. Deafening je album ili EP sa 11 pesama koje je sve uradio jedean čovek i koje svoju lo-fi estetiku odlično uklapaju sa grubom, jednostavnom muzikom. No, ovo je vrlo proživljeno, i onako, pankerski neposredno u svojim kratkim, efikasnim izlivima emocije, pa zvuči odlično a power-electronics pesma od skoro šest minuta koaj izdanje zatvara je savršeno finale:

https://gestapo.bandcamp.com/album/deafening

Maou Mindu iz Otave em sviraju nekakav pomalo šaljivi grindcore em im je EP Stay Inside tematski usredsređen na COVID-19 epidemiju što su u principu dva dobra razloga da ja to nikada ne poslušam. Ali pošto jesam, ispostavilo se da ovo nije tako loše. Bend (čovek?) solidno svira, ima dobar zvuk i sasvim pristojan songrajting, tako da, samo navalite:

https://maoumindu.bandcamp.com/album/stay-inside

Što je božić, makar i gregorijanski, bez goregrinda? Ništo, eto što. Otud i split EP dva goregrind benda, oba sa po jednim članom, a tvist je da je u oba benda član – isti! Matt DeMille svira gitaru u kanadskom bendu Scum, a Misericorde i Pukelust su mu sobni projekti i… nisu loši. SYRINGE FULL OF PUDDLE WATER OR: HOW I LEARNED TO LAUGH AND EMBRACE THE CHAOS je EP sa šest pesama koje, i pored toga što pripadaju goregrind stilu zapravo imaju dosta ličnog u izrazu i bave se nekim, pa, relatabilnim temama vezanim za godinu velikih lomova, tenzija i muka. Simpatično!

https://misericordeca.bandcamp.com/album/syringe-full-of-puddle-water-or-how-i-learned-to-laugh-and-embrace-the-chaos

Za kraj: prženje. Na drugi album maverika iz Lidsa, Ona Snop sam dugo čekao još otkad je jesenas najavljen. Bend nije želeo da pušta MP3 u prodaju dok se fizičke kopije ne pripreme i dadu u distribuciju tako da se Intermittent Damnation tek ove nedelje zaista pojavio. I bio je vredan svog tog čekanja! Ona Snop su onaj najbolji grindcore/ fastcore utoliko što sviraju savršeno brzo i žestoko, poštujući sve izvorne grinderske vrednosti u spajanju panka i metala, a da pritom sve guraju par koraka dalje u smeru jedne progresivne forme koja ima matematičarsku preciznost ali bez padanja u mathcore ambis i pretvaranja muzike u puko ređanje neparnih ritmova i alterovanih akorda. Otud, iako je prethodni album, Geezer, bio izvrstan, Intermittent Damnation je još bolji, jedna demonstracija moći, discipline, ali i duha, kreativnosti, slobode… Ako ste voleli Melt Banana, Dropdead, Discordance Axis i slične bendove devedesetih godina, ali i preteče osamdesetih poput Heresy, Intense Degree pa i Cryptic Slaughter, Ona Snop su perfektni naslednici:

https://onasnipsnop.bandcamp.com/album/intermittent-damnation-3

Pročitani stripovi: Reckless

Ovih dana izašao je Reckless, novi rad iz kuhinje Eda Brubakera, Seana Phillipsa i, sada to već znamo, Jacoba Phillipsa, grafički roman koga je Image Comics, pretpostavljam, rado izdao nakon prilično dobro primljenog grafičkog romana Pulp od pre nekoliko meseci. Brubaker u pogovoru za ovo izdanje pojašnjava da za njega i Phillipsa nije normalno da izdaju grafičke romane i da su, pored sve reputacije i iskustva koje imaju u industriji, oni već decenijama svejedno vezani za klasični mesečni tempo pojedinačnih svesaka, pa čekanje da izađe kolekcija i sve u krug. Reckless je očigledno urađen sa ambicijom da se izađe iz ovog kruga, a nagađam najpre jer je Seanu Phillipsu opterećenje da se vezuje za mesečni format i da radi efikasnije kada ima pred sobom čitav scenario koji može da nacrta u jednom dugačkom cugu.

Reckless je, pak, zamišljen kao serija grafičkih romana, za sada planirana tri, koji će izaći u okviru godinu dana, svaki u po jednoj knjizi od 130 strana sa zaokruženom pričom a gde će priče biti povezane senzibilitetom ali i glavnim junakom po imenu, er, Ethan Reckless. Dakle, ovo se neće previše razlikovati od onog što su Brubaker i Phillips radili sa Criminal osim što će se preskakati međufaza u kojoj to sve izlazi u mesečnim sveskama i odmah ići na kolekcije, tj. na zaokružene priče – romane. Brubaker naglašava da su do sada Phillips i on imali grafičke romane (notabilno, pored Pulp tu je bio i My Heroes Have Always Been Junkies) ali da je ideja da se lansira praktično serijal grafičkih romana, sa odvojenim pričama koje povezuje glavni lik, nešto što je zapravo želeo da uradi godinama, još otkad je bio dete i gledao ćaleta kako guta palp romane slikanih naslovnica i prepune obećavajuće misterije i uzbuđenja. Godina u kojoj je izlaženje mesečnih svesaka poremećeno, jelte, globalnom krizom, pokazala se kao momenat kada se u ovaj eksperiment može ući sa „il’ pobednik il’ pokojnik“ pristupom i uz nadu da veliki posao koji treba obaviti neće smrviti autore (Brubaker kaže da se manje plaši za Jacoba jer je mlađi…).

Naravno, da se i ovde radi o visokom palpu jasno je i iz činjenice da se glavni junak zove, pa Ethan Reckless. Brubaker je očigledno svom glavnom junaku namenio biografiju ispunjenu iskušenjima i razočaranjima, pobedama koje ostavljaju gorak ukus u ustima itd. itd. itd., naslanjajući se na dobru tradiciju krimi likova u rasponu od Parkera Richarda Starka, pa do Jacka Reachera Leeja Childa. Navodim ova dva konkretna lika jer se Ethan Reckless nalazi negde na sredini između njih dvojice – jednog profesionalnog, okorelog, kriminalca sa čvrstim etičkim kodom i drugog bivšeg briljantnog vojnog istražitelja koji sada frilensuje i obavlja poslove koje drugi neće ili ne mogu da urade jer ih sputava zakon – sa svojim interesantnim ličnim istorijatom i, barem u ovoj, prvoj, priči on je predstavljen kao čovek koji je intenzivno izvan društva i ljudske zajednice, kako socioekonomski, tako i psihološki.

Brubaker i Sean Phillips su sa decenijama zajedničkog rada postali izuzetni u worldbuildingu, kreirajući izuzetno opipljiv osećaj mesta i vremena gde se njihove priče događaju. Ovo pogotovo ima svoju vrednost imajući u vidu da se mnoge od priča koje oni rade dešavaju u nekim proteklim (mikro)epohama, u, recimo posleratnom Holivudu, ili u Njujorku ranih četrdesetih godina prošlog veka. Reckless je bliži našem dobu, jer se događa u 1981. godini, ali je u nekom drugom smislu prilično veliko odstupanje od onog što smo navikli da Brubaker i Phillips rade. Naime, ova se priča događa u Kaliforniji i nakon vertikalnosti, tame i užurbanosti koje smo gledali u Pulpu, široki, osunčani blevari Los Anđelesa i još više zeleni, nežni delovi kalifornijske provincije što ih dobijamo u Reckless deluju gotovo kao da smo na drugoj planeti.

Otac i sin Phillips ovde rade vidno inspirisan posao, kreirajući atmosferu jedne skoro mitske Kalifornije, mesta večnog leta, života koji podrazumeva duge sate na plaži, surfovanje, pitoma brdašca oko gradova (koja poslednjih godina, avaj, stalno gledamo u plamenu…), sa crtežom koji u mnogo momenata stvari više sugeriše nego što ih prikazuje, puštajući LA Strip da se gubi u daljini sa ljudima koji neužurbano šetaju ulicom, logotipima na radnjama skoro nažvrljanim, likovima u pozadini svedenim na puke skice. Utisak, naravno, nije da je crtež nedovršen ili zbrzan već, u velikoj meri zahvaljujući koloru Jacoba Phillipsa, da je ovo Kalifornija u koju sam čitalac/ gledalac dodaje potrebne sastojke iz sopstvenih sećanja proizvedenih možda ličnim iskustvom a možda (i statistički verovatnije) konzumiranjem popularne kulture koje se veliki deo proizvodi u Kaliforniji ali čija je Kalifornija često i tema.

Naravno da je Sean Phillips ekstremno dobar u karakterizaciji kada je to potrebno i kako Reckless u nekim delovima izrazito jako naglašava svoje palp korene, tako su mu i likovi koji se pojavljuju u svega nekoliko kadrova – bezimeni krimosi, pogrbljeni FBI agent, hispanoamerička dilerka spida, pankeri koji piče pogo u polurazrušenoj bioskopskoj sali – odrađeni sa puno ljubavi i karaktera. No, glavna stvar kod Phillipsa je da se uspelo zadržava sa prave strane stilizacije, nudeći strip koji ne upada u puko citiranje popularne kulture i čija Kalifornija, bez obzira što je radi neko ko ju je više gledao na televiziji nego uživo, nije samo skup kadrova koje znamo iz Tarantinovih filmova već zaista, najviše skup sugestija, polaroida iz naše kolektivne memorije, na koje će čitalac nadovezati svoje interne impresije o Los Anđelesu i Kaliforniji. Recimo, kada prvi put vidimo rashodovani bioskop u kome Ethan živi i radi, to je jedan kadar preko cele table, fasada urađena u gizdavom neokolonijalnom stilu, ali na kojoj neravnine i nesavršenosti – napravljene sa svega nekoliko linija – sugerišu da zgrada više nije u funkciji čak i pre nego što vam oko dosegne natpis „Out of business“ iznad vrata na kojima je neko autolakom nacrtao anarhističko A u krugu. Prolaznici koji stoje blizu ulaza u bioskop svi imaju svoje živote i karaktere bez obzira što su sasvim nebitni za priču, ali jesu bitni za osećaj „stvarnosti“ ili makar uverljivosti mesta.

Razume se, kolori Jacoba Phillipsa su već neraskidiv deo stripova koje njegov otac radi sa Brubakerom pa ovde kolorista pravi savršena razdvajanja između lokaliteta i doba dana, dajući stripu jednako snažno utemeljenje u vremenu i mestu koliko i same olovke i tuš. Kontrast između, recimo, poslednjeg kadra prve scene – mrak, krv, pretnja – i prve strane sledeće scene gde gledamo pacifičke talase i devojčicu koja vozi rolere širokim bulevarom dok ljudi jedu sladoled ispod palmi je postignut jednako i crtežom (jaki kontrasti, puno tamnih površina, debele linije protiv mekših linija i puno belih površina) kao i kolorom.

Brubakerov scenario uspeva da obiđe mnoga opšta mesta palp literature a da se ne utopi u reciklaži. Što je svakako njegova specijalnost, mada i vredi reći da u pogledu same priče, Reckless zapravo ima manje, hajde da kažemo, „događanja“ od onog na šta nas je Brubaker navikao. Možda neočekivano, Reckless, iako sadrži sve što treba – zaveru na više nivoa, polupolomljenog protagonistu i posebnu vrstu fatalne žene koja mu parira i prisustvom i odsustvom, nasilje u hotelskim sobama i na parkinzima, agente državnih službi kojima je svega dosta i samo gledaju kako da doguraju do penzije itd. – dobrim svojim delom se realizuje kroz meditacije glavnog junaka. Ethan, prilično bezvoljan i flegmatičan lik kakav jeste, zapravo ne radi mnogo toga u ovom stripu što sa jedne strane ističe akciju kada je ima jer postaje jasno da je VAŽNO ako se Ethan odlučio da nešto uradi, ali sa druge se uklapa uz njegovu karakterizaciju koja je definisana traumatičnim doživljajem iz mladosti i izgubljenom ljubavlju.

Ethana, naprosto, malo toga u životu zanima i mada su palp junaci često definisani time kako malo i retko ispoljavaju emocije, Brubaker od Ethana pravi praktično klinički slučaj teške depresije, dajući mu česte nesanice, duge monologe kojima samom sebi pokušava da objasni smer u kome mu je život otišao, odsustvo motivacije da rado skoro bilo šta, nedostatak afekata… Da je Ethan uprkos tome donekle socijalno funkcionalan u meri da se bavi, er, nezvaničnim detektivskim radom u ovom celom kontekstu ne deluje neobično jer je jasno da je u pitanju inteligentna i metodična osoba koja je samo ostala bez razloga da živi.

Naravno, kao i u svakoj poštenoj palp priči, pojaviće se nešto (osoba, događaj ili, kako to u literaturi ume da se spoji u jednom – žena) što će Ethana trgnuti iz demotivisanosti i naterati ga da prekorači ne samo granice svojih pažljivo uzgajanih navika već i poslovnih pravila koja je sam uveo. Naravno, stvari u ovakvim pričama uvek idu u smeru tragedije i pitanje je samo da li će tokom tragedije protagonist imati dovoljno katarzičnih momenata da čitalac ima osećaj makar zrna pravičnosti u svetu što je oslikan kao preovlađujuće nepravičan a pre svega bezosećajan.

Imaće, naravno, ali ponovo napominjem, Reckless je priča u kojoj se malo toga dogodi a zapravo još manje od toga što se dogodi nudi osećaj razrešenja – najveći deo narativa se zapravo rešava u post-festum razgovorima i Ethanovim kontemplacijama a što svakako može da bude problematično za čitaoca koji želi malo visceralnije finale.

Nije, naravno, da viscere ovde nema, ima je taman koliko da ne ostanemo žedni, ali svakako treba uzeti u obzir da je ovo priča koja se pre svega dešava u unutrašnjem kontekstu misli i (onog što je ostalo od) osećaja protagoniste koji pokušava da navigira komplikovanu mrežu post-hipi-post-aktivističkih kontakata u andergraundu,federalnih policajaca, sitnih i krupnih kriminalaca koji su povezani zapravo najtanjim mogućim nitima. Ingenioznost ove priče je upravo u tome da bez Ethana ona zapravo ne bi ni postojala i veze između likova u njoj ne bi bile stvarne ili makar stvarno realizovane da se najnemotivisanija osoba na svetu ne pojavljuje i odjednom pronalazi motivaciju.

Utoliko, Brubaker ovde svakako nalazi jedan svež ugao iz koga priča svoj omiljeni palp, baš kao što Phillipsi nalaze inspiraciju u kalifornijskom okruženju. Ipak, ostaje pitanje kako će izgledati kasnije priče o Ethanu Recklessu jer je ova prva ne samo na kraju dana zaista važna samo njemu – ništa se sem njegove percepcije sveta u njoj zaista ne promeni – nego je i toliko vezana za stvari koje ga definišu kao osobu koja je danas, da je pitanje da li će buduće priče moći da imaju tu snagu ličnog.

No, videćemo. Naredni nastavak, Friend of the Devil stiže, ako sve bude u redu, već u Aprilu i ima vrlo ’70 naslovnu stranu, sa sve erotizopvanom ženskom figurom i satanskim pentagramom na naslovnoj strani. Brubaker i Phillipsi se, čini se, lagano kreću u smeru klasične eksploatacije i biće interesantno čitati kako oni to rade.

Video igre: Marvel’s Spider-Man: Miles Morales

Završio sam Marvel’s Spider-Man: Miles Morales, igru uz koju je lansiran Playstation 5 i koja na nekoliko načina sažima poziciju u kojoj se čitav gejming medijum nalazi na kraju 2020. godine i na početku devete generacije sobnog igračkog hardvera. Pozicija je to čiste konfuzije, da bude jasno, ali i lepote, dosta konzervativizma i zebnje, ali i smelog grabljenja napred. Godinu završavamo – iskreno – u rasulu, kao planeta generalno ali i kao gejming kultura partikularno sa, čini se, nikad većim podelama i protivrečnostima vezanim za to koliko SVE košta, koliko SVEGA ima premalo, a istovremeno koliko toga je besplatno i dostupno bez i najmanjeg napora. U takvom ambijentu, jedna umirujuće poznata a opet i na određenom nivou revolucionarna igra kao što je Marvel’s Spider-Man: Miles Morales ide dobrom srednjom putanjom.

Generalno se smatra da je važno da uz lansiranje nove konzole imate i igru koja se može kupiti prvog dana a koja će demonstrirati ZAŠTO je ta konzola bila neophodna u datom trenutku naše povijesne zbiljnosti, pa i, idealno, poslužiti kao stegonoša armije neplaćenih, nepriznatih ali važnih viralnih marketara koji će po društvenim mrežama, virtuelnim i opipljivim (ali mahom virtuelnim jer živimo kiberpank) raditi neprocenjivo važan posao ratovanja za odabranu korporaciju i kreirati kulturnu klimu u kojoj njene produkte i usluge treba pretpostaviti produktima i uslugama drugih kompanija.

Utoliko, Marvel’s Spider-Man: Miles Morales je veoma dobra launch igra za Playstation 5. Možda ne onako moćan iskaz kao što je bilo Nintendovo lansiranje Switcha zajedno sa igrom The Legend of Zelda: Breath of the Wild, jer tu igru danas smatramo jednom od najboljih ikada a Spajdermen je, odličan kakav jeste, ipak konfekcija, ali Sony se ionako ne bori za srca i umove protiv Nintenda onoliko koliko se bori protiv Majkrosofta čiji je novi Xbox lansiran nedelju dana ranije bez ijedne notabilne, distinktne igre koja bi označila da je sranje upravo postalo realno i nova generacija nastupila.

Ovo ne znači da je Majkrosoft konzolu lansirao bez igara – naprotiv – koliko da Majkrosoft više ne veruje u generacije već u pretplatu, striming, ekosistem, ukratko u to da se igrači vezuju za taj ekosistem najviše sistemom dugoročnog investiranja u masu igara radije nego u nuđenje ekskluzivnog iskustva koje se ne može naći nigde drugde.

Nije da je Sony imun na ovo razmišljanje ali njihov srazmerno staromodniji pristup – konzola izraženih tehničkih unapređenja u odnosu na prethodnu generaciju,* jasna demonstracija šta se dobija na novom hardveru kroz ekskluzivne** igre koje pokazuju šta znače haptički fidbek, solid stejt disk i hardverski rej trejsing – znači da u očima nekog tradicionalnog mejnstrim kupca, Sonyjeva konzola donosi opipljivu novu vrednost dok se Majkrosoftov program vidi kao manje interesantan.

*kakva je, razume se i Majkrosoftova, čak i jača kad se gledaju suhe specifikacije, ali Majkrosoft ovo kao da ne potencira dovoljno kroz igre koje će tako nešto demonstrirati.

** naravno, ne ZAISTA ekskluzivne, jer pored sve priče da će Miles Morales biti THE ONE za Playstation 5, ova igra uredno ima i Playstation 4 verziju, tako da je za sada rimejk Demon’s Souls onaj STVARNI next gen barjaktar

Razume se, obe konzole prodaju se izvrsno, do mere da su oba, dosta ograničena launch kontingenta odmah rasprodata, ali kako je ograničenje nastalo i zbog pandemijskih nemogućnosti da fabrike proizvedu dovoljno hardvera onda nam sekundarno tržište pruža jedini koliko-toliko opipljiv indikator ko za sada „pobeđuje“ u aktuelnom konzolnom ratu: eBay i drugi sekondhend medijumi za sada pokazuju da Playstation 5 prodaje dvostruko više komada od Xbox Series X i Series S konkurencije.

Opet, „pobeda“ u konzolnom ratu ne znači ono što je značila pre dvadesetpet godina, i Majkrosoft svakako u ovom trenutku više brine to koliko će prodati pretplata za Game Pass i kako će njihov striming servis Project xCloud izbeći zamke u koje se uhvatila Googleova Stadia i ovde se, mislim, valja primetiti kao Majkrosoft, možda smelo, možda idiotski, piša uz vetar i ide kontra nečega što bi trebalo da je konvencionalno znanje: većina ljudi koji kupe konzolu tokom njenog života kupiće manje od deset igara (Segin Master System je ovde zanimljiva anomalija), a značajna većina manje od pet. Ergo, za veliku, najveću većinu konzolnih igrača Game Pass pretplata – koja vam daje promenljivi švedski sto nekoliko stotina igara što ih uz pretplatu možete igrati – naprosto ne predstavlja nešto što oni zapravo „žele“. Svakako, jedan broj ovakvih igrača (koji, da ponovim, predstavljaju ubedljivu većinu) će se konvertovati u pretplatnike jer će videti vrednost u dostupnosti stotina igara, ali ponovo, ako su poslednjih deset godina igrali samo FIFA i Call of Duty naslove, to verovatno nije bilo zato što nisu imali novca da kupe ništa drugo već zato što ništa drugo nije imalo kulturnu težinu koja bi na njih uticala.

Utoliko, Sony, sa svojim proizvođenjem „kulture“ odnosno „kulturne težine“ kao da radi važniji posao na konvertovanju „kežuala“ u malo „ozbiljnije“ igrače, kreiranja naslova o kojima će pisati ozbiljne novine i kolumnisti cenjenih sajtova, a o kojima će pričati i klinci u školi i na društvenim mrežama. Kada „kežual“ sebe nađe okruženim diskursom o The Last of Us ili God of War ili Ghost of Tsushima, „ulaganje u budućnost“ koje će on zatim možda napraviti (kupovinom konzole) deluje mi kao izdržljiviji model od prostog „hej, iskoristite nisku cenu“ modela koji Majkrosoft forsira. Jer, čini mi se, uzbuđenje niskom cenom ne može da nadjača uzbuđenje učestvovanjem u novom kulturnom DOGAĐAJU kakav Majkrosoftove igre nažalost u ovom trenutku naprosto ne mogu da kreiraju* a Sony poslednjih deset godina kao da radi isključivo na ovakvim projektima.

*čak i da je Halo Infinite izašao kako je bilo predviđeno, u Decembru, mislim da smo podaleko od zaista istorijskog hajpa koji je postojao u vreme lansiranja Halo 3

Zbog toga je Spajdermen tako idealan IP za proširenje publike koja će igrati igre – kulturna ikona ogromne prepoznatljivosti sa mastodontskim Diznijevim marketingom u zaleđini a koja trenutno jaše na fantastičnom talasu popularnosti kome je u nemaloj meri doprineo izvanredni animirani film Into the Spider-verse iz 2018. godine. Into the Spider-verse je uradio nekoliko veoma značajnih stvari za Spajdermena, legitimišući ne samo multiverzum i visokobudžetnu animaciju „za odrasle“ već i pre svega ideju o tome da „Spajdermen“ nije samo lik već, zaista, ideja, skup karakteristika, ali ne nužno omeđen psihologijom i karakterom, već definisan idealima i vrlinama. Crni tinejdžer, Miles Morales, koji je nekoliko sezona pre toga u stripovima probio kalup i pokazao da – eto, pripadnik rase i nacionalne manjine može da bude „pravi“Spajdermen – je ovim filmom pretvoren u planetarno prepoznatljivu pojavu pa je i Sonyjeva odluka da launch title za Playstation 5 bude ekspanzija uspešnog Spajdermen naslova iz 2018. godine, ali usredsređena baš na Milesa Moralesa istovremeno i prirodna, ali i odvažna.

Jer, da se ne lažemo, nije da je pojava Milesa Moralesa u stripu, ma koliko bila zapravo dobro i spretno uvedena, dočekana SAMO aplauzima. Bilo je to kukumavčenja oko ukidanja svega tradicionalnog za račun novomilenijumske ideje socijalne pravde i raznoraznih tlapnji uglavnom od strane osoba koje stripove ne čitaju ili su prestale da ih čitaju potkraj prošlog veka. Zaboravljanje da je OGROMAN broj likova u superherojskom medijumu više nego jednom menjao pol, poreklo, identitet, univerzum itd. je rezultiralo solidnim količinama mekšeg i tvrđeg rasističkog diskursa, pa utoliko, ma kako sad to bizarno zvučalo, treba prepoznati da je Sonyjeva odluka da konzolu lansira uz igru sa crnim, manjinskim protagonistom koji zauzima mesto tradicionalnog, belog protagoniste čija se igra 2018. godine veoma dobro prodavala – ipak svojevresni kulturni kamen-međaš.

Ko je čitao možda se i seća da je meni Marvel’s Spider-Man bio ispunjenje tisućljetnog sna,* igra koja je posle tridesetpet manje ili više neuspešnih pokušaja konačno pogodila kako je to BITI Spajdermen, živeti život Spajdermena, videti grad onako kako ga on vidi, boriti se i odmarati se kao Spajdermen, pobeđivati i gubiti kao Spajdermen.

*ili je bar delovalo kao da sam čekao na ovako nešto najmanje hiljadu godina

Studio Insomniac je kreirao izuzetno zaokružen i uverljiv novi univerzum za „svog“ Spajdermena umešno kombinujući elemente poznatih faza i univerzuma koje smo zavoleli kroz stripove i filmove, ukazujući već tu i na tom mestu da je multiverzum odavno postao jedna od bitnih poenti Spajdermena, da je Spajdermen, rekosmo, skup ideja, ideala i vrlina koje se zatim ispituju kroz različite univerzume. Dan Slott i Christos Gage – scenaristi igre – su u stripovima uveliko operisali sa multiverzalnim konceptima a i sam Miles Morales, uveden u prethodnoj igri kao sporedni lik je u stripovima nastao u paralelnom univerzumu.

Tako da nekako zaista ispada da je logičan naredni korak bio upravo da se sledeća igra potpuno posveti Milesu. Peter Parker se, ne sumnjajte, pojavljuje i u Marvel’s Spider-Man: Miles Morales, ali igra ulogu mentora i dobronamernog veterana koji mladog heroja podučava tajnama superherojskog zanata. Ovo je Majlsov šou, priča o njegovoj porodici, prijateljima, kraju u kome odrasta i ljudima koje sreće na ulici i kao takva, ovo je igra koja se prirodno naslanja na Sonyjevu sada već jasno iskristalisanu ideju kreiranja kombinacije open-world akcionih igara i prestige televizije.

Naravno da ovaj model ne mora svima biti po volji i svakako, Marvel’s Spider-Man: Miles Morales ima dugače neinteraktivne sekcije a likovi su često bitniji od samog zapleta koji je, pa, prilično generički, no, u ovoj igri svakako ima dovoljno same IGRE da onaj ko je voleo Marvel’s Spider-Man 2018. godine, provede udobnih desetak-petnaest sati uz Marvel’s Spider-Man: Miles Morales.

Sam zaplet, kako rekoh, ne ubija se od originalnosti i svakako je uvek zabavno gledati kako igra koju prave dve Fortune 500 kompanije u centar svoje priče stavlja zlu korporaciju što ne mari za bezbednost i živote malih ljudi i u prvi plan stavlja profit. No, dobro, ovo je zanatski dobro urađen i zaokružen narativ, čak i ako mu nedostaje nekakvog božanskog nadahnuća sa ljigavim CEO-m korporacije Roxxon koji krade patent od svog preminulog zaposlenog i, ne razumevajući do kraja prirodu nove tehnologije za proizvodnju čiste energije, izlaže čitav Harlem katastrofalnom riziku.

Scenario umešno spaja ovaj nivo zapleta sa privatnim životima aktera i bez obzira na jednu vidnu „laboratorijsku“ prirodu nastajanja narativa, ima tu života, vitalnosti i određene kulturne relevantnosti kakvu igre ipak nemaju prečesto.

Naravno, sve se vrti oko titularnog glavnog junaka, Milesa Moralesa čiju je srž definisao Brian Michael Bendis početkom decenije u Marvelovom – sada pokojnom – Ultimate Univerzumu i koji u sebi nosi komplikovano kombinovano nasleđe više univerzuma, više ideja o tome šta je suština Spajdermena, ali i dve velike društvene manjine u američkom društvu. U igri, Milesov otac više nije živ – to znate ako ste igrali prethodnu igru – ali prisustvo duha hrabrog crnog njujorškog policajca i ponosnog oca je veoma značajno za narativ i Majlsovu karakterizaciju. Dvostruko odsustvo očinske figure je definisalo originalnog Spajdermena dugi niz godina pa je odluka da u stripu ovo ne bude slučaj mnogo doprinela tome da Majls zaista ima svoj karakter i svoj Spajdermen identitet. Utoliko, odrastanje sada bez oca u igri je svakako mali korak nazad ili makar bliže tradicionalnoj Spajdermenštini, ali Majls je i u igri distinktno svoj čovek, sa sasvim drugačijom dinamikom porodice od onog što je „stari“ Peter Parker ikada imao.

Hoću reći, i aktuelni strip o Milesu Moralesu u velikoj meri naglašava porodicu kao vrhunsku vrednost u izgradnji karaktera i time ide nasuprot jednoj solipsističkoj, asketskoj karakterizaciji originalnog Spajdermena gde je porodica više bila opterećenje traumom i podsećanje na katalog pogrešnih odluka. Igra, iako oca fizički uklanja, pravi ogroman napor da on svejedno bude prisutan kroz dijaloge ali i snimke koje je ostavio iza sebe i time ima jedan distinktno „milenijalski“ senzibilitet koji se protivi „rugged man“ idejama „stare“ Amerike, insistirajući da ljudi nisu ostvrva i da, možda važnije, postojanje porodične (i prijateljske) mreže podrške može da predstavlja ključnu razliku u tome da li će mlada osoba sa supermoćima postati heroj ili zločinac.

Naravno, kako su superherojski narativi uvek metafora, tako i činjenica da ovde pričamo o manjinama koje statistički i dalje imaju mnogo više verovatnoće da završe u zatvoru nego na univerzitetu biva adekvatno preslikana u priču gde dvoje briljantnih mladih učenika sa potencijalno uspešnim karijerama naučnih istraživača ili inženjera sebe nalaze sa različitih strana rata za Harlem u kome pomenuta korporacija ratuje protiv običnog sveta – koji, razume se, i ne zna da je rat objavljen.

Jedna od svakako najvećih vrednosti OVE partikularne igre je kako uzima taj fokus na zajednicu – u prethodnoj igri shvaćenu kao čitav Menhetn ako već ne ceo Njujork – i sužava ga na jedan intimniji nivo prikazujući Harlem* i neposredni komšiluk Majlsa i njegove familije na način koji uspeva da uhvati taj melting pot senzibilitet ovog mesta i dah optimističkog multikulturalnog života koji se ne zamara sociopolitičkim analizama o tome ko je odakle došao i gde zaista pripada već naprosto – živi. Nekoliko scena u kojima vidimo Majlsa i ortaka mu Gankea kako se šetaju po kraju su vrlo lepe utoliko što, za razliku od drugih Sonyjevih ogara, pokazuju mesto koje je „stvarno“**, a ne samo kvalitetna postapokaliptična kulisa i u kome optimističko shvatanje Amerike kao mesta ravnopravnosti i jednakih prilika, čak i u siromaštvu i teškom životu ima svoju vrednost.

*u stripu Majls i porodica žive u Bruklinu ali igra na početku pruža plauzibilno objašnjenje zašto se familija seli u deo grada koji je već modelovan u endžinu igre u prethodnom nastavku.

**ili makar stvarnije

Zbog toga, kada priča krene da se odmotava a gradu zapreti destrukcija, ovo jeste nešto što igrač oseća intimnije. Spektakularna borba na mostu viđena u najavama igre ima težinu utoliko što je do tog momenta igrač već upoznao dobar deo grada, družio se sa ljudima koji se zezaju po krovovima, bacao kosku i pravio selfije sa prolaznicima, pričao sa molerima koji crtaju veliki mural Spajdermena na zidu, ali i branio narod od razbojnika u Central parku… Marvel’s Spider-Man: Miles Morales ima svoju kvotu supernegativaca, ali njih je osetno manje nego u prethodnoj igri i mada je ovo dakako i refleksija budžetskih ograničenja, to se oseća i kao prirodna komponenta priče u kojoj se zaista sve na kraju vrti u malom krugu likova i gde glavni negativac – ma koliko ljigava legura Zuckerberga, Muskova i ostalih Bezosa on bio – na kraju nije onaj koga treba pobediti. Jedna od najvećih pobeda u narativu ove igre je to da uspeva da nam izgradi lik stvarnog glavnog negativca od početka do kraja, tako da kada se na kraju sa njim borimo za sudbinu grada, ovo je konflikt u kome ni igrač ne želi da učestvuje ništa više od Majlsa, srceparajući staromodni duel sa nekim ko nam je blizak i čiji su nam motivi jasni bez obzira što pokušavamo da ga zaustavimo svim svojim snagama.

Igra, ruku na srce, gleda da ovaj trik ponovi više puta pa je tu i Aaron Davies, Prowler iz Ultimativnog univerzuma u stripovima, takoreći Majlsov stric koji ima lep karakterni luk tokom kog će Majlsa podučiti i kako da sluša zvukove grada i sempluje neke od njih za potrebe kreiranja svoje buduće muzike.

Ovo, naravno, podseća da je Marvel’s Spider-Man: Miles Morales open world igra u kojoj valja mnogo toga pronaći i sakupiti za malecne nagrade u vidu XP-a i „activity tokena“ a koji opet služe za unapređenje karakteristika lika i opreme, te kupovinu novih kostima, no, kao i u originalnoj igri, kombinacija izuzetno dobro realizovanog grada, pažljivog puštanja ovih zadataka „na kašičicu“ da se igrač njima ne preoptereti prerano, kao i fantastične mehanike svingovanja po gradu koristeći paukovu mrežu pomaže da ove stvari budu nešto što sam, makar ja, odradio ne samo bez hroptanja već i sa dosta zadovoljstva. Potraga za semplovima i kasnija (post-game) potraga za skrivenim blagom (koje je Majlsova majka razbacala po gradu kako bi mu kreirala zabavnu aktivnost za rođendan) dolaze i u paru sa reminiscencijama na porodičnu istoriju i prošlost i ne samo da ovde dobijamo topao, ljudski*uvid u likove bliske glavnom junaku već i jednu spretno provučen sažetak rasnog i klasnog iskustva crnih muškaraca u Njujorku koji nije odveć napadan ali zvuči autentično. A, mislim, to nije lako.

*i sasvim „televizijski“ zaslađen – cela igra svakako pati od preslađenih dijaloga ali, opet, izašla je usred „holiday season“ perioda jedne grozne godine, razumite je

Generalno, Miles Morales kao fenomen uopšte a i kao ova igra partikularno dobra je demonstracija da je „get woke go broke“ dosetka uglavnom zlurada želja ljudi koji vide zaveru u boljoj reprezentaciji tradicionalno zapostavljenih društvenih grupa u popularnoj kulturi, a nikako nekakvo pravilo. Ovo je igra koja ima momenat u kome protagonist ima dugačak – i sasvim nem – neinteraktivni kadar ispred murala koji veli „Black Lives Matter“ i mada NAMA ovde to može da deluje kao puki „virtue signaling“ i umetanje politike tamo gde joj do juče nije bilo mesta, fakat je i da je politike uvek bilo samo je nismo primećivali kada je podupirala naša uverenja, a i da ima određene smelosti u tome da slogan koji veliki deo Amerike i dalje smatra maltene terorističkom a svakako pretećom krilaticom bude ovako prominentno zastupljen u medijumu koji se, na svom AAA nivou, uglavnom grčevito drži centrističke, što je moguće više apolitične mantre da je sve „zabava“ i da nema „značenja“ daljeg od nje. U istom dahu – podkast koga Majls najviše sluša vodi devojka koja je migrirala u Njujork iz Kine i tokom jedne od epizoda pominje polaganje ispita za državljanstvo. Ovo jeste lep i hvale vredan napor da se podseti da inkluzivnost nisu izmislili milenijalsi i da je ona odavno deo „stvarne“ Amerike.

Čak i tako, igri se da zameriti relativno nedorečen tretman jedne od frakcija sa kojima se Spajdermen bori – The Underground su predstavljeni kao nešto između urbanih terorista i velike, organizovane bande u nastajanju i igra ne ispituje dovoljno tenziju između njihove antikorporativne agende i činjenice da njihove aktivnosti po gradu u opasnost dovode obične ljude, jelte, civile, zbog kojih sve ovo i radimo. The Underground su mogli biti isprofilisani kao „fizička“ metafora za spiralu kojom su Anonymous potonuli iz pozicije anarhističkih kiberaktivista u moderne fašiste, ali ovde je narativ naprosto izgubio dah (budžet ili, ko zna, podršku s vrha da se ide više u dubinu).

Ono što joj se ne može zameriti je samo „meso“ igranja. Naravno, gro mehanike je sasvim prepisano iz igre od pre dve godine, ali Miles ima neke svoje zadatke koje Peter nije imao – a zauzvrat ne mora da se jebava sa spektrogramima i električnim sklopkama – u dovoljnoj meri da iskustvo bude sveže. Ovi zadaci su često vezani za činjenicu da Majls ima i ponešto drugačije moći od Petera, sa (stripovski kanonskim) „venom blast“ moćima i sposobnošću da bude nevidljiv pa pored uobičajenog zaustavljanja uličnog kriminala, naš tinejdžer ima i situacije u kojima se bori protiv The Underground ćelija što hakuju naoružane Roxxonove helikoptere i bilborde(re!) po gradu. Naravno, sve se na kraju svede na šaketanje sa gomilom naoružanih protivnika na nekakvom krovu, ali borilački sistem ovih igara je i dalje dovoljno dobar da to bude jebeno zabavno i nakon dužeg vremena.

Blaga promena je u tome da Majls sada može da koristi nevidljivost kako bi stekao taktičku prednost nad brojčano nadmoćnijim neprijateljem – srećom, misije u kojima ne sme biti primećen su vrlo retke i uglavnom grupisane na početku igre, u okviru treninga – kao i da korišćenje „venom“ moći, odnosno raznih vrsta bioelektričnih udara dopušta igri da na njega baci više i teže naoružanih protivnika. Venom moći su – pa, moćne i moćno izgledaju a njihovim apgrejdovanjem se omogućava delovanje na više protivnika odjednom i prema kraju igre se skoro ni malo ne oseća činjenica da Majls ima značajno manje elektronskih gedžeta u odnosu na Petera iz prethodne igre. Borba je i dalje elegantan, tečan balet efikasnih pokreta u kojima igrač vodi računa prevashodno o taktici a igra sama izvodi složenije poteze, dovodeći akciju na nivo kompleksniji od Arkham standarda ali svakako ne u kombo-pakao propisnih character action naslova. Naravno, jedva čekam da zaigram Special Edition Capcomovog Devil May Cry V i da se izgubim u tom kombo-paklu, ali Marvel’s Spider-Man: Miles Morales vrlo pristojno odmerava svoju akciju s obzirom da je u pitanju, ne zaboravimo, vrlo konfekcijska igra za široke narodne mase.

Pomenimo još nekoliko manje bitnih ali ne i nevažnih elemenata igre:

  • Činjenica da je jedan od negativaca u narativu Tinkerer jeste donekle dirljiva s obzirom da se ovaj stari Spajdermenov neprijatelj pojavio već u drugom broju Amazing Spider-man magazina 1963. godine.  Naravno, OVAJ Tinkerer je po svemu vrlo različit od starog Phineasa Masona, time što nije ni star ni beo ni zaista kriminalac ni, eh, muškarac, ali ideja inženjerskog genija koji radi za pogrešne ideale je očuvana i dobro iskorišćena pa, iako mi svakako nedostaje lik koga sam upoznao u tristadrugom broju Eks Almanaha iz 1981. godine (a gde je bila prenesena 53. Epizoda Spectacular Spider-man iz iste godine), ovaj Tinkerer mi je bio dobar
  • Sporedne, opcione misije umeju da budu odlične i nadam se da će naredni Spajdermen naslov iz Insomniacove kuhinje imati para da ih napravi više. Ovo i doprinosi osećaju da ste zaista „friendly neighborhood Spider-man“, dasa iz komšiluka koji pored sve visokoparne superherojštine ima vremena da sasluša probleme malih ljudi i pomogne im da ih reše, a što je, uz Gankeovu pomoć u kreiranju mobilne aplikacije u ovoj igri jedan od najnaglašenijih motiva
  • Igra ima odličan photo mod. Ne toliko dobar kao Ghost of Tsushima gde ste mogli menjati doba dana na svakoj slici, ali odličan već utoliko što slobodno možete menjati kostim na slikama, kao i svaku sliku slikati kao da je selfi. Sve slike kojima je ilustrovan ovaj tekst urađene su direktno iz foto-moda igre i nisu naknadno obrađivane.
  • Igra ima i kostim iz Into the Spider-verse filma i uz njega se dobija i mogućnost da animacij aglavnog lika imitira onu u filmu (bez obzira na kostim koji nosite) što, mada izgleda bizarno pored „realističnih“ animacij ai izgleda svega ostalog, jednako izgleda i kul.

Finale narativa ima i sasvim spektakularan ako već ne mnogo kompleksan bossfight – koji sam nažalost morao da prekinem kada mi je Majls propao kroz teksturu poda i ostao zarobljen u ne-prostoru iako je do tada suvereno vodio u borbi protiv razjarenog Tinkerera i ovo je u dobroj meri metafora i za to kakav je tehnološki korak napred Marvel’s Spider-Man: Miles Morales u odnosu na stvari iz prošle generacije.*

*koja, s obzirom da je od izlaska Playstation 5 prošlo manje od mesec dana i da malo ljudi uošte ima Playstation 5 – i nije toliko prošla

Jer, da bude jasno, nisam navikao da mi Sonyjeve igre krešuju a kod Marvel’s Spider-Man: Miles Morales se to desilo tri puta. To nije mnogo u odnosu na to da su neki igrači pre drugog peča prijavljivali stalne kreševe, ali jeste iznenađujuće mnogo imajući u vidu da je u pitanju First Party igra na konzoli koja je u domenu operativnog sistema dosta slična prethodnoj.

Opet, postaje jasno da ray tracing, taj novi bijeli kit u domenu grafičkog prikaza igara, tehnologija za koju biste na PC-ju izdvojili jedno tisuću evra da pazarite potrebni grafički akcelerator, u sebi krije još tajni i da simuliranje putanje zraka svetla iz svetlosnih izvora i fizički korektnih refleksija od različitih površina nije nešto što smo u 2020. godini POTPUNO savladali bez obzira što su nove konzole ovo donele na nivo „normalnih“ potrošača.

No, kada igra ne krešuje (a ne krešuje mnogo, ponavljam), izgleda JEBENO spektakulrano. Tri grafička moda dostupna posle pečovanja nude ili visoku (4K) rezoluciju i ray tracing ali sa 30 frejmova osvežavanja u sekundi, ili ray tracing u normalnoj HD rezoluciji na 60 herca, ali i, na kraju, 60-Hercni gejmplej uz ray tacing i promenljivu rezoluciju koja uglavnom ostaje iznad „normalih“ HD vrednosti. U pokretu ovo svakako izgleda spektakularno i finalni obračun u Roxxon Plaza zgradi sa reflektivnim površinama, neonskim specijalnim efektima, bezbrojnim česticama u vazduhu, u glatkih 60 FPS je stvar koju ćete pamtiti ako ne na ime same kompleksnosti borbe a ono na ime toga kako ta borba izgleda. Kao ništa drugo pre nje, da se razumemo.

I Sonyju je tako nešto svakako bilo potrebno. Uz Majkrosoftovo kilavljenje sa 1st party naslovima za Series X i relativno poražavajući launch Cyberpunka 2077 na konzolama, igra poput Marvel’s Spider-Man: Miles Morales koja jednostavno – radi* i pruža opipljiv dokaz za „next gen“ distinktnost** a istovremeno je duševna i sociopolitički umereno hrabra, pristojno napisana, za oko lepa a pod rukom udobna, na momente izvrsno duhovita (podkast J. Jonaha Jamesona je i dalje urnebesno smešan) a povremeno i dirljiva, posebno sa činjenicom da svi ti pripadnici manjina sasvim prirodno u njoj drže sva najvažnija mesta u kastu*** – takva igra je nešto što sam zaista želeo da igram u Decembru, ulazeći u sezonu kakvih-takvih praznika.

*90% vremena, jelte

**da bude jasno, to da učitavanja skoro da i nema kada prelazite sa kraja na kraj mape koja je detaljnija i lepša nego i jedna do sada je neopisivo značajan „quality of life“ doprinos

***gde i ne osetite da uglavnom ispred sebe gledate Portorikance, Azijate i ljude afričkog porekla zato što se naprosto ponašaju kao ljudi i građani

I igraću je i još. Iako sam kampanju završio, igra ima skromnu ali primamljivu količinu post-game sadržaja a gde ću svakako moći da poradim i na otključavanju preostalih trofeja, ali i na prostom šetanju po Harlemu, ulaženju u radnju u kojoj živi bodega-cat što se isto zove Spider-man i koga povremeno mogu da izvedem u šetnju njujorškim krovovima i pustim ga da, dok izvodim neke od specijalnih poteza protiv kriminalaca, izleti iz ranca i da svoj doprinos grebući ih kandžama po licu. 2020. se završava, mnogi će biti zadovoljni samo tom činjenicom, ali kada imam uz sebe svog Majlsa, pa, ona se završava na jedan dobar, prijatan, topao način. Pa nek se završi konačno.

Jazz Nedeljom: Alabaster DePlume

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

International Anthem sam već pominjao kao izuzetno dobrog izdavača modernog džeza, vezanog za čikašku scenu ali ne i ograničenog na nju. Jedno od njihovih upečatljivih izdanja ove godine bio je i u Februaru izašli album mančesterskog (danas londonskog) muzičara po imenu Angus Fairbairn, a pod njegovim umetničkim imenom Alabaster DePlume. Fairbairn je zanimljiv lik koji piše za pozorište a u istome i glumi, a iako je prvenstveno saksofonist, na albumima ima vrlo interesantan, moderan instrumentarij i pristup.

Album To Cy & Lee: Instrumentals Vol. 1 urađen je sa velikim brojem saradnika sa londonske scene a ovih dana me na njega podsetio kasnije, u Julu, izdat EP Visit Croatia na kome DePlume, pored naslovne pesme a koja dolazi sa albuma, ima i dve nove stvari urađene u okviru istih sesija ali koje možda još bolje destiluju ideje samog albuma.

Ovo je, naime muzika koja na potentan način spaja japanski i keltski folk sa tradicionalnije džez izrazom. Album je raznovrstan i dosta eksperimentalno smeo, ali EP Visit Croatia kao da sve ove eksperimente i istraživanja sažima u tri pesme koje naprosto sjajno funkcionišu, spajajući intimnu, neposrednu izražajnost kakva je primerena nečemu što ima korene u narodnoj muzici sa jednim bezvremenim, skoro mitološkim senzibilitetom – takođe primerenim tradicionalnoj muzici. I album i EP su veoma vredni slušanja pa ih ove Nedelje sa zadovoljstvom preporučujem:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/visit-croatia

https://intlanthem.bandcamp.com/album/to-cy-lee-instrumentals-vol-1

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-12-2020

Još malo pa kraj godine i agonija izbora albuma koji je obeležio 2020. Srećom, ja sam taj album prepoznao još letos pa za mene neće biti problema. No, da vidimo, u međuvremenu šta je lepo izlazilo od metala tokom prethodne nedelje.

Blek metal za predjelo uvek lepo razgori apetit. Ill Tidings iz Beča imaju tako dobar omot za svoj debi album, Signa Tenebris da sam se molio svemu nečastivom da muzika bude valjana kako bih ovo mogao da iskoristim za featured image na blog postu. I, nečastivo je ispoštovalo molitve pa je ovo vrlo solidan moderni blek metal sa kompleksnijim aranžiranjem, solidnim atmosferama ali i maštovitim programom na polju rifova i tema koji odlazi daleko preko granice proizvodnje melanholičnih atmosfera – mada i toga ima u dobroj meri. Ill Tidings su i vrlo solidno producirani tako da se ti neki promišljeni aranžmani sa različito farbanim gitarama lepo čuju. Odličan album i sve preporuke:

https://illtidings.bandcamp.com/album/signa-tenebris

Ovog tjedna i vrlo zanimljiv debi album poljskog trija Königreichssaal. Ovi ljudi na slici izgledaju zastrašujuće (iz ponešto drugačijih razloga nego što je to uobičajeno u blek, jelte, metalu), a svirka je adekvatno skeri i impresivna. Witnessing The Dearth je album black/ doom metal spoja koji nije tek „blackened doom“ odnosno doom metal sa vrištećim vokalima, već promišljeno i osobeno komponovana muzika sporog tempa i opresivne, napete atmosfere. Königreichssaal su napisali album koji hipnotiše odličnim sekvenciranjem i vrsnim songrajtingom, a koji, plus, ima odličan miks i generalnu produkciju. Fantastično:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/witnessing-the-dearth

Zašto Indusi Raat svoj album Raison D’être daju za samo jedan Evro ako kupujete MP3 je misterija jer je ovo vrlo dobar paket post-blek metal atmosfera i kvalitetne svirke. Devetominutna Never Forever koja album otvara generalno postavlja okvir u u kome će se stvari kretati sa vrlo ubedljivim šetnjama od agresivnog (a osećajnog) blek metala do hipnotičkog (i još osećajnijeg) šugejza. Ako volite melanholiju i distorziju u podjednakoj meri, Raat su dobar izbor:

https://raat.bandcamp.com/album/raison-d-tre

https://flowingdownward.bandcamp.com/album/raison-d-tre

Za atmosfere i ambijente ove nedelje zaduženi su takođe i lionski Bacchus. Ovaj trio koji sebi pripisuje misterioznost i mističnost, na prvom, istoimenom EP-ju zaista prevashodno ide na atmosfere, sklapajući pesme od hipnotičkih, ponavljajućih tema koje se uglavnom ne razrađuju mnogo već grade ambijent što namerno beži od razlika u dinamici i tempu. To sasvim solidno funkcioniše ako tražite baš takav ugođaj od muzike, a, s obzirom da ulazimo u zimu pandemijske godine, naravno da ga tražite. Plus, Bacchus veoma lepo miksuju ovu muziku dajući joj i prostor i monumentalnost a bez preteranih kompresija:

https://bacchus-dionysies.bandcamp.com/releases

Wintaar se tokom ove godine transformisao u „pravi“ bend i na novom albumu (devetom samo u 2020. godini!), Our World Is a Grave ovo sada zvuči profesionalnije i zrelije. Ovo je ruski blek metal pa je i primereno melodičan i melanholičan i iako ima kompleksnijih i zrelijih sastava nego što je Wintaar, projekat je u ovom trenutku na lepoj tački u karijeri gde izvornu naivnost i neposrednost ekspresije vezuje sa kvalitetnijom svirkom i to ima svog šarma:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/our-world-is-a-grave

Kada čovek vidi omot trećeg albuma njemačkih Burkhartsvinter baš poželi da je muzika dobra jer bi bila greota ovakav crtež protraćiti na neko smeće. Srećom, iako Mordbrand nije sad neki menjač pravila i uvodilac novog referentnog sistema za analizu blek metala, ovo je solidna ploča sirove, melodične svirke. Burkhartsvinter prave dugačke ali prilično jednostavne pesme koje se voze na snazi ubeđenja (tj. satanizma, jelte) i imaju jednu spontanu, prijatnu energiju, bez ikakve ambicije da ruše žanrovske međe. Pomalo andergraund produkcija samo doprinosi šarmu.

https://burkhartsvinter.bandcamp.com/album/mordbrand

Iako je poljski Mardom jednočlan projekat, njegov jedini član, Rottensparrow, je za potrebe EP-ja, The Path of No Return pribavio i bubnjara i pevača pa je ovo korektna lepo-zvučeća ploča sa četiri pesme emotivnog, melodičnog blek metala u možda i tipično poljskom stilu. Ko voli prijatne, tužne a lepe melodije odsvirane sigurno i snimljene ne preskupo ali korektno, taman tako da čoveka zavedu, ovde ima vrlo pristojan program u ponudi:

https://mardom.bandcamp.com/album/the-path-of-no-return

Antverpenski Abrahamic Liars su nov bend ali sa upečatljivim prvim izdanjem. EP Genesis na svakoj pesmi ima drugog pevača (i autora tekstova) a sama muzika je raznovrsni, dobro napisani i odlično producirani black-death metal. Ima ovde puno melodije i atmosfere ali je u prvom planu mišićava, dobra svirka. Bend najavljuje da je ovo prvi EP u trilogiji i kvalitetom materijala obećava odličan program:

https://abrahamicliars.bandcamp.com/album/genesis

Australijski jednočlani blek metal projekat Tarmblod sebi kači tagove poput raw black metal i depressive raw black metal a i kasetu je nazvao Misanthropic Brutality ali muzika koja se na njoj čuje je, pa, zanimljivija nego što sam očekivao. Ovo jeste sirovo i na određen način brutalno, ali ovo je pre svega hipnotička, psihodelična muzika sa jakim zvukom klavijatura koje produbljuju teme svirane na surovo distorziranim gitarama, u aranžmanima koji su bliži industrial metalu nego klasičnoj black metal ponudi. Četiri pesme, i puno obećanja za budućnost:

https://tarmblod.bandcamp.com/album/misanthropic-brutality

Takođe jednočlani Ghâshthrak iz Arizone na EP-ju Antipathy nudi jednostavan i prijatan blackened grind. Ovo jeste sobna muzika, ali je u toj klasi sasvim dobra, sa pristojnom produkcijom i autorom koji ne filozofira nego sipa zle rifove i vrišti. Pošteno:

https://ghashthrak.bandcamp.com/album/antipathy

Njemački Totenwache je ponovo sa nama i EP Kriegswesen je lepa, raspoložena ponuda melodičnog ali sirovog blek metala koji svoju očiglednu ljubav ka old schoolu ne koristi kao izgovor za krš produkciju i nespretnu svirku. Ovo je baš gde treba na skali od sirovog do ispoliranog i meni je veoma prijalo sa svojim upečatljivim melodijama:

https://totenwache.bandcamp.com/album/kriegswesen

Nikada nisam čuo za italijanski bend Gardenjia iako iza sebe imaju čak sedam albuma. Osmi, EGOSVM me je prilično zaintrigirao svojom kombinacijom progresivnog metala i avangardnog blek metala. Bend očigledno voli Tool (i obrađivali su ih ranije) ali ovo je hermetičnije i mračnije, pa i baroknije u nekim momentima koji se harmonski dotiču klasične muzike. No, meni je drago da bend ima relativno brz, poletan tempo i mada je ovo album od čak 12 pesama, pa ga treba izdržati, ima tu u šta čovek da zarije zube:

https://gardenjia.bandcamp.com/album/egosvm

Banjalučki Zvijer na svom drugom albumu, Navia (Zadah Jalovog Svijeta) donosi melodičan, melanholičan ali i besan blek metal koji se fino uklapa uz aktuelne trendove u ovom žanru. Neću da kažem da Zvijer sada sviraju post-blek metal jer to ne bi bilo tačno ali čistota produkcije i vidno proširivanje interesovanja za post-metalski zvuk i netradicionalne harmonije govore sami za sebe. Ovo je vrlo solidan materijal koji čuva blek metalsku osnovu i folk-asocijacije u nekim temama (slušajte „Na kraju…“) ali ih sigurno i promišljeno pomera ka nešto širem krugu publike. Lepo i kvalitetno producirano:

https://insartrecords.bandcamp.com/album/navia-zadah-jalovog-svijeta

The Devouring Void je (uglavnom) jednočlani portugalski black-death projekat čji novi EP, City of Devora zvuči dobro. Nuno Verdades u ove četiri pesme nudi epsku atmosferu ali i znojavu svirku, dobar tempo i generalno energiju. Pesme su dobro napisane i snimljene a pevač Sérgio Ramos doprinosi jednom ljudskom, ekspresivnom zvuku:

https://thedevouringvoid.bandcamp.com/album/city-of-devora

Tarbathian Fortress je ime kompilacijskog albuma koji je izdao estonski Warhorn Records, sa devet sirovih, mahom „blackened“ bendova iz ove baltičke države. Dobra je to prezentacija ako volite muziku koja je sirova, žestoka, koja izlazi iz podzemlja nezainteresovana za nekakve nove trendove i evolucije u metalu, već se drži formula utemeljenih u ranim devedesetima, bilo u black bilo u death metalu. Ima ovde oscilacija, neke pesme su melodičnije, bliže toj nekoj „blackened speed“ verziji metal muzike (bend Ulguränd, recimo), dok su druge „čistiji“ death metal (bend Koffin), a neke se taru o pank (bend Igor Mortis), no sve je ovo muzika za ljude koji ne vole ništa upeglano, suptilno i prijatno. A opet je prijatna.

https://warhorn.bandcamp.com/album/tarbathian-fortress

Nihilisthröpist je solo projekat Geddona (aka Giuseppe Casafina) iz italijanskog benda Hörnhammer gde Geddon, nagađate, takođe svira sve. Elem, Nihilisthröpist ima prvi, eponimni  EP i ovo je sirov black metal sa daškom death metala, taman dovoljno neobrađen i divalj da se zadovolji mlada, napaljena publika, ali sa dovoljno sofistikacije u rifovima i aranžmanima da budu zadovoljni blaziraniji starci. Sad ja gadno stereotipiziram, ali ovo je dobra muzika. A ovo na omotu ne smem ni da pitam šta je:

https://nihilisthropist.bandcamp.com/album/nihilisthropist

Austrijanci Locus Neminis zvuče vrlo usvirano i ubedljivo na svom drugom albumu, Verborgen in der Zeit (Skriveni u vremenu). Bend se nominano vodi kao simfonijski blek metal, ali iako ovde ima orkestracija, treba primetiti i da Austrijanci idu primetno dalje preko granice blek metal forme ubacivanjem dosta „tehničkog“ metala i death metal elemenata u svoj zvuk. Rezultat je da su meni „simfonijski“ delovi zapravo i najmanje zanimljivi jer bend generalno pravi intrigantne i dobre aranžmane pune dobrih, kompleksnih rifova i brutalnog metalisanja. Locus Neminis sviraju više od decenije a drugi album stiže osam godina posle prvog i čuje se koliko je tu rada uloženo. Vredno pažnje:

https://locusneminis.bandcamp.com/album/verborgen-in-der-zeit

Nizozemski Grafjammer su negde na suprotnoj strani i njihov blek metal je srazmerno sirov i srazmerno jednostavan. Ne i glup, De Zoute Kwel je treći album ekipe iz Utrehta i ovo je sjajno napisana i besprekorno odsvirana blek metal muzika za šutku i dobro raspoloženje. Grafjammer nisu old school fetišisti i njihove pesme imaju priličnu količinu inventivnih ideja i kompleksnijih rifova ali ona i pored sve te pameti uspeva da odiše jednom pankerskom neposrednošću. Pritom, ovo je odlično producirano i kako se MP3 prodaje po ceni koju sami odredite, ne mogu dovoljno da preporučim ovaj sjajni album:

https://grafjammer.bandcamp.com/album/de-zoute-kwel-2

Bosnauk nažalost nije ime blek metal benda koji fiktivno premešta Bosnu i Hercegovinu u Ujedinjeno kraljevstvo već američko-meksički blek metal sastav čiji prvi EP zvuči vrlo lepo. Ovde imamo dve pesme plus intro i u pitanju je kvalitetna svirka i dobro napisana muzika koja voli melodiju i razgovetnost ali ima i lepu količinu jedne naturalističke sirovosti. Vrlo prijatno:

https://bosnauk.bandcamp.com/album/bosnauk

Stoner! Mississippi Bones su iz mesta koje se zove Ada, u Ohaju i njihov album, Wise Words from the Uninformed je prava proslava kvalitetnog, dobro promišljenog težeg roka. Ovo nije ni čist hevi metal, pa ni čist stoner rok, već najpre zaista, čvrsta rok muzika sa malo južnjačkih začina, šmekerskim etitjudom i odlično napisanim pesmama. Ovo ima i ubedljivu, dobru produkciju i svakako je u dovoljnoj meri radio friendly da bi Mississippi Bones u nekoj drugoj epohi imali vrlo ozbiljan razlog da sanjaju o svetskoj slavi i velikoj popularnosti.

https://mississippibones.bandcamp.com/album/wise-words-from-the-uninformed

Groningenski Soul Theft je dobar i težak na svom EP-ju Soul Theft. Ova ekipa svira neku vrstu sporog sludge metala koji ima i napetost i gruv, ali je onda i oplemenjen vrlo sabatovskim, elementima – od vokalnih harmonija pa do… drugih harmonija – i ovo se lepo međusobno uklapa. Soul Theft su dobro producirani a ove tri podugačke pesme se odlično slušaju:

https://soultheft.bandcamp.com/album/soul-theft

Britanski trio Superlord na svom prvom EP-ju, nazvanom „Vs. Gargantuan“ sviraju dobar, težak, vrlo faziran stoner metal koji spaja tradicionalni bluz temelj sa metalskim rifovima i psihodeličnim emanacijama. EP ima četiri poduže pesme i lep, odmeren tempo, pa prijatna, topla distorzija u kombinaciji sa melodičnim pevanjem daje odličan ugođaj uz koji se lepo radi, spava ili nešto između:

https://superlordband.bandcamp.com/releases

Francuski Stoned Karma trenutno celu svoju diskografiju prodaju sa velikim popustom pa se sve što su do sada uradili da dobiti za manje od 20 Evra. Ko ih je do sada pratio, zna da to vredi a ako niste sigurni, upravo su izbacili kompilaciju Dark Karma Collection koju daju po ceni koju sami odredite, a koja će vas brzo uputiti u njihove psihodelične, tripozne, instrumentalne tajne. Ne propustiti:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/dark-karma-collection

Wormhog iz Atine imaju debi album koji su radili pet godina i Yellow Sea je jedna fina stonerska ponuda, kako to već Grci znaju da skuvaju. Wormhog se baziraju na dobrom, ljutom bluzu ali imaju i jednu širu viziju, sa pesmama koje vole dinamičke varijacije i kompleksniji razvoj tema što vuče ka doomu i progresivnom metalu. Posebno mi se dopada da je ovo malo prozračniji miks i malo dinamičniji master, što bend izdvaja od nače vrlo glasnog stila grčkih stoner metal producenata. Fina ponuda:

https://wormhog.bandcamp.com/album/yellow-sea

Pickman’s Model iz Atlante je izdao prvi singl kojim najavljuje album Megalith a što će uskoro, nadamo se, izaći. Nemam ovde običaj da prikazujem singlove, sem kada su izuzetni, a ovaj je izuzetan po više osnova, ne najmanje zato što ta jedna jedina pesma, An Astronaut’s Lament traje 34 minuta i 18 sekundi. Pickman’s Model svoj posao sviranja svemirskog psihodeličnog stoner roka shvataju vrlo ozbiljno pa je i An Astronaut’s Lament izuzetno lep komad bluziranog psihodeličnog stonera koji posle nekoliko minuta provedenog u „dirigovanijoj“ formi pali bustere i odlazi u orbitu gde će provesti skoro pola sata u psihodeličnom džemu i frikautu. Odličan zvuk, odlična svirka, da je svaki prvi singl ovakav, ovaj svet bi bio bolje mesto:

https://pickmansmodelatl.bandcamp.com/album/an-astronauts-lament

Boveda del Sol iz Barselone na svom EP-ju Traveler Between Worlds imaju dve pesme ali su to poduže i vrlo tripozne, meditativne kompozicije psihodeličnog, svemirskog doom metala pa se mogu lako slušati i po više puta. Boveda del Sol su odlično odmerili i tempo i gruv pa je ovo u velikoj meri naslonjeno i na pred-metalske muzike poput Grateful Dead ili Milesa Davisa i zvuči spontano, živo a opet smireno i ritualno:

https://bovedadelsol.bandcamp.com/album/traveler-between-worlds

Originalno kanzaški (a sada lociran u Sjevernoj Karolini) They Watch Us from the Moon ima EP odličnog svemirskog doom metala pod naslovom Moon Doom! (The Full Experience) sa tri dugačke pesme i tri lepo odrađena interludija. Ovaj sastav, sklon kostimiranju, piše vrlo dobre pesme i ima vrlo jak koncept na ovoj ploči sa raskošno urađenim a opet prirodnim, spontanim aranžiranjem dugačkih pesama, dobrim rifovima i odličnom pevačicom. Zvuk je malo prebudžen u nekim elementima, recimo bubanj deluje prekomprimovano, ali načelno je ovo i lepo-zvučeći miks sa gitarama koje imaju lepu farbu i prostor. Vrlo dobro, psihodelično i preporučljivo:

https://theywatchusfromthemoon1.bandcamp.com/album/moon-doom-the-full-experience

Italijanski Black Spell na istoimenom albumu nudi vrlo prost, sirov, ali ipak prijemčiv psihodelični doom metal. Ovo je muzika u kojoj su teme, ritmovi i rifovi skoro samo podloga za psihodelične frikaute, sa uokvirujućim pevanjem i strofama koji nas samo pripremaju za bizarne kosmičke dubine u koje ćemo upasti. Pankerski, primitivno, al pogađa u metu:

https://blackspell1.bandcamp.com/releases

Čileanski jednočlani doom projekat Rise to the Sky je imao vrlo dobar album pre nekoliko nedelja, a sada se vraća sa EP-jem A Cold Embrace from Life i ovo je novih dvadesetosam minuta muzike koja spaja tugu i snagu, lepotu i brutalnost itd. itd. itd. Sergio Gonzalez Catalan je vrlo duboko proživeo ovu muziku, nudeći opus koji je veoma emotivan, svakako i patetičan, ali koji osvaja iskrenošću:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/a-cold-embrace-from-life

Deep Tomb iz Los Anđelesa sviraju spor, težak i lepljiv sludge-doom metal na svom inauguralnom i eponimnom EP-ju. Ove četiri pesme nude sve što očekujete: jake distorzije, spor tempo i težak ritam, bolne vokale, generalno jednu muziku koja je jednako mučna koliko i prijemčiva. Deep Tomb ne izmišljaju ikakve nove forme u svom odabranom podžanru ali zvuče autentično i kvalitetno:

https://deeptomb.bandcamp.com/album/deep-tomb-ep

Vukojarac su iz Sinja i njihov EP Dead Sessions Pt. 0 nudi vrlo lep, odlično sazreo stoner-doom metal sa dobrim, teškim ali prirodnim zvukom, kvalitetnom svirkom i puno atmosfere. Vukojarac se znalački oslanjaju na klasičan doom zvuk iz sedamdesetih ali nisu ni imitatrori ni tribute bend već imaju svoju mračnu interpretaciju klasičnih matrica koja je savremena, živa i energična. Jake preporuke:

https://vukojarac.bandcamp.com/album/dead-sessions-pt-0

Poljaci Psyhoes debituju EP-jem Typhoon Trip i ovo je prijatan stoner rok sa malo southern groove elemenata, onako, spreman da se pusti i normalnim ljudima koji sebe smatraju hard rokerima i ne pale se na satanizam i opijate. Što znači da ovde ima znatno više „aranžiranja“ nego kod prosečnog stoner albuma kakav se meni dopada, sa višeglasjem u refrenima, sintisajzerima, dosta efekata i trikova i mada to takođe znači da Psyhoes nisu sasvim po mom ukusu, svakako vrede da se čuju:

https://piranhamusicpl.bandcamp.com/album/typhoon-trip

Zato su Three Eyes Left iz Bolonje BAŠ po mom ukusu. Brutalno fazirana gitara, superteški rifovi, spor, zakucavajući ritam, razulareno vrišteće pevanje – album Legione je negde između normalnog stoner rada i abrazivnijeg, surovog sludge pristupa, sa rifčinama koje pomeraju mozak iz ležišta i u čoveku proizvode neizdrživu želju da se utopi u muzici i iz nje ne izlazi bar negde do Marta-Aprila 2022. godine da se spremi za izbore u Srbiji. Odlično snimljen album takođe, sa miksom koji izvlači svaki atom mase iz instrumenata a da opet ostaje izvan gravitacionog bunara dovoljno daleko da sve ne kolabira u singularitet. Sjajno:

https://threeeyesleft.bandcamp.com/album/legione

Sacred Bull iz Atine (ali u američkoj saveznoj državi Džordžiji) su zanimljiv trio muzičara koji sviraju post metal, sa svim melodičnim i melanholičnim elementima koje ovo podrazumeva, ali i sa velikim naglaskom na težini i ritualnim ritmovima. Ragged Mountain je instrumentalan album hipnotičkih kompozicija koje će zadovoljiti i nežne duše svojim skoro šugejzerskim melodijama, ali i surove hedbengere koji cene grubu igru i zakucavanje:

https://sacredbull.bandcamp.com/album/ragged-mountain

Estonski industrial bend Pedigree postoji od ranih devedesetih i za sebe kaže da će se dopasti publici koja voli Godflessh, The Young Gods, Neurosis, Ministry ili Swans, što je… pa, možda malo preoptimistična izjava. Ne da je njihov novi album, Funeral Child loš, nije uopšte, ali ovde ja najviše čujem The Young Gods od svega nabrojanog. Naravno, ništa negativno u vezi sa tim ali ovo je svakako više „pop“ varijanta industrial metala od onog što ja čujem u svojoj glavi kad se nejmdropuju Godflesh ili Swans. Naravno, pesme kao što je Household Secrets su lepo sklopljene kombinacije kompulzivnog plesnog ritma, glasnih gitara i himničnih refrena tako da se Pedigree imaju čime pohvaliti. Ovo je i lepo producirana ploča i, ako volite The Young Gods, KMFDM i slične radove, svakako treba da proverite Funeral Child.

https://pedigree.bandcamp.com/album/funeral-child

Za još industrial metala tu su SaviourSkin iz Teksasa sa novim albumom za Horror Pain Gore Death Productions. Omnipotence of the Absolute je ploča epskih gitarskih tema i jednostavnih, sporih ritmova, sa vokalom koji ide celim putem od death urlika do himničnih, melodičnih refrena. SaviourSkin svakako imaju u svom zvuku priličnu količinu gothic metal grandioznosti ali mi to u ovom slučaju zaprvo ne smeta. Nekako se sve to srećno uklapa uz srazmerno svedenu ali funkcionalnu produkciju i pesme koje uspelo voze svoj srednji tempo i teški zvuk za efekat hipnotičnosti. Pa još taj zastrašujući omot:

https://hpgd.bandcamp.com/album/omnipotence-of-the-absolute

Hexorcist sa Floride sviraju sirov i bučan old school death metal na demo snimku Bestiarum Vocabulum. Nema ovde mnogo filozofiranja i ove tri pesme su u vrlo sličnom stilu, sa skoro identičnim tempom i glavnim ritmom, ali Hexorcistu to dobro ide i oni iz jednoobraznog pristupa pisanju pesama izvlače taman koliko treba agresije, snage i užitka. Produkcija, za demo, vrlo dobra, svirački odlično. Prija:

https://hexorcist.bandcamp.com/album/bestiarum-vocabulum

Molgah iz Virdžinije su kvalitetan death metal dvojac koji na albumu što se isto zove Molgah tretiraju nikada prijatnu tematiku zlostavljanja dece od strane, pa, starijih. Ovo je, dakle, u nekoj meri i konceptualni album a svakako je ispunjen dobro napisanim pesmama i odličnom svirkom. Iako je u pitanju prvi rad pod ovim imenom, autor sve muzike je Ryan Hall, basista Total Fucking Destruction i čovek koji radi u još mnogo bendova pa je ovo zrela, raznovrsna muzika. Death metak koji ne hvata toliko na agresivnost i žanrovski horor a opet je ispunjen užasom i rifčinama? Dajte, molim:

https://molgah.bandcamp.com/album/molgah

Peruanski Evil Damn i pored imena koje skoro da 100% sugeriše thrash metal, zapravo sviraju lep, razigran death metal. Promotivna kaseta Advance Promo Tape 2020 najavljuje prvi album na Hell’s Headbangers ali Evil Damn su bend koji radi već deceniju i po i iza sebe ima nekoliko izdanja pa je i muzika ovde zrela, zaokružena i odlično odsvirana. Posebno prija produkcija koja nije prebudžena, već, iako skromna, podržava muziku na pravi način dajući joj dimenziju hipnotičnog. Odlična najava za album koji ću rado poslušati:

https://metalisthelaw.bandcamp.com/album/advance-promo-tape-2020

Lepi su i lionski Warside sa svojim prvim EP-jem, The Enemy Inside. Ovo je prilično pravolinijski, nekomplikovan death metal koji voli da ide brzo ali ume i da napravi lepu pauzu za mošing. Solidno producirana, ovo je muzika koja je po mom ukusu već time da prioritizuje brz tempo i žestinu pa iako se Francuzi nešto ne odlikuju superinovativnim rifovima i temama, ovo što sviraju svakako radi dobar posao:

https://warside1.bandcamp.com/album/the-enemy-inside

Kvartet Olympus iz Nanta je našao svoj identitet vezavši se za antički grčki panteon pa tako pored imena benda, prvi album nosi naziv Gods a svaka pesma je nazvana po jednom grčkom božanstvu. Dopadljivo, a muzika je umiven, prijatan povremeno melodičan death metal – sa mrvom blek metal epike – dobre produkcije i epskog zahvata. Nije ovde muzika sad nešto posebno inovativna ali Olympus imaju taman toliko finih rifova i zanatskog i produkcijskog kvaliteta da lepo provuku svoje funkcionalne aranžmane i dobar miks i da se u albumu nesmetano i neobavezno uživa:

https://olympusgods.bandcamp.com/album/gods

(Nope: i ovaj album je u međuvremenu uklonjen. Stej tjund, dodajemo novi link ako se pojavi.)

Kao što se zna, ne marim mnogo za gotski metal, ali ako već mora, onda nek bude ovakav kao što ga sviraju MidnightDate iz mesta Gljivice u Poljskoj. Ovaj kvartet, iako postoji od kraja prošlog veka je tek sada izdao prvi album, Disease of Mutual Hatred, i mada ovde svakako ima romantičnih gotskih harmonija i primereno melodičnih tema, muzika je zapravo velikim delom death metal. I to ne nekakav raskošni, teatralni death metal, već naprotiv, radnički, jednostavan i meni zapravo iznenađujuće simpatičan. Pevanje gitariste Łukasza Maruta sjajno se kombinuje sa klavirima i horovima u pozadini a tvrde, moćne matrice bubnjara Adama Skrzyniarza i sjajne basistkinje Katarzynw Biernat prosto teraju čoveka u kretanje. Naravno, možda se ovo gotskoj publici uopšte ne dopadne, ali mene je prijatno iznenadilo:

https://midnightdate.bandcamp.com/album/disease-of-mutual-hatred

Norveški jednočlani power metal sastav Gaia Epicus ima sedmi album, Seventh Rising i mada ovo ima malčice „kućni“ zvuk – mada je power metal ionako danas muzika koja se masteruje da nema dinamiku pa se album uklapa u ovaj trend – rekao bih da je u pitanju zabavna, solidno napisana ploča brzih, poletnih pesama sa upečatljivim melodijama. Gaia Epicus, u kome je nekada postojao i drugi član ali je poginuo pre deceniju i po, je sada kompletno delo Thomasa Chr. Hansena ali za album je čovek nabavio i bubnjara i drugog gitaristu i ovo je, uz gostovanje Tima „Rippera“ Owensa, vrlo lepa ponuda za ljubitelje oštrijeg power zvuka.

https://gaiaepicus.bandcamp.com/album/seventh-rising

Beogradski Rain Delay izbacio je svoj šesti album, This Time Next Year i mada većina muzike na njemu nije po mom ukusu, bend se svakako pokazuje u vrlo robusnoj formi. Ova kombinacija melodičnije/ gotske doom svirke, metalcorea pa i sasvim „nemetalskih“ tema (The Grand Summer) je sigurno napisana i odsvirana i mada strogo gledano nije stilski ujednačena, bend uspeva da sve što ovde nudi učini svojim. Kvalitetno:

https://raindelaybg.bandcamp.com/album/this-time-next-year

Generalno ne volim ni simfonijski, popi metal, ali tajvanski Crescent Lament ima šarma na svom trećem albumu, 噤夢 Land of Lost Voices u kome su mi nabudžene distorzirane gitare maltene višak jer folk teme na tradicionalnim instrumentima i nežni sopran pevačice Muer Chou odrađuju najveći deo posla. Nije ovo muzika za mene, ali kako Crescent Lament operišu u istoj sferi kao Nightwish – dakle, visoki kič sa folk elementima – verujem da će se dopasti istoj publici:

https://crescentlament.bandcamp.com/album/land-of-lost-voices

Ni vranjski Mud Factory nisu nužno po mom ukusu sa svojim gruverskim metalom, ali ovaj bend ima jak kvalitet. Pobednici Zaječarske Gitarijade iz 2013. godine, momci su, evo, tek sada dobacili do prvog albuma, The Sins of Our Fathers, ali ovo je, makar, vrlo uverljiva ponuda. Bend, da bude jasno, meša groove i death metal pa je svakako bliži mojim interesovanjima nego što bi se na prvi pogled reklo i ovde ima mnogo granitno čvrstih rifova, napetih atmosfera, blastbita i brutalnog pevanja. Plus, izuzetno adekvatna produkcija (album je u Švedskoj miksovao njihov poznati metal producent, a i gitarista Dream Evil, Fredrik Nordström) i nije neko čudo da ovaj album ima i podršku Wacken fondacije. Veoma, veoma dobro.

https://mudfactory.bandcamp.com/album/the-sins-of-our-fathers

Rusi Hellbomb, pak, JESU po mom ukusu i njihov EP, Noise Worship Propaganda je fin primer za to kako bend meša blackened thrash metal i hardkor pank za jednu eksplozivnu i zabavnu smešu. Ovo je buntovna, energična muzika koja voli trešersku izražajnost ali uživa u mračnim, blekmetalskim rifovima, koja ide brzo i poziva na šutku sve vreme. Odlično:

https://hellbomb.bandcamp.com/album/noise-worship-propaganda

Teško je ne simpatisati snimak na kome je pored gitara i bubnjeva ravnopravan instrument i motorna testera. Slovenački duo Bandit ima svoj prvi EP, Metal Infantry i ovo je (blago „blackened“) starinski speed-thrash format sa puno, eh, testerišućh rifova, jakim tempom i razularenim solažama. Ljudi sviraju dobro a malčice garažni zvuk samo doprinosi tom old school ugođaju. Prijatno:

https://banditthrash.bandcamp.com/album/metal-infantry

Metal on Metal Records su objavili nekoliko novih albuma 31. Oktobra ali ih nisu puštali da se celi strimuju sa Bandcampa, pa evo tek sada prvog od njih. Radi se o teksaškom bendu Ignitor i njihovom već sedmom albumu, The Golden Age of Black Magick. Ignitor su iskusno preduzeće i kvalitetni muzičari pa je i ovo album izuzetno dobrog metala u NWOBHM stilu, sa dobro napisanim pesmama, napaljivim rifovima, odličnom produkcijom i vrhunskom izvedbom. Metal on Metal Records su svakako jedan od najboljih izdavača tog klasičnog/ NWOBHM stila na svetu u ovom trenutku pa iako ove godine nisu imali nogo novih izdanja, kvalitet je i dalje neupitan. Odlično:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/ignitor-the-golden-age-of-black-magick

Drugi u Metal on Metal seriji je prvenac portugalskih Hellspike, album speed metal svirke pod nazivom Lords of War. Hellspike su mladi, napaljeni, oštri i neizbrušeni i mada ne donose praktično ništa novo žanru koji sviraju (dobro, imaju povremene „blackened“ ispade ako se to računa), oni svakako sviraju dovoljno dobro i imaju povremene pamtljive teme da budu u plusu. Aranžmani su prilično nabacani, kao da se dodavalo sve što im padne na pamet, ali prijatno je.

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/hellspike-lords-of-war

Minhenski Viper Queen sviraju ’80s glam klasiku i njihov debi EP, Surrender To The Bite je onako, urbani, rokerski ali sleazy zvuk na tragu „hair metal“ trenda osamdesetih, sa iskrenom ljubavlju prema ovakvom izrazu. Nekome će to svakako biti grozno ali ako ima iskrenih ljubitelja rani(ji)h Motley Crue i sličnih bendova sa holivudske scene, Viper Queen su puni rifova i refrena i stava:

https://viperqueenofficial.bandcamp.com/album/surrender-to-the-bite

Ništa kao malo kosmičkog brutalnog slema za hladne i pandemijske decembarske dane. Izdavač Brutal Mind iz Džakarte koji u svoje pulene ubraja takve elitne projekte poput Guttural Slug i Agonal Breathing je izbacio split album četiri benda, nazvan Heinous Interstellar Malformations. Četiri ekipe koje ovde sviraju (Gerogot, Gravitational Distortion, Facelift Deformation, Virulent Excision) sve sviraju vrlo kvalitetan, dobro produciran slamming death metal i ovde nema sobnih eksperimenata niti klinačke fascinacije bukom. Ako slem ima svoju sofisticiranu formu ova četiri benda je dosežu ovim izdanjem, svako dajući po dve pesme vrhunskih rifova, zabadačkog, agresivnog ritma, izuzetno dubokih grlenih vokala i gruva koji se dobro uklapa uz atmosferu nepoznatog i kosmičke pretnje. Sve preporuke:

https://virulentexcision.bandcamp.com/album/heinous-interstellar-malformations-split

Brutal Mind imaju još jedno izdanje ove nedelje, drugi album tajvansko-američkog projekta Umbilical Asphyxia a pod naslovom Viremic Presence of Geostygmatic Pestilence. Larry Wang i Clayton Meade su dvojica iskusnih i veoma uposlenih slamming death metal autora pa je i ovo album u vrlo prepoznatljivom stilu, muzika tvrdih rifova koji gotovo da nemaju ton već samo oštre uglove, dehumanizovanih aranžmana sa neljudskim grlenim vokalima i paklenim ritmičkim zakucavanjem. Ono što je za ovaj album osobeno je da je u pitanju očigledno konceptualna ploča bazirana na igri Final Fantasy VII pa tako prva pesma i sadrži slam-varijaciju na kultnu temu Nobuoa Uematsua koja igru otvara, a ostale pesme imaju semplove i druge reference na igru. Ovo je svejedno vrlo hermetično i ne spada u „zabavnije“ krilo slema a da opet drži pažnju tokom solidnih četrdesetak minuta:

https://brutalmind.bandcamp.com/album/viremic-presence-of-geostygmatic-pestilence

Za treće izdanje Brutal Minda iz ove nedelje poslužio je debi album benda Sufism iz rodne Indonezije, a koji se zove Republik Rakyat Jelata. Uprkos imenu vezanom za islamski misticizam, Sufism se prevashodno bave diskusijom nacionalnog identiteta i sociopolitičkim ambijentom u delu zemlje gde bend živi (naslov albuma bi se mogao prevesti kao „Republika običnih ljudi“) a muzika je brutalni ali suptilni death metal koji, ako mi se dopusti, po dinamici i razigranosti mene dosta podseća na odlični Cannabies, a koji su takođe sa Zapadne Jave. Nije ovo mnogo, jelte, „fensi“ sa svojim insistiranjem na hromatskom programu i brzini ali meni se dopada:

https://brutalmind.bandcamp.com/album/republik-rakyat-jelata

I kao nekakav snek nek posluži singlić D.N.R. benda Tactosa sa Floride koji nudi vrlo svedenu verziju slamcorea sa dve pesme koje zajedno traju manje od četiri minuta. No, ovo je odlično producirano, odsvirano pa i napisano i, uz vrlo dobar ženski vokal, obećava dosta:

https://tactosa.bandcamp.com/album/d-n-r-2

Kosmos i death metal se spajaju i u muzici ruskih Dig Me No Grave čiji treći album, Under the Pyramids baštini lavkraftovsku filozofiju i jedan prijatan, zdrav zvuk. Dig Me No Grave nisu siledžije i mada je njihov death metal primereno čvrst, pun jakih rifova, dubokih vokala i neumoljivih ritmova, njegove primarne odlike su atmosfera i gruv koji ne nestaju čak ni kada se svira brzo. Pesma kao što je Moruss Templaris, recimo, demonstrira da se i sa različitim ritmom i tempom zapravo može napraviti konzistentno preteća atmosfera kada se naglašavaju rifovi. Lepo.

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/under-the-pyramids

Portugalci Skinning nisu preterano okrenuti kosmosu ali njihov treći album, Homicidal Experimentations donosi solidnu brutal death metal ponudu. Bend svira vrlo dobro i ima čistu produkciju mada valja primetiti i da im je zvuk prilično monoton, zahvaljujući miksu i masteringu koji sve zaravnjuju pa skoro da nema veze koji se ritam svira. No, dobro, Skinning demonstriraju svirački kvalitet pa iako njihov brutal death ne puca od originalnosti, valjano je to:

https://larvaerec.bandcamp.com/album/skinning-homicidal-experimentations

Jonny Pettersson je prošle nedelje imao zapažen album sa projektom Heads for the Dead a ove dobijamo i novi, peti album njegovog dugovečnog death metal (naravno) projekta Wombbath, naslovljen Tales of Madness. Peti album, a koji pada na tridesetogodišnjicu rada ekipe sadrži i sve četiri pesme sa legendarnog prvog demo snimka benda iz 1990. godine, Brutal Mights, ponovo snimljene, pa je ovo jedan lep kamen-međaš u karijeri sastava. Album ima i četiri druge pesme koje demonstriraju sazrevanje koje je bend prošao za tri decenije ali i to da ovo sazrevanje nije donelo umekšavanje zvuka, naprotiv. Ovo je pedigriran, težak, tvrd švedski death metal prepoznatljivog zvuka i senzbiliteta namenjen hardkor ljubiteljima a koji nikako neće biti razočarani:

https://wombbathdeath.bandcamp.com/album/tales-of-madness-death-metal

Prošle nedelje je Unique Leader izdao novi (i poslednji) Deeds of Flesh a sada njihov bubnjar, Darren Cesca ima treći album svog solo projekta Pillory za istu firmu. I ovo se meni, zapravo, dopada više od Deeds of Flesh. Scourge upon Humanity je razjarena ploča tehničkog, brutalnog death metala sa kompozicijama koje uživaju u disonanci i neparnim ritmovima kako se i očekuje ali koje imaju promišljene aranžmane što i u povremeno skoro totalnom haosu na koji Cescino komponovanje liči uspevaju da sačuvaju jednu jasnu liniju za koji se slušalac uhvati i ona ga vodi napred. Scourge upon Humanity ima komprimovan ali funkcionalan zvuk koji dopušta da se čuju neprebrojne bravure što ih Cesca izvodi a da opet nije PREVIŠE opterećujući za uho. Meni je ovaj album kao da ste uzeli Meshuggah od pre dve i po decenije i napili ih metamfetaminima i rakištinom tokom noći u kojoj ste im puštali samo Koltrejna pa ih pustili u studio. Hoću reći, ovo je sjajno.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/scourge-upon-humanity

Četvrti album španskih veterana Dormanth, nazvan Complete Downfall mi je došao kao dobro podsećanje zašto ne volim melodični death metal, ali i da ne treba svoje standarde da nužno namećem drugima. Ovo je odlično producirana, dobrozvučeća ploča melodičnih, pamtljivih tema i jednog ubedljivog, epskog stava. Sad, što se meni ne dopadaju ni te melodije ni aranžmani koji su prepuni opštih mesta, sve u radio-friendly srednjem tempu, to je više moj lični problem. Ako volite melodeath koji je zaista bliži propisnm heavy metalu nego metalcoreu, Dormanth su verovatno okej izbor:

https://dormanth.bandcamp.com/album/complete-downfall

Beatdown nešto dobro uspeva pred kraj godine. Ne da sam ja neki ljubitelj ovog krosover podžanra, ali duo Two-Piece sa Floride na svom debi albumu Learn Ur Place sviraju baš dobro. Naravno, ovde ima gangsterskog poziranja, ali Two-Piece sviraju majstorski i imaju sluha za odlične slemove koji čine jedno 50% muzike. Bend svoju muziku krštava imenom „Dirty South Beatdown from the Florida Swamps“ ali kogod voli slamming beatdown i slemove generalno, treba ovo da posluša jer je odlično producirano i snažno:

https://two-piece.bandcamp.com/album/learn-ur-place

Contrived iz Pitsburga nisu baš beatdown ali su mu dosta blizu, mešajući hardcore i death metal na svom EP-ju Denounce Humanity. Nisam uobičajeno zainteresovan za ovakvu muziku ali Contrived imaju odličnu produkciju i dobro sviraju i mislim da će se dopasti ljubiteljima klasičnog metaliziranog moshcore zvuka:

https://contrived.bandcamp.com/album/denounce-humanity

Yaldabaoth uz Sjeverne Karoline je zanimljiv solo projekat Dustina Outena nekada iz benda Pig Mountain a koji meša sludge, melodičniji (ali jako distorzirani) post-rok pa i malo black metal elemenata. EP Disrepair ima pet emotivnih i izražajnih pesama koje su, iako sirove i, jelte, tr00, zapravo veoma dobro sklopljene i snimljene, tako da ovo ne spada u uobičajenu „kućnu“ metal ponudu i s pravom stremi nečem višem.

https://yaldabaoth704.bandcamp.com/album/disrepair

Ser Tormenta je argentinski post-metal duo i njihov EP, Abismos de un eterno comienzo, iako nije nešto specijalno inovativan, mi je prijao jednog od ovih tmurnih jutara. Četiri pesme melanholije ali i rifova, možda mi je sve to lepo leglo zbog pevanja na Španskom? Prijatno:

https://sertormenta.bandcamp.com/album/abismos-de-un-eterno-comienzo

Lions Pride (da, bez apostrofa), je briselski bend još iz ranih osamdesetih. Snimili su jedan album 1984. godine pa još jedan 2018. i sada imaju živi album, The Return Of The Pride. I ovo je, baš onako, kao iz osamdesetih a sa dahom sedamdesetih. Ako ste voleli klasičan heavy metal, sve između UFO, Whitesnake i Riblje čorbe, onda su Lions Pride bend za vas. Ovo jeste staromodno ali je iskreno i ima jedan nezamenljiv nostalgični prizvuk i meni je simpatično:

https://lionspride.bandcamp.com/album/the-return-of-the-pride

Čileanci Emboscada su odlični na svom demo snimku Renacer, svirajući vrlo dobro formatiran NWOBHM zvuk, visokog tempa, brijućih rifova i upečatljivog pevanja na Španskom. Ovo prelazi i u speed metal teritoriju ali Emboscada vidno forsiraju gitarske harmonije nalik na britansko zlatno doba pa naglašavam da nije u pitanju nekakav sirov, neizbrušen izraz, naprotiv. Čak je i produkcija ovog snimka veoma dobra pa se nadam da je nazvan „demom“ samo zato što bend sprema album koji će biti još boljeg zvuka. Najjače preporuke:

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/renacer

Generalno po defaultu preskačem sve grindcore bendove koji su tematski vezani za anime/ moe estetiku jer 1) nemam pedofilskih/ hebefilskih sklonosti i 2) većini je muzika nemaštovit „kompjuterski“ blurtcore u kome ima više anime semplova nego svirke a i svirka je samo blastbit i nerazaznatljiva buka preko njega. Ovo objašnjavam jer sam zbog toga i preskočio prvi album jednočlanog kalifornijskog projekta Houkago Grind Time kad je izašao pre malo više od mesec dana. No, neki me đavo natera da kliknem sada kada je album reizdao poljski Selfmadegod i, pa, Bakyunsified (Moe to the Gore) je zapravo solidna grindcore/ gore ploča. Andrew Lee iz Ripped to Shreds svira vrlo dobro, ima kvalitetnu produkciju i ovo su dobro napisane grind pesme u kojima se čuju lepi rifovi, tempo je kvalitetan a izvedba je na visokom nivou sa odličnim Leejevim vokalima. Promakne tu poneki sempl, nije da nije, ali Lee je svakako prevashodno zainteresovan za svirku i dobronamerno omažiranje Moe estetike radije nego za fetišizaciju koju rade kolege diljem cybergrind interneta. Preporuke:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/bakyunsified-moe-to-the-gore

Grayceon su progresivni trio iz San Franciska sa postavom gde pored bubnjara i gitariste imamo i ženu koja ne svira bas-gitaru nego – violončelo. Muzika benda je generalno konstruisana oko ove ideje pa su i pesme tvrđi progresivni rok/ metal sa naklonom ka kamernoj muzici. No, Grayceon nisu „tih“ bend bez obzira što im muzika ima veliki dinamički raspon i dosta kamernih delova. Naprotiv, ovde ima mnogo vrlo glasne, propisne metal svirke, a što sa odličnim pevanjem čelistkinje Jackie Perez Gratz daje izuzetno upečatljiv kombo. Mothers Weavers Vultures je peti album ove ekipe i odlično mesto da se uskoči na kompoziciju:

https://grayceon.bandcamp.com/album/mothers-weavers-vultures

Za kraj: Briton Rites iz Kentakija su izuzetni na svom drugom albumu, Occulte Fantastique. S obzirom da je između prvog i drugog albuma prošla čitava decenija, jasno je da je bend ovo radio pažljivo i sistematično a kako se radi o ekipi zrelih i iskusnih muzičara, Occulte Fantastique je baš onako, ploča-događaj, album za sladokusce i ljude koji vole da čuju metal koji se drži žanra ali unutar njega ima masu svežih rešenja i pristupa. Briton Rites u suštini uzimaju okultni doom metal kao osnovu ali njihova muzika je brža i dinamičnija nego što bi doom podrazumevao, sa vrlo dobro odmerenom kombinacijom klasičnog heavy pristupa i tog okultnog rada. Pesme su poduže mada ne opsceno dugačke i mada je bend naštimovan nisko i ima težak zvuk, muzika ima lepu dinamiku. Pevanje Phila Swansona svakako je nešto što čovek prvo primeti i – da bude jasno – može biti i nešto što će odbiti deo slušalaca jer ovaj kultni doom vokalista ima osobenu boju glasa i daleko je od „heavy“ klasike. Meni njegov glas sjajno leži sa svim svojim osobenostima i nesavršenostima, a muzika koju ostatak benda proizvodi je živa, zabavna i sveža pa i 55 minuta ove ploče lepo proleti. Odlično:

https://britonrites.bandcamp.com/album/occulte-fantastique

Pročitani stripovi: Captain America, Batman Three Jokers, Symbiote Spider-man, Billionaire Island i Second Coming

Danas se krećemo na transverzali od superheroja umotanih u nacionalne zastave, preko mračnih, htonskih mitova dovedenih u (post)moderno, urbano okruženje i kritike kasnog kapitalizma, pa do spasitelja lično – Isusa Hrista. Što kažu, važno je imati širinu duha.

Aktuelni serijal Captain America piše cenjeni novinar i publicista Ta-Neishi Coates a koji je, iako bez značajnijeg iskustva u pisanju fikcije pre neku godinu krenuo da piše Marvelov serijal o Black Pantheru i pobrao dosta pohvala. Naravno, Coates je u svom publicističkom radu u velikoj meri postao poznat na ime kvalitetnog pisanja o rasnim pitanjima u Americi i kao artikulisan, dobro pozicioniran afroamerički, jelte, javni intelektualac, doneo je Marvelu solidnu količinu kulturnog kredita. Utoliko, preuzimanje serijala o Kapetanu Americi nakon onog što mu je, eh, uradio Nick Spencer treba videti ne samo kao zanimljivo uparivanje relativno neiskusnog autora sa relativno bitnim a svakako dugovečnim Marvelovim „tentpole“ serijalom, već i kao malo prošnje dobre volje nakon kontroverznog perioda u kome je slavni patriotski superheroj kreiran od strane dvojice Jevreja sa eksplicitnom svrhom da pokaže da je Amerika protiv Hitlera – pretvoren u nacistu.

Istina je da je Secret Empire bio dosta slab rad i mada cenim šta je Nick Spencer sa ovim pokušavao da uradi – što kaže naš narod, „da pokrene debatu“ – ovo je Marvelu i donelo dosta lošeg PR-a, naravno, ne toliko na ime nekvaliteta samog stripa već na ime diranja u ikone. Što, hajde da se složimo, nije sasvim nevažan razlog ali meni nije među najvažnijima.

To je skoro i po automatizmu značilo da će Coatesov serijal pokrenut u leto 2018. godine imati eksplicitan cilj da se vrati na neke ranije cenjene pozicije pa je možda i razlog zbog koga mi se njegovih do sada izašlih 26 brojeva ne dopadaju koliko sam mislio da hoće – to što Coates u dobroj meri emulira Brubakerov zaista visoko cenjeni rad iz prve decenije ovog stoleća.

Čovek bi pomislio da je „Kapetan Amerika ali koji NIJE nacista“ dovoljno širok koncept da ne moramo da se vraćamo na stari, dobro izvozani kolosek, ali čovek bi se možda prevario i Coates nam pruža vrlo poznatu kombinaciju špijunske intrige, flešbekova na Drugi svetski rat i akcije koju smo voleli kod Brubakera.

I da se razumemo, iako mi Brubakerov Captain America ne spada u NAJOMILJENIJE radove ovog scenariste, polica mi je PUNA kolekcija iz ovog serijala što znači da sam ga svakako voleo. Coatesov rad nije problematičan sa strane pristupa koliko mi nije dovoljno uverljiv sa strane same egzekucije.

U prvom redu, ima tu određene nemaštovitosti. Možda po diktatu odozgo, a možda i samo iz ličnih preferenci, Coates kopira dosta elemenata Brubakerovog rada sa sve vraćanjem iz mrtvih nekih Brubakerovih likova i resetovanja pozicija na stanje od pre više od jedne decenije. Kombinacija nacista sa Rusima koji nikako da se otresu stigme sovjetske autoritarne prošlosti i koji će se sa nacistima na kraju udružiti je, barem za mene, sada malo i izanđala. Recite šta hoćete o Remenderovom radu na Kapetanu Americi – a koji je sledio iza Brubakerovog – i meni on i ne spada u omiljene, ali Remender je makar imao svoje ideje i išao u nekom svežem smeru sa novim likovima i radikalnijim promenama Status Quoa.

Coates preuzima deo Remenderovih zapleta – pogotovo situaciju sa Sharon Carter – i uspeliji ili makar intrigantniji deo njegovog rada do sada tiče se odnosa Kapetana Amerike i njegove dugogodišnje, jelte, ljubavnice, pogotovo na pozadini razbuktalog hladnog rata koga potpiruju zle sile iz trećeg plana.

Problem je možda što Coates, da bi sebi postavio pozornicu za političke intrige, špijunske podzaplete i generalnu trilersku atmosferu, forsira koncept „zlog“, alternativnog Kapetana Amerike iz Secret Empire i na vrlo veštački način gradi atmosferu nepoverenja u „našeg“ Kapetana, šaljući heroja duboko u andergraund gde, okružen saradnicima i saradnicama sakupljenim sa koca i konopca, mora da se bori jednako za sudninu slobodnog sveta ali i za spiranje ljage sa svog časnog imena.

Ovo meni jeste problematično jer je i Spencerov Secret Empire bio neobično trapava, slabo vođena diskusija o fašizmu u savremenoj Americi (a Spencer je, da ne zaboravimo, bivši profesionalni političar) dok se Coates, bez obzira na svoju ekspertizu u diskutovanju o političkim i socijalnim temama, ovde jedva dotiče stvarnih iskušenja vezanih za lažne vesti, reakcionarne grassroots pokrete sa potporom od strane neprijateljskih obaveštajnih agencija itd.

Naravno, ima u ovom stripu dosta toga što mi se dopada – lik samog Kapetana je solidno oblikovan sa odmerenim odnosom zamora i optimizma kojima Coates dobro rukuje, to što je okružen uglavnom ženama iz sasvim različitih uglova Marvelovog univerzuma, kako na strani saradnika tako i na strani antagonista je ne samo „woke“ signalizacija već i odlično podsećanje na to koliko zapravo Marvel ima ženskih likovima sa sada već dugačkim i interesantnim istorijama, pa je tako pravo zadovoljstvo gledati kako Kep sarađuje sa White Tigerom i Invisible Woman, a bori se protiv Selene, uz uobičajen asortiman likova kao što su Sharon i Peggy Carter, Bucky ili Falcon.

Takođe, naravno, ovo uglavnom crtaju izuzetno pedigrirani crtači. Od Leinila Yua koji je radio prvu priču preko Adama Kuberta do vrlo kvalitetnog Boba Quinna i Leonarda Kirka koji je trenutno na dužnosti, pa je ovo strip koji uglavnom izgleda vrlo dobro, sa „zrelijim“, mračnijim senzibilitetom što ipak dopušta solidnu količinu superherojske gizdavosti.

Egzekucijski, pak, primećujem da Coates ima veliku preferencu ka pisanju dugačkih, meandrirajućih kontemplacija glavnog junaka koje su razvučene na po nekoliko strana i tipično umeju da idu preko scena akcije što je za mene jedno od najgorih rešenja. Crtači su ovde svedeni sa pozicije pripovedača na puko davanje kulisa za misli protagoniste a akcione scene, umesto da budu krešenda u narativu, su tu jer, eto, superherojski strip mora i to da ima. Izuzeci su dobrodošli, kao što je četvrta epizoda u kojoj Coates pušta Yua da odradi zaista maestralan posao što kulminira u borbi između Kapetana Amerike i Taskmastera u kojoj je tekst dopuna crtežu umesto obrnuto i ovo radi posao veoma dobro.

U zaključku: aktuelni Captain America je koncepcijski prilično konzervativan rad – a što se i dalo očekivati posle srazmerno smelijih ali ne i sjajno primljenih Remenderovih i Spencerovih kontribucija – svakako prijatan za konzumaciju ali koji me i ne uzbuđuje preterano i ne bi mu škodilo nešto više, jelte, mašte i adrenalina. No, barem smo dobili Thunderbolta Rossa u stripu koji nije Hulk. I to je vajdica.

Drugi za danas na redu je jedan od najfascinantnije promašenih visokoprofilnih stripova za sezonu leto-jesen 2020. Strip koga niko nikada i nigde nije tražio, nastao kao omaž i svojevrsni nastavak stripa koga danas čak ni njegovi autori ne vole a koji o njemu ima fascinantno malo da kaže. Konačno, strip koji u dobroj meri pokazuje kako bi mogao da izgleda DC-jev izdavački rad u bliskoj nam budućnosti sa tekućim serijalima svedenim na puki obavezni minimum da se održi prisustvo na tržištu a sa glavnim izdavačkim naporom ulivenim u „prestige“ miniserijale i grafičke romane koje će raditi visokoprofilni autori oslobođeni stega kontinuiteta i ohrabreni da razmišljaju izvan, jelte, kutije. Ovo naravno, ne zvuči kao sasvim loša ideja, pogotovo ako niste baš hardkor superherojdžija (ili superherojdžinica, molimlepo) koji se pali na praćenje kontinuiteta i superheroji vam se dopadaju više na ime svoje simbolike koja često nije dovoljno iskoriščena u tekućim serijalima. No, ovaj konkretan slučaj pokazuje negativnu stranu ovakvog pristupa sa stripom koji je, ponoviću, sasvim promašio temu i ima fascinantno malo toga da kaže o svom materijalu.

Pričam naravno o trodelnom serijalu Batman Three Jokers koga je napisao DC-jev rezidentni revizionar, Geoff Johns a nacrtao odlični Kanađanin Jason Fabok.

Šta čini Three Jokers tako promašenim radom? Pa, u prvom redu to da je ispitivanje ideje da ne postoji samo jedan Joker u DC-jevom univerzumu, već, jelte tri, mnogo manje zanimljiva rabota nego što Johns izgleda misli. Ova ideja, kao i mnoge druge, je Johnsovo maslo iz pozne New DC Universe ere i sa početka Rebirth ere u kojoj se trenutno nalazimo i, rekao bih da joj Johns pripisuje dubinu koja se u ovom konkretnom stripu ne vidi. U DC-jevim stripovima svakako već imamo mnogo alternativnih verzija istih likova – to je uostalom priroda multiverzuma a i njih, zahvaljujući Scottu Snyderu sada imamo više – pa bi postojanje tri Jokera u jednom univerzumu moralo da ima izraženu simboličku dubinu da bi bilo zanimljivo.

No, Three Jokers ovu dubinu – nema. Štaviše, razlike između tri Jokera koje ovde zbilja i upoznajemo – a koji kreiraju tipično bizaran i komplikovan plan da privole Betmena da uđe u sukob sa njima – su naprosto nedovoljno jasne. Jedan je opisan kao „kriminalac“, drugi kao „komedijaš“ a treći kao „klovn“ i ako vi vidite neku supstancijalnu razliku između komedijaša i klovna, čestitam, bliži ste Johnsovoj unutarnjoj frekvenciji nego što sam ja.

Postoje teorije da ove tri verzije Jokera treba da predstavljaju tri različite inkarnacije lika kroz istoriju stripa, od Zlatnog doba, preko Srebrnog pa do današnjeg mračnijeg vremena i mada su ove teorije legitimne kao i bilo šta drugo, to znači da je Johns ovde ponovo u svom meta-čitalačkom modu, trudeći se da napiše strip o stripovima. A što postaje zabrinjavajuće česta pojava i ovde valja reći da, ako niste Grant Morrison (ili makar, MAKAR Kieron Gillen), treba da dvaput razmislite pre nego što se upustite u ovakav posao.

Stvari postaju problematičnije kada se shvati – već sa naslovne strane prve eizode – da Johns ovde piše strip o jednom konretnom stripu, naime o grafičkom romanu The Killing Joke Alana Moorea i Briana Bollanda. Ova partikularna Betmen epizoda iz osamdesetih u velikoj meri je amblematska, jelte, za to kakva je promena u ono vreme zadesila superherojski strip, sa reperkusijama i na kontinuitet samog DC-univerzuma ali, u sadejstvu sa Millerovim Dark Knight Returns, i na estetiku superherojskog stripa generalno, gurajući je sve dalje u smeru mračnije, „zrelije“ sadržine i tematike.

The Killing Joke je zapravo solidan strip, pogotovo kada se uzme u obzir da ga mnogi, uključujući Alana Moorea danas otvoreno preziru. U njemu su dvojica Britanaca analizirala lik Jokera na relativno svež način postavljajući njegovu i Betmenovu mentalnu ranjivost u makar interesantnu jukstapoziciju. Problematično, strip je u superherojskoj ravni dalje legitimizovao sadizam prema likovima koji je u slučaju The Killing Joke bio, pa, jedva opravdan, a sledbenici koji su došli kasnije u devedesetima nisu imali na svojoj strani briljantnost Alana Moorea niti umešnost Briana Bollanda.

Otkada Johns u priličnoj meri vedri i oblači u DC-ju, neke od reprekusija po status quo koje je The Killing Joke uveo su prebrisane pa je tako New DC Universe Barbaru Gordon izvukao iz invalidskih kolica i vratio u Batgirl kostim. Sa jedne strane, ovo je vraćanje duga liku prema kome su se DC i Moore poneli dosta nemilosrdno (znamo za priču da je Mooreov urednik, pokojni Len Wein raspravu o tome kakva će biti njena sudbina završio rečima „Cripple the bitch!“) a sa druge – a što jeste značajno – ovo je (sada već vidimo, tipično johnsovsko) brisanje i nečeg dobrog što je izašlo iz cele nevolje: lik Oraclea, a što je bilo ime Barbare Gordon posle The Killing Joke, je predstavljao interesantan primer delatne, vrlo asertivne osobe sa invaliditetom koja je akcijama DC-jevih heroja davala veoma značajan doprinos, izvlačeći diskurs iz uobičajene ravni pesničenja i bacanja lasera iz očiju.

Elem, Three Jokers je Johnsova rasprava o traumi. Pored Betmena, sa kojim prvih desetak strana provodimo bukvalno posmatrajući ožiljke na njegovom torzou i reminscirajući na ubistvo njegovih roditelja (sa sve bisernom ogrlicom koja se po ko zna koji put rasipa po ulici, naravno), ovde su na „našoj“ strani i Red Hood i Batgirl, dva lika koji su pretrpeli ogromne traume od strane Jokera. Tri, dakle, na tri i diskusija o tome kako likovi reaguju na traumu, te kako se od nje oporavljaju.

Ovo nije neinteresantna diskusija, prošlogodišnji Kingov Heroes in Crisis se njome bavio dosta neuspešno, pa je fer videti šta Johns ima o tome da kaže no, ispostavlja se da… nema mnogo. Niti su mu za ovo bila potrebna tri Jokera.

Three Jokers je, recimo, kao da ste dva stripa spojili u jedan. Jedan od njih je Johnsova nerazrađena ideja o tri Jokera i rasprava o tome je li Joker osoba ili neka vrsta stihije, teza da je manje u pitanju identitet a više simbol. Drugi je nastavak The Killing Joke u kome Joker Betmenu pokušava da razreši druge životne traume kako bi on bio najvažnije prisustvo u njegovom životu, njegova najveća trauma, strah i opsesija.

Ovaj drugi strip je opterećen prvim, nepotrebnim proširivanjem ansambla na Jasona Todda (Red Hood) i Barbaru Gordon (Batgirl) koji imaju bizaran romantični podzaplet i jednim prilično otužnim a svakako preraspričanim diskutovanjem o tome kako se trauma preživljava i kako ljudi nju na kraju prevaziđu. Todd je, ne zaboravimo, u stripovima ubijen od strane Jokera ne zato što je Joker veliki šmeker nego zato što su DC-jevi čitaoci većinski telefonom glasali da se tadašnji iritantni Robin ukloni iz serijala. Njegov povratak iz mrtvih i uzimanje identiteta Red Hooda je već u startu bilo tipično stripovsko maslo retkonovanja i pokušaja da se na silu izgradi konfliktni antiheroj – koga sada već četvrtu godinu piše sve manje inspirisani Scott Lobdell – a u Three Jokers je njegov karakter uobičajeno nedopečen i više služi da se ponove teze nego što su interakcije sa njim zaista uverljive.

Ne kažem da Johns ništa ovde ne ume da uradi, podzaplet sa Joeom Chillom, ubicom Betmenovih roditelja ima određenog patosa i ako iko ima dozvolu da se baci u ovakvu patetiku i doda ovako važan novi element u Betmenovu biografiju, to jeste Johns. Ali za ovo nisu bila potrebna tri Jokera, dovoljan je bio jedan, a Johnsova opsesija Mooreom nam donosi i kraj koji izvanredno demonstrira zašto je Moore majstor a (savremeni) Johns sada pomalo omatoreli sentimentalni mušarac koji pokušava da neke stvari izgladi ako može. Njegov prethodni „nastavak“ Alana Moorea, Doomsday Clock, bio je daleko od idealnog stripa ali se meni dopao značajno više nego većini kritičara i blogera koje čitam, no već u njemu se videla ta tendencija da se Mooreu dopisuju „srećni krajevi“ pa je i završnica Three Jokers skoro urnebesna u tome kako višeslojnost i namernu nedorečenost Mooreove priče o poreklu Jokera uteruje u „u stvari ovako je to bilo, i nedužne osobe su zapravo spasene a Betmen sve zna i on je carina“ eksplikaciju na kraju.

No, ako Three Jokers u samoj priči ima nepotrebne viškove i jedan boomerski „happy ending“ mentalitet koji zaravnjuje sve te teške rasprave o ožiljcima i traumama dovodeći nas na kraju na sam početak i gde ste bili, nigde, šta ste radili, ništa, na razini same egzekucije moram da se pitam da li neko u DC-ju ima smelosti (i snage) da Johnsa zaustavi i protrese.

Mislim, nema, naravno, ali Three Jokers je eklatantan primer stripa koji imitira Moorea i njegove saradnike ali bez razumevanja zašto su ovi usvajali određene tehnike. Forsiranje devetopanelne mreže na početku stripa je praktično komično i Three Jokers skoro da se čita kao parodija sa svojim razvučenim, ekstremno dekompresovanim pripovedanjem u kome, kako rekoh, gledamo Betmenove ožiljke skoro deset prvih strana, zatim trošimo čitavu stranu da gledamo noge Barbare Gordon koje jure po traci za trčanje, kao da smo pali s Marsa i nismo svesni da ta žena nije u invalidskim kolicima već bezmalo čitavu deceniju. Jason Fabok je odličan crtač (koji je radio sa Johnsom na Darkseid War sagi i red je da je pozvan i za ovaj gig) i solidno se snalazi sa malim panelima koji povremeno ustupe pred širokim, kinematskim kadrovima, ali niti ovde ima „filmskog“ režiranja i montaže po kojima su Mooreovi radovi za DC zapaženi u osamdesetima niti Johns ume (ili želi) da piše stripove koji bi zaista iskoristili taj mooreovski suženi fokus i odmereni tempo pripovedanja.

Umesto toga, Three Jokers je intenzivno brutalan strip sa crtežom koji forsira bestijalnost antagonista i surovost protagonista. Recito o Mooreu šta želite, ali njegovi stripovi su nasilje pokazivali kao stvar od koje treba da vam pripadne muka – Three Jokers, naprotiv, uživa u prizorima sadizma i brutalnosti čak i kada su počinioci „naši“. Frenkmilerovski ekspolatacijski duh je vrlo prisutan u scenama borbe gde su superheroji prikazani kako lome udove i sakate protivnike u toj meri da činjenica da Betmen kao da nema problem što Red Hood ovde ubija ne dolazi kao preveliko iznenađenje.

Sve u svemu, Three Jokers ima interesantne elemente zapleta i pokušaj eksploracije karaktera Jokera ali je prepoterećen nerazrađenom koncepcijom o trojici Jokera, te fetišizacijom Alana Moorea do mere navlačenja njegove maske i pokušaja da se priča njegovim glasom tri i po decenije kasnije, pa se negde do kraja sasvim izgubi. Neka neko zaustavi Johnsa jer se vrlo plašim čega će sledećeg da se dohvati.

Kad smo već kod otresanja prašine sa stvari starih tri i po decenije, Marvel je objavio već dva miniserijala što ih je pisao Peter David a crtao (well, „crtao“) Greg Land, a koji se bave periodom u životu Spajdermena kada je ovaj omiljeni junak nosio crni kostim, pronađen na planeti na drugom kraju svemira. Symbiote Spider-man i Symbiote Spider-man: Alien Reality su izlazili prošle i ove godine i mada, naravno, nemaju ni ambiciju niti su po posledicama na nivou Three Jokers, svakako zazivaju poređenja utoliko što se radi o starom, dobrom, poznatom stripu koji se eksploatiše za novu eru.

Razlika je svakako u tome da je Peter David neko ko je dobar deo svoje reputacije i stekao pišući Spajdermena osamdesetih godina tako da je za njega ovo neka vrsta vraćanja kući.

„Saga o tuđinskom kostimu“ je bila priča u više magazina na polovini osamdesetih u kojoj će Spajdermen otkriti da je njegov novi kostim – za koji je mislio da je visokotehnološko čudo – zapravo živ organizam i, posle određenih peripetija, ga se osloboditi i vratiti se u omiljenu crveno-plavu kombinaciju. Naravno, simbiotski organizam će kasnije pronaći novinara Eddieja Brocka i nastaće Venom… To svi znamo.

Davidov i Landov Symbiote Spider-man je, dakle, postavljen u period između Secret Wars i Alien Costume Saga i predstavlja neobavezne, „neispričane“ priče o jednom voljenom periodu voljenog junaka, bez opterećenja današnjim kontinuitetom a uz klasičan kast: Mysterio, Black Cat, Kingpin, Hobgoblin, Electro… Meni je sve to, naravno, prilično prijalo pogotov jer David sa godinama (i šlogovima) nije izgubio sposobnost za pisanje brzog, zabavnog stripa i lepršavih dijaloga. Da budem iskren, iako sam zaplet u vrlo maloj meri koristi činjenicu da simbiotski kostim ima svoju volju koja je neretko postavljena nasuprot onome što sam Spajdermen/ Peter Parker želi, originalnih pet epizoda priča sasvim pristojnu priču o tome kako Mysterio od neuspešnog lopova pokušava da postane ozbiljan gangster a veze između Kingpina, njega, te Peterove tadašnje ljubavnice, Crne Mačke, prirodne su i, pogotovo ako ste čitalac sa stažom, imaju u sebi mnogo poznatog, prjatnog vajba a da David i Land ne upadaju u zamku forsiranja nostalgije.

Utoliko, Symbiote Spider-man je jedna sasvim časna priča u starom, poznatom okruženju ali bez ambicije da komentariše ili „nastavlja“ stare stripove, već samo da prepozna potencijal koji imaju njihovi likovi i situacije i iskoristi ga za zanimljiv narativ. David vrlo solidno piše lik samog Spajdermena (mada za nijansu preteruje u „old school“ vodviljskom prikazivanju negativaca) a činjenica da je ovo strip što se događa u vremenu u kome nema interneta i mobilnih telefona je provučena nenametljivo, sasvim prirodno, bez ulaženja u teške diskusije o kontinuitetu.

Ovogodišnji nastavak, Symbiote Spider-man: Alien Reality zadržava istu postavku ali je nešto manje „prirodan“ jer se bavi alternativnim realnostima. Kako je i sam Symbiote Spider-man, strogo uzev, alternativna realnost, premeštanje radnje u NOVU alternativnu realnost oduzima stripu deo tog nekog „period piece“ šmeka. Takođe, iako su Stan Lee i Steve Ditko bili kreatori i Spajdermena i Dr. Strangea, njihove team-up priče meni nikada nisu sasvim lepo ležale, pa je i Spajdermen, kada mora da izađe iz svoje ulične priče i u upusti se u mistične, jelte, umetnosti i onostrane mađije, nekako izvan svog elementa. Peter David svakako koristi priliku da postavi par zanimljivih filozofskih pitanja (ako bog stvarno postoji, koji od svih u koje veruju različite religije je onaj „pravi“) ?i na njih da kul odgovore, ali je ceo podzaplet sa podučavanjem Spajdermena magiji naprosto na kraju neiskorišćen, a da ne pominjem da u perspektivi kasnijeg kontinuiteta on nema nikakvog značaja. Takođe, moralna dilema koju Spajdermen ima u vezi sa tim da li treba vratiti „pravu“ realnost a koja je interesantna s obzirom na to da se u „tuđinskoj realnosti“ jedna važna tragedija u njegovom životu nije desila, nije iskorišćena s obzirom da se razrešava deus ex machina momentom u okviru iste scene. Šteta. No, David piše zabavne dijaloge pa iako mu je Doctor Strange možda i previše „street“, to lepo leži.

Grega Landa sam poslednjih godina počeo da hvalim da se više trudi oko crtanja, ali Symbiote Spider-man ima i previše momenata u kojima se pojavljuje „stari“ Land. Hoću reći, iako Land odlično crta Spajdermena u crnom kostimu i ide mu fantazmagoričnost Mysteriovih iluzija i Nigthmareovog carstva u nastavku, pripovedački ovde i dalje ima previše frikcije, sa pozama i izrazima lica likova koji naprosto ne idu uz scene u kojima se događaju: Landovo precrtavanje likova sa modnih fotografija je već mem za sebe u strip-industriji i on ovde naprosto prečesto poseže za ovim rešenjem kreirajući neobične nekonzistentnosti u tonu i značenju. No, na gomili mi je Symbiote Spider-man ipak sasvim dobar i s obzirom da trenutno ide i treći miniserijal, vezan za krosover King in Black, drago mi je da nisam jedini.

Izađimo malo iz superherojske sfere, i dekontaminirajmo se pričajući o tome kako je kapitalizam rđava stvar kada se pretvori u ideologiju umesto da bude samo jedan od načina za redistribuciju vrednosti. Mark Russell je u stripove ušao pre pola decenije nakon reputacije koju je izradio pišući interesantne nove interpretacije hrišćanskih tekstova (uključujući Sveto pismo ali i neke apokrifne radove) i odmah postao intenzivno omiljen na ime svojih radova u DC-ju među kojima su se posebno izdavajali stari Hanna-Barbera propertiji sada uobličeni u modernu satiru. Njegov The Flintstones sa Steveom Pughom na crtačkim dužnostima je u priličnoj meri odredio ono po čemu će Russell i u stripu koji danas prikazujemo biti distinktno prepoznatljiv: laka, okretna satira modernog vremena koja ne odlazi u preveliku dubinu i lepo žonglira svojim komedijaškim asortimanom dok obilazi opšta mesta društvene kritike.

A strip o kome danas pišem je Billionaire Island, šestodelna priča koju je Ahoy Comics objavio ove godine, o veštačkom ostrvu na kome najbogatiji ljudi ovog sveta provode vreme na najdekadentnije načine dok planiraju kako da čovčanstvo stešu na prihvatljive dimenzije ne bi li umanjili društvene protivrečnosti koje se gomilaju sa smanjenjem dostupnosti resursa, zagađenjem itd. i time sprečili da se kuka i motika usred apokalipse podignu i navale na najbogatijih 1%.

Russell piše strip u kome je komedija u prvom planu ali koji ima pristojno zaokružene, relatabilne glavne likove, ljude koji predstavljaju, jelte, reality check u odnosu na sasvim karikirane, moralno izobličene bogataše na ostrvu nazavnom, naravno, Freedom Unlimited. Sami bogataši nisu jedan-na-jedan prepisani iz realnosti i mada likovi imaju elemente Bezosa, Zuckerberga i njihove sorte, ovo nije toliko priča o likovima koliko o klasi i utoliko je uspešnija. Russellu je satirična energija svakako uvek značajnija od „realističnosti“ pa iako su glavni likovi humanizovani u dovoljnoj meri, antagonisti su sasvim iskarirane kreature čija je amoralnost predstavljena kao potpuna razdvojenost od „normalnog“ života i utoliko nije psihopatološka, koliko sociopatološka. Naravno, stari marksista u meni sa zadovoljstvom klima glavom na ovo i jedini lik koji ima određenu psihološku dubinu je arhitekta koji je projektovao najveći deo ostrva i koji je svestan da je radio za „zle momke“ ali koji je to ipak radio jer – pare.

Russellova kritika je svakako postavljena na prave osnove: ako su Flintstones bili kritika konzumerizma na razini malograđanštine i palanke, Billionare Island je logična konsekvenca, pokazivanje kako se izdizanje konzumerističkog stila života na nivo poželjne idologije završava služenjem dekadentnim, destruktivnim gospodarima kojima smo sami dali moć. No, kao i u Flintstones, i ovaj strip se u svojoj satiri zadržava na opštim mestima, poentirajući sa poentama koje naprosto već svi znaju i predstavljaju poslovično „voće na niskim granama“ do koga svako lako može da dođe. Naravno, ne mislim da Russell mora da krvari za svoju umetnost da bih ja bio zadovoljan, ali Billionaire Island ne pruža ni neke dublje analize svojih postavki niti pravi uvide koje već sami nismo dosegli. Hoću reći, ovaj strip nema transgresivnu snagu koju je imao klasični Alan Ford recimo, jer ponavlja poente odavno napravljene na jedan prijatan ali ne revolucionaran način.

Ono što Russella svakako spasava je to da ima besprekoran osećaj za situacionu komediju sa dobro odmerenim frivolnim epizodama koje funkcionišu čak i ako je opšti nivo satire relativno neambiciozan. Naravno, Steve Pugh koji je nacrtao i ovaj serijal odrađuje ogroman deo posla pa je Billionaire Island konzistentno impresivan strip čiji realistični izgled pruža ogroman potencijal za subverzivnu komediju što ga Pugh obilato iskorišćava. Ponižavajuće situacije u kojima nova vladajuća klasa svoje saradnike dehumanizuje su istovremeno i zaista smešne i lišene nekakvog fetišistikog mračnjaštva a to da ovaj smer komedije kulminira u činjenici da je najbogatija osoba na ostrvu – pas ne bi bila tako uspela zamisao da Pugh psa u odelu i sa skupim ručnim satom ne crta tako besprekorno ubedljivo. Odličan kolor Chrisa Chuckryja i sjajan letering izvrsnog Roba Steena zaokružuju ovaj na kraju dana ipak primamljivi paket.

Za kraj bismo još malo o Russellovom radu za Ahoy Comics. Kako je Russell hrišćanski vernik modernih shvatanja i postao je poznat upravo na ime modernih varijacija na klasične hrišćanske tekstove tako je i njegov prošlogodišni Ahoy serijal, Second Coming zapravo vrlo interesantna komedija o Isusovom povratku na Zemlju a u svetu u kome postoje supeheroji.

Russell ovde ne samo što je „na svom terenu“ već je i vidno inspirisan pa je Second Coming demonstracija njegovih najboljih komedijaških veština, strip zabavnih, kitnjastih likova većih od života (kako božanstvima i superherojima i priliči), čija satira ne stoji na putu naglašenoj humanosti u srcu narativa.

Russell nam Boga prikazuje kao nesavršenu osobu a što je svakako problematično sa strane nekog tvrdojezgarnog pristupa veri, no ovaj pristup mu omogućava upravo da se naglasi ta humanistička crta vere koja se ponekada zaboravlja. Bog u njegovoj interpretaciji stvara ljude jer njegova želja da ga slave ima u sebi jednu sasvim ljudsku crtu – težnja da se ne bude sam ali i da se dobije podrška za ono što radite – i onako kako Russell piše njegov lik tako se i religija može interpretirati kao nesavršeno traganje za istinom kroz milenijume, sa mnogo grešaka (što iz lenjosti, što iz gordosti) ali bez zle namere. Ovo je naravno, blagonaklon pogled na religiju kakav i mora da dođe od jednog vernika, ali kako je Isus ovde iz sve snage prikazan kao punokrvan lik koji, svakako, nosi taj barjak nade, ali nije dosadni parolaš već neko ko ume i da posumnja i da pogreši pa i da se pokaje, Second Coming hvata taj najpozitivniji element hrišćanskog senzibiliteta vraćajući akcenat sa neba na Zemlju, podsećajući da je treći aspekt božanskog – sveti duh – po nekim autoritativnim tumačenjima zapravo i metafora za ljudsku zajednicu kao neraskidiv deo prirode boga.

Utoliko, Isusov drugi dolazak na zemlju je istraživačka misija – da se vidi je li čovečanstvo napredovalo za dve hiljade godina koliko je prošlo od kada je Sin Božiji raspet – ali i Božiji pokušaj da svom detetu dopusti da konačno odraste iako se plaši da će se sve završiti kao prvi put, jer su ljudi, po njegovoj sumornoj proceni, i dalje sasvim nesavršeni. Zbog toga Isusa Bog na staranje daje najvećem zemaljskom superheroju, Sunstaru koji je komična verzija Supermena i jedna od uspelijih Russellovih kreacija u tome kako ovaj lik, uprkos svojoj karikiranoj superherojskoj nadmenosti i nesavršenom, narcisoidnom karakteru, ima u sebi i mnogo istinske humanosti.

Iako je Second Coming u suštini „buddy“ komedija, Sunstar i Isus imaju veliku minutažu u odvojenim scenama, i svaki od njih prolazi kroz sopstveni karakterni luk dok izlaze na kraj sa ne samo tim nesavršenostima ljudske rase već i sa trilerskim zapletom u kome figuroše sam Pali Anđeo. Russell piše vrlo zanimljivu tenziju, praktično ljubavni trougao na relaciji Bog-Isus-Lucifer a strip se uprkos svim svojim mračnim sugestijama u pozadini ne pretvara ni u ennisovsku osudu Boga niti u markwaidovsku pouku o Supermenu-koji-bi-da-bude-bog (mislim, naravno, na Irredeemable) već zadržava svoj vedri, optimistički duh do kraja.

Pritom, komedija je ovde vrlo uspela i crtački tim (Richard Pace na olovkama, a Leonard Kirk na tušu i Andy Troy na koloru u modernim delovima stripa) ovde briljira sa savršenim karakterizacijama i besprekornim komičnim tempom koji sve Russellove gegove iznosi na idealan način. „Bog kao neka vrsta ostarelog hustlera zlatnog srca“ i „Isus kao hipik koji će ipak da se potuče“ nisu lake stvari da se izvedu a kamoli tako da se u tom izvođenju ne svedu na puke pančlajne i tim ovog stripa (uz Roba Steena na vrlo karakternom leteringu) briljantno iznosi tu centralnu ideju o povratku hrišćanstva njegovim humanim korenima i smeštanju vere u moderno okruženje bez oslanjanja na prevaziđene društvene sisteme i vrednosti. Vrlo lep mali strip koji je ove nedelje dobio i prvu svesku nastavka, Second Coming – Only Begotten Son, a koju vam sa zadovoljstvom preporučujem.

Jazz Nedeljom: At the „Golden Circle“ Stockholm

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Da ste me pre jedno dvadeset godina pitali, rekao bih vam da mi At the Golden Circle Stockholm nije omiljeni album Ornettea Colemana.

I, mislim, nije ni danas, ali je album koji sam danas sa zadovoljstvom slušao. Ovaj (dupli) živi snimak nastupa u Švedskoj označio je početak Colemanove saradnje sa izdavačem Blue Note a nakon što je izgradio reputaciju revoluconara jazz muzike sarađujući sa Atlanticom. Coleman je predstavljao novu generaciju scrnih jazz muzičara, školovanu i zainteresovanu za analiziranje i evoluiranje jazz forme ali i jazz suštine kao nečeg što izlazi iz srca crne kulture i ulazi u sve oblasti života, od intime do politike. Na Atlanticu je početkom decenije Coleman snimio uticajni album Free Jazz koji će dati ime čitavom „New Thing“ talasu i postati politički poklič koliko i estetska forma a At the Golden Circle Stockholmje došao nakon nekoliko godina, svodeći Colemanovu postavu na samo tri muzičara, kao u manifestu da „free jazz“ ne mora da bude bučna, stihijska muzika velike mase.

Možda mi At the Golden Circle Stockholm pre dvadeset godina nije bio posebno drag upravo jer je izbegavao snažni ekspresionizam Free Jazza a još nije uplovio u Colemanovu Harmolodics fazu u kojoj je lider svoje muzičare hrabrio da sviraju zaista „svoju“ muziku paralelno sa svima drugima i gde će se harmonija, „pokret“ i melodija (HARmony, MOtion, MeLODY) stapati lako i prirodno jer u bendu nema lidera i pratilaca a standardna podela na temu, pratnju i soliranje više ne važi. Dan-danas više volim kasnije Colemanove albume, njegovu električnu fank fazu ili suludo imprvovizovanje iz osamdesetih, ili starije stvari u kojima je gurao bebop preko granica izdržljivosti.

Ali, utoliko mi je At the Golden Circle Stockholm danas više prijao, jer ga nisam izlizao premnogim slušanjima tokom decenija. Ova muzika, napravljena od strane tri Amerikanca u Švedskoj u vreme kada je postajalo jasno da bela publika u Švedskoj i Francuskoj ima više razumevanja i interesovanja za avangardni džez američkih autora nego bela publika u Americi, je, koliko god snimak albuma bio preglasan i dinamički neprijatno ravan, vrlo šarmantna.

Slušajući At the Golden Circle Stockholm danas shvatam da mi je taj nedinamični snimak možda smetao više od svega – verovatno masterovan tako da se sva tri instrumenta čuju ravnopravno jako, ovaj album je meni uvek delovao neobično beživotno bez osetnih dinamičkih varijacija. Ali kada se pažljivo sluša – ovo je veoma lepa ploča. Coleman ovde ne beži ni od melodija ni od harmonija, uzimaući iz hardbopa sve što mu treba i puštajući svoje muzičare da rade šta hoće, dok god su tu negde sa njim. Njegove improvizacije na saksofonu su besprekorno razigrane, duhovite, optimistične i, za razliku od njujorških savremenika i saboraca (Aylera i Coltranea), Coleman se ne upušta u orkanske solaže visokog volumena. Njegova svirka je laka, životna i kao da može da traje beskrajno. Pretpostavljam da je razlika u tome kako su Coltrane i Ayler kroz muziku pokušavali da dotaknu ono božansko dok je za Colemana sama muzika bila to božansko.

A opet, Charles Moffett na bubnjevima i David Izenzon na kontrabasu skoro da bi ovo mogli da sviraju i sami sa jednim upadljivo eksperimentalnim ali nenametljivim pristupom sviranju hardbopa, gde se sva pravila krše da bi se Colemanove teme bolje poduprle, osvetlile iz više uglova, inspirisale u još smelije improvizacija. Verni „oslobođenom“ pristupu muzici, ni Moffett ni Izenzon ne prave značajne razlike između soliranja i pratnje, puštajući muziku da prirodno nalazi  svoja krešenda i smirivanja.

A da ne pominjemo kako je to kad Ornette svira violinu i trubu. Dugačka, glasna, po instrumentariju svedena ali opet tako raskošna ploča.