Arhiva za avgust, 2019

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 31-08-2019

Posted in metal with tags on 31 avgusta, 2019 by mehmetkrljic

Kako smo u ovoj nedelji izgubili životinju koja je sa nama bila više od decenije i činila značajan deo naših života, tako i nećemo ovaj pregled početi nekim duhovitim doskočicama. Izašao je novi Tool, jeste, ali preokret je u tome da ja nikada i nisam nešto previše voleo Tool. Zato, krećemo od blek metala…

…i to onog najcrnjeg. Finci Kêres sviraju deceniju i po ali bilo bi vam oprošteno ako biste na prvo slušanje njihovog četvrtog albuma, Ice, Vapor and Crooked Arrows pomislili da se radi o nekom garažnom demo bendu koji tek pravi svoje prve korake u pravcu snimanja muzike. Ice, Vapor and Crooked Arrows je veoma lo-fi blek metal, sa bubnjevima koji zvuče kao kutije, čistom ali nejakom bas-gitarom i gitarom koja je toliko distorzirana da nema apsolutno nikakvu dinamiku. Ovaj užasan zvuk se, pak, sasvim savršeno uklapa uz muziku koja je ledena, monotona i namerna da iznuri i potčini radije nego da uzbudi i zabavi. Kêres su verni ideji otuđenosti i lepote koja se nalazi IZA bola i mučenja i njihova muzika je vrlo dobar prikaz ove ideje sa svojim pažljivo, primitivno ali ne glupo sklopljenim pesmama i melodijama sahranjenim između naslaga neljudske, po sluh opasne distorzije:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/keres-ice-vapor-and-crooked-arrows

U poređenju sa njima Austrijanci Kringa deluju skoro sofisticirano iako ni njihov prvi album, Feast Upon the Gleam nije neko čudo skupe produkcije i kvalitetnog zvuka. Ipak, pričamo o modernom blek metalu koji svoj imanentni gnev i frustriranost formatira kroz pesme što su maštovite, promenljive po zvuku, atmosferi, tempu i dinamici. Ovo je blek metal koji ne imitira skandinavske prauzore niti se kači na blackened speed rivajvalizam nego vozi u nekom novom smeru, ipak zadržavajući dovoljno negativnosti i prljavštine da ne upadne ni u post-metal fioku. Fino:

https://theblazeofkringa.bandcamp.com/album/feast-upon-the-gleam

Al kad smo već kod post blek metala, Toadeater iz Osnabrika u Njemačkoj imaju prvi (?) album, Codex, i trojica (bivših?) pankera su ovde osvetlali obraz. Codex je ploča koja zaista spaja dosta te neke pankerske anarhičnosti sa blek metal provokativnošću dolazeći na pravo mesto bez praćenja već etabliranih post-blek formula. Ima to u sebi dosta tog nekog progresivnijeg crust senzibiliteta koji se devedesetih svirao po Evropi (recimo Ebola, pa razni Šveđani) ali upareno sa blek metalskim agresivnim vučenjem unapred, sve to zvuči dovoljno sveže. Jeftina produkcija ali dobar paket sve na gomili:

https://toadeater.bandcamp.com/album/codex

Idemo pravo u Poljsku jer Zagłada ima novi EP, The Annihilation of Spiritual Essence i ove četiri pesme su dobrodošlo podsećanje zašto Poljaci u ovom trenutku mogu da kažu kako uz Fince predvode evropsku blek metal scenu. Acheron, jedini član ovog benda uspešno izbegava većinu klopki u koje one-man blek metal projekti rutinski upadaju i The Annihilation of Spiritual Essence je ploča prepuna dobrih tema, sjajnih harmonija, ali i pametnog aranžiranja tako da se održi inercija i tenzija muzike koja uspešno menja i tempo i dinamiku. Bartek Brożek (kako je Acheronu puno, kršteno, jelte, ime) je dobar na svim instrumentima ali gitare su mu vidno najbolje sa čestim pametnim harmonskim rešenjima i iznenađenjima, a njegovo aranžiranje je za desetku sa vrlo uspelim prelazima i promenama. Plus, do sada ovo je najbolje miskovana ploča koju ste ove nedelje čuli.

https://zaglada.bandcamp.com/album/the-annihilation-of-spiritual-essence

Preskačem jedan ruski bend sa malo pretesnim vezama sa nacistima za moj ukus, da bih pomenuo drugi ruski bend koji izdaje za istog izdavača (dakle, Der Schwarze Tod) a koji barem nema 3-way split sa bendom kome je u logotipu kukasti krst. Jebiga, standardi i tako to. Elem, Through the Spatial Dimensions je užasno ime i za bend i za bendov debi album ali ova dva Rusa nude zapravo vrlo ubedljiv, melodičan ali ne mlitav blek metal sa dobrim zvukom, opasno zakucavačkim bubnjem i dobrom kombinacijom vrištanja, preciznih blastbitova i ukusno urađenih gitara. Dobar primer da nepoznati likovi iz tri pizde materine mogu da naprave album koji po zrelosti lako postidi većinu iskusnijih kolega. Melodičan blek metal po ruskom receptu ali bez utapanja u patetici? Davaj, pažalujsta!

https://derschwarzetod.bandcamp.com/album/through-the-spatial-dimensions

Skandinavske boje danas zastupaju i Danci, Orm sa svojim drugim albumom, Ir koji ima samo dve pesme. Ali traju po dvadeset minuta. I na bandcamp su stavili samo jednu, da nas zbune. Ali dobro, Orm misle da su mnogo pametniji nego što jesu, to se vidi, a i čuje se u muzici koja je dobra, da ne mračimo, al da li je TOLIKO dobra da pesme traju po dvadeset minuta? Pa, jeste, zapravo, solidno je ovo i iako je grdno pretenciozno, može da se sluša i da se u tome uživa. Ne izaziva revolucije, ali je pristojno:

https://ormband.bandcamp.com/track/b-r-solen-ud

Vraćamo se u Finsku i ako vam je kojim čudom posle prelsušanog albuma Kêres ostalo još neko uho čitavo i imate volje za još finske lo-fi mizantropije, tu su Vordr sa novim albumom koji se, čisto da bi bilo komplikovanie, zove Vordr, kao i prethodnih nekoliko njihovih izdanja. To naravno ume da izludi kompuzlivne opsesivce među nama  A SIGURNO SU TO I HTELI, ali je i dobar indikator „boli nas bre kurac“ stava koji bend gaji. Blek metal, podsećanje, nikada nije bio muzika u potrazi za publikom, slavom i popularnošću već naprotiv, u potrazi za prazninom, propadanjem, opskurnošću i poništenjem svih vrednosti. I Vordr su sjajan primer toga ali pritom je ovo i solidna muzika. Nihilistična i jednostavna, naravno, pankerska u svojoj agresivnosti i šuntavosti, ali neodoljivo „stvarna“ i ubistveno usredsređena na svoju misiju prenošenja sentimenta mržnje i očaja. Da se u 2019. godini još snimaju ovakvi albumi je činjenica koja mi malo donosi osmeh na lice:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/vordr-vordr

Američki, a sada nemački Crimson Moon imaju novi album, Mors Vincit Omnia i ovo je svakako najambiciozniji blek metal koji sam dotakao ove nedelje sa svojim složenim kompzicijama koje uključuju prelazak iz klasične metalske tuče u horske aranžmane, mnogo promena dinamike i interesantne atmosfere. Predugačko je ovo malo za moj ukus sa malo previše te neke „nemačke“ gotske patetike u pesmama, volim da su stvari malo oštrije i svedenije, ali Crimson Moonu se ne može poreći kvalitet i ambicija. Vredi pustiti:

https://crimsonmoonxeper.bandcamp.com/album/mors-vincit-omnia

AIN iz Slovačke imaju kasetu Strenghtening of the Black Flame izašlu za poljski Mordbid Chapel Records i ovo su tri (po)dugačke pesme „chaos worshipping black metal“ stila. No, haosa ovde zapravo nema mnogo na muzičkom planu. AIN su tipično slovenski osećajni a muzički veoma disciplinovani i ovo su pesme koje lepo i prirodno teku, odsvirane korektno i sa, za kasetu, sasvim solidnim kvalitetom miksa. Daleko od otkrovenja bilo koje vrste, ali odsvirano sa uverenjem i sasvim slušljivo:

https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/strenghtening-of-the-black-flame

Italijanski Tenebrae in Perpetuum na svom četvrtom albumu, Anorexia Obscura nude vrlo uznemirujuću muziku koja izlazi izvan za blek metal uobičajenih horor tropa i vozi se na nekim drugim horor tropima, posredujući stanje uma koji nije samo gnevan ili depresivan  već deluje istinski polomljeno. Naravno, sve se to postiže muzičkim sredstvima – disharmoničnim gitarama, ekstremnim dinamičkim oscilacijama, užasnim vrištanjem – ali jeste impresivno kako u muzičkom žanru koji je praktično sav podignut na nihilizmu i otcepljenju od svega „normalnog“ moguće snimiti ovako „nenormalan“ album a da to ne zvuči sasvim karikaturalno. Osnivač i jedini autor muzike u ovom bendu, Atratus, ima čime da se ponosi. Vrlo lepo:

https://tenebraeinperpetuum.bandcamp.com/album/anorexia-obscura

I još jedno finsko lo-fi izdanje dobijamo u formi drugog albuma benda Sadokist a koji se zove Necrodual Dimension Funeral Storms. Sadokist se, vidi se to i iz naziva ploče, malo previše trude da ispadnu zajebani (svoju muziku nazivaju Evil Sado Fuckin’ Speed Metal of Death) a ovo nije tako razbijačka ploča da opravda sve te XXXtreme etikete koje sebi bend kači. Ipak, pankerski, haotični black-speed metal koji Sadokist isporučuju nije bez šarma i može da se čuje kada ste u partikularnom raspoloženju:

https://sadokist-finland.bandcamp.com/

Sasvim na drugoj strani su Polemicist iz Filadelfije koji sviraju „Philosophy-themed Epic Black/Death Metal“ a njihov debi album, Zarathustrian Impressions je, kako mu i ime kaže, niska pesama inspirisanih najpoznatijim Ničeovim delom. I, znam, blek metal plus Niče – to može da bude recept za katastrofu, ali srećom, Polemicist su daleko od katastrofe. Nije ovo sad nužno ni izvrsno – pogotovo uz malo nesrećan miks koji dodaje prostora tamo gde nije potreban – ali jeste album koji postaje sve bolji što dalje idete. Polemicist, takođe srećom, muzički ne izvode neke besne gliste i ako se sa ovom pločom baš ne upisuju u prvu ligu američkog blek metala, svakako se ni ne brukaju, nudeći povremeno vrlo solidne ideje i tvrdu, tešku svirku. Ne zanemariti da bend ima i ženu u postavi a da ona svira gitaru umesto da peva. I to se broji, rođaci. Kako rekoh, ovaj album najbolje pesme čuva za drugu polovinu pa je ovo kad ga slušate, sve bolje i bolje:

https://polemicistmetal.bandcamp.com/releases

Iii, idemo na stoner. Dioxine su Francuzi, ali im to ne treba uzimati za zlo jer je njihov debi album, Vengeful Spirits jedan pošteno odrađen posao. Ovo je alternativni/ dezert rok solidno visokog tempa i dobrog gruva. Volim jake gitarčine koje ovaj bend forsira pa mi i ne smeta to što je vokal miskovan malo previsoko i, s obzirom na pevačev akcenat, čuje se glasnije nego što bi trebalo. Dioxine nisu preterano originalni ali dobro znaju šta vole i to što vole dobro sviraju. Ovakvih bendova se nekada moglo gledati svakih par nedelja u KST-u i da lepo provedete veče pa probajte da pustite i album:

https://dioxine.bandcamp.com/album/vengeful-spirits

A sad nešto staro – dvadeset godina. Austrijski Thumlock su svoj album Lunar Mountain Sunrise izdali na CD-u 1999. godine ali od tada pate što njihova muzika nikada nije imala vinilno izdanje. E, pa sada ga ima, a dobili smo i bandcamp izdanje pride i, znate šta – nije ovo uopšte rđavo. Ne kažem da se radi o izgubljenom klasiku, ali Lunar Mountain Sunrise je ploča bezobrazno velikih gitara i pesama koje imaju masivne, valjajuće rifove, psihodelične melodije i ozbiljan stav. Thumlock znaju kako se radi dobar rokenrol (multitrekovani vokali su odličan detalj) i ovo čak ni na produkcijskom nivou ne sugeriše da je staro dve decenije. Vrlo dobra ploča za kraj leta, bez obzira što je izašla na početku leta pre dvadeset godina:

https://thumlock.bandcamp.com/album/lunar-mountain-sunrise

Ne toliko staro, sa početka leta OVE godine, dakle, iz Juna, ali bilo bi greota da smo ga propustili: debi album edinburške šestorke The Cosmic Trip Advisors je pravi blagoslov za svakog ko voli klasičan hard rok i ko je već izlizao svoje Deep Purple i Jimmy Hendrix Experience ploče. Wrong Again, Albert… je album koji se ni malo ne stidi svojih (pre)očiglednih korena u kasnim šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog stoleća – već druga pesma je klasična hendriksovština a Lonely since I met ya je hard bluz sa pogolemim dugovima Eriku Bardonu i njegovim Životinjama, ali ovi ljudi sviraju dobro, žestoko, organski i živo i imaju adut u vidu izuzetne pevačice Lesley Muir. Naravno, za veterane hard roka, moje ispisnike i nešto starije ljude, biće dovoljno da čuju Hammond orgulje i wah-wah solaže pa da se pravi srča i pada pod sto, ali The Cosmic Trip Advisors nisu prosti tezgaroši i tribjutaši. Ovo jeste muzika sa vrlo jasnom ambicijom da podseća na nešto staro pedeset godina, ali uspeva da transcendira imitaciju i zazvuči dovoljno autentično da ne pomešamo ovaj bend sa nekakvim lokalnim trećepozivcima. Nije ovo SASVIM na nivou Pharlee koji su nas oduvali ranije ove godine ali je odlično:

https://thecosmictripadvisors.bandcamp.com/album/wrong-again-albert

Prošle nedelje sam bio nešto umoran pa me debi album hantingtonbičkih Late Night Union nije nešto mnogo dojmio. Na ponovne pokušaje prihvatam da je Access  to the Sun sasvim korektan hard rok sa malo Seattle uticaja, da zvuči moderno ali sa dovoljno tradicionalnih elemenata da meni to prija. Opet, nije meni ovo ploča za mnogo slušanja najpre na ime zaista ne previše originalnosti, ali korektna je:

https://latenightunion.bandcamp.com/album/access-to-the-sun

Mesec i kusur dana staro ali jako dobro: Rickshaw Billie’s Burger Patrol je teksaška ekipa čiji je treći EP, Grease Beast dobrih šesnaest minuta fuzz terora i ozbiljnog teškog roka. Ovi momci iz Ostina verovatno sebe ne smatraju nikakvom avangardom već samo sviraju bučnu muziku sa korenima u ritmu i bluzu ali propuštenu kroz mašinu pank apstrakcije i stižu na mesto koje je istovremeno plesno i bezobrazno ali i hipnotički nadrogirano preko svake razumne mere. Opako:

https://rickshawbilliesburgerpatrol.bandcamp.com/album/grease-beast-2

I još jedan hard rok bend sa pevačicom koji ima opasan album ove nedelje: Dead Feathers su izdali debi album, All is Lost i ovo je 48 minuta odličnog, prljavog ali opčinjujućeg psihodeličnog roka sa gitarama koje umilno vrte hipnotičke teme dok pevačica Marissa Allen preko njih izvlači ritualne napeve i različite onomatopeje. Dead Feathers pritom imaju vrlo vazdušast miks i master koji dopušta da se dinamičke amplitude koje bend razvija lepo čuju pa je ovo ploča koja vas ne odbija od sebe zvukom nego, naprotiv, uvlači i pruža onaj ugodni osećaj valjanja u amnionskoj tečnosti kakav od psihodeličnog hard roka vazda i priželjkujemo. Sve to muzici daje jednu old school notu, ali Dead Feathers ne zvuče retro ili starinski već samo dobro utemeljeno u tradiciji. Allenova je pritom ZVER iako biste na prvi pogled rekli da će ona samo pevušiti prijatnim glasićem preko mantričkih matrica muških muzičara. Neće. Allenova, kad pusti glas, može da polomi i dupla vrata i ovo je album koji treba slušati, studirati i dalje preporučivati. Izvrsno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/all-is-lost

Idemo sad na nešto brže i, eh, modernije? Atinski Domination Inc. su bend toliko bespomoćno inspirisan Panterom da me čudi da se nisu nazvali Aretnap ili tako nešto. Sa svojim drugim albumom, Memoir 414 bend pokušava da se malo odmakne od preočiglednog groove metal predloška i… pa ne odmiču se predaleko ali kako ja i nisam neki ljubitelj Pantere, iznenadilo me je da je meni ovo prilično slušljivo. Ne sad da ću Domination Inc. pratiti na Instagramu ili tako nešto ali Memoir 414 sadrži solidnu količinu sasvim prihvatljivog „modernijeg“ thrash zvuka koji je besan, brz i energičan. Nažalost, na momente Grci precenjuju svoje kompozitorske kvalitete i umesto da se drže kratkih i jezgrovitih trominutnih nabadačina, pesme im traju duže nego što treba. Opet, nije ovo prečesto i Memoir 414 je sasvim slušljiv album:

https://dominationinc.bandcamp.com/album/memoir-414

Zato je tu novi Entombed A.D. da zagreje staro srce i natera ga u malo brže kuckanje. Lars Goran Petrov je već ove godine sa Firespawn izdao ploču vrlo solidnog švedskog death metala a Bowels of the Earth, kako se novi EAD album zove je uglavnom ista meta isto odstojanje, sa istim rezultatima. Dakle, na meniju je teški, tvrdi swedeath sa instant prepoznatljivim i meni izuzetno dragim Petrovljevim pevanjem u kome nema foliranja i nameštanja nego se dere grlo i urla iz sve snage. Stari Entombed je, dok su još svirali death metal, imao dosta ambiciozne aranžmane i dok je Entombed A.D. više usredsređen na rif nego na pesmu, pesme su ovde ipak solidno razvijene i ne oslanjaju se samo na dobre rifove. A dobrih rifova ima, no, pesme koje su oko njih sklopljene su dovoljno interesantne a solaže na gitarama su iznenađujuće ukusne i uvek nalete kao prijatno iznenađenje. Volim Petrova, to je do sada valjda poznato i ovo je još jedan album koji mi daje za pravo. Da na njemu ničeg sem pesme Hell is my home, pa bi već vredeo da se presluša:

https://youtu.be/xx_r5CAeN7o

Moderniji su bristolski The Road čiji je sludge/ post metal na debi albumu Reverence Redacted dobrodošlo sirovo produciran i uspeva da posreduje taj neki osećaj hermetičnosti i beznađa a da ipak solidno udara i metalski bije. S obzirom da su ovo samo dva čoveka koji su sve sami snimili i izdali, ne mogu a da im se malo ne divim, ali nevezano za okolnosti, ovo je ploča pristojnog, udaračkog metala koji može još da sazreva ali je i u ovoj, nascentnoj formi zanimljiv, maštovit i prilično interesantan:

https://whenwilltheroadend.bandcamp.com/album/reverence-redacted

Australijski Hope Drone u svojoj muzici kombinuju black metal, doom metal i mnogo tih nekih post-metal harmonija pa je njihov drugi album Void Lustre jedna teatralna i mučna ali i osećajna ponuda muzike koja ide i sporo i brzo, i zaplače ali se i naljuti, producirana namerno „drugačije“ i prilično konfrontativno uobličena da bude izvan uobičajenih žanrovskih granica. E, sad, pretenciozno je to i pesme su dosta dugačke i mene šugejzerske melodije koje bend provlači ne lože baš toliko da bih izdržao sve te natreblovane gitare, ali ovo je uz sve te ograde dobra i zanimljiva ploča:

https://hopedrone.bandcamp.com/album/void-lustre

Portlandski Wizard Rifle imaju treći album, nisu se mučili da mu daju originalno ime, pa je on nazvan isto kao i bend i ovo možda označava novi početak za talentovani duo, a možda ih je samo bolelo dupe da se trude. Bilo kako bilo, oko muzike su se potrudili svojski i Wizard Rifle, album, je sumanuta i sumanuto zarazna smeša žestoke psihodelije i nepredvidivog sludgecorea. Recimo. Hoću reći, bend kao uzore navodi Lightning Bolt (čuje se to imperativno, ritualističko ritmičko ponavljanje), ali i Sonic Youth (gitare!!!), pa Black Sabbath i High on Fire i ovaj album sve te (i mnoge druge) uticaje uspeva da sublimiše u pet dugačkih pesma opakih gruvova i „prirodne“ psihodelije. Mislim, neke pesme bi ovde zvučale gotovo pop (Cevaman Waltz, recimo) da nisu snimljene kao u pećini, sa bas-gitarom koja otkida plombe iz zuba i bubnjevima koji kucaju po lobanji. Pankerski, podzemno, neodoljivo. Nije metal u užem smislu ali svaki metalac od ukusa ovo će obožavati:

https://wizardrifle.bandcamp.com/album/wizard-rifle

Za Tool nisam baš tako siguran. Fear Inoculum je očekivan sa takvom tenzijom kao da se radi o drugom dolasku jedinog spasitelja i u pitanju je smela i prilično dobra ploča, ali treba sada videti koliko će njeni avangardni elementi biti prepoznati kao integralni deo vizije benda a koliko kao tryhard pokušaj da se bude „drugačiji“. Debata već rejdžuje po internetu i neki su zaista progutali sve što bend na ovoj ploči donosi a neki prevrću očima i misle da su sve te ritualne bubnjarske solaže i specijalni efekti samo jalova zamena za dobre pesme. Meni je, naravno, najvažnije kako se to MENI dopada a pošto ja nisam neki preteran ljubitelj Toola, mogu da kažem da sam Fear Inoculum saslušao bezinteresno i da mi je prilično prijao njegov eksperimentatorski stav i očigledno napajanje na tradiciji američke minimalističke kompozicije. Kao što je uobičajeno meni su „metalski“ momenti Toola možda najmanje zanimljivi ali opet, ovo je dobro napisana i, vidi se, sa puno pažnje aranžirana ploča tako da sve bude na svom mestu i da se postigne taj neki epski ugođaj a da se opet ne pobegne od intimističke, cerebralne dimenzije koja je bendu očigledno veoma važna. Ja lično nisam ODUŠEVLJEN ali ovo je, rekao bih, zdrav album benda koji je dosta vremena utrošio da ga osmisli i porodi i mada nemam utisak da će na duže staze ovo Toolu obezbediti nekakav besmrtni status (koji mu već nije bio obezbeđen prethodnim izdanjima), mislim da je ovo časna ploča:

https://youtu.be/WF2m4jWO2EA

Britanski Warcrab sviraju death-sludge metal i njihov treći album, Damned in Endless Night, uprkos očiglednoj referenci na Iron Maiden u imenu je zapravo kao da su se Bolt Thrower rodili dvadeset godina kasnije i svoj ratni, teški srednjetempaški death metal svirali pod uticajem Loopa, Cable Regime i sličnih ekipa. I znate šta? Odlično ovo zvuči. Ovo je propisan metal, težak i tvrd, sa pržećim solažama i pretećim rifovima, a njegova spora, teška inercija je ono što čoveka stalno vraća. Ono što tom čoveku eventualno zasmeta, ako je ja, je mastering koji muziku gadno guši i šteta je da ovaj album nema više prostora da diše i da se razmahne. Ipak, ovo je dobrodošlo moćna, hermetična ali prijemčiva muzika koja se ne pravi da je pametnija nego što jeste i osvaja na silu. A dok u životu to preziremo, u umetnosti umemo da ga cenimo:

https://warcrabuk.bandcamp.com/album/damned-in-endless-night-death-sludge-metal

Nekad smo mi metalci i mi pankeri bili kao neki smrtni neprijatelji i tukli se kad se sretnemo na ulici ili u kakvom baru, a evo, danas bendovi kao što su Cliterati svoju muziku nazivaju „Hardcore Punk Rock Heavy Metal for True Freaks“ i nikom to nije čudno. Pa jebem mu mater, napredovali smo kao civilizacija za psolednjih par decenija. Elem, Cliterati su pank bend sa metalskom težinom i njihov album Ugly Truths / Beautiful Lies je kolekcija solidnih hardcore punk komada koji voze svoj D-beat i prostačke rifove uz mnogo elegancije i besa. Nije neko čudo kad znamo da dolaze iz Portlanda i da imaju veze sa bendovima poput, oh, pa Poison Idea i Voetsek i Murderess, jelte. Ali ipak je ovo divno slušati. Ugly Truths / Beautiful Lies je tipično Portlandski moćna ploča teške muzike koja istovremeno ni malo ne beži od žanra ali se ne iscrpljuje u njegovim opštim mestima. Cliterati navode i Doom i L7 kao uzore i sve se to jako dobro čuje u ovoj jakoj, moćnoj muzici a cela ta personal politics filozofija (jedna od pesama, koja ima i spot je „Trans is Beautiful“, molimlepo) je makar u skladu sa trenutnim stanjem levice na zapadu. Svakako sjajno za slušanje i preživanje:

https://downloads.tankcrimes.com/album/ugly-truths-beautiful-lies

A vi biste nešto brže? Hesitation Wounds su hardcore thrash ekipa koja pakuje sedam pesama u dvanaest minuta na albumu Chicanery i iako sve to deluje kao da je u pitanju neki početnički, diletantski podrumaški bend, zapravo pričamo o vrlo kompetentnoj svirci i dobrom zvuku. Ne bi mi uopšte smetalo da ovo traje i svih dvadeset minuta pogotovo što se album prema kraju razvije u zaista interesantnim smerovima i probije žanrovske granice:

https://hesitation-wounds.bandcamp.com/album/chicanery

Horrid Apparition iz Fancuske imaju demo od dve pesme i ovo je odličan pomalo starinski thrash metal sa jasnim Slayerovskim uticajima. Nema ovde takmičenja u brzini niti nekih inovativnih pristupa, ali bend svira dobro i ima kvalitetne pesme:

https://youtu.be/CAhkjJUlpro

A grajndkor? Vašingtonski teroristi NO/MÁS se vraćaju sa šest pesama uvek raspoloženom izdavaču Horror Pain Gore Death Productions i Last Laugh je desetak minuta žestokog prebijanja sa vrlo malo prostora za refleksiju i gubljenje vremena. NO/MÁS su tehničari i zakucavaju majstorski ali se ne gube u toj tehnici već prave kratke i efektne pesme po uzoru na skandinavske majstore Nasum, Gadget ili Rotten Sound. I odlično im ide. Grajndkor stil livz, očigledno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/last-laugh

Na ovo su mi odmah dobro legli i Mutilatred iz Toleda čiji brutalni deathgrind na drugom albumu, Ingested Filth ima dosta elemenata goregrinda ali i nešto slamming death metala a sve je to upakovano ukusno, hrskavo i bez smaranja. Mislim, prva pesma se zove Fuck Everything i kombinuje zakucavačke blastbitove sa primitivnim slemovanjem koje meni veoma prija. Pevač pritom koristi harmonajzer da svemu doda tu neku ’90s opscenu dimenziju. Simpatično:

https://mutilatred.bandcamp.com/album/ingested-filth

Natrag u Teksas da čujemo bend Portrayal of Guilt koji kombinuje malo hardkora, malo vrištanja i malo blek/ post metala na svom EP-ju Suffering Is A Gift i to radi dosta elegantno. Ovo je atmosferično i pomalo avangardno i ima dosta tih nekih, kao malo neobičnih harmonija i puno screamo dranja i s obzirom da ima samo šest pesama (od kojih je najduža dva minuta i 37 sekundi) i da je miksovano zanimljivo i prostorno, prilično je obavezno da se čuje. Mislim, ovi ljudi očigledno krvare ili bar misle da krvare za svoju umetnost:

https://portrayalofguilt.com/album/suffering-is-a-gift

Već sam mnogo puta rekao da izdavač 20 Buck Spin praktično ne može da omane pa sam tako i sa dosta anticipacije očekivao drugi album portlandskih Witch Vomit. Iako izgledaju kao speed metalci, ovi momci zapravo krljaju, za 20 Buck Spin sada već očekivani old school death metal ili deaththrash sa mnogo dubokim vokalom i muzikom koja je kao cunami đubreta koji naleće na favelu i sve ispred sebe uništava. Buried Deep in a Bottomless Grave je ploča koja se ne zamara cerebralnim i sva je u fizičkom, bijući jakim ritmovima i gitarama koje pored nemilosrdnih rif-ispucavanja kreiraju i dosta atmosfere. 20 Buck Spin bendovi uglavnom kultivišu taj neki namerno primitivistički pristup koji treba da u proverbijalnom blatu skrije dijamante i Witch Vomit su sasvim uspešni u ovome ako ne baš na nivou drugara iz Tomb Mold po kvalitetu. Ali to je taj stil i ako volite Tomb Mold dopašće vam se i blago psihodelični (slušajte te vibrato momente u kodi pesme Despoilment) pristup portlandskih momaka:

https://listen.20buckspin.com/album/buried-deep-in-a-bottomless-grave

Za kraj jedan singl. Izašlo je ove nedelje još par slušljivih slem albuma ali letvica je sada toliko visoko podignuta recentnim izdanjima Organectomy i Devourment (pa i, jelte, Guttural Slug), da se ne osećam obaveznim da ih ovde preporučujem. Ali zato novi singl Visceral Disgorge kojim se najavljuje album Slithering Evisceration što izlazi 13. Septembra? Oh, to već da. Portlandski brutalni death metalci sa pesmom Fucked into Oblivion pokazuju da će album biti krvoločan, tehnički nabrijan ali brutalno, BRUTALNO intoniran. Ovo je i dalje grozomorna i užasom opsednuta muzika ali sudeći po ovoj pesmi i po Architects of Warping Flesh koja se da čuti na Bandcampu, bend je preskočio par stepenika evolucije i sada je spreman da se takmiči u prvoj ligi u kojoj čekaju Devourment. Ako čitav album bude kao ove dve pesme, a nema razloga da mislimo da neće, i jesen će biti veoma vrela što se tiče death metala:

https://www.youtube.com/watch?v=zUpCbpHxdW0

https://agoniarecords.bandcamp.com/track/architects-of-warping-flesh

Strip: Lepe naslovnice: Ms. Marvel (’70.)

Posted in Stripovi with tags , , , , , on 25 avgusta, 2019 by mehmetkrljic

Hej, a da se prisetimo kako je Ms. Marvel nekada izgledala? U vreme kada su je pisali lafovi poput Gerryja Conwayja i Chrisa Claremonta a crtali asovi poput Johna Busceme, Jima Mooneyja i Joea Sinnotta? Zašto da ne, kažete vi!*

Naravno, Marvel je imao pametnije stripove u drugim vremenskim erama, ali… nikada nije imao ovako dinamične stripove, ni pre ni posle. Sedamdesete su bile era AKCIJE.

* Sve, naravno podstaknuto najavama da Disney/ Marvel sprema TV serije She-Hulk, Moon Knight i Ms. Marvel**

** Naravno, ovo će biti Kamala Khan, a ne Carol Danvers i ja sam PRESREĆAN.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-08-2019

Posted in metal with tags on 25 avgusta, 2019 by mehmetkrljic

I evo nas! Metal je prevagnuo jer metal je jači od svega.

A ako smo prošle nedelje svedočili nekolicini odličnih albuma i jednom budućem klasiku, čemu ove nedelje možemo da se nadamo? Well, ima par lepih stvari…

Recimo, prvi i istoimeni EP finskog blek metal projekta (pretpostaviću, jednočlanog) Odiosior je jedno prijatno slušalačko iskustvo. Ovo nije tipičan sobni/ lo-fi blek metal izdanak mlađe generacije već sasvim sigurno osmišljena i zvučno zaokružena ploča oštrog ali melodičnog blek zvuka sa pravim omjerom pankerske jednostavnosti i gotovo power metal rifova. Odiosior je produkcijski jeftin ali taman toliko kvalitetan da sve osobenosti zvuka doživljavate kao umetnički izbor a ne rezultat okolnosti izvan kontrole autora. Odličan prvenac, sa gomilom epskih momenata:

https://odiosior.bandcamp.com/releases

Ruski bend Зарево, recimo ima zvuk u kome se neispeglanosti primete i poželite da je njihov (prvi?) EP, Всполохи ночи mogao da bude snimljen u malčice profesionalnijim uslovima. Ne zato što ovo zvuči loše već samo zato što bi njihov atmosferični blek metal profitirao od snimka u kome bi bilo više prostora i dinamike. Ovo je inače, rekao bih, tipično slovenski atmosferični blek sa mnogo jednostavnih pa i patetičnih melodija koje se hipnotički vrte u krug donoseći slušaocu taj neki blagoslov melanholije. Vidim da bend porede sa ukrajinskim Drudkh koje smo ovde već pominjali i to nije rđava referenca. Зарево samo treba da skupe pare za bolji snimak i svet je njihov jer ova kombinacija sirovosti, naivnosti i patetike sigurno pali kod solidno velikog dela publike:

https://derschwarzetod.bandcamp.com/album/–34

Nemački jednočlani projekat Mavorim ima novi EP koji traje 55 minuta i to je jedna bez sumnje preterana i pomalo pretenciozna ideja, ali dobro… Nije muzika na Aasfresser rđava i da li ovo zovete albumom ili EP-jem nije u krajnjoj liniji značajno. Mavorim ovde svira taj neki svoj self-indulgentni blek metal sa preslađenim melodijama i korektnim izvođačkim kvalitetima i mada je sve to mnogo patetično (ali ovog puta na nemački način), opet je simpatično za mlade.

https://youtu.be/yN-zIC0l4gw

Iz Njemačke lahkim skokom prelazimo u Francusku za potrebe trećeg albuma skupine Neptrecus a koji se zove Ars Gallica. Lep omot, lep naziv albuma, pesme na francuskom i korektna svirka su sve aduti koje Neptrecus imaju na svojoj strani. Nije ovo mene nešto pomelo s nogu jer je u pitanju sasvim srednjaški blek metal, bez previše originalnosti, ali ima taj neki galski šmek i korektno je:

https://neptrecus.bandcamp.com/album/ars-gallica-album-2019

Ima tu još raznih melodičnih i atmosferičnih albuma, ali meni to nekako sve isto zvuči pa evo demo od tri pesme jednog sirovog nemačkog projekta po imenu Gråinheim. Aries ima tri pesme i one su i same melodične ali sa pržećom, jako distorziranom gitarom koju najviše i čujete na snimku pa to svemu daje šarm:

https://youtu.be/WMKGm6GS3_w

Tu su nam i Rusi Nordligblåst sa drugim albumom, Light That Is Called Darkness koji iako počinje „tipično“ slovenski i raspevano, zapravo nudi skoro sat vremena dosta tvrdog blek metala koji ne beži od melodije i patetike ali ih ipak moderira energijom, težinom i dosta kvalitetnim produkcijskim, jelte, kvalitetima. Nordligblåst se prepoznaju kao Rusi po tome što sve to traje jako dugo i album je mogao da bude malo kraći, pogotovo jer se pesme uglavnom voze na „osećaju“ i ne nude naročito inspirisano aranžiranje, ali dobro, ko voli, ovo će mu prijati:

https://carelessrecords.bandcamp.com/album/light-that-is-called-darkness

Da ne bude baš sve ove nedelje melodično i sjetno tu nam je prvi album vinipeških Nocturnal Departure koji nudi malo zlovolje i satanizma. Cathartic Black Rituals je ipak ploča sa dosta refleksije i kontemplativnih elemenata ali ona u prvi plan gura distorziju i horor atmosferu što dobro dođe kao kontrateža ostatku blek metal ponude ove nedelje. Pritom relativno sirov a opet moćan snimak:

https://nocturnaldeparture-ca.bandcamp.com/

Tu je i drugi album britanskih Superterrestrial, nazvan pretenciozno The Void that Exists, ali muzički ovo je prilično interesantan spoj blek metal osnova i određenih post-metal stremljenja. Dakle, ima ovde klavira i sintisajzera, naglih promena dinamike i dosta cerebralne atmosfere i meni to prilično prija. Ono što je problem je svakako pakovanje, miks koji je toliko homogenizovan i komprimovan u masteringu da je dinamička raznovrsnost pesama – kad je ima – skoro neprimetna. No, hajde, ovo je barem prilično originalno sa muzičke strane:

https://greenflaw.bandcamp.com/album/the-void-that-exists

Najrpijatnije iznenađenje je svakako novi album malezijskih IEON, a koje smo već hvalili za prvenac prošlog Septembra. Nastavak, vispreno nazvan Pan.Daimon.IEON je zrelija ploča koja očuvava emotivnu crtu benda ali sve pakuje u tvrđi, disciplinovaniji zvuk i Pan.Daimon.IEON je album koji postiže taj hipnotički efekat koga mnogi drugi ove nedelje jure, ali uz to nudi kvalitetnu svirku, moćan zvuk i jedan prepoznatljiv identitet benda. IEON su bend koji obećava velika dela a ovaj album je to već u solidnoj meri:

https://originofieon.bandcamp.com/album/pan-daimon-ieon

Mršava nedelja za blek metal, jes, ali ni u stoner rock uglu nemamo mnogo izazivača. Drugi album benda Luna Sol iz Kolorada izašao je još u Junu  ali pošto su nam u ponudi ploče o kojima nemam bogznašta dakažem, a Below the Deep je zapravo odlična ploča, onda se vraćamo u Jun. Dakle, Luna Sol su bend kvalitetnog, izbluziranog zvuka sa očiglednim korenima u klasičnom roku i njihov stoner kvalitet nalazi se više u tome kako su instrumenti snimljeni i miksovani nego u pesmama koje su dobri hard rok komadi sa pamtljivim refrenima i lepljivim gitarskim rifovima. Hoću da kažem, ovako nešto mogu da zamislim da sam slušao i pre 35 godina samo ne sa ovom težinom saunda:

https://youtu.be/XfkUiBanNcI

Tu nam je novi Merlin i ovaj psihodelični doom bend koji u postavi ima i saksofon i flautu sa svojim petim studijskim albumom, The Mortal donosi još epskog, sporog i mističnog rokenrola koji zabavlja dobrim gruvom i vodi na put svojim psihodeličnim solažama. Merlin su uvek zvučali kao da su zapravo odrasli u Velikoj Britaniji a ne u Misuriju i The Mortal samo zaoštrava taj prog/ folki element njihove metal muzike koji meni prija pa je ovo ploča koju preporučujem za overu čak i pre nego što pomenem da tu ima gomila Dark Souls referenci. Ne znam da li uopšte vredi da se žalim na mastering…

https://merlin666.bandcamp.com/album/the-mortal

Ima tu i propisnog udaranja, na primer novi album varšavske skupine O.D.R.A. koji se zove Herod i nudi devet pesama sludge stonerske težine, jakih bubnjeva i masivnih gitara, sa gruvom koji je na granici opresivnog i pevačem koji vrišti kao lud sve vreme. Nije opuštajuće ali jeste hipnotično:

https://odra.bandcamp.com/album/herod

Slično teški i opresivni su i Fat iz Slovačke a njihov prvi EP, Granum je 27 minuta ozbiljno teške i spore sludge muzike sa horor harmonijama i zastrašujućim rifovima. Naravno, ovo je za malo zahtevniju publiku koja ne traži samo način da se relaksira uz lepu muziku ali ko voli Iron Monkey i slične siledžije, ovde će imati čemu da se poraduje:

https://fatsludge.bandcamp.com/album/granum

Trijumvirat sludge nasilnika kompletiraju Swamp Coffin iz Ujedinjenog Kraljevstva čiji je EP Flatcap Bastard Features najgore produciran od sva tri ali ipak nudi dovoljno distorzije, težine i zastrašujuće atmosfere da se lepo potroši.

https://swampcoffin.bandcamp.com/album/flatcap-bastard-features

Ljubitelji goskog/ epskog doom metala ovog tjedna imaju da se raduju novom albumu benda Isole koji se zove Dystopia. Pričamo o iskusnim muzičarima, Šveđanima je ovo sedmi album, i ovde se lepo vidi i čuje to kako je bend krenuo od, recimo Candlemass korena a u međuvremenu u kotao dodao dosta Katatonie, promešao i sad imamo na meniju vrlo promišljen i kvalitetno aranžiran metal koji je prijemčiv i za staro i za mlado a da opet donosi dovoljno „mesa“ za tvrdokornije fanove. Naravno, meni lično je ovo malko previše mejnstrim ali nema sumnje da su Isole napravili ozbiljnu ploču koja je i produkcijski kvalitetna a nudi i solidnu količinu epskih metal tema da se čovek svako malo nasmeši:

https://isole.bandcamp.com/album/d-y-s-t-p-i-a

https://youtu.be/OhzIR_iuvws

Post-metal nije nužno zvuk koji refleksno vezujemo za izdavača Unique Leader ali kalifornijski WRVTH (nekada Wrath of Vesuvius) su svoj technical deathcore sa promenom imena evoluirali upravo u ovom smeru i Unique Leader su rado stali i iza ovakve muzike. Novi album, No Rising Sun je zanimljiva salata svega i svačega, od postrokerskih sanjarija preko mejdnovskih harmonija, do grindcore pasaža. WRVTH svakako i dalje traže neku konačnu formu svog zvuka, ali No Rising Sun nije toliko album pokušaja i eksperimenata koji se rade naživo pa da vidimo šta od toga vredi da se sačuva, koliko jedan tehnički impresivan album eklektičnog metala koji ima PREVIŠE ideja ali uspeva da se grčevito drži tih nekih centralnih narativnih motiva da sve ostane na okupu. Dakle, gomila interesantnog ali svakako bend treba da još sazreva:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/no-rising-sun

E, dobro, ova nedelja je zapravo donela dosta lepog thrash metala, a prvi na redu su nemački Reign in Blood čiji drugi album, Missa pro Defunctis stiže punih deset godina nakon prvog i uprkos imenu koje priziva Slayer u svest, ovde na programu zapravo imamo black metal sa malo thrash mirisa. Naravno, Slayer su bez sumnje izvršili presudni uticaj na rani black metal, Quorthon se ozbiljno ložio na njih, tako da spona postoji, a Reign in Blood su interesantan spoj blekmetalskog nihilizma sa malo thrasherskih ruke-gore momenata. Produciran sirovo ali dovoljni profi, Missa pro Defunctis je album dramatičnih blek metalskih metanisanja i zapravo sporijeg, naglašeno ritualnog tempa. Ljubiteljima ranog Slayera, te, naravno Bathoryja bi ovo moglo da bude po meri:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/reign-in-blood-missa-pro-defunctis

No, pravi thrash poklon dobili smo u vidu novog albuma jednih od heroja osamdesetih godina prošlog veka, Sacred Reich lično – čitave 23 godine nakon poslednje dugosvirajuće ploče što su nam je podarili. Iako mi nikada nisu spadali u najomiljenije trešere onog vremena, Sacred Reich su značajna pojava jer su svojim naglašeno kritičkim sociopolitičkim stavom i tekstovima predstavljali prekopotrebnu savest čitave ondašnje scene. Awakening, kako se novi album (simbolički) zove zvuči tačno onako kako bismo očekivali od ovog benda, kao da nisu prošle više od dve decenije od poslednje ploče i to je istovremeno i blagoslov ali i kletva. Za ljubitelje Sacred Reich ovde ima mnogo razloga za radost, bend nije promenio svoj prepoznatljivi stil u kome se radnički metal susreće sa malo hardkor panka i ovo je ploča zasnovana na mnogo denflovanih rifova od jednog jedinog tona, tvrdom, stamenom ritmu i karakterističnom pevanju basiste Phila Rinda. Bend ukusno šara i izvan oštrih međa thrash metala, nudeći maltene klasične hevi komade (Something to Believe ili Salvation su – miks na stranu- mogle nastati i pre 30 godina) pa i malo bugija (sa sve klepetušom) u Death Valley, dok je ostatak ponude standardni thrash po receptima naših baka. No, kako ja nisam, kako rekoh, ovaj bend nikada zaista smatao prvom ligom tako me i Awakening podseća da su Sacred Reich i u zlatnom dobu bili bend bez mnogo ideja, tehnički izuzetno kompetentan ali zadovoljan da vrti nekoliko prepoznatljivih tehnika i pristupa u nedogled. Tako su i trešerske pesme poput Divide & Conquer, naslovne pa i najbrže, Revolution sasvim predvidive, bez iznenađenja, bez dinamičkih varijacija ili nadahnutih igranja sa tempom. Nikako i loše, ovo je solidan, stamen thrash ali koliko god da ja cenim Sacred Reich, druga liga je uvek bila njihov najviši domet. Produkcijski, album makar ima relativno dinamičan master, što veoma pozdravljam i lepo je čuti ovako mesnat, sonoran bubanj, ali gitare su pretamne i fali im dinamike. Kako god, iako sam ja zvanično star čovek, Sacred Reich će vam se na novom izdanju verovatno dopasti ako čeznete za osamdesetima i iskrenim, politički osvešćenim metalom, a mene ignorišite:

https://sacredreichofficial.bandcamp.com/album/awakening

Mnogo više prijaju mojim ušima Kanađani Detherous koji na svom debi albumu Hacked to Death nude sirov, grub ali zapravo vrlo zreo i dobro snimljen death thrash u maniru, recimo, jednih Merciless ili Thanatos. Ovim neću da kažem da Detherous ikog imitiraju jer ovo nije tačno, njihova muzika je vrlo osobena i promišljena sa za thrash ili deaththrash možda i nekarakteristično složenim aranžmanima u kojima se često menja tempo i pronalazi neki novi ugao iz koga mogu da se napadnu harmonije. I mada ja načelno volim kada thrash čuka iz sve snage sve vreme, Detherous su mi se veoma umilili svojom svirkom koja je daleko zrelija i slojevitija nego što prvi utisak sugeriše. A to i jeste njeno tajno oružje: Hacked to Death je ploča jake distorzije, čvrstog bubnja i urlajućeg vokala i na prvi ugriz se u nju zaljubite zbog te sirovosti i energije, ali onda ostanete i da prespavate zbog kompleksnog razvoja tema i pesama koje idu u veoma inventivnim smerovima a da se od sirovosti i energije nikada ne odustaje. U poređenju sa ovim novi album Sacred Reich zvuči kao da je napravljen od strane algoritma, dok Detherous emaniraju inspirisanost i karakter. Veoma lepo:

https://detherous-ca.bandcamp.com/album/detherous-hacked-to-death

Interesantan je i treći album meksičkih Cemican koji kao i prethodna dva meša actečki folk sa progresivnim thrashom. I, da, nagađate, In Ohtli Teoyohtica In Miquiztli je na momente do karikature bizaran spoj narodnjačkih melodija na fruli i režećih gitara, te odvrištanih vokala (na španskom) i mnogo toga na ovom albumu ne funkcioniše. Ali je, kako rekoh, interesantno:

https://cemican1.bandcamp.com/album/in-ohtli-teoyohtica-in-miquiztli

Leather Lung iz Bostona imaju album posle dva EP-ja, a koji se zove Lonesome, On’ry and Evil i kad iskombinujete naziv benda, ploče i omot albuma, možete prilično tačno da predvidite kako ovo zvuči – kao delta blues i outlaw country izmešani sa prljavim sludge metalom. Ne funkcioniše ni ovde sve stoprocentno, daleko od toga, ali je prljavština zavodljiva a kombinacija interesantna:

https://leatherlungcult.bandcamp.com/album/lonesome-onry-and-evil

Verovatno nasjtrašniji album ove nedelje izbacio je čikaški post-metal-noise-powerviolence sekstet meth. (tako se pišu, malim slovom i sa tačkom na kraju). meth. je sa Mother of Red Light kreirao superiorno paranoičnu, neodoljivo hermetičnu zvučnu mučionicu u kojoj se bolesni gruv, polomljene harmonije i ekspresionističko vrištanje takmiče za pravo prvenstva da vam provale u košmare i NJIMA daju košmare. Naravno, metal je uvek za mnoge ljude bio muzika vrhunske neprijatnosti ali meth. kreiraju metal koji je verovatno za većinu metalaca neslušljiv. A nije, sjajan je u svojoj hermetičnosti i pretećim atmosferama koje se realizuju u čistom soničnom nasilju:

https://methil.bandcamp.com/album/mother-of-red-light

Da završimo sa nečim prijatno predvidivim. Švedski death metal a koga sviraju sami Šveđani je uvek zanimljiva ponuda pa ove nedelje imamo četvrti album veterana Sorcery, a koji se zove Necessary Excess of Violence i nudi tačno ono što treba: stamenu, veoma tešku muziku sa dovoljnom količinom melodije ali i dovoljno svedenom na agresivnu, distorziranu i jako komprimovanu metal muziku da sve zvuči kao dobar kroše u vilicu razvučen na deset solidnih pesama. Bez nekakvih izmišljotina ili pokušaja da se istupi iz žanra Sorcery nude meni klasičnog swedeatha, kakav su svirali još pre trideset godina i to je dovoljno jer su ovo dobre pesme, svesne svojih kvaliteta, sigurne u ono što rade:

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/necessary-excess-of-violence

Film: Once Upon aTime in Hollywood

Posted in film with tags , , on 23 avgusta, 2019 by mehmetkrljic

Hmmm, zanimljivo je videti Tarantina u tom nekom omatorelom, konzervativnom izdanju gde su mu u najnovijem filmu negativci vrlo iskarikirani pripadnici kontrakulture, a pozitivci (ili barem lovable rogues) za koje gledalac treba da navija pripadaju najprivilegovanijem sloju u zajednici Holivuda sa okolinom – prelepi beli muškarci čiji je posao da pred kamerama prave magiju.

Naravo, nije sve crno-belo i Once upon a time in Hollywood ima svoje subverzivne elemente, ovo je pre svega jedan film o potisnutoj homoseksualnosti – ne običnoj bromansi već dubokoj odanosti i nikada do kraja priznatoj i realizovanoj ljubavi – veoma romantizovan i izdignut na nivo bajke ali jeste indikativno da imamo period piece u kome se vijetnamski rat i protesti protiv njega pominju maltene samo u fusnoti, u kome su privilegovani beli pripadnici filmskog establišmenta prikazani kao lovable goofs i simpatični narcisi (uključujući jednog R. Polanskog koji dobija tretman boga na Zemlji), jedini Azijat je egoistički feget, Afroamerikanaca ima samo u ulogama blue collar šljakera bez imena a čak je i saundtrak naglašeno izbeljen, što je za Tarantina relativno nestandardno. Naravno, Tarantino u poslednjih nekoliko filmova (Hateful 8 donekle kao časni izuzetak) koketira sa istorijskim revizionizmom i, svakako, Once upon a time in Hollywood ima svoj revizionistički pančlajn ali ovo je prvi njegov film koji je revizionistički od početka do kraja, insistirajući na sasvim bajkovitoj interpretaciji holivudskog glamura.

Naravno, pošto je u centru filma Leov lik, refleks je da se argumentuje da je ono što gledalac vidi zapravo prelomljeno kroz njegovu vizuru i da je revizionizam zapravo deo njegove narcisoidne prirode. Rick Dalton je očigledno klinički depresivna osoba a tu pričamo o psihotički izmenjenoj percepciji realnosti i u to može da se uklopi ovakva distorzija stvarnosti, no film ima jako dugačke deonice u kojima prati druge likove i jednako je bajkovit pa ovo ne može biti dovoljno objašnjenje.

Dobra vest je da mi film sa svojim dugačkim trajanjem i vrlo relaksiranim tempom nije bio dosadan, ali loša je da je mogao da bude kraći sat vremena i da ništa ne izgubi. Once upon a time in Hollywood nema zaplet i više je film karaktera – o neizrečenoj ljubavi dva lepa muškarca nou les – ali Tarantino u njemu jako mnogo sebi pušta na volju, od vinjeta kao što su lažni isečci iz serija i filmova, i dugačke scene sa snimanja vesterna, preko nepotrebnog segmenta sa Bredom Pitom na ranču pa do potpuno suvišnog i naglašeno neukusnog smaranja sa Šeron Tejt. Jasno je da nas sa dugačkim scenama u kojima Margo Robi izigrava debila Tarantino, kao, navlači na krivi trag, ali za pančlajn na kraju one su posve nebitne – onaj ko već zna nema potrebu za tolikim tizovanjem, a onaj ko ne zna neće znati ni na kraju i pitaće se koj je kurac onoliko gledao stopala Šeron Tejt.

Da ne budem negativan, ima ovde mnogo jako lepih scena, a na svakog protraćenog Ala Paćina dobijamo po nekoliko odličnih Brusa Dernova, Kurta Rasela, Zoi Bel pa i neprežaljenog Luka Perija. Kako je ovo film koji neskriveno priziva Palp Fikšn svojim odsustvom zapleta, skeč-postavkama i poigravanjem sa protokom vremena (ali ga ne dostiže), onda je sasvim u redu reći da je Tarantino ponegde dobar kao što je ikada bio. Opet, u proseku ovo nije na nivou Reservoir Dogs i Pulp Fiction i nisu retka upadanja u manirističko samocitiranje, a što u filmu ionako prepunom citata, omaža i referenci dođe kao overkil.

Once upon a time in Hollywood zapravo i podseća da je sklapanje novog umetničkog dela od delića postojećih umetničkih dela već odavno odomaćen pristup i mene je barem, ovo podsećanje nateralo da tražim katarzične eksplozije energije po uzoru na Reservoir Dogs ili besprekorno režirane glumačke kreacije kao u Pulp Fiction. Ovo drugo dobijamo na momente i, pogotovo Leo ima odličan rejndž narcisoidno-depresivnih stanja koja uspevaju da budu i ubedljiva, pa i duhovita. Ono drugo dobijamo tek na kraju u jednoj nezarađeno ultranasilnoj sceni koja bi bolje sela u filmu što je manje igrao na kartu sjete i melanholičnih pogleda dvojice muškaraca jedan prema drugom a više išao na energiju recimo Evil Dead. Ovako, iako je ta scena veoma dobro vođena, ukus koji ostavlja je polovičan – karikirani kontrakulturni likovi nisu dovoljno jaki negativci za ovako nešto a mizogini tonovi u ovom momentu nisu ono što bismo očekivali od autora Death Proof i Kill Bill. Ali tu smo gde smo, Tarantino svoje narative više ne kontroliše onako kako ih je nekada kontrolisao kada je bio manje nostalgičan a više verovao da samo pravi filmove koje bi i drugi pravili da mogu i Once upon a time in Hollywood je solidnih dva i po sata u kojima imamo sat filma previše ali to mu ne smeta. Preovlađujući osećaj, taj da želimo da se Nik Dalton ostvari kao čovek i umetnik i bajkovita, simbolička realizacija ove želje u finalu, pa još zagorčena tim ne-do-kraja-prihvaćenim ljubavnim podtekstom, bude dovoljna da čovek iz bioskopa izađe ipak zadovoljan.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-08-2019

Posted in metal with tags on 17 avgusta, 2019 by mehmetkrljic

Nastavlja se Summer of Slam i leto 2019. godine će biti zapamćeno po solidnom broju visokoprofilnih slamming death metal izdanja koja su podelila javnost, uzburkala duhove i zaslužna su za dodatnih bar 7-8% oštećenja mog sluha. Al uzdam se da će nauka sve to da restaurira pre nego što skroz ogluvim. Dobro, da vidimo šta je sve od značaja bilo da se čuje u nedelji u kojoj su i Killswitch Engage rešili da izađu u narod sa svojim novim albumom…

Blek metal! Hamburški Totenwache čine tri momka koji kombinuju negovane bradurine sa korpspejntom što je sasvim adekvatno za 2019. godinu, a njihov prvi album, Der schwarze Hort (Google ovo, urnebesno, prevodi kao „Crna ostava“ iako samu reč „Hort“ prevodi kao „jaslice“) je kolekcija melodičnih ali žestokih, pržećih i nemalo kičastih pesama koje meni, ovako raspoloženom, zvuče sasvim okej za neka manje ozbiljna slušanja. Totenwache nisu nikakvi cerebralci niti imaju neki visoki koncept, ali je ovo pitka i prijatna muzika jednostavnih tehnika ali pamtljivih tema. Lepo:

https://totenwache.bandcamp.com/album/der-schwarze-hort

Izašla je sad tu i neka masa folk-metal albuma u blek metal ruhu ali sve to nekako amaterski, slabo producirano, nije mi zadržalo pažnju. No, srećom, tu je novi Deadspace. Australijski depresivljani na omot petog albuma, The Grand Disillusionment stavili su prilično uznemirujuću sliku, a muzički nude osobenu interpretaciju depresivnog blek metala koja ima u sebi i popriličnu količinu avangardnih stremljenja, a što ih odmah izdvaja od kolega sa sobnim projektima. Ovo je album koji nije ni lak za slušanje ni nešto skupo produciran ali intrigira kako konceptima tako i muzikom:

https://deadspacecollective.bandcamp.com/album/the-grand-disillusionment

Njemački Vendetta Records nam je doneo i split album jednog američkog i jednog grčkog benda. Insanity Cult su iz Atine (one u Grčkoj) i njihova polovina splita Contemplation in Discordance je fin primer helenskog blek metala sa prominentnim melodijama oštrim zvukom i agresivnom svirkom. Insanity Cult ne izmišljaju ništa novo ali su dobri u onom što su odabrali da rade. Kalifornijski Void Omnia imaju nešto hermetičniji pristup muzici i njihov blek metal koketira sa malo post-metal šmeka ali je ovo i dalje tvrda i agresivna muzika koja udara snažno i pored svojih leftfild harmonija. Ima ovde lepih hipnotičkih elemenata i dobrih gitara:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/void-omnia-insanity-cult-split

Argentinski Darker Mysteria na svom trećem albumu, Ceremonia de Brujería Ancestral zvuče vrlo raspoloženo a njihov srednjevekovno nahereni blek metal je melodičan (sa sve povremeno klin pevanjem i aranžmanima koji prizivaju okrestracije) i prijemčiv. Ovo je pritom i prilično dobro producirano sa glasnim ali čvrstim miksom i dosta energije:

https://darkermysteriaofficial.bandcamp.com/album/ceremonia-de-brujer-a-ancestral

Stoner rok! Ako vam još fali saundtraka za ovo leto, čileanski El Jefazo (Šef, takoreći) imaju novi album, Simbiosis, a koji se može podičiti odličnim omotom. Ni muzika, srećom, nije rđava. Doduše, ovde imamo na jelovniku instrumentalni stoner što, kako je poznato, kod mene odmah prouzrokuje podozrivost i frktanje, no, El Jefazo su se potrudili oko komponovanja i aranžmana pa su njihove pesme manje editovani džemovi a više propisne kompozicije, samo bez pevanja. Dobro. Kad je svirka ovako sigurna a produkcija prilično moćna, onda se to da lepo progutati:

https://eljefazostoner.bandcamp.com/album/simbiosis

Nedavno smo hvalili autralijski Comacozer a njihov bubnjar Andrew Panagopoulos je još u Aprilu izbacio album kao polovina dua Oblivion Reptilian. Drugu polovinu čini Mike Vest, Britanac i sludge/ stonerska legenda (11Paranoias, Bong itd.) a album Fried on Rock je, naravno, takođe instrumentalna ploča samo mnogo više oslonjena na džemovanje. I odvaljuje! Vest i Panagopoulos, nagađate, nikada nisu zajednički seli u studio da ovo snime, internet danas čini čuda i ovo je ploča toliko distorziranih gitara da od toga može da se ogluvi i toliko zaraznog gruva da od toga može da se rikne. Naravno, bubnjevi su ovde temelj na kojima se gradi ali Vestova gitarska pirotehnika je toliko impresivna da skoro da zaboravljamo kako Panagopoulos obezbeđuje organski, poletan gruv kolegi iz Londona da preko njega puca, prži i spaljuje sve živo. Pritom, Vest nije samo odsvirao svemirske gitare preko bubnja već i vrlo važne bas-linije koje sve drže na okupu. Opaka ploča za drogiranje i meditaciju, kako ko voli.

https://visualvolume-mikevest.bandcamp.com/album/fried-on-rock

Kad smo već kod drogiranje, estonski Kannabinõid na svom trećem albumu, nazvanom jednostavno „3“ nude veoma težak, veoma lepljiv stoner/ doom sa moćnim gitarama, muževnim vokalom i pevanjem na estonskom. Ovo je vrlo lepo odmeren koktel sporosti ,težine i ritualističkih gestova kome ni vrlo hermetičan, čak klaustrofobičan (a pominjaćemo ovu reč danas ponovo) miks ne smeta da proizvede dramu i slušaoca drži u stanju blagoslovene paranoje tokom ovih sedam pesama. Bend ume i da malo popusti pritisak pa je Võib pimedaks jääda jedna snolika pesma koja savršeno sedi u centru i balansira ovaj moćni album. Uzgred, ime benda je igra reči jer „nõid“ znači „veštica“ na estonskom. Lepo!

https://kannabinoid.bandcamp.com/album/3

Ja se inače trudim da ovde prikazujem novu muziku ali kada naiđe nešto malko starije a toliko dobro da se ne sme ignorisati, nisam lud da ga ignorišem. Otud gore taj album Oblivion Reptilian a evo sada i meksičkih Acid Alice koji su svoj debi album The road izbacili još krajem Maja, ali mislim da bi bilo svinjski ne pomenuti ga. Pogotovo jer pričamo o vrlo zrelom stoner roku sa zdravom količinom sijetlovskog šmeka u svom zvuku ali i sa adekvatnom težinom u zvuku i dovoljno prljavštine da meni srce pomalo zaigra. Kao dete koje je dobar deo svog odrastanja provelo na bluzu i klasičnom roku i interpretacijama bluza od strane belih hard rokera, imam istovremeno i afinitet ka ovakvom zvuku ali i iracionalno neprijateljstvo prema bendovima koji ga samo slepo kopiraju bez uranjanja u te neke suštine i dubine duha i istorije. Acid Alice ovo rade, priznaću, prilično dobro i iako je njihova muzika prilično „komercijalna“ u domenu gruva i refrena, svirački je ovo veoma mišićavo a produkcijski, kako rekoh, prljavo, pa od mene dobija tople preporuke:

https://acidalice.bandcamp.com/releases

Manje „komercijalni“ su kanadski Waingro, čiji je treći album, „III“, zvuk teškog stoner roka kako se pari sa pank rokom. I to se dobro pari. Ovo je poletna, moćna muzika zaraznih rokenrol hukova, ali i nepraštajuće jake distorzije i superteških bubnjeva. Doduše, nije lako ovakav album potrošiti u jednom cugu jer su miks i mastering toliko glasni da je sve izobličeno i zakucava se u uši kao da oće da ih polomi, ali ako ste malo mlađi od mene, izdržljiviji i sve to, ovo bi mogao da vam bude album nedelje. Waingro kombinuju tačno neophodne količine pankerskog etitjuda i stonerskog rada da budu neodoljivi:

https://waingro.bandcamp.com/album/iii

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/iii

I, jebiga, ponovo smo u prošlosti, ovog puta čak u Martu jer je čileanski bend Larrea Trip baš tada izbacio svoj debi album Jazz Satanico a mi smo ga tek sada postali svesni. A ovo je ploča koju ne treba propustiti jer iako Larrea Trip ne sviraju baš metal, njihova smeša pankerskog latin-džeza i psihodeličnog nojz roka toliko jako pali da bi bila greota i zločin da se propusti. Suludo talentovani, ali omeđeni praktično garažnim produkcijskim uvjetima ova tri majstora su kreirala proverbijalni crni biser zabavne psihodelije koji svoje dugačke instrumentalne pesme isporučuje sa takvom sigurnošću i takvim autoritetom da je nemoguće ostati miran. Kad snimite ovakav debi album znate da ste neko i nešto:

https://larreatrip.bandcamp.com/album/jazz-satanico

U Julu je izašao debi album poljskih Ethbaal, nazvan Wailing of the Fuzzslaves i nisam siguran šta će
sva ta religijska ikonografija na omotu jer je muzika na ovom albumu uglavnom teški, ali poletni stoner/ sludge sa pevačem koji gadno vrišti ali bendom koji uglavnom dobro zabavlja. Ethbaal nisu posebno originalni niti imaju u svojjo muzici neka sveža rešenja ali ovo je korektan sludge album velike težine i sasvim prihvatljivog gruva pa može da se posluša:

https://ethbaal.bandcamp.com/album/wailing-of-the-fuzzslaves

Dobili smo i novi album australijske ekstravagance King Gizzard & The Lizard Wizard. Ova melnburska ekipa je za manje od deceniju postojanja naređala impresivnu nisku izdanja – Infest the Rats’ Nest je njihov dvanaesti album ako sam dobro prebrojao – i uspela da ne izgubi žestinu, svežinu i moć. Infest je album himničnih sludge/ stonerskih pesama koje savršeno kombinuju THC paranoju sa suvim motorhedovskim rokenrol prebijanjem, a kad se uleti u praktično thrashcore brzine (recimo na Organ Farmer), to deluje kao visoki koncept a ne puko iživljavanje. King Gizzard nisu bez razloga već deceniju smatrani za jedan od najzanimljivijih izdanaka australijske psihodelične scene i njihov novi album, metalniji nego što smo možda navikli ali i dalje prkosno eksperimentalan a istovremeno skuplje produciran i prijemčiv za sasvim normalne slušaoce je priličan trijumf:

https://kinggizzard.bandcamp.com/album/infest-the-rats-nest-2

Ova nedelja je bila plodna za death metal a prvi u redu, spremni da vam u prah smrve bubne opne i pomokre se po ostacima su Finci Conrete Winds. Nastali po raspadu death metal benda Vorum, Conrete Winds usvajaju sličan lo-fi pristup i old school senzibilitet, samo što na svom debi albumu Primitive Force prave vidan napor da sve poguraju par koraka dalje u pravcu apsolutnog haosa i nihilizma. Zbog toga Primitive Force zvuči NEODOLJIVO. Ovakva smeša vrištanja, razularenih gitara, pankerskih rifova, speed solaža i bubnjeva koji kao da pretiču sami sebe veliki deo vremena odavno nije prošla kroz ove uši i Concrete Winds bez mnogo napora (ili sa dosta napora, nemoguće je da ovako bučna, agresivna muzika nastaje lako, bez teških porođajnih muka) ističu vrlo ozbiljnu kandidaturu za vrh liste albuma godine. Primitive Force je album metala koji ima grajndersku eksplozivnost i pankerski „boli nas kurac“ stav a da opet sve biva sklopljeno sa taman dovoljno discipline da ne smori čoveka pukim haosom posle tri pesme. Hoću reći, Concrete Winds su pametniji nego što se prave i ovo je album koji ozbiljno pravi ršum u tom nekom odl school death metal rivajvl talasu svojim ikonoklastičkim nastupom. Jedina zamerka ide na prejaku kompresiju mastera, što nekako odudara od ovakve muzike, ali meni srećom nije uspela da pokvari uživanje. Premoćno.

https://concretewinds.bandcamp.com/album/primitive-force

Pomenuo sam već da je i Killswitch Engage izdao novi album ali valjda je jasno da ja to ne mogu da slušam. Žrtva koju sam podneo prošle nedelje sa Slipknot trebalo bi da je dovoljna a KSE su jedan od bendova za koje sam uvek mislio da moraju postati novi Slipknot i zaseniti Korija i družinu. Ali nisu. Niti ja ovo mogu da slušam.

https://youtu.be/8l_YoFUgZT4

Slično važi i za švedski Hammerfall čiji je Dominion izašao juče ali meni je to… pa meni su uvek oni bili prekarikirani da bih mogao da ih slušam a kako je Dominion još i ozbiljno preproducirana ploča vodviljskog „ratnog metala“, nisam ni tu previše izdržao. Možda ste vi strpljiviji od mene…

https://www.youtube.com/watch?v=LznR7GzKaEo

Ono što mogu da slušam je, verovatno neiznenađujuće, decidno osrednji hevi metal koji ima ambiciju da bude neka vrsta modernog rivajvla onog što sam slušao osamdesetih godina. It’s complicated, rekli bi na onom sajtu na kome se čuvaju sve naše tajne, a italijanski bend Tarchon Fist na svom četvrtom albumu, Apocalypse nude ponosno drugorazredni hevi metal koji bez mnogo srama uzima od Priesta i Maidena (i Queensryche itd.) šta god mu zatreba i sve sklapa u koktel kome ambicija, reklo bi se, nikada nije nešto mnogo više od srčanog omaža idolima. I sasvim podržavam da ovo ne treba da slušate ako niste BAŠ zainteresovani za ovakav zvuk jer Tarchon Fist nisu neki veliki kreativci. Ali s druge strane, MENE ovo ume da zadovolji na neki low key način. Tarchon Fist su tribjut bend in disguise, neka vrsta dobro producirane verzije kultnih srpsko-kanadskih Warriorsa i ja svu tu jeftinoću i omažiranje ne mogu da ne volim barem malo. Tarchon Fist pritom imaju dobru produkciju (slušajte kako bas ponosito zveči) i pesme su im uglavnom poletne i energične i meni je to dovoljno. U godini u kojoj su, recimo, Whitesnake ili Rock Goddess ili Diamond Head ili The Rods snimili uglavnom savršeno osrednje albume, Tarhcon Fist zapravo nude nešto bolje i svežije, ako već ne prvoligaški:

https://www.youtube.com/watch?v=aGr91QShj2I&list=OLAK5uy_lHEpFnr6JdmXnCIi1aHzMxHC5VLT_ukoo

Vraćamo se nešto ekstremnijem zvuku sa drugim albumom speed metalaca Wraith iz Indijane. Absolute Power je album koga su ovi momci snimili i izdali sami pa nije neko čudo da potenciraju pank stavove uz svoju blackened speed svirku i ovo je u produkcijskom smislu sasvim pristojan album. Problem Absolute Power je u naglašeno generičkoj muzici u kojoj je sve predvidivo i ne ni zastarelo koliko već izlizano od strane drugih bendova. Hoću reći, Wraith kao da su matematički sklapali muzičke elemennte – brzi d-beatovi, vrištavo pevanje, solaže sa kurblom – da dobiju nekakav ideal blackened speeda i rezultat je ubedljivo predvidiv. Ali ne i sasvim loš: ovo je ipak muzika koja može da osvoji prljavštinom i energijom ako niste skroz blazirani kao ja:

https://youtu.be/lnog4sC-SSQ

U daljim ekstremnim koracima tu nam je drugi album Šveđana Bastard Grave. Lepo je čuti same Šveđane kako sviraju švedski death metal ali Bastard Grave za ovaj album teško da će osvojiti mnogo nagrada za originalnost ili svežinu. Diorama of Human Suffering, naime, je maltene tribjut album grupi Grave, od pevanja preko zvuka pa do mere gotovo potpunog preuzimanja nekih rifova. I dobro, ima u životu i gorih ambicija nego da podignete zvučni spomenik jednom od najvažnijih swedeath bendova ikada, tako da Diorama of Human Suffering nije loš album zbog svoje neoriginalnosti. Više imam problem sa njegovim deficitom ideja, kao da se bend nadao da će težak zvuk (iako naglašavaju da su pobegli od tradicionalne „chainsaw“ produkcije) odraditi dovoljno posla pa da ne moraju mnogo da se trude oko pesama. I dobro, zvuk jeste simpatičan a Bastard Grave imaju dosta ubedljivosti u svom kombinovanju Autopsy gruva sa Grave saundom, no ovo je album kome definitivno fali ideja i svežine. Može da se čuje:

https://bastardgrave.bandcamp.com/album/diorama-of-human-suffering

Slični ali produkcijski i idejno značajno svežiji su Cerebral Rot iz Sijetla čiji je debi album Odious Descent into Decay izašao za omiljeni nam 20 Buck Spin i donosi devet pesama odvratnog, palpabilno trulog i raspadnutog death metala iz kanalizacije. Ovo mislim u pozitivnoj konotaciji, naravno, jer Cerebral Rot sviraju taj isti old school black metal samo im glavni uzori nisu nužno Grave već širok spektar evropskih i američkih prethodnika iz osamdesetih i ranih devedesetih a muzika im nosi dovoljnu količinu horor-drame da bude interesantna. Nije ovo, hitam da dodam, po kreativnosti nužno na nivou jednih Tomb Mold ali Cerebral Rot nisu ni predaleko sa svojim zanimljivim motivima na gitari koja koristi chorus-flanger efekte da proširi spektar uobičajene death metal ponude i sugeriše svežu dimenziju tog, jelte, raspadanja i truleži. Ekstremno dubok vokal i blago pankerski prizvuk nekih monenata je prizvao i poređenja sa rani(ji)m Carcass ponegde na internetu pa svakako ovome treba dati šansu. Takođe, Cerebral Rot nisu u masteringu svoj album pretvorili u betonsku palačinku što takođe treba ceniti jer ovo je muzika da se sluša glasno, na užas komšija:

https://listen.20buckspin.com/album/odious-descent-into-decay

U mnogo višoj produkcijskoj ligi stoje Anticosm iz Nju  Džerzija čiji je treći album, The Call of the Void prilično neodoljiva smeša black i death metala sa jednim razgovetnim, melodičnim i zrelim pristupom muzici koji joj opet ne oduzima na žestini. The Call of the Void je ploča na kojoj se jasno čuje da je bend prerastao svoje blek metal korene i fotkanje sa obrnutim krstačama, ali nikako u smislu da ih se sad kao nešto stidi. Ovde blek metal jasno čini osnovu muzike ali bend slobodno i bez žanrovskih samoomeđivanja gradi u raznim smerovima dajući nam ploču koja se vrlo organski i ubedljivo kreće kuda god joj zatreba da isporuči svoje poente. I prijemčivo je to, đavo ga odnio. Ovo je metal ozbiljne svežine sa ne malo Pink Flojda ubačenog u blender sa Emperorom, nimalo stidljiv zbog svojih tech-death zastranjenja koja su, srećom, ovde u službi kompozicija i ne puke stilske vežbe. Ozbiljno zanimljiv album:

https://anticosm.bandcamp.com/album/the-call-of-the-void

Horror Pain Gore Death Productions su nas ove nedelje počastili EP-jem ekipe M.S.D. pod nazivom Demo Sessions: Vol. 1 i ovo je zabavan i prijatan blur-core negde na razmeđi između goregrinda i black metala u tradciji slavnih Blasphemy. Tri pesme od kojih najduža ima 92 sekunde prolete brzo  i razgore glad za debi albumom koji se najavljuje za kasnije ove godine a M.S.D sa svojim koktelom blastbitova i nerazaznatljivih rifova imaju svetlu budućnost u tom najmračnijem žanru koji vole:

https://hpgd.bandcamp.com/album/demo-sessions-vol-1

Mada isto koriste blastbitove i skloni su haosu, u značajno  višoj produkcijskoj ligi se nalaze Shock Narcotic čiji je debi album, I Have Seen The Future And It Doesn’t Work upravo dropovao. Neka vrsta supergrupe sklopljene od članova Dillinger Escape Plan, The Black Dahlia Murder, Child Bite i Battlecross, ovaj bend je kombinacija sludge žestine i grindcore nervoze, nešto kao kada biste razgovetniji power violence jednih Spazz ukrstili sa malo Pig Destroyera, Yakuze  i Mastodona. Zvuči dobro ovako na papiru? Ma zvuči odlično i u uvetu. Shock Narcotic ne smaraju sa filozofijama i meditacijama nego tuku iz svih oružja i umeju da spoje gruv, moš deonice i blastvoanje, vrištanje i izvikivanje teksta, te da sve to snime i izmiksuju da zvuči profi ali i dalje prkosno andergraund. Kako su The Locust upravo najavili povratak, dobro je znati da Gabe Serbian i ekipa imaju solidnu konkurenciju u ovakvim bendovima. Ne znam da li će I Have Seen The Future And It Doesn’t Work biti smatran klasikom u budućnosti ali DANAS ovo jebe keve:

https://shocknarcotic.bandcamp.com/releases

Rekao sam da je ova nedelja bila jaka za slamming death metal, ali pre nego što poentiramo glavnim jelom, da na brzinu skrenemo u thrash smeru. Kanadski Detherous svira, po sopstvenoj nomenklaturi, death thrash i njihov debi album, Hacked to Death na bandcampu košta tačno 6 dolara i 66 centi, što bi trebalo da bude tihi stejtment koji će nas ubediti da ovi momci znaju šta rade.

Ali, zapravo, znaju. Hacked to Death je brutalna death thrash ploča primitivnog senzibiliteta ali dovoljno kompetentnih autora i izvođača da mi pritisne sve one žlezde skrivene po organizmu koje sam pre trideset i više godina trenirao slušajući Bloodcum, Kreator, Sadus ili ranu Sepulturu. Detherous su dobri ne samo zato što su dobro potrefili zvuk već i što umeju da napišu odličan rif pa i da pesme lepo centriraju oko njihovih najboljih elemenata. Ovo je album koji na prvi udar osvaja varvarskom divljačnošću ali uz koji ostajete zbog dobrih kompozicija:

https://detherous-ca.bandcamp.com/

Bilo je tu i par deathcore izdanja koja meni nisu baš preterano značila, ali da ih pomenem jer sam dobre volje.

Britanski Bound in Fear je izbacio debi album The Hand of Violence za Unique Leader i mada ih izdavač hajpuje kao the fastest rising band in UK Downtempo, mene njihova sporina i težina ostavlja prilično hladnim. Deathcore može da bude muzika koja će me hipnotisati sporošću i težinom, ali ovi momci to ne postižu i meni je ovo teško za slušanje:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-hand-of-violence

S druge strane, komšije iz Budimpešte As Karma Brings na EP-ju The Leaders are Swine nude mnogo tradicionalniji deathcore sa čukačkim, napadačkim pristupom, ponekim dobrim rifom i brejkdaunovima koji nisu POSEBNO inspirisani ali barem ne smaraju i bend se u svemu tome pristojno znoji. Ja sam užasan čovek pa mislim da bi mi se As Karma Brings više dopadali da izbace brejkdaunove i skoncentrišu se na thrash/ blast elemente svoje muzike jer su tu dobri, ali srećom, mene niko ne sluša:

https://askarmabrings.bandcamp.com/album/the-leaders-are-swine

E, dobro, dosta tizovanja, vreme je za money shot a to je da je ove nedelje Relapse izdao novi, šest godina čekani, peti album teksaških kraljeva slema, Devourment. Ovaj bend je imao dosta turbulentnu istoriju, sa nekoliko raspadanja i ponovnih okupljanja, robijanjem pevača Rubena Rosasa zbog kršenja uslovne kazne, rotacijama u postavi itd. itd. itd. ali album Obscene Majesty je izašao koliko juče a već izaziva ozbiljne potrese u slem zajednici. Kako smo već beležili na ovom topiku, slamming death metal je ove godine dobio nekoliko ozbiljnih ploča koje su svaka u svom smeru pogurale dalju evoluciju žanra. Obscene Majesty, pak, kao da uopšte ne zanima evolucija nego čista destrukcija.

Ozbiljno, ovaj album zvuči kao da se na vas srušio čitav zid od cigala, pa tako skoro pedeset minuta. Devourment na ovoj ploči UNIŠTAVAJU sve ispred sebe i vrlo je zanimljivo gledati klince po interenetu kako gube kontrolu i razum pokušavajući da isparsuju nešto što je do ove mere brutalno. Naravno sa slem albumima ove godine o kojima sam pisao dobili smo neke interesantne interpretacije death metala, sa cerebralnijim smerom jednih Organectomy ili više groove orijentisanim Guttural Slug. Devourment UOPŠTE nisu zainteresovani za cerebrum (sem da vam ga spljeskaju) niti za gruv – njihova muzika je saundtrak čistog nasilja i jedino što bend interesuje kao da je kako da to nasilje što efikasnije i što nemilosrdnije posreduju punih 47 minuta.

I nemoguće je ne biti impresioniran ovakvim soničnim napadom. Obscene Majesty je ploča apsurdno brzih blastbitova, apsurdno teških slemova, apsurdno grubog grlenog vokala, a koja istovremeno sasvim demonstrativno uzmiče od bilo kakvog prisenka „odraslosti“ ili „prijemčivosti“ u zvuku. Zapravo, Obscene Majesty je tako odsviran i produciran da će u prvih trideset sekundi od sebe oterati sve sem najtvrđeg jezgra ljubitelja brutalnog slamming death metala – ovo je muzika opsednuta agresijom i brutalnošću i njene pesme su sklopljene oko zaslepljujuće brzih ispada agresije i otupljujuće preteških, mrvećih slemova uz koje se ne igra nego uz koje se (pro)pada.

Naravno, impresioniranost ne mora da se prevede i u divljenje. Ovo je istovremeno bezrazložno prekomprimovano u masteringu i ne mogu da prežalim što album ovako beskompromisne muzike u svojoj konačnoj formi ima užasni brickwall zvuk u kome se rifovi jedva čuju a bubnjevi često potpuno potonu u digitalnu močvaru. Ovo daje određenu dozu hermetičnosti albumu koja se može tumačiti kao nekakva vernost andergraund pristupu, ali je cena prevelika. Jer, da ne bude zabune, Obscene Majesty je ploča na kojoj su rifovi, kada ih čujete, odlični, na kojoj su slemovi, iako bend nema nameru da upada u prolongirane groove pasaže, bolesno zarazni, ploča na kojoj Devourment sigurno demonstriraju da su tokom više od dvadeset godina rada ispekli zanat i kompozitorske veštine izbrusili do visokog sjaja. Hoću reći, ovo su odlične pesme brutalnog death metala sa mnogo izvorne divljačnosti žanra, bez intelektualizacija ili koketiranja sa progresivom, snimljene i miksovane tako da se u prvi plan izbaci sirovost i težina, ali i pesme zarobljene u klaustrofobičnom masteru koji jedva pušta da se svo to blago čuje.

To je taj neki paradoks ne samo modernog slema ili modernog metala već moderne muzike uopšte, da se uz svu dostupnu tehnologiju ploče i dalje masteruju kao da će biti puštane na radiju iz 1998. godine. I mada je činjenica da veliki deo mog slušanja metala ovih dana i otpada na Stingray radio i njegove često iznenađujuće dobre plejliste, činjenica je i da albumi poput Obscene Majesty zaslužuju da budu pušteni iz DRC zatvora i da se ČUJU bolje nego što smo sada u mogućnosti.

Uz svu tu jadikovku na DRC, nema sumnje da imamo posla sa albumom koji agresivno redefiniše šta slem u 2019. godini predstavlja. Devourment su čak i produkcijski samo dosledno nastavili putem kojim su išli na Unleash the Carnivore i Conceived in Sewage pa je Obscene Majesty neka vrsta eksplozivnog klimaksa njihove karijere i kao takav mora se poštovati čak i u toj brickwalled varijanti. No, muzički ovo je naredni nivo za Teksašane, sa Rosasom koji se vratio na poziciju pevača i ovog puta bez Mikea Majewskog u postavi, i sa pesmama koje su autoritativno resetovanje slamming death metal identiteta na najprljavije, najbrutalnije, najopasnije pozicije a da opet zapravo ovde imamo na delu opipljivo muzičko, kompozitorsko i aranžersko, pa donekle i tematsko  sazrevanje. Nemam sumnji da će Obscene Majesty biti prepoznat kao klasik za generacije koje dolaze a meni je sada borba za najbolji slem album godine postala još zanimljivija.

https://devourment.bandcamp.com/album/obscene-majesty

https://youtu.be/SekesUmy6jE

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-08-2019

Posted in metal with tags on 10 avgusta, 2019 by mehmetkrljic

Dakle, jedna od stvari sa kojim metalac treba da se suoči ove nedelje je da smo prošle nedelje imali dva masovna ubistva u Americi koja su počinila dva odvojena „usamljena pucača“. Jedan je bio sad već nažalost standardni 8Chan-er, radikalizovani alternativno desničarski belac, ali drugi je bio… pa, uz rizik da mnogo poopštim stvari – jedan od nas. Dakle metalac. Ubica iz Dejtona, Ohaja je ne samo bio antifašista i proklamovani levičar (kako već to Amerikanci shvataju) već je bio pevač porngrind benda sa izrazito mizoginim tekstovima kako je to u ovom podžanru već običaj. Članovi ovog benda su zgroženi i brišu sve tragove postojanja sa interneta, što je najmanje što možemo da se nadamo da će učiniti, ali ovo je zgodan šlagvort da se podsetimo da „granične“ fenomene u ekstremnom metal andergraundu većina nas shvata na pravi način – dakle da je to umetnost, ma kako primitivna bila, kroz koju (uglavnom mladi) ljudi testiraju tabue, nekad iz šale, nekad zbog šok efekta, nekad da bi sami sebi isprobali granice, ali da preovlađujuća, ogromna većina tih ljudi nisu nasilnici i nužno aktivno mizogine osobe – ali da postoje ljudi koji su privučeni ovakvim formama umetnosti zato što autentično jesu nasilni ili mizogini. I da takve ljude čekaju i drugi ljudi koji će ih radikalizovati i podsticati iz zabave ili koristi. Imati to na umu znači imati zdrav odnos prema muzici koju volimo.

A hajde sada da vidimo šta smo slušali tokom nedelje.

Šveđani Seid otvaraju blekmetalsku ponudu svojim trećim albumom Ulv i, ako znate da ova reč označava vuka i da bend dolazi iz Štokholma, nagađate već da je u pitanju tradicionalni švedski blek metal. Ipak, Seid nisu generička tvorevina već prilično osoben bend sa vikinškim senzibilitetom koji se očitava u raskošnim melodijama sa blago narodnjačkim prelivima i organski aranžiranim pesmama koje uglavnom nisu preagresivne i oslanjaju se na pamtljive melodije i teme. Opet, bend je produkcijski i izvođački dovoljno sirov da to meni zvuči autentično i staroškolski u zadovoljavajućoj meri. Fino:

https://seid.bandcamp.com/album/ulv-2

Za još solidne skandinavske ponude, ali sada sa skupljom produkcijom, tu je prvi album trondhajmskih Brotthogg. Ovi Norvežani zapravo kombinuju black metal sa melodeath elementima i mada im je muzika na ivici toga da bude preproducirana & preulickana, zapravo osvajaju dobrim pesmama i impresivnim sviračkim sposobnostima. Echoes of the Past je album složenih ali tečnih pesama koje uglavnom uspevaju da opravdaju veliku količinu svojih pokretnih delova. Kristian Larsen Moen koji je sve to napisao i odsvirao je očigledno vrlo talentovana individua i uspeva mu da nešto što je zamišljeno kao melodični blek metal izgura par stepenika iznad proste kolekcije lepih, baroknih melodija i ponudi nam punokrvan, zaokružen blek metal program. Prijatno!

https://brotthogg.bandcamp.com/album/echoes-of-the-past

Švajcarski dvočlani projekat Temple ima svoj prvi album, The Last Pact i pored izvrsnog old skul satanističkog omota nude i pristojnu, sirovu i distorziranu blek metal svirku koja se ne trudi da pametuje niti da se pretvara modernijom nego što jeste, ali se može opisati kao ekspresivna i ubedljiva. Temple su jedan od onih bendova koji očigledno ne nastoje da imitiraju bendove na kojima su odrasli već sklapaju album polaroida što opisuju akumulirano životno iskustvo ovih mladih ljudi kroz visoko apstraktne, religioznom simbolikom nabijene prizore. Dobro, zaneo sam se, ali ovo je lična, idiosinkratična muzika koja je istovremeno vrlo slušljiva i preporučljiva za probu:

https://youtu.be/KZsBkiWBe0I

Preskačem razne indonežanske i finske atmosferičare jer mi nešto ne pašu ove nedelje, ali zato skrećem pažnju na finsko-nizozemski folk-metal projekat Iku-Turso čiji drugi album Storm Over Isengard nimalo prikriveno (štaviše sasvim eksplicitno) omažira Storm i Isengard, dva značajna norveška folk metal projekta. Sećam se, pre jedno petnaest godina da sam Niku Bullenu iz Napalm Death/ Scorn/ The Black Galaxy pomenuo da mi je Isengard zabavan a da je on zgađeno gunđao o pijanim Norvežanima i njihovoj opsednutosti patuljcima i Tolkinom. E, pa, Iku-Turso su bend koji sigurno ne treba slušati ako ne volite patuljke i Tolkina ali i ako ne vidite kako patuljci i Tolkin mogu dostojno da budu predstavljeni lo-fi blek metalom. Naravno, Isengard je bio jednočlani projekat u kome je Dark Throneov Fenriz uz pomoć obilne količine alkohola napravio gomilu narodnjačkih pesama u samom studiju tako da Iku-Turso ne uspevaju da uhvate spontanost i šarm njegovih klasičnih snimnaka, ali ovo ima nekog svog šarma i vredi da se provuče kroz uši makar jednom.

https://iku-turso.bandcamp.com/album/storm-over-isengard

Italijani Silence Thereafter na svom debi EP-ju nazvanom Hollow nude vrlo stereotipan post-blek metal jelovnik, ali pošto sam dobro raspoložen reći ću da ovo može da se presluša, a ako inklinirate ovakvom zvuku, verovatno je da će vam biti i prijatno:

https://narcolepticaprod.bandcamp.com/album/hollow-ep

I kad smo već u Italiji, veterani Funeral Oration se 23 godine posle prvog albuma vraćaju sa nastavkom koji izlazi 16. Avgusta ali je dostpan za preslušavanje ekskluzivno na Black Metal Promotion kanalu na JuTjubu i… pa.. ovo je zapravo dobro. Ne nužno ono što biste očekivali od benda koji je nekada svirao death metal i svakako ne producirano onako kako bi ova kompleksna, ambiciozna muzika zaslužila, ali Eliphas Love je intrigantan album žestokih pesama koje su blek metal po identitetu iako u sebi imaju i panka i avangardnog metala i svakojakih neočekivanih gestova. Funeral Oration ovde nude skoro pa definiciju nesavršenog remek-dela, album koji neodoljivo privlači svojim ogromnim bogatstvom ideja i umešnošću izvođača da ih sve ubace u pesme koje se ne polome pod težinom silne odgovornosti, ali i album čiji je miks naprosto loš i jako oduzima na kvalitetu slušalačkom iskustvu. Ipak, vredi se potruditi jer ovo je jedna od onih ploča kakve (kao što se iz priloženog i vidi) ne nailaze baš prečesto:

https://youtu.be/1Rx3aMMP80k

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/eliphas-love

Pekinški jednočlani Reverie Noire na svom debi albumu nominalno svira atmosferični blek metal ali mnim da je ova žanrovska odrednica preuska za talenat ovog mladog Kineza koji piše kompleksne i prilično zabavne pesme od po jedanaest minuta u kojima se meša malo ambijenta, mnogo žestoke svirke i nešto jeftinih ali veoma efektnih (sinti) orkestracija. Winter Requiem naslovom sugeriše meditativnu, svečanu muziku ali u praksi ovo je album koji deluje kao saundtrak za nekakvu zajebanu cyberpunk anime produkciju uz koji vrlo lako možete da odlutate i da se nikada ne vratite. Respekt za debi album:

https://reverienoire.bandcamp.com/album/winter-requiem

Leto je pravo vreme za stoner rok, pa u tom smislu vredi da se skrene pažnja na drugi album melburnških Planet of the 8s koji se zove Tourist Season i nudi četrdesetak minuta zakucavačkog, zrelog desert rock/ stoner rock jelovnika koji bi bez problema mogao da ide i na televiziju ali uspeva da zadovolji i deo mog brutalističkog ukusa. Hoću da kažem, ovo je generalno previše melodično i pevljivo za moje potrebe ali Planet of the 8s imaju ekstremno težak i prijemčiv zvuk, opaku ritam sekciju, masne solaže i generalno jak stav pa ne mogu ovaj album da tako olako odbacim samo zato što promakne po koji saundgardenovski refren…

https://planetofthe8s.bandcamp.com/album/tourist-season

Kalifornijski Monarch su jedan od mnogih bendova koji nose ovo ime u proširenom metal univerzumu, ali imaju dve prednosti: 1. nisu baš metal bend već više žestoki psihodelični rokeri i 2. mnogo su dobri. Beyond the Blue Sky je njihov drugi album i pričamo o veoma raskošnom psihodeličnom zvuku u kome ima mesta i za soliranje na saksofonu (slušajte genijalnu Divided Path) i za razne druge ekscentričnosti zato što je bend osnovu – psihodelični, tvrdi gruv – postavio perfektno. Monarch su na udobnoj zlatnoj sredini između spontanog džemovanja i jasno fokusiranih pesama (sa sve almanbraderbendovskim duplim gitarskim harmonijama – slušajte Pangea) i uspeva da ponudi pravilne količine discipline i slobode na ovoj ploči. Pa još taj prozračni miks! Vrlo dobro:

https://www.youtube.com/watch?v=OELY2StrWHI

Naš, hm, komšija iz Bukurešta, Ervin Usein već izvestan broj godina snima solo albume pod imenom Goddess a najnoviji, Voyager, izašao pre neki dan je vrlo pitka kolekcija teškometalnih instrumentala sa dosta gruva i lepe atmosfere koja vam neće promeniti život ali može da vam ulepša dane. Ervin zna u čemu je najbolji i njegove muzika je parada teških, moćnih rifova i poletnog, stamenog ritma kojima su pristojne solaže i malo klavijatura samo lep nadev. Pitko:

https://goddessrocks.bandcamp.com/album/voyager

Getenborški The Drippers sviraju teški, brzi speedrock, dakle, bliži su panku nego metalu ali kako je ova podvrsta muzike odavno otvorila zonu nenapadanja između ove dve škole, legitimno je da njihov drugi album Action Rock ovde preporučimo iz sve snage. Nema ovde mnogo filozofije: ako volite Motorhead, Peter Pan Speedrock ili Zeke, volećete The Drippers. Ovaj bend je očigledno u letu uhvatio baklju koju su ispustili zemljaci Hellacopters i dostojno produžuje tradiciju bučnog, teškog i zapaljivog švedskog rokenrola koji bije među rogove i ne uzima taoce. Moćno:

https://thedrippersgbg.bandcamp.com/album/action-rock

Naravno, jedno od najvećih izdanja ove nedelje je (tek!) šesti album Slipknota, We are not your kind i kako sam ja već u istorijiji zapisan čovek koji se mučki obračunao sa ovom ekipom još u vreme četvrtog im albuma (pale su tu teške reči poput „fabrički“, „konfekcijski“ „korporacijske kučke“ itd.) teško je očekivati da kažem nešto posebno pozitivno o šestom. Ipak, evo, mogu da kažem NEŠTO pozitivno a to je da sam na prvi pokušaj slušanja ljubopitljivo podigao obrve shvativši da bend pravi zaista lavovski napor da uhvati magiju tih nekih svojih najboljih albuma (tj, prva dva non-indie, sa naglaskom na prvom) i da nekako uklopi njihovu eksplozivnost i silovitost sa stadionskim rokom kome je Slipknot po prirodi stvari danas bliži.

Naravno, Creyju i ekupi ovo ne uspeva, da ne bude zabune i da vas ne zavedu silne pozitivne kritike koje je album dobio, ali je ovo ipak ploča na kojoj se trud čuje i treba ga poštovati čak i kad se čovek pomalo dosađuje. Hoću da kažem, na taj prvi pokušak slušanja dobacio sam do pete pesme a onda sam morao da prekinem i da pustim malo Angist i Undead Prophecies da isperem uši.

No, da se razumemo, osnovni problem koji Corey i partneri imaju je svakako taj nedostatak autentičnosti i to nije nešto što ih prati od juče. We are not your kind samo podvlači tu dosadno sveprisutnu činjenicu da pričamo o muzici koja očajnički pokušava da bude „granična“ i „ ekstremna“ a da opet sačuva taj neki univerzalni, konfekcijski šarm, muzici koju prave bogate bele osobe u četrdesetima ali koja treba da bude bliska potomtsvu belog smeća iz prikolica i klincima iz superniske srednje klase jer, kao, govori o univerzalnim traumama i rezervoarima volje da se traume prevaziđu. Ne ide to, ali Slipknot su na ovom albumu neuverljivi na jedan gotovo simpatičan način sa ogromnom količinom ideja u pesmama, od kojh su neke, pa, skoro pa bizarno smele (i generalno bizarne). Slušajte recimo Nero Forte koja je harmonski otvorila potpuno nove horizontze za bend.

I sad, izvođački ovde treba respektovati novu energiju koju bend kao da je pronašao (pogotovo Corey deluje kao da se ozbiljno trudi da pronađe mladića koji je besneo na Eyless i Wait and Bleed), a autorski valja prepoznati sve te ideje koje su poubacivane u blender pa šta im sekularni bog da, no, naravno, mene ovaj bend na ovom albumu sigurno gubi sa svojim supertrivijalnim melodičnim refrenima koji su predaleko do metala kakav bih ja slušao kod kuće i sa ipak preterano širokim pačvorkom svega što se pokušava, a da se premalo toga produbi do nekih ozbuiljnijih konsekvenci. No, Slipknot su uvek i bili definicija plitkoće i površnosti i ovo je sasvim konzistentno sa njihovim modus operandijem. We are not your kind je samo muzičarski i produkciono superiorno odrađen album (mada je meni ovaj zvuk bubnjeva grozan) koji uspeva da podseti na ranije momente kada je bend delovao spontanije i svežije (Red Flag je pesma kakvi bi AI napravio da ste ga mesec dana hranili Surfacingom i People = Shitom), da se pozove na neprebrojne uticaje (dosta se Godflesha ovde, recimo čuje) i da sve to odradi sa dovoljno srca da bez sumnje pridobije veliki deo publike natrag i potvrdi svoj stadionski status. Ja nisam siguran kako se deslo da je ovaj bend u 2019. godini jedno od najvećih metal imena današnjice – uvek sam mislio da će ih u međuvremenu preteći nekakav Bring me the Horizon ili kakav sličan metalcore sastav – but here we are. Slipknot su i dalje bend koji je meni zanimljiviji da o njemu čitam nego da ga slušam, ali We are not your kind je album koji je manje nezanimljiv za slušanje od svega što su ovi ljudi napravili posle Iowe. I to valjda nije mala stvar.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLn5AeNXfbZxQJlliM4bJtZbn96M6o4yjO

OK, idemo na nešto bliže mojim primitivnim senzibilitetima: portlandski death/ gore sastav Lord Gore (nedavno predstavljen ovde na ime kompilacije starih snimaka)  snimio je treći album posle petnaest (!!!!) godina i Scalpels for Blind Surgeons je prilično bučna smeša prljavog death gruva sa malo goregrind ekscesa. Čuje se ovde da nije u pitanju nekakav bend omladinaca koji su juče videli na JuTjubu kompilaciju najkrvavijih scena iz horor filmova osamdesetih i devedesetih, pa je ovo u određenom smislu prilično zrelo komponovana ploča sa pesmama koje imaju dovoljno death metal disciplinovanosti da se da ta neka grindgore komponenta pristojno uokviri i da u konačnici dobijemo pristojan, mosh-friendly produkt. Problem ovog albuma je naprosto apsurdno prekomprinovan master koji gotovo kompletno uništava kvalitete ove muzike presujući sve te lepe goregroove momente u zid od cigle koji se teško sluša i još teže pamti. Ako ste manje nervozni od mene, uživaćete u mnogo dobrih rifova, zaraznih gitarskih tema  i moš deonica.

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/scalpels-for-blind-surgeons

Nominalno još bliže mom senzibilitetu su Phobia iz Orindž Kauntija, američki grindcore bend osnovan još 1990. godine. Ovo ih svrstava u tu neku drugu generaciju grajndkora, ali to je, a ovo kažem bez neke želje da se hvalim, epoha u kojoj je Evropa suvereno vladala i u kojoj su stasali neki od najvažnijih bendova u žanru (Agathocles, Cripple Bastards, Nasum itd.). Phobia ne spadaju ni u vrhunce američkog grajndkora te ere i nalaze se u solidnoj drugoj ligi zajedno sa, recimo Droghedom, ali petnaestominutni EP Generation Coward kojim nam se predstavljaju ove godine je sasvim korektna ploča relativno srednjaškog ali izvođački vrlo ubedljivog i dobro snimljenog grajnda. Na jelovniku je uobičajena ponuda krateža uglavnom zasnovanog na blastbitu i superbrzom d-beatu sa nešto malo moš deonica, ali Phobia znaju da sviraju i ovde ima i uspelih solaža, i dobrih rifova i sasvim okej pevanja. Problem su najviše pesme koje prečesto traju predugo – Internet Tough Guy sa svojih jedva 106 sekundi (u koje spada i semplovani intro) traje bar pola minuta predugo – i ne uspevaju da uhvate gruv kakav nude Terrorizer ili Mule Skinner, a kada su namerno kratke ne deluju kao više od proste šale. Phobia, dakle, nisu na nivou jednih Walking Corpse ili Shit Life koji su mi ulepšali ovu godinu svojim izdanjima ali ovo je dovoljno kratka i kompetentna ploča da može da se preporuči za slušanje makar jedared:

https://phobia.bandcamp.com/album/generation-coward

Finski trešeri Excuse su konačno snimili prvi album posle nekoliko solidnih EP-jeva i Prophets From the Occultic Cosmos je grozno masterovana ploča, ali i ploča vrlo dobre muzike. Pričamo o šest pesama naprednog, na momente skoro pa proggy thrasha na tragu kasnih osamdesetih, sa svim mogućim kosmičkim i simboličkim referencama koje vam mogu pasti na pamet. Neću reći da bend ZVUČI kao kombinacija Hexx, Revenant i Intruder ali ću reći da bi se Excuse sa ovom pločom lako uglavili na koncert na kome bi ova tri benda svirala, nudeći jednako kompleksne, nepredvidive a keči pesme u kojima se Kreator i Voi-Vod začas sudare sa Iron Maiden i donesu vam osmeh na lice. Tim gore što je ovo ovako sirovo producirano a onda masterovano na za mene neobjašnjiv način tako da muzika zvuči u isto vreme i sirovo i prepeglano, sa usrednjenim ekvilajzerom i odvratnim brikvolom koji se postavio između mog uha i jednog suštinski odličnog albuma. Greota ali ovo je ploča u koju vredi uložiti napor:

https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/prophets-from-the-occultic-cosmos

Kad smo već kod neobjašnjivih produkcija, skrenuo bih vam pažnju na prvi album melnburških Turret koji je porcija tradicionalnog hevi metala samo snimljena kao da ste mikrofon držali u drugoj sobi dok je bend svirao. In the Shadows je album kome produkcija nije jedini problem. Ovo jeste malo sirovo snimljeno ali to mu, da bude iskren, dodaje i malo lepe patine pogotov što se danas davimo u preproduciranim power-metal pločama koje ja ne mogu da slušam. Veći problem je možda to što je  ovo i izvođački pomalo neuglađeno sa pevačem (i gitaristom) Joeom Stanleyjem koji je mogao da provede malo više vremena snimajući svoje vokalne deonice. Opet, nije da je PERFEKCIJA ikada bila ključ za najbolji metal i ponovo se vraćam na produkciju koja svojim neobično šupljikavim zvukom na momente preterano ističe Stanleyjeve nesavršenosti i nedorađenosti. Dakle, pričamo o nesrećnoj kombinaciji miksa i idiosinkrazija na strani izvođača. No, kompozitorski ovo je pristojna ploča sa dosta dobrih momenata i žestinom koja meni prija. In the Shadows je sirovije čitanje Iron Maiden i ranih Helloween sa malo Satan ili Anvil elemenata, a što su sve prave stvari na pravom mestu i neke pesme, recimo Call of the Sea, su legitimno odlične. No bendu je bio potreban pravi producent da sirovi dragulj uglanca do proverbijalnog brilijantskog sjaja, i u godini u kojoj smo dobili izvrsne ploče bendova Metalian, Riot City ili Hellfire, Turret ne mogu da se plasiraju više od druge lige.

https://turretmetal.bandcamp.com/album/in-the-shadows

Vratimo se thrashu jer grčki pregaoci Suicidal Angels imaju novi album, Years of Aggression i mada sa njim svakako nisu prevazišli svoj sopstveni drugoligaški status, ovo je bez sumnje korektna i eminentno slušljiva ploča. Suicidal Angels su meni uvek bili za nijansu preupeglani, kao-Sacred-Reich-ili-Death-Angel-ali-iz-druge-ruke bend i sa ovim albumom se to ne menja, ima tu te neke laboratorijske atmosfere pažljivog rekonstruisanja tuđeg zvuka na mestu gde bi trebalo da stoji nesputana lična ekspresija, ali, da ne budem shvaćen pogrešno, ovo je sasvim prijatna ploča. Grci su vrlo dobri muzičari koji, pritom, ne smaraju sa demonstracijama znanja već svoje veštine fokusiraju na tvrdo napisane i odsvirane metal komade koji imaju atmosferu i ubedljivost. Najvažnije, ima ovde dobrih rifova i mada mi Years of Aggression neće ući u top 10 thrash albuma za ovu godinu, sasvim je to prijatno spravljen i isporučen obrok, sa povremenim bljescima izuzetnosti, koji podseća da druga liga, kad valja, zaista valja:

https://youtu.be/DPhpGlb7alY

Ali kad smo već kod thrasha, njemački veterani Destruction su izbacili svoj ŠESNAESTI album, Born to Perish i mada na njemu nema nekih velikih iznenađenja (bend, uostalom, prilično postojano radi od osamdesetih), ovo je ploča na kojoj Schmier, Mike i ekipa ne da nemaju čega da se stide nego mogu i da kažu da su omladini pokazali kako se to radi. Za bend koji svira od 1982. godine, Destruction su na Born to Perish veoma vitalni, sviraju žestoko, producirani su odlično i nude thrash metal koji ne filozofira nego je naprosto dobro napisan i izveden sa autoritetom. Tamo gde mlađi bendovi  pokušavaju da u starom žanru pronađu nove izražajne tehnike, Destruction naprosto koriste svoje veliko iskustvo da sprave pesme koje zvuče ubedljivo i jako. Ovo nije sasvim na nivou za mene i dalje neobjašnjivo fenomenalnog povratničkog albuma Possessed od ove godine, ali je dobro:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m2zkddQOv5eu_O2CY6TqsMSqw0yRSMd9c

Imamo i jedan sasvim solidan brutal death metal album ove nedelje u formi debi (?) albuma ekipe Strappado, a koji se zove Exigit Sincerae Devotionis Affectus. Strappado nisu najoriginalniji bend na svetu ali njihov zvuk je prilično osoben, sa masteringom koji svemu daje element hermetičnosti i u svirci koja je ekstremna, brutalna i nepraštajuća donosi crtu discipline pa i hladnoće. Što je vrlo osvežavajuće:  brutalni death metal je često natrpan detaljima i ukrasima koji treba da slušaoca malo oplemene u svom tom prebijanju, ali Strappadu to ne treba, ovo jemuzika tematski usredsređena na torturu i album je i u zvučnom smislu njena dobra reprezentacija a bez utapanja u infantilnosti i karikiranja. Vrlo dobro:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/exigit-sincerae-devotionis-affectus

Da završimo sa malo slama… Prvo debi EP benda Daeodon a koji je transatlantski sobni projekat usredsređen na dinosauruse pa je tako i debi izdanje naslovljeno sa  Creatures Of The Ancient i u pesmama se bavi raznim vrstama dinosaurusa. Ovo je tek korak iznad šale, ali s obzirom na svoje sobne/ demo produkcijske kvalitete, zapravo je slušljivo a kako sam ja stari ljubitelj megafaune, ne mogu da se na ovo barem ne nasmešim:

https://daeodonslam.bandcamp.com/album/creatures-of-the-ancient-2

Konačno, debi izdanje benda Strangled (jednog od brojnih bendova sa ovim imenom) je istoimeni EP i ovaj kombo iz Oklahome za sebe kaže da svira OKC Slam. A što je, kako se čuje sa ove ploče, kombinacija beatdow hardcorea sa slamovima i, koliko ja uvek bio sumnjičav prema ’core elementima u ekstremnom metalu, ovo je interesantna smeša a Strangled umeju da naprave neke zarazne i ubedljive pasaže na ovom EP-ju, podsećajući na momente na nekakvu underground verziju Slipknot. Dakle, whiter trash than thou? Apsolutno i u nedelji u kojoj Slipknot trijumfuju treba se podsetiti na ono odakle sav tak gnev zapravo dolazi:

https://youtu.be/cf9psu5lEMQ

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-08-2019

Posted in metal with tags on 3 avgusta, 2019 by mehmetkrljic

E, pa, ako smo pregurali i Svetog Iliju Gromovnka (mada, je, istini za volju, više grmelo danas nego juče), najmetalnijeg od svih svetaca, red je da se okrenemo pregledu metalne sedmice koja je za nama.

Za blekmetalni početak da krenemo sa istoka, i to, evo, baš iz Kine. Šandonški bend 葬尸,odnosno, kako se to zvanično transkribuje, Zuriaake (što, uz dosta akrobatike prevodimo kao „jezero sahranjenih leševa“) ima novi EP sa dve pesme, nazvan Resentment in the Ancient Courtyard i pošto već iz dosadašnjih podataka naslućujete da ova ekipa ima dosta slobodan odnos sa engleskim jezikom, naglasiću da nije rečo nekakvom bendu koji mi se dopada samo zato što su nenamerna karikatura grimdark metala. Ne, ne, Zuriaake na ovom EP-ju nisu neki vrhunski produciran bend – programirane udaraljke daju prilično „demo“ vajb – ali jesu bend interesantnog senzibiliteta i veoma naglašene, skoro pa vodviljske drame. Iskušenje je sad reći da je istočnjacima prirođena ta vrsta baroknog odnosa prema skoro svemu, al naravno da to nije baš tačno. U  svakom slučaju Zuriaake u ove dve pesme pružaju gomilu interesantnih momenata i mada im pesme nisu nužno koherentne i savršeno ispripovedane priče, njihova narativna ambicija je vidna i zavodljiva:

https://zuriaakecn.bandcamp.com/album/resentment-in-the-ancient-courtyard

Prošle nedelje sam želeo da se osvrnem na drugi album Bečlija The Negative Bias ali u tom trenutku se nigde nije dao čuti u celini a da ne morate da platite. Vođen instinktom, rešio sam da pričekam jedan tjedan et voila: omiljeni blek metal kanal na JuTjubu ima kompletan album, koji u ovom trenutku i dalje nije ceo dostupan ni na bandcamp stranici izdavača!

Elem, nisu The Negative Bias TOLIKO veliki bend da je sav ovaj poseban tretman bio superneophodan, ali ipak, Narcissus Rising je ploča sa samo dve pesme i nekako je bedak da zaintrigiran slušalac ne čuje, jelte, obe, ako može. Dakle, pričamo o atmosferičnom blek metalu ali sa značajno višim kvalitetom kompozicija i produkcije nego što je prosek. The Negative Bias pišu pesme od preko dvadeset minuta koje kroz svoje aranžmane uspevaju da opravdaju ovolika trajanja, što na makro planu, pažljivim osmišljavanjem narativa koji se provlače, a što na mikro, uz visok kvalitet muziciranja i mnoštvo lepih sviračkih i produkcijskih detalja koji oplemenjuju te dugačke pesme. Ploča koja spada u atmoblack zato što ima dobru atmosferu, da, ali koja se ne oslanja samo na atmosferu da odradi posao i zapravo se da pohvaliti veoma dobrim radom na svim nivoima. Evo je:

https://www.youtube.com/watch?v=GH1g46qx52I

https://atmfsssdtp.bandcamp.com/album/narcissus-rising

Kad smo već kod dugačkih pesama, Nevel iz Utrehta imaju svoj drugi album, Leven i to je opet jedna neprekinuta pesma od 44 minuta a na programu je opet prilično atmosferični blek metal, sa prilično depresivnim naklonom, ali uz gomilu interesantnih skretanja. Za Nevel sme da se kaže i da su malo pretenciozni jer njihova muzika svakako svojom istraživačkom smelošću zaziva ovaj epitet, da ne pominjem razne duvačke i gudačke instrumente koji su upošljeni na ovoj ploči pored uobičajenih gitara end bubnjeva, ali opet, ovo je ona dobra vrsta pretencioznog, album koji je kaleidoskop ideja i eksperimenata ali usmeravan čvrstom i koherentnom autorskom vizijom. Naravno da ovo nije za svakoga ali Nevel imaju taj neki vajb mračnog teatra koji ne pretenduje da bude „stvaran“, „tr00“ i životniji od samog života, već, naprotiv, da bude artificijelan, oniričan, hermetičan ali istovremeno beskrajno otvoren za slušanja i interpretacije i ne mogu da shodno tome ovaj album ne preporučim za barem jedno ali pažljivo slušanje. Ima ovde mnogo lepote:

https://nevelbm.bandcamp.com/album/leven

Lepota svakako nije prva stvar koja je bila na pameti nemačkim Total Hate kada su birali ime za bend niti kada su snimali treći album, ali to ne znači da ovo nije ploča vredna slušanja, mlaćenja kosom i šutiranja. Throne Behind A Black Veil je album osvežavajućeg old school pristupa, sav u testerišućim rifovima preko žestokog bubnjarskog prženja. Total Hate pritom nisu neki klinci koji misle da sve vreme moraju da sviraju iz sve snage da bi dokazali koliko su jaki pa je ovo album iznenađujuće dobro napisanih pesama koje imaju određeni pank senzibilitet blizak staroškolskom blek metalu i pune su pamtljivih rifova i tema. Odlično:

https://totalhate.bandcamp.com/album/throne-behind-a-black-veil

Stoner rok! Australija u ovoj ligi uvek ima nečim da se pohvali pa tako ove nedelje dobijamo odlični peti album sidnejskih teških psihodeličara Comacozer. Ja ovde vrlo često kukam i prigovaram što heavy psych bendovi neretko odlučuju da budu instrumentalni jer im etos kaže da je važno da muzika nastaje spontano, pa su im albumi samo editovani džemovi (često ne baš tako dobri kad ih ne svirate sami i strejt ste), ali kod Comacozer nemam šta da zamerim. Mydriasis je ploča vrlo jasnog usmerenja i koherentne psihodelične vizije koja svakako jeste nastala kroz džemove i ima tu labavu, slobodnu strukturu što je vezujemo za garažnu psihodeliju, ali je istovremeno ovde odbačen i najveći deo sala, slabe ideje su odstranjene kroz, verujem, dugačke mesece okretanja istih improvizacija, a dobre ideje su uglancane. Tako da Mydriasis zadržava taj naivni džem-sešn filing ali ne deluje kao da ne zna kuda će. Opet, ovo su dugački snimci (13, 11 i punih 20 minuta) i ne mogu nikom da zamerim ako negde na pola puta kaže da mu je dosta i da bi bendu valjalo ipak MALO više fokusa. No, to je ta psihodelija koja uživa u širini i nada se da u njoj pronađe i dubinu i Comacozer su, u odnosu na druge slične bendove koje sam slušao ove godine ipak prilično napredni. Valja da se čuje:

https://comacozer.bandcamp.com/album/mydriasis

Nešto bliži metalu su Sleeping Giant, takođe iz Australije, čiji istoimeni debi album je jedan pošten komad teškog (dezert) roka sa ne baš mnogo napora uloženog u smišljanje originalnog pristupa ovom zvuku, ali sa dobrim rifovima i generalno dobrom atmosferom. Ovo su lepljive, heavy pesme sa zapaljivim rif-radom i dobrim refrenima. Sleeping Giant malko posrću na tehničkom planu: miks je prenatrpan i ostavlja utisak skučene hermetičnosti a ovde posebno loše prolazi gitarista Steven Hammer čije pevanje u finalnom produktu zvuči nejako i bez energije. Šteta je to, jer Sleeping Giant solidan prvenac benda koji dobro kapira tešku psihodeluju i pustinjski hard rok end hevi metal. Ali opet, nije kraj sveta i ova ploča se solidno sluša a njeno finale sa trodelnom kompozicijom Visions i njenim lepo vođenim stonerskim krešendom je memorabilno i pokazuje da bend razume važnost sekvenciranja albuma. Slušati:

https://sleepinggiantband.bandcamp.com/releases

Zato prvi pun album benda Orbiter sa Floride, pod naslovom Southern Failures drži lekciju iz miksovanja teške, psihodelične muzike i nudi četrdeset minuta MOĆI, TEŽINE ali i suptilnosti i dobrih aranžmana, miksovan tako da se dobije utisak širine, prostora i slobode, ali i ogromne težine. Da budemo fer, Orbiter imaju i odlične pesme, i ovo je jedan od najoriginalnijih i najsvežijih stoner albuma koje sam čuo ovog leta, pa bogami i cele godine, sa dobrodošlim jesuslizardovskim elementima umešno umešanim u teški stoner metal. Ima ovde malo grandža, ali taman toliko da oplemeni stonerske temelje i u prvom planu je uvek gitarsko bombardovanje superteške kategorije, a aranžmani su stalno pametni i drže pesme uzbudljivim a bez posezanja za nekakvim radikalnim skretanjima i „eksperimentalnim“ gestovima. Vrlo pitka a vrlo zrela ploča, obavezna za slušanje:

https://orbiterfl.bandcamp.com/album/southern-failures

Ponovo idemo u Beč za potrebe drugog albuma instrumentalnih psihodeličnih stoneraša Minus Green. Equals Zero je album na kome ima malo te neke „dugačke pesme, ne znaju kad da stanu“ filozofije koja, ponavljam, proizilazi iz činjenice da pesme nastaju iz džemovanja, ali Minus Green uspevaju da zadrže pažnju većinu vremena. Equals Zero je heavy ploča, malo sirovijeg ali solidnog miksa, sa dobrim gruvom koji vas lepo vozi. Njen najveći problem je zapravo što će vam pesme zvučati maltene isto ako se ne udubite malo jače, jer sve rabe iste harmonije i skoro identičan gruv koji se samo malo ubrza ili uspori na momente. Ima to i određene hipnotičke kvalitete, ali opet, valjalo bi ga malo razviti i nadamo se da će bend o tome razmišljati na narednom albumu. Za sada, ovo je solidno:

https://minusgreen.bandcamp.com/album/equals-zero

Book of Wyrms su psihodelični/ stoner metal bend iz Ričmonda a njihov drugi album, Remythologizer, je solidna stoner/ fantasy smeša teških ritmova i lepih, distorziranih rifova. Bend kao uzore navodi Hawkwind i Uriah Heep iako se ovde svakako čuje i mnogo Sabata, Pentagrama ili Obsessed pa je bezbedno reći da će album biti zanimljiv svakome ko sebe ubraja u hevi metal/ hard rok publiku sa naklonom ka starijoj školi. Remythologizer je dosta sirovo produciran, a što je opet delom naklon staroj školi a delom verovatno stvar finansija, no, ne mogu da kažem da meni to sve ne prija. Za razliku od gusto spakovanih mikseva većine savremenih stoner bendova, ovde ima malo separacije a kada bend izađe iz tradicionalnog sabatovskog gruva i krene da svira pravi ’70s hevi metal (slušajte drugu polovinu Undead Pegasus), stvari se lepo zakuvaju. Pevačica Sarah Moore-Lindsey je, koliko vidim po reakcijama na internetu, pomalo divizivna ali meni se njen rad dopada i ovaj bend generalno od mene uz svu sirovost dobija palac na gore i preporuku:

https://bookofwyrmsrva.bandcamp.com/album/remythologizer

Moskovljani Moanhand sebe opisuju kao „black doom band“ mada njihova muzika ima u sebi isto onoliko post-roka koliko i doom metala. I to nije rđava smeša. EP Plague Sessions je produciran grubo i ide više na snagu nego na bilo šta drugo, ali ovo je solidno zarazan teški metal sa puno moćnih rifova, jakom ritam-sekcijom i pevačem koji ima impresivan dijapazon izraza. Tri pesme za tri evra, sasvim dobar dil za nešto što je teško, jako ali ne glupo:

https://moanhand.bandcamp.com/album/plague-sessions

A iz Londona nam dolaze Sūrya, bend koji u sebi ima i španske i poljske članove a što svakako pasuje njihovom eklektičnom pristupu (post)metal muzici. Naime, njihov drugi album, Solastalgia je pokušaj da se uđe u tu neku post-metal zonu snolikih atmosfera i uzvišenih harmonija ali da se očuve sludge/ doom težina i zadrže elementi agresivnosti. Ove godine smo već dobili jedno remek-delo sličnog usmerenja (povratnički album Pelicana, dakako), ali ni Sūrya se ne kotiraju tako rđavo. Solastalgia nije specijalno originalan album, ali Sūrya imaju dobro razumevanje žanra i znaju kako da „toplo-hladno“ pristup razvuku na sasvim udobno vremenski omeđene pesme koje neće da čoveka smore trajanjima ako već neće da ga mnogo iznenade svojom smenom nežnih razlaganja i teškog gruva. Opet, za ekstra dozu pretencioznosti, Sūrya u instrumentalnu muziku dodaju spoken-word delove koji svakako razbijaju monotoniju ali mogu i da zazvuče malo nepodnošljivo ako ste osetljivi, pa imajte to na umu. Svejedno, kako je bend politički usmeren baš kako očekujete, i to se uklapa u njihov senzibilitet i ovo je ploča koja se jako lepo troši:

https://surya-band.bandcamp.com/album/solastalgia

Da se malo prenemo iz sve te depresivne zabrinutosti poslužiće izraelski Desert čiji je treći album, Fortune Favors the Brave punih pedeset minuta bestidno cheey power metala sa stripovski tretiranom ratnom tematikom, cheesy solažama na gitarama i klavijaturama i cheesy refrenima od kojih čovek može sebi malo da povrati u usta, jelte. Ipak, Desert zavređuju moju pažnju jer su album objavili tako brzo nakon što su Sabbaton dropovali svoju ovogodišnju ploču i što su zapravo značajno bolji od Šveđana, pobeđujući ih na njihovom, takoreći, terenu. Sad, nije to teren koji je meni naročito značajan i Sabbaton sam već relativno negativno ocenio onomad, ali baš zato skrećem pažnju na Desert koji uspevaju da uzmu elemente Blind Guardiana, pa i Iced Earth i da sklope album koji ja svakako neću slušati u nekoj ozbiljnijoj meri ali koji mi deluje kao zaokruženiji produkt ratom opsednutog power metala od najnovije ponude izvikanih Šveđana. Plus, Sabbaton su pokazali da je koketiranje sa Srbijom bio samo marketinški gest pa nas na poslednjem albumu i ne pominju, a Izraelci imaju pesmu koja se zove Hajduk’s Revenge koja kreće izrazito balkanskom folk-melodijom i nastavlja u slavnom, blago orijentalnom metal stilu do konačne pobede!

https://desertband.bandcamp.com/album/fortune-favors-the-brave

Australijski bend Lord su power metal institucija sa južne hemisfere i njihov šesti album, Fallen Idols je za mene preklinički producirana ali ipak vrlo solidna ponuda komercijalnog ali šarmantnog, raspevanog epskog metala sa dosta retro elemenata ali bez preteranog davljenja u nostalgiji. Lord imaju u sebi dosta te nemačke power metal cheesy linije i to ih uglavnom čuva od toga da ih ja shvatam preozbiljno, plus, bubnjevi su mi grozno producirani, ali ako se to sve stavi na stranu, ovo su solidno urađene power metal pesme koje bi trebalo da se dopadnu fanovima žanra:

https://lordofficial.bandcamp.com/album/fallen-idols-deluxe-edition

Ali onda da se vratimo instrumentalnom post metalu sa novim, sedmim po redu albumom čikaških Russian Circles. Blood Year je ploča kojom se bend vraća posle skoro tačno tri godine od prethodnog, vrlo dobrog albuma Guidance i ovde se oseti da je bend u međuvremenu još napredovao i širio horizonte svoje muzičke filozofije. Za razliku od gorepohvaljenih Sūrya, Russian Circles su bend koji je i originalan u zvuku i suptilan u pristupu rukujući svojim instrumentalnim materijalom sa mnogo autoriteta. Russian Circles uspešno umiču generičkoj post-metal matrici i pesme im nisu prosta smena tihih i glasnih delova već organskije sklopljene kompozicije čiji metal elementi ostaju neupitni čak i kada se trio razigra i svesno beži od readymade metal rešenja. Plus, ovaj album ima neke zaista upečatljive, memorabilne teme. Russian Circles, naime, nisu bend koji vozi jedne te iste rifove i smene akorda, već zaista razmišljaju o tome kako melodija može da se gradi i u vremenu i po slojevima pa je ovo ploča koja je, ako već ne proggy formata, svakako prilagođena slušaocu-sladokuscu koji će uživati u razvijanju zametaka pesama u grandiozne strukture i impresivne muzičke građevine. Retko, možda preretko u ovom vremenu u kome je brickwall mastering i dalje suvereni vladar (pa i ova ploča ne umiče jakoj digitalnoj kompresiji) mogu da upotrebim reč „suptilno“ za muziku modernog metal benda, ali Russian Circles je zazivaju iz sve snage i nude nam još jedan izuzetan album koji će se vrteti na repeat u mesecima što dolaze:

https://russiancircles.bandcamp.com/album/blood-year

Švedski Mylingar (reč označava lutajuće duše dece preminule pre krštenja, molimlepo) ima drugi album, Döda Själar (mrtve duše, dakako) i ovo je četrdeset minuta teških iskušenja za uvo i duh. Mylingar udaraju ispod pojasa, mučki i iz sve snage, isporučujući blackened death metal koji stiže iz najdubljih pećina najprokletijih predela ove planete koje možete da zamislite, sa mrvicom avangardnog i miksom koji bi mogao da vam trajno ošteti sluh. Ovo sve pričam u najboljoj mogućoj konotaciji jer se radi o ploči koja sjajno opravdava te neke ideje o subverzivnosti metala kao granične forme umetnosti. Naravno, nije to lako za slušanje, ali ovo nije art brut produkt niti nekakav so bad it’s fascinating projekat već u fullu promišljena muzika veličanstvenog nihilizma i skoro samoubilačke posvećenosti agresiji koja nema u sebi ni trunku mačo-poze već čiste fascinacije destrukcijom, poništavanjem i ništavilom. Mylingar su impresivni, zavodljivi i jako, jako teški za slušanje a ovo je, skoro da je nepotrebno reči, izdao pensilvanijski 20 Buck Spin. Svaka čast za posvećenost i bendu i etiketi a ovo treba preslušati barem jednom da bi čovek otvorio sebi novu perspektivu iz koje će posmatrati muziku, umetnost i život:

https://listen.20buckspin.com/album/d-da-sj-lar

https://mylingar.bandcamp.com/album/d-da-sj-lar

Izašli su i novi Thy Art is Murder i Carnifex ali to ćete morati da nađete nekog mlađeg da adekvatno prikaže jer je mojim ušima i jedan i drugi album neslušljiv na ime brikvolovanog masteringa.

Umesto toga, jedan… pank album? Pa, da, ali ova vrsta hardkora je odavno legitimizovala sebe kao u praksi podvrstu metala, pa je nova ploča crustcore kvarteta Hive iz Mineapolisa jedan vrlo prijatan i preporučljiv uradak teške, distorzirane muzike za svakog ko takvu muziku voli. Jutros sam zapravo iz nekih razloga poznatih redakciji i mom duhovniku slušao dosta skandinavskog D-beata po JuTjubu i pomislio da mora da stanem jer danas neću čuti ništa bolje od Skitsystem i Disfear a treba da pišem o grdnom novom metalu, no, Hive su ispali kec u rukavu. Most Vicious Animal je ploča koja pokazuje da se čak i u najrestkriktivnijem žanru muzike na svetu i dalje mogu snimati sveži, životni albumi i ovo je zreo a opet izuzetno zdrav, vitalan hardkor pank sa tvrdom pokoricom, koji majstorski šalje sve te poruke o beznađu i mraku kakve slušamo od njihovih kolega već četri decenije unazad, a da opet sve zvuči stvarno i ubedljivo kako i treba. Mineapolis, svakako, ima dobru i dugovečnu tradiciju opasnog crustpunka (Destroy!, Misery, da pomenemo samo najpoznatije izdanke) a Hive se u nju uklapaju sa dobrim shvatanjem osnova ali i smelošču da idu u smislenu i upečatljivu nadgradnju. Most Vicious Animal tako uspeva da isporuči i klasične d-beatove i standardne krast rifove a da opet ode i par koraka dalje i muzici podari nove dimenzije i perspektive. A sve mračno, opasno i teško. Vrlo lepo:

https://hive-us.bandcamp.com/album/hive-most-vicious-animal

Sa druge strane plota, ali muzički razumno blizu su estonski Deceitome koji na svom novom EP-ju, Flux of Ruin isporučuju pet pesama klasičnog švedskog death metala, kao iz bakine kuhinje. Naravno, švedski death metal je odavno postao žanr koga sviraju svuda u svetu a Estonija i nije tako daleko od švedske pa Deceitome fino i sa razumevanjem provlače svoj mračni, teški death zvuk koji je negde između ranih Entombed/ Nihilist i Grave. Pesme su solidno napisane i nisu samo jednostavno praćenje formule a bend, iako nema ambicije da zvuči originalno ipak ima dosta karaktera i ne treba ničeg da se stidi. Odličan vokal, uzgred:

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/deceitome-flux-of-ruin

Izašao je i prvi singl još jednog projekta Phila Anselmoa, En Minor i mada istoimeni seveninčer zapravo nije baš metal već nekakva „dark americana“ sa akustičnim gitarama i dosta rasviranim južnjačkim soliranjem, ostaje fakat da mi se skoro svi Anselmovi projekti posle Pantere dopadaju značajno više od Pantere. Zanimljivo:

https://enminor.bandcamp.com/

Švedski Humanity’s Last Breath, da bude ironično, ne svira švedski death metal iako svakako svira death metal i iz švedske je ali to su ti paradoksi modernog metala. Elem, ovaj studijski projekat Bustera Odeholma je dobacio do nove ploče, Abyss, koja kombinuje relativno interesantan, pa pomalo i eksperimentalan death metal sa malo deathcorea u jednu smešu koju ne bih smeo da preporučujem sa ne znam koliko entuzijazma ali koja svakako zavređuje da se čuje. Predugačko je ovo i nema dovoljno usmerenosti da bi sve dobre ideje koje Buster ima bile na pravi način iskorišćene a kad se u sve umešaju previše „plastična“ produkcija i neinspirisani deathcore pasaži, ne mogu nikog da osudim ako digne sidro, no, Odeholm bez sumnje ima interesantan pogleda na death metal i vredi mu posvetiti barem nešto pažnje:

https://humanityslastbreathofficial.bandcamp.com/album/abyssal

Zato je tu novi, treći album haotičnog hardkor benda Meatwound iz Tampe i ovi Floriđani umeju da sviraju, ne plaše se da to pokažu, a opet muzika im je laserski fokusirana i usmerena na izazivanje osećaja strave i tjeksobe, nikako na pokazivanje sposobnosti ljudi koji je prave. Već sam dobrano izlizao svoja poređenja svega živog i mrtvog sa Nomeansno ali Meatwound zavređuju ovu komparaciju jer je Culero album koji bi Nomeansno snimili da su odrasli na grajndkoru i brutalnom, gražanom sludge metalu. Jako dobro, jako dinamično, jako mračno a opet neodoljivo. Plus, koza na omotu! Ne propustiti:

https://paxaeternum.bandcamp.com/album/meatwound-culero

Za malu i lako probavljivo porciju death/ thrash metala iz Njujorka obratićete se na adresu benda Ordeals čiji je novi 7“, Choose Death, sklopljen od dva introa i dve pesme interesantno emotivnog thrasha sa death nadjevom, prljavom produkcijom ali dosta šarma i personalitija:

https://stygianblackhand.bandcamp.com/album/choose-death

Još jedan ubitačan 7“ dobijamo od industrial-metal-punk-noise ekipe Street Sects. Gentrification III: Death and Displacement su dve pesme industrijskih ritmova, vrištanja, distorzije, semplova i mnogo drugih zvukova ubačenih u mešalicu za beton a zatim oblikovanih u zavodljive, seksi forme. Industrial metal često ume da bude beskrvan, generički predvidiv žanr, pa je tim dragocenije da Gentrification III ubacuje puno energije i autentične ekspresivnosti u dobro znanu formulu:

https://streetsects.bandcamp.com/album/gentrification-iii-death-and-displacement

Horror Pain Gore Death Productions je izdavač za koga uglavnom vezujemo jedva-produciran, lo fi gore/ grind/ horror metal sa dna kace (u najboljoj mogućoj konotaciji) pa je debi album čikaških Sons of Famine, nazvan As Razors Gnaw Like Wolves jedno (prijatno!) iznenađenje. Ovde na programu imamo zreo i veoma slušljiv blackened thrash metal/ crust sa elementima progresivnijeg pa i post-metala, produciran ne sad nešto preskupo ali svakako za par klasa iznad uobičajene HPGD ponude. Kad se malo zaroni u spisak članova benda shvatimo da ovde imamo proverbijalni who-is-who čikaške scene sa člaovima Yakuza, Corpse Vomit, Lividity i gomile drugih bendova pa onda zrelost ovog albuma nije neko čudo. Svejedno, As Razors Gnaw Like Wolves je veoma prijemčiva ploča zaraznih rifova i opakog tempa koja metal i pank meša na najbolje načine. Ne znam da li se prioprema novi album Dead Cross ali Sons of Famine su Pattonu i ekipi zadali zajeban domaći:

https://hpgd.bandcamp.com/album/as-razors-gnaw-like-wolves

I debi album estonske blackened death/ crust ekipe Swarn, pod nazivom Black Flame Order vredi čuti jer je u pitanju prilično originalna i stilski zanimljivo široka ploča mračnih, opresivnih atmosfera i glasne, žestoke svirke. Swarn su se opredelili za preterano komprimovan mastering a što je šteta jer njihova muzika bi mnogo dobila kada bi zvuk imao više prostora i dinamičkog opsega, no ovo je u osnovi vrlo interesantna ploča kojoj je mračnost definišuća dimenzija ali koja ume da vrlo lepo oplemeni to mračnjaštvo nadahnutim harmonskim rešenjima i temama. Poslušati:

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/swarn-black-flame-order

Završimo nečim stvarno odvratnim. Australijski goregrind bend Homicidal Epilogue ima debi album, Depths of Excruciation i to je 12 pesama u nekih 48 minuta rafalne bubnjarske paljbe, dubokih grlenih vokala koji zvuče kao da vepar povraća u metalno bure i rifova koji povremeni uspeju da se probiju kroz svu tu buku. Homicidal Epilogue umeju da svoje do karikature prebrze aranžmane okite i po kojim slem delom, čisto da se ne svede baš sve na mašinske blastbitove, ali fakat je da je ovo album koji je vrlo teško slušati ako niste BAŠ ljubitelj ovakvog zvuka. Ali ako jeste, pa ovo je vrlo korektno sklopljeno i beskompromisno na jako „andergraund“ način a da opet ima dovoljan nivo „muzičarstva“ da prevazilazi demo scenu.

https://homicidal-epilogue-grind.bandcamp.com/album/depths-of-excruciation