Arhiva za novembar, 2019

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-11-2019

Posted in metal with tags on 30 novembra, 2019 by mehmetkrljic

Posle Crnog Petka dođe Metalna Subota. Tako je bilo, tako će biti, jer tako mora da bude.

Blek metalsku navalu ove nedelje predvodi finski kvartet Ruho sa svojim drugim albumom, The Devout Thrum i ovaj bend je toliko tr00 da čak ni na bandcampu ne piše koliko koja od ove četiri pesme traje. Da bismo ipak pomogli slušatelju, reći ćemo da pesme traju između deset i dvanaest minuta i da je u pitanju metodičan, postojan skandinavski blek metal sa vrlo „suvom“ produkcijom i odanošću severnjačkoj hladnoći. Poznato je da ja volim kada je blek metal monoton i kontemplativan a da se to sve izvodi uz potreban minimum agresivnosti. Ruho daju baš ovo a pesme im, zbog svoje dužine, imaju kapacitet i da pametno i smisleno menjaju dinamiku i brzinu. Bend ovo ne zloupotrebljava i ovo nisu na silu komplikovani aranžmani već prijatna, epska putovanja kroz led i samoću uz odličan miks (slušajte kako gitara sitni na levom kanalu) i ubedljive atmosfere.  Veoma dobro za početak ovonedeljnog pregleda.

https://ruho.bandcamp.com/album/the-devout-thrum

Na svom drugom albumu, pod nazivom Visioen van het verborgen land, jednočlani nizozemski sastav Vaal nudi lep egzemplar tog solo, sobnog-ali-kvalitetnog blek metala, sa primerenom, ranoburzumovskom sirovošću groznog pevanja, jakih distorzija i prostih bubnjeva ali i jeftinim, ama efektnim korišćenjem sintisajzera (i sinti horova) da se svemu doda malo šloki epike i horora. Vaal sa ovim albumom nudi diletantizam u onom njegovom pozitivnom smislu, muziku bez zanatskih trikova i upeglavanja, čistu i iz (crnog) srca. Ima u tome lepote.

https://vaalbm.bandcamp.com/releases

Polsjki Forest Whispers ima novi EP, Do Szkarłatnego Czysćca i to je i dalje sirov blek metal inspirisan drugotalasnim bendovima iz prve polovine devedesetih mada Poljaci ovde dodaju i nešto sofistikacije u aranžmanima sa zanimljivim ritmičkim i melodijskim idejama. Ideja, da budem iskren ima možda i previše po jednoj pesmi i bilo bi bolje da je bend sve te ideje sačuvao za sledeći, četvrti album umesto što pesme svaki čas idu na neku drugu stranu, ali, opet, većina tih ideja je dobra a Forest Whispers uspešno prelaze iz pankerskih prostakuša u mejdnovski inspirisane harmonije pa ovo nikada nije dosadna ploča:

https://forestwhispers.bandcamp.com/album/do-szkar-atnego-czys-ca

Varaždinci, Bednja, na svom prvom albumu, Doline Su Ostale Iza Nas daju dosta ubedljivu argumentaciju za svoju mešavinu blek metala i nekakvog hardcore thrasha sa blago postmetalskim harmonijama, nudeći muziku koja je bučna, vrištava i energična, ali emotivna, a ume i da uspori i smiri se do skoro postrokerske zamišljenosti (slupajte Poslednji krik od sredine ili početak Povratka kralja). Priznajem da me u takvim momentima manje ubeđuju u to što rade, delom i zbog miksa koji ovakve delove posreduje dosta slabo, ali kad krljaju, Bednja su taman kako treba i valja da se drže krljačine.

https://bednjacroatia.bandcamp.com/album/doline-su-ostale-iza-nas-black-metal-hardcore

Švedski Avslut smo polovinom godine pohvalili za dobar EP Förslavad, a sada se vredna petorka (koju znamo samo po početnim slovima imena) vratila sa drugim albumom. Tyranni je, kao i prethodna izdanja, izašao za Osmose Productions i čuje se dobro da je ovo bend koji nikada neće podbaciti ispod pretpostavljenog standarda. Ovo je mišićav, energičan, tvrd i brz blek metal koji svoju razgnevljenost pakuje u dobro kontrolisane izlive agresije sa superpreciznim bubnjevima i disciplinovanim a raznovrsnim gitarskim radom. Avslut, kao što Šveđani već rade u blek metalu, kombinuju nepraštajuću ritmičku surovost sa pržećim rifovima ali i upečatljivim melodijama i Tyranni je ploča koja ima nekoliko trenutaka za pamćenje. Vrlo solidno:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/tyranni

https://www.youtube.com/watch?v=_D8ofrMKsBQ

Takođe za Osmose Productions izdaju dvočlani Tragediens Trone čiji je prvi, i istoimeni, albbum sjajan pokazni primer za tu neku razliku između švedskog i norveškog blek metala – ako u tako nešto verujete. Tragediens Trone je tehnički impresivna ploča ali ploča toliko ledene atmosfere i discipline u konzistentnom doticanju onostranog da je teško povremeno se ne naježiti dok je slušate. Skald i Lt. Wardr su kreirali album koji uzbuđuje koliko i plaši, praveći aranžmanski jednostavne ali ne prostačke ili primitivne pesme. Ova muzika naprosto teče, kao nekakva ledena reka u hiperborejskim pustopoljinama, noseći i živo i mrtvo jednakom snagom i nezainteresovanošću, a kada između pretećih vokala, tvrdih bubnjeva i oštrih gitara promaknu klavirski akordi i sintisajzerski vetrovi sve dobije prigodno vodviljski ali nikada neozbiljan ton. Izuzetno ubedljiv debi, pa još sa sjajnom naslovnom stranom – obavezno slušanje:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/tragediens-trone

https://www.youtube.com/watch?v=CDlc8xREGl4

U stonerskim dubinama prvi su nam na redu Supernaut iz Santa Kruza. Iako očigledno imenovani tako da odaju poštu Black Sabbathu, ovi kalifornijski mladići sviraju osoben hard rok/ hevi metal sa nekarakteristično visokim tempom, nekarakteristično melodičnim vokalnim aranžmanima i nekarakteristično svedenim gitarskim radom. No, The Green, kako se ovaj, drugi njihov, album zove, prilično umešno demonstrira da stoner metal ne mora po definiciji da bude spor, primitivan i napunjen do vrha džinovskim rifovima. Supernaut su bluzerski utemeljeni, progerski razigrani i psihodelično-pop raspevani a što se pokazuje kao dobra kombinacija. Šteta za malo taman miks ali ne kvari stvari preterano:

https://supernaut.bandcamp.com/album/the-green

Vašingtonski Lionize na svom prvom albumu nazvanom Panic Attack! nude vrlo dobro odsviran i produciran hard rok koji se kreće negde između hard-bluz osnove Deep Purple (pevač vrlo rado zvuči kao Gilan), fazirane ’70s psihodelije i neke glamuroznije savremenije interpretacije hard roka koja u sebi nosi dovoljno panka da ima solidan pedigre. Vrlo je to dobro podmazano i profi zvuči i ja ne mogu da odolim kad čujem te lepe međuigre Hammond orgulja sa gitarama i voleo bih da je bend samo za mrvicu prljaviji, ali to su samo moje perverzije na delu… Vredno slušanja:

https://www.youtube.com/watch?v=QOyObAKhdIE

Italijanski psihodeličari The Whirlings na svom drugom albumu, Earthshine, mešaju heavy psihodeliju sa malo post roka i uglavnom su prijatniji nego neprijatniji za moje uši. Voleo bih da ovde ima malo više frikauta a malo manje šugejza ali to su opet samo neke lične preference. Bend je sveden i fokusiran u svom izrazu i lepo se sluša:

https://thewhirlings1.bandcamp.com/album/earthshine-2

The Galactoids iz Indiane na svom prvom EP-ju, Commune, vele da su se samo zezali i da je ovo grupa ortaka koji se zabavljaju, ali ove četiri pesme pokazuju kvalitetan proggressive/ space-rock/ pop-psihodelični bend koji nije dovoljno blizak metalu za moj ukus ali koji je definitivno vrlo vešt u pisanju, izvođenju i snimanju složenih, interesantnih pesama.

https://thegalactoids.bandcamp.com/album/commune

Nešto ranije ovog meseca izašao je i šesti (mada zavisi kako brojite) album belgijskog doom projekta Slow nazvan VI – Dantalion i ovaj je dvojac bez problema u jednoj prilično jakoj godini za funeral doom potvrdio svoju zasluženo visoku reputaciju. Dantalion je, kao i druge dobre funeral doom ploče koje smo pominjali ove godine (Fvneral Fvvk, Raventale, Esoteric…) pokazuje da je delo iskusne i kvalitetne ekipe (mada uglavnom jednog čoveka) (kome je odnedavno dodata jedna žena) time što se na ovoj ploči izbegava kreiranje pesma po najjednostavnijoj formuli plima-oseka gde dinamički tiši smenjuju glasnije delove i obrnuto, i umesto toga dobijamo složenije i interesantnije aranžmane. Slow su, pak, na neki način skoro pa progresivni u svom majstorskom igranju atmosferama koje imaju korektnu količinu za duboki doom metal neophodne melanholije ali se vešto poigravaju sa brojnim horor elementima. Ekstremna sporost ove muzike, još više nego na prethodnim albumima,  je idealno ugođena sa dramom koju Déhà i Lore ovde grade i doprinosi željenom ugođaju svečane ozbiljnosti čak i kada bend skreće u sasvim „žanrovske“ horor-metal vode. Belgijska mašina za pravljenje konfrontativne muzike, multiinstrumentalista i prolifični autor Déhà  je pre koju nedelju na istim ovim stranama pomenut na ime ekstremno agresivnog blek metal projekta Merda Mundi a sa Slow ovaj čovek podseća da ima mnoga lica i da su sva fascinantna. Izuzetna ploča za mnogaja slušanja:

https://slowdooom.bandcamp.com/album/vi-dantalion

Jednako me je impresionirao, mada na nešto drugačiji način, prvenac tajanstvene doom/ death/ sludge skupine iz Londona, Bull Elephant koji se isto zove Bull Elephant i u pitanju je koncpetualni album koji se oslanja na palp-estetiku iz vremena prošlih, pričajući priču o ubijenom slonu koga esesovski „okultni naučnici“ pokušavaju da vrate iz mrtvih ne bi li ga iskoristili kao (ne-)živo oružje, samo da bi se pojavio šaman koji im smrsi konce i okrenuo zombifikovanog stvora protiv nacista. Zvuči šašavo, ali Bull Elephant KIDAJU nudeći muziku koja zvuči kao sporiji Mastodon kako svira progresivni doom, sa raskošnim vokalnim aranžmanima i besprekornom kontrolom nad dinamikom. Ovom albumu se jedino da zameriti prevelika kompresija mastera jer je sve ostalo skoro savršeno sa stalno inventivnim mutacijama kroz koje pesme prolaze, odličnom atmosferom, moćnim ritmovima, jakim gitarama i, ponoviću još jednom, najraznovrsnijim vokalima koje ćete ove godine čuti na jednoj doom ploči. Moćno.

https://bullelephant.bandcamp.com/releases

Losanđeleski Teeth su u osnovi grindcore bend ali sa jakom inklinacijom i ka death doom zvuku pa je njihov drugi album, The Curse of Entropy jedna vrlo intrigantna i moćna smeša brutalnih blastbitova, sporih, veoma teških doom pasaža, prog-metalskih ritmičkih zavrzlama i gitara koje sve vreme nastoje da prizovu najcrnje košmare koje vaša podsvest ima na harddrajvu. Ovo je prilično tečna i mišićava muzika sa pesmama prilično konvencionalnog trajanja (dakle, od dva do četiri minuta), što za grindcore zvuči neprimereno, ali Teeth uspevaju da kvalitetnim gitarskim radom, dobrim aranžmanima i velikim zalaganjem bubnjara Alejandra Arande održe tenziju i budu konzistentno zanimljivi. Ploča koja intrigira atmosferom i idejama ali čije pesme svakako jebu kevu kako grajndkor i mora da jebe. Pritom, vokal Erola Uluga je potpuno BOLESTAN. Jako mračno ali neodoljivo:

https://teethtl.bandcamp.com/

Njemački speed/ power metalci Stormwarrior izbacuju svoj (tek) šesti album za dvadesetak godina postojanja a ovo je verovatno zato što se bend oko izdanja trudi i pazi šta će da napiše i kako će da ga odsvira. Ja nisam neki veliki fan ovog benda ali cenim njihov izraziti kvalitet i simpatičnu estetiku koja je negde na razmeđi ranih Helloween i ranih Blind Guardian pa je i Norsemen više nego korektna, veoma pošteno odrađena ploča udaračkog metala sa veoma zaslađenim melodijama. Kada se to spoji na perfektan način, kao u Storm of the North dobijamo nešto prilično zabavno, no, naravno, bend ne uspeva da čitav album bude ovako ubedljiv. Ali se časno trudi:

https://www.youtube.com/watch?v=nSZ85TC6b34&list=OLAK5uy_noodDuazTHervICPuUtNJbnu9_vqGv4ko

Dobrog smo death metala imali na raspolaganju ove nedelje, na primer, meksički Remains je dropovao svoj novi album, Chaos & Light i ma koliko da su ovi sada već iskusni momci (četiri albuma za pet godina nije mala stvar) sebe utemeljili u meksičkoj interpretaciji tradicionalnog švedskog death metal zvuka, toliko je ovaj album prepun svežih pogleda na ovaj žanr i odličnih rifova. Naravno, švedski death metal odavno nije ekskluzivno vlasništvo švedskih muzičara i mada Remains svojom mladošću i očiglednim omažima koje Dismemberu ili Entombedu daju vizuelnom kodifikacijom svog logotipa i omota albuma sugerišu da je u pitanju samo sa ljubavlju odrađena imitacija, Chaos & Light je isuviše dobra ploča da bi čovek duže od jedne pesme živeo u ovoj zabludi. Naprosto, Remains su ODLIČNI, sa disciplinom koja svedoči o stotinama sati provedenih u prostoriji za vežbanje – a što im daje profi zvuk – ali i sa svežinom koja podseća da je reč o još uvek mladom i gladnom bendu (možda i bukvalno – bend na bandcampu moli za donacije kako bi platio za „artwork“) koji ne želi da slepo sledi pravila što su ih drugi postavili već smelo krči svoje puteve. I zvučno se odmah primeti razlika i mada je Chaos & Light ploča tradicionalno prekomprimovanog mastera, kako je za swedeath i običaj, već samo odsustvo Boss HM-2 pedale na gitari – alatke koja je definisala ovaj zvuk koliko i pevanje Mattija Kärkija ili bubnjarski stil Nickea Anderssona – daje ovoj ploči osoben zvuk, višeslojniji i prozračniji nego što biste očekivali od ovakvog death metala, a opet bez ikakvih kompromisa u pogledu težine i agresije. Remains pritom pišu pesme koje imaju svu širinu i težinu švedske klasike ali sa mnogo dobrih i novih momenata, uspevajući da izbegnu nepotrebno komplikovanje i uvaljujući po koji pamtljiv rif kada mu se ne nadate. Impresivno i autoritativno, ovi mladići podsećaju da je „švedski death metal“ ne samo odavno postao estetski izbor a ne geografska odrednica već i da se u muzici koja je vrhunac dosegla pre gotovo tri decenije i dalje može lepo inovirati i praviti sveža, zdrava muzika. Rispekt:

https://remainsmx.bandcamp.com/album/chaos-light

Tu je i split album njemačkih old school death metal bendova Gravehammer i Khaos koji izlazi tek u Februaru ali je već dostupan na Bandcampu zahvaljujući ljubaznosti izdavača Fucking Kill records. Lepota! Dok severnjački Gravehammer ne postižu previše na prvu loptu jer je njihov OSDM suviše jeftino produciran da bi svo to obožavanje Autopsyja poentiralo onako kako želi (ali sve nekako legne ako se čovek potrudi pa sluša sa ljubavlju), južnjaci Khaos su odmah šarmantni sa svojim prostačkim, sirovim deathgrindom koji ujeda za dušu i ne pušta dok ne otkine komadešku mesa. Lepo:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/gravehammer-khaos-split

I uvek pouzdani Horror Pain Gore Death Productions zadovoljava novim izdanjem a to je album prvenac njudžerzijevskih Chained to the Dead. A Gruesome Encounter je ploča nastala pod očiglednim uticajem VHS horora, puna brutalnog, zakucavačkog blastovanja i vrištanja, negde na razmeđi grindcorea i death metala sa više oslanjanja na atmosferu nego na komplikovanu svirku. Ovo ne znači da su pesme glupe ili nespretno odsvirane već da Chained to the Dead više vole da uzmu jedan motiv i dobro ga istraže sa svih strana nego da komplikuju aranžmane skretanjima pod pravim uglom. Pritom ovo je tehnički kompetentno i razgovetno tačno koliko treba. Uz gomilu filmskih semplova i GWAR obradu na kraju, ovo je grindhouse album kakav čovek samo može da poželi.

https://hpgd.bandcamp.com/album/a-gruesome-encounter

Naravno, album nedelje je za mene novi Cattle Decapitation, dugoočekivani Death Atlas koji je, iako zvanično dostupan tek jedan dan, već uspeo da oštro podeli death metalce diljem zemljinog šara. Neki vele da je ovo bezmalo remek-delo i logičan naredni korak za bend koji nesputano evoluira već decenijama, a neki misle da je u pitanju maniristički, pojednostavljeni pristup Cattle Decapitation zvuku sa političkom porukom koja je postala važnija od svirke. Vidim kako ovi drugi uspevaju da budu u krivu ali sam nešto bliži ovim prvim.

Naime, Cattle Decapitation su sa Monolith of Inhumanity iz 2012. godine dosegli svoju zrelu fazu, rafinirajući svoj deathgrind pristup dolaskom na pozicije tehničkog, brutalnog death metala što je nadišao prostu fascinaciju brutalnošću i postao medijum za istraživanje značenja te brutalnosti u svetu kojim vladaju (ili misle da vladaju) ljudi. Od te tačke na dalje, bend samo prirodno razvija ovaj zvuk, dodajući sve više melodije i neskrivene emocije u muziku, bežeći od namerno hermetične, manifestno kompleksne formule brutalnog death metala i kreirajući muziku koja zadržava brutal death vokabular – matematički precizne, superbrze blastbitove, saturaciju duplim bas bubnjevima, duboki grleni death vokal, tvrde hromatske rifove – ali ga koristeći na razgovetnije, eh, možda i „populističkije“ načine. Nije da je Death Atlas „pop“ ploča ali je VRLO primetno kako ovaj album smanjuje udeo klasičnog denflovanog death metal rif rada na gitari a uvećava procenat tremolo melodija koje beže od hromatske pravovernosti i harmonski umeju da izađu skoro potpuno izvan granica metala dajući nam prijatne teme koje bi, da nema ekstremne distorzije i vrištanja, bile pogodne i za Pink Floyd pa i za Šarla Aznavura.

Naravno da je to malo radikalno ali Cattle Decapitation sada treba posmatrati ne kao death metal bend koji pruža ručicu preko granice žanra već kao naprosto zreo bend koji svira svoju muziku a ta muzika ima veliki postotak prepoznatljivih death metal elemenata u sebi. Drugim rečima, Death Atlas TREBA da bude tako melanholična, pesimistično zamišljena ploča kako zvuči, TREBA da ima sve te melodične momente i monotone „blek metal“ blastbitove u kojima gitara samo svira akorde jer je ovo ploča koja više nego ijedna pre nje poziva na refleksiju i, jelte, razmišljanje. Cattle Decapitation su među najpoznatijim vegetarijancima u death metalu a ovaj album nastavlja tamo gde su Monolith of Humanity i The Anthropocene Extinction stali, otvoreno naglas meditirajući o istrebljenju koje je Zemlji doneo Čovek, o nestajanju čitavog ekosistema koji poznajemo i ekološkoj destrukciji nezamislivih razmera koji prihvatamo kao puki savremeni način života.

Kome ova ekološko-politička upitanost ne prija sigurno se neće lepo provesti uz ploču koja ima nekoliko interludija sa nabrajanjem zastrašujućih podataka o šestoj velikoj ekstinkciji na planeti i sumornim projekcijama budućnosti ali nikakva politička inklinacija ne treba da zaslepi čoveka pa da ne prepozna da je Death Atlas svejedno moćna ploča metala koji zakucava ali i peva onako kako death metal retko ume da zapeva. Naravno, Travis Ryan je odavno seo na tron najraznovrsnijeg death metal pevača možda i svih vremena, i, ako su sa ovim albumom Cattle Decapitation snimili onakav album kakav sam se pre četvrt veka nadao da će jednom Fear Factory snimiti, onda je i Travis pokazao kako bi Burton C. Belle zvučao da je više vežbao a manje se tetovirao. Na ovom albumu Ryan demonstrira ogroman raspon tehnika i pristupa gradeći ogroman deo njegove atmosfere, mešajući moćnu death/ grind agresiju sa velikim spektrom svojih „prljavih klinova“ i temperirajući melanholične harmonije na besprekorno inventivne načine.

Naravno, uz sve moje lepe reči i misli, prihvatam da ovo ne mora da bude ploča koja će se svakome dopasti. Cattle Decapitation su na njoj smeli i samouvereni ali možda ne na načine koji svakom prijaju. Ja joj mogu zameriti – očekivano – prekomprimovan master, što je stara boljka ovog benda, ali joj ne mogu zameriti bogznašta drugo. Mislim se nešto, ako su Fear Factory sa Demanufacture najavili sopstveno prilaženje mejnstrimu onda je Death Atlas, toliko godina kasnije, demonstracija mogućnosti odlaska u drugu stranu, uvođenja decidno ne-death elemenata u svoj zvuk, ali ne i odricanje onoga što brutalni death metal jedini može da donese muzici koja ima misiju i izgrađen estetski stav. Maestralan album:

https://cattledecapitation.bandcamp.com/album/death-atlas

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-11-2019

Posted in metal with tags on 23 novembra, 2019 by mehmetkrljic

Da bismo žnjeli metal, moramo ga prvo posejati. Pa posejmo…

U prvim blek metal redovima su Wolvencrown iz Notingema sa svojim prvencem Of Bark and Ash i, s obzirom na to koliko lajem protiv britanskog blek metala, ovo je još i dobro. Wolvencrown su melodični i epski ali ipaki melanholični, uspevajući da izbegnu upadanje u meditativne kovitlace u kojim se taj neki atmosferični blek metal često zagubi time da ovde ipak ima malo više krvi i vatre. Sve je to neki taj paganski blek metal pristup i sasvim je pristojno za prvi album:

https://youtu.be/M-LONGpjyxI

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/of-bark-and-ash

Srećom, nije sve danas melodično i melanholično, Parižani Moonreich imaju novi EP, Wormgod i Francuzi ovih pet pesama nabijaju lošim raspoloženjem i agresijom, kako i dolikuje blek metalu koji dolazi iz zemlje što o ovoj muzici, čini se, ima najviše različitih ideja. Na Wormgod je zvuk Moonreicha dobrano sazreo i ovo ima elemente avangardnog pristupa blek metalu ali su u prvom planu odlično napisane pesme i jako dobro izvođenje. Produkcijski, ovo je možda i za nijansu preupeglano ali svakako prija kad slušate izdanje koje vam ne uzima uši za taoce već na prvu notu. Dosta ovde ima dobrih rifova i žestine baš po mom ukusu, a obrada Depeche Mode kojom se ploča zatvara je tu valjda da bismo mi, surovi metalci, imali šta da puštamo svojim boljim polovinama (i, er, prilično je dobra). Veoma dobra ploča:

https://ladlo.bandcamp.com/album/wormgod-ep

Švajcarski duo Ateiggär osnovan je ove godina a njihov prvi album Us d‘r Höll chunnt nume Zyt je vrlo intrigantna smeša organske, kvalitetne muzike i dobro kontrolisane teatralnosti. Ateiggär su puni ideja a njihova interesovanja za misticizam, alhemiju i astronomiju se reflektuju u svežem pristupu komponovanju i aranžiranju pa je ovo jedna gotovo kamerna ali i dalje žestoka i ubedljiva ploča „intelektualnijeg“ blek zvuka koji svejedno ne odustaje od tradicionalne sirovosti i agresivnosti ovog podžanra. Meni veoma lepo jer cenim kada ljudi žanr proširuju prirodno, eksperimentišući intuitivno i pronalazeći efektne nove puteve:

https://ateiggaer.bandcamp.com/album/us-d-r-h-ll-chunnt-nume-zyt

Za ovonedeljnu porciju blek metala u kome je jedan od ravnopravnih instrumenata „srednjevekovna harfa“, tu nam je dosta dugo očekivani treći album mineapoliskih Obsequiae a koji se zove The Palms of Sorrowed Kings. Obsequiae svoj melodični blek metal zasnivaju u dobroj meri na toj nekoj srednjevekovnoj muzici i foklornom izrazu pa je i ovaj, treći album sada već sazrela i raskošna demonstracija kako sve to lepo može da se uklopi uz distorzije i vrištanje. Naravno, ovo je opet muzika samo za te neke posvećene kojima neće smetati skoro do šapata ispucali glas Tannera Andersona i koji će se oduševljavati srednjevekovnim gruvom i lepim melodijama koje su kao nešto ispalo iz, jelte, Nemanjića. Naravno, Obsequiae sve to aranžiraju bogato sa stalnim promenama ritma i harmonskim varijacijama pa je ovo ploča koja nikada ne sedi mirno i uvek zvuči dinamično ali ovde imam zamerku na miks i mastering koji su preglasni i prekomprimovani. I, sad, 20 Buck Spin, koji su ovo izdali, generalno takav napucan zvuk smatraju svojim zaštitnim znakom, a što ima donekle smisla kod mračnih old school death metal bendova kakvi im zarađuju hleb svagdašnji, no, Obsequiae sviraju dinamičniju muziku koja značajno više pati zbog ovakvog zvuka. No, dobro, ako treba, ovo može da se sluša i na parče a valjano je:

https://listen.20buckspin.com/album/the-palms-of-sorrowed-kings

Na prvom albumu finskih Black Beast (a koji postoje još negde od 2002. godine nego su do sada valjda rafinirali izraz) harfu sigurno nećete čuti. Nocturnal Bloodlust je ploča koja već omotom (na kome gledamo čoveka što bljuje vatru) pokazuje da je u srcu Immortal i klasična skandinavska nabadačina a kada neočekivano melodični intro od minut i po prođe, krećemo sa blastbitovima i pankerskim dranjem, negde između Immortal, Impaled Nazarene i starog Marduka. I mada Black Beast daleko od toga da su na nivou ovih preteča, može se ipak reći da su isporučili album čija je ritmička monotonost kompenzovana povremeno dobrim i pamtljivim rif-radom a čiji je preovlađujući štimung onaj divljačke, antihrišćanske pobune. Mislim, i pre nego što stignete do razaračke Fist of the Devil znaćete da li vam ovo prija i da li ujednačenost ritma i intenziteta svirke (koje prekida par sporijih, amtosferičnijih komada) uspeva da vas opčini ili samo umori. Meni su Black Beast po ukusu jer volim kada blek metal ovako testeriše i besni bez ostatka pa makar ne bio nešto posebno transcendentan.

https://primitivereaction.bandcamp.com/album/nocturnal-bloodlust

Stonerska ponuda počinje sa albumom još iz Oktobra, ali koji je toliko ubedljiv da ne treba da bude preskočen. Melburnski teškaši Nuada na svom prvom albumu, Beneath the Swamp sviraju lepljiv i prijatan stoner rok sa povremeno izvanrednim idejama, a svakako sve vreme sa visokim nivoom kvaliteta. Dok se u domenu same muzike stvari menjaju tokom ploče od vrhunski inspirisanog do korektnog, ovaj bend ima tako moćan i težak zvuk da je skoro pa nebitno šta sviraju. Hoću da kažem, ovo je MONSTRUOZNO i to u, jelte, pozitivnoj konotaciji:

https://deserthighways.bandcamp.com/album/beneath-the-swamp

https://nuada.bandcamp.com/releases

Rusi Temnee su remasterovali svoj debi album, Dialectics, ne bi li ga izbacili na vinilu pa onda imamo priliku da ga slušamo (i kupimo) i u digitalnoj verziji. Temnee se drže instrumentalnog teškog, psihodeličnog roka, velikih rifova, zdravog gruva i mada ne pričamo o najmaštovitijem bendu na svetu, novi remaster daje albumu jedan vibrantan, snažan zvuk pa se i pesme lepo slušaju, sa svim tim krčanjem faza, zvonkom bas-gitarom  i preteškim bubnjevima. Solidan album za pušenje hašiša i kljucanje.

https://temnee.bandcamp.com/album/dialectics-remastered-lp-version

I Španjolci Surya na svom prvom albumu, Overthrown imaju dobar zvuk a njihova muzika je opet lep i prijemčiv, teški, valjajući ali dovoljno „pop“ stoner rok da bude prijatan i ljudima koji su bliži „normalnoj“ muzici. Ako kažem da se ovde čuje malo Soundgardena to ne treba shvatiti kao da bend pokušava da imitira poznatije prethodnike već samo kao ilustracija da ovo nije puka hipnoza rifovima i fazom već da ima i lepih harmonskih ideja i pamtljivih refrena.

https://suryarocks.bandcamp.com/album/overthrown

Takođe iz Španije, pa još iz Septembra stiže i novi album kvarteta The Shooters, UFO Live session. Ovo je snimljeno „uživo“ utoliko što je sve odrađeno odjednom, bez nasnimavanja, ali je u pitanju studijski snimak pa je i zvuk dobar a The Shooters sviraju pristojno mišićav stoner rok sa gruvom kao najvažnijim elementom muzike. Prijatno, ne preterano originalno ili inovativno ali kvalitetan zvuk i „živa“ spontanost daju ovoj ploči dosta pozitivne, jelte, energije:

https://theshooters.bandcamp.com/album/ufo-live-session

Nazad u Melburn za potrebe prvog albuma izvrsnih Droid. Hyperreality je ploča koja praktično kao da je pravljena za mene kombinujući stonerski gruv i doom sporost, klateći se između nadrogiranog hard roka i psihodeličnog, satanskog metala, sa miksom koji je kvalitetan i tvrd ali sa masterom koji dopušta da se dinamika čuje. Pesme odišu okultnom paranojom i pravovernim doom zakucavanjima i aranžirane su majstorski da se pažljivo i metodično izgradi drama koja kulminira u momentima paljenja pedala i gaženja po svim instrumentima iz sve snage. Pritom mi se mnogo dopada i kako Richard Iskov peva, dajući svemu jednu ’70s doom crtu koja ne deluje isforsirano. Meni je ovo album koji bez problema puštam od prve pesme čim se završi sa poslednjom jer ima neizdrživo dobre rifove i savršenu atmosferu:

https://droiddoom.bandcamp.com/album/hyperreality

Vrlo slični i samo za malecnu nijansu „rokerskiji“ su Šveđani Hazemaze čiji je drugi album, Hymns of the Dead jedna sigurna procesija moćnih doom rifova i pretećih a opet seksi melodija i atmosfere ’70s grindhousea. Hazemaze su sigurni u formi koji vole i vrlo je rutinski sviraju što ih opet samo malčice lišava te genijalne dramatičnosti što je Droid imaju, ali ovo ne treba da  vas pokoleba, Hazemaze pišu odlične pesme i sviraju ih potpuno kraljevski.

https://hazemazeband.bandcamp.com/album/hymns-of-the-damned

I Poljaci Taraban su dobri na svom debi albumu, How the East Was Lost koji je moćna, a pevljiva i poletna kolekcija stonerskih/ rokerskih pesama sa jasnim dugovanjima ’70s hard roku i psihodeliji. Taraban su dovoljno glamurozni i seksi da legitimno mogu da idu na televiziju i budu bliski i publici koja sluša, uh, ne znam – sluša li iko još uvek Gretu Van Fleet? – a i da budu dobri za stare i namrgođene ljude poput mene koji sve porede sa rok muzikom uz koju su izrasli. A to je prilično moćna pozicija da se na njoj bude. Taraban imaju i malo te neke kinematske dimenzije koja im dodaje samo malčice prog šmeka i, generalno, zvuče kao bend spreman za velika dela:

https://taraban.bandcamp.com/album/how-the-east-was-lost

Za nešto mnogo mračnije imamo u ponudi Portugalce Wells Valley čiji drugi album, Reconcile the Antinomy donosi snažnu i emotivnu blackened doom muziku koja nije za pušenje droge već za ozbiljne meditacije o propasti i ništavilu. Ovo je jako dobro napisano i odsvirano sa puno sigurnosti, pritom i odlično miksovano tako da sav taj zanimljivi gitarski rad koga Filipe Correia ulaže može dobro da se čuje. Gitara ovde obavlja mnogo posla, manje se oslanjajući na klasične teške doom rifove i odlučujući se često za veoma upečatljive blekmetalske tremolo melodije i efektna razlaganja a Correia i odlično peva, no ne treba zapostaviti pohvale ni na račun ostala dva člana benda koji se predstavljaju kao izuzetno stamena i disciplinovana ritam sekcija. Wells Valley sebi pripisuju avangardne tendencije ali čak i da MRZITE sve što je avangardno, ovo je izvanredno napisan i odsviran album blackened doom muzike koji treba da čujete :

https://wellsvalleyblacklion.bandcamp.com/album/reconcile-the-antinomy

Za nešto „normalniji“ doom, blizak njegovoj „funeral“ inačici, tu su nam Moskovljani Bewailer čiji je prvenac, Where My Demise Dwells vrlo ubedljiv inicijalni iskaz i obećava intresantnu budućnost za bend. Bewailers u muziku i inače utemeljenu na predimenzioniranoj patetici unose još i popriličnu dozu te neke slovenske patetike i Where My Demise Dwells je spora, svečana ploča u kojoj se duboki death vokali smenjuju sa najnežnijim ženskim pevušenjem, ali sve je to ukombinovano i odsvirano sa puno autoriteta. Ovaj dvojac (u kome jedan član radi sve a drugi samo piše tekstove i povremeno recituje, sudeći po dostupoj dokumentaciji) razume kako se u doom metalu gradi i razvija drama i svaka pesma na ovom albumu zvuči napeto do pucanja sa svojim hiperemotivnim ali uvek dostojanstvenim i otmenim pristupom. Takođe, vrlo dobro snimljeno i producirano da se sačuva taman koliko treba prirodnog zvuka u kompozicijama koje su po prirodi stvari teatralne. Odličan debi za braću iz Moskve:

https://bewailer.bandcamp.com/album/where-my-demise-dwells

Den iz Čikaga na svom drugom albumu, Iron Desert kombinuju vrlo gruvi pesme sa lepljivim rifčinama i plesnim bekbitovima, i mračne, košmarne doom komade, nalazeći se negde na razmeđi sludge metala, (post) hardcore zvuka, gitarskog nojza i doom metala. Nezgodna kombinacija, i povremeno prilično naporna da se svari, ali uglavnom fascinantna i, kako bend nije od juče, natrpana rifovima i temama koje uprkos svoj konfrontativnosti što je bend gura u prvi plan, vuku na dalje slušanje. Ovo je muzika u kojoj bas-gitara zapravo vodi kolo a gitara je tu proizvođač košmara i košmara na ovoj ploči ima za izvoz. Mučno, mračno, ali dobro:

https://corpseflowerrecords.bandcamp.com/album/den-iron-desert

U punudi „klasičnog“ hevi metala, ove nedelje imamo mančesterski Aggressive Perfector čiji se prvi album zvao Satan’s Heavy Metal. Kada tako nazovete prvu ploču, jasno je da sa drugom morate da se žestoko potrudite i oko muzike i oko brendinga i Havoc at the Midnight Hour, sasvim očekivano i časno gine na bojnom polju koje je bend sam izabrao. Čime hoću da kažem da je ovo vrlo prijatna i zabavna hevimetal ploča ali da je daleko od vrhunaca koje smo ove godine slušali u ovom žanru. A taj žanr je ona zdrava amalgamacija NWOBHM pank/metal žestine sa malo Venom, pa čak i Bathory prljavštine i Aggressive Perfector se solidno snalaze u svoj toj pičkaži, kreirajući pesme sa dovoljno memorabilnih melodija na uduplanim gitarama, pamtljivih refrena i puno energične svirke. Pevač (i gitarista), Dan Holocausto je možda najmanje upečatljiv element benda jer uglavnom urla i to je zdravo ali se utapa u muzici, a opet, ovo sugeriše i da su miks, i pogotovo master albuma preglasni što muziku čini napornijom za slušanje nego što bi trebalo. Jer Aggressive Perfector umeju da prospu dobre ideje i rifove kao iz rukava (slušajte šloki horor u Land of No Return) i da je ovo producirano sa više osećaja bila bi to mnogo upečatljivija ploča. Ali i ovako je dobra:

https://aggressiveperfector.bandcamp.com/album/havoc-at-the-midnight-hour

A onda, tu su nam i stvarni progenitori NWOBHM zvuka. Tygers of Pan Tang imaju novi album, zove se Ritual i njemu produkciju ne mogu da zamerim. Mislim, da se razumemo, nemam bogznašta da mu zamerim ni izvan produkcije, jer je ovo ipak bend koji stvara od kraja sedamdesetih i već dugi, VEOMA dugi niz godina se nalaze u niši koja meni nije posebno značajna. Ta niša je neka, jelte, pripitomljenija, komercijalnija verzija NWOBHM zvuka u kojoj Robb Weir i dalje bez mnogo muke izbacuje albume ispunjene korektnim, melodičnim pop pesmama sa ’80s šmekom i svim potrebnim zanatskim elementima da budu probavljive. Ali ne mnogo više od toga. Ritual počinje pesmom Worlds Apart koja ima samo malo one stare vatre da mi razgori nade više nego što bi trebalo, ali stvari veoma brzo dolaze u očekivanu ravan i album je kolekcija pesama kakve su mogle biti i na albumu The Wreck-Age iz 1985. godine. I, mislim, sve je to DOBRO ali samo u okvirima toga koliko je taj radio-friendly heavy metal iz 1985. godine bio dobar u nekim kosmičkim razmerama. Ja sam, ipak, nešto skloniji prljavštini i muzici koja poseže dublje u podsvesno i čupa na površinu neobičnije forme pa mi je Ritual ploča samo za posebna raspoloženja, ali ako volite taj napumpani heavy zvuk sa sredine osamdesetih kakav su Tygersi, pogotovo s ove strane Atlantika, praktično patentirali – Ritual je ploča prepuna razloga za sreću. Mislim, Rescue Me je pesma kakvu mogu da zamislim na bilo kojoj plejlisti klasičnih heavy komada iz osamdesetih pa… eto..

https://www.youtube.com/watch?v=aOfxxhn-U8A&list=PLBzBwYhHpqLKIyU2eYXNPs3bMNkxHYWyU

Death metal ponuda ove nedelje je prilično reprezentativna, kakva je bila tokom cele godine. Prvi na redu su Francuzi Mortuary (jedan od milion bendova ovog imena, da, mada su najbolji Mortuary zauvek ostali naši Kragujevčani) čiji je šesti album dobio bizarno ime, The Autophagus Reign, ali sa svojih jedanaest pesama isporučuje mnogo dobrog, poletnog i zabavnog deaththrasha. Mortuary su sada u fazi da sviraju kao nešto trešerskija varijanta poljskih Vader, sa manje „epskog“ poziranja a više slejerovskih rifova koji se lepo uklope u čist, lep miks i užasno zarazne blastbitove. Pritom ovo je ploča koja tokom celog svog trajanja drži jedan ujednačen pristup i nije dosadna jer su pesme aranžirane tako da sve zvuči napadački i jednako žestoko ali da opet ima dovoljno dinamičkih i ritmičkih zaokreta da se izbegne monotonija. Kada bend, kao na primer u Disposable, bez napora ubaci u još višu brzinu to je kulminacija ploče posle koje je sve dopušteno i album se bez problema doveze do kraja šampionski tukući iz svih oružja. Ne originalno niti inovativno ali izuzetno korektno odsvirano i sa odličnim osećajem za pesme lišene sala i nedokuvane filozofije:

https://xenokorp.bandcamp.com/album/the-autophagous-reign

Drugi album denverskih prog-death metalaca Blood Incantation, nazvan Hidden History of the Human Race je očekivan sa dosta pozitivne napetosti s obzirom na debi iz 2016. godine koji je pritiskao sve prave dugmiće nudeći naučnofantastični mizanscen i progresivnu svirku. Hidden History of the Human Race sa svoje nove četiri pesme stvari podiže na naredni nivo i ovo je ploča superiornih atmosfera i izvanredne svirke a koja se istovremeno ne gubi u tim nekim „muzičarskim“ samoobožavanjima i aranžmanima koji bi isticali tehniku i znanje nauštrb samih kompozicija. Blood Incantation na ovoj ploči imaju veoma kinematski, veoma evokativan zvuk i, zapravo, kada ovo uporedim sa najnovijim albumom Nile od pre neku nedelju, tačno čujem kako Nile povremeno izgaraju u potrebi da se dokažu a kako ovi mladići uspevaju da budu nošeni nadahnućem i iz njih te dugačke, kompleksne ali nikako isforsirane pesme lepo i lako izlaze. Mislim, slušajte recimo drugu, The Giza Power Plant kako se prirodno iz groovy death metal ubadanja razvije u (kvazi)orijentalni ritual a onda pređe praktično u doom brzinu i ni jednog trenutka ne izgubi korak ili nit narativa. Jaka je to priča i Blood Incantation mogu da se pohvale da su pravi naslednici prestižnih superheroja progresivnog death metala poput Atheist i sa svojim no-bulšit-samo-krtina pristupom mogu da drže lekcije drugim bendovima iz slične branše. Kada stignete do poslednje pesme, osamnaestominutnog epa „Awakening From The Dream Of Existence To The Multidimensional Nature Of Our Reality (Mirror Of The Soul)“ bićete svesni da je bend ovako pretenciozne naslove više nego zaslužio supstancom koju daje kroz svoju muziku:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/hidden-history-of-the-human-race

Tu su nam i londonski Unfathomable Ruination čiji sam prethodni album, Finitude iz 2016. godine prilično voleo. Nova ploča, Enraged & Unbound nastavlja sličnim korakom ali ne uspeva, bar za moje pare, da ponovi formulu izuzetno dotegnutog tehničkog, brutalnog death metala koja je tako dobro radila na Finitude. Daleko od toga da je Enraged & Unbound sad tu nešto kao loš album, ali naprosto pesme nisu toliko efektno sklopljene da budu na zlatnoj sredini između tehničkog ’určenja i brutalne primitive. No, naravno, ovo ne znači da ovo ne treba slušati. Unfathomable Ruination imaju primereno sirov i agresivan zvuk koji se lepo uklapa baš time što daje kontrast njihovoj disciplinovanoj svirci a pesme uspevaju da povežu gruv na tragu, recimo, Dying Fetus, sa mnogo ipak dobrih i efektnih ideja. Cenim što Unfathomable Ruination nisu bend koji pokušava da naprosto iskopira ono što je već funkcionisalo i Enraged & Unbound je ploča koja traga za novom suštinom i mestimično je i nađe. Rispekt.

https://unfathomableruination.bandcamp.com/album/enraged-unbound

Danski groove-death metal kvintet Blood Eagle na svom novom EP-ju, To Ride In Blood And Bathe In Greed III nastavljaju sa svojim četvrtastim The-Haunted-kad-bi-svirali-death-metal pristupom i ove tri pesme niti su loše niti su sad nešto posebno pamtljive. Sve je to lepo producirano i dobro odsvirano ali Blood Eagle su nekako baš konfekcijski sastav. Pa, kome prija konfekcija, a to i nije neka sramota, da se razumemo, ovo može da sluša sa uživanjem:

https://youtu.be/Hm-LdA-lLG8

Child Bite iz Detroita imaju novi album i iako ovo nije metal, njihov gruvi, teški, zarazni noise rock/ punk će biti prijemčiv metalcima nešto širih vidika, pogotovo onima koji nisu gadljivi na zvuk Scratch Acid sa čijim je Davidom Yowom Child Bite i sarađivao pre neku godinu. Blow Off The Omens je snimio i producirao Steve Albini i, razume se, uhvatio bend na vrhuncu njihove frenetične a opet kul i gruvi svirke, dajući im prirodan a moćan zvuk koji može da se odvrće do daske. Child Bite sa ovim albumom potvrđuju zrelost i beznaporno se ustoličuju kao moderni nosioci tog nekog noise/ groove rok/ pank zvuka što je bio jak u osamdesetima i početkom devedesetih a danas ga oni sviraju bez ikakvih retro ambicija, srčano i uz puno dobrih ideja:

https://childbite.bandcamp.com/album/blow-off-the-omens

Indastrijal-metalci-pankeri-nojzeri Street Sects imaju i novi singl u svojoj Gentrification seriji i Gentrification IV: Suspended from Gallery Rails će vam se dopasti ako su vam se dopali prethodnici. Ovo su još dve pesme abrazivnog ali zaraznog industrijskog roka čiji je naglašeni konceptualni nihilizam u plodonosnom kontrastu sa živošću same muzike. Vrlo lepo:

https://streetsects.bandcamp.com/album/gentrification-iv-suspended-from-gallery-rails

Gregor Mackintosh iz Paradise Lost je sa svojim novim projektom, Strigoi, konačno dobacio do prvog albuma i Abandon all Faith je za mene mnogo zanimljivije izdanje od bilo čega što je Paradise Lost radio poslednjih dvadeset godina. Strigoi kombinuju doom, death i crust zvuk i mada u ovoj posebnoj tržišnoj niši ima mnogo i boljih bendova, Mackintosh i Casket se ne mogu optužiti da su puki turisti. Ima ovde autentičnosti, prljavštine i mračnjaštva (slušajte Nocturnal vermin) koji prijaju:

https://www.youtube.com/watch?v=3YpnXpcYE0s&list=PLB4brr7vf-P5ZCU97nt6HZDXUoZglBjKx

Nezamenljivi Horror Pain Gore Death Productions nam za danas donose split album bendova Y-Incision iz Nebraske i Treasonist iz Oregona i ovi prvi tuku kvalitetnim hardcore-thrash/ grindcore oružjem sa dosta elegancije i dečačke napaljenosti koje su u zvuk benda ulivene u korektnim odnosima. Kratke pesme, besan, nadrkan etitjud i dobro vladanje instrumentima za mladiće iz Nebraske. Treasonist, pak, isporučuju prljavi, gruvu naklonjeni deathgrind sa dobrim gitarskim radom i kvalitetnom ritam sekcijom što zakucava iz sve snage ali ima i osećaj za ples. Mechanical Perdition nije neka legendarna ploča o kojoj će se pričati u decenijama koje dolaze ali je lepo parče prljave hardkor svirke koje nema čega da se stidi.

https://hpgd.bandcamp.com/album/mechanical-perdition

Za kraj imamo četvrti album čikaških Lord Mantis koji sa puno elegancije i autoriteta spaja sludge metal sa black metalom, donoseći muziku koja uspeva da podvuče najbolje od oba pravca. Na kraju krajeva, oba ova podžanra metala izvorno mnogo polažu na negativne emocije, agresiju i sirovost, a oba su se razvijala i u smeru meditativnije, reflektivnije muzike pa je Universal Death Church, kako se ovaj solidni album zove, superiorno dobra demonstracija kako možete da sazrite a da ne izgubite tu neku silovitost što čuči u korenu muzike koju svirate. Universal Death Church je snimao i miksovao Sanford Parker iz Minsk, Buired at Sea i gomile drugih bendova i na njemu (albumu, ne Sanfordu) gostuju članovi Yakuza, Indian i Pelican i sve ostavlja utisak jedne snažne povratničke ploče koja ulazi duboko u utrobu sludge metala i stisnutom pesnicom iz nje izvlači ono najstrašnije i najgore da od njega pravi bolnu, tešku muziku. Vrlo dobro.

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/universal-death-church

Video igre: Disco Elysium

Posted in video igre with tags , , , , , on 19 novembra, 2019 by mehmetkrljic

Dakle, sa malo manje od 27 časova u GoG-ovoj evidenciji, sinoć sam završio Disco Elysium, igru o kojoj smo već dosta toga rekli, ali igru o kojoj će se, ako je na ovom svetu uopšte preostalo pravde, tek pričati. No, svakako, pre nego što podelim sa publikumom moje impresije, urgiram da pročitate šta je o igri napisao drug Calavera pre neku nedelju jer je on mnogo sažetiji i efikasniji u pisanju nego ja, a praktično 99% onog što je napisao ja bih rado da potpišem. Disco Elysium nije samo dobra igra, Disco Elysium je DOGAĐAJ i, ostaje još da se vidi, i, dakle potencijalni tektonski poremećaj u paradigmi kompjuterskih RPG-ova. Za sada se ova PC-ekskluziva prodaje veoma dobro ali sa najavljenim konzolnim verzijama za narednu godinu moguće je da pričamo i o tome kako će Disco Elysium primetno promeniti način na koji izdavači sa više para razmišljaju o RPG-ovima. Naravno, već i činjenica da smo u ovoj hardverskoj generaciji napravili nekada nezamisliv krosover u kome tipično kompjuterske igre poput Pillars of Eternity, Wasteland, Divinity: Original Sin ili Torment imaju autentične konzolne portove (ne zaboravimo da su konzolne „verzije“ starih Baldur’s Gate igara bile zapravo Diablu-nalik dandžn kroleri), ta je činjenica bila signal promene, a Disco Elysium, daćebog, je vesnik novog doba koje bi moglo još radikalnije da izmeni srž ovog žanra.

Ovo mi deluje kao interesantna moguće prelomna tačka evolucije kompjuterskih RPG-ova i video-igara uopšte jer smo u poslednjih dvadeset godina, naravno, gledali sasvim suprotan smer evolucije u kome su RPG igre dobijale sve više akcionih elemenata do mere u kojoj su Mass Effect i Witcher nekakvi sveti gralovi modernog RPG dizajna i igre koje imaju isto toliko zajedničkog sa prestige televizijom koliko i sa klasičnim D’n’D kampanjama. Naravno, tvrdo jezgro kompjuterskog RPG-a nikada nije posustalo i uvek smo imali igre poput Underrail ili The Age of Decadence da nose barjak sa izvezenim character sheetom i pregršti kockica, ali hardkor je jedno a Skyrim sa preko trideset miliona prodatih kopija na neprebrojnim platformama tokom, evo, već osam godina postojanja, nešto sasvim drugo.

Disco Elysium bi mogao da bude slamka koja lomi kičmu proverbijalnoj, jelte, kamili, ne u smislu da će sledeći Fallout, Dragon Age ili Elder Scrolls biti igre bez akcionih instanci, već u smislu da je za ovih mesec dana otkako je izašao uspešnom prodajom, fantastičnim kritikama i vrlo glasnim buzzom diljem interneta bez ostatka pokazao da je „igranje fantazijske uloge“ u RPG-u postao toliko potcenjen koncept poslednjih petnaestak godina da, kada se neko potrudio da igru pažljivo dizajnira oko ove ideje, sve deluje kao da ste u rudniku koji je delovao već skoro potpuno ispošćeno naleteli na potpuno novu zlatnu žilu. Naravno, mnogo puta smo pričali o tome – kompjuteri su sjajni kada stvari treba da se kvantifikuju, klasifikuju i obračunaju ali nisu sjajni kada treba biti kreativan i maštovit pa je sa godinama koncept „role playing game“ praktično poistovećen sa statistikama. Japanski predlošci su svakako u ovome prednjačili, imajući u vidu da je tipičan JRPG vezan za tvrdo definisane likove i njihove tvrdo napisane priče (neretko bez mogućnosti da birate klasu likova), ali je sa porastom budžeta zapadnih igara i njemu odnosnom važnošću glume i dijaloga praktično ista stvar zadesila i zapadni RPG model. Kad se ovo iskombinuje sa današnjim „looter“ trendovima u igrama uopšte, gde je pronalaženje sve bolje opreme praktično glavni mehanički lup koji igrača tera napred, te sa srazmernom lakoćom da „napredovanje“ lika u igri prikažete kroz uvećavanje statistika koje proporcionalno olakšavaju jednu te istu radnju koju ponavljate od početka do kraja igre, mogli bismo reći da je industriji očajnički bio potreban jedan Disco Elysium sa svojim resetovanjem prioriteta i, što je jednako važno, jednim masterklasom u tome kako se dizajniraju svet, kampanja i sistemi tako da igrač sve vreme ima osećaj da ono što čini (ili ne čini) u igri NEŠTO ZNAČI. Naravno, ideja da potezi u igri imaju ZNAČAJNE efekte i posledice je hleb nasušni zapadnog kompjuterskog RPG-a već više od dvadeset godina, ali se, ponovo, sa ulaskom visokih budžeta u igru – a koji zahtevaju da igra bude relevantna za jako širok krug igrača sa raznolikim političkim, ideološkim i filozofskim utemeljenjima – ovo neretko umelo svesti na kozmetičke „etičke“ odluke naciljane u jedan od dva nezadovoljavajuća smera:

1. Apsurdna nesrazmera: možete biti ili spasitelj svega što postoji ili psihopata koji ubija mačiće tek odbijene od majčine sise
2. Radikalna beznačajnost centrizma: svakako, možete biti socijal-demokrata ili fašista ali igra vas neće ni zbog jedne od ove dve stvari zaista drugačije tretirati – uostalom, ona želi da stignete do kraja kampanje a niko nije baš toliko zaludan da dizajnira dve sasvim različite priče koje bi podrazumevao  izbor između dve sasvim različite filozofske opcije.

Disco Elysium je zadovoljavajući protivotrov za ovu vrstu „ennuija odlučivanja“ time što resetuje očekivanja i odluke pozicionira mnogo gušće u igranju. Naravno, i ovu igru započinjete character sheetom u kome ćete dodeljivati poene veštinama glavnog lika u četiri glavne kategorije, ali niti su ovo veštine na koje ste navikli niti te veštine funkcionišu na intuitivne načine niti su, striktno govoreći, ovo zaista uvek „veštine“. U smislu da je Disco Elysium igra koja smisleno kritikuje, pa čak i parodira oslanjanje na visoku statistiku odabranih veština time što prihvata da su te, jelte, „veštine“, zaista karakteristike jednog lika, ali zatim dovodi ovu premisu do logične posledice: ako lik kao jednu od svojih najvažnijih veština ima retoriku, ovo ne znači, kao u drugim RPG-ovima, da će svaku situaciju moći da razreši pričom već da će MISLITI kako svaku situaciju TREBA da razreši pričom.

Razlika na papiru deluje trivijalno – u praksi, Disco Elysium je fascinantna vožnja ukradenom motornom kočijom za čijim je volanom ćudljivi generator slučajnih brojeva i jedno autoritativno podsećanje da igre ne moraju biti SAMO o tome šta igrač radi već u ogromnoj meri u onome šta mu se događa. U tom smislu, iako Disco Elysium igraču daje veliku kontrolu nad time kako će razvijati bild svog lika (igra je neverovatno izdašna sa iskustvenim poenima i levelapovanjem), sa druge strane postoji jasan, neizrečeni ali sveprisutni, ugovor između igre i igrača da igrač nije ovde da bi kontrolisao narativ, već da bi unutar narativa pronašao sebe.

Ovo je vrlo rizičan predlog, razume se, jer je konvencionalna paradigma ta da igrač iz igre ekstrahuje zadovoljstvo onda kada toliko ovlada njenim sistemima da može sa sve manjim inputima da ostvari sve veći (željeni) fidbek, ali Disco Elysium drsko i sa ogromnim autoritetom dekonstruiše ideju o min-maksovanju i insistira da se stvari, u životu, pa tako i u igrama, često dešavaju bez ikakve naše kontrole nad njima i da je značajno ne ono kako smo odluku doneli već ono kako smo posle toga živeli sa efektima te odluke.

Tematski, ovo je sasvim primereno za igru u kojoj ste policijski inspektor-alkoholičar koji svoju avanturu započinje u demoliranoj hotelskoj sobi, upišan i bez cipela, sa tako jakim mamurlukom da je izazvao amneziju u kojoj protagonista ne pamti ni svoje ime, ni profesiju, niti istoriju i geografiju sveta u kome se priča odvija. Razume se, amnezijski protagonisti su opšte mesto RPG žanra, ali Studio ZA/UM je ovog bio potpuno svestan i umesto da se samo posluži udobnim klišeom za svoju prvu igru, postavio je stvari na jednu egzistencijalističku osnovu: Disco Elysium je igra o čoveku koji „ponovo aplicira za svoje radno mesto, radno mesto ljudskog bića i policajca“. Kao takva, ona pleše na neverovatno tankoj ivici između potpunog nihilizma i sasvim idealističkog humanizma, uspevajući da ne padne ni na jednu stranu.

I nekako je primamljivo reći da ovako nešto nije moglo da nastane unutar postojećeg korpusa igračke industrije na zapadu. ZA/UM nije tek razvojni studio, već kreativni, umetnički kolektiv sa dugačkom istorijom* a glavni pisac i dizajner Disco Elysium, Robert Kurvitz, je neka vrsta novorenesansnog autodidakta sa kreativnom istorijom koja uključuje urednički i publicistički rad, mesto pevača i tekstopisca benda Ultramelanhool, ali i romanopisca. Zapravo, njegov roman iz 2013. godine, Püha ja õudne lõhn (Sacred and terrible Air) je neka vrsta prikvela za Disco Elysium, u kome se utemeljuje dobar deo istorije i kulture sveta, ali i estetike koju će igra preuzeti.
*Nešto kao da su Neue Slowenische Kunst u svoj portfolio dodali i pravljenje igara

A tu estetiku možda najbolje opisuje Kurvitzovo objašnjenje da je ZA/UM „poslednji sovjetski studio za razvoj video-igara“. Disco Elysium je igra koja na najbolji način realizuje onu (idealističku) paradigmu da će igre pravljene u državama bivšeg komunističkog bloka, a pogotovo bivšeg Sovjetskog saveza, doneti dah svežine i nove perspektive videoigrama kao kulturi uopšte. Naravno, visokoprofilni naslovi poput Witchera, S.T.A.L.K.E.R.-a ili Metroa postoje ali Disco Elysium igra u sasvim drugoj budžetskoj ligi i mada ne pričamo o igri koja deluje „jeftino“ u svom odabranom estetsko-mehaničkom formatu, ona je jedan od najsmelijih „mejnstrim“ produkata industrije igara ove godine (ove generacije, zapravo) koji se usuđuju da praktično sveukupnost interakcije unutar igre ostvare u tekstu.

I, sad, to je svakako mejk-or-brejk element identiteta Disco Elysiuma: pričamo o igri sa prelepim vizuelnim dizajnom, svakako, ali dok su se recentni slični naslovi poput Tides of Numenera ili Pillars of Etrenity oslanjali na tekst za kreiranje scena koje sa njihovim budžetima naprosto ne bi bile moguće u vizuelnoj formi, Disco Elysium je SAV u tekstu. Do te mere da primedba kako je ovo „vizuelna novela sa skilčekovima“ sasvim drži vodu.

Ali, opet, to je i element radikalne genijalnosti Disco Elysium: odsustvo vizuelizacije koja bi išla dalje od prostog prikazivanja mesta i likova je sasvim oslobodilo dizajn samog igranja i omogućilo Kurvitzu i ekipi da potpuno rekontekstualizuju poziciju protagoniste u svetu i način na koji on sa njime stupa u interakciju. „Veštine“ koje lik ima – i koje igrač po sopstvenim preferencama razvija i unapređuje – nisu samo način da se prođu ili ne prođu skilčekovi što stoje kao prepreka daljem odmotavanju narativa već u ogromnoj meri definišu to kako glavni lik, a onda i igrač sa njim, percipiraju svet oko sebe.

Naravno, nije ovo Disco Elysium izmislio od nule, Planescape: Torment (i njegov spiritualni nastavak u nekoj meri) je očigledan predložak na kome je ZA/UM gradio (a oni to ni ne kriju, pominjući Ps:T kao veliki uticaj) ali odsustvo potrebe da se dizajniraju borba ili sistemi nadograđivanja opreme i oružja u ovoj igri omogućili su da se balans veština ( i „ideja“ koje lik nosi u glavi) koristi kao paradigma iz koje lik i igrač vide svet i ovo ima uticaja ne samo na dijaloške opcije na raspolaganju, već i na način na koji elementi okruženja – zvuci, prizori, parčići dijaloga – izazivaju asocijacije i reakcije u glavi glavnog lika. Disco Elysium je igra u kojoj bukvalno možete da umrete od napora ako pokušavate da otvorite zamandaljena vrata na silu, ali i igra u kojoj pogled na gradski trg ili pustu, ledenu morsku obalu mogu u vama okinuti takav lanac asocijacija da izvršite samoubistvo ili, suprotno, ostvarite tako jasan uvid u svoje mesto u univerzumu da vam to podigne moral, donese iskustvene poene, pa možda i usadi radikalno novu pomisao u intelekt, koju možete odabrati da „internalizujete“ i učinite je permanentnim delom svog karaktera.

A ovakve se stvari dešavaju sve vreme – dijalozi koje glavni lik vodi sa drugima su neretko ispresecani dijalozima koje različiti aspekti njegove ličnosti vode međusobno. „Veštine“ koje igrač razvija, su zapravo elementi karaktera koji stalno prolaze testiranja u svakodnevnim situacijama i neretko će se javljati sa svojim sugestijama kako da se dalje reaguje, šta da se kaže ili, jednako često, šta da se oćuti. Nekad će se, opet u zavisnosti od toga koliko je koja od ovih veština „prominentna“ (a ovo može da zavisi ne samo od nivoa same veštine već i od modifikatora u vidu odeće i aktuelnih internalizovanih ideja, ali i prisustva određenih likova i vaše istorije sa njima), dogoditi i da dve veštine polemišu, nudeći oprečne sugestije kako da se nastavi razgovor sa likom u stvarnom svetu sa kojim pričate. Jasno, odgovor je da ne postoji „objektivno“ tačan odgovor na dilemu koju imate, ali igra onda ide i korak dalje i pokazuje da čak i „očigledno“ tačan odgovor može da proizvede neočekivane, pa i neželjene efekte. Ne jednom mi se tokom igranja desilo da „logika“ ponudi sasvim intuitivno rešenje samo da bi se, posle urnebesno katastrofalnog rezultata te odluke „logika“ ponovo javila da kaže kako ne treba nju uvek slušati, da često ni ona nema pojma šta radi i oslanja se na intuiciju itd.

Ovo je, da se razumemo, ZAMAMNO dobar pristup veštinama i građenju lika, ali ovde treba biti svestan i koliko je on rizičan i da je samo vrhunski kvalitet dizajna i pisanja zaslužan za to da je Disco Elysium čudesni tobogan fantastičnih uvida u „ljudsko stanje“ i smela polemika sa gomilom ideoloških konstrukta, a ne frustrirajući serijal skilčekova koje niste prošli zahvaljujući niskoj statistici u nekoj od kategorija a čime vam je zatvoren put do dobrih segmenata igre. Ovo je, bez sumnje, tokom dizajniranja bio mukotrpan proces osiguravanja da su posledice i neuspelih skilčekova „značajne“ ne samo kao moralne poduke, kako je to često slučaj u drugim igrama, već u smislu da otvaraju putanje kroz igru koje su jednako interesantne i bitne za građenje lika. Naravno, ako ste BAŠ zavisnik od „uspeha“, igra ima sasvim zadovoljavajuću mogućnost snimanja pozicije maltene u svakom momentu pa je brojne skilčekove moguće tehnikom sejv skaminga pokušavati iznova i iznova sve dok ih ne pređete – ali ovo nije zaista neophodno. Igra, da se razumemo, u par instanci ima nemoguće skilčekove koji imaju male procente mogućnosti za uspeh (3%, bez obzira na vidljive modifikatore) a koji su, istovremeno, negde ispod haube verovatno doterano na nula procenata kako bi se priča doterala do obavezne tačke, a i samo finale ima dugačke periode dijaloga tokom kojih je nemoguće snimati pa ste ovde na milost i nemilost RNG-a (sem ako niste mazohista koji će ponavljati polusatnu sekvencu koja ima 5-6 važnih skilčekova), ali opet – dizajn-mantra Disco Elysium je očigledno bila „nije značajna odluka, već šta radiš sa njenim posledicama“.

Ovo je zaista osvežavajuće iskoračivanje izvan dominantne dizajn-paradigme u kojoj je davanje igraču (privida) „stvarne“ kontrole nad dešavanjima u igri u središtu, i oslobađa igru da po tonu bude „neodgovorna“ u meri koju druge igre mogu samo da sanjaju. Naravno, to je i tematski prikladno jer Disco Elysium zaista pruža igraču priliku da „od nule“ osvaja svoju ljudskost i promišlja i diskutuje šta ta ljudskost zapravo znači i koja je njena vrednost. Mnoge igre se hvale time da je u njima moguće biti „zao“ ili već, antisocijalan, ali Disco Elysium ide mnogo dublje u razvijanju nekih koncepata koji su postojali u originalnom Tormentu ili originalnim Fallout igrama i omogućuje povremeno zabavno disruptivne a povremeno zastrašujuće nihilistične smerove u kojima možete ići sa svojim likom. I opet, ovo nije nešto što, kad ga jednom shvatite kao mogući dizajn-pristup izaziva lupanje po čelu i proklamaciju da ćemo od sada sve igre praviti ovako. Kvalitet teksta u Disco Elyisum je presudan i u velikoj je meri uticao na mene da ne pretvorim svoj prelazak igre u puku nisku frivolnih opservacija i ekscentričnih ispada. Moj glavni lik je od ruine upropašćene alkoholom i amfetaminima, kojoj ništa u životu nije bitno i koja će pokazati srednji prst svakom ko mu se ne dopada, do kraja igre vrlo organski postao socijalno odgovorna osoba što pokušava da istinski kompenzuje štete koje je napravila (i svetu i sebi) uz punu svest da kompenzacija zapravo nije moguća, da će greške i dalje biti pravljene i da je jedino što ga u sopstvenim očima iskupljuje ta neka volja da svako sledeće jutro uopšte ustane iz kreveta. Pritom, igra je, za kriterijume ovog starog čoveka ovde, veoma elegantna u tome kako izbegava njuejdžerska i novomilenijumska žvalavljenja o tome kako sebi treba oprostiti ili, nedobog, kako sebe treba voleti, baveći se umesto toga načajno zrelijim usvajanjem činjenice da su neke stvari nepovratno polomljene i da, dok traumu ne možemo ibrisati, ne treba ni da je fetišizujemo. Utoliko – Disco Elysium ima, u elipsi i jednu bolnu i ubedljivu ljubavnu priču. Da ne pominjem da se dotiče i rodne politike ali izbegava flavour of the day zicere i ima neke svoje stvari da kaže na te teme.

Utoliko, Disco Elysium ne samo da je jedna od impresivnijih rasprava o depresiji koju sam video u videoigrama – ikad – već i besprekorno postavlja i brani tezu o tome da je svet važan ali da je neposredna zajednica najvažnija kao motivator. U drugim igrama spasavate svet, ponekad i univerzum, a u Disco Elyisum gacate po lapavici, skidate smrdljivi unakaženi leš sa drveta i pokušavate da razrešite jedno jedino ubistvo u lučkoj četvrti grada blokiranoj štrajkom lokalnog sindikata, gde nasilje, pothranjivano protestima štrajkbrehera i privatnim agentima moćne prekomorske kompanije koji muljaju po gradu, samo što nije eksplodiralo. Disco Elysium ima izuzetno ubedljivu sociopolitičku diskusiju u pozadini svoje priče, ali moja glavna vučna sila kroz nju je bila sve jača želja da me partner, policajac iz druge stanice sa kojim sam na početku igre bio na silu uparen, uštogljeni Kim Kitsuragi, do kraja prepozna ne samo kao donekle kompetentnog detektiva već i kao, pa… prijatelja.

ZA/UM ovde postižu izuzetno prefinjenu ravnotežu između društvenog i ličnog i zapravo demonstriraju dragocenost te neke perspektive izvan zapadnog mejnstrima. Kao Estonci (u toku razvoja igre preseljeni u London), autori ove igre nastupaju sa jako svežim svetonazorom, sučeljavajući i loša i dobra iskustva života u SSSR sa snom ali i realnošću života u liberalnim društvima kapitalističke provinijencije. Disco Elysium sebi može da dozvoli da vrlo duboko i opširno diskutuje o komunizmu, fašizmu ali i centrističkoj opciji (moralizmu), dajući svemu veliki prostor i u tekstu i u odlukama ali izbegavajući da upadne u zamku radikalne neutralnosti u kojoj se nalazi većina zapadnjačkih RPG-ova koji se uopšte dotiču ovakvih tema. Disco Elysium nema simpatije za fašiste (čak ni kad vam dopušta da budete jedan od njih) niti mazi komuniste – zapravo lik komunističkog revolucionara koga susrećete pri kraju igre je groteskna karikatura komunjara starog kova od kojih bi i Ilija Čvorović imao šta da nauči – ali im se ne podsmeva na prvu loptu. Socijalistički predvodnici  u ovoj igri su istovremeno i korumpirane svinje ali i ljudi koji u punoj, stvarnoj meri, čine dobro za svoju zajednicu koja bi inače bila pakao najužasnije kapitalističke eksploatacije. Fašisti su govna, naravno, čije ideologije imaju urnebesno smešne logičke protivrečnosti, ali mnogo gori od njih su prefinjeni, kulturni korporativni tipovi lepih manira i zapravo prijatnog karaktera koji upravo izazivaju ratove u kojima fašisti služe kao puki izvođači planova kakve sami nikada ne bi umeli da naprave. Čak i pomenuti komunistički revolucionar je napisan sa takvim nijansiranjem da ne možete da ne osetite divljenje za njegove stavove i beskompromisno držanje antiburžoaske tvrde linije bez obzira što vam je istovremeno jasno da je u pitanju radikalna razdvojenost od fizičke realnosti koja se graniči sa mentalnom bolešću.

Reći da je Disco Elysium idealna kombinacija Žerminala Emila Zole i True Detectivea deluje užasno pretenciozno ali ne samo da su ovo, po rečima samog studija ZA/UM bila (uz Torment) dva glavna uticaja na igru, već se igranjem upravo prepoznaje to ukrštanje političkog i ličnog, filozofskog i emotivnog, tvrdo naturalističkog i prljavo metafizičkog koje karakteriše oba ova dela. Kao igrač, kako rekoh, do kraja igre sam igrao prevashodno tako da moj (slučajni) partner, Kim Kitsuragi ne bi o meni imao lošije mišljenje nego na početku i osećao sam sreću svaki put kada bi otvrdli, pomalo sumorni policajac koga sam na početku želeo samo da nerviram jer kvari moj disko-imidž, pokazao da me smatra ravnopravnim saradnikom i korisnim učesnikom sve kompleksnije istrage.

Istraga je, naravno, u centru priče ali Disco Elysium ima ogroman broj opcionih misija koje mogu biti sasvim banalne („pronađi cigarete i popuši ih“) ili apsurdno tangencijalne („pomozi kriptozoologu Morellu u njegovoj potrazi za primerkom životinjske vrste koja skoro sigurno nikada nije ni postojala“) i koje se na posve neočekivane ali na kraju veoma zadovoljavajuće načine do finala igre nekako sve uliju u glavni narativ. Disco Elysium je u tom smislu veoma naklonjen krtini i jedva da ima misije i likove koji su tu samo kao začin, odlučujući se radije da ih sve poslaže u narativ koji, bez obzira na način na koji stižete do finala, uspeva da poveže niti relativno organski.

„Relativno“, velim, jer finale je svakako linearnije i „diktiranije“ od strane autora igre nego što je ostatak igre koji je slobodan – ali ovo je kompromis koji se može istrpeti na ime toga koliko je svet u igri zapravo dubok. Disco Elysium se događa u univerzumu koji je gotovo apsurdno detaljan sa neverovatnom količinom podataka koje ćete saznati kroz razgovore a koji se tiču istorije, geografije, antropologije, kulture, religije, ekonomije… Druge igre danas ovaj nivo detalja guraju u Kodeks jer se plaše da će igrač prestati da igra suočen sa mastodontskim infodampovima ali Disco Elysium je toliko siguran u kvalitet svog teksta ali i primamljivost sveta da nema nikakav sličan strah. Ovo je svet sa 3,6 milijardi stanovnika i neverovatno komplikovanim setom istorijskih i kulturnih referenci koje ga povezuju sa našim, kombinujući slobodno (i neobjašnjivo prirodno) evropsku kulturu i istoriju sa kraja devetnaestog veka sa savremenijim pop-kulturnim stremljenjima. Ovo je svet u kome se radnička revolucija predvođena komunistima što su sledili ekonomsku i filozofsku teoriju Krasa Mazova desila pre pola veka i bila posle određenog vremena skršena udruženim naporima velikog kapitala iz više država, svet u kome se umesto automobile voze „motorne kočije“ i koriste „radiokompjuteri“, ali i svet u kome se disko muzika danas smatra retro-trendom, rokeri na nju gledaju s prezirom a mlada generacija rejvera guta spidove i uz proklamacije o hardkoru kao stilu života gura novi žanr plesne elektronske muzike – anodnu muziku. Ponovo, nivo detalja je zaprepašćujuće visok a inventivnost u osmišljavanju sveta zastrašujuća – igranjem se saznaje ogromna količina podataka o tome kako zapravo radiokompjuteri rade, kako se oko njih razvila i kultura MMO igara, zašto fašisti preziru alkoholizam na rasnoj osnovi, čućete ogroman broj različitih regionalnih naglasaka, videti imena koja kombinuju evroazijske, anglo, germanske, frankofonske, romanske i mnoge druge tradicije na sasvim organski način tako da steknete utisak o svetu u kome se dešavaju migracije zbog političkih i ekonomskih dešavanja, u kome se kulture susreću, sudaraju, sukobljavaju i pretapaju, a u kome je glavni krvotok promet roba i usluga, nadnacionalan i nedodirljiv. Disco Elysium, a ovo ću da potpišem, ovo postiže sa više autoriteta nego ijedan zapadni RPG, uspevajući da se, od svojih prapočetaka u formi stone D’n’D kampanje, transformiše u sliku sveta koja svojm nadahnutošću i ubedljivošću nadilazi čak i kompjuterske verzije tako temeljno kreiranih i decenijama razvijanih postavki poput Numenere ili samog Forgotten Realms.

Zapravo, prevashodni utisak igranja Disco Elysium je manje da igrate kompjuterski RPG a više da imate pen-and-paper kampanju sa neverovatno kreativnim i načitanim game masterom koji će na svakom koraku gledati da vas izazove da razmišljate ponekada skrećući pažnju na najsitnije detalje okruženja a ponekada na najfundamentalnije principe kosmosa. Utoliko, Disco Elysium jeste nominalno detektivska avantura u kojoj rešavate jedno ubistvo u radničkoj četvrti grada duge i teške istorije, ali je njegov cilj, suštinski, da otkrijete kako se postavljate u odnosu na stvarnost koju susrećete (unutarnju i spoljašnju, emotivnu i socijalnu, filozofsku i ekonomsku itd.). Kao takav on je zaista na prvom mestu igra igranja uloga i podređuje ovom imperativu sve drugo pa mu je lako praštati i određene nesavršenosti.

A nema njih mnogo. I neke su samo stvar perspektive. Recimo, nekome će, čak i ako prihvati da je ovo igra koja se prevashodno događa u tekstu, tekst možda povremeno biti PREVIŠE. Meni je JAKO prijao stil kojim je osmoro scenarista ovo pisalo – kombinacija tvrdokuvanog dašielhametovskog noara i zolianskog naturalizma po matrici koju je pre tri-četiri decenije tako sjajno rabio William Gibson – ali sasvim je moguće da će nekome stalni odlasci u tangente i poetizacija nekad sasvim banalnih momenata biti iritantni. Takođe, koncept internalizacije misli je mogao da bude razrađeniji kako bi igrač imao više podsticaja da se njima bavi – ovako kako jeste, kada sam naišao na nekoliko misli koje su pozitivno modifikovale nekoliko veština za koje sam odlučio da su mi „važne“, veliku većinu kasnijih misli sam ignorisao. Još jedna tehnička sitnica je da tokom dijaloga nije moguće promeniti odeću ali jeste moguće dodati poene u neku veštinu a što deluje malo neintuitivno jer obe stvari modifikuju statistike ali je jedna permanentna. Možda je ovo bila i svesna odluka kako bi se igrač naterao da jače razmišlja o tome kojoj se veštini priklanja, no možda najveću primedbu imam na to da narkotici u igri ne deluju kao privremeni modifikatori veština nego otvaraju nove slotove za poene koje možete dodati u veštine. Ovo je takođe neintuitivno, ali pritom imam utisak da umanjuje vrednost pronalaženja narkotika i njihovog korišćenja u određenim situacijama (kao i njihove negativne posledice) gde bi privremeno uvećanje neke statistike delovalo kao dobar način da se prođe teški skilček.

Mislim da je iz prethodnog pasusa jasno da nemam baš neke ozbiljne kritike da ih izreknem na račun Disco Elysium. I nemam, imam zapravo još pohvala.

Na to, recimo, kako je art direkcija igre izvrsna. Disco Elysium izgleda kao klasična Infinity Engine igra sa kvaziizometrijskim prikazom bez mogućnosti rotiranja gledišta, ali je zapravo u pitanju 3D režim grafike u kome doduše i dalje ne možete rotirati kameru ali je možete zumirati a stvari koje svetlo u igri povremeno radi su veličanstvene. Čitav svet – inače zapravo jako mali broj lokacija koje ćete dobro upoznati tokom igranja – urađen je kao vodenim bojama i vrlo artistički ubedljiv a pritisak na TAB taster, hvala autorima, hajlajtuje predmete sa kojima se može stupiti u interakciju tako da ovde dobijamo najbolje od oba sveta – i prelepu ekspresionističku grafiku i čitljiv UI. Animacije su, sa svoje strane, iznenađujuće ekspresivne kada je to potrebno, a, s obzirom na prirodu igre, ovo je retko potrebno pa je time i efektnije. Par momenata u kojima stupate u borbu, jedan trenutak pri kraju igre kada ste u bari iz koje raste trska, sekvenca na samom početku igre kada pokušavate da pobegnete od menadžera ugostiteljskog objekta bez plaćanja, istovremeno mu pokazujući srednji prst obe ruke, u skoku – ovo je sve animirano veličanstveno i izražajno, uz ekspresionistički kvalitet nemog filma i prvorazrednu dramu ali i slepstik humor. Scena u crkvi u kojoj počinjete da plešete poneseni kompulzivnim ritmom anodne muzike je verovatno najbolja – i najsmešnija – scena u igrama uopšte ove godine.*
* A ove godine smo već imali Dantea kako pleše moonwalk

Uopšte, Disco Elysium je jako duhovit i uspeva da humorom opervazi i nihilizam i idealistički humanizam koji vrebaju tik ispod površine a čak ni neujednačen kvalitet glasovne glume ovo ne može da pokvari. Neki od glasova u igri se naprosto previše trude, svakako, ali neki su naprosto savršeni. Cuno, maloletni delinkvent, recimo, je izvanredan i neretko sam mu se u prolazu obraćao bez ikakvog razloga samo da bih ponovo čuo to sočno “Da fuck Cuno cares?“

Muzika? Svakako: brajtonski British Sea Power su isporučili raskošan spektar songova i tema koje savršeno dopunjuju atmosferu igre, šetajući se od sanjivog, emotivnog popa, preko sugestivnih ambijenata pa sve do plesne muzike sa ogromnim autoritetom.

Bagovi? Ima: u prvih nekoliko sati igranja desilo mi se triputa da je igra prestala da mi omogućava snimanje pozicije pa sam kasnije pretvorio u naviku snimanje na svakih minut-dva (mada docnije više nije bilo tog problema). Kažu da i internalizovanje izvesne misli takođe isključuje mehaniku snimanja pozicije što jeste bedfak jer internalizovanje nekih misli u igri može da potraje i nekoliko sati pe ste potencijalno u opasnosti da izgubite poveliki komad igranja.

S druge strane, ovo je igra u kojoj možete da budete (samozvani) superstar policajac, vrhunski disko-plesač i istovremeno komunistički provokator koji će usred ispitivanja svedoka izbacivati parole o svetskoj revoluciji i diktaturi proletarijata. To nema cenu. Moj finalni skor što se ideologije tiče je bio 41 za komunizam, 3 za ultraliberalizam, čak osam za moralizam (jer sam ipak star čovek sklon konzervativnim centrističkim ne-ljuljajmo-čamac-braćala stavovima) i četiri za fašizam (bez sumnje dobijeno u nekim dijalozima kada sam se samo zezao sa šokantnim izjavama da vidim šta će da odgovore), što na krajud ana nije loše. Deset puta sam više komunista nego fašista, jelte, pa nek puknu dušmani.

U svojoj suštini, Disco Elysium je anihilacija i ponovno rođenje konvencionalnog IE-Style kompjuterskog RPG-a, dekonstrukcija sa velikim poštovanjem (Chris Avellone je među prvim imenima na listi zahvalnica) ali i jasnom ambicijom da se ode dalje, da se odbace konvencije i balast nasleđa koje je uvek tu jer je uvek bilo tu, i da se zahvatanjem još dublje u prošlost – papirne RPG sesije, maštu i inventivnost igranja koje kompjuterska lakoća matematičkih proračuna nije uterala u kalup statistika opreme i borbe – pronađe, pa, humanizam u srži igranja ove vrste igara. Disco Elysium je kompjuterski RPG, svakako, ali RPG koji kompjuter koristi kao alatku a ne kao paradigmu. I ovo je neverovatno osvežavajuće. U ovom trenutku, Disco Elysium je vrlo blizu naslova igre godine a kako su za narednu najavljena i konzolna izdanja, mogu da se nadam da će u istim diskusijama biti i pred kraj 2020. A ZA/UM, štagod da naredno urade, imaće moju nepodeljenu pažnju.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-11-2019

Posted in metal with tags on 16 novembra, 2019 by mehmetkrljic

Ako metal neće nama, moramo mi metalu. Ali hoće. Hoće on uvek, dobar je.

Depresivni blek metal je pravi podžanr da se započne ovonedeljni duboki zaron, pa još kad taj depresivni blek metal dođe iz Francuske, zemlje koja ima dobre razloge da bude depresivna, znamo da je sve kako je predviđeno. Apanthropy je jednočlani DSBM sastav iz ove zemlje, čiji je album-prvenac, Monument of Solitude ploča koja ne probija neke granice svog odabranog žanrovskog izraza ali se unutar njega pokazuje kao vrlo kompetentna. Vacuum, jedini član ovog benda se veoma komforno snalazi sa sanjivim pasažima razloženih akorda, ali i sa rafalnom paljbom i distorzijom tako da ovo sedi na nekoj zdravoj sredini između rani(ji)h Darkthrone i savremenih blackgaze tendencija. Visoki, vrištavi vokali bi mogli da budu problem, vidim da dosta ljudi komentariše da im smetaju, ali muzički ovo je izrazito zdravo i energično:

https://managarmproductions.bandcamp.com/album/apanthropy-monument-of-solitude

Atinjani Apognosis nasvom drugom albumu – Dominions in Polarity – isporučuju još svojih „ezoteričnih psalma za transcendentna crna srca“ i mada ovo zvuči kao da se neko zajebavao, ili makar da bi bilo bolje da se zajebavao, blek metal koga ovi Grci sviraju je zapravo simpatičan i intrigantan. Apognosis su prilično dobri u kreiranju kontemplativne atmosfere ukusnim ponavljanjima, dobro odmerenim srednjim tempom i promišljenim melodijama. Ovo je ploča koja o užasu u kome živimo razmišlja filozofski i reflektuje na njega hipnotičkom muzikom razrađenih aranžmana i dostojanstvene sirovosti.

https://apognosis.bandcamp.com/album/dominion-in-polarity

Sirovost je operativni termin i za debi EP švedske ekipe Lifvsleda. Manifest MMXIX ima četiri pesme koje kao da su napisane i snimljene 1991. a ne 2019. godine a Lifvsleda, uprkos lo-fi zvuku uspevaju da impresioniraju atmosferom, zaraznim melodijama i opštim utiskom propasti.

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/manifest-mmxix

The Deathtrip su norveško-britanski projekat sa određenom dozom pedigrea  u tome što ovde sviraju neki bivši članovi Dødheimsgard, My Dying Bride i još nekoliko solidno poznatih bendova. Demon Solar Totem, njihov drugi album sadrži i dosta slabih elemenata koje ja načelno vezujem za britanski blek metal, ali ima i mnogo interesantnih ideja. Ovo je moglo da bude lepše producirano, pogotovo su bubnjevi ružnjikavi, ali The Deathtrip se ovde svakako ne plaše eksperimenta i istraživanja novih teritorija pa je Demon Solar Totem ploča vredna uloženog vremena.

https://the-deathtrip.bandcamp.com/album/demon-solar-totem

Iz Finske dolazi Marras (a koji ne treba pomešati sa takođe finskim trešerima Marras – ova reč se koristi da bi se aludiralo na mesec Novembar) čiji je debi album, Where Light Comes To Die solidan paket staroškolskog, pomalo lo-fi blek metala koji žestoko testeriše i vrišti ali je spretan i u kreiranju tužne, meditativne atmosfere. Sve je to vrlo ukusno ako volite gorkoslatke, distorzirane teme koje kao da su snimljene vokmenom u nekoj zabačenoj šupi sred finskih šuma a album ima i odličan old-school omot i jedino moram da ZAISTA u očaju zavrtim glavom što bend na svom Fejsbuku promoviše Jima Jonesa, pa makar to bila i zajebancija…

https://youtu.be/JuL7JUWuI-8

Bretonci, Tan Kozh (što na bretonskom znači „stara vatra“) imaju vrlo ubedljiv debi album, Lignages Oubliés koji pod svojim barjakom paganskog blek metala nudi raznovrsne i interesantne pesme što umeju da se prošetaju celim putem od klasičnog blek metala, pa sve do blackened rock’n’rolla, često u okviru iste kompozicije, sa sve odličnom produkcijom i gomilom dobrih ideja. Opasan starter:

https://youtu.be/_3-7DgWrK5Y

https://antiqofficial.bandcamp.com/album/tan-kozh-lignages-oubli-s

Kejptaunski Constellatia  sa svojim debijem, The Language of Limbs, gađa publiku koja voli i postrokerski sanjivi i melanholični ambijent, ali i vrsiku i blastbit. Sve je to veoma by-numbers post-blek metal, ali je bend dovoljno tehnički kvalitetan i siguran u pisanju i izvođenju pesama da i kada naglašeno rade po formuli, to onima koji formulu vole – prija. Dakle, ne bih ovo nazvao generičkim već samo dobro zanatski odrađenim poslom:

https://constellatia.bandcamp.com/releases

Tribulation posle samo četiri studijska albuma izbacuju duplu živu ploču, Alive & Dead at Södra Teatern i ako volite njihov blackened rock’n’roll stil, već znate da li vam se ovo dopada. Šveđani uživo sviraju dobro i ubedljivo i ovaj album zvuči taman toliko sirovije od studijskih radova da vam osveži ljubav ka Tribulationu.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kIbWAnRdIZnogRnN7IfdJg_RjUaKhK92w

Za tradicionalniji black metal zvuk tu su nam ove nedelje Ragnarok sa svojim devetim albumom, Non Debellicata. Norvežani se drže klasičnog norveškog drugotalasnog nastupa, ali daju dobro napisane pesme koje su pune mržnje, agresije i hipnotičke energije. Plus, ovo je solidno miksovana ploča u kojoj se, recimo, bas-gitara ne samo dobro čuje nego ima i vrlo važnu poziciju u aranžmanima. Ragnarok su bend koji postoji već četvrt veka i njihova se autentičnost ne dovodi u pitanje a sjajno je čuti da su posle toliko vremena ovi ljudi ne samo verni svom izvornom izrazu već i da u okviru tog izraza imaju još mnogo toga da, jelte, izraze. Vrlo lepo:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/non-debellicata

Voleo sam prethodni album njemačkih Krater (Urere iz 2016. godine) pa mi je njihov novi dugosvirajući komad, Venenare bio jedna od iščekivanijih ploča ove nedelje, i nisam razočaran. Krater nisu radikalno promenili svoj zvuk ali se čuje lepo sazrevanje na ovom albumu koji orkansku energiju prethodnika sada još lepše kanališe kroz pesme koje jednako žestoko udaraju kao što i zavode dobro plasiranim melodijama. Krater su sa ovom pločom negde na razmeđi između avangardnije struje kakvu smo ove godine slušali (prvenstveno sa novim Mayhemom) i klasičnog nemačkog blek metala i mislim da im to mesto vrlo odgovara. Venenare je, tako, ploča koja može da ima i neobične, inventivne aranžmane ali i vrlo prijemčive momente. Kada se to sve sretno ujedini, kao na Stellar Sparks, prisustvujemo zaista izvrsnom momentu sazrevanja jednog vrednog benda.

https://abstrusekrater.bandcamp.com/album/venenare

Nekada solo projekat Kena Sorcerona, Abigail Williams, je sa godinama izrastao u prilično rastan primerak američkog blek metala i novi album, Walk Beyond the Dark, iako ne spada u nekakav meni omiljeni obor ovog podžanra, svakako može da se čuje. Abigail Williams je vazda prebivao u toj nekoj pompeznijoj sferi ove muzike koju Amerikanci vole ali je Skandinavci mnogo bolje izvode ali Walk Beyond the Dark je usredsređeniji, fokusiraniji album, manje zainteresovan za pirotehniku i melodramu a malo više za songrajting. Opet, ovo je i dalje preblizu nekakvim Dimmu Borgir i sličnim bendovima da bih ga ja mnogo trošio ali nije me uvredilo:

https://blood-music.bandcamp.com/album/walk-beyond-the-dark

Ova nam je nedelja donela i novi, četvrti album bruklinskih Liturgy i ako su potrebna periodična podsećanja da je, što se američke blek metal muzike tiče, istočna obala ta na kojoj se događaju najzanimljivije i najavanturističkije stvari, a da je Njujork tu ispred svih, molim lepo, H.A.Q.Q. (Haelegen above Quality and Quantity) je baš takvo podsećanje. Hunter-Hunt Hendrix, gitarista i pevač ovog benda je jedna skoro idealna avangardna figura na savremenoj sceni, sa diplomom profesora filozofije i studijama elektroakustične muzike u svom CV-ju ali i sa nepatvorenom ljubavlju ka ekstremnom metalu koja se materijalizuje u pločama što su kompleksne, smele, pa i, jelte, i pretenciozne u svojim probijanjima žanrovskih granica, ali koje ne gube jezgro ekstremnog, tvrdog metala. Tako je i H.A.Q.Q. album izrazito kompleksnih kompozicija koje u jednom trenutku zvuče kao da LaMonte Young svira blek metal, u sledećem imamo intenzivne pijanističke recitale sa sve elektronskim intervencijama, onda prelazimo na post-metal sviran na harfi, pa na veličanstvene blastbitove uparene sa sopran-akrobacijama, sve dok ne stignemo u okruženje japanske gagaku kompozicije, pa se vratimo perkusionističkim minijaturama (sa sve ksilofonom i glokenspilom) i vrištanju preko izmučenih gitara. „Transcendentni blek metal“ je, svakako, fraza koja mora da se zasluži ako nećete da ispadnete glupi, ali Liturgy su više nego dorasli ovom izazovu sa pločom koja je višeslojna i naglašeno eksperimentalna, ali koja istovremeno impresionira kvalitetom komponovanja i izvođenja (bubnjar Kayo Dot, Leo Didkovsky u jednom fantastičnom izdanju), pa i time kako je sve to na kraju dana izmiksovano. Hendrix i njegova ekipa su ponosne lučonoše ideje eksperimentalne avangarde metala koju su decenijama unazad zalivale figure poput Jima Plotkina, pa i Johna Zorna i H.A.Q.Q. je jedna od najboljih ploča koje sam čuo ove godine. A vi vidite.

https://liturgy.bandcamp.com/album/h-a-q-q

Stonerska ponuda nije mnogo bogata ove nedelje, bar ne za moje uši. Ali može se preporučiti atinsko-londonski Deaf Radio čiji je zapaženi prvi album, Alarm, od pre dve i po godine nazidao očekivanja za drugi na prilično astronomske visine. No, Grci su se iskazali pa je Modern Panic odlična, end aj min odlična ploča teškog roka, tj. desert rocka sa jasnim utemeljenjem u Queens of the Stone Age ali sa sopstvenim identitetom i gomilom, end aj min GOMILOM dobrih gitarskih tema i rifova, puno gruva, bezobraštine i generalno dobre atmosfere. Naravno, ja zapravo ne volim ovakav stil muzike, ali Deaf Radio su jako dobri pa urgiram da se poslušaju:

https://deafradio.bandcamp.com/album/modern-panic

Kad smo već kod desert rocka, Desert Suns iz San Dijega kombinuju taj neki moderniji pristup teškom roku sa klasičnijim, ’70s zvukom u kome vladaju veliki rifovi, retro-solaže, usna harmonika i nadrogirano pevanje da nam na albumu Carry On ponude sedam pesama teške, psihodelične hard rock i psychedelic blues svirke koja se najbolje valja konzumirati uz alkohol i kanabinoide. Pošto sam ja strejter i pošto je ovo ploča koja sebi ne pravi previše usluga musavim miksom, ne mogu ovo da preporučim bez ostatka, ali ona svakako može da počeše malo svraba na transverzali Ten Years After – Black Sabbath, ako od takvog svraba patite.

https://desertsuns.bandcamp.com/album/carry-on

Ni moskovski Dog Chasing Sun nema idealnu produkciju na svom trećem albumu, The Sun The Moon And The Mountains of Doom, ali ovo mu ne smeta toliko. Sergej Kosin progresivno sazreva kako ploče slede jedna drugu pa je njegov one-man stoner/doom projekat sa ovom pločom koja u britkih pola sata pakuje tri spore i lepe pesme, ponudio slušljiv doom koji ume i da zasuzi tim nekim nežnim, melanholičnim atmosferama, ali i da ponese dobrim fuzz-grooveom. Sve je to pomalo self-indulgentno, sa svojim instrumentalnim aranžmanima bez pevanja i slatkim slovenskim melodijama i kvalitet produkcije (pogotovo kad je programirani bubanj u pitanju) suviše sugeriše „demo“ klasu, ali ima ovo dosta art brut šarma i može da se pusti:

https://dogchasingsun.bandcamp.com/album/the-sun-the-moon-and-the-mountains-of-doom

Kvebečki Birmani na svom trećem EP-ju (koji se zove – EP 3) imaju jednu pesmu dužu od 23 minuta i jednu kraću od tri jer su rešili da u punoj meri demonstriraju kako se ’70s prog rok može danas kombinovati sa nafaziranim stoner-doomom i razigranom psihodelijom i to, u prvom redu, zvuči odlično, sa dobrim miksom (ali preglasnim, daleko preglasnim masterom) i pevanjem na francuskom, a u drugom redu može da se pohvali odličnim komozitorsko-aranžerskim radom, sa dobro vođenim narativom i izvanrednim osećajem za gruv i dramu. Mislim da je ovaj bend više nego spreman za novi album i ne znam šta koji đavo čekaju. EP 3 je izvrsna ploča:

https://birmani.bandcamp.com/album/ep3

Pariski Monolithe nisu nužno moja šolja ceđene aronije sa svojim možda i premelodičnim, preproduciranim doom metalom u kome se funeral doom vokali sada uparuju sa muzikom koju bi mogla maltene da sluša i metalcore publika, ali njihov novi album, Okta Khora je svakako odlično napisan i odsviran. Produkcija, takođe, nije po mom ukusu, ja naprosto volim kad su stvari suvlje i naturalističkije, ali, mislim, boli baš njih qras šta ja volim. Monolithe znaju šta vole i to sviraju bez mnogo kompromisa, a digitalna verzija albuma nudi svaku pesmu i u high dynamic range verziji što u ogromnoj meri unapređuje moju dobru volju prema bendu. Okta Khora na vinilu izlazi tek u Januaru a bend je digitalno izdanje izbacio sada jer ga je neko već piratski pustio na internet. Pa eto…

https://monolithe.bandcamp.com/album/okta-khora

Tako i finski Hanging Garden na svom šestom albumu Into That Good Night nude još svog brendiranog melodičnog death dooma koji me na momenta zaista prijatno iznenadi inventivnošću i dobrim gruvom a na momente potpuno odbije premelodičnim, „komercijalnim“ zvukom. Mnogo sam ja razmažen, svestan sam toga, pa zato i pominjem album koji ja svakako neću mnogo slušati ali na kome ima gomila momenata koji mi prijaju:

https://hanginggardenlfr.bandcamp.com/album/into-that-good-night

Solunci Around the Fire nude zanimljivu smešu grčkih, egipatskih i istočnoazijskih motiva u svom stoner/ doom zvuku na EP-ju Advent of the Firewalkers, eksperimentišući sa spajanjem narodnjaka i teškog roka. Bolje bi ovo zvučalo uz bolji miks i master koji ne bi bio ovoliko natrpan, ali  Advent of the Firewalkers je makar ploča interesantnih ideja:

https://aroundthefire.bandcamp.com/releases

Ni Francuzi Electric Mistress ne mogu da kažu kako su se usrećili sa miksom, pa je njihov eponimni debi EP sa četiri pesme solidnih rifova i dobrog pevanja ipak više demonstracija njihovih nesumnjivih muzičkih i kompozitorskih potencijala nego nužno zaokruženo i zadovoljavajuće umetničko delo. Naravno, možda vi niste tako nezgodan, razmažen svat kao ja, pa vam ovo sve bude sasvim po meri.

https://electricmistresstheband.bandcamp.com/releases

Australijski We Lost The Sea nastavljaju sa svojim, skroz instrumentalnim, pristupom toj nekoj post-metal muzici i njihov novi album, Triumph & Disaster, ako stvari nisu bile dovoljno pretenciozne do sada, podiže uloge time što je u pitanju konceptualni rad koji se bavi „postapokaliptičnim pogledom na kolaps sveta ispripovedan kao da je priča za decu“. Oh, do tell, rekli bi Englezi. No, We Lost The Sea skoro da imaju dovoljno supstance da podupru ovaj koncept pa tako i otvaraju album sa petnaestominutnom Towers koja odmah pokazuje sa čim ćemo imati posla. Sve je to uglavnom dobro poznat jelovnik: post rok gruv odsviran sa puno distorzije, gorkoslatke melodije i puno meditacije, ali bend je načelno dovoljno dobar da ovo sve proda uz prilično autoriteta. Teško da ću se ovom albumu nešto mnogo vraćati, ali dostojanstveno je to odrađen posao:

https://welostthesea.bandcamp.com/album/triumph-disaster

Nedavno smo pisali o novom albumu Angel Witch, a duo Terminus iz Belfasta na svom drugom albumu, A Single Point of Light nudi moderno čitanje starinskog, tojest klasičnog hevi metala sa, između ostalog, dosta uticaja Angel Witch u svom zvuku. Terminus nisu sasvim moja, jelte, furka (pošto je, kako reče i najcitiraniji roker sa ovih prostora, moja furka užas) jer kombinuju NWOBHM nabadanje i mejdnovske gitare sa nešto „američkijim“, eh, „komercijalnijim“ heavy izrazom, ali  ovaj album nosi interesantnu kombinaciju melodičnog pevanja i demonskog hripanja da me sve vreme drži na ivici sjedala. Nisam fan preterano komprimovanog mastera, mada koga će TO iznenaditi, i ovo je zapravo najgori element albuma koji mu znatno umanjuje slušljivost, ali ako možete da ga prenebregnete, Terminus nude dovoljno zanimljive pesme i dovoljno šmekerskih momenata da A Single Point of Light bude ploča za više od jednog slušanja.

https://terminusni.bandcamp.com/album/a-single-point-of-light

Sa dosta anticipacije sam očekivao drugi album vajominških Casket Huffer. Ova ekipa je sa svojim debijem, Gospels of Scum ponudila instant probavljivu kombinaciju kavernoznog death metal/ blur-core zvuka sa dovoljno zaraznih rifova i hukova da slušaoca drži na uzici do kraja ploče, pa sam zadovoljan što mogu da kažem da je i drugi album, Filth Ouroboros sasvim na liniji ove ideje i da se eminentno uklapa uz druga slična ovogodišnja izdanja kakva su nam dali bendovi pout Slutvomit ili Concrete Winds. Casket Huffer, naravno, već svojim imenom sugerišu prljavštinu, štroku i najniže instinkte, ali sve je to uzalud ako se upakuje u muziku koja čoveka ne može da pomeri. No, Filth Ouroboros je ploča koja dobro pomera, krećući od pomenute kavernozne death metal estetike, ali sa puno autoriteta uplićući sve vrste polomljenih blek metal i doom death elemenata, daveći se u satanskim, dementim vokalima i oslanjajući se na dobar miks. I ovo je preglasno  masterovano, ali Casket Hufferu ovo ne smeta previše, mada bi sa većim dinamičkim opsegom ovo nesumnjivo bila još slušljivija ploča. No, i ovako, ovo je iznenađujuće bogata ponuda ideja koje na prvi pogled ne mogu da budu međusobno kompatibilne ali koje se sve dovoljno prirodno uklapaju u htonsku estetiku benda što treska, bije ali povremeno i iznenadi neočekivano lepim rifovima (Genocide Thralls, recimo). Lepo:

https://hibernation-release.bandcamp.com/album/filth-ouroboros

U domenu brutalnog, tehničkog death metala, ove nedelje premijum ponuda u vidu četvrtog albuma rimskih konceptualista Hideous Divinity. Nije ovaj bend moj najomiljeniji brutal tech-death sastav, ali
Simulacrum je dobro podsećanje zašto svaki put kad ovi Italijani izdaju album vredi za njih odvojiti vreme. Ovo je ploča koja sa puno vrline demonstrira te neke „svetle“ strane ove muzike, u punoj meri se držeći klasične forme – betonski zid blastbitova, kao kamen tvrdi rifovi, visok tempo, nabijen miks – ali se trudeći da je oplemeni nekim „progresivnijim“ idejama. Simulacrum ove ideje realizuje kroz povremeno razmetljive arpeđo-solaže, ali i kroz aranžmane koji su mnogo više od šoukejsa za pojedinačnu virtuoznost članova benda i ovo je još jedna ploča na kojoj Hideous Divinity demonstriraju da su ekipa koja služi pesmama a ne poligon za kurčenje. Vrlo solidno.

https://www.youtube.com/watch?v=x17vNJWjho0&list=OLAK5uy_kvAj097BS_Jkbli5cwJE7rKjoy8SlB8e8

Švicarski Serpens Luminis na svom debi albumu, Bright Euphoria pored sjajnog crteža na omotu nude i tri pesme zanimljive kombinacije post-metala sa okrutnim, razaračkim death/ black zvukom. Miks i master ovog albuma treba idržati jer nisu ni malo laki za uho, ali vredi se potruditi jer Serpens Luminis sve svoje najbolje ideje bacaju u blender, ne čuvajući ništa za „problematični drugi album“ i rezultat je jedna uraganski jaka a opet višeslojna, dramatična muzička predstava za ljude koji decenijama slušaju ekstremni metal i dopada im se kada on rizikuje. Mnogo dobro:

https://serpensluminis.bandcamp.com/album/bright-euphoria

U klasičnijoj death metal formi je kaseta Devoured Humanity masačusetskih Mourned i vrlo prija. Mourned trguju mračnim, htonskim death metalom na tragu OSDM rivajvl talasa koji je ove godine porodio nekoliko izvrsnih ploča (maltene svake nedelje smo pominjali po jednu u poslednjih nekoliko meseci) i izbegavaju generički Incantantion/ Grave zvuk time što imaju odlične aranžmane, iznenađujuće zarazne gitarske melodije i odlično pevanje. Bend je za tri godine izdao svega devet pesama, ali kvalitet ovog izdanja (sa samo dve) je toliko visok da bih rekao da su Mourned više nego spremni za debi album koji će okrenuti glave a onda ih naterati u iznurujući hedbeng. Devoured Humanity je kazeta uz koju je nemoguće ostati miran i koju ćete vrteti na ripit dok se ne izliže:

https://mournedma.bandcamp.com/album/devoured-humanity

Negde početkom pošle godine smo pohvalili prethodni album deaththrash sastava iz Kolorada, Necropanther, Eyes of Blue Light, inspirisan Herbertovom sagom o peščanoj planeti, a sada je vreme da ponovo ispašemo pohvale i kažemo da je treći album ove ekipe, The Doomed City primetan skok napred za bend. U tolikoj meri da je ovo sporija, melodičnija ploča koja se sada nešto manje oslanja na šloki kombinaciju melodičnog deaththrasha i vrištavog pevanja već prevashodno na odličan songrajting gde se kombinuje melodični deaththrash i vrištavo pevanje. Kao i ranije, ovde i dalje ima mesta i za mejdnovske melodije i spore, teške blastbitove, ali bend sada sve isporučuje uz vidno zrelije aranžmane i razmišljanje na duže staze. Ovo znači da The Doomed City ne obara na patos jednim krošeom kiči šarma već uvlači mudrim komponovanjem i sekvenciranjem ploče što je baš kako i treba da bude, a produkcija je odlična i dopušta izvrsnom muziciranju ove ekipe da se dobro čuje. Naravno, ako ste se ponadali da naslov albuma ima veze sa istoimenim romanom Braće Strugacki, razočaraću vas, ali odmah i obradovati jer je kao predložak ovde korišćen filmski klasik Logan’s Run, što je isto pošteno. Necropanther nadrastaju okvir koji je ionako delovao samonametnuto sa ovom pločom i nude moderni vredan brojnih slušanja i uživanja u otkrivanju mnogih detalja koji ga oplemenjuju. Jes!

https://necropanther.bandcamp.com/album/the-doomed-city

Ljubitelji sludge metala poradovaće se debi EP-ju švajcarskog dua Charlene Beretah a koji se zove kratko i jasno: Ram. Dojica Švajcaraca (Charlene Petit i Thierry Bertah, jelte) u ovih pet pesama pakuju mnogo prljavštine i vrištanja i mada je ovo teška i mučna muzika, ona ima dovoljno gruva i te neke pozitivne energije da ne bude hermetična i odbojna. Pa još te zarazne wah wah solaže! Za ljubitelje Eyehategod ovo će biti dobrodošli aperitiv pred, nadajmo se, propisan album:

https://charleneberetah.bandcamp.com/album/charlene-beretahs-ram

Jedan od onih retkih momenata kada ovde pominjem neke deathcore albume i čudim se da su mi se pomalo čak i dopali je ponovo došao. Despised Icon su vedete ovog žanra, imaju novu ploču i mada, naravno, ja ovo neću slušati, pa verovatno ni pamtiti nedelju dana kasnije, mora se reći da Purgatory značajno odskače od deathcore proseka ove godine. Kanađani ne lome kalup i drže se standardne deathcore ponude koja u precizan, ubitačan death metal zvuk usađuje gomilu breakdown klecanja i, da se ne zabunimo, jasnih referenci na Slipknot, ali u svemu tome se čuje trud da se inovira u okviru poznate forme i pesmama podari dublja i ubedljivija drama od onog što je za deathcore već dosadni prosek. Mislim, Light Speed je legitimno odličan komad razbijanja i ono kako bih ja voleo da su Slipknot evoluirali…

https://www.youtube.com/watch?v=xKHQapesMNM&list=PLQGrRTjQT3n-OEXR1K68Z3dy_N92_rzi8

Kanadski The Night Watch na svom trećem albumu An Embarrassment of Riches nastavljaju sa svojim proggy zvukom gde violina sparinguje sa gitarama i bubnjevima u instrumentalnim, kompleksnim aranžmanima koji, distorzija na stranu, ne bi bili strani nekakvoj Rock in Opposition ploči od pre 30-40 godina. I, mislim, simpatično je to, onako, skoro pa kamerno, sa očiglednim naklonom ljudima kojima metal ne mora biti prvi žanrovski izbor, ali i dovoljno energije da metalcima bude blisko. Sad, ovakvih folk-rok komplikatora sam se u životu naslušao po raznim Ring Ring festivalima pa me The Night Watch ne obaraju s nogu ali su solidni i preporučuju se svakome ko nije ovako blaziran:

https://thenightwatch.bandcamp.com/album/an-embarrassment-of-riches

Da pomenem da i njemački melodični death metal bend SuidAkrA ima novi album i mada je njihov odabrani stil muziciranja nešto što ja uglavnom preskačem kad semplujem nova izdanja, Echoes Of Yore je dovoljno dobra i ubedljiva ploča da je ipak ovde pomenem. SuidAkrA svoj melodeath na ovom albumu bez stida vode sve do power metal ekscesa po uzoru na slavne zemljake Blind Guardian i mada je to užasno kiči, ploča je ipak puna ajronmejdnovskih melodija koje me svako malo odobrovolje. Ako volite melodičan a nabijen zvuk i visoki kič, SuidAkrA imaju šta da ponude:

https://suidakra.bandcamp.com/releases

Za speed metalce tu je Warsenal iz Kvebeka i njihov drugi album, Feast Your Eyes. Daleko je ovo od nekakvog modernog klasika, da odmah kažem, ali je dobro producirano i šarmantno sa pesmama koje podsećaju na klasike iz osamdesetih ali uz vidan trud da se pored poštovanja klasike, doda i nešto svoje. I nije to rđavo:

https://youtu.be/x66AX7Yku0A

Završimo sa jednim simpatičnim powerviolence izdanjem. PoweXChuck su nam na raspolaganje stavili svoju stranu split 10“ EP-ja sa Francuzima Ghetto koji treba uskoro da izađe i ovih jedanaest pesama su kao da smo i dalje u devedesetima sa nervoznim, grčevitim, a opet zaraznim i zabavnim hardkor zvukom i odličnom produkcijom. Nimalo originalno ali za ljubitelje Spazz i sličnih bendova sasvim preporučljivo:

https://www.youtube.com/watch?v=YvO2c4o_FFg

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-11-2019

Posted in metal with tags on 9 novembra, 2019 by mehmetkrljic

Jesen nas je do sada poslužila prilično dobro sa toplim vremenom i ledenim šamarima koje smo dobili od Evropske unije. Samo nek smo mi živi i zdravi a dok je metala biće i nas.

Blek metalski početak danas rezervisan je za insbruški Portae Obscuritas čiji je drugi album, Lvx Atra Aeterna dobar primerak mračnog, opskurnog ali kvalitetnog austrijskog blek metala. Za razliku od nekih zemljaka, Portae Obscuritas ne deluju kao da imaju ikakvu ambiciju da budu prepoznati izvan najužeg kruga posvećenika koje zanima samo tamna, hermetična muzika što se bavi okultnim temama. Iz ovoga ne treba zaključiti da je Lvx Atra Aeterna specijalno neslušljiv ili radikalno avangardan album, naprotiv, ovo je odlično odsvirana i producirana ploča čije su kompozicije namerne da kreiraju teskobnu i onostranu atmosferu. Portae Obscuritas nose malo mayhemovske tradicije ledenog okultizma – što je svakako za pohvalu – ali nisu nikakvi imitatori i njihov blek metal je dovoljno autohton a svakako dovoljno raznovrstan da se preporuči bez ograda:

https://lamechrecords.bandcamp.com/album/lvx-atra-aeterna

Bugari Dimholt snimili su drugi album, Epistēmē i mada ovde ima elemenata koji jasno ukazuju na uticaje prikupljene iz sada već jake tradicije slovenskog blek metala, poglavito njegove katoličkije struje, a ovde prevashodno mislim na Poljake, Dimholt su zapravo vrlo kvalitetni i samosvojni i nude deset promišljenih, atmosferičnih ali čvrstih, profi odsviranih kompozicija. Epistēmē je album odlične atmosfere i zaista dobrih ideja koje ne prestaju da me prijatno iznenađuju i šteta je što je mastering takav da se sve to sluša sa dosta napora. Ali u globalu, vrlo dobro:

https://dimholt.bandcamp.com/album/epist-m

Vrlo solidnu ploču dobijamo i u vidu prvenca Škotlanđana Waerteras, a koji se zove  Under The Guide of Capricornus. Tipično za mlade blek metalce, Waerteras se pale na prošlost, predhrišćansku istoriju i, dakako, razne legende pa imaju ceo narativ o piktskoj (pra)istoriji, te simbolu „piktske životinje“ koja se „nalazi na 40 procenata sačuvanih piktskih spomenika“ i bla bla bla, dobro, jasno nam je, palite se na jarčeve, nije to sramota, nema potrebe za tolikom predigrom. Jer, Under The Guide of Capricornus je ubedljiva muzika sa jasno izraženom borilačkom strašću (uostalom, muzičari sebi pripisaju sviranje u „ratne timpane“ i „ratne rogove“ umesto bubnjeva i gitara i tako to) i odličnim kompozicijama u kojima ima mesta za vrlo zaslađene melodije ali i za efikasne, napaljujuće rifove. Waerteras nisu komplikatori i njihovi su aranžmani prirodni, logični, ali ovo je vrlo inspirisana i uverljiva muzika:

https://waerteras.bandcamp.com/album/under-the-guide-of-capricornus

Solidan prvenac – koji izlazi tek tridesetog Novembra, imaju i švicarski mladići Chimæra koji postoje od 2016. godine a nemaju stranu na Metal Archives. Šokantno. Elem, Of Occult Signs and War je album koji sve svoje stetske odrednice uredno stavlja u naslov pa je ovo muzika okultne atmosfere i ratničke oštrine. Ponovo bih mogao da pomenem Mayhem, jer sam lenj čovek, ali ni Chimæra nisu neki imitatori već kvalitetan i usviran bend koji nudi mračne, primamljive atmosfere, jake D-beatove ali i aranžmane koji demonstriraju impresivnu zrelost s obzirom na to da je bendu ovo prvo izdanje. Of Occullt Signs and War je i dobro producirana ploča i ko god da voli mračniju, agresivniju stranu blek metala u ovome će uživati:

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/of-occult-signs-and-war

https://youtu.be/D8DhtCka1hA

Parižani End of Mankind su posle nekoliko split i EP izdanja dogurali i do debi-albuma i Faciem Diaboli je meni najdraža post-black metal ploča u ovom delu godine. Trik je svakako u tome da End of Mankind tu „post“ etiketu tretiraju kao slobodu da pobegnu od blek metal konzervativizma ali da sačuvaju agresiju i nihilističku inerciju koja se vezuje za, jelte, tvrdo jezgro ovog žanra. Otud bend ne nosi eksere i corpseapaint ali zauzvrat na Faciem Diaboli nema postrokerskih setnih atmosfera i shoegazerskih melodija već promišljenih kompozicija koje rado stupaju izvan najklasičnije blek metal forme ali se uvek drže imperativa pretnje i agresije. I to vrlo prija, ovo su pesme u kojima je klasičan blekmetalski jelovnih blastbita i vrištanja nadograđen interesantnim gitarskim radom i kombinacijom tremolo-rifova sa progresivnijim pristupom građenju tema i harmonija. No, muzika je istovremeno usredsređena na centralnu poruku (bend se ne zove tako kako se zove bez, jelte, razloga) i End of Mankind ne skidaju oči sa lopte pa je ovo vrlo fokusiran i duboko zadovoljavajući album mračne, agresivne ali inteligentne muzike.

https://endofmankind.bandcamp.com/album/faciem-diaboli

https://youtu.be/1rxCb9uHy4E

Švajcarski avangardni blek metalci, Schammasch se posle trostrukog albuma Triangle iz 2016. godine vraćaju sa nešto kraćim ali ne manje ambicioznim novim opusom pod nazivom Hearts of No Light i ovo je na momente veoma impresivan album što se šeta jako širokim opsegom u kome je klasični blek metal dobra, nikada zaboravljena osnova, ali bend ima i smelosti i veštine da ide u ambijentalne, elektronske, pa čak i gotik-pop vode. Nije, dakle, to sve za mene, jer sam ja neverovatno zadrta osoba u nekim stvarima ali se Schammaschu ne može poreći širina vizije, sigurnost izvedbe i beskompromisnost u produciranju. Hearts of No Light je hermetična a opet intenzivno prijemčiva ploča koja gađa veoma različite slojeve publike a što je samo za sebe prilično odvažno:

https://schammasch.bandcamp.com/album/hearts-of-no-light

Sanktpeterburški Second to Sun takođe imaju album intenzivno eklektične muzike. Legacy je njihova sedma dugosvirajuća ploča i ovo je vrlo sigurna, ubedljiva kolekcija postmetalskih gestova odsviranih sa svom širinom i melodičnošću slovenske duše ali i produkcijskom dubinom koja obezbeđuje bendu originalne i sveže poglede na nešto što danas klinci umeju da izližu za tri pesme. Rusi pominju reč „hipnotički“ kada opisuju album i ovo jeste dobar deskriptor, ali ne treba da zakloni činjenicu da Second to Sun ovde isporučuju neke od svojih najagresivnijih, najžešćih pesama, mešajući klasičan blekmetalski pokolj sa sporijim ali ne manje žestokim pasažima memorabilnih, skoro pa sludge  rifova. I to, uz pomenute hipnotičke kvalitete zaista gradi sliku moćnog, za slušanje obaveznog albuma koji uspeva da bude i visokokonceptualna, intelektualna ploča ali i vrišteća, naturalistička blek metal orgija. No, ovde sreću kvari zaista apsurdno preglasan master koji redefiniše pojam brikvola i  praktično obezbeđuje da ja ovo ne mogu dapreslušam iz jednog cuga. Avaj. Ali uprkos ovoj zamerci, Legacy je zbilja obavezna lektira. Ne propustiti.

https://secondtosun.bandcamp.com/album/legacy

OK, stoneri i, OK, ponovo moram da se pravdam što prikazujem album koji je izašao u solidno dubokoj prošlosti (još u Maju, jelte), ali ovo je toliko upečatljiva ploča da bi bila greota da se čeka kraj godine da je uvrstim u listu propuštenih, a kvalitetnih albuma. Naime, Magara je debi album četvorke The Mothercrow iz Barselone i ovo je toliko dobar hard rok/ psihodelični stoner sa dubokim korenima u ’70s zvuku da svako sa barem malo interesovanja za ovakav izraz mora da ga presluša. Jako utemeljeni u bluzu, The Mothercrow imaju na svojoj strani nekoliko jakih aduta: pevačica Karen Asensio ima taj napušeni, kilometražom oblikovani hard-bluz vokal koji osvaja ličnošću više nego tehnikom (iako joj je tehnika veoma dobra) i skoro da zaklanja činjenicu da bend ima ubitačlnu ritam-sekciju gde bubnjar Pep Carabante gradi izuzetan gruv preko koga tetovirana basistkinja Claudia González autoritativno poliva moćnim linijama. Gitarista Max Eriksson skoro da ni ne mora da svira ako ne želi, ovo je definitivno manje gitarski, a više bas-i-bubanj bend, ali, naravno, želi.  I sa dobrim razlogom jer je čovek u stanju da ponudi impresivne, alvinlijevske solaže i udržan, vrlo ukusan program u ritam deonicama. Pritom bend ima i dobar miks i samo je šteta da se nisu malo uzdržali od brikvolovanja u masteringu jer bi u tom slučaju ovo bila skoro pa savršena ploča. The Mothercrow su još jedan od savremenih bendova koji zvuk star četrdeset i više godina provlače sa autentičnošću koja izbija svaku pomisao na retro pristup iz glave i uz albume koje su ove godine izbacili Dead Feathers i Pharlee još je jedna od ploča koju mogu – i  treba – da slušaju i stari i mladi među nama:

https://themothercrow.bandcamp.com/album/magara

Dope Default iz Soluna nisu baš nužno moja šolja čaja, njihov je zvuk suviše „komercijalan“ za moje uši ali nema sumnje da je njihov drugi album, Imprisoned, sasvim lep paket kvalitetnog „televizijskog“ stoner metala. Grci (i Amerikanac John Campbell na vokalima) sviraju vrlo profi i producirani su odlično i ova ploča dopašće se svakome ko voli stvari tipa Audioslave ili, šta ja znam, malo tvrđi Alice in Chains…

https://dopedefault.bandcamp.com/album/imprisoned

Australijski Pseudo Mind Hive takođe imaju drugi album i Of Seers and Sirens je negde između ’70s hard rok psihodelije i tih nekih savremenijih stoner metal poteza poput Dope Default. Ali su dobri. Ima ovde dosta te neke post-hippie tripoznosti koja bi mogla da zazvuči i retro samo da ploča nema ovako heavy i jak zvuk. Pritom ova ekipa iz Melburna zna da ne treba da ide na silu pa je Of Seers and Sirens produciran pažljivo, tako da ipak u masteringu bude očuvano dovoljno dinamike. Voleo bih ja i nešto niži DR skor nego što ga Pseudo Mind Hive imaju na ovom albumu ali u odnosu na savremene kolege, oni su svoj album masterovali sa mnogo više ljubavi i razumevanja. Domaćinska ploča prijatne teške psihodelije:

https://pseudomindhive.bandcamp.com/album/of-seers-and-sirens

Brazilci Gods & Punks nude još te teške psihodelije sa svojim šestim albumom And the Celestial Ascension i ovo je sasvim pristojna ploča sada već vrlo razrađene ali ne i istrošene formule teških rifova, sporih ritmova i drogiranog pevanja. Gods & Punks su bend na koji treba ukazati kada pričamo o poželjnoj dinamici finalnog mastera jer je njihov album prozračan i može da se sluša vrlo glasno ako to želite zahvaljujući masteru koji diše. I to onda vrlo prija uz lepe rifove i teške ritmove, pa nas tu ni pomalo iritantno pevanje mnogo ne nervira. Fina ploča, ako već ne prevratnički dobra.

https://godsandpunks.bandcamp.com/album/and-the-celestial-ascension

Psychic Lemon smo već proletos hvalili za tadašnji živi album a londonska se bratija već vratila sa novim studijskim monstrumom pod nazivom Freak Mammal. I, mislim, sve što sam tada rekao i sada stoji samo još jače: Psychic Lemon nisu nominalno metal bend ali su bend za metalce jer njihov brutalni space-rock ima korene u Hawkwindu i Amon Düül II, samo što ga Psychic Lemon sviraju bez ikakve retro nostalgije, jebući kevu isprženim distorzijama, teškim flendžerima i apsolutno nemilosrdnom ritam sekcijom. Freak Mammal je album orgijastične energije, koji pritom vrlo dobro razume važnost ponavljanja ali i dinamike, krećući oštro i na prvu, ali ostavljajući prostora da se slušalac (samo malo) odmori pre nego što ga okrenu na drugu stranu pa nastave sa zakucavanjem. Ritualistički, moćno, spontano ali promišljeno, izvrsna, jako bučna ploča, za svaku preporuku:

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/freak-mammal

Australijski projekat Full Tone Generator ima novi, živi album, Never to Return i ovde dobijamo osam pesama vrlo dobrog teškog roka koji spaja klasilčni hard rock i desert rock za paket dobrog raspoloženja i gruva uz koji nekako prirodno dođe da se pije pivo i pričaju lascivni vicevi. Pritom, pristojno miksovano da se očuva malo prljavštine kakvu vezujemo za klupske rokenrol svirke ali da ipak bude dovoljno slušljivo:

https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/never-to-return-live-album

I kopenhagenški GoatHawkBuffalo imaju solidan debi album, Come to Temple koji nudi deset pesama prljavog, distorziranog sludge-bluesa. Daleko od neke specijalne originalnosti, ova ploča nudi solidan gruv i nekoliko memorabilnih rifova ali pravi prostor i za manje bučne, refleksivnije momente (The Ridge, recimo) pa se može uputiti pohvala za napor:

https://goathawkbuffalo.bandcamp.com/album/come-to-temple

Ove godine smo čuli nekoliko dobrih funeral doom ploča ali birmingenški Esoteric ispravno smatraju da nema funeral dooma dok ga oni ne zasviraju. Kako im je poslednji album izašao još pre osam godina, sa A Pyrrhic Existence ovi veterani žanra su očigledno mislili da ima dosta toga da se dokazuje toj nekoj u međuvremenu narasloj mlađariji pa ova ploča počinje beskompromisno, sa 27 minuta dugačkom, košmarnom pesmom Descent koja odmah uspostavlja opseg u kome će se stvari odvijati. Esoteric na ovoj ploči idu celim putem od dostojanstvenih tužbalica pa do posve hermetičnog, apstraktnog, donekle i psihodeličnog ambijenta, držeći se vrlo verno mračnih death metal elemenata ove muzike i uparujući ih majstorski sa romantičarskim melodijama. Da je ovaj album produciran malo „suvlje“ mislim da bi bio još bolji jer Esoteric sa njim ne sugerišu toliko tu neku „eksternu“ epiku koliko vrhunski intiman i unutarnje intenzivan doživljaj. Ali i ovako ovo je izvrsno uz pažljivo vođene, monstruozne kompozicije od po petnaest minuta koje imaju dobre razloge i opravdanja za svoja trajanja. Svaka čast i dobrodošli nazad:

https://esoteric.bandcamp.com/album/a-pyrrhic-existence

Za manje hermetičan ali zabavan i prijateljski doom metal su se ove nedelje pobrinuli Orodruin iz Njujorka. Ime benda inače ima tolkinovske korene – radi se o Ukletoj planini koju znamo i po imenu Amon Amarth – a muzika im više sugeriše Britaniju ili Skandinaviju nego Njujork. Hoću da kažem, Ruins of Eternity nudi melodičan doom metal u kome ima i Black Sabbatha ali i klasičnog ’70s heavy metala, sa izrazito melodičnim pevanjem i radim ubrzavanjem tempa kada je potrebno da se stvari malo protresu. Ipak, Ordoruin svakako u svojoj osnovi nude više nego kompetentan doom sa dobrim rifovima pa je onda i ta hevimetal nadgradnja više nego dobrodošla. Pogotovo što bend to mahom solidno radi sa dobrim idejama i kvalitetnim miksom koji doprinosi tom osećaju prijateljske mekoće što ga ova muzika proizvodi. Dakle, sporo, teško, ali i prepuno simpatičnih tema na gitarama koje bestidno sviraju u (neo)narodnjačkim intervalima kad zatreba. Da su Orodruin skloniji brzoj svirci bez problema bi bili privlačni i power metal publici pa, eto, ako ste tu negde, navalite:

https://orodruin.bandcamp.com/releases

Još dooma, ali od one death-doom varijante dobijamo od Velšana The Drowning čiji je peti album The Radiant Dark za mene prilično generička ploča spore svirke, zaslađenih melodija i agresivnog urlanja, ali pretpostavljam da ima kome će se dopasti više nego meni. Daleko od toga da su The Drowning sad kao nešto loši ali ovo nije na nivou Fvneral Fvkk ili Raventale koji su ove godine isporučili izvrsne ploče. The Drowning malčice prejako vuku na Paradise Lost zaslađenost kakvu ja ne volim ali ako ste ljubitelj, odvojite vreme za njih:

https://drowningwales.bandcamp.com/album/the-radiant-dark-death-doom-metal

Da se malo izvučemo iz sve te sporine, poslužiće prvi album Bavaraca Dissorted koji, iako osnovani još 2004. godine tek sada upisuju dugosvirajuće izdanje sa solidnim prvencem The Final Divide. Staviti reč „final“ u ime prvog albuma je verovatno nekakvo zlo znamenje ali Dissorted ne deluju time potreseno i isporučuju deset pesama kvalitetnog thrash metala koji samo na momente podseća na njemačku žanrovsku tradiciju i zapravo ima više sličnosti sa Amerikancima poput Death Angel ili Exodus. Što su sasvim dobre koordinate i The Final Divide je ploča koja nudi izuzetno dobar drugoligaški program vrlo sigurno obilazeći sva opšta mesta žanra ali uspevajući da im udahne dovoljno svežine i inspiracije da se sve to sasvim lepo troši. Pritom ovo je vrlo sigurno odsvirano (bend ipak postoji 15 godina, sa određenim pauzama) i dobro producirano i mada prekomprimovan master svakako malo kvari devojačku sreću, ovo je ploča koja se nema čega stideti. Rispekt.

(P.S. Ako ponovo počitate šta sam o bendu napisao ali ovog puta zaista obratite pažnju, videćete da se bend ne zove „Distorted“ kako se vama čini, već zapravo „Dissorted“. Eto, nema na čemu.)

https://www.youtube.com/watch?v=4WrsrJJS7F4

Death metal! I to u jednoj lepoj old school formi, donose nam ga Teksašani Cleric na svom prvencu Serpent Psalms. Cleric se solidno uklapaju u ovosezonski rivajvl tog nekog mračnog, htonskog starog death metal zvuka koji je pre tridesetak godina dolazio iz Evrope pa je i Serpent Psalms vidno oslonjen na Grave i Asphyx ali ima i više nego bestidna flertovanja sa klasičnim Bolt Thrower forama i fazonima. I to je, dakako, zapaljiva smeša odrađena sa dosta spretnosti i šmeka. Cleric nisu toliko dobri kompozitori i aranžeri kao Tomb Mold niti imaju jednaku ambiciju o dodirivanju onostranog kao Abyssal, recimo, ali su vrlo, vrlo pristojan dodatak ovogodišnjem katalogu novog old school death metal zvuka i imaju tople preporuke:

https://cleric-us.bandcamp.com/album/serpent-psalms

Za slučaj da vas old school death metal ovog vikenda ne radi kako treba i da vam treba nešto brže, žešće i perverznije, dakle, da vam treba fiks brutalnog death metala, ne brinite, sve je u redu, tu je prvi album Amerikanaca Purulent Necrosis koji se zove Cadaverized Humanity i spreman je da isporuči apsoluitno sve što ovaj žanr karakteriše, pa još u sasvim kompetentnoj formi. Purulent Necrosis svakako ne nadrastaju žanr niti mu dodaju išta novo i originalno pa je ovo definitivno muzika prevashodno za hardkor ljiubitelje brutal death zvuka, sa svim tim blastbitovima, denflovanim rifovima i povremenim spuštanjem do slemova. Ali ovo je dobro miksovana, dobro odsvirana ploča koja zna šta njena publika traži i to srčano isporučuje. Najkontroverzniji je svakako vokal koji je ekstremno monoton i mada će se ovo svakako određenim hardkor frakcijama slušalaca dopasti jer ide do ekstrema tom linijom dehumanizacije, većini ostale publike može da bude dilbrejker:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/cadaverized-humanity

Za mnogo dinamičniji i, pa, hajde, humaniji ekstremni metal zvuk tu je nedavni singl albukerških Voidgasm koji se zove Torment in Technicolor. Voidgasm su jedan od projekata prolifičnog gitariste/ pevača/ producenta Camerona McBridea i sa ovom postavom on spaja death metal sa metalkorom za potrebe dobijanja izuzetno zapaljive, eksplozivne smeše. Naravno, kao i svaki matorac kome se ne diže i ja se odmah trzam kad neko pomene „metalcore“ ali u slučaju ovog benda pričamo o „starijoj“ definiciji ovog žanra, dakle, o brutalno distorziranim, vrištećim bendovima tipa Converge a ne o onome što danas puštaju na MTV Rocks između desetina spotova Dejva Grola. Tako i Voidgasm na ovoj ploči daje dve pesme apsolutnog košmara sa izuzetno teškim, debelim, jako nisko naštimovanim gitarčinama, mnogo urlanja i generalno puno žestine i agresije. Sjajno:

https://voidgasm505.bandcamp.com/album/torment-in-technicolor

Rimljani Hour of Penance imaju osmi album, Misotheism i ovo je tipično italijanski ambiciozan tehnički nabrijan brutal death metal sa, za ovu priliku nešto melodičnijim elementima koji, i izvinjavam se za lenje komparacije, pomeraju zvuk ove ekipe korak bliže zemljacima Fleshgod Apocalypse. No, Hour of Penance svakako još nisu ušli u ful simfonijski mod i Misotheism je i pored grandioznosti i melodičnosti prevashodno brutal death ploča sa puno agresivne svirke isporučene vrhunski muzikalno i ubedljivo.

https://youtu.be/UShhB-r2N2s

Quayde LaHüe su bend iz Olimpije, nastao od Christian Mistress i njihov brend hard roka/ hevi metala mi ne bi privukao pažnju da jednu od gitara ovde ne svira Max Bowman iz štovanih death metalaca Mortiferium. Love Out of Darkness je debi album ove ekipe i, uh, nije baš sjajan?? Ovo kažem kao neko ko se tesao na klasičnom heavy zvuku sedamdesetih i osamdesetih godina pa mi se čini da imam dovoljno autoriteta da kažem da su Quayde LaHüe ekipa koja bi trebalo da značajno više promisli i kvalitet svojih pesama ali i kvalitet izvedbe u kojoj pevačica, Jenna Fitton ima problem što zvuči dosta kilavo, kao da je svakog trenutka u opasnosti da je muzika potpuno zakloni. Bar da je to neka vrhunska muzika! Nije, uglavnom je osrednja i Quayde LaHüe u ovaj pregled uključujem najviše jer sviraju žanr koji bi meni po definiciji trebalo da se dopada, ali prave previše prestupa koji ih vuku ka dnu. A to treba proučavati:

https://quayde.bandcamp.com/album/love-out-of-darkness

Agnostic Front su, naravno, originalno bili pank bend ali sa svim tim krosover događanjima u osamdesetima postali su legitimna meta za metalske uši. Ja sam ih voleo u najranijim inkarnacijama, kad su bili više pank a manje krosover i metal tako da sam u devedesetima skroz izgubio interesovanje za njihov brend moshcorea kakav je tad, uostalom, svirao skoro pa svaki njujorški hardkor bend. No, evo nam njihovog dvanaestog albuma (što za bezmalo punih četrdeset godina postojanja i nije mnogo) i Get Loud! je  svojevrsni povratak korenima pa je time i meni nešto interesantniji za slušanje. Ne da su se ovde Roger i ekipa u potpunosti otresli moshcore legata ali je njegovo pevanje ponovo dobilo kvalitete pankerskog laveža po čemu se izdvajao od većine kolega u osamdesetim godinama a onda su tu i regularne hardcore thrash pesme poput Anti-Social koje su mogle biti i na njihovom EP-ju United Blood iz 1983. godine. Get Loud! je relaksirajuće „prost“ album sirovog njujorškog hardkor pank zvuka kome se bend vratio sa za mene iznenađujućom količinom autentičnosti. Ne da je u pitanju ikakvo remek-delo, Agnostic Front ovde naprosto kompetentno sviraju žanr ali ovo je barem žanr u kome su bili natprosečno dobri pre tri decenije i drago mi je da mu se srazmerno dostojanstveno vraćaju:

https://www.youtube.com/watch?v=mR8z8d4exu0&list=PLddSkUxmPEC8Hw5ak7u8YS19q5Ty8aHLd

Kad smo već kod hardkor panka, dobili smo i novi album D-beat veterana Wolfbrigade. Šveđani sada izdaju za američki Southern Lord ali ne očekujte da se mnogo toga promenilo u njihovom karakterističnom zvuku. The Enemy: Reality je album koji minimalno šara izvan one najosnovnije D-beat formule, držeći se i dalje melodične, ekstremno teške metalizirane pank muzike i čuvajući jednostavnu, pamtljivu strukturu pesama. Ja sam, ne znam koga će TO iznenaditi, neko kome su Wolfbrigade zapravo uvek bili PREVIŠE melodični i uvek sam u D-beatu cenio asketskiji pristup, recimo jednih Disfear ili ranih Anti-Cimex (od kojih su u određenom smislu Wolfbrigade i nastali) ali ovo je svakako eminentno slušljiva ploča sa motorhedovskim srcem koje kuca u centru i ponekim izuzetnim rifom koji me trgne i nasmeje u isto vreme (Narcissitic Breed, recimo). Naravno, Šveđani su i najveći prestupnici kad je mastering u pitanju pa je i ovo još jedna bolno brikvolovana ploča.

https://wolfbrigadesl.bandcamp.com/

Nego, pojma nisam imao da danski Pretty Maids i dalje snimaju. Kuku! Pa ja sam mislio da se taj bend raspao još krajem osamdesetih! Nope, ispostavlja se da Ronnie Atkins i ekipa izbacuju albume dosta urednim tempom ali, slušajući njihovu šesnaestu ploču, Undress Your Madness, ne čudi me da su mi leteli skroz ispod radara sve ove decenije. Mislim, ni osamdesetih Pretty Maids nisu spadali u prvu ligu ali jesu imali svoju publiku. Sada, trideset godina kasnije, njihov „komercijalni“ hevi metal deluje vrlo arhaično i treba zaista imati veliku sklonost ka ovakvom zvuku da biste za ovaj album izdvojili vreme i novac. Naravno, kad god potražim Europe na JuTjubu, oni sviraju za po nekoliko desetina hiljada ljudi tako da publike ima, ali opet, Europe imaju The Final Countdown. Pretty Maids nikada nisu imali hit te veličine, pa je u neku ruku i simpatično sa kakvom tvrdoglavošću i dalje guraju. Elem, Undress Your Madness je ploča koja zvuči kao da je snimljena 1989. godine i, eventualno, remasterovana za tridesetogodišnjicu i ovo čak ni ne mislim kao nekakvu osuđujuću kritiku. Ako imate određeni broj godina i određene sklonosti u pogledu  gitarske muzike, ovo je ploča koja će vas ispuniti energijom i pozitivnošću svojim oprobanim, četvrtastim aranžmanima, tečnim, himničnim refrenima i generalnom kompetentnošću na svim nivoima. Naravno, ovo je, sa druge strane, toliko arhaično, sa tom saharinskom optimističnom atmosferom osamdesetih kao da je kokain nešto što se na recept uzima iz apoteke i još vam uz njega daju Pez bombone, da deluje kao nekakav avangardni eksperiment u kreiranju alternativne istorije ali… opet, ko ovo voli, obožavaće.

https://www.youtube.com/watch?v=TsBz33HAoh0&list=PLBzBwYhHpqLKbLCGGG8QcGwnrtVKphxVb

Za još iznenađenja što veterani iz hevimetal rovova osamdesdetih i dalje sviraju, tu nam je novi album Quiet Riot – Hollywood  Cowboys. U slučaju Quiet Riot, iznenađenje je više tipa zašto oni snimaju ovako osrednju muziku i ko ovo sluša. Mislim, ovaj bend – koji je diskografski aktivan još od 1975. godine, za ime sveta! – je ranih osamdesetih imao jedan uistinu veliki hit sa pesmom (i albumom) Metal Health ali su nekako uspeli da veliki potencijal koji im je ovo (i obrada Cum on Feel the Noise kultnih Slade) kreiralo prokockaju i nikada nisu zaista zaigrali u ligi sa objektivno sličnim bendovima tipa Twisted Sister, Motley Crue ili, čak, WASP. Hollywood  Cowboys zvuči kao produkt značajno nebitnijeg benda za koji ipak mogu da kažem da ima MALO garažne vatre koja mu spasava čast da ne bude potpuno bezdušna vežba iz prelistavanja žanrovskog leksikona. Ali to što ovo nije nužno preproducirano ne znači da je sjajno. Današnji Quiet Riot je prepisivački nastrojena ekipa sa dva veterana i dva mlađa izvođača koji su svi muzički vrlo korektni, ali koji sviraju decidno drugorazredni ’80s hevi metal koji, ruku na srce, može da se sluša ako volite (a ja, znamo to, volim) ali koji jasno pokazuje da je Mental Health bio akcident i da ovaj bend nikada nije zaista imao potencijala za prvu ligu.

https://www.youtube.com/watch?v=uMks9DYC1tU&list=PLBzBwYhHpqLLSEPXXmP5y2YRsZsmcAbml

No, za kraj imamo lepu ponudu u vidu drugog albuma projekta Karyn Crisis’ Gospel of the Witches a koji se zove Covenant i mada je „gotski doom metal“ najbliži deskriptor za kojim umem da posegnem, jasno je da ja ne bih slušao makar kakav gothic doom. Ili, skoro pa nikakav.

Karyn Crisis je neka vrsta renesansne feminističke figure sa svim mogućim bizarnim skretanjima u pravcu karijere spiritističkog medijuma i zaranjanjima u ženske šamanističke tradicije starovremske Evrope. Ona je i modna dizajnerka, autor knjiga o italijanskoj magiji i vešticama, predavačica, jelte, slikarka, ali i pevačica u svom projektu koji, da se ne pomisli da je sav taj feminizam isključiv, pored Karyn Crisis sadrži i talentovanog italijanskog multiinstrumentalistu Davidea Tisoa.

Živi snimci po Jutjubu iz poslednjih godinu-dve su sugerisali da će drugi album Karyn Crisis’ Gospel of the Witches biti prilično heavy i drago mi je da mogu da potvrdim kako su sugestije bile tačne. Covenant je zrela i vrlo odmereno aranžirana ploča doom metala sa nešto folk momenata ali i sa veoma prominentnim elementima magijskog ritualizma i veštičijeg nasleđa. Naravno, Karyn Crisis ovde radi u dugačkoj tradiciji transgresivnih ženskih umetnika čiji je matrijarh sama Diamanda Galas i, naravno, u 2019. godini ovo nikako nije najtransgresivnija ploča koju možete da čujete (niti Crisisova imitira Galasovu na bilo koji način), ali Covenant je SUPERIORNO napisan album a Tiso je SUPERIORNO dobar muzičar dok je Crisisova, čak i ako ste isprevrtali očima za sve pare na pominjanje svih tih veštica, knjiga, slikarstva i prizivanja duhova, odlična pevačica koja ima impresivnu energiju čak i kad peva nežno i melodično. Kad skrene u duboki death doom vokal, pa, naravno, i to je jako dobro i ovo je ploča koja ima sav taj jaki krosover potencijal da zahvati veoma širok opseg publike, a da u osnovi ni malo ne beži od svoje suštinske ekstremnosti. Doom je muzika prenaglašene drame a Crisisova i Tiso je izvode sa vrhunskom uverljivošću i pitanje „da li je ovo gluma?“ potpuno gubi smisao kada se, slušajući ovaj album prisetite da je svaka izvođačka umetnost velikim delom gluma i samo je bitno koliko glumci uspevaju da sopstvene suštine uliju u svoju izvedbu. Karyn Crisis i Davide Tiso, reklo bi se, ulivaju velike delove sebe i ovo nije ploča poze i namigivanja već ozbiljan, višeslojan album superiorno moćne i emotivne muzike. E, pa, zaslužili smo ga:

https://karyncrisisgospelofthewitches.bandcamp.com/

Pročitani stripovi: DCEASED i Superman: Year One

Posted in Stripovi with tags , , , , , , on 6 novembra, 2019 by mehmetkrljic

Hajde danas da, razbibrige radi pogledamo dva vrlo sveža  DC-jeva miniserijala (oba završena prošle nedelje) koji, svaki na svoj način, stoje izvan „glavnog toka“ priča u DC-jevom univerzumu koga danas uglavnom usmeravaju Brian Bendis, Scott Snyder i Geoff Johns. Dva miniserijala koja nas danas zanimaju su, zapravo, i jedan i drugi manifestno izvan glavnog toka, to jest izvan kanonskog kontinuiteta i predstavljaju alternativne poglede na dobro poznate i voljene likove. Davanje premijum tretmana alternativnim kontinuitetima je, naravno, DC-jeva specijalnost već dugo vremena, svi znamo za Elseworlds, ali i Dark Knight kontinuitet, Earth One inicijativu pa i kratkovečni ali dalekosežni All-Star projekat, a dva stripa koja danas obrađujemo su dobar primer kako se ove stvari – alternativni kontinuiteti – mogu raditi sa dve radikalno drugačije premise. Jedna uzima likove sa dobro poznatim karakterizacijama i ličnim istorijama i onda ih postavlja u agresivno novu situaciju, kakva naprosto ne bi mogla da postoji u kanonskom kontinuitetu. Druga pokušava da likove ponovo izgradi od nule i pokaže kako se njihove karakterizacije mogu apdejtovati sa osamdeset godina starih predložaka na nešto savremenije. Nemam običaj da spojlujem, ali ovde prosto ne mogu da izdržim: nisu oba ova pristupa dala podjednako dobre rezultate…

Prvi strip o kome pričamo je DCEASED, koji nas u startu dočekuje užasnom igrom reči, istina je, ali ima i iskupljujuće kvalitete u vidu zbilja jakog kreativnog tima. Trevor Hairsine je britanski crtač koji se tesao na 2000AD klasicima kao što su Sudija Dredd i Strontium Dog pre nego što je preleteo Atlantik i dobio blagoslov Joea Quesade kao jedan od najvrelijih mladih Marvelovih crtača u vreme kada su Marvelovi Ultimate i MAX imprinti bili još uvek dosta uzbudljive i prevratničke ponude. Hairsine je sarađivao sa teškašima poput Briana Bendisa (Ultimate Six), Warrena Ellisa (Ultimate Nightmare), Eda Brubakera (Deadly Genesis), Paula Cornella (Wisdom) i Reginalda Hudlina (Black Panther) i teško je zamisliti boljeg crtača za priču koja treba da bude izrazito mračna i pesimistična a opet stručno nadevena (crnim) humorom i prvorazrednom superherojskom nadomtm.

S druge strane, Tom Taylor je ovde često spominjani australijski scenarista koji nas je vječno zadužio Marvelovim All-New Wolverine i Friendly Neighbourhood Spider-man serijalima a u DC-ju je zablistao radeći neoprostivo fenomenalni Injustice. I upravo je sa Injustice Taylor pokazao kako ume da piše alternativne kontinuitete koji zadržavaju svu nakupljenu istoriju i ubedljivost „glavnog“ kontinuiteta tako da ih čitamo kao njegov prirodan produžetak, pa je i DCEASED, a koji je u osnovi još-jedna-zombi-apokalipsa vrhunski profitirao od njegovog oprobanog pristupa. Taylor je naprosto scenarista velike ekonomičnosti, koji drži oči na lopti sve vreme i ne dopušta da mu pripovedanje odluta u rukavce i stramputice a što je uvek opasnost kod stripova sa velikim ansamblom. Kako je DCEASED, kao i Injustice pre njega, praktično ekstremno prošireni Justice League strip u kome svi superheroji na svetu učestvuju u rešavanju globalne krize, tako je i dobro videti da Taylor demonstrira kako grom zapravo HOĆE dudari u isto mesto dvaput, ako se dobro potrudite.

Ili, da se manem nezgrapnih metafora, DCEASED je priča o zombi apokalipsi koja guta planetu Zemlju, u kojoj superheroji očajnički, i mahom bezuspešno pokušavaju da preokrenu smer te, jelte, apokaliptične klime, a vrednost ove priče nije toliko u onome ŠTA se dešava koliko u onome što vidimo da likovi rade dok i kad se to dešava. Drugim rečima, Taylor umešno koristi jednu razgaženu, čak i pomalo izlizanu narativnu postavku da nacedi mnogo svežeg soka karakterizacije, patosa ali i humora iz svima dobro poznatih heroja.

Ovo je, uostalom, veoma razložan pristup superherojskom stripu. Dok su planetarno-ugrožavajuće (a u poslednje vreme i multiverzalno-ugrožavajuće) krize prilično redovan program u glavnom kontinuitetu, čista ekonomska računica diktira da se u njima status kvo ne može promeniti tako drastično da sledećeg meseca na kiosku nema nove sveske stripa o Betmenu ili Supermenu (ili Flešu, jelte, da ne zaboravimo Fleša) (Akvamena ste, naravno već zaboravili, jer ste životinje, ali tu sam ja da podsetim). DCEASED, kao miniserijal nevezan za glavni kontinuitet zato sebi može da dozvoli da igra mnogo hazarderskije jer se radi o šestodelnoj priči bez ambicije da iz nje izađe išta drugo, pa su ovde, što se kaže, sve prognoze nezahvalne.

Hoću reći, ovde se GINE, zaozbiljno.

Naravno, skoro da je kliše reći da je The Walking Dead pokazao kako zombi-strip može da se radi a da to bude ozbiljno i da je u njemu spremnost da se sa pozornice permanentno uklone značajni likovi kako bi se pojačao taj osećaj nebezbednosti i rizičnosti bila jedan od glavnih faktora što su ljudi o ovom stripu počeli da pričaju, ali, DCEASED zaista ima sličnu filozofiju, samo komprimovanu u šest svesaka i sa otežavajućom okolnošću što se barata sa likovima koji su utkani u američku popularnu kulturu već mnogo decenija.

No, kako The Walking Dead ne može da se svede samo na ideju da se u njemu gine, tako ni DCEASED ne treba posmatrati samo kao „Tom Taylor kills DC Universe“ ekstravagancu jer ovo naprosto nije tačno. DCEASED je priča o planetarnoj krizi u kojoj je čovečanstvo ugroženo do mere istrebljenja, ali ona je i superherojska priča i kriza u njoj služi da se vrline superheroja vide u svojim najizraženijim formama. Utoliko, iako DCEASED nema nužno hepi end u smislu da naši na kraju pobede i ispostavi se da niko važan nije stvarno poginuo (naprotiv), ovo je strip koji značajno bolje nego veliki broj drugih stripova o krizama radi sa svojim likovima i pothranjuje veru u ljudsku, jelte, prirodu i junaštvo kao svojstvo stvarnih ljudi a ne samo mitoloških heroja. Uostalom, DCEASED ima simpatičnu šalu o tome da Green Arrow, superheroj čije su supermoći, po redosledu korisnosti, da 1. ima mnogo para, 2. ima životnu saputnicu čija je supermoć da jako vrišti i 3. dobro gađa lukom i strelom, da dakle, Green Arrow nije specijalno važan lik u nekom globalnom sukobu do te mere da Betmen, čovek koji planira za svaku situaciju, nema plan kako da njega zaustavi ako poludi i okrene se zlu, a taj isti Green Arrow, kad dođe devedeseti minut i sudija samo što nije zasvirao kraj pri nepovoljnom rezultatu za naše pulene, ispali jednu jako preciznu strelu i reši stvar. Kod Marvela je pre neku godinu sličan motiv korišćen na prilično ciničan način – onomad kad je Hawkeye – superheroj bez supermoći – strelom ubio ni manje ni više nego Hulka i od toga je krenuo građanski rat br. 2 – a u DCEASED je ovo izuzetno humanizujuć momenat, krešendo vrtoglavo neravnopravne i krvave borbe u kojoj se do samog kraja pitamo da li će iko uopšte preživeti. Da ne pominjem da u toj sceni vidimo Akvamena na Krakenu, braćo i sestre i, da, mnogo je to Hairsine moćno nacrtao.

Jer, DCEASED nema mnogo milosti prema svojim likovima. Rekoh već, ovde se gine i Taylor je vrlo promišljen i metodičan u tome kako sa table jednog po jednog sklanja sve najveće igrače ovog univerzuma.

Hoću reći, zombi-apokalipse su nešto drugačija kada se dešavaju u svetovima gde ima superheroja. Blackest Night iz prošle decenije se poigravao sa idejom iz-groba-vraćenih supermoćnih osoba koje se bore na strani, jelte, same smrti i bio suštinski košmarna ideja u svojoj srži iako je egzekucija bila prilično rasuta kroz milion satelitskih priča i pričica. DCEASED ima taj luksuz da je jedna jedina, zaokružena priča i ovde su iskušenja, porazi i pobede vođeni sigurnom rukom pripovedača i kao takvi imaju veoma jak impakt. Betmen, recimo, kao čovek koji planira za bukvalno svaku eventualnost, je u ovoj priči neko ko planira i šta da se radi posle njegove smrti i kad vidite još uvek adolescentskog Damiana Waynea kako nosi kostim Betmena koji mu je, ipak, još uvek prevelik, malo vam se stegne grlo, drugovi i drugarice. Flash, Cyborg i Wonder Woman svi imaju svoje momente herojstva pd kojih nam se nadimaju grudi i poraza od kojih nam se plače, Harley i Ivy momente ludila i lucidnosti, a Dinah Lance momente praktično prirodnog preuzimanja vođstva. Naravno, Hal Jordan, kao jedan od najmoćnijih igrača na svakom zamislivom terenu, ima scenu od koje se čoveku malo slomi srce i koja savršeno komunicira zastrašujuće uloge sa kojima se ovde igra.

Ipak, centralno mesto na pozornici je rezervisano za, jelte, „velikog plavog“ i Taylor tako savršeno hvata nesebičnu, požrtvovanu, uverljivo herojsku prirodu Supermena da čak ni oni među nama koji Supermena gledaju kao puki simbol američkog imperijalizma neće moći da se malo ne zagrcnu i pomisle kako je ovo ipak dobra priča. Pre malo više od godinu dana, na tribini u organizaciji društva Lazar Komarčić smo pričali o besmislenosti teze da su priče o Supermenu dosadne jer je Supermena praktično nemoguće ozbiljno ugroziti, ukazujući da su drame o Supermenu stvarne i ubedljive jer u njima mogu biti povređeni svi drugi a on će za to biti odgovoran. Taylor u ovoj priči pokazuje Supermena u apeksu njegove nesebičnosti, na vrhuncu požrtvovanosti koja je toliko prirodna da inspiriše i najveće cinike.

Ona je utoliko bolja što su „tehničke“ osnove na kojima je postavljena nesrazmerno nezgrapne – Taylor izmišlja čitavu superkomplikovanu priču o Apokolipsu, Darkseidu i protivživotnoj jednačini kako bi imao „svoju“ zombi apokalipsu koja se prenosi i krvlju ali i putem digitalnih ekrana i ovo je podsećanje da su njemu internet i društvene mreže svojevrsna opsesija i da se trudi da nešto o njima kaže u skoro svakom novijem stripu kog se poduhvati (a da je retko to što ima da kaže posebno inovativno). DCEASED funkcioniše uprkos ovoj prekomplikovanoj i neelegantnoj postavci i uspeva da se sasvim opravda svojim odličnim tretmanom likova i razumnim vođenjem narativa. U poređenju sa, recimo, nedavnim Marvelovim događajem War of the Realms u kome  je sve pucalo od spektakla i masovnosti a na priličan uštrb fokusa i središnje priče, DCEASED je laserski fokusiran i priča jednu globalnu priču ekonomično, usredsređen na središnju grupu likova koje dobro poznajemo. Ova familijarnost je od presudnog značaja jer likovi, opet za razliku od onog što se inače da videti u sličnim krosoverima i događajima, zajedno sa planetom prolaze kroz neke ireverzibilne promene, neki postaju zombiji a neki umiru na grozne načine. Taylor veoma dobro postavlja situacije tako da svaki gubitak osetimo zajedno sa svešću da nade ima sve manje i manje i da se, iz ovoga, očigledno, neće svi izvući.

DCEASED je, dakle, velika, bolna horor-melodrama, sa scenama u kojima sinovi gube očeve a nemoćni heroji posmatraju kako sve ono za šta su se borili postaje beznačajno i finale je jedna očajnička, a opet ništa manje herojska borba da se makar zametak čovečanstva (i čovečnosti) očuva i spase ako je već planeta izgubljena. Ovo je jedno veliko platno na kome se autori smelo igraju ali Taylor uspeva da između svih tih grandioznih scena drame, akcije i horora udene karakterističan humor koji podseća da ni u najcrnjoj noći nije sve baš tako crno. I da je ovo veliki univerzum, jelte.

Hairsine je idealan crtač za ovaj strip jer za razliku od uobičajenih prvopozivaca za velike DC-jeve krosovere poput Reisa ili Jonesa ili već, Hitcha, njegovi superheroji nisu glamurozni. Ovo je strip o junacima većim od života, da, ali Hairsine uspeva da nas ubedi da oni zaista krvare. Uopšte, mizanscen je prigušen, sumoran, a opet bez prenaglašene „crnine“, ovo je svakako strip u kome dobijamo masovne scene pokolja i destrukcije (uključujući u Atlantidi, a što čoveku može da malko pokvari dan) ali Hairsine je zapravo najupečatljiviji u scenama gde vidimo pojedinačne sudbine i emotivni gravitas koji nastupa kada se moraju doneti teške odluke ili naprosto prihvatiti teške istine.

DCEASED je prosto rečeno, odlično pozicioniran u današnjem DC univerzumu, prikazujući sve prepoznatljive elemente trenutnog status kvoa – od porodica koje sada Supermen i Betmen imaju do lezbijske veze između Poison Ivy i Harley Quinn – i time nas smeštajući u „ovde“ i „danas“ a onda dopuštajući užasnoj igri sudbine da ovaj univerzum i status kvo razdere. U ovoj destrukciji i očaju dobijamo jako podsećanje zašto su heroji – heroji i zašto čovečanstvo mora da živi i kada heroji umiru. Preporuke.

(Završne napomene: pored šest regularnih epizoda, tu je i sedma, nazvana „A Good Day to Die“ koja nije deo glavne priče i time nije obavezna za njeno razumevanje, ali se toplo preporučuje da se vidi kako Taylor piše Nove Bogove i Hellblazera, a tu je i Darick Robertson koga je uvek lepo videti. Takođe, od narednog meseca kreće Taylorov tekući Suicide Squad serijal a Australijanac počinje i sa pisanjem Betmena u Detective Comocs. Budućnost je, dakle, svetla.)

Drugi i poslednji strip za danas je Superman: Year One, trodelni miniserijal i jedan od prvih radova na novom DC-jevom „Black Label“ imprintu gde se ide na „prestiž format“ i kreaciju superherojskih stripova za zreliju, eh, možda i zahtevniju publiku. Naravno, videćemo koliko sve ovo deluje smešno za koji čas.

Superman: Year One pisao je isti čovek koji nam je pre tri decenije dao Batman: Year One – Frank Miller lično i to da ovaj čovek ponovo radi za DC samo je svedočanstvo koliko njegovo ime i dalje ima težine u industriji. Jer, kako da vam kažem, ne bih rekao da se radi o tome da Frenka angažuju zbog kvaliteta. Poslednja dva njegova rada za DC, Dark Knight III i All-Star Batman and Robin su bili, redom, slab i abismalan pogled na Betmena a sad kada se Miller konačno dočepao Supermena možemo da budemo prilično srećni da su u DC-ju ovako dugo odolevali pre nego što su mu ga predali.

Superman: Year One ima tri broja koja po dužini trostruko prevazilaze normalnu strip-svesku što znači da ovde pričamo o količini materijala za regularnih devet brojeva, sve napisano Millerovom rukom a nacrtano od strane Romite mlađeg (u tušu Dannyja Mikija). I, naravno, da mi je neko 1989. Godine rekao da ću čitati 180 strana Supermena koga je pisao Miller a crtao Romita Junior (Miki u to vreme još nije bio profesionalac) verovatno bih spontano ovulirao od sreće, no, stvari se menjaju. Superman: Year One, na moje, a verujem i vaše potpuno neiznenađenje, nije baš dobar strip. Još gore, Superman: Year One je sve gori strip što dalje ide, strip koji se iz nekog razloga izgleda ni ne seća šta se u njemu događalo u prošloj epizodi i koji prema kraju gubi konce i postaje gotovo agresivno nekoherentan. Negde u mojim silnim pisanjima o Milleru izneo sam tezu da kada je Miller postao toliko veliki da urednici više nisu mogli da mu govore šta da radi, pokazalo se koliko je on scenarista koji očajnički zavisi od dobrog urednika. Na ovom stripu kao urednik je potpisan Mark Doyle, čovek koji je proizveo mnogo toga solidnog u DC-ju, ali utisak je da je njegov kakav-takav uticaj na Millera kako je vreme prolazilo sve više slabio.

Elem, Superman: Year One je, da odmah bude jasno, prilično prevaran naslov za miniserijal jer ovde pratimo prvih dvadesetak godina života Kal-Ela odnosno Klarka Kenta, a čak i ako uzmemo da je Supermen postao tek kad je obukao kostim i stavio amblem na prsa, opet govorimo o najmanje 4-5 godina koje strip pokriva. No, TO  je najmanji problem ovog stripa.

Miller je ovde dobio odrešene ruke da prepriča mladost i odrastanje najvažnijeg superheroja ikad onako kako on želi i, hajde da ne uvijamo mnogo, Superman: Year One je naglašeno retrogradna, prilično otužna maštarija o „pravim vrednostima“ koju kao da je pisao AI treniran isključivo na kuhinji naše bake i predratnim radio-dramama. Miller je već godinama konzervativac i priličan nacionalista, nije to neko iznenađenje, jelte, ali njegov Supermen je zbog toga do karikature „poseljačeni“ provincijalac iz Kanzasa koji do kraja ovog stripa, dakle, duboko u svojoj karijeri novinara u Metropolisu govori kao da je upravo sišao sa kombajna i traži travku koju će da zatakne među zube. Naravno, Kentovo skromno provincijsko poreklo i moral koji je pokupio na farmi jesu važan deo njegove karakterizacije već decenijama, ali Miller izrazito propušta da uvidi da su oni samo tle iz kojeg raste Supermenov kosmopolitizam (i univerzalizam) – moralno središte iz kojeg nastaje Supermenova pravdoljubivost i skromnost a ne restriktivni oklop provincijalizma u koga će se ovaj zatvarati kada ne razume svet. Supermen kao borac za socijalnu pravdu je tema koja u serijalu postoji od nastanka a u poslednjih desetak godina su je smisleno pisali Gene Yang i sam Grant Morrison, dok Miller uspeva da je spektakularno promaši pišući „zrelog“ Supermena kao da je Betmen – čovek koji želi da ga se plaše, plus, jelte, čovek koji će napraviti bizarno visoku materijalnu štetu da bi uhapsio pljačkaše banke koji nikoga nisu ugrozili.

Ali, da se razumemo, dok  mi stignemo do zrelog Supermena u ovom stripu oči su nam već solidno razrađene od prevrtanja. Miller pokazuje u kakvog čoveka je Klark Kent izrastao tako što nas sporim korakom vodi od dečaštva provedenog na farmi preko toga kako se ovaj zamomčio, krenuo u srednju školu, otkrio društvene protivrečnosti… Izrastanje „običnog“ farmerskog dečaka u superheroja ovde treba da bude prikaz oblikovanja duše kroz godine siromaštva i teškog, poštenog rada koji lomi grbaču ali jača duh no Miller istovremeno sve vreme insistira da je Kal El MNOGO jači od običnog čoveka, da mu ništa nije napor, da ga ništa ne može ozlediti, kamoli zamoriti, pa je tako ishod jedna kognitivna disonanca koju strip na kraju ne razreši. Insistiranje na izvornom moralu neiskvarenom gradskim marifetlucima i „seljačkoj“ pameti je svakako deo Supermenovog kompleksnog svetonazora ali i SAMO deo. Miller ne uspeva da pronađe nešto izvan te nostalgije za prostim vremenima kad se znalo da pošten rad u polju donosi miran san i kada pokuša da svog protagonistu dovede u situacije koje zahtevaju socijalizaciju, on ispada priličan sociopata. Ima u tom prvom delu podzaplet sa gikovima u srednjoj školi – koji su, naravno Klarkova ekipa jer se on stavlja na stranu slabijih – a koje maltretiraju proverbijalni džokovi i na stranu što Miller prepisuje klišeizirane postavke iz decenija prošlih, indikativno je da je jedino što Klark vidi u ovom socijalnom kontekstu odnos predator-žrtva. Klark se na stranu slabijih ne stavlja jer su oni duhoviti, kreativni, ili makar raznoliki naspram grubih, unificirano mačoidnih džokova, nego samo zato što su slabiji. Miller, u skladu sa američkim desničarskim paranojama naprosto ne može da zamisli socijalnu situaciju u kojoj dominantan odnos nije represija i smatra da je najbolje što može da se uradi da represiju vrše „dobri momci“.

Naravno, onda je prirodno da Klarka pošalje u vojsku.

I, sad, ovo je jedan od nekoliko ekstrema bizarne karakterizacije Klarka Kenta, Kal Ela, mladog čoveka koji je kao beba doputovao SVEMIRSKIM BRODOM iz drugog zvezdanog sistema na Zemlju i koji bukvalno može da LETI a koji se intenzivno loži na vojne avione. Čitava epizoda sa Klarkovom vojnom obukom i službom je neugodno nastrana jer Miller upada u ful oficir-i-džentlmen mod sa sve time kako, eto, oficiri Klarka maltretiraju da radi sklekove jer je, eto, malo suviše ponosan, što valjda ne moramo da objašnjavamo koliko je besmisleno za čoveka koji može da digne celu kasarnu iz benča. Naravno, Miller onda od Klarka pravi i debila kome je potrebno izrazito mnogo vremena da shvati da se u vojsci vojnici obučavaju za ubijanje pa tako i učestvuje u jednoj akciji gde njegovi klasići ubiju grupu terorista i tu, kao, progleda i nije čak ni da shvati da ovo možda baš nije za njega nego je jednostavno zbunjen i sav u sukobu sa samim sobom.

Podsećam, naravo, da se sve ovo dešava u NAŠEM svetu, dakle, ne u predratnoj Americi, već u svetu gde na nebu bruje F-35ice, a vojnici nose smartfounove u džepovima. Klark bi morao da je odrastao u pećini a ne na farmi da bude ovoliko naivan.

No, nakon ovoga strip tek počinje da ozbiljno tone. Miller iz nekog razloga ima čitavu jednu epizodu pod morem gde se Klark upoznaje sa sirenama i mora da dokaže Posejdonu da je vredan ruke njegove kćeri. Ozbiljno. I ovo je samo deo neugodno nezrelog erotskog segmenta ovog stripa. Jer, ako smo sumnjali da je Klark sociopata gledajući šta radi sa ljudima, kad vidimo kako su u stripu prikazane žene, posumnjamo da je MILLER sociopata, nažalost.

U prvoj epizodi, tako, Lana Lang je školski reporter koji dolazi u posed snimaka što pokazuju da su lokalni džokovi zapravo i kriminalna banda. Džokovi joj prete i napadnu je fizički da bi joj oduzeli snimke, a onda, nagađate, požele da sve zaokruže grupnim silovanjem. Pošto je, jelte, ovo strip za odrasle a Frank Miller je već decenijama nesposoban da napiše odnos između žene i muškarca ako toj ženi neko ne preti seksualnim nasiljem. Nagađate, dalje, da Klark Lanu uspešno odbrani od silovanja jer ajde kad mu ženu tuku, ali muškarac skače u akciju kada se pojavi rizik da tuđinski DNK završi u NJEGOVOJ materici a Lana, do tog momenta preduzimljiva mlada žena sa tim nekim svojim ja, transformiše se u gnjecavu „Klark, samo me odvedi kući, treba mi da me odvedeš kući“ damu u nevolji.

I svakako, ona potvrđuje da materica od tog trenutka pripada njemu i Lana i Klark postaju mladić i devojka. I tu je dirljiv rastanak kad on krene u vojsku a ona ostaje u Smolvilu da ga čeka.

Sve do druge epizode gde se Lana i ne pominje a Klark rešava da se smuva sa sirenom iz Atlantika koju je sreo mešajući se nezvan u borbu u kojoj je ona bila pod rizikom da zagine. Pošto blizina smrti u Millerovim stripovima na žene deluje kao najjači moguć afrodizijak  jer, ćerka Posejdonova šalje intenzivne vibracije da želi Klarkov vanzemaljski reproduktivni aparat u sebi i sve vreme naglašava da mu ona pripada. Ako primećujete temu, u kojoj žene same sebe opisuju kao vlasništvo koje se stavlja na raspolaganje muškarcima, budite sigurni da to nije slučajnost. Miller u ovoj epizodi ispisuje crnju fetišističku fantaziju od bilo čega što smo videlii u najgorim Sin City momentima, sa Posejdonom koji vrlo brzo prelazi granicu čak i patološkog očinskog protekcionizma nad ćerkom i otvoreno nam saopštava da neće tamo neki Klark-sa-površine da mu bambusa dete, kad već to on sam može (i treba) da uradi. Klarkov sukob sa Posejdonom je, reći ćete vi čitajući ovaj strip, potpuno isforsiran jer ko pobogu priziva Krakena da ubije potencijalnog mladoženju prvi put kad ga je ćerka dovela da se upozna sa tatkom, ali to je zato što ne razmišljate kao Frank Miller. U njegovom večno predpubertetskom svetonazoru sasvim je prirodno da naš virilni, lepi, nesebični i vrlinama generalno bogati protagonista za suparnika ima oca koji mu ćerku (koja i sama ’oće) ne da, jer sam želi da je oženi i nudi nam stranice neprijatnih monologa u kojima Posejdon balavi nad svojim detetom.

Osećaj nelagode je tim veći ako ste upravo pročitali DCEASED koji ima ne jednu već dve scene u kojima sinovi štite majke od ubilačkih očeva i, sasvim svestan edipovskih tonova koje ovo zaziva, vrlo spretno izbegava erotizaciju odnosa. Miller, koji je još sa 300, pak, pokazao da grčke mitove poznaje samo na najpovršnijoj razini, ovde uleće glavačke u prikaz oca koga seksualno uzbuđuje sopstvena ćerka a koji je tretira kao svojinu istovremeno dok je i prosac tretira kao svojinu a i sama ćerka sebe tretira kao svojinu i samo je pitanje kome ta svojina na kraju sme da pripadne, kad pokaže da mu je veći.

Nepotrebno reći, ali evo da kažemo: Klark uspe da iz ovog sukoba izađe kao pobednik i ostvari pravo na podvodnu matericu lepe sirene što ju je upoznao dok je bila u smrtnoj opasnosti, da bi već u sledećoj epizodi potpuno zaboravio na nju (ona se u njoj više bukvalno ne spominje) jer je naleteo na Lois Lane koja se davi. Ako neko vodi evidenciju, ovo je treća žena sa kojom će se Klark muvati nakon što se kao nekakav vitez iz bajke u njenom životu pojavi da je spase neposrednog rizika.

No, kao što istraga kojuje Lana Lang vodila u prvoj epizodi nikada više ne bude pomenuta nakon što Klark prebije izgrednike i istakne kandidaturu za njenog seksualnog partnera, tako i  ovde Lois Lane, koju je izvadio iz vode i oživeo KPR-tehnikama naučenim u mladim izviđačima (ozbiljno) mora da čeka, mokra i promrzla, da ne pominjem, iščupana iz kliničke smrti, dok se Supermen potuče sa grupom mornaričkih specijalaca koji se kriju na obližnjoj plaži. Ovo je momenat u kome postaje jasno da Miller više nema nikakvu kontrolu nad narativom i da se on sastoji isključivo od njegovih dečačkih fantazija. Supermen Lois Lane BUKVALNO ostavlja da se suši na vrhu palme, vraća se na plažu na koju ju je izvukao a na kojoj nema nikoga i čeka da se iz žbunja pojave specijalci i poziva ih da ga napadnu samo da bi mogao da ih sve pretuče. Zašto? Evo, ne znam. Ženi je potrebna lekarska pomoć i imala je sreću da ju je našao čovek koji može da leti, ali on prvo mora da izdandara dva odeljenja mornaričkih foka jer kakav je to muškarac koji samo ljubi i masira srčani mišić preko sisa, a koji ne dokazuje svoju muškost u borbi? Poslednja misao koju Klark izgovara u svojoj glavi kada promrzlu i do tog momenta od šoka već onesvešćenu Lois Lane nosi ka bolnici je „Sa mnom ćeš biti bezbedna, Lois Lane“. Eh, ne, ne bi se reklo.

Elem, ostatak stripa je jednako loš i gori – Supermen u Metropolisu pravi haos boreći se protiv pljačkaša banaka, Lois Lane je umesto mudre, preduzimljive reporterke neodgovorna paljevina koja će sebe izložiti opasnosti jer valjda voli adrenalin, Betmen je grubijan koji unaokolo ide sa pištoljem i koji ulazi u sukob sa Supermenom iz čiste testosteronske potrebe. Miller kao da je bio toliko oduševljen Snyderovim filmom Dawn of Justice – odnosno citatima Dark Knighta što smo ih u njemu videli – da je rešio da napiše svoju verziju sukoba Supermena i Betmena koji režira Leks Lutor. I nekako, njegova verzija je osetno gluplja od one u kojoj Betmen i Supermen prestaju sa neprijateljstvima jer shvate da im se majke isto zovu.

Šta još imamo? Lois Lane, naravno, za sebe govori da je Supermenova svojina, ali ne lezi vraže, on se u međuvremenu prešaltuje na Wonder Woman koja, kako ste pogodili, i sama za sebe počinje da smatra da je njegova svojina. Betmen i Supermen razmenjuju detinjaste prozivke kao da su đilkoši u kafani posle dve ture vinjaka koji mere čiji je veći. Betmen premlaćuje Džokera koji mu odmah kaže da će sve da ispriča i bez batina, ali Betmen kaže da zna da hoće, pa nastavlja da ga premlaćuje. Teroristi koji pričaju Farsi se pojavljuju usred Metropolisa da bi Supermen pokazao da razume i geopolitiku. Ah, da, pominje se i da mejnstrim mediji nepravedno napadaju Trampa da je kriv što je čovek ujeo psa. Ozbiljno.

Superman: Year One je, dakle, kompozicija haosa koja do kraja potpuno izleće sa šina. Postoji u određenom delu gik zajednice hipoteza da Miller već duže od deceniju i po zapravo piše mudru satiru na superherojštinu jer je, valjda, nemoguće da neko ovakve stvari piše ozbiljno. Nažalost, ta teza mi deluje uverljivo koliko i QAnon teorija, pa ću reći da je Miller ovde u potpunom rasulu na konceptualnom planu, ali i na tehničkom. Strip je pripovedan gomilama titlova koji o Supermenu malo pričaju u trećem, malo u prvom licu, prepričavajući nam radnju koju gledamo kao da je 1973. godina, uz napadno ponavljanje rečenica (samo sa eventualno boldovanim nekim rečima) da bi im se dalo više dramske težine. Tipičan kadar u ovom stripu pokazuje Supermena kako sleće na tlo a titlovi su nešto u stilu. „Sleteo je na tlo. Sleteo je na TLO. Tlo pod njegovim nogama. Pod njegovim nogama. Tlo. On sleće na njega. On sleće na tlo.“

Uprkos blagom komičnom preterivanju, ovo je zaista tako zamorno kao što deluje. Kada se pređe na dijaloge stvari nisu nimalo bolje jer, kako rekoh već, Klark tokom čitavog stripa priča kao da je i dalje na farmi a ostali likovi su uvredljivo stereotipni. Miller je u vreme rada na Daredevilu bio majstor vizuelnog pripovedanja, umešno smanujući ton na svom noar-ofarbanom tekstu onda kada su slike bile dovoljne same sebi. U Superman: Year One on je iritirajuće logorejičan, zasipajući stranice desetinama titlova koji nam govore ono što treba da vidimo i slikaju unutarnje živote koje bi bolje bilo da nismo ni videli ako će da svi odreda budu kao da ih proživljavaju napaljeni trinaestogodišnjaci sa slabo posećenim tumblr nalozima.

Naravno, jedan od grehova ovde je zaklanjanje prevelikog dela crteža Johna Romite Juniora ali ovde treba biti pravedan, ama strog: Romita mlađi, jedan od meni omiljenih crtača superherojskog stripa ikad (mada mu je ćale, naravno, za prsa ispred u mom panteonu) je možda najgori moguć izbor za OVAJ superherojski strip. Sa jedne strane, svakako, ovo je bolje nego da ga je crtao sam Miller koji se u poslednje vreme izrazito ne trudi i u Dark Knight III ga je Adam Kubert praktično postideo svojim tablama. Sa druge, Romita ovde do paroksizma dovodi svoju kurobolju ka ljudskoj anatomiji. Već smo to rekli mnogo puta – Romita je pre svega pripovedač, mnogo manje portretista, ali u stripu koji treba da bude neka vrsta praktično erotizovanog obožavanja kvazibožanske figure on naprosto nije neko ko može da odigra svoju najjaču kartu. Na svaku uspelu sliku Supermena koji dominira kadrom i odaje utisak plemenitosti i snage, nažalost dolaze gomile slika anatomski besmislenih figura, pogotovo u domenu proporcija. U ovm stripu svi, a naročito deca imaju tako nesrazmerno velike glave da sve deluje kao da je Romita mislio da crta nekakvu chibi varijaciju na klasičnog Supermena. Opet, naravno, Romita je Romita i čak i kad nije najbolji on je i dalje veoma dobar pa je ovo strip prijatan za oko, pogotovo uz Mikijeve precizne tuš-linije koje odrađuju lavovski deo posla. Romita, kada u poslednje vreme tušira sam, ima tendenciju da stvari odrađuje prilično grubo i jednostavno, svodeći sve skoro samo na puku geometriju – Miki ovde crtežima daje mnogo više dubine i slojevitosti i kada na to dođe kolor Alexa Sinclaira, ovo je za oko vrlo solidno sočinjenije.

No, to nije dovoljno da spase Superman: Year One sasvim negativnog utiska koji na kraju ostavlja. S obzirom da je DC Black Label imprint koji treba da objavljuje nove radove ali i da doštampava starije radove koji se uklapaju u koncept ozbiljnog i zrelog pristupa superherojskoj materiji, mislim da bi daleko bolje bilo da je ovde reprintovan Superman: American Alien Maxa Landisa i gomile dobrih crtača koji je celo prepričavanje Supermenove mladosti izveo pre neku godinu sa mnogo više elegancije i, uostalom, pažnje. Miller ovim stripom, avaj, demonstrira da ne razume kompleksnost Supermenovog lika, ne shvata odakle dolazi njegova plemenitost, požrtvovanost i smelost i ni u svojoj glavi ne ume da pomiri ideje da je on istovremeno seljače iz duboke američke provincije – simbola nevinosti i izvorne čistote – ali i tuđinski polubog sa drugog kraja kosmosa koji je usvojio planetu nakon što je ona usvojila njega. Najgore od svega – Millera kao da nije posebno ni briga za sve to i Superman: Year One je samo vozilo za njegove seksualne opsesije i fantazije o muškosti bez obraćanja pažnje na strukturu priče, konzistentnost pripovedanja, motivacije likova. Nadajmo se da će naredna Black Label izdanja popraviti utisak jer je Superman: Year One vrlo loša ponuda za ovu jesen.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-11-2019

Posted in metal with tags on 2 novembra, 2019 by mehmetkrljic

Stigao je i Novembar a sa njim i ozbiljna jesen, tlo prekriveno žutim lišćem koje truli i ledeni vetar koji mrzne kosti. Dakle, idealni uslovi za metal.

Blek metalci naprosto pupe i cvetaju u ovakvim uvjetima, pa evo četvrtog albuma austrijskih Alastor koji se zove Šumava. Radi se, naravno o planini koju na njemačkom zovu Böhmerwald, a koja je na tromeđi Austrije, Češke i Njemačke i, naravno, Alastar su skroz u tom srednjeevropskom blek metal tripu gde se mešaju sanjarije o starim mitovima (jedna od pesama ima u nazivu „The Wild Hunt“), šumama i prirodi (jedna pesma se bukvalno zove „Ice and Nature“). Naravno, ja sam večno sumnjičav prema ovakvoj tematici jer znamo kuda ume da odvede ali hajde, da smo osetljivi ne bismo slušali blek metal. Šumava je za mene preslađen album premelodičnog, sanjivog blek metala ali Alastar sviraju veoma dobro i ne mogu da ne primetim da ovde ima pamtljivih tema – na primer ona koja otvara pesmu Silve – The Wild Hunt. Dobro je ovo za decu i omladinu a ja ću se već snaći:

https://alastorinthewoods.bandcamp.com/album/umava-new-album-2019

Više mi prija debi album turskih Horrocious koji je primereno destruktivno, nihilistički i satanistički nastrojen. Depleted Light and the Death of Uniqueness je kolekcija jurišnih, besnih songova što koriste sve uobičajene blek metal tenike da ispričaju svoje priče o palim svetovima i progutanoj božanstvenosti pa tako dobijamo besne tremolo rifove i disciplinovane blastbitove. Horrocious ne izmišljaju toplu vodu ni u kom slučaju ali njihov je metal zaokružen, siguran u sebe i svoju misiju i isporučen uz maksimum ubedljivosti. Ponekad, što se kaže, niste raspoloženo za eksperimentisanje i samo biste da pojedete picu. Depleted Light and the Death of Uniqueness je ta satanska pica i lepo mi je legla:

https://horrocious.bandcamp.com/album/depleted-light-and-the-death-of-uniqueness

https://youtu.be/8xcUYmYbmxA

Nemci Abkehr su na svom debiju In Feuer takođe veoma ubedljivi a ovo je minimalistička i vrlo ledena blek metal isporuka sa dugačkim, monotonim ali strastvenim i naturalistički sirovim (ali ne amaterskim) kompozicijama koje prosto zazivaju kontemplaciju o samoći, smrti i propadanju. Abkehr uspevaju da sve ovo isporuče uz puno svečanog dostojanstva i taman toliko klasičnog blekmetalskog cheesy štimunga da ne zvuče pretenciozno. Vrlo lepo:

https://abkehr.bandcamp.com/album/in-feuer

Gabestok iz Kopenhagena na svom prvom albumu, Tre (nazvanom tako jer su im se demo snimci, logično, zvali I i II) nude vrlo prljavu smešu panka i blek metala što će prijati onima kojima se dopada koncept blackened rock’n’rolla ali im ne pašu upeglana studijska produkcija i glamur bendova poput Tribulation. Gabestok su bliži garavom, garažnom šarmu Darkthrone ali imaju svoje ideje o temama, melodijama i aranžiranju i uz prljavi faz i navijačku atmosferu ovo je ploča koja lepo legne na uho:

https://strangeaeonsrecords.bandcamp.com/album/tre

Na potpuno drugom kraju blek metal spektra je Tony Parker aka Dis Pater i njegov jednočlani svemirski, ambijentalni blek metal projekat Midnight Odyssey. Parker ovo radi već  godinama i Biolume Part 1 – In Tartarean Chains mu je treći album u ovoj deceniji, ambiciozna, dugačka ploča svemirskog blek metala u kojoj se, kako primetiše na JuTjubu čuje muzika koja nije mnogo daleko od sintisajzerskih fantazija Klausa Schuzea i Tangerine Dream. Sve je to meni superkičasto i ne mogu da kažem da bih ovo slušao u slobodno vreme, ali čisto da se vidi koliki je raspon ovog žanra:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/biolume-part-1-in-tartarean-chains

A na TREĆOJ strani spektra je konektikatski Havohej čiji je treći album, Table of Uncreation, pravi primer blek metal avangarde koja je prezrela idiomatsko izražavanje i pretvorila se u postindustrijsku eksploraciju zvuka. Paul Ledney na ovom albumu još uvek čuva obrise kompozicija i pesama, i dalje koristi neke konvencionalne instrumente, najpre bubnjeve, ali veliki deo Table of Uncreation je praktično „hard ambient“ sa ritualističkom koncepcijom koja je smela i dosledna, ali svakako neće biti po ukusu najvećem delu publike. Opet, naravno, šta je granična muzika ako ne udara glavom o granice, pa ovaj album treba pozdraviti:

https://havohej.bandcamp.com/album/table-of-uncreation

https://www.youtube.com/watch?v=LQhhaUA8Ia0

Povratak „normalnom“ blek metalu ostvarujemo uz kalifornijski duo Minenwerfer čiji najnoviji opus, Alpenpässe nastavlja njihovo metodično istraživanje tematike Prvog svetskog rata kroz jednu detaljnu meditaciju o borbama u italijanskim Alpima tokom oštre zime u poznijim godinama velike vojne. Minenwerfer su vrlo postojani u onome što rade i ovo su dugačke, emotivne i melodične pesme sa puno dostojanstvene drame i odmerene agresije. „Epski“ je pridev koji često koristimo kada pričamo o metalu a u ovom slučaju možda nije ni primeren jer se ne radi o dalekoj prošlosti ili mitologiji već o nečemu što je deo savremene istorije, no, Minenwerfer uspevaju da epiku stešu na pravu meru i Alpenpässe ne zvuči kao kad se deca igraju rata već kao  nijansirana, višeslojna kontemplacija o ratu. Lepo.

https://minenwerfer.bandcamp.com/album/alpenp-sse

Grčki Sørgelig na svom drugom albumu, We, the Oblivious nude vrlo lepu kombinaciju sirovog, neprskanog blek metala i gorkoslatke melodičnosti koja okupira pažnju i pokreće treptaje u duši. Sørgelig nisu jedan od onih preproduciranih bendova i njihova grandioznost, ako je ima, dolazi isključivo od harmonija i ubedljive svirke,a ta sirovost i primitiva koje su u osnovi im obezbeđuju autentičnost koja se ničim ne može platiti. Kakva ploča!!! Vrištanje! Prženje! Pank! Metal! Jes!

https://sorgelig.bandcamp.com/album/we-the-oblivious

https://www.youtube.com/watch?v=wmzlUPKkU7U

Idemo na stoner a tamo nas dočekuju dva francuska mangupa u bendu Electric Jaguar Baby sa svojim prvim, eponimnim albumom koji dolazi posle četiri godine rada i pregršti EP-jeva. I Electric Jaguar Baby nude dobar, bezobrazan, zapaljiv rokenrol okupan toplinom bogatog fuzza i oplemenjen promišljenim, lepim melodijama, neretko isporučenim kroz višeglasno pevanje. Electric Jaguar Baby, naravno, malo više naginju nekoj, recimo, pop-fuzz-psihodeliji nego metalu (navodi se tu Jack White kao uzor) ali se čvrsto drže rokerske prljavštine i odlično nose tu ’70s kombinaciju droge i okultizma. Odlično:

https://electricjaguarbaby.bandcamp.com/album/s-t-debut-album

Za nešto malo više heavy imamo novi album finskog stoner/ dezert rok benda Lowburn. Phantasma je vrlo sigurna i samo malo generička ploča solidne distorzije i jakog tempa, isporučena od strane matorih i iskusnih muzičara koji dobro znaju šta vole i kako da ga naprave. Iako se prva pesma zove „Doomdealer“, ovo je mnogo više muzika za ljude koji vole da se napiju i plešu nego za one koji vole dase napuše i plaču, ako smem tako da kažem:

https://lowburn.bandcamp.com/album/phantasma

Šesti album Njujorčana Clouds Taste Satanic se zove Second Sight i nudi samo dve pesme (koje traju svaka duže od dvadeset minuta) sporog, drogeraškog doom zvuka sa mnogo psihodelije i naklona sedamdesetim godinama prošlog veka. Clouds Taste Satanic su jedan od boljih primeraka one klase bendova koji sviraju sporu, psihodeličnu muziku bez pevanja jer imaju mnogo dobrih ideja i paze na to kako aranžiraju svoje kompozicije da se te ideje bezbedno i dosledno razvijaju. Second Sight je ploča za dosta ponovljenih slušanja i dugačko metanisanje. Prijatno:

https://cloudstastesatanic.bandcamp.com/album/second-sight

Kanadski Woodhawk na svom drugom albumu, Violent Nature zvuče više kao propisan hevi metal bend nego kao stonerske kreature što se hvataju za bong čim ustanu iz kreveta (AKO SU UOPŠTE DO KREVETA I STIGLI PROŠLE NOĆI), ali imaju dobar, težak i prijemčiv zvuk koji očigledno duguje dosta toj nekoj sporijoj i težoj strani metala. Violent Nature je kolekcija dobrih, melodičnoh heavy rock pesama koje mogu da idu pravo na radio i televiziju i prijaće svakome kome su ezoteričnije forme metala suviše ekstremne a starinski heavy zvuk mu je suviše cheesy. Woodhawk su tačno na sredini, umeju da poštuju rif i da isporuče tvrd ritam, a da su i dalje dostojanstveno melodični i pevljivi.

https://woodhawk.bandcamp.com/album/violent-nature

Iz Rumunjske nam dolaze mlađani Purple Caravan čiji je debi album, Spirit of The Sun isfazirana, psihodelična posveta uzorima koji se vide već i iz imena benda – Hendrix (ne Deep Purple) i Sabbath. Spirit of The Sun je pomalo i bukvalistička posveta sa sve bongo bubnjevima i istočnjačkom psihodelijom već u drugoj pesmi i Purple Caravan nisu baš toliko zreli kao muzičari/ aranžeri da bih ovo mogao da preporučim bez ostatka, ali ima ovaj album šarma i vredi da se posluša:

https://purplecaravan.bandcamp.com/album/spirit-of-the-sun

Španjolski Double Horse, sa svojim debijem, The Great Old Ones donose težak, isfaziran doom metal koji nije mnogo zreliji i izgrađeniji od ovog što smo dobili od Rumuna ali je šarmantan. Sve to zvuči u priličnoj meri kao da su ova tri mladića slušala svoje Electric Wizard ploče, pušila kanabis pa se odlučila da i sami probaju da sviraju rok, i mada The Great Old Ones nema mnogo, well, ni malo originalnosti, njegova simpatična poluamaterska priroda me je privukla makar i koliko jaki, hrskavo distorzirani rifovi i prenaglašeni doboš koji zakucava u glavu tokom 47 minuta ovog albuma:

https://doublehorse.bandcamp.com/album/the-great-old-ones

Late Night Venture iz Hovedstadena u Danskoj na svom četvrtom albumu, Subcosmos, nude vrlo sazrelu formu post-metal zvuka koji uspeva da inkorporira shoegaze elemente u sludge težinu i ekstremnu distorziju i da to zvuči sveže, daleko od klišea ovog podžanra, dostojanstveno, a opet eksperimentatorski gladno. Sa Late Night Venture na ovoj ploči ne znate šta možete da očekujete sa svakom sledećom pesmom, i bend, iako ima izgrađen, prepoznatljiv zvuk, stalno uspeva da pronađe nove uglove iz kojih napada. Vrlo zanimljivo:

https://latenightventure.bandcamp.com/album/subcosmos

Finski The Lone Madman su pre par godina imali solidno obećavajući EP, Dreary task, pa je lepo čuti da im je debi album, Let the Night Come ispunio većinu obećanja i štaviše ispao najbolji abum koga sam čuo ove nedelje. Ovo je spor, svečan doom metal sa teškim, epskim rifovima koji, pak, nisu dodatno „epizovani“ produkcijom i zapravo ovo je iznenađujuće suva, intimna ploča u kojoj se atmosfera postiže melodijama i dinamikom a pevač, Turkka Inkilä svojim žalobničkim napevima ptbara dodatnu dimenziju ekspresije. The Lone Madman uspevaju da sviraju jedan od najnaglašenije melodramatičnih podžanrova u najmelodramatičnijem žanru muzike a da zvuče dostojanstveno, i, kako rekoh, intimno, sa puno izražajnosti a bez utapanja u glumi. Ovo su pritom jako dobro napisane pesme, na tragu na ovom mestu veoma pohvaljenog Fvneral Fvkk u kojima se beži od za doom inače prečesto rabljenog plima-oseka pristupa i kompozicije se razvijaju na kompleksnije načine, ne oslanjajući se prevashodno na dinamičke varijacije. Kad već pričam o dinamici, ovo nije ekstremno brikvolovan album ali bi mu, mislim, užasno koristilo da je master još dinamičniji jer ovakvoj muzici, koja se ne zasniva na sve-vreme-svom-snagom formulu i koja želi taj intimni ugođaj, dinamika je najbolji prijatelj. Možda u nekom jubilarnom izdanju, za deset godina, nikad se ne zna, ali ovo je svakako izuzetno dobra ploča vredna slušanja za svakoga ko je ikada dostojanstveno zaplakao uz doom metal:

https://youtu.be/pBOgfLBVes0

Kalifornijski Shadow Limb na svom debi albumu Burn Scar zvuče prilično napadno kao raniji Mastodon. I to je, jelte, dobra stvar ako volite raniji a ne volite pozniji Mastodon. Shadow Limb, nastali od instrumentalnog benda La Fin du Monde su prilično dobri muzičari i, naravno, prekaljeni aranžeri koji razumeju kako se ovakva muzika pravi pa se njihov pametnitm metal u kome se razigrani i mestimično ukusno melodični sludge meša sa bolnim, odvrištanim vokalima, namešta tačno na volej ljudima koji ne vole „žanrovsku“ metal muziku i smatraju je po definiciji detinjastom. Burn Scar je idealna ploča za, dakle, nemetalnu publiku koja ipak ceni žestinu i snagu, ali meni njena naglašena neoriginalnost jako upada u oči pa i to treba imati na umu:

https://shadowlimb.bandcamp.com/album/burn-scar

Drugi album norveško-islandskog dvojca Golden Core, nazvan, sugestivno, Fimbultýr (a što je jedno od imena po kojima znamo vrhovnog nordijskog boga, Odina) je simpatičan (blackened) doom koji slavi staru nordijsku kulturu i mitologiju, sve kroz masivne rifove i sporu, tešku muziku. Impresivna trivija vezana za ovu ploču je svakako to da članovi benda imaju 17 i 15 godina i, posmatrano čisto iz te perspektive ovo je izvrsna ploča i naravno, u poređenju sa onim što smo mi radili kad smo imali toliko godina – služi da nas postidi. Kad se uradi korekcija za godine, ovo je solidan album, mada se neće natjecati za ploču godine. Golden Core se prilično, zapravo, dobro drže neke osnovne linije u svojim kompozicijama, kreirajući intuitivne i uglavnom funkcionalne aranžmane. Izvođačko savršenstvo nikako nije glavna stvar u ovoj muzici i ovi momci se zapravo nemaju ničega stideti u svojoj interpretaciji. Iznenađujuće pristojna ploča!

https://goldencore.bandcamp.com/album/fimbult-r

Da li ste čuli za teritoriju koja se zove Guernsey, ostrvlje između Engleske i Normandije, koje se oslanja na Britansku vojsku za odbranu i koristi God Save the Queen kao himnu ali zvanično ne pripada Ujedinjenom kraljevstvu? Ako jeste, sigurno niste slušali metal koji odande dolazi.

Byzanthian Neckbeard je osvežavajuće šašavo ime za death doom metal bend sa ovog ostrvlja, čiji nas drugi album, Minaton baca glavačke u grotlo horora kao ekstrahovanog iz podsvesti nekog zemunskog piratskog video-kluba specijalizovanog za horor iz ranih devedesetih. Kada vam se pesme zovu „Evisceration Stare“, „Devil Worms“ i „Werespider“ prilično je jasno da ne pevate o svenuloj ružici i bolnom srcu koje kuca za odsutnom draganom. Byzanthian Neckbeard su teški, mračni i vole glasne rifove i death metal ali vole i primitivnost, sirovost i gruv, pa je Minaton kombinacija svega ovoga. Nikako velika ploča ali lepo curi:

https://byzanthianneckbeard.bandcamp.com/album/minaton

Izašao je i novi Wilderun i na svom trećem albumu bostonski simfoničarski death metalci demonstriraju impresivne izvođačke ali i aranžerske veštine. Veil of Imagination je kompleksna ploča dugačkih kompozicija na kojima se orkestar i hor smisleno uparuju sa progresivnim death zvukom i, a što je za Wilderun karakteristično, uz izbegavanje najvećeg dela kič-efekta koji po intuiciji povezujemo sa bendovima kao što su Fleshgod Apocalypse i slični. Wilderun su meni nešto bliži onome što rade grčka braća Septic Flesh, mada je Veil of Imagination zapravo još dalje od centralnih metal postulata nego što je standard i uspeva da ode u zaista sasvim nemetalne vode, čak negde do, recimo, kinematskog pop-roka a da se onda prirodno vrati death zvuku i prikolje gde treba. I to sve samo u otvaračkoj, četrnaestominutnoj The Unimaginable Zero Summer!!! Ostatak albuma ima jednako kinematsku širinu, još pop elemenata, folk tema, ali i istinski impresivno orkestarsko aranžiranje koje daleko iza sebe ostavlja metal stileme a da se i dalje ipak drži metalskih elemenata pa je ovo album kojim legitimno možemo da pokazujemo koliko blizu prog-metal može da priđe „pravoj“ muzici a da ostane dovoljno metalan.

https://wilderun.bandcamp.com/album/veil-of-imagination

U prijatnim retro-vestima, izašao je novi album veterana Angel Witch koji sa manjim prekidima postoje još od 1976. godine i baštine tradiciju klasičnog britanskog heavy zvuka utemeljenog na težini i mraku Black Sabbath ali pomerenog sa bluz osnove ka nečem baroknijem. Angel Witch su bend koji je, dakle, bio na prvoj borbenoj liniji tokom osnivanja i prvih pobeda novog talasa britanskog hevi metala i kao takvi uticali na jako veliki deo svega onoga što je u naredne četiri decenije došlo. Novi album, Angel of Light, naravno, od originalne postave ima samo pevača i gitaristu Kevina Heybournea, ali on je ionako bio srce benda sve ove godine pa možemo biti sigurni da je spona sa tradicijom očuvana. Svakako treba imati na umu da su Angel Witch još u osamdesetima bili bend koji je igrao strogo u jakoj drugoj ligi dok su njihovi savremenici poput Iron Maiden i Def Leppard osvajali stadione, a Diamond Head i Tygers of Pan Tang udarali temelje za nastanak speed i thrash metala. Tako nekako treba slušati i Angel of Light koji je korektna i za mene vrlo prijatna ploča melodičnog gitarskog rada sa nepogrešivom NWOBHM patinom, pamtljivih refrena i produkcije kojoj bi godio dinamičniji mastering. Ovo svakako nije neka nezaobilazna ploča, delom jer je Kevin Heybourne naprosto neupečatljiv, osrednji pevač bez mnogo harizme, a delom jer se bend sasvim drži poznatog terena i na momente imate utisak da svira samo formulu. No, ona je nedvojbeno slušljiva i da je u masteringu obraćano malo više pažnje na dinamiku bila bi sasvim okej za ponovljena vrtenja tokom jednog dana.

https://angelwitch.bandcamp.com/album/angel-of-light

Paganizer je sjajno ime za metal bend a u pitanju je, inače, ševdska ekipa koja svira već davdeset godina a u kojoj svira i peva legendarni Roger „Rogga“ Johansson i njihov jedanaesti (!!!) album, The Tower of the Morbid je jedna simpatična ako ne esencijalna šetnja kroz švedski death metal zvuk. Paganizer ovde maltene da rade kompilatorski, sa klasičnim švedskim zvukom i omotom koga je crtao Dan Seagrave dok muzika ide od melodičnijih komada sa tim nekim vikinškim prizvukom (They Came to Die) pa do dementnog čekićanja u Rot Spreads ili Beneath the Gauze. Sve to ima jednu tipično švedsku težinu i širinu pa je ovo prijatna ploča ali i ploča sasvim omeđena svojim leksikonskim pristupom koja ne mrda ni milimetar od klasike i isporučuje samo faksimil. Kvalitetan, dobar album, ali ne i nužno inspirisan onoliko koliko muzičari imaju kompetencije. No, kad tačno znate šta vam treba i ne tražite eksperimente i inoviranje, znate gde možete doći na porciju švedskog death metala kao iz kuhinje svoje bake. Šteta da je i ovo još jedan album sa preglasnim masteringom koji ubija dinamiku, ali to je za swedeath maltene pravilo (mada sam ovih dana slušao drugi album Entombed, Clandestine, i ta ploča snimljena pre skoro trideset godina, čak i u originalnom masteru puca od dinamike i zvuči bolje od maltene bilo čega iz ove godine):

https://paganizer.bandcamp.com/album/the-tower-of-the-morbid-death-metal

Izašao nam je i novi Nile i Vile Nilotic Rites je za Karla i drugove svojevrsni test. Prošle su četiri godine od poslednjeg albuma, jedan od važnih članova benda – gitarista i pevač Dallas Toler-Wade – je otišao, legendarni bubnjar George Kollias je malo ozbiljnije počeo da se bavi svojim solo-projektima i, činjenica je da je bend poslednjih desetak godina bio u određenoj kreativnoj krizi. No, Karl Sanders je ozbiljna njuška pa je Nile kao bend prostudirao svoju osnovnu filozofiju a novi gitarista i pevač, Brian Kingsland imao dve godine da se uklopi i  Vile Nilotic Rites je prilično siguran album. Da bude jasno, Nile su, što se mene tiče, svoj vrhunac dostigli još pre deset godina sa Those Whom the Gods Detest i mada novi album ne hvata istu spretnost u pisanju pesama i produciranju kompleksnog brutalnog death metala kao ova ploča, ipak se na njemu čuje više inspirisanosti i krvi nego na prethodnih nekoliko izdanja. Nile su uvek spajali kvazistaroegipatsku, holivudizovanu dramu sa brutalnim, tehničkim death metalom, trudeći se da povežu egzibicionističke izvođačke ambicije sa htonskim death metalom i kinematskim širinama, i ovaj album je na momente u ovome savršen, na primer u maničnoj Snake Pit Mating Frenzy koja sve ove elemente sažima na idealan način izazivajući istovremeno i divljenje ali isasvim primitivan impuls da se napravi šutka. Drugde imamo zanimljive orkestracije i interesantna aranžiranja, ali Nile ne uspevaju da tokom celog albuma održe idealan balans ideja pa u nekim pesmama zna da prevagne napor da se zvuči primitivno i br00talno iako su zbog toga razvučene i dosadne, a u drugima dobijamo prekompleksne aranžmane koji treba da prikažu veštine muzičara. No, kada je ovo dobro, stvarno je dobro i srednji deo ploče je prilično ubitačan i generalno iznad većine onoga što je bend radio u ovoj deceniji. Ne sasvim trijumfalan povratak za mladiće iz Južne Karoline, ali pristojna ploča.

https://youtu.be/EoPWHyIhF0I

Ovo je ipak nedelja za doom metal pa tako i drugi album dvojca Year of the Cobra podseća da za dobar doom i dobar metal uopšte ne morate nužno imati gitaru. Ash and Dust je ekstremno heavy ploča koju je snimao Jack Endino, čovek sa pedigreom snimanja bendova poput Nirvane, Mudhoney ili Soundgarden, a Year of the Cobra vrlo sigurno kombinuju sirovi, teški napad distorziranom bas-giatrom i bubnjevima sa melodičnim vokalima Amy Tung Barrysmith. Primalna i žestoka ploča koja ne filozofira mnogo nego tuče i sahranjuje.

https://yearofthecobra.bandcamp.com/album/ash-and-dust

Death metalce će poradovati i novi album duhovitih pušača marihuane Cannabis Corpse. Kada celu svoju karijeru zasnujete na parodiranju Cannibal Corpse naziva albuma i pesama onda je i Nug So Vile prihvatljiva igra reči a album nudi solidno napisane i odsvirane, prilično melodične death metal pesme koje ipak ne lutaju predaleko od sirovog, napušenog predloška koji čini klasičan zvuk ovog benda. Cannabis Corpse nikada nisu mogli d se svedu samo na parodiju ali nikada nisu bili ni sasvim prvoklasan sastav. Nug So Vile je kvalitetan album koji ne menja ni jednu od ove dve pozicije ali može solidno da se sluša:

https://youtu.be/Sgln_Lzhulg

I ponovo doom, ovog puta sa novim albumom čikaških veterana Novembers Doom koji je uredna i pomalo, ali samo malo sterilna mućkalica čistog, disciplinovanog death-doom zvuka i malo progresivnog metala. Nephilim Grove je album koji će svakako prijati publici što manje naginje ekstremnijoj, mučnijoj strani spektra i za nju su tu melodični refreni i lepe gitarske melodije. Nas ostale bend treba da zadrži uz sebe tvrdom srednjetempaškom svirkom i death vokalom. Novembers Doom su na opasnoj granici da ne budu ni tamo ni vamo, ali se makar čupaju kvalitetom sviranja i produkcije.

https://novembersdoom1989.bandcamp.com/album/nephilim-grove

Da ne završimo u toj sporoj, zamišljenoj pozi neka se pobrine vašingtonski jednočlani black/ speed projekat Poltergeist čiji je drugi album, An Accumulation of Anguish prijatna i dobro odmerena salata sirovosti i melodičnosti. Saarthal, jedini član ovog benda ume da bude i malo emotivan u svoj toj prebijačini koja se nalazi u osnovi ove muzike a da ne zagazi u patetiku, a pritom je muzika na ovoj ploči zapravo dosta ambiciozno aranžirana i mada ostaje u okvirima sirovog, primalnog metala, ne može se nazvati glupom ili primitivnom. Fin album za završetak dana.

https://poltergeistband.bandcamp.com/album/an-accumulation-of-anguish