Arhiva za oktobar, 2015

Video igre: Victor Vran

Posted in video igre with tags , , , on 28 oktobra, 2015 by mehmetkrljic

Victor Vran je prvi izlet komšijskog Haemimont Gamesa u akcioni RPG žanr i, da budem iskren, isprva nisam imao neke velike planove da ovu igru kupujem i igram. Haemimont su globalno prilično poznati na ime Tropico serijala gde su uradili treći, četvrti i peti nastavak i franšizu smestili u sam vrh management sim žanra i to u vreme kada je on prilično posrnuo u pogledu popularnosti. Haemimont je ipak gro svoje ekspertize sticao rađenjem strateških igara pa se može reći da su u prvih pet godina svojeg postojanja sedeli čvrsto smešteni u tržišnu nišu u kojoj je još gomila (istočno)evropskih developera sa solidnim RTS serijalima koji su bili popularni u Evropi i na PC-ju ali nikada nisu bili deo AAA krajolika. Što je okej. Ipak, Haemimont očigledno imaju veće ambicije i njihov prvi ARPG uradak je iznenađujuće kompetentna igra koja vrlo dobro analizira ono što valja ili ne valja u trenutno popularnim serijalima iz iste branše (Diablo III, Torchlight, Path of Exile itd.), a onda uspešno procenjuje šta od toga može da unapredi a šta da ne pipa. U tom smislu, Victor Vran je izvanredno udoban Diablo klon ARPG naslov za koga se vidi da nije imao produkcijski budžet koji može da se meri sa Blizzardovim monstrumom, ali koji pažljivo uliva resurse u bitne elemente a one manje bitne elegantno odrađuje tako da se ne izgubi na dostojanstvu.

 

Ovim hoću da kažem da je, recimo, priča skoro nepodnošljivo generička i plasirana uglavnom statičnim portretima sa voiceoverom i, samo ponekad motion comic sekvencama, ali da su samo okruženje i svet veoma dopadljivi. Elevator pitch bi bio nešto na tragu ideje: Diablo, samo u Solomon Kane svetu i meni se to jako dopada. Glavni junak, titularni Victor Vran je lovac na demone što dolazi u grad Zagoraviu ne bi li se lokalnoj princezi našao na usluzi, nakon što pakt sa onostranim silama rezultira u demonskoj invaziji. I sam Victor ima određenu istoriju sa nečistim silama pa je njegova motivacija da se u sve uključi ipak veća od puke najamničke žudnje za dobro obavljenim poslom. Ovaj jednostavni zaplet je teran napred pristojnim voice actingom, u kome je glavna zvezda Doug Cockle, čovek koga ove godine slušamo i kao Geralta u Witcheru 3, no kvalitet pisanja ne može da se poredi. Victor Vran ima striktno funkcionalan scenario i dijalozi u njemu su na nivou stripova za malu decu.

 

No, kada pričamo o gejmpleju, stvari su na daleko višem nivou. Prva i osnovna stvar je da VV stavlja veoma veliki akcenat na „A“ element ARPG skraćenice. Naravno, ovo je i dalje klasična diablolika klik-klik-bum mehanika, ali sa ogromnim količinama neprijatelja različitih svojstava i pristupa. Kao igra urađena (za sada) samo za Windows OS X i Linux, Victor Vran se može podičiti solidnom brojnošću ljudstva na ekranu ali rekao bih da Haemimont imaju ambiciju da se ova igra jednom pojavi i na konzolama (gde Diablo III, uostalom hara, dajući izvrstan case study o tome kako portovati ovakve naslove na hardver za dnevnu sobu) jer su kontrole, interfejs i opšta filozofija igranja veoma strimlajnovane. (Edit 2020: Naravno, igra se kasnije i pojavila na konzolama i bila vrlo dobra na istima, a to se i vidi jer su svi video snimci u ovom tekstu, sem prvog, koji je uhvaćen na kompjuteru, iz Playstation 4 verzije igre.)

Ovim neću da kažem da je VV „plitka“ igra, već samo da se izuzetno mislilo na udobnost igrača i na to da je BITNO da mu se zabavne aktivnosti, bile one borba ili menadžment inventara, stave na raspolaganje odmah, na najzgodniji način i da sve bude uglavnom veoma jasno i funkcionalno. Nije ovo savršeno, u menijima i dalje ima suviše nepotrebnih koraka kada, recimo prodajete ili kupujete predmete, a poređenje oružja i drugih predmeta bi moglo da bude i vizuelno jasnije, dok je krafting za nijansu nejasniji nego što bi trebalo da bude u igri koja je inače veoma jasna, no, računam da će ove stvari i biti ispravljene ako se bude radila neka konzolna verzija. Haemimont trenutno radi na ekspanziji ali i vredno krpi osnovnu igru, dakle, radi se.

 

Sa druge strane, meni se jako dopada što igra nema klase. Bugari su ispravno zaključili da za njima nema potrebe i da bi samo komplikovale inače elegantan sistem koji igračeve karakteristike modifikuje korišćenjem opreme i destiny karata. Ovako kako jeste, igrač ima veliku slobodu da kreira lika po sopstvenom ukusu ali i da ga korenito promeni ako mu se posle 5-6 sati igranja ukus promeni ili se zainteresuje da isproba neki drugi pristup. Ovo je zaista dobar i veoma oslobađajući, fleksibilan sistem koji znači da svo skupljanje iskustvenih poena i opreme u igri samo povećava mogućnosti da eksperimentišete sa buildovima i pristupima umesto da ste zaključani na jednom, na poletku odabranom putu sa koga bi se, eventualno dalo skretati uvođenjem nekog immersion breaking respecovanja. Victor Vran nema potrebu za ovim jer se ovde respecovanje radi svaki put kada promenite odelo, pušku ili komad hladnog oružja koji koristite i elemenata koji se dadu modifikovati ima taman toliko da je i nazbunjeniji igrač (poput mene) uvek svestan šta ima uticaj na šta i kako da promeni stvari tako da se bolje prilagodi izazovu koji mu u ovom trenutku izgleda pretežak.

To je meni veliki plus za igru jer, za razliku od klasičnog, sporijeg, story heavy RPG-a u kome pravite teške izbore i morate da živite sa njima, Victor Vran očigledno u prvi plan stavlja fleksibilnost i eksperimentisanje. U tom smislu, iako u Diablu III istinski uživam i volim kako igra nastavlja da mi daje nove sposobnosti i oružja kako vreme više protiče a nivou rastu, Victor Vran mi dopušta da radikalno menjam stvari i u okviru istog nivoa i usvajam nove taktike onda kada mislim da su potrebne.

 

A potrebne su često jer, kako rekoh, neprijatelja ima mnogo i veoma brzo postaju dovoljno komplikovanog ponašanja da prosto uletanje u gomilu sa isukanim mačem prestaje da bude prihvatljiva taktika.

Victor Vran ovde ima i zabavan osnovni koncept a to je da u svakom trenutku imate na raspolaganju jedno hladno i jedno vatreno oružje između koji šaltate u realnom vremenu i ovo je, pored skoka i brzog izmicanja po tlu, osnov borbene taktike. Svako od oružja, naravno, ima svoje unapređene varijante koje daju nove taktičke opcije ali tako da specijalni napadi ostaju isti za svaku klasu. Tako, recimo, obična sačmara može da bude zamenjena sačmarom koja garantuje solidan komad zdravlja sa svakim kritičnim pogotkom ili koja garantuje više dropova zlata ili bolje opreme, a ona da bude zamenjena sačmarom koja daje veoma malu količinu zlata ali zato nanosi ogromnu štetu, no svaka sačmara ima dva identična specijalna napada koji se samo skaliraju po šteti koju nanose, tako da igrač ne mora da se usred ršuma borbe priseća šta koji taster radi, ali da pre borbe može da, znajući na šta nailazi, odabere pravo oružje za datu situaciju (a ovo može i usred borbe, ulazak u menije pauzira igru).

Pored oružja Victor Vran na raspolaganju ima i demonske magijske napade (koji zavise od merača tenzije koji se puni ubijanjem demonskih neprijatelja i opada čim akcija posustane), kao i granate, te, naravno razne napitke (lečenje, povećanje tenzije), sve sa svojim kuldaun tajmerima solidno odmerenim tako da akcija uvek bude u prvom planu ali da ima mesta i za napetost i opasnosti.

Loot se može prodati po povratku u grad a oružje se može i poboljšavati time što se nekoliko komada spoji u jedno, no ovaj element igranja mi je još uvek dostupan samo na najnižem nivou i ne umem da kažem postaje li mnogo uzbudljiviji kasnije. Ono čega nema je diablovsko dodavanje dragulja komadima oružja i opreme, kako bi se modifikovale njihove karakteristike, ali zato postoje destiny karte koje Victor stavlja u „svoje“ slotove i ovo je posebna klasa modifikacija koje u mnogome utiču na karakteristike. Kako rekoh, pošto se respecovanje lika svodi na promenu oružja, opreme i karata, tako sam i ja, recimo, hrabro, umesto da kreiram damage dealer lika sa velikim DPSom, kako inače uvek radim u RPGovima (uključujući Diabla), ovde išao na lika koji akcenat stavlja na kritične pogotke i udarce, tako da su karte koje koristim sve u službi ideje da imam česte crit udarce (jedna od karata povećava verovatnoću „100%“ mada mi ovo, nažalost ne pretvara svaki udarac u crit) i da oni nanose mnogo štete (jedna od karata daje eksploziju sa svakim overkill ubistvom a velika verovatnoća critova mi procenat overkilla značajno uvećava), dok oružje koje koristim pri critu daje health bonuse ili prouzrokuje dodatnu štetu.

 

Ono što mi se takođe jako dopada je dobro razmišljanje u pogledu udobnosti pristupa dandžnima i njihovog metodičnog igranja. Igra ima overworld gde se borite i otkrivate ulaze u dandžne ali je svakom otvorenom dandžnu kasnije moguće pristupiti direktno iz haba u gradskoj palati što je sjajno jer svaki dandžn pored glavnog zadatka ima i sijaset sporednih izazova (pobij ovoliko ovih neprijatelja za toliko i toliko vremena tom i tom klasom oružja) a koji, naravno, igrača teraju da se vraća na ista mesta, pa je onda udobnost teleportovanja na početak dandžna dobrodošla.

Audiovizuelno, Victor Vran je pristojan. U retkim kinematicima i dijaloškim instancama vidi se da je ovo igra sa malim budžetom, ali u toku igranja ovo je igra koja apsolutno zna šta treba da radi i kako da to uradi – neprijatelja ima mnogo, kako rekoh, a jasno su prepoznatljivi već na ime konture (što je presudno s obzirom na čest krkljanac na ekranu), efekti su prijemčivi i zabavni a ne zaklanjaju akciju i mada VV ne ruši nikakve granice na ovom polju, on pred Diablom III apsolutno ničeg nema da se stidi. Moja najveća zamerka ide na vizuelni dizajn nekih neprijatelja (uglavnom Essence neprijatelji) koji imaju interesantne taktike ali su vizuelno samo raznobojne lopte. S druge strane, džinovski pauci su ODLIČNI.

 

 

Video igre: The Beginner’s Guide

Posted in video igre with tags , , , on 17 oktobra, 2015 by mehmetkrljic

Whoa.

Savet za kolege: ne započinjati The Beginner’s Guide ako nemate sat i 45 minuta dostojanstvene izolacije na raspolaganju. Igra može da se igra i u komadima ali je, kao i u slučaju The Stanley Parable, iskustvo mnogo intenzivnije ako se sve igra u jednom cugu.

The Beginner’s Guide je jedan od najemotivnijih igara koje ćete odigrati ove godine i verovatno najpretenciozniji komad softvera koji ćete instalirati na svom računaru. Ova igra je toliko meta da će se sledeća Daveova igra verovatno sastojati samo od PDF dizajn dokumenta koji ćete listati na issuu-u.

Edit: Сви веле да игру морате искусити bez toga da vam je neko pre o njoj pričao. Ja sam se esktremno trudio da ne „spojlujem“ ništa u igri ali i fakat je da razmatram teme i tehnike tako da… ako nameravate odo da igrate, igrajte odmah!!!!!!!!!!!!

Interesantno je ovo naše vreme interneta koji nam daje totalitet ljudskog znanja na dohvat ruke i totalitet ljudske komunikacije na dohvat ruke. Vreme je to, samim tim, opšteg gikovanja u kome inteligentni i obrazovani ljudi sami sebi daju dijagnoze i prepisuju terapije, istovremeno komunicirajući sa celim svetom o tome kako su usamljeni i depresivni. The Beginner’s Guide je na neki način lični dnevnik usamljenog gika, ne nesličan nečemu što bi pre dvadeset ili trideset godina tinejdžer zakopan u igrama i stripovima piskarao u nekoj sveščici koji bi držao dobro skrivenu ispod dušeka na kome spava. Naravno, The Beginner’s Guide je produciran, komercijalni artefakt sa ozbiljnim umetničkim intencijama, ali je na neki način to svejedno samo metastruktura dnevničkh zapisa koji iz dana u dan analiziraju samo uski krug tema: osećaj izolovanosti, samoće, besciljnosti, gađenja nad sobom, nad ostatkom sveta, osećaj potrebe da se bude kreativan, da se stvara, i istovremeni osećaj bezvrednosti kreacije, nepotrebnosti bilo čega kreiranog da postoji. The Beginner’s Guide je istovremeno i vrlo depresivna igra i prilično dobra igra o depresiji, ali i diskusija o tome kako se i da li se depresija može dijagnostikovati preko nečijeg kreativnog rada, šta činiti kada mislimo da smo je prepoznali, jesu li dobronamerni gestovi ono pravo itd. Naravno, ona je istovremeno i walking simulator sa naratorom koji insistira na analiziranju pa čak i objašnjavnaju iskustva koje igrač prolazi i kao takva delujeje manje ambiciozna od The Stanley Parable koja je uživala u predviđanju igračevih reakcija na dizajn i grananja igre u odnosu na te reakcije. The Beginner’s Guide ima isti inteligentni dizajn kao TSP, sa savršenim usmeravanjem igračkog iskustva, ali je intencionalno i rigidno linearna i kada igrač negde na početku i pomisli „OK, a šta ako uradim OVO?“ ona ga nežno, prijateljski uputi da se ne loži, jer ovo nije TAKVA igra. The Beginner’s Guide je igra koja dizajn posmatra kao emanaciju nečijeg duhovnog života ali istovremeno radi dve stvari: demonstrira kako dizajn igre može da bude izvanredno artistička, ekspresivna alatka kreirajući između ostalog šokantno emotivne momente sa sve ježenjem i suzama u oku igrača (dajući naoko validaciju Timu Conklingu), ali onda i uzmiče korak nazad i veli „Izvinite ali da se niste malo zaneli u svojim interpretacijama? Da niste možda upisali malo previše sebe u tuđ rad?“

Potentne su to teme, mada je egzekucija, kako rekoh, namerno rigidna, namerno linearna i insistira da sa igračem započne dijalog nametanjem svojih tumačenja. Opet, ovo je takođe namerno i autor čak i poziva igrača da donese svoje interpretacije, dajući u prvih par minuta igre i svoju gmail adresu na raspolaganje. Po tome se ova igra razlikuje od recimo Gravity Bone ili Thirty Flights of Loving ili stotina drugih walking simulatora koji se za pare ili besplatno dadu poigrati kad zagacate u indie game development rukavce po internetu. The Beginner’s Guide je umetničko (ili makar kreativno) delo i istovremeno njegova interpretacija, sve u jednom paketu i sa jedne strane ovo ga čini manje misterioznim nego što bi bio da je default mod igranja igre (inače dostupni) Coda Mode, onaj u kome nema naratora i njegovih intervencija, u kome igrač mora da sam razreši zagonetke koje igra sadrži. Ali Wreden naprosto nije hteo da napravi još jednu takvu igru ili, kad smo već kod toga, igru uopšte, umesto toga se odlučujući za interaktivni solilokvij, odnosno monolog nabačen preko walking simulatora koji samog sebe preispituje i stavlja na sto za disekciju pokušavajući da razjasni ima li u ovom kreativnom procesu vrednosti simultano sa radnjom igre koja pokušava da se izbori sa istom temom.

Ne da odgovora na kraju ima, The Beginner’s Guide se verovatno i zove tako jer se bavi pre svega cikličnim procesom preispitivanja sebe, autodestruktivnog odricanja svake intrinzične vrednosti sopstvu i sopstvenim dostignućima, hvatanju za spoljnu validaciju i preziranju adikcije koja proizilazi iz oslanjanja na eksterne potvrde sopstvene vrednosti i vraćanjem neizdrživom kreativnom impulsu koji jedinku tera da stvara iako ne zna zašto na kraju dana to radi. Ovo je manje, jelte, igra, više, kako rekoh, dnevnički zapis osobe koja se bori sa depresijom. Kao takav, on jeste izvrsno dizajniran ali je i legitimno to što se sve vreme pita i je li potreban. Pitaju se to i mnogi igrači, Steamov forum je pun topika sa naslovima poput „3/10. Why you lie to us?   “ ili „Just why?“ ili „What’s the justification of this being a paid „game“?“ ili čak „Was the point of this to make me hate Davey?“. S druge strane i sam Wreden je već ispisao i iscrtao svoje interne tlapnje u vezi sa depresivnim epizodama i bolnom introspekcijom i sve se to da videti ovde. A opet…

A opet, The Beginner’s Guide jeste trijumf dizajna i kreativnosti, čak i ako oni nisu ovde u službi posredovanja igračkog iskustva već samo pričanja priče koja nema stvaran zaključak. Kao takav, nalazim da je ovo značajan i intrigantan kulturni (ili čak, ako želite, umetnički) artefakt čija je ludička komponenta presudna jer nema intenzivnijeg načina da se ovo iskusi od prisustvovanja, u prvom licu, svim tim bolnim momentima nekoga ko se na kraju dana, protiv zatvaranja u sebe bori na najstrašniji moguć način: otvaranjem svih vrata i puštanjem ljudi da plate kako bi iskusili deo njegove agonije.