Pročitani stripovi: Ice Cream Man

Ice Cream Man je već pune tri godine jedan od najboljih stripova koji izlaze na američkoj, jelte, sceni, a verovano najbolji tekući serijal koga Image Comics ima u ovom trenutku. Već sam mnogo puta pisao o tome da je Image pre desetak godina praktično preuzeo poziciju koju smo do tada „prirodno“ dodeljivali Vertigu, onu u kojoj izdavanje stripova za „odraslu“ publiku podrazumeva i sazrevanje forme koja pritom neće napustiti tipično žanrovski ton, a iako danas Image izbacuje sve i svašta i neretko luta (i pluta) u razne strane, serijali poput Ice Cream Man su podsećanje na to koliko je medijum stripa potentan i pogodan za narativne eksperimente. Vrlo žanrovski intoniran, na momente i izrazito referencijalan, Ice Cream Man je istovremeno i strip koji naoko beznaporno oslikava univerzalne* egzistencijalne dileme i čitaoca smešta u središte filozofske meditacije o ljudskom stanju, a sve to radeći unutar vrlo zahtevnog formata horor-antologije.

*well, „univerzalne“ ako ste srednjeklasni zapadnjak, svakako

Razlog što do sada nisam pisao o stripu koji mi se nalazi rame uz rame sa Chew ili Morning Glories na listi Imageovih vrhunskih dostignuća je taj da Ice Cream Man, posle tri godine i dvadesetčetiri moćne epizode, ne pokazuje ni najmanje jasno ni gde se nalazimo niti kuda smo se zaputili. U jednom trenutku, ovo deluje kao opus koji naprosto može da ide napred koliko god hoće, pružajući nam na svakih par meseci po jednu zaokruženu priču u svesci nešto većeg broja strana od standarda, svaki put uspevajući da nam razbuca očekivanja i pretpostavke i donese svežu porciju poigravanja sa žanrovskim tropima ali i samom formom pripovedanja. U drugom, jasno je da ovde postoji i metanarativ, jedna drevna priča o dualnosti „dobra“ i „zla“ – koje ovde, u nedostatku boljeg, simbolizuju perverzni sladoledžija i kontemplativno nastrojeni kauboj – koja nadrasta nama poznati univerzum ali, po svemu sudeći i sve univerzume pored njega, posredovana kroz simbole i motive što se stalno ponavljaju, a koja, moralo bi biti, ide prema nekakvom finalnom zaključku, makar finalnom konfliktu koji će NEŠTO razrešiti. Kako smo u trećoj godini izlaženja Ice Cream Man i nemam ni najblažu ideju koliko će ovo trajati, da li autori zapravo imaju „mapu puta“ ili, naprotiv, uživaju da stvari razrađuju  hodu pa dokle stignu, onda je verovatno pravi trenutak da se nešto kaže o ovom serijalu. Dvadesetčetvrti broj je najavljen za Maj – a scenarista je signalizirao da bi ovo mogao biti i kraj serijala, bar što se njega tiče – a onda će slediti i šesta kolekcija, pa je ovo skoro poslednji trenutak da se naskoči na ovu kompoziciju.

Autori Ice Cream Man nisu superzvezde američkog stripa ali nisu ni početnici. Crtač Martin Morazzo je Argentinac koji u severnoameričkoj industriji operiše već skoro deceniju, sa niskom vrlo solidnih, cenjenih radova za nezavisn(ij)e izdavače poput IDW, Dark Horse i Image. Morazzo je nacrtao Great Pacific, Snowfall, She Could Fly a sa scenaristom Ice Cream Man je radio i Imageov The Electric Sublime, oblikujući svoju karijeru na prepoznatljiv, specifičan način koji uključuje srazmerno malo  superherojskog rada (Occupy Avengers, Electra, Nighthawk, svi za Marvel) i bavi se uglavnom raznim formama fantastike. S druge strane, W. Maxwell Prince je Njujorčanin koji se trudi da ne bude mnogo na internetu i do sada je pisao stvari kao što su pomenuti The Electric Sublime, Judas: The Last Day,  One Week in the Library kao i prošlogodišnji zapaženi miniserijal King of Nowhere za BOOM! Za sada se može reći da je Ice Cream Man za obojicu posao života i njihov magnum opus (do sada!) i nadam se da mogući završetak u Maju neće biti prosto povlačenje ručne kočnice već najava novog života Ice Cream Man u drugačijim formama. Treći član ovog ansambla, Chris O’Halloran na koloru, i četvrti, u formi Good Old Neon koji obavlja dužnosti vezane za letering daju čitavom serijalu distinktan izgled i dizajn a koji su značajni ne samo zbog ekscentrične, nadrealističke premise, već i zbog eksperimentisanja sa formom koje postaje sve prominentnije prisutno u ovom stripu što se dalje ide.

Ice Cream Man započinje epizodom koja je praktično R-rated verzija nečega što biste videli u nekakvoj imitaciji Zone sumraka. Previše ljubazni sladoledžija koji iz svog kombija prodaje sladoled filovan artificijelnim komercijalnim jezikom i frazama koje ništa ne znače ali ih, kao ni njegovu muziku, ne možete izbaciti iz glave, kontrast između mirnih, urednih ulica u srednjeklasnoj suburbiji nekakvog američkog gradića i mračnih tajni u šumama koje ga okružuju, konačno zastrašujući kontrast između mirnoće, čak naivnosti dečaka koji ima najotrovnijeg pauka na svetu za ljubimca i sudbine koja je zadesila njegove roditelje – sve to na kraju prelomljeno kroz težak radni dan lokalnih policijskih inspektora: ovo je proverena i funkcionalna formula horora koji je prilagođen publici širokog zahvata. Iako je priča u prvoj epizodi svakako mračnija i surovija od onoga što bismo videli u Zoni sumraka ili Alfred Hitchcock Presents, format je zapravo  vrlo prepoznatljiv i oslanja se upravo na neke od najraširenijih simbolika u američkoj kolektivnoj (pod)svesti, a što u kasnijim epizodama Ice Cream Man postaje jasno obeležje čitavog serijala. Ovo nije gotski horor, niti slešer, nije zombi apokalipsa (mada se svi ovi koncepti dokače u prolazu i dobijaju svoje reference i gostovanja – ovaj poslednji u formi tri zombi-sestre koje imaju svoj reality show i aludiraju dovoljno jasno na poznate Amerikanke jermenskog porekla da se malčice nasmešite dok čitate), nije ni jedan od tih „tvrdokornije“ žanrovskih horor koncepata već pre svega eksploracija nekih temeljnih elemenata i ideala američkog života.

Tako se kroz epizode Ice Cream Man odmereno i metodično bavi seciranjem pomenute američke suburbije kao neke vrste ideala u pogledu bezbednosti i udobnosti stanovanja, ulazi u stabilne i funkcionalne srednjeklasne porodice i pokazuje koliko praznine u njima može da postoji, prikazuje nam uspešne, cenjene poslovne ljude koji gube želju za životom i okončavaju ga činom vrlo filozofski intoniranog suicida… Ice Cream Man u svemu ovome uspeva da hoda vrlo tankom ivicom između naglašeno setnog, egzistencijalno-melanholičnog prikaza života-posle-boga u kome se potraga za smislom iznova i iznova pokazuje kao jalova, i vrlo uznemirujućeg, visceralnog horor imaginarijuma u kome gledamo arahnide i insekte, trulež i raspadanje, amputacije, torturu i ubistva. Izuzetnost Ice Cream Man, u odnosu na druge horor stripove je upravo u spretnosti sa kojom se kontrastiraju ova dva elementa. Sa jedne strane, pomenuta melanholija nije predstavljena samosažaljivo niti tugaljivo već kao praktično prirodan deo životnog ciklusa koji svi živimo, a sa druge su prizori strave i nasilja urađeni disciplinovano, uredno, čak i malčice uzdržano sa Morazzovim crtežom koji zadržava izvesno odstojanje od tematike koju prikazuje, formatirajući užasne slike kao prosto deo realnosti koju je Ice Cream Man uspostavio još na svom početku. Ovo, pak, u kombinaciji, daje čitavom stripu ton blagog odmaka, neke vrste satirične pomerenosti, uspevajući da bavljenje egzistencijalnom filozofijom, najdubljim ljudskim emocijama kao i visceralnim hororom koji bi u nekom drugom kontekstu bio čista eksploatacija, na kraju ne deluje ni pretenciozno ni jeftino već kao jedan pošten, zreo pogled na nesavršenost ljudske prirode i sumanuto komplikovanu pogrešnost kulture koji su ljudi na kraju izgradili.

Recimo, jedna od ranih epizoda bavi se ostarelim rok-muzičarem koji je pre Elvisa imao veliki hit, ali koji posle toga decenijama nije napisao ništa što je iko drugi hteo da sluša i ovo je satirična, ali empatična disekcija moderne američke mitologije, sa sve skretanjima u palpi naučnu fantastiku. A onda kasnije imate epizodu u kojoj samohrani otac pokušava da izađe na kraj sa idejom da njegova ćerka ima sedamnaest godina i da nije više pitanje godine već dana kada će početi da ima seksualne odnose. Ne radi se samo o nagađanju – on tajno čita njen dnevnik i kontrast između njenih lepih, veoma nežnih maštarija i njegovog straha je potentan. A opet, ova stereotipna situacija dobija u Ice Cream Man naglašeno zastrašujuće razrešenje koje, opet, izbegava horor-kliše i uspeva i pored krvi i patologije da dotakne tačku nevinosti u dubini ljudske duše koja u čitaocu izaziva snažnu empatiju i pored sve strave koju je iskusio.

Drugde, pratimo misli uspešnog menadžera koji se bacio sa zgrade i koji brojeći spratove pokušava da se pomiri sa činjenicom da i pored svega lošeg što je uradio u životu sebe i dalje ne može da percipira kao lošu osobu. Ili gledamo ostarelog oca na aparatima koji nije u stanju ni da govori ni da pokaže da sluša svoju ćerku i sina koji ga obilaze čekajući da umre – a od kojih je bio sasvim otuđen godinama – dok mu zli gremlin briše jednu po jednu uspomenu iz pamćenja sve dok mu, pre nego što umre, potpuno ne izbriše sve što bismo mogli da nazovemo identitetom. Ice Cream Man, kao i mnogo drugog horora, shvata da je strah od smrti i gubitka telesnog integriteta potentan motiv za stravu ali i da se na njemu ne morate zaustaviti i mnoge epizode se bave upravo idejom o tome da ne postoji konačnost horora, da smrt nije mesto na kome on prestaje.

Naravno, za potrebe toga, Ice Cream Man gradi interesantnu i još uvek samo nam delimično poznatu kosmologiju, sa bićima koja očigledno postoje izvan našeg univerzuma a koja u njemu imaju praktično bezgraničnu moć. Vizuelni i tekstualni motivi koji se ponavljaju kroz različite epizode sugerišu da je sve povezano – tekst, uostalom više puta ponavlja da je „sve jedno“ – ali ovo je strip čiji se money shot i dalje ljubomnorno čuva za neki kraj, ili ono što dolazi posle kraja u potencijalnoj seriji specijala i one shotova o kojoj je Prince govorio , a u međuvremenu dobijamo mnogo priča o odnosima roditelja i dece, o životima provedenim u ispraznosti ali i čitavim delovima kulture sagrađenim na – takođe ispraznosti. No, Ice Cream Man nije ni tugaljiv ni setan strip i, mada je duboko uznemirujući, on uspeva da bude i duhovit na mnogo nivoa. Jedan od njih su svakako uspele reference na druge pop-kulturne fenomene, sa iznenađujuće uspelim satiričnim omažima superherojskim stripovima ali i, recimo, konkretno, Mooreovom i Gibbonsovom Watchmenu koji u 21. epizodi dobija prepoznatljivu devetopanelnu mrežu, hard boiled naraciju ali i direktne aluzije na poznate scene, sve bez upadanja u kozeraj ili napuštanja prepoznatljive atmosfere Ice Cream Man.

Sporiji tempo izlaženja ovog serijala verovatno je neophodan jer autori ne treba samo da smisle nove priče već i da pronađu adekvatne formate za njih. Recimo, trenutno najnovija, dvadesettreća epizoda, izašla pre tri nedelje je prikazana u formi komada čistog teksta, gde različiti učesnici late night show emisije pričaju o bizarnom incidentu koji se desio voditelju ali i svojim predistorijama sa njim, presecanim spleš-stranama koje prikazuju sam incident. Svežina sa kojom autorski tim Ice Cream Man uspeva da protrese formu svakih par meseci je zaista dobrodošla, sa osećajem da ovakva priča, veća od univerzuma, veća od ljudi i njihovih malih sudbina, mora da bude veća i od ustaljenih pripovednih postupaka. Jedna epizoda prati život protagoniste, od detinjstva do smrti, prikazan kao priručnik za upotrebu koji samo na kratke momente ispada iz svog neutralnog tona i otkriva ponore očaja. Druga (konkretno trinaesta) je urađena kao palindrom, pričajući dve priče u zavisnosti od toga da li je čitate od prve ka poslednjoj strani ili obrnuto, a već sledeća, četrnaesta, uzima motiv ukrštenice i oko njega gradi suburbia-horor prvog reda.

Martin Morazzo se ovde pokazuje kao apsolutni superheroj, reinventujući svoj crtež i pripovedni postupak od epizode do epizode, majstorski gradeći atmosfere i karaktere, sasvim svestan da ovo što radi sada, više neće ponavljati.* Morazzo je izvanredan u tome kako razume da je likovima za jednokratnu upotrebu potrebno da imaju jasan, izražen karakter koji se hvata i razume jednim pogledom, a da im je najmanje potrebno da imaju identitet, jer u ovom stripovu likovi su ti koji su propadljivi i prolazni, ideje su ono što ostaje duže, a njih često bolje simbolišu mesta i prizori. Čist, čitak i pitak, Morazzov crtež je vrlo komunikativan, pa čak i kada jedan epizoda pola svog teksta daje na Španskom, radnju je lako pratiti jer praktično sve neophodne informacije dobijamo vizuelno.

*sem u možda kratkim referencama u nekoj od narednih epizoda

Utoliko, treba istaći i kako Prince ekonomično piše, sasvim svestan da Morazzov crtež ne potrebuje objašnjenja i prepričavanja, te da je često sklanjanje sa njegovog puta najbolje što scenarista može da uradi. Prince otud ovom stripu daje srazmerno malo teksta, ali uvek pazeći da to što piše bude esencijalno. Njegov skript je često poetičan, melanholičan, ali često i mračno-duhovit pa i na momente neizdrživo zloban, baš u skladu sa svojim „glavnim junakom“ o kome do sada znamo tek da je jedna moguća manifestacija Đavola (a i to smo saznali u jednoj od minijatura koje su rađene tokom lockdowna i publikovane onlajn da bi posle bile sakupljene u štampani „Ice Cream Man Presents Quarantine Comix Special“).

Ice Cream Man je, dakle, u ovom trenutku nešto za šta nemam problem da ga nazovem remek-delom. Izuzetno imaginativan ali i formalno zreo daleko preko očekivane mere, ovo je žanrovski rad koji žanr voli i koristi ali ga i nadrasta, dajući nam da osetimo i „čistu“ imaginaciju ispod njega. Kako pričamo o stripu koji će se možda završiti a možda i neće u Maju, ili će se završiti a onda nastaviti da postoji u formi povremenih specijala (te televizijske serije koja je trenutno u pripremi), rizik da se nešto „pokvari“ svakako postoji. Ali to neće uniziti postojeći materijal koji je, do sada, bio blizu perfekcije. Prince je pre par meseci lansirao i novi horor serijal za Image, HaHa, a koji crtaju različiti crtači, pa nam barem njega neće nedostajati, ali Ice Cream Man je nešto specijalno i važan momenat u novijoj istoriji američkog stripa. Obavezno čitanje.