Pročitani stripovi: Haha

Danas pričamo o šestodelnom serijalu Image Comicsa nazvanom samo Haha, a koji je izlazio prošle godine i kolekciju dobio još u Oktobru. Ovo je napisao W. Maxwell Prince, autor serijala King of Nowhere o kome sam pričao pre neki dan, ali, možda značajnije, i autor jednog od najuspešnijih horor-serijala koji trenutno izlaze u Americi, i od moje strane mnogo hvaljenog Ice Cream Man. Ice Cream Man je svakako najuspešniji Princeov projekat, možda i uprkos njegovim ambicijama jer on već izvesno vreme priča da razmišlja o završavanju ovog narativa a nove epizode se stalno pojavljuju, pa je Haha nastao delom i kao pokušaj da se Prince malo odmakne od atmosfere beznađa i egzistencijalne strave u svom glavnom „opusu“ ali i kao sasvim razuman napor da se kapitalizuje na uspehu i popularnosti Ice Cream Man i kreira manje obavezujuća ali uporedivo upečatljiva horor-antologija.

Odmah treba da kažemo da Haha ne odlazi predaleko od Ice Cream Man po toj, jelte, atmosferi i stravi, naprotiv. Ovo je, ako volite Ice Cream Man, napisano u veoma sličnom ključu, sa kontemplativnim pričama o tužnim, beznadnim protagonostima kojima se neće dogoditi mnogo lepog do kraja balade i sa hororom koji jeste strašan i opresivan ali služi prevashodno da uokviri razmišljanja o svrsi života i ljudskom postojanju kao efemernom, kratkom, možda sasvim beznačajnom.

Naravno, ono što ističem kao jaku stranu ovog miniserijala je istovremeno i zaslužno za činjenicu da ga nisam do sada čitao. Iako je Ice Cream Man, potpisaću to još jednom, rado, izuzetan rad i jedan od vrhunaca američkog stripa u ovom trenutku, postoji i ograničena količina mizerije koju moj organizam može da svari u određenom vremenskom roku. Ice Cream Man je dobar baš zato što njegova strava nije isključivo visceralnog tipa, gde biste odjednom dobili snažan udarac u lice, odradili sav potreban emotivni posao i posle bili mirni. Ovo je strip koji ostaje sa vama dugo nakon što zaklopite svesku, sa osećajem da ste iza sebe ostavili ljude – ili makar ljudske duše – uhvaćene u beskonačnom, ponavljajućem ciklusu patnje koji definiše njihovo postojanje i sopstvo više nego što je bilo šta lepo što su ikada doživele moglo da ga definiše. Ice Cream Man ostavlja utisak veličanstvenog beznađa, očaja koji je toliko sveobuhvatan da čovek gubi i želju i ambiciju da išta izvan njega ima u svom životu.

Utoliko, rezonovao sam, čitanje još jednog takvog stripa paralelno sa Ice Cream Man moglo je da učini prilično nezgodne stvari mom mentalnom zdravlju pa sam čitanje Haha odlagao do, evo, leta naredne godine i nekih od najvrelijih dana u sezoni kako bi količina jake svetlosti i topline na neki način izbalansirala hladnoću i stravu za koje sam znao da me iščekuju između ovih stranica.

Nisam pogrešio. Haha je zaista sve što sam očekivao da će biti, u najboljem mogućem smislu, demonstracija Princeovog pisanja u njegovoj zreloj formi gde, istina je, ponavljanje već poznatog pristupa u smislu ritma pričanja, tema i tona kojim se pripoveda može da deluje i pomalo maniristički u prvom trenutku, ali gde scenarista izvodi nekoliko sjajnih zaokreta do kraja da nas podseti kako nikada nije bio poni što zna samo jedan trik, a elegantno povezivanje inače nepovezanih priča kroz tangencijalne niti zapleta, mesta i likove koji se ponavljaju, te ogledalska refleksija motiva iz prve priče u poslednjoj daju ovoj antologiji vrlo dobar šmek. Haha je otud vrhunski horor rad centriran oko motiva perfektno odabranog zbog svoje imanentne grotesknosti i spoja nelagode sa humorom.

Drugim rečima, Haha je antologija horor priča koje se sve bave motivom klovna. Otud i taj naslov. Prince je napisao sve priče, svaku je nacrtao drugi crtač, a kolore je radio Chris O’Halloran, sa leteringom za koji je bio zadužen Good Old Neon.

Prince je najbolji kada piše priče čvrsto ukorenjene u realnom i svakodnevnom, da bi kroz metodičnu analizu misli i emocija svojih protagonista sloj po sloj razotkrivao tužnu, melanholičnu, depresivnu a zatim i sve više deliričnu prirodu te svakodnevnice. „Pravi“ horor nam fikcija daje upravo u radovima koji pokazuju kako je lako oljuštiti tanki sloj konsenzualne realnosti sa onoga što smatramo stvarnim svetom i baciti nas u košmarnu supu nerazaznatljivih simbola, primalnih slika koje zamenjuju banalne prizore koje čine naše uobičajeno postojanje, naterati nas da vidimo svet kakav ZAISTA jeste – neobjašnjiv, nesvodiv na jezik i simboliku, i najvažnije – potpuno nezainteresovan za nas.

Korišćenje klovnova za potrebe kreiranja ovakvog horora je, naravno, inspirisana ideja jer su klovnovi već hodajući simboli, dizajnirane, naslikane slike koje postoje samo zarad svoje funkcije, ispražnjene, naizgled, od stvarnih ljudskih afekata, potpuno ovaploćene u PREDSTAVI. Prince onda uzima klovnove i izmešta ih iz prostora u kojima očekujemo da se predstava događa, dakle, sa mesta na kojima smo bezbedni jer postoje jasne granice između predstave i onih koji je posmatraju. I odmah smo, dakako, manje bezbedni.

No, Princeov kvalitet je u tome da on beži od očiglednih, najlakših rešenja i iako ovde ima momenata u kojima klovnovi predstavljaju nešto preteće i onostrano, to se dešava samo u prolazu. Suprotno: većina priča u Haha ide kontra predstave, i ulazi unutra, u samog klovna, da nađe i napipa u njemu ono ljudsko, mekano i ranjivo što predstava sakriva, a zatim ga jako stisne.

Prva priča, u crtežu Vanese Del Ray, tako govori o klovnu koji radi na lokalnom vašaru, zarađuje malo, ima manje od minimuma respekta od strane svoje žene ali i možda i neopravdano optimističku dispoziciju u životu sa stalnim unutarnjim monologom kojim sebe podseća da je srećna osoba i da mu je u životu moglo biti mnogo gore. Kada jednog dana izgubi posao, bude žrtva uličnog razbojništva a onda strada u pljački banke u kojoj se zatekao – još uvek obučen i našminkan kao klovn – Bart će imati neku vrstu uvida u svoj život što će ga potpuno ogoliti. Tipično za Princea, priča se završava tik pred očekivani pančlajn, dajući čitaocu osećaj superiorne nelagode i materijal za mnogo razmišljanja.

Druga priča govori o majci koja kidnapuje svoju ćerku usred psihotične epizode tokom koje će na sebe nanositi klovnovsku šminku i uputiti se na dugačku vožnju preko SAD do gradića u kome se, veli ona, stalno održava veliki vašar na kome su klovnovi uvek dobrodošli. On the road narativ ispunjen seksom, nasiljem i zlostavljanjem je, svejedno, i mesto na kome Prince nalazi prostora i za duboko humane refleksije, a Zoe Thorogood ovo crta  sa uznemirujuće kinematskim šmekom.

Treću priču nacrtao je Roger Langridge i ovo je, za Princea atipično, narativ bez reči. Scenarista koji praktično živi na tome da piše kontemplativni, introspektivni tekst uz događanja „na ekranu“ ovde se lišava ovog alata i priča je, svejedno, izuzetno upečatljiva, sa fantastičnim, pa i proto-naučnofantastičnim narativom o tužnom majstoru pantomime i njegovom robotu. Langridgeov karikaturalni stil ovde savršeno paše uz skript.

Četvrtu je nacrtao Patrick Horvath, dajući halucinantnu, tužnu ali i toplu, ljudsku pripovest o klovnu koji radi rođendanske žurke ali je u principu uglavnom pijan i nesrećan. Kontrast između njegovog gubljenja u halucinacijama i opore, a opet nežne porodične drame sa kojom je nevoljko povezan je snažan i upečatljiv.

Peta priča možda najviše odstupa od matrice jer je protagonistkinja klovn u nekom širem smislu ali i u njoj Prince izvrsno spaja standardne horor-trope (uključujući grupu tinejdžera koji čikaju jedni druge da urade neke rizične stvari) i duboko melanholični narativ. Simpatične tangente vezane za hranu i namrgođeni glavni lik se takođe jako dobro uklapaju uz ekscentričan ali upečatljiv crtež koji je radio Gabriel Hernandez Walta.

Konačno, finalna priča vezuje sve u čvor i stavlja mašnicu na vrh. Martin Morazzo crta još jednu halucinantnu, kinematsku pripovest o klovnu koji je ne samo depresivan već i suicidalan, koji, u refleksiji prve priče, ima vrlo loš dan vezan za svoj posao ali, za razliku od protagoniste prve priče, nema nikakvu psihološku bezbednosnu mrežu. Njegov pad u halucinacije i suicidalnost je mnogo neizbežniji, reklo bi se, sa svetom koji se transformiše u neprijateljsku kuću strave, sa, čak, i kameo-pojavljivanjem sladoledžije i njegovog kombija, čisto da bude jasno da i ovaj strip operiše u multiverzumu koji je Prince kreirao sa svojim velikim serijalom. No, ova poslednja epizoda, kao i prva, uz svu stravu i beznađe uspeva da preokrene rakurs i pokaže i drugu stranu sveta, jednako „nestvarnu“ i „nesmislenu“ ali i neizmerno lepu, poetsku i naprosto vrednu promišljanja. Utoliko, Haha nije samo eksploracija najcrnjih psihotičnih dubina depresije već i podsećanje da život sadrži barem jednaku količinu lepote i uživanja i da je zaista na kraju sve u oku onog koji posmatra. Izvrsna kolekcija, koju na Amazonu možete nabaviti ovde.