Image Comics je pred kraj Avgusta izbacio kolekciju Art Brut, sa četiri epizode stripa koji je 2017. godine izlazio za drugog izdavača i pod drugim imenom. Zvuči pomalo zbunjujuće ali NAJMANJE što možete da kažete za stripove koje piše Njujorčanin W. Maxwell Prince je da su zbunjujući. I to ako hoćete da budete uzdržani. U prethodnim osvrtima na njegove strip-radove sam, čini mi se naglasio da Prince piše posebnu vrstu egzistencijalnog horora u kojoj čitaoca obuzima osećaj duboke melanholije, koji može da pređe i u depresivnost. Neću da tvrdim da njegovi stripovi izazivaju suicidne misli, ali i Art Brut je dobar primer priče koja je fascinantna, nadahnuta, vizuelno očaravajuća, ali koja u čoveku probudi nelagodu što ne može da se umiri obilnim obrokom brze hrane i kratkim onanisanjem. Zateći ćete sebe kako, ležeći uveče u krevetu razmišljate o tome koliko je život beznačajan, mali, prolazan, BEZ IKAKVOG SMISLA, a kako je sve ostalo što postoji izvan njega – dakle smrt – veliko, večito, neprolazno. Art Brut kao i drugi Princeovi stripovi personifikuje tu silu koja život žudi ne samo da zatre nego i da ga obesmisli, ponizi, poništi, dok ne ostane samo savršenstvo praznine koje život inače kvari, a to što je u ovom slučaju u pitanju jedno poznato lice ne čini stvari mnogo boljim, naprotiv. Ideja da umetnost utiče na ljudsko društvo ovde je dovedena do svoje apsudne ali zavodljive konsekvence, u mešanju svetova „realnog“ i „imaginarnog“, i mešanju onog što prikazuje sa onom što je prikazano, pa umetnost ovde ne imitira život nego ga menja, deformiše, lomi, ultimativno uništava.
Princeov najpoznatiji strip je sada već višegodišnji, dugački serijal Ice Cream Man za Image Comics, strip smešten na sredinu između horor-antologije i jedne egzistencijalne, filozofske meditacije o našem ultimativnom beznačaju i metakosmičkim silama koje nam se smeju, sa nama se igraju i u čijim su očima naši životi jedva dovoljno dobri da budu polomljeni. Ovaj strip sam izuzetno pohvalio pre dve i po godine, a njegov autorski tim, W. Maxwell Prince kao scenarista i Martin Morazzo kao crtač je zapravo svoj prvi zajednički rad imao 2017. godine sa miniserijalom The Electric Sublime za IDW.
Art Brut je taj strip. Ali pod novim imenom i u svojoj ultimativnoj formi. Art Brut je kolekcija sve četiri epizode izašle za IDW, odnsno sve četiri epizode reizdate za Image pod novim imenom, krajem prošle i ove godine, dodatno remasterovane: originalne kolore koje je radio Mat Lopez, Chris O’Halloran je kolorisao novi materijal, a novi letering je uradio Good Old Neon, što znači da je cela ekipa sa Ice Cream Man radila na ovom reizdanju. Dodatno, tu su novi dizajn i nove naslovne strane, ali možda i najsimpatičnije tu su i novi kratki stripovi na kraju svake epizode rađeni u maniru avanturističkih stripova Srebrnog doba, sa odjecima EC-ovih horora u svojim postavkama. Ove nove epizode, koje prikazuju rane avanture titularnog protagoniste nisu esencijalno štivo da biste razumeli šta se događa u glavnoj priči ali nude retku priliku da Princea i Morazza vidimo u nešto veselijem, otvorenije humorističkom tonu, sa omažiranjem jezika i narativnog formata stripova iz pedesetih i šezdesetih.
Glavna priča, pak, iako načelno ima više „akcije“ a svakako pakuje mnogo fantazmagoričnih prizora i scena u kojima se poznata slikarska platna transformišu u svetove koje možete pohoditi i istraživati (i u njima vam se može svašta neprijatno dogoditi, naravno) na relativno malo prostora, već vrlo sigurno kanališe tu kombinaciju strave i melanholije koju će kasnije Ice Cream Man (ali i Haha) utvrditi kao Princeov zaštitni znak.
Zašto je naziv promenjen izThe Electric Sublime u Art Brut? Pretpostavljam zato što je serijal originalno trebalo da se zove Art Brut, uzimajući ima glavnog junaka (Arthur Brut) i skraćujući ga, duhovito, u naziv koji je Jean Dubuffet četrdesetih godina prošlog veka namenio slikarstvu koje stvaraju osobe izvan umetničkog establišmenta, ali i osobe generalno na društvenoj margini – psihijatrijski pacijenti, spiritualisti, pustinjaci…
Nije nikakvo iznenađenje da je sam Arthur na početku ovog stripa smešten u psihijatrijsku ustanovu gde ga leče od intenzivne psihoze, ali gde zaista pomaže samo kada mu daju četkice, boje i platno kako bi mogao da slika. No, njegov relativno mirni život u sobi sa tapaciranim zidovima biće nažalost poremećen kada nova direktorka „Biroa za umetnički integritet“ dođe u posetu i kaže da je birou ponovo potrebna njegova pomoć.
Strip zapravo počinje scenom u Luvru gde prizor Mona Lize koja je zatvorila jedno oko dovodi neke od posetilaca do eksplozvnih epizoda anksioznosti i panike. No, suptilnost ove scene je vrlo brzo zaboravljena kada vidimo druge „artističke incidente“ zbog kojih direktorka Breslin potrebuje Brutovu asistenciju – ovo je na kraju krajeva delom horor strip, i scene masovnih ubistava, samosakaćenja, pa i zalivanja (žive) dece u bronzu od strane sopstvenih roditelja odvrću potenciometar za ton ove priče na jedanaest već pre polovine prve epizode.
Art Brut time signalizira da neće biti ni naročito suptilan strip i njegova razrešenja će zapravo često biti nasilna – u kontrastu sa kasnijim Ice Cream Man i Haha, gde će scene viscere i nasilja zaista služiti samo kao akcenti u priči koja je do tog trenutka kreirala skoro neizdrživu tenziju. Ovo ga čini na neki način „zabavnijim“, posebno jer se neki od najatraktivnijih set pisova dešavaju u poznatim slikarskim delima, ali stoji i da je superiornost kasnijih Princeovih stripova u pogledu pripovedanja, tempa i tona neupitna. Art Brut ima zanimljivu koncepciju i atraktivna akciona razrešenja ali likovi su imali prostora da značajno više „rade“ i rastu, a koji nije nužno uvek iskorišćen.
Ovo se posebno odnosi na odnos (heh) između Bruta i Breslinove koja kod kuće ima partnerku što je i sama slikarka i ume da bude vrlo nervozna – kao što umetnici već jesu kada započinju novi projekat – što čini njihov brak na momente vrlo tenzičnim. Brut kao jedva artiklisani psihotik kada je u „normalnom“ svetu ali onda i kao sposobni „slikar snova“ koji prolaskom kroz slikarska platna postaje smiren, usredsređen i kadar za pažljivo planiranje pa i herojske poteze je, naravno, intrigantna enigma u centru ove priče, pogotovo što on o likovima sa slikarskih platna govori kao o svojim „najboljim prijateljima“ i očajava kada Đokonda ili lik sa Munchovog „Krika“ bivaju ubijeni od strane mračne organizacije koja napadanjem umetnosti napada i stvarni svet. Nasuprot njega je Breslinova koja, iako joj je posao upravo da rešava ovakve paranormalne slučajeve, zapravo služi kao straight (wo)man, pomažući čitaocu da se insertuje u fantazmagoričnu radnju i da se snađe u svetu koji je sastavljen od čistih simbola. No, njihov poslovni odnos nikada ne pređe na neki dublji nivo i Breslinova i Brut, iako slučaj rešavaju sa dve strane (platna) i oboje imaju finala u isto vreme – njeno katarzično, njegovo brutalno i melanholično – ne deluju kao da su zaista jedno drugo upoznali niti da je njen „civilni“ život bio zaista bitan za priču.
Naspram njih je pomenuta zločinačka organizacija i njihov terenski predvodnik koji liči na Andyja Warhola – a možda i jeste on s obzirom da će ga glavni negativac, kog nećemo imenovati ovde, na samom kraju osloviti sa „Andrew“ – i čiji je cilj da se dosegne savršenstvo, kroz ultimativno uništenje svog života i sve realnosti. Ambiciozan plan za grupicu ćelavih revolveraša, a koji se oslanja na dete čiji crteži i slike direktno menjaju realnost…
Ovo je sve vrlo zanimljivo na nivou koncepta ali treba reći i da se klinac koji je u središtu svih ovih događaja na kraju koristi kao alatka i od strane negativaca, ali i od strane samih autora stripa i da su razrešenje u vezi sa njim, ali i sva radnja u vezi sa njim ostali više na tom nivou koncepta. Neću da kažem da Art Brut nema uspelo vođen narativ i emotivni naboj – ima i jedno i drugo – ali je primetno da su motivi koje koristi obećavali više.
Morazzo ovde svakako pruža izvrstan program. Kao bučniji i brži strip od Ice Cream Man, Art Brut mu pruža priliku da radi u razuzdanijem, dinamičnijem tonu, nudeći spektakularne scene sa smelim rakursima i kompozicijama i dosta atraktivne akcije, ali i da poznata umetnička dela – uglavnom sa kraja devetnaestog i iz prve polovine dvadesetog veka* – razvije u svetove kroz koje se prolazi i u kojima se odvija radnja. Argentinac je videno inspirisan prilikom da kombinuje klasičnu umetnost sa strip pripovedanjem pa je Art Brut mesto na kome ćete videti neke od njegovih najupečatljivijih tabli. Njegov inače vrlo pažljivi, Moebisu nalik rad sa linijama i tačkama ovde često biva kontrastiran sa fantazmagoričnim prikazanjima i divljim kolorima i Art Brut nikada nije dosadan. Old school stil kojim su rađeni novi materijali, sa rasterizovanim pozadinama i svedenim efektnim bojama Chrisa O’Hallorana su naravno vrlo simpatičan dodatak.
*Van Gog, Magrit, Pikaso, Munk
Art Brut je atraktivan strip sa zanimljivim konceptom, a nešto stariji čitaoci će prepoznati i da je taj koncept neka vrsta ekspanzije onog što je Grant Morrison pre tridesetak godina radio u Doom Patrol, u priči The Painting that Ate Paris. Ova ekspanzija je ne samo dobrodošla nego bih jako voleo i da Prince i Morazzo dobiju priliku da joj se vrate, pošto ove četiri epizode kao da samo postavljaju igrače na scenu i daju generalnu ideju, a koju bi naredni nastavci mogli da značajno razrade. Upadljivo je, recimo, da se platna koja glavni junak smatra „dobrim“ a likove na njima prijateljskim protežu od Mona Lize do Pikasove Gernike, prolazeći kroz periode impresionizma, fovizma, kubizma i nadrealizma, a da su negativci utemeljeni u pop-artu (sa direktnim referenfama na Warhola i Lichtensteina) i to je kontrast koji bi bilo interesantno videti istražen sa više dubine.
No, „šta bi bilo kad bi bilo“ je lepa ali ultimativno jalova razbibriga. Za sada svakako mogu da preporučim osvežen i dopunjen strip koji se bavi interesantnom temom, estetski je uzbudljiv i predstavlja u najmanju ruku izvrsnu demonstraciju moći Morazza i Princea koje su ovi razvili u punoj meri sa Ice Cream Man. Image vam kolekciju prodaje ovde.
Cveće zla i naopakog 