Pročitani stripovi: Čovek koji je ubio Taličnog Toma

Kako je drug Neomeđeni pre neki dan sasvim razumno i razložno primetio da mu se – nakon mojih pisanja o najnovijem albumu o Taličnom Tomu – ponovo čita Talični Tom, ja sam se setio da postoji još jedna epizoda Taličnog Toma koju zapravo nisam pročitao. Naravno, L’Homme qui tua Lucky Luke/ The Man Who Shot Lucky Luke odnosno „Čovek koji je ubio Taličnog Toma“ kako je kod nas ovo prevedeno, nije baš „kanonski“ Talični Tom ali jeste jedan interesantan deo njegove istorije i istorije francuskog stripa.

Naime, L’Homme qui tua Lucky Luke izašao je 2016. godine, pre pola decenije, gađajući sedamdesetu godišnjicu nastanka lika Taličnog Toma i izlaska njegove prve epizode iz Morrisovog pera. Ovaj album kojim je obeležen jubilej nije izašao za uobičajeni Dargaud već za imprint Lucky Comics utemeljen pred kraj prošlog veka zajednički od strane Dargauda i samog Morrisa, a kao mesto na kome mogu da se kreiraju spinof stripovi povezani sa Taličnim Tomom, ali koji ne bi bili deo glavnog „kontinuiteta“, u meri u kojoj ga ovaj strip ima. L’Homme qui tua Lucky Luke je bio jedan od dva albuma koji su publikovani povodom godišnjice i za razliku od drugog albuma, komično-parodičnog Jolly Jumper ne répond plus u kome Tomov konj, Džoli Džamper, više ne želi da razgovara sa svojim kaubojem, ovo je zapravo „ozbiljniji“ strip, bliži nekakvoj „realističnoj“ vestern-drami, možda najbliže „gritty“ verziji Taličnog Toma što smo do sada prišli. I, da dodam, mislim da više od ovoga i ne bi trebalo da priđemo.

Autor – dakle, crtač, scenarista i kolorista – stripa L’Homme qui tua Lucky Luke je Parižanin Matthieu Bonhomme, čovek koji je, kažu, kao dete voleo Peyove stripove* a zatim stekao diplomu iz primenjene umetnosti, ali se, naravno, bacio glavačke u smeru strip-industrije čim je dobio priliku, radeći za Spirou, Okapi, Dargaud… Bonhomme je dosta cenjen u Francuskoj, sa nekoliko nagrada koje je dobio u ovom stoleću (nisu sve od njih za ovaj strip o Taličnom Tomu, neke je dobio i ranije), te nekoliko uspešnih serijala od kojih su najpoznatiji Le Marquis d’Anaon u izdanju Dargauda i svakako saga o mladom kitolovcu Estebanu, Le Voyage d’Esteban, koju je izdao belgijski Dupuis, a dobila je i englesku ediciju za Europe Comics, pod nazivom Esteban. Bonhomme se ovde pokazao kao kompletan, uspešan autor u stanju da čitav strip uradi sam, pa su ga se i na godišnjicu Taličnog Toma setili, a on kaže da je bio veoma počastvovan jer je, kao većina nas, i sam odrastao čitajući Morrisovog kauboja. Autor kaže da je za njega Talični Tom „više od sjajnog strip-lika koga je kreirao genije. On je i moj saputnik i prijatelj iz detinjstva.“ i ovo je sentiment kome je teško išta zameriti.

*A ko od nas nije? Ja sam, čak, uspeo da u osnovnoj školi budem ona vrsta snoba koja smatra i svima stavlja do znanja da su crtani filmovi o Štrumpfovima gruba, detinjasta simplifikacija Peyovog satiričnog strip-originala i koju kao takvu treba prezreti… Ko je mogao da zna da ću decenijama kasnije gledati igrani film o Štrumpfovima u bioskopu, potpuno od svoje volje i pri čistoj svesti?

Takođe je teško zameriti Bonhommeu što se svoje „čitanje“ Taličnog Toma izmestio iz glavnog toka i umesto da dobijemo jedan – možda i jako dobar – pastiš klasičnog Morris/ Goscinny vesterna, kakav nam, uostalom, poslednjih nekoliko godina pružaju Jul i Achdé u redovnom serijalu albuma, ponudio nam je jednu mračniju, moralno sivlju, po raspoloženju svakao tužniju pustolovinu čoveka bržeg od svoje senke. Da stavimo na stranu da je „Čovek koji je ubio Taličnog Toma“ zapravo malčice prevaran naslov – videćete zašto kad ovo budete čitali, ovo je svakako strip u kome odjavna pesmica „usamljeni kauboj sam ja, daleko od doma svog“ odjekuje jednom opipljivijom melanholijom, podsećajući da život revolveraša čuvenog po svojoj brzini, na kraju krajeva, nije samo pesma, igra i seks sa grupi-devojkama, nego stalna svest da ste neko koga svi znaju, uključujući one koji bi da vam, po svaku cenu, skinu glavu i tako se preko veze upišu na vrh top-liste.

Da odmah kažem, malo sam se i plašio da li će Bonhomme otići predaleko u „naturalizaciji“ Taličnog Toma, jer, ma koliko da volim Leonea i njegove apeninske kolege, nisam siguran da bi mi Talični Tom urađen u stilu dripačkog špageti-vesterna zaista prijao – jedna od najvećih vrlina Morrisovog stripa i njegovog glavnog lika bila je (i ostala i posle Morrisove smrti) to da imamo protagonistu koji je uvek besprekorno, sasvim idealizovano ČIST, sa nikada i ničim poremećenim osećajem za pravdu i pravičnost, a što je u pričama koje su se povremeno doticale sasvim ozbiljnih socijalnih, rasnih, istorijskih itd. pitanja, ma koliko komedijaška njihova postavka u osnovi bila, služilo kao važan moralni stožer oko koga je mogao da se plete komični i parodični haos.

Srećom, Bonhomme je naštelovan na pravu frekvenciju i mada njegov Talični Tom nije jedan-na-jedan prenesen iz Morrisovog stripa u „realistični“ svet – to bi bila prevelika tonalna diskrepanca i imali bismo lika koji bi delovao kao da hoda unaokolo sa mentalnim oštećenjem među svim tim drugim likovima što ipak imaju više slojeva i kontradiktornih dimenzija – on je svakako prikazan kao neko sa tim prirodnim osećajem za pravdu i čast, manje idealizovan, manje i idealan, na momente prikazan kao sklon i jakim nerviranjima što je svet takav kakav jeste a ljudi su takvi kakvi jesu – nesavršeni, skloni padu itd. – tu i tamo i blago arogantan, ali potpuno i bez ostatka častan, lojalan idealu pravde, čak i kada se čitava zajednica okreće protiv njega, neko sa stalnom svešću o „velikoj slici“ i tome da se male ljudske sudbine ne smeju žrtvovati radi privremenog mira u kući ako su nam usta puna nekakve pravde za sve.

Ono gde je Bonhomme pronašao svoju temperaturu i ugao je svakako pomeranje „žanrovskog perioda“ par decenija nizvodno, pa ako je Morris za kreiranje Taličnog Toma koristio filmske vestern-predloške iz tridesetih i četrdesetih, poput klasika Johna Forda iz ovog perioda, onda je Bonhomme, a što se donekle vidi i iz naslova, uzeo pozniju Fordovu fazu kao orijentir, notabilno film iz 1962. godine, Čovek koji je ubo Liberti Valansa. Naravno, nije u pitanju prepričavanje ovog filma, ali u vesterne je šezdesetih – ne samo italijanske – ušla ta ideja o preispitivanju moralnih pitanja i etičkom sivilu što vlada u zajednicama koje su izdvojene od kulture glavnog toka i bazirane, na kraju krajeva, na sili i praktično tribalističkim praksama njene demonstracije i primene. Onda su lagano stigli Italijani i Sam Peckinpah pa je odjednom čak i pozni deo karijere Howarda Hawksa – vesterni koje ja privatno veoma volim – delovao pomalo zastarelo, romantično i neusklađen sa revolucionarnim duhom šezdesetih. Bonhommeov strip smešta Talinog Toma upravo u kontekst gde sintagma „divlji zapad“ ne podrazumeva samo slobodu, jahanje beskrajnom prerijom, još uvek neprebrojna stada bufala i spavanje pod vedrim nebom, već, možda naglašenije, označava zajednicu u kojoj zakoni važe u mnogo labavijoj formi i gde je mnogo verovatnije da će se „pravda“ pronalaziti kroz spontanu, nasilnu aktivnost njenih najbučnijih pripadnika, nego kroz formalizovan pravni proces.

Već sam početka stripa je vrlo sugestivan, čak i ako ignorišemo uvodnu, fleš-forvard tablu koja nam pokazuje poznatu vitku figuru u farmerkama, žutoj košulji i sa crvenom maramom kako leži potrbuške u blatu dok neko izvan kadra slavodobitno uzvikuje „Ubio sam legendu! Ubio sam Taličnog!“. Hronološki, strip počinje tamnim, noćnim scenama kauboja koji jaše po kiši i pribežište traži u gradiću Forggy Twon gde, kako nas obaveštava znak na ulazu, „nošenje oružja nije dopušteno“. Bonhomme ne imitira Morrisov stil, pa time ni samu organizaciju table i mada on i sam koristi pravilne okvire za svoje panele i varira njihove dimenzije samo po širini, čuvajući skoro uvek istu visinu, prvi kadar na drugoj tabi zauzima čitavu polovinu stranice – nešto ekstremno retko kod Morrisa – uspostavljajući atmosferu jednim autoritativnim iskazom i puštajući ostatak stranice da nam nemo saopštava informacije ali i informiše nas o raspoloženju.

Ako je Talični Tom i u originalu bio prikazivan kao ćutljiv kauboj, čovek koji će radije slušati i govoriti samo onda kada je to zaista važno, ovde on deluje čak i pomalo mrzovoljno. Naravno, kiša i blato ničije raspoloženje neće učiniti sjajnim, a nemogućnost da zapali cigaretu – jer mu je duvankesa prokisla – a zatim susret sa navalentnim „fanom“ u lokalnom salunu, koji bi da testira Tomovu čuvenu brzinu u potezanju revolvera, sve ovo Bonhomme majstorski koristi da nam pokaže čoveka koji, pa, nije zaista srećan. Mirnoća Taličnog Toma u ovoj priči je mirnoća nekoga pomirenog sa sudbinom pre nego jednog budistički staloženog, idealnog sveca-sa-šeširom-i-mamuzama kakvog inače poznajemo, a kada i ta mirnoća bude načeta nerviranjem, počnemo zaista da verujemo da Tom neće dočekati kraj ove epizode na nogama.

Froggy Town je jedan od onih vestern-gradova u kojima glavnu reč vodi jedna familija i Tom ima tu (prirodnu) nesreću da njene članove odmah antagonizuje. Osnovan kao farmerska zajednica, gradić je zaprvo „procvetao“, ili se makar malo uvećao kada je jedan od starijih stanovnika otkrio zlato na svojoj zemlji, pa se tokom godina ovamo doselila masa lovaca na zlato, koji će po ceo dan provoditi na lokalnoj rečici, ispirajući mulj i nadajući se da će na rešetu koje koriste ugledati prepoznatljivo blistanje plemenitog metala. No, u poslednje vreme deluje kao da su zlatne žile u tlu uglavnom iscrpene i to dovodi do tenzija, a sin originalnog pronalazača, odabran, ili makar postavljen za šerifa, kao da nije sasvim dorastao zadatku zaštite zakona.

Jedini Tomov prijatelj ovde kao da je Doc Wednesday – jasna aluzija na Doca Holidayja i njegov prikaz od strane Kirka Douglasa u Sturgesovom kultnom Obračunu kod OK korala iz 1957. godine – alkoholom i duvanom skoro upropašćeni revolveraš koji jedini tvrdi da kapira Tomov život kao vestern-selebritija i jedini će mu se naći u pomoći kada stvari krenu da se ozbiljno zatežu sa lokalcima.

Isprva je Tom tretiran kao slavna ličnost ali kako slava ima svoju cenu, tako i građani uskoro počnu da ga mole da preuzme na sebe istragu o pljački poštanske kočije od pre nedelju dana u kojoj je veliki deo njihovog teško stečenog zlata nestao. Tom prilikom je i pratilac kočije ubijen a šerifu kao da je nemoguće da pronađe počinioca iako je jasno da je pljačku izvršio neki pripadnik lokalnog plemena starosedelaca.

Naš kauboj prihvata ovaj posao – najviše jer mu se čini da šerif i njegov brat zaista ne ulažu dovoljno truda da istraže incident u kome je jedan čovek ubijen – ali ovo, predvidivo, kreira dalju spiralu nepoverenja, tenzija, a zatim i nasilja. U skladu sa „revizionističkom“ vestern-agendom iz poznih pedesetih a zatim šezdesetih i ranih sedamdesetih, pravo zlo u ovoj priči nisu „spoljni faktori“, pogotovo ne „Indijanci“ koje lokalni naseljenici tretiraju sa vrlo autentično prikazanim rasističkim prezirom, već najpre sama zajednica, sklopljena oko seta proklamovanih vrednosti i istina koje se zatim, iza kulisa stalno krše i izneveravaju. Vesterni dvadesetih, tridesetih i četredesetih su u velikoj meri bili pozitivističke priče o granici i savladavanju njenih divljih izazova kako bi se uspostavili red i civilizacija, dok će ovi potonji pokazivati da divljinu ljudi nose u sebi i da ona buja i u uređenim društvima onda kada se zaboravi na važnost društvenog ugovora.

U skladu sa ovim, strip nema mnogo akcije i veliki deo narativa otpada na karakterne momente, ili scene velike tenzije i zle krvi koja se prosipa verbalno, sa Tomom koji će se u jednom momentu naći na sasvim drugoj strani od praktično čitavog grada koji ga je unajmio da radi za njega, ostajući nepokolebljiv – mada svestan da ovo možda neće preživeti – u stavu da linč i genocid nisu oruđa pravde, pozivajući se na institucije čak i u momentu kada je jasno da je sve jednu varnicu udaljeno od potpunog haosa.

Razrešenje stripa, iako blago didaktički izvedeno, zapravo ima osvežavajuće ličan nivo, sa zaranjanjem dublje u psihologiju samih antagonista i izvlačenje na površinu različitih aspekata situacije. Bonhomme beži od crno-bele podele uloga, dajući likovima više slojeva, tretirajući i romantičnu ljubav na jedan dosta zreo način, ali i dotičući se problema nasilja u porodici originalno i izvan uobičajenih klišea. Bio sam prilično impresioniran i time kako je prirodno prikazano da će Tom razumeti situaciju – iako sam u jednom momentu kaže da ne zna tačno koliko ima godina, time podsećajući da je u pitanju čovek koji zaista živi izvan ljudskog društva – i kako će njegovo ponuđeno rešenje delovati prirodno i pravično. Bonhomme je ovde obavio veoma dobar posao.

Jednako dobar posao je bez sumnje urađen i grafički sa umešnim pronalaženjem srednjeg rešenja između Morrisovog karikiranog stila i realističnijeg crteža, pogotovo u domenu likova koji ovde treba da budu višeslojniji, kadri da pokažu suptilnije, ponekada konfliktne emocije. Iako se mogu prepoznati karakteristične poze, grimase, pokreti itd., utisak je zaista da gledamo „zrelije“ verzije „taličnih“ predložaka, ali, svakako, pored povremenog korišćenja viših kadrova da se razbije simetričnost stranice, najveća razlika između ovoga i Morrisovog predloška je u ritmu pripovedanja. Bonhomme je ovde imao prostora da umakne Morrisovoj ultra-ekonomičnoj naraciji – strip je upola duži od stadnardnog belgo-francuskog albuma – pa su mnoge scene razbijene na više pojedinačnih kadrova, negde da bismo dobili tu atmosferu kontemplativne melanholije koja nas podseća na usamljenost čoveka-bržeg-od-svoje-senke, a negde da bi se akcija razdvojila na pojedinačne slike, kako bismo u nju ušli „dublje“ i bolje je osetili. Najveća zamerka koju mogu da uputim Bonhommeu je na kolor koji, iako raznovrstan, ume da deluje možda previše umireno. Možda je ovo samo stvar ukusa – ja sam detinjast čovek i volim žive boje – i, uostalom, možda je Bonhomme ovde namerno išao na taj smireniji ton, kako bi sve bilo u skladu sa melanholijom u osnovi ove priče.

Čovek koji je ubio Taličnog Toma je, dakle, prilično dobar strip i jedna razumna, sa osećajem napravljena varijacija na predložak za koji je malo reći da je klasičan. Talični Tom je svakako jedan od GLAVNIH vestern stripova pravljenih u Evropi u drugoj polovini XX veka – rame uz rame sa svim Bonellijima, Hermanima itd. – i to da je 2016. godine dobio priliku da makar na trenutak proživi jedan drugi život, i pokaže nam druge aspekte svoje ličnosti je duboko ispravna stvar. Ako znate engleski, album možete kupiti ovde, ali svaki će pravi patriota valjda prvo da posegne za domaćim izdanjem za koje ću vas, uz blagoslov, uputiti na Veseli četvrtak. Pa pozdravite mi DušMana.

Pročitani stripovi: Old Haunts

Iako sam juče imao neke pomalo neprijatne reči za „glavni“ strip-serijal izdavača AWA, The Resistance, to me nije sasvim pokolebalo u čitanju njihovih drugih izdanja. Old Haunts je petodelni kriminalistički serijal koji je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine ali je kolekcija stigla tek polovinom Februara (a digitalna kolekcija još kasnije) pa je to poslužilo da malo zalečim ljute rane i poradujem se brutalnom, mračnom krimi-stripu sa elementima halucinantnog horora koji možda ne izmišlja toplu vodu niti radi nešto bogznašta novo u svom medijumu ali je u pitanju jedan častan žanrovski rad koji i svoje stereotipe iznosi sa sigurnošću i pruža sasvim opipljiv vizuelni užitak.

Iako se u AWA nastupima u javnosti čulo da će The Resistance biti neka vrsta uokvirujućeg narativa za ostatak AWA „univerzuma“, mada bez forsiranja da se sve mora uklapati u jedinstvenu priču do najsitnijih detalja, Old Haunts zapravo nema nikakve veze sa The Resistance i, koliko ja mogu da kažem, događa se u sasvim odvojenom, sopstvenom univerzumu, baš kao što je bio slučaj i sa serijalom Red Border o kome smo pričali pre neki mesec. Ovo svakako pozdravljam jer, kako rekoh, The Resistance mi se nije posebno dopao, a ideja da imamo izdavača koji će biti zadovoljan da publikuje kriminalističke miniserijale što neće morati da dele univerzum i uklapaju se sa tuđim kontinutitetom je meni, naravno, vrlo primamljiva. Vertigo Crime je bila najbolja stvar koju je Vertigo radio u prošloj deceniji na kraju krajeva i ako možemo da dobijemo nešto slično kod nekog drugog, ja sam za.

Naravno, ovo što sam do sada pročitao a što je izašlo za AWA nema ambiciju da bude deo nekakvog „novog talasa“ krimi-stripova, ali kako ozbiljni krimići za druge izdavače izlaze sporadično (malo BOOM!, malo Image, malo Dark Horse itd.) svakako treba pozdraviti da se pojavljuje još jedna firma koja u prvi plan stavlja jedan srazmerno zreliji, kako rekosmo, „odrasliji“ imidž stripa a koji je prikladan baš za ovaj žanr.

Old Haunts su zajednički pisali Ollie Masters i Rob Williams. Masters je bio deo pretposlednjeg juriša Vertiga na barikade, sa serijalom The Kitchen iz 2015. godine a koji je bio njegov prvi ozbiljniji rad za mejnstrim izdavača i krimi-priča o tri supruge irskih mafijaških bosova iz njujorške Paklene kuhinje koje, nakon odlaska njihovih muževa na robiju, same počinju da se ozbiljnije bave zločinom. Iako se ovaj strip ne smatra nekim značajnijim Vertigovim proizvodom, možda će vas iznenaditi da čujete da je 2019. godine uspešno ekranizovan i mada je i sam film dobio dosta loše ocene, cela ta priča svedoči o tome koliko je Holivud žedan „sadržaja“ koji je neko drugi već pripremio i zapakovao. Čak je i drugi Mastersov krimi-strip iz te godine, Snowblind, izašao za BOOM! Studios uspeo da stigne do nekakve preprodukcije za ekranizaciju pa me svakako ne iznenađuje da vidim ovog momka na spisku autora koji rade za AWA gde se ta ambicija ka sinergiji medija prosto da namirisati u zraku.

Sa druge strane, Britanac Rob Williams je meni već prilično omiljeni lik, sa odličnim radovima u poslednjih nekoliko godina za DC (notabilno na Martian Manhunter i Suicide Squad), ali i vrlo solidnim serijalom iz kasne Vertigo-ere, Unfollow. Ovaj poslednji je i nešto najbliže krimiću što sam čitao od Williamsa – mada je više u pitanju, er, sociološki triler? – i sadrži tu kombinaciju tvrdokuvane naturalističnosti sa fantazmagoričnim, simboličkim elementima a koju zatičemo i u Old Haunts.

No, iako su imena scenarista svakako ono što mi je privuklo pažnju, činjenica je i da sam uz Old Haunts uživao najviše na ime crteža koji je delo Laurencea Campbella. Campbell je, kao i Williams, Britanac i  2000 AD veteran a koji je dalje uspeo da pronađe uhljeblje i preko Atlantika, radeći nakon Sudije Dreda i drugih 2000 AD propertija, na različitim američkim serijalima, uspevajući da dokači i Wolverinea i Punishera i Deadpoola i Moon Knighta. Kao što se da primetiti, sva četiri Marvelova lika koja sam naveo imaju sklonost ka mračnom, gritty senzibilitetu, pa je Campbell i idealan autor za strip koji govori o ostarelim kriminalcima koji se još jednom vraćaju na mesto zločina i stvari se, kako očekujete, ne završavaju idealno po njih.

Old Haunts zaista spada u donekle distinktni podžanr „gerijatrijskog krimića“ koji podrazumeva da su likovi ako ne na samom kraju svog životnog puta – a neki bogami jesu i neće dočekati okretanje poslednje stranice – onda svakako daleko izvan svoje najuspešnije životne faze u kojoj su krčili put kroz svet snažnom desnicom i beskrupuloznošću. Naša trojica likova, Alex, Donny i Primo su likovi na pragu penzije i trio kriminalaca koji su pre više od decenije praktično prestali da se bave „pravim“ zločinom, povlačeći se u sigurnost „legitimnog“ biznisa koji se laća samo opranog novca i ne podrazumeva (mnogo) vađenja pištolja i pretnji ekstremnim fizičkim nasiljem. No, njihova je prošlost puna tvrdo kuvanog nasilja i centralni motiv stripa je upravo kontrast između toga kako se svaki od likova suočava sa aktuelnim trenutkom gde treba uživati u plodovima svoga „rada“ i refleksijama na stvari koje su počinjene u prošlosti a koja čak i samim počiniocima sa ove distance izgleda kao nešto izmaštano manje nego nešto stvarno.

Old Haunts nije najkarakterniji strip svih vremena i likovi su pisani sa prilično predvidivim „glasovima“ koji su preuzeti direktno iz Copollinih i Scorceseovih mafijaških disertacija sa velikog platna, ali autori uspevaju da nam ubedljivo prikažu tenziju između trojice starih prijatelja koji su svesni da su do „vrha“ na kome se nalaze došli doslovno gazeći po leševima, uključujući leševe nekih ljudi koji su smatrani kolegama i prijateljima. Sa jedne strane onda dobijamo scene u kojima se vidi da ne može svaki od njih trojice da se jednostavno pomiri sa time da je prošlost ostala u prošlosti i da postoji koncept krivice i grižnje savesti koje svaki od tri lika procesuje drugačije. Ali sa druge postoji i ta „gerijatrijski“ element u kome se na jednom dubljem nivou razmatra sam koncept uspeha posmatran iz perspektive poslednje trase životnog puta. Ni jedan od trojice likova, ma koliko da je načelno pomiren sa tim da su neke glave morale da odlete u procesu izgradnje imperije čije plodove danas žanju, zapravo ne deluje srećno ili zadovoljno na pragu svoje penzije i ovo je fini sloj karakterizacije koji, iako nije dovoljno razvijen i iskorišćen, obogaćuje senzibilitet ove priče i daje nam gradaciju između likova. Utoliko, iako su sva trojica negativci koji su zajednički počinili neka klasična zverstva, autori svakako uspevaju da ih razdvoje na distinktne ličnosti sa dovoljno različitim svetonazorima da je čitalac u stanju da ima internu diskusiju o tome da li ljudi imaju pravo da prerastu ono što su nekada bili, da li je zlo ono što čovek jeste ili ono što lovek čini itd. itd. itd.

Sve to što sam opisao je tradicionalna noir teritorija, a zaplet stripa, iako zapravo nije naročito nadahnut ili interesantan, dovoljno je korektan da gura priču ovih pet epizoda. Ponovo, sve što dobijamo su klasični noir i krimi elementi: policijska inspektorka koja ovu trojicu ljudi godinama progoni – naročito je kivna jer ih smatra krivim za smrt svoje partnerke – ali i pored praktično intimnog odnosa koji sada sa njima ima, nikada ne uspeva da sakupi dovoljno dokaza da ih zapravo otera na sud i u zatvor, predstavnik mlađe generacije kriminalaca (koji, doduše, nije PRETERANO mlad) a koji stvari radi drugačije i nema posebno mnogo respekta za veterane ovog biznisa…

Ono gde Old Haunts nastoji da ode malo izvan vrlo prepoznatljivih – čitaj stereotipnih – žanrovskih okvira je u infuziji „čistog“, fantazmagoričnog horora između svih tih noir klišea. Ovo je zapravo vrlo dobro urađeno, sa halucinantnim scenama za koje čitalac isprva nije siguran jesu li samo vizije koje se pojavljuju pred očima prestrašenih i umornih protagonista ili stvarne, fizičke manifestacije njihove ogromne krivice iz prošlosti i zaslužena kazna. Do kraja se dobija dovoljno jasan odgovoro na ovu dilemu a strip uspešno podseća na to da je noir svakako jedan od „najreligioznijih“ formata žanrovske literature sa veoma naglašenim razmatranjem dinamike između zločina i, jelte, kazne i jednom skoro hrišćanskom lojalnošću ideji morala koji se oslanja na „višu“ instancu pravde.

Ovde negde dolazimo do svakako najboljeg elementa Old Haunts a to je crtež Laurencea Campbella koji je kolorisao izvrsni Lee Loughridge. Campbellov rad je presudan ne samo u uspostavljanju atmosfere ovog stripa već i u načinu na koji se njegov narativ odvija, sa kombinovanjem vrlo prizemljenih, „gritty“ scena koje ste zaista mogli da vidite u nekom Scorceseovom filmu, i halucinantnim momentima čistog, simboličkog užasa koji obuzima jednako protagoniste ali i čitaoca tim svojim brisanjem jasne granice između onog što je „stvarno“ i onog što vam se samo priviđa. Campbell se ni malo ne stidi i naglašenijeg artizma tamo gde je to opravdano, pa smenjuje mračne, urbane scene u kojima su svetla razmazana, ljudi namršteni a zgrade deluju kao kakvi betonski kanjoni koji ne pružaju zaštitu već samo prete, sa kinemtaski kadriranim, nemim ali veoma „glasnim“ scenama u kojima se dešavaju nemoguće stvari: svetla brišu svu pozadinu, iz njih se pomalja neljudska, lešinarska figura, oči fiksiraju bespomoćnog ostarelog kriminalca koji se ponovo oseća kao dete.

Ovakvih scena ima više u stripu i svaka od njih ima primereno avetinjsku atmosferu, ali i osobenu energiju, onako kako sama radnja eskalira a ulozi postaju sve viši i biva jasno da neće baš svi protagonisti dočekati mirnu penziju – pa čak ni poslednju stranu poslednje sveske stripa. U jednoj od scena jedan od likova se savija pod bujicom krvi koja pljušti kroz razbijene prozore fasade visoke, neme, brutalističke zgrade u dauntaunu, samo da bi njegov unezvereni pogled na talase koje krv pravi na pločniku bio pretopljen u apstraktno platno što visi na zidu ukusno i minimalistički uređenog radnog prostora koji je geometrijski pravilan, udoban i izvanredno miran – iako se u njemu planiraju zločini.

Ovakvi kontrasti su još uspeliji zahvaljujući Loughridgeovom koloru koji je veoma intenzivan i uspeva da strip koji je na prvi pogled devedesetprocentno ofarban u crno zapravo ostvari ne samo dinamiku u svojim scenama već i jasan raspon atmosfera između tih scena. Loughridge je, kako sugeriše i Wikipedija, najpoznatiji po radu na serijalu Batman Adventures, a iako deluje kao da se Old Haunts nalazi na sasvim suprotnom tonalnom kraju od ovog vedrog superherojskog stripa za decu i omladinu, zapravo se primećuje da Loughridge koristi sličan pristup u jasnom kontrastiranju plave i narandžaste, zelene i žute, crvene i crne, koristeći krupne „mase“ u panelima kao nosioce po jedne boje i na taj način kreirajući geometrije i kompozicije kao dopunu Campbellovom crtežu. Dvojica umetnika ovde rade u izvanrednoj sinergiji, dobro razumejući kako će onaj drugi izneti svoj deo posla, kreirajući snažan, veoma upečatljiv grafički sadržaj u kome leterer, ponovo Sal Cipriano, ima prostora za povremene uspele intervencije.

Sve u svemu, Old Haunts je primer stripa koji igra na sigurno i ne ubija se od prevelike kreativne ambicije u svojoj kombinaciji noir krimića i deliričnog horora, ali koji ovo odrađuje na taman dovoljno visokom zanatskom nivou da ga korišćenje klišea ne odvuče ispod linije prihvatljivog. No, grafički gledano, ovo je daleko iznad proseka, pružajući ne samo izuzetno glasne i upečatljive set pisove već i veoma solidan pripovedački program dobro kontrolisanog tempa i atmosfere. Masters i Williams su ovde odigrali rutinski bunker, ali su Campbell, Loughridge i Cipriano ostavili srce na terenu i kreirali vrlo povoljan utisak za bilo koga kome će ovo biti jedan od ranih susreta sa AWA produkcijom. Respekt.

Pročitani stripovi: The Resistance

Dugo sam pružao otpor ali na kraju sam seo i pročitao serijal The Resistance koga su za novog, ozbiljnog i ambicioznog izdavača, AWA, uradili J. Michael Straczynski i Mike Deodato Junior. Ovo je zaista jadna igra reči, ali ispostaviće se, adekvatna za ovaj projekat.

Kao što smo već pomenuli, a sada samo da utvrdimo gradivo – AWA Studios je izdavački projekat koga je Axel Alonso pokrenuo sa Billom Jemasom kada je abdicirao sa mesta glavnog i odgovornog urednika u Marvelu pre par godina i u pitanju je neka vrsta „prestižnog“ strip-izdavača koji, manifestno, na prvo mesto stavlja same kreatore (skraćenica AWA je od Artists, Writers & Artisans) ali ne pretvara se da je u pitanju nekakva partizanština nego ozbiljan biznis kog predvode ljudi sa decenijskim iskustvom i sa ambicijama da ovo što se pravi bude kvalitetno i, po mogućstvu, nastavljeno i u drugim medijima. Jak kapital sa kojim je AWA Studios krenuo znači da je solidan deo prve lige američkih strip-autora odradio ili radi projekte za ovu kuću, od Gartha Ennisa i Michaela Morecija, preko Benjamina Peryja, Bryana Edwarda Hilla, Jasona Starra i Victora Gischlera do Petera Milligana ili Cullena Bunna. Primetiće se da sam nabrojao i dosta autora kojima je pisanje stripova sekundarni posao, a koji su glavni deo svoje reputacije stekli pišući prozu. Što se crtača tiče, nema TOLIKO velikih imena, ali AWA generalno ima vrlo dobar kvalitet u grafičkoj sferi, sa Deodatom koji jeste najjače ime na rosteru, ali tu su i C.P. Smith, Will Conrad, ACO, naši Dalibor Talajić i Goran Sudžuka, pa koloristi Frank Martin, Ivan Nunes, Lee Loughridge i naravno, Sudžukin sjajni saradnik Miroslav Mrva.

Očigledno, JMS i Mike Deodato su među najvećim imenima ove postave, Deodato kao čovek koji je u Marvelu izgradio ogromnu reputaciju i evoluirao svoj stil tokom decenija da od brzog i prljavog brazilskog crtača dobaci do prestižnog autora koga danas uzimaju za najveće projekte, dok je Straczynski sa Babylon 5 sebe svakako upisao u istoriju televizije, ali je i za Marvel (i nešto manje za DC) radio ako ništa drugo ono upamćene superherojske stripove, a imao i sasvim solidne projekte u „creator owned“ sferi američke strip-industrije.

Kako su sa njima dvojicom na The Resistance sarađivali Frank Martin na koloru i Sal Cipriano na leteringu, obojica brutalni profesionalci, i kako je ovaj strip i na sajtu izdavača objavljivan u onlajn verziji te se prvih nekoliko epizoda tamo može i dalje pročitati, i još kako je polovinom Januara izašao i one-shot The Resistance – Reborns, formatom prilagođen čitanju na pametnim telefonima sa njihovim ekstremnim aspektom ekrana, jasno je da AWA, ne bez rezona, tretira ovaj serijal kao neku vrstu svoje lične karte, nudeći je kao „gateway drug“ čitaocu koji treba da je zguta, navuče se i otkrije da je uvek želeo da čita te neke „odraslije“, „ozbiljnije“ stripove koji, istina je, tretiraju slične motive kao i američka mejnstrim superherojština, ali na jedan savremeniji način, bežeći od u palpu utemeljene estetike i decenijskih kontinuiteta, kapirajući da ljudi od stripa žele isto što od televizije, samo, jelte, na papiru, ili već, ekranu telefona…

Zamislite onda koliko je bilo moje iznenađenje kada sam shvatio da me The Resistance ne samo ne radi na prvu loptu, nego da sam, nakon odustajanja od čitanja, pa borbe sa grižom, savesti, i na kraju povratka stripu te konačnog proverbijalnog trijumfa volje, zaključio da je ovo, eh, smeće?

Dobro, „smeće“ je jaka reč a mi smo stariji ljudi, ne treba da se izražavamo u ekstremima, može nešto da nam pukne, ali The Resistance je primer stripa koji je toliko zaokupljen postavkom sveta, tim, jelte, proverbijalnim worldbuildingom, toliko skoncentrisan na kreiranje „realistične“ atmosfere i ubedljivog mizanscena u kome će nam klasični trilerski/ akcioni tropi delovati ubedljivije, uzbudljivije, realističnije itd. da su nekako do kraja zaboravili da u njega treba da stave zaplet, radnju i likove.

Dobro, DOBRO, ne sasvim zaboravili ali za strip gde u impresumu pročitate da u firmi ima pet različitih urednika za različite aspekte produkcije, a tu bukvalno ni ne računam ostale ljude koji imaju titule „Inženjer operacija“ ili „Stariji konsultant“ – sam Alonso je Chief Creative Officer, naravno – The Resistance je šokantan proizvod pored kog  izgleda da urednik nije ni prošao, strip sklopljen od strane nekoliko prekaljenih profesionalaca što su naprosto pružili jedan tehnički minimum ali kome zaista izrazito nedostaje razlog da postoji. Ovde se, da bude sasvim jasno, vodim principom Hanlonove oštrice, koji kaže da ne treba pripisivati zloj nameri ono što se može pripisati prostoj nekompetentnosti, ali neko manje dobronameran od mene bi svakako The Reistance mogao da protumači i kao ciničan projekat u kome je najviše vremena posvećeno upravo tim elementima što se lako stave u kratki pič za Holivud ili već neku od produkcija koje prave sve te televizije što ih danas svi gledaju na internetu, uz punu svest da ljude koji odlučuju u šta treba uložiti pare ne zanimaju radnja i karakterizacija (kamoli literarnost ili osoben grafički identitet) već samo komprimovani koncepti što staju u pet sekundi i mogu se spakovati u prvih nekoliko trenutaka trejlera koje će 99% ljudi videti na Jutjubu/ Netfliksu pre nego što kliknu da idu dalje.

Ja nisam cinik pa to ne želim ni drugima i zapravo sebe ubrajam u prilične fanove JMS-ovog (i Deodatovog, ali on je ovde manje kriv… mada je kriv) strip-rada. Daleko od toga da je sve što je JMS u stripu radio bilo dobro, ali jedan period Spajdermena je bio, izvinićete, sjajan i apsolutno onaj zreliji pristup potreban ovom serijalu kada ga je Howard Mackie doveo na niske grane početkom veka. JMS je radio i Squadron Supreme za Marvel, dajući ovoj Marvelovoj varijaciji na DC-jeve superheroje jedan zreliji, interesantan ton, postavljajući već tada svoj koncept superherojskih stripa za „odraslije“ a The Twelve, jedan od njegovih poslednjih radova za Marvel bio je meni prilično drago odavanje pošte likovima iz doba palpa na opet nekakav „odrasliji“ način. Straczynski je u Marvel doneo taj „televizijski“ kvalitet pisanja, sa zrelijim karakterizacijama i jednim jasnim, odmerenim pripovedanjem za koje, da bude jasno, ne mislim da treba da budu predložak za sve stripove svuda, ali su imali svoje mesto u tom nekom momentu naše povijesne zbiljnosti.

No, The Resistance je to isto – po tonu i generalnom pristupu obradi tema – ali bez trunke inspirisanosti u domenu zapleta, priče i likova, a onda i bez trunke napora da se od svega napravi makar interesantan narativ.

Ponovo, najgora stvar u The Resistance je što deluje kao da je pisan da se lako objasni našmrkanim egzekjutivima u TV/ filmskim studijima zašto je sve to kul i potencijalno VELIKI budući hit, a čemu su žrtvovani ne samo zanimljiv zaplet i karakteri već i bazični pripovedački kvaliteti. Ovo je, naime strip čija čitava prva epizoda ide kao hronika zastrašujuće pandemije koja je zahvatila planetu Zemlju – ovu našu, savremenu, bez ikakvih odstupanja od onog što doživljavamo kao deljenu stvarnost – i sve je to prikazivano kroz „skakanje“ kamere sa kraja na kraj sveta, kroz lica televizijskih spikera koja pričaju o zastrašujućoj brzini kojom se bolest širi i ogromnoj stopi smrtnosti, kroz sastanke Saveta bezbednosti i individualnih kriznih štabova u raznim nacionalnim državama, kroz prikaze masovnih katastrofa i malih, individualizovanih tragedija… Deodato sve ovo vrlo ubedljivo crta – sa godinama je njegov crtež dobio određenu „fotografsku“, dokumentarističku dimenziju a da nije sasvim izgubio na energiji i elegantnosti, pa je ovde to preletanje preko planete urađeno dobro, ali strip, bez obzira što stiže da nam pokaže i likove koji će u kasnijim epizodama biti nešto najbliže protagonistima što ćemo dobiti, do kraja prve epizode ostaje izrazito depersonalizovan, više, zaista, kao da je u pitanju pič sa seriju, jedna produžena montaža nego priča sama za sebe.

Nažalost, ovako ostaje i nadalje. The Resistance započinje kao priča o pandemiji, ali se nastavlja kao priča o svetu koji je pandemiju ipak preživeo a da mu je ona donela i neočekivani bonus u formi „buđenja“ latentnih supermoći kod desetak miliona stanovnika i zapravo se „The Resistance“ iz naslova odnosi na grupicu novopečenih „superljudi“ koja shvata da sada ima moć da promeni svet ali da će im se na tom putu isprečiti vlade i krupni kapital – svi oni koji profitiraju od status kvoa. Telepatski povezani, željni da pomognu ljudima širom planete da budu slobodni – a Rusija je, nagađate, tokom pandemije iskoristila priliku da okupira Belorusiju*– a onda pojačani i donedavnim savetnikom predsednika SAD za pitanja bezbednosti koji se ne slaže sa idejama novog predsednika da u post-pandemijskom periodu od Amerike napravi fašističku diktaturu gde će građani biti, jelte, bezbedni, ako ne već slobodni, „Otporaši“ imaju smeli plan da u globalnu revoluciju krenu šireći ljubav a ne mržnju…

*strip navodi da su hteli isto da urade i sa Ukrajinom, Moldavijom, Srbijom i, er… Hrvatskom(?) kako bi kompletirali svoj istorijski prostor ali se pandemija završila pre nego što su se Rusi snašli…

The Resistance, dakle, počinje kao „realistična“ priča o pandemiji (u kojoj Kinezi, jelte, bombarduju čitave svoje gradove da spreče dalje širenje smrtonosnog virusa – toliko o „realizmu“) a nastavlja se kao superherojština-sa-realpolitikom i mada su tonalni prelazi malo „jaki“, ja bih to svakako izgutao samo da je zapravo bolje urađeno. JMS je ovde mogao da se osloni na mnogo preteča, od Wildstormovog The Authority, pa onda Black Summer, Suicide Risk i Jupiter’s Legacy pa svakako i do nekih Marvelovih radova (partikularno Civil War u kome je i sam aktivno učestvovao), ali njegovo rukovanje materijalom u ovom stripu je neobično nenadahnuto. Politika mu je trapava, klišeizirana, sva u opštim mestima (Amerikanci razmišljaju o fašizmu, Kinezi i Rusi ga sprovode…) a sama superherojština bez ikakvog šarma. Osim jedne epizode u kojoj vidimo mladog čoveka-sa-moćima koji bi da ih stavi u službu čovečanstva a susreće se samo sa agencijom kojoj je najvažnije kako će mu izgledati kostim i da ne bukira pojavljivanja na rođendanima i promocijama a da oni ne dobiju svoj procenat, ostatak tretmana superherojskih motiva i njihovog odnosa sa svetom je veoma tunjav. Stzraczynski se ne trudi da sagradi „klasičan“ ekosistem superheroja i superzločinaca, rezonujući da to nije realistično, ali se umesto toga odlučuje za jedan globalni pokret za mir kog predvode ove osobe a koji je tek prepun klišea i likova koji nemaju ni trunku karakterizacije ili ikakve, znate već, ličnosti. Likovi imaju samo uloge, pokupljene iz žanrovskih radova (uključujući, dakako i prethodnih JMS-ovih radova, poput, recimo, Sens8) i tako dobijamo harizmatičnu predvodnicu koja povezuje druge svojom telepatijom, snažnog, neranjivog Rusa koji se odrekao „svojih“ kad su pokušali da ga stave pod, jelte, kontrolu itd. itd. itd. ali niko od njih ne deluje ne kao „stvarna ličnost“ nego ni kao stripovski lik, ostajući isključivo na razini upotrebljivosti da bi se kakva-takva priča koliko-toliko izgurala do kraja. Ovde dolazimo i do Deodatove krivice koja se svakako očitava u nikakvoj karakterizaciji likova, nula napora da se od njih napravi išta više do kolekcije manekena*, stereotipnim kompozicijama…

*sem u slučaju amerikog predsednika koji je, sasvim očigledno, nacrtan po uzoru na Eda Harrisa…

Priča, dakle, nije sjajna naprosto jer se paralelno pokazuje i kako je pandemija započela i šta su o tome mislili svetski moćnici i mada ovde ima zanimljivih spekulativnih, naučnofantastičnih motiva vezanih za poreklo i funkcionisanje virusa, strip i njih tretira isključivo utilitarno, dajući nam jednu – u najgorem smislu – televizijsku triler-klackalicu u kojoj različiti stručnjaci iznesu svoje hipoteze i mi do kraja nemamo pojma koja od njih bi mogla biti tačna a klifhenger na poslednjoj tabli treba da nas oznoji i narajca za sledeću sezonu.

No, ja se posle svega nadam da sledeće „sezone“ neće zapravo biti. The Resistance je neshvatljivo loš projekat koji, sem na bazičnom zanatskom planu – dakle, tempo izlaganja ideja, broj panela po stranici i slova po jednom panelu, a što je sve na mestu – nema baš ništa čime bi se preporučio za čitanje. Sa jedne strane imamo „trilerizovanu“ priču o pandemiji čija se stereotipna priroda, igrom slučaja, mnogo naglašenije primeti kada je čitate usred stvarne pandemije koja pogađa planetu. Ja nisam od kamena, i svakako bih dobar – ma koliko stereotipan – narativ o pandemiji, iskušenjima koje naučnici prevazilaze da bi, uz žrtve, spasli čovečanstvo ne samo od bolesti nego i od kratkovidih političara, čitao bez problema. Ali The Resistance to nema, odnosno ima ga samo u tragovima. S druge strane, „superherojski“ deo narativa je slab, isprazan i naglašeno lišen karaktera, sa likovima koji treba da deluju zrelije i realističnije od tipičnih superheroja, ali završavaju samo kao čak ne ni skice nego ideje za likove, napisani – ali i nacrtani – samo u opštim crtama.

Deodatov crtež svakako donekle spasava stvar ali svakako bih naglasio da Brazilac, pored sve svoje sklonosti kontemplativnijim radovima u poslednje vreme, zaista najviše blista kada radi akciju i energičan crtež. Utoliko, njegovi neprebrojni prikazi ljudi koji sede (ili stoje) u zamračenim prostorijama, gledaju u ekrane i tihim, prisilno smirenim glasovima pričaju jedni sa drugima naprosto nisu zanimljiv „sadržaj“. Deodato to sve crta „dobro“, trudi se da dinamizuje lejaut sada već i pomalo manirističkim dodavanjem okvira koji jednu veliku sliku dele na pregršt manjih, Martin svemu daje primereno „mračan“ i zreo (čitaj „smeđ“) kolorni izgled, ali to zaista nije interesantno za čitanje.

The Resistance se sa šestom epizodom završio krajem Septembra prošle godine, a kolekcija je stigla u Oktobru i ja sam već izvesno vreme sa samim sobom u debati da li da uopšte počinjem da čitam spinof Moths koji treba da krene sa izlaženjem ovog proleća. Na kraju krajeva, sve ovo do sada deluje kao samo pripremni rad za neku potencijalnu buduću televizijsku seriju u kojoj će se pričati „prave“ priče, a pokušaj čitanja one-shota The Resistance – Reborns koji je izašao polovinom Januara završio se na dvadesetpetoj od pedesetak strana koliko ova kolekcija kratkih vinjeta iz „The Resistance univerzuma“ ima. Jeste da je moje vreme bezvredno, ali bar još uvek mogu da biram na šta ću da ga trošim. Recite „ne“ The Resistanceu (kog na Comixologyju imate ovde) jer će time ovi, meni inače dragi autori, moći da na vreme uvide da rade nešto potpuno besmisleno i možda začeti neke bolje projekte.

Pročitani stripovi: We Only Find Them When They’re Dead

Pročitao sam prvih pet epizoda, a koje čine čitav prvi tom, jednog od najiščekivanijih stripova 2020. godine, naučnofantastične sage We Only Find Them When They’re Dead, a koju je izdao sve prpošniji BOOM! Studios. Nekada, pre, recimo 7-8 godina su scenaristi kojima se od grajnda u Marvelu malo vrtelo u glavi su kao prirodno pribežište i izdavača za svoje autorske, nezavisne radove, videli Image Comics, ali poslednjih par godina su i BOOM! i Dark Horse počeli ozbiljno da podižu kvalitet uredničkog rada – da ne pominjem nove izdavače poput Ahoy, Aftershock i, naravno AWA, a koji svi idu na mejnstrim kvalitet uz „creator owned“ uslove – pa je, evo sada i ovaj serijal, započet veoma ambiciozno, izašao za BOOM!

Naravno pričamo o stripu koga piše Al Ewing, jedna od Marvelovih zvezda novije generacije, čovek koji radi za kuću ideja poslednjih nekoliko godina rame uz rame sa Matthewom Rosenbergom ili Donnyjem Catesom i autor je nekoliko veoma cenjenih stripova ovog izdavača iz prošle decenije. Ewing je, da podsetimo, Britanac i mada za Marvel radi tamo negde od 2013. godine, u pitanju je iskusan profesionalac (na kraju krajeva, rođen je 1977. godine), koji je svoje veštine, kao i većina britanskih kolega što su kasnije preletele ocean, dosta dugo tesao radeći za 2000 AD pišući stvari kao što su Judge Dredd ili Zombo, a u Ameriku je „stigao“ kao neka vrsta protežea Gartha Ennisa koji mu je na staranje predao Jennifer Blood a zatim The Ninjettes.

Kao i ostatak sveta, na Ewinga sam prvo obratio ozbiljniju pažnju kada je počeo da radi prvo Mighty Avengers a onda i New Avengers pa US Avengers, a što su bile prilično maštovite varijacije na Avengers formulu. Ewing je prošle godine bio i arhitekta krosovera Empyre (o kome… bih možda mogao nešto uskoro da napišem?), ali njegov najvažniji rad za Marvel do sada i verovatno najbitnija stavka u karijeri je reimaginacija Hulka kroz serijal Immortal Hulk koji se završava za sedam brojeva pa ćemo onda o njemu i pisati.

Ewingov rad na Hulku je svakako najboja stvar koja se velikom zelenom momku desila u poslednjih deset godina (verovatno nešto najbolje od definitivnog odlaska Grega Paka sa njegovih stripova) i mada bazirana na „Devil Hulk“ konceptu koga su izmaštali Paul Jenkins, Sal Buscema i Ron Garney još krajem prošlog stoleća, ona je demonstracija Ewingove sposobnosti da ne samo piše dobre stripove sa osobenim pečatom a kojima se hvata imanentni horor Hulka, već i da planira na duge staze i kreira epske narative koji uprkos dužini deluju logično i elegantno.

Ovo naglašavam jer je, nakon što je Immortal Hulk Ewinga prikazao kao obiljnog igrača, na razini sa možda samim Jasonom Aaronom (u smislu odnosa pouzdanosti u radu i svežine ideja), bilo sasvim prirodno da ovaj Britanac potraži i način da svoju krvavo stečenu reputaciju i naplati. Konkretno, We Only Find Them When They’re Dead deluje kao serijal koji ima ambiciju da ide nekoliko godina i s obzirom na odlične reakcije koje je prvi tom dobio, reklo bi se da publika postoji.

Ewingov partner na ovom projektu je Italijan Simone Di Meo, a kome na kolorima asistira Mariasara Miotti, i ovaj mladi crtač (1992. godište) već ima dosta iskustva u radu za Bonellija, Diznija, ali i za američke mejnstrim izdavače poput Titan, Dynamite ili IDW. Najpoznatiji rad u Americi mu je svakako onaj na Mighty Morphin’ Power Rangers a radio je i pojedinačne epizode za Marvel. Di Meo je prilično dobar izbor za strip koji se velikim delom događa u kosmosu, a kako je We Only Find Them When They’re Dead manje „akcioni“ strip a više kosmički triler nabijen tenzijom i začudnošću, možda nije toliki problem što ovde on preferira komplikovan, izlomljen dizajn tabli, neobične rakurse, ne uvek sasvim „čitljivu“ naraciju.

We Only Find Them When They’re Dead ima obrise kosmičke ali i srce Vagnerove opere, smeštajući čitaoca na samom početku praktično in medias res, tokom čitave prve epizode ga pozivajući da se izbori sa konfuzijom i posloži u glavi gomilu tehničkog žargona a koja nije tu samo da zvuči kul već i da služi „worldbuildingu“. Ovo jeste strip u kome imamo „visoke“ koncepte kao što su putovanje nadsvetlosnom brzinom između različitih galaksija, kao što su velika, mrtva tela kosmičkih bogova što plutaju vakuumom nikada ne dajući odgovor na to šta ih je ubilo i odakle, uopšte, dolaze, ali ovo je postavljeno kao pre svega šljakerski, blue collar narativ u kome pratimo ekipu broda što vrši „autopsije“ na nekoliko rutinskih misija.

Autopsija je, pak, samo lep način da se kaže da kada se pojavi novo ogromno telo svemirskog božanstva u „našem“ svemiru, posade licencirane i opremljene za taj posao imaju dopuštenje da dolete do njega, tranžiraju tkiva laserima na komade, popakuju ih u kontejnere i onda te materijale, plaćajući, naravno, skupo svoju licencu toj nekoj „državnoj“ administraciji, prodaju na tržištu koje ne može da ih se nasiti. Ljudi velika mrtva tela nazivaju bogovima, ali „autopsije“ koje se nad njima vrše su kombinacija klasičnog rudarskog i mesarskog posla koji nije postao glamurozniji time što se događa u bestežinskom stanju i izvodi laserima.

Ewing ovde ima taj lepi, privlačni spoj visokog koncepta i „niskog“ senzibiliteta, pokazujući nam posadu broda što je predvodi Georges Malik kao malu, nervoznu ali međusobno lojalnu ekipu proletera koji rade jedino što znaju i gledaju da nekako zarade, opstanu, zanove opremu koja se raspada i, dajbože, nekako uštede i za penziju. Naravno, rad u bestežinskom stanju, sa opasnim oruđima, na granici ljudske civilizacije je težak sam po sebi ali je još teže kada ga radite pod čizmom vrlo represivnog kapitalističkog sistema koji ima komplikovanu i rigidnu birokratsku proceduru dodeljivanja licenci i sistem „escort“ brodova koji su kombinacija tržišne inspekcije, policije i svemirskog suda u jednom, sa sve dopuštenjem da pucaju i unište brodove koji tokom „autopsije“ izlaze iz domena svoje licence, dakle, uzimaju tkivo za koje nisu licencirani ili pokušavaju da uzmu više nego što im je dodeljeno i prodaju ga na crnoj berzi.

Ovaj koncept „kapitalizma u svemiru“ je sjajna stvar kada se dobro izvede – sećam se koliko sam ga voleo u Kapiji Frederika Pohla – ali Ewing zna da poslednji deo jednačine mora biti nešto na ličnom nivou pa je kreirao vrlo snažnu, intimnu dramu između likova koja nosi taj element tragedije što zasenjuje sve ostalo i, zaista, kroz odmotavanje narativa zauzima centralno mesto u priči.

Ovo je izvedeno prilično spretno, pogotovo što, kako rekosmo, strip kreće iz praktično sredine, pokazujući nam odraslog, pa već malo i omatorelog Malika koji ima iza sebe te neke tragične događaje što ih je preživeo ali je možda i presudan deo njegove nutrine u njima umro, i ne dajući nam skoro do samog kraja priče da zaista vidimo o čemu se radi. Ewing pažljivo raspliće priču unapred i unazad, pripovedajući na tri vremenska plana razdvojena decenijama, kako bi se finalno razrešenje što se događa u petoj epizodi zaista dobro kontekstualizovalo i ovo je prilično spretan postupak u kome činjenica da čitalac tek pri kraju saznaje šta se desilo rezonira sa idejom da je u pitanju događaj koji je Maliku obeležio život i koga on iznova proživljava svakog dana.

Utoliko, We Only Find Them When They’re Dead izvodi i jednu blagu igru sa čitaocem, navlačeći ga prvo na visoki koncept a onda poentirajući na najnižem, ličnom nivou, povezujući likove preko decenija u narativ o tragediji, ljubavi, resantimanu itd. itd. itd. a dajući nam zapravo malo „velike slike“. No, ovo nije nužno problem, odnosno neće biti problem ako Ewing i saradnici izguraju čitav narativ a koji bi, reklo bi se, trebalo da bude masivan. Barem takav utisak ovo ostavlja na mene posle tog prvog poglavlja koje, mada zaokružuje priču o Maliku, postavlja mnogo više pitanja nego što na njih odgovara a pogotovo na nivou ljudskog društva raširenog na mnogo planeta, kao i odnosa ljudi sa pomenutim mrtvim bogovima.

Razume se, metafora ovde nije baš mnogo skrivena, naslov stripa već sugeriše tu potragu za božanskim i natrčavanje na ničeanski ironične leševe i Ewingovo priznanje da je od čistog ateizma poslednjih godina migrirao kao nekoj vrsti agnosticizma je verovatno i zalog za buduće epizode koje bi morale da nam daju više konteksta, više ideja, više neverovatnih otkrića. Kako se već prvi tom bavi idejom da izvan granica naše galaksije ima stvari o kojima nemamo nikakvog pojma i sam Malik svoju posadu i inspiriše na kršenje propisa i otiskivanje u nepoznato jednim praktično ahabovskim žarom da se pronađe i „uhvati“ nešto što možda ne postoji, tako i ja imam vrlo visoka očekivanja od nastavka ove priče.

Svakako se treba navići na stil kojim Di Meo crta. Ovo je pre svega vrlo isprocesovan rad sa mnogo kompjuterskog retuširanja i, pogotovo u koloru, efekata koji svemu daju psihodeličnu atmosferu što sugeriše „budućnost“ i „fantastiku“ jače nego sav žargon koga protagonisti koriste. Di Meo ne voli pravilne table i simetrične kadrove, odlučujući se mnogo češće za izlomljene ivice, dinamično variranje veličine kadrova, kompjuterski zamagljene scene u kosmosu. Mislim da je fer reći da su kosmičke fantazmagorije Christiana Warda nešto sa čime ovo najpre ima smisla uporediti ali Ward je mnogo „organskiji“ crtač – i pripovedač – nego što je Di Meo, dajući nam i u dezorijentišućem svemiru forme i simetrije koje nas vode kroz tablu. Kod Di Mea ovo nije imperativ i njegovo pripovedanje se, kako je ovo strip u kome se veliki deo radnje odvija kroz dijaloge likova koji sede u svojim kabinama i pričaju preko radija, često svodi na prikazivanje lica i dinamizovanje scena kroz agresivnu organizaciju stranice i pomeranje kamere u neuobičajene rakurse. Neću da kažem da ovo nema smisla, naravno, ali uz kolor koji vidno „zaravnjuje“ Di Meov crtež tako da konture i ivice umeju da potonu u pozadinu, We Only Find Them When They’re Dead na mene mestimično ostavlja utisak „teksta sa slikama“ radije nego „integrisanog“ grafičko-tekstualnog pripovedanja.

No, na drugim mestima je Di Meo impresivan, možda i tamo gde je to najvažnije, crtajući gigantska trupla bogova i rad koji na njima obavljaju ekipe za autopsiju sa jednim nadahnutim osećajem za razmere. Ako vas ideja o ljudima koji seku leš božanstva na komade i prodaju te komade na svemirskim marketima privlači svojom veličanstvenom nekrofilskom/ nekrofagijskom maštarijom, nadam se da će vam se dopasti i kako Italijan to crta, kombinujući velike slike i male kadrove koji titane pokazuju u fragmentima na koje ih ljudi, uostalom, seku, sa jednim jakim osećajem plutanja u svemiru i kombinovanjem vrlo profane aktivnosti (ima li ičeg profanijeg od, jelte, kapitalizma?) sa jednim neizrečenim ali snažnim osećajem da tu ima i nečeg sakralnog, da svetogrđe koje se dešava naprosto ne može zanavek ostati nekažnjeno.

E, pa, sad, videćemo kada i da li će biti kažnjeno i šta će se dalje u stripu dešavati. Iako BOOM! još nije uradio kolekciju prvih pet brojeva (tako da ako biste da ovo pazarite digitalno, imate pojedinačne sveske), i čuva je za Mart (striparnice), odnosno Maj (knjižare i, pretpostavljam, digitalna verzija), najava da šesti broj, posle kraće pauze, izlazi u Maju je dobrodošla, pogotovo što je kreativni tim ostao isti (uključujući korektni letering studija AndWorld Design), a uz svest da priča pravi smele vremenske skokove, verujem da nas čeka uzbudljivo leto.

Pročitani stripovi: Lucky Luke: A Cowboy in High Cotton

Prilično je poseban osećaj čitati novu epizodu Taličnog Toma u 2021. godini. Ovaj kauboj ne samo da je bio deo mog čitalačkog iskustva praktično otkad sam naučio da čitam, nego njegovo poreklo seže još u 1946. godinu i tokom ovih sedam i po decenija postao je deo globalne popularne kulture na sličan način kao i njegov kolega i rođak Asteriks. Naravno, René Goscinny je u avanturu zvanu Talični Tom ušao tek desetak godina nakon njegovog nastanka, nakon što je belgijski crtač i scenarista, Morris (aka Maurice De Bevere) već izdao deset epizoda, ali i da budem iskren, meni je tek sa Goscinnyjevim priključivanjem Talični Tom došao na svoje. Ne da sam ja to čitao u realnom vremenu, da bude jasno, sa ovim stripom sam se upoznao tek preko Asteriksovog zabavnika, sedamdesetih godina prošlog veka, a kasnije čitao i crno-bela ranija izdanja u Stripoteci Panorami, no iako je Morris već sa originalnim epizodama stvorio prepoznatljiv brend, saradnja sa Goscinnyjem je ono što ja doživljavam kao zlatno doba Taličnog Toma*, sa klasičnim karakterizacijama samog protagoniste, konja mu Džolija Džampera, braće Dalton itd., osobenim tematskim interesovanjima, dobrim spojem istorijske građe i lake satire itd.

*i ne samo ja, ovo se „zvanično“ smatra zlatnim periodom ovog serijala

Naravno, Goscinny je umro prerano, još 1977. godine, pa je Morris sledeće dve decenije radio nove epizode kombinujući scenarije koje je već imao sa radom sa drugim scenaristima. Uderzo, Goscinnyjev partner na Asteriksu (preminuo prošle godine pa smo nešto pisali o stripu Umpah Pah) je 2011. godine, nakon dugog vremena gde ga je radio sam, predao drugim autorima, dok je Morris, koji je umro 2001. godine radio na Taličnom Tomu skoro do smrti. Nove epizode ovog stripa izlaze relativno redovno još od 2003. godine, sa raznim kreativnim timovima, a od 2016. godine na scenarijima radi Jul, scenarista koji je iako po vokaciji profesor kineske istorije, zapravo karijeru napravio radeći političke karikature (između ostalog za sada već svetski poznati Charlie Hebdo), a veliki bum je napravio 2009. godine sa serijalom za Dargaud nazvanim Silex and the City koji je 2012. adaptiran i u uspešnu animiranu seriju sa pet sezona urađenih do 2017. godine.

Jul je do sada uradio tri albuma Taličnog Toma. Prvi, La Terre promise je postigao veliki uspeh, pokazujući da je Julova verzija popularnog teksaškog kauboja ugođena sa ukusom publike, pa je drugi, Un cow-boy à Paris, iz 2018. godine smelo proširio polje delovanja i po prvi put Taličnog Toma doveo na drugi kontinent, kontrastirajući dve kulture onog vremena (mada, da bude jasno, Tom stupa na tlo Evrope tek na dvadesetsedmoj strani albuma, što znači da u Parizu provodi manje od pola vremena u toj epizodi). No, danas pričamo o trećem Julovom scenariju, Un cow-boy dans le Coton, odnosno A Cowboy in High Cotton kako glasi prevod na Engleski u kome sam ga ja, u ediciji Cinebooka i čitao (pošto uprkos naporima pokojne majke nikada na Francuskom nisam naučio išta više do da masno opsujem). Original je izašao prošle godine a engleski prevod pre nekoliko dana.

Pominjanje pamuka već u naslovu albuma svakako sugeriše da će Talični Tom u ovoj pustolovini ponovo biti izmešten iz svog poznatog okruženja Divljeg zapada a u kome se on oseća najbolje, urpkos stalnim sukobima sa desperadosima, povremenm ukrštanjima kopalja sa nativnim stanovništvom, da ne pominjem zvečarke, jako sunce, prašinu. Za ovu avanturu, Talični Tom odlazi na jug Sjedinjenih Američkih Država, štaviše baš u Luizijanu nakon što saznaje da je, sasvim neočekivano, nasledio veliku plantažu pamuka a koju mu je ostavila žena što je nikada nije upoznao, oduševljena njegovim pustolovinama o kojima je čitala u štampi.

Ovi stripovi su uvek bili humorističkog tipa a jedan od čestih tropa koje koriste je „fish out of water“ postavka u kojoj naš kauboj, navikao na preriju, sunce, konja pod sobom i šaku na dršci revolvera treba da se suoči sa drugačijim okruženjem, drugim ljudima, običajima, kulturama itd. Jul ovo svakako forsira, pa je njegov prvi rad na Taličnom Tomu, o porodici evropskih Aškenazi Jevreja koju Tom prati preko američkog kontinenta, iz Misurija do Montane, imao tu komponentu susreta dve kulture dok je Tomova pustolovina u Parizu već eksplicitno bila o „presađivanju“ glavnog junaka u strano okruženje. Un cow-boy dans le Coton svakako varira ovaj motiv ali sa prelaskom u Luizijanu (od koje je, da bude jasno, Teksas zapravo južnije, ali nema tu kulturu starih južnjačkih plantažera) on suočava prostog, prostodušnog kauboja, naviklog na, jelte prerijsku jednostavnost međuljudskih odnosa i samorazumljivost pravde, sa kulturom koja sebe smatra dugovečnom, elitnom, kao i prirodno superiornom u odnosu na druge kulture.

Kao što znamo, Talični Tom se generalno događa u periodu posle američkog građanskog rata, nakon poraza konfederacije i abolicije ropstva a ovaj strip vrlo konkretno postavlja događaje koje u njemu pratimo pola decenije nakon stavljanja robovlasništva van zakona i Šermanovog obećanja da će oslobođeni robovi dobiti „četrdeset hektara zemlje i mazgu“. Kao što znamo, od ove priče na kraju nije bilo ništa i Džonson je eksplicitno poništio Šermanove ukaze, a ova epizoda Taličnog Toma se upravo bavi tenzijama koje postoje između nominalno bivših robovlasnika u Luizijani i još uvek sveže oslobođenih crnih stanovnika ove države koji između formalnog ropstva i vrlo suštinske nemaštine, ekploatacije i diskriminacije sa kojom se trenutno suočavaju ne vide preveliku razliku.

Drugim rečima, ovo je Talični Tom u svojoj veoma izraženo „woke“ formi i mada je Francuzima lako da kritikuju Amerikance za diskriminaciju, rasizam i druge neprihvatljive prakse, sasvim je fer reći da strip koji više od sedamdeset godina živi od tropa „divljeg zapada“ i mitologizacije kulture granice, duguje i sebi i čitaocima da se uhvati malčice u koštac i sa njihovim mračnim stranama. Talični Tom je, svakako pod Goscinnyjem, kao i Asteriks i Umpah Pah pre toga, imao prilično inkluzivan pristup prikazivanju različitih kultura. Ne tvrdim da bi epizode stare po pola veka uspele da prođu sve vrste današnjih woke testova, ima tu svakako mnogo nacionalnih i rasnih stereotipa koji mogu biti uvredljivi za ovog ili onog čitaoca, ali je rezonski tvrditi da to nikada nije dolazilo iz pozicije zlovolje i da je Talični Tom vrlo često i nativne Amerikance i Meksikance, i Afroamerikance prikazivao na ravnoj nozi sa WASP likovima, uzdržavajući se od podsmevanja rasnim karakteristikama i nikada se ne odnoseći sa prezirom ka manjinskim kulturama.

No, svakako se primeti da je Un cow-boy dans le Coton nešto nastajalo u dvadesetprvom veku, ali ovo ne mislim u lošoj konotaciji, naprotiv. Jul ima vrlo izgrađen stripovski rukopis i odlično je prilagođen stilu „klasičnog“ Taličnog Toma tako da su ritam čitanja i senzibilitet veoma slični, sa umešno odrađenim dijalozima koji raspakuju komplikovanu sociopolitičku situaciju SAD onog vremena, bez opterećivanja tempa pripovedanja ili pojedinačnih scena. Jul piše vrlo dobre dijaloge – i prevod na Engleski je, treba reći, veoma dobar – ali još važnije, razume da će dobro postavljen lik, bez obzira što se pojavljuje u možda samo dve ili tri scene, biti mnogo efektniji u posredovanju „drugih“ svetonazora i političkih, jelte, koncepata, nego da sve moramo da dobijemo posredstvom već uobičajenih članova ansambla kao što su Tom ili braća Dalton.

Naravno, ovde je nemoguće ne pomenuti crtača, Hervéa Darmentona, poznatijeg pod umetničkim imenom Achdé, a koji – inače lekar sa godinama prakse u radiološkoj terapiji – već decenijama uspešno radi stripove i posle Morrisove smrti je odabran da bude „kanonski“ novi crtač. Achdé sam kaže da mu je dečački san bio da radi Taličnog Toma, pa je čitanje epizoda nacrtanih u ovom stoleću, ako ne obratite pažnju na potpise, praktično kao da čitate originalni Morrisov rad. Achdé je Morrisov stil potpuno razumeo i usvojio, ne samo dajući apsolutno verne interpretacije ikoničnih likova, dizajna odeće, gestova, lokaliteta, već i koristeći identične pripovedačke postupke. No, Achdé svakako i evoluira Morrisove postavke, prateći verno ligne claire filozofiju koju je Herge ostavio u amanet franko-belgijskim strip-crtačima, ali pogotovo u izražajnosti likova idući korak dalje. Kako ovde imamo posla sa nedavno oslobođenim robovima koji prolaze kroz vrlo snažan spektar osećanja (olakšanje, nada, razočaranje, strah, bes…), tako i Achdé perfektno odgovara na pripovedačke i karakterološke izazove pokazujući nam legendarnog crnog šerifa Bassa Reevesa (istorijska, jelte, ličnost), ali i gnevnu mladu ženu koja radi kao učiteljica za lokalnu afroameričku zajednicu i predstavlja praktično prototip neumorne revolucionarke od koje zapravo kreću društvene promene što zahtevaju mnogo rada „na terenu“, te majordoma plantaže koju je Tom nasledio, umornog starijeg čoveka koji u nestanku ropstva zapravo ne vidi mnogo toga dobrog jer je svestan da rasizam i nasilje neće nestati preko noći.

Ovo je svakako i dalje humoristički strip pa imamo nekoliko scena u kojima vidimo da je vlasnica plantaže bila opsednuta Taličnim Tomom i pretvorila još za života svoju kuću na njoj u neku vrstu muzeja slavnom kauboju*, ali možda je najveći kvalitet komedije u ovom stripu to kako uspeva da ekstremno teške koncepte – vlasništva nad ljudskim bićima, kažnjavanja robova bičevanjem, žigosanja robova – predstavi bez uzmicanja pred eventualnim emocijama čitaoca, ali i bez padanja u ogorčenje ili nekakvu eksploatacijsku sumračnost. Sam Talični Tom u sve ulazi čista srca jer je kauboj koji voli preriju i slobodu, novac ga ne interesuje i jer smatra da je naprosto prirodno da ode na plantažu samo da bi vlasništvo nad njom preneo na same radnike koji na njoj još uvek rade za crkavicu iako su nominalno slobodni da odu drugde ako im se tu ne dopada.

* Achdé ovde u jednoj sceni pravi ljupki omaž evoluciji fizionomije Taličnog Toma kroz Morrisovu crtačku karijeru

Naravno, domah se ispostavlja da stvari neće ići baš tako lako, sa radnicima koji su vrlo besni – jer nisu plaćeni mesecima od kada je gazdarica umrla – i nepoverljivi prema novoj beloj faci koja se odnekud pojavljuje i sada treba da im gazduje, ali i sa lokalnom zajednicom belih plantažera koji Toma dočekuju kao „svog“, jer je beo, i implicitno očekuju da ne samo dovede svoje (ne više) robove u red već i da postane jedan od njih, po mogućnosti uzimajući neku od lokalnih udavača za suprugu.

Achdé ovde te komplikovane Julove koncepte vrlo lepo smešta u crtež, pokazujući dekadenciju i snobizam „južnjačke gospode i dama“ kroz karakteristične izraze lica i poze, ali i suptilno implicirajući da je u pitanju već značajno oslabljen genetski pul jedne insularne zajednice, pogotovo kroz blago deformisane fizionomije ćerki plantažera koje sve računaju na to da se dopadnu Tomu.

Naravno, Tom je pristojan i ne želi sukobe ali posle par rasističkh ispada koji su i za ono vreme intenzivni, eksplicitno stavlja do znanja lokalcima da sa njima neće da ima ništa i da njegova plantaža ide radnicima. Tada na scenu stupa Ku Klux Klan i ova se epizoda završava velikim akcionim set-pisom u kome – što je relativna retkost u ovim stripovima – imamo nedvosmislen prikaz toga da neki od likova bivaju ubijeni.

Jul i Achdé su vrlo pažljivi u rukovanju materijalom tako da se pokaže ono što je najvažnije – da su sami pripadnici „novog proletarijata“ oni koji će na kraju sebe osloboditi, odnosno da im slobodu ne donosi veliki beli revolveraš sa zapada, kao i da sloboda može biti samo reč kad se borba završi a vi nemate ideju šta biste dalje i epizoda se završava optimistički i energično, sa jasnim iskazom o tome šta je pravda i kako ona treba da izgleda.

Ono gde mogu da nađem reči kritike za Un cow-boy dans le Coton je u tome da je ovo u velikoj meri priča u kojoj je Talični Tom prisutan ali nije i specijalno delatan. Svakako, kako sam u prethodnom pasusu rekao, ovo jeste do neke mere neophodno upravo da se ne bi oduzela delatnost ljudima koji slobodu osvajaju, a za račun nama dragog stranca što je maltene slučajno upao u celu situaciju. Treba se svakako navići na tu ideju da Tom stvari uglavnom posmatra i ne radi mnogo toga ovde, pa i da se razrešenje događa samo uz njegovo učešće a ne kao posledica njegove inicijative. Ponovo, ovo nije problem sem ako ste HARDCORE tradicionalista koji će svako odstupanje od tropa starih pola veka ili više smatrati izdajom, ali dovodi u pitanje potrebu korišćenja nekih od tih tropa. Recimo, čitavo prisustvo braće Dalton u narativu je višak i zapravo oduzima prostor koji je možda mogao biti bolje iskorišćen za još malo prikaza života na plantaži i tenzije između momka iz Teksasa i dve grupe ljudi iz Luizijane.

S druge strane, Daltonovi jesu favoriti publike i Jul i Achdé ih veoma uspešno smeštaju u ovaj narativ – gde zapravo za njima nema potrebe – dajući im ulogu ako ne antičkog hora a ono turističkog vodiča, sa zgodnim informacijama koje od njih dobijamo na ime Vilijamovog (ili Džekovog?) čitanja knjige koja se bavi kulturom i običajima juga.

Svakako se može reći da su Jul i Achdé za poslednjih pet godina Taličnog Toma učinili primetno „svojim“ ali uz puno poštovanja za klasični materijal, pogotovo iz zlatnog perioda, i da su tri priče koje su do sada uradili pažljivo spojile dobronamernu komediju i satiru originala sa raspakivanjem nekih tema koje je taj originalni materijal imao možda samo u naznakama, prilagođavajući se današnjem, osetljivijem vremenu i koristeći veliku popularnost lika i njegovog stripa za jedno savremenije čitanje vestern-mitova. Neće to biti po ukusu svakome, pogotovo ne ljudima koji se refleksno ježe na sve što je „woke“, ali da se razumemo, to su, kao i svi ljudi kojima su draže predrasude od iskustva – budale. Ni slučajno neću insistirati da je Un cow-boy dans le Coton najbolja epizoda Taličnog Toma ikada ali je svakako dobra, zanimljiva, potrebna, a i neke stvari ona radi najbolje do sada. Vredno svake pažnje.

Pročitani stripovi: Batman (Tom King)

Kako sam pre nekoliko dana i pomenuo, dugujem jedan mali osvrt na rad Toma Kinga na stripu Batman a koji se, evo, proverio sam, završio pre više od godinu dana, Decembra 2019. godine. Ni ja ne znam kud odoše svi ti meseci. King je u međuvremenu počeo da radi svoj „nastavak“ ovog rada, serijal Batman Catwoman koji je krenuo Decembra 2020. godine i do sada izlazio uredno mesečnim tempom, dosegavši tri broja u trenutku dok ovo kucam. A što je neka vrsta počasnog kruga i praktično radnog odmora za Kinga koji je tokom četiri godine radio redovni serijal Batman dvonedeljnim tempoim, verovatno dovodeći crtače do ruba nervnog sloma i sebi namećući opasno veliki pritisak da ne samo isporuči veliku količinu teksta u realno kratkim rokovima već, a što je neizmerno teže, kreira jednu zaokruženu priču sa početkom i krajem rastegnutu preko 85 brojeva magazina Batman. Koliko je uspeo u jednom a koliko u drugom naumu? Čitajte dalje da saznate!

Prvo malo konteksta. Tom King je bivši operativac CIA koji je dospeo i u Irak nakon jedanaestog Septembra 2001. godine, a sve se to dešavalo nakon što je i u DC-ju i u Marvelu bio intern krajem devedesetih godina, asistirajući čak i Chrisu Claremontu jedno vreme. Nakon sedmogodišnjeg rada za Lengli, King će se vratiti pisanju i prvo objaviti roman (superherojske tematike, sa sve ilustracijama) a onda krenuti da radi stripove prvo za DC a zatim i za njihov imprint Vertigo. Već je rad na serijalu Omega Men, prilično opskurnom DC-jevom „svemirskom“ propertiju, skrenuo pažnju na Kinga pa je i, nakon otkazivanja zbog slabije prodaje ovaj strip vraćen u rotaciju, da se priča završi jer su čitaoci bili veoma glasni, a kada je King sa crtačem Mitchom Gerardsom uradio Sheriff of Babylon za Vertigo, kreirajući oporu priču o okupiranom Iraku i američkom brljanju po bliskom istoku a koja je nekako uspela da zadovolji i liberalnije i konzervativnije čitaoce, bilo je jasno da je ovaj čovek spreman za velika dela.

Rečeno-učinjeno, i King je za Marvel tada radio serijal The Vision koji je okrenuo mnoge glave, potvrdio njegov osobeni pristup superherojštini i stripu generalno (već legendarno korišćenje devetopanelne mreže za table) i, na kraju, krajeva, u jednoj meri poslužio kao predložak i za ovogodišnju Disney+ seriju WandaVision. No, kada je DC krenuo u svoj Rebirth projekat (ponovnog) ributovanja celog svog multiverzuma 2016. godine, napuštajući New 52 kontinuitet koji je u tom trenutku trajao pola decenije, firma je Kinga uhvatila i ponudila mu ekskluzivni ugovor, a koji je on prihvatio.

Već tada označen kao zvezda (i, bizarno, slavljen kao neka vrsta „eksperta“ na ime svog CIA iskustva, od strane desničarskije publike), King je dobio da radi Batmana nakon vrlo cenjenog rada Scotta Snydera (a o čijem smo događaju Dark Nights: Death Metal, koji na određeni način zaključuje „njegovog“ Betmena, ali i kreira novu postavku multiverzuma, pardon, „omniverzuma“, nedavno pričali) i priliku da tokom četiri godine radi maltene šta poželi. U intervjuima koje je davao pred kraj svog rada na ovom magazinu King će i sam reći da se iznenadio šta su mu urednici sve dopustili da uradi. Opet, moramo primetiti da DC nikako nije izdavač koji deifikuje status kvo, da na stranu stavimo da je paralelno sa Kingom i Bendis radio Supermena i, recimo, otkrio njegov tajni identitet čitavom svetu, firma koja dvaputa rebutuje svoje multiverzume tokom jedne decenije, krećući svaki put od, nominalno, nule, se ipak ne može optužiti za konzervativizam.

Naravno, može se argumentovati da je ovde na delu nešto i gore od konzervativizma, puko jurenje kratkoročnih skokova u prodaji kroz kreiranje „buzza“ na internetu putem šok-taktika i potresa koji gube težinu kada se ponavljaju ovako često, no time je svakako i vrednije što je King imao četiri godine na raspolaganju da napiše svoju veliku priču o Betmenu, da ga pritom niko ne dira, da ne mora da se bavi tuđim krosoverima i koordiniranim marketinškim naporima vezanim za filmove, televiziju, video igre. Kingov Batman možda neće na kraju biti zapamćen kao „veliki američki roman“, ali nema sumnje da ga je King skoro baš tako pisao, odgovarajući maltene jedino samom sebi i baveći se praktično jednom centralnom tezom od početka do kraja do mere kada je grupisanje ove priče iz osamdesetpet delova na manje celine korisno, ali se zapravo na kraju ona zaista valja čitati kao jedan neprekinut i celovit narativ o Betmenu koji pokušava i, da spojlujemo, uspeva, da bude nešto više nego što je bio do sada.

Naravno, to ne znači ništa samo za sebe, superheroji su maltene definisani time da u svakoj sledećoj epizodi moraju da urade više, da budu brži, jači, bolji nego prethodnog meseca, da prevaziđu još veća iskušenja i trijumfuju još impresivnijim herojstvom, no kako je svaki od scenarista koji su danas prepoznati kao „važni“ autori na Betmenu praktično pisao Betmena-kako-ga-on-razume, i King je u centar svoje priče stavio ideju sazrevanja glavnog lika. A to je svakako mač sa dve oštrice.

Za nestrpljivije čitaoce, da kažemo odmah da Kingov Betmen ima dosta slabih strana: neujednačen ton, često prerazvučeno pripovedanje gde se „atmosferični“ kadrovi i table smenjuju sa momentima usporenih dijaloških razmena što idu preko pukih ilustracija, korišćenje neverovatne reprezentacije crtača koji prečesto nemaju prostora da išta pripovedaju već su tu samo da crtaju lepe postere preko kojih će King lepiti svoje dijaloge, neretko monologe, pomalo neuverljivo korišćenje Banea kao „glavnog“ negativca koji na neki način treba da bude antiteza Betmenu… No, sa druge strane, Kingov Betmen ima i mnogo dobrih strana zbog kojih će ostati zapamćen kao značajan opus u istoriji ovog superheroja, a možda najvidljivija od njih je to koliko je ovo newbie-friendly, dok istovremeno poštuje klasiku.

Hoću reći, jeste malo zastrašujuće kad pomislite da uzimate u ruke strip koji izlazi bez prekida duže od osamdeset godina a mnogi scenaristi će rad na Betmenu shvatiti kao priliku da polemišu sa nekim elementima njegove istorije. Poznato je da ja rad Granta Morrisona na Betmenu od pre *gulp* petnaest godina (!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!) izuzetno cenim, evo, dok kucam ovo pogledujem na hardkaver kolekcije koje mi se kočopere na polici, ali Morrison je u ono vreme bio na vrhuncu svoje „esejističke“ faze, kreirajući fascinantan, višeslojan rad, ali rad koji ste zaista pravilno mogli razumeti samo na ime ozbiljno uloženog napora kopanja kroz istorijat DC-ja i Betmena, dešifrovanje Morrisonovih kriptičnih poruka ostavljenih malo u tekstu a malo u crtežu, konsultovanja sa wikijima, blogovima, pa i, ako imate sreće, ponekim sertifikovanim magom

Sa druge strane, Scott Snyder je išao svojim smerom, kreirajući masu novih likova, koncepata, istorija koje su sada sve deo „Betmen“ povesti a i to ume da bude malo opterećujuće. Utoliko, Kingov strip je, bez obzira na njegov povremeno sasvim naglašeni artizam, zapravo veoma udoban za čitanje. On se oslanja prevashodno na univerzalno poznate likove i njihove odnose i istorije, a da ih istovremeno tretira „zrelije“, bez ambicije da emulira ton nekih „srećnijih vremena“. Deluje kao prost, intuitivan pristup ali on je veoma redak u savremenom superherojskim stripu. Kingov Betmen ne samo da nije zahtevao dvosemestralno obnavljanje gradiva i čitanje desetina drugih stripova da biste upratili šta se tu dođavola dešava, nego je i po svojoj prirodi bio eksploracija i analiza nekih sasvim fundamentalnih motiva vezanih za ovaj lik.

Pretpostavljam da je ton koji bi najpre mogao opisati ovaj strip „melanholičan“, a što me asocira na slike „tužnog“ Bena Afflecka u kostimu Betmena, tokom snimanja Dawn of Justice – filma koji je praktično koincidirao sa Rebirthom u stripovima – ali je u Kingovom slučaju u pitanju jedna opasnija vrsta melanholije jer se, uz sve potrebne ograde, ovaj strip korektno može opisati i terminom „romantičan“.

U najgrubljim crtama, dakle, Kingov Betmen je priča o tome kako su se Batman i Catwoman smuvali, uzimajući jednu tradicionalnu, vrlo klasičnu povremeno-stalnu vezu između ova dva lika u stripovima ali i na filmu etabliranu već decenijama, i stavljanjem iste u centar. Što je vrlo legitimno: na kraju krajeva, potencijal veze između pravednika koji se zavetovao na borbu protiv kriminala i žene koja je romantični, klasicistički lopov što kroz neverovatne podvige krade legendarne umjetnine i dragulje od ionako prebogatih vlasnika – taj je potencijal ogroman i ako je tokom decenija mužen na kašičicu,* King se upro da uđe u svoje likove zaista duboko, u njima pronađe zrelost koja nije „stripovska“ već nešto ljudskija** i onda bespovratno promeni mitos o Betmenu i njegovoj porodici, ugrađujući jednu značajnu ciglu u zid karaktera ovog lika.

*čak je i Frank Miller trznuo u tu stranu kada je pisao Batman: Year One, jer Frank Miller ne može da odoli lošim devojkama, a da ne pominjem da su preko puta, u Marvelu, smuvali Spajdermena sa Crnom Mačkom, samo da tuđa dobra ideja ne propadne

**i, paradoksalno, manje „zrela“

Kad već pričamo o porodici, znam da ja Granta Morrisona pominjem i kad treba i kad ne treba, a već sam ga u ovom tekstu pomenuo, no, Morrison jeste taj koji je Betmenu dao sina, prekidajući dugu tradiciju aseksualnosti superheroja, odnosno, u ovom konkretnom slučaju seksualnosti-bez-posledica, nastavljajući se na Son of the Demon priču iz 1987. godine i proizvodeći Damiana Waynea u novog Robina a što je TEK poremetilo sve klišee o (platonskom?) erotskom odnosu između bogatog, starijeg muškarca i njegovih dečačkih protežea.

Utoliko, Kingov sledeći potez, da Betmenu nađe ženu – stvarnu osobu, sa komplikovanim karakterom i nepatvorenim emocijama, koja možda krade dijamante ali nije ćerka „Demona“ – deluje kao sasvim logičan nastavak Morrisonovog koncepta rastvaranja bet-oklopa i traženja ranjivog ljudskog bića ispod njega.

Kingov Betmen nije nužno sastavljen od odličnih priča i zapravo, početak serijala, pogotovo prva priča, I am Gotham, je relativno neimpresivna i tonalno pomalo u neskladu sa ostatkom serijala. King će do kraja koristiti neke od motiva (i likova) koje je ovde uspostavio, ali I am Gotham naprosto ne hvata čitaoca na prvu loptu. Može se argumentovati da je važno da Betmena u ovim prvim epizodama vidimo kao vrlo krutog, dužnošću-vođenog superheroja A-klase koji ne greši i žrtvuje svoj život bez razmišljanja kada je to potrebno, nadajući se da bi njegovi pokojni roditelji to pozdravili kao dobru smrt i bili na njega ponosni, ali svakako je istina i da ćemo varijacije na ovaj motiv videti mnogo puta kroz Kingov rad na stripu i ne samo na ovaj. King mnogo puta ponavlja neke svoje teze, kreirajući jedan osećaj večnog kruženja oko centralne teme. Što, ako pričamo o stripu kao o hronici „muvanja“ Betmena i Catwoman svakako ima jedan realističan miris dvoje izrazitih individualaca koji postepeno uče kako da budu više od solipsističke stene determinisanosti i budu i ranjivi i snažni za nekog drugog, ali opet – ovo ima 85 brojeva i bilo je prostora da se mnogo toga izbaci.

Što, opet, u stripu koji bi imao pamtljivije „priče“ ili narativne lukove, ne bi bio neki problem, ali kako je ovo zbilja jedna velika priča, nema sumnje u to da je malčice podnaduta. Uzmimo recimo, The War of Jokes and Riddles, dugačak flešbek u prvu godinu Betmenovog „betmenovanja“ u kome gledamo urbani rat između Jokera i Riddlera i njihovih bandi (praktično vojski) i Betmenovih pokušaja da ovaj rat okonča. Ovo je izuzetno lepo nacrtana i kolorisana priča, ali ovo je i sedam epizoda u kojima se zbilja malo toga dogodi, na kraju skup pametnih igara reči, i zagonetki, ali bez skoro ikakve stvarne reperkusije na Betmenov karakter – a glavni razlog ovog flešbeka je baš kako bi Betmen svojoj ljubavnici predstavio nešto što smatra najnižom tačkom svoje superherojske karijere.

No, King se za ovo zbilja iskupljuje pojedinačnim epizodama, malim pričama koje nemaju nekakav pamtljiv zaplet ili lukav koncept, već su pre svega karakterni momenti. Ovo je pre svega strip o sazrevanju karaktera i trenuci u kojima vidimo kako im se to događa, u relanom vremenu, su zlata vredni. Jasno, do kraja se toga nakupi, ponavljaju se često slične situacije i dijaloške razmene, ali opet, King uspeva nešto što je, po mom shvatanju veoma teško: da predstavi bujajuću romansu dvoje odraslih ljudi, svako od njih obdaren znatnom količinom moći (socijalne, ekononomske, psihološke itd.), a da ona izgleda i prirodno i uverljivo, najpre zrelo baš u tome da se i Batman i Catwoman povremeno ponašaju zaljubljeno i stidljivo, pa da onda pričaju o tome da se ponašaju zaljubljeno i stidljivo i pokušavaju da ovo analiziraju kao odrasle, jelte, zrele osobe, a onda na kraju završe tepajući jedno drugom kao školarci i ljubeći se bez kraja.

Zbog toga – a moguće je da samo ja vidim ovu romansu kao toliko zrelu i da nekom drugom to ne bi tako delovalo – mislim da treba prepoznati određene momente u ovom stripu kao bez ostatka antologijske i vredne uvršćivanja u neke buduće kolekcije što će pričati definitivne priče o Betmenu. Na pamet mi padaju raznitrenuci: od toga kako Batman i Wonder Woman idu na drugi svet da se decenijama bore protiv beskrajne armije demona (i, tipično za Kinga, akcenat nije ni na borbi ni na demonima), preko izuzetno odrađenog „double date“ skeča kada Bruce i Selina izlaze u zabavni park sa Clarkom Kentom i Lois Lane* i ovde dobijamo savršene „male“ studije karaktera, preko momačke i devojačke večeri za oba glavna lika, momenta u kome je Poison Ivy osvojila svet, istorijata Kite-Mana koga King tretira kao omaž Charlesu Schulzu, jedne savršene priče u kojoj Bruce Wayne u ulozi porotnika demolira Betmenov detektivski posao, pa sve do izvanrednog interludija pred venčanje kada Cat Woman i Joker, oboje praktično smrtno ranjeni, leže na podu crkve i razgovaraju.

*a gde je u toku superherojski maskenbal, pa se Bruce maskira u Supermena a Clark u Betmena

Praktično ni jedan od ovih momenata nije baziran na kompleksnom zapletu ili nekakvom napredom pripovedanju, već su u pitanju samo vrlo spretno uhvaćeni trenuci u kojima likovi govore i rade stvari koje nisu „redovan“ program superherojskih stripova gde tipično, a pogotovo na AAA frontu u poslednje vreme, sve biva podređeno „velikoj“ priči, sudbini univerzuma, govorima o žrtvovanju i pravdi. King je svakako daleko bolji u tom karakternom radu nego u samim zapletima – mada je i istina da kada je pokušao oba da spoji u Heroes in Crisis, to nije bio sjajan strip.

Druga strana TOG novčića je da kada u finalu treba da dobijemo rasplet koji će povezati sve niti što se kroz narativ provlače od samog početka, to bude i malo, pa, veštački, sa Kingom koji uredno čekira sve što je stavio na svoj spisak ali i čitaocem koji se oseća upravo kao da čita spisak a ne „organsku“ priču. „Ja sam ovo uradio jer sam znao da ćeš upasti u moju zamku“, na koje se nastavlja „A ja sam ovo uradio jer sam znao da ćeš ti misliti da sam ja upao u tvoju zamku ali sam zapravo ja tu već postavio zamku za tebe“ je način pripovedanja koji svakako može da bude opojan kada se izvede kako treba, no kod Kinga je ovo pomalo mehanički i nema snagu pomenutih karakternih momenata.

No, ovaj strip ćete svakako pamtiti na ime baš tih zamrznutih trenutaka koji nisu „priča“ striktno gledano, koliko su „ljudi“ i čak je i odabir Banea kao glavnog negativca na kraju opravdan. King kao da prepušta Riddlera Synderu a Jokera Johnsu i Bane je ovde adekvatno Betmenovo „ogledalo“ baš zato što nije nužno „komplikovan“ negativac sa složenim ambicijama i strategijama već oličenje gole sile i adikcije čija proklamacija „I Am Bane“ dobro ide u paru sa Betmenovim odgovorom „I am Batman“. Sukob ove dve vrlo muževne, vrlo testosteronske koncepcije koje su istovremeno i nezaustavljiva sila i nepomerljivi predmet spojen u jedno se na kraju razreši ne time da jedan od njih bude jača sila i tvrđi predmet već time da jedan od njih zapravo evoluira. Kingovo posezanje za konceptima putovanja kroz vreme i paralelnih univerzuma da se oslikaju različiti delovi Betmenove ličnosti nije nužno spretno u tehničkom smislu (posebno na kraju kada se čitaocu praktično u prolazu „objasni“ kako je do toga došlo), ali na kraju služi svrsi.

A ta je svrha, na tom istom kraju, sasvim plemenita: da se postavi pitanje – ali i da odgovor – je li Betmen „moguć“ ako se izdigne iz dve dimenzije i podari mu se emotivna dubina? King je u jednom intervjuu i pomenuo kako je Betmen prvi od „dvodimenzionalnih“ superheroja, jer je za razliku od Supermena, definisanog jednim motivom – da spase svet – imao motiv unutar motiva: da spase svet jer je to njegov zavet pokojnim roditeljima. No, lik definisan pre više od osamdeset godina gubitkom svojih roditelja i zavetom da će ih osvetiti vječnom borbom protiv kriminala je, na kraju druge decenije XXI veka praktično karikatura i King ovo, bez ikakve zlovolje, jasno primećuje, pitajući može li Betmen da bude „ostaren“, odnosno „sazret“ tako što će mu pored superiornog intelekta i željezne volje biti podaren i kapacitet da oseća. Ne samo da empatski deli dobro i zlo sa svetom dok priprema sledeći plan za njegovo spasenje već da ima odistinsku refleksiju prema samom sebi, i pronađe u sebi žudnju, bol, nedostatak i potrebu kakvu i svi mi osećamo.

Ovo je Kingov najveći dar čitaocima i Betmenovom kanonu, humanizacija lika kome nisu oduzeti ni vrhunski detektivski skilovi ni stvarna svakodnevna zabrinutost za sudbinu čitavog grada – ili sveta – ali kome je dopušteno i da sanja, i da greši, i da žudi, pa čak i da bude dobroćudno ismevan na ime svoje projektovane „imam sto godina i nikada se ne smejem“ persone. Štaviše, King je podcrtava kroz dvostruko oceubistvo, podsećajući možda i malo siledžijski na staru krilaticu da muškarac ne može biti odrastao sve dok mu je otac živ.

Naravno, sve je to jedna vrlo transparentna sanjarija sredovečnih, belih, socijalno situiranih muškaraca koji se pitaju imaju li i oni pravo na malo sreće, ali u mejnstrim superherojskom kontekstu gde se svaka aktivnost u kojoj se ne pripremate za rat smatra praktično izdajom svoje najdublje srži, ovo je praktično progresivan čin pomeranja lika u zrelijem smeru.

Na kraju svakako treba još jednom pomenuti da je King za saradnike imao neke od najboljih crtača koji danas rade superherojske stripove, od klasičnog Davida Fincha, preko neopisivo sjajnog Leeja Weeksa, Johna Romite Juniora i Mitcha Geradsa, Clayja Manna, Tonyja Daniela, pa sve do Mikela Janina koji je zapravo izneo najveći deo ove priče na svojim plećima i obeležio je izvrsnim pripovedanjem i akcijom čak i tamo gde je za to bilo najmanje mesta. Španac, koji ima ekskluzivni ugovor sa DC-jem već deset godina je ovim radom pokazao da je ne samo dobro učinio kada je napustio studije arhitekture kako bi se bavio stripom već i da se u stripu koji je definisan svojim scenaristom – i često vrlo ne-vizuelnim sadržajem – može ostaviti lični pečat. Respekt.

Poslednjih godinu dana Betmen je vraćen u „normalnije“ vode sa Jamesom Tynionom IV koji je preuzeo od Kinga rad na tekućem serijalu i za sada ostaje kao glavni scenarist i u post-Future State periodu, ali Kingova opsednutost time da Betmena izvuče iz solipsističke poze u kojoj su svi drugi alat a on je nedodirljivi mastermajnd što svakog budnog trenutka radi na ispunjavanju zaveta koji je desetogodišnji dečak dao pokojnim roditeljima nam je i dalje dostupona kroz serijal Batman Catwoman. O njemu jednom, kada bude zgodan trenutak a ovde bismo vas ostavili sa podsećanjem da, ako vas mrzi da pročitate 85 brojeva stripa kojeg je King napisao, zapravo nećete propustiti nikakvu značajnu „priču“, ali hoćete propustiti neke od najlepših karakternih momenata koje su ovi likovi imali u svojim istorijama. Pa onda, svakako, odlučite sami je li to vredno vremena i para.

Pročitani stripovi: New World

Pročitao sam grafički roman New World a kog je napisao i nacrtao portugalski autor David Jesus Vignolli, čovek koji je u strip-svetu postigao solidan uspeh svojim prvim grafičkim romanom od pre tri godine, A Girl in the Himalayas, magično-realističkom pričom o, pa, devojčici u Himalajima koja susreće starinsku rasu besmrtnika i mora da je zaštiti od svojih sunarodnika (zapravo ljudske rase), dokazujući istovremeno da ljudska rasa, jelte, ipak ima i kapacitet da čini dobro.

New World, izašao u ljeto 2019. godine  je na prvi pogled istorijski strip o tome kako su Evropljani osvojili Ameriku i domicilno stanovništvo izložili, jelte, eksploataciji i, znate već, genocidu, ali on istovremeno ponavlja mnoge od motiva koji su krasili Vignollijev debi i tonalno je veoma sličan. Ovo znači da će čitaoci koji su uživali u debiju verovatno i u najnovijem Vignollijevom radu pronaći slične emocije, sa karakterističnim pristupom pripovedanju i crtežom koji je ovog puta „ozbiljnije“ kolorisan. Za razliku, naime, od A Girl in the Himalayas koji je imao samo jednu boju pored beline papira i crnila tuša (žutu!), Vignolli je za ovu priliku sarađivao sa koloristkinjom po imenu Leela Vignolli koja mu je, pretpostaviću supruga i mada kolorna tehnika u velikoj meri podseća na ono što smo videli u prvom stripu, tonalna paleta je proširena i strip izgleda življe i vizuelno dublje.

Leela i David Jesus inače žive u Londonu i osnivači su kompanije Visual Scribing koja se bavi, pa, recimo, grafičkim dizajnom i marketingom, ali umotanim u masu termina kao što su „visual scribing“, „remote scribing“ itd. Iako, naravno, grafički dizajneri i ilustratori nisu nužno opremljeni veštinama koje su potrebne za efektno sekvencijalno pripovedanje u stripu, Vignolli se prilično uspešno snašao u ovom medijumu, sa američkim Archaia/ BOOM! Studios koji su objavili i A Girls in Himalayas i New World a kako se ovaj potonji bavi američkom istorijom na jedan veoma katarzičan način, nije preterano reći da je Vignolli od samog početka ovo tržište i imao na umu. Uostalom, njegovi stripovi rađeni su na Engleskom (uključujući onlajn strip Planet Earth: For Sale koji možete čitati na njegovom sajtu) i New World svakako jeste neka vrsta prekopotrebne analize perioda velikih otkrića i načina na koji je kolonizacija novog kontinenta išla ruku pod ruku sa nekim od najcrnjih činova u istoriji ljudske rase, uključujući sistematsko istrebljivanje starosedelaca – nešto što bismo danas nazvali etničkim čišćenjem ili, ako smo drusniji, genocidom – ali i korišćenje ropske radne snage u istorijskoj epohi koja se, istorijski, dobrim delom poklapa sa erom prosvetiteljstva i u Evropi se doživljava kao veliki civilizacijski korak napred.

New World počinje crno-belim tablama koje prikazuju putovanje Ameriga Vespučija i njegove španske posade preko Atlantskog okeana i uokviruju ga kao herojsku, gotovo mitološku potragu za Novim svetom, sa sve brojnim referencama na božiju milost i pronalaženje „raja na Zemlji“. U jednom spretnom činu pripovedanja, postepeno uvođenje boje u crno-beli crtež a koje kulminira spleš stranicom što pokazuje naslov i prvi kadar protagonistkinje smeštene u veličanstveno zelenilo novog kontinenta, nam daje uspelu inverziju u tonu stripa, najavljujući da će odvažnost i napor kolonizatora u daljem toku priče poprimiti zlokobnu notu.

Glavna junakinja stripa je Iracema, mlada pripadnica lokalnog domorodačkog plemena koja ima tukana za najboljeg prijatelja i provodi vreme lutajući prašumom, družeći se sa gigantskim arama, zezajući se sa klincima iz sela. Pravi, jelte, raj. Iracema je prototip heroine kakvu od ovakvog stripa očekujete, preduzimljiva, odvažna, časna, pravdoljubiva i zapravo dolazi u blagi sukob sa starim, mudrim predvodnikom plemena koji smatra da je najbolji način da se ono zaštiti od daljeg širenja kolonizatora po regionu – dublje povlačenje u šumu. Iracema smatra da se treba boriti, ne zato što ima strateškog iskustva sa ratovanjem već zato što je lično videla kako beli kolonizatori nehumano tretiraju crne robove dovedene iz Afrike i zato što veruje u magično oružje – luk koji izbacuje munje – a koje je plemenu dato na korišćenje od samih bogova.

New World se drži tog magično-realističkog pristupa u svom zapletu i pripovedanju bez zazora mešajući realističke istorijske elemente sa slobodno tumačenim religijskim motivima pa i epizodama koje bismo mogli nazvati žanrovskom fantastikom. Tu je brod čiji je vlasnik u Indiji naučio mnoge istočnjačke tajne pa je u stanju da aktivira čakre koje instantno prevode govor sa jezika na jezik a da ne pominjemo da naporom volje može svoj brod da teleportuje sa kraja na kraj sveta…

Generalno usmerenje ove priče je sasvim klasična liberalna meditacija o „beloj krivici“ koja, da bude jasno, valja da bude deo popularne kulture i da se obrađuje kroz umetnička dela u različitim  medijima. Razmere nehumanosti koju su Evropljani demonstrirali u susretu sa drugim kulturama svakako se ne mogu premeriti našim današnjim referentnim sistemima jer u ono vreme nisu postojali, ali ne treba da zaboravimo da pričamo o Evropi koja je prošla i kroz renesansu i kroz reformaciju i prosvetiteljstvo i čiji su predstavnici na drugim kontinentima radili strašne stvari, smatrajući da su one u skladu sa „modernim“ vrednostima koje su se tada širile Evropom.

No, Vignollijeva obrada ove teme me nije nužno impresionirala prevashodno jer sam star i ogorčen čovek koji maltene za sve čega se dotakne prvo pomisli „znam ovo, već sam ga video“. New World je, tako, jedna knjiška, udžbenička demonstracija literarnog  klišea „plemenitog divljaka“ kog je još Dikens ismevao u svom istoimenom eseju. Naravno, ne treba zaboraviti ni da su u Dikensovo vreme pravljene performans-turneje po Evropi u kojima su predstavnici afričkih naroda pred publikom izvodili predstave koje su prikazivale njihove dnevne rutine i rituale – sve kako bi se Evropljanima, sred devetnaestog veka!!! – pokazalo da su u pitanju ljudi kao oni sami.

Vignolli ima ne jednog već dva „plemenita divljaka“ u ovoj priči jer pored Iraceme susrećemo i oslobođenog crnog roba Amakaija, a njih dvoje se posle dramatičnog susreta sa belim zavojevačem, udružuju kako bi porazili „čudovište“. Stavljam ovu reč pod navodnike iako, u stvarnosti, imamo posla sa „pravim“, ne samo metaforičkim čudovištem. Vignollijevo korišćenje (kvazi)folklornih i fantazijskih motiva ovom stripu daje, za moj ukus možda i nepotrebnu dimenziju apstrakcije u kojoj su kolonizatorska gramzivost i metodična dehumanizacija pokorenih naroda – strip nam pokazuje tretiranje robova poput životinja, prodaju ljudskih bića na pijaci itd. – zapravo proizvod nečeg što ljudskoj rasi nije imanentno.

Jedan moj kolega ovo naziva antropološkim optimizmom – verovanje da one najgore stvari koje su ljudi počinili u svojoj istoriji zapravo nisu deo ljudske prirode i da su anomalija je u Vignollijevoj imaginaciji pripisano bukvalnim mitološkim čudovištima koja se od vajkada bore protiv ljudske rase ali su, u momentu kada su bila na pragu poraza, naučila da uzmu ljudski oblik i sakriju se među ljudima, radeći dalje „iznutra“ na rušenju ljudskog jedinstva.

Da budem jasan – meni ovo nije po automatizmu neprihvatljiva ideja i mada ona abolira ljudsku prirodu jednim možda zaista neutemeljeno optimističkim pogledom na stvari, optimizam kao literarni pristup nije apriori negativan. Jedan od mojih omiljenih rano-novotalasnih naučnofantastičnih romana sa britanske scene je palp-omaž Lavkraftu, The Mind Parasites Colina Wilsona a koji radi sa sličnih pozicija.

Ali ideja sama za sebe nije literatura – pa čak ni strip – i bitno je kakva je obrada. Moj je utisak da je Vignollijeva obrada previše „bajkovita“ i da se između brojnih folklornih i mitoloških motiva kojih se autor u ovom stripu dohvatio pomalo zagubila ekonomska i sociološka realnost koje ne samo da su bile u korenu genocida i ropstva već nastavljaju da se voze na talasima što su ih ovi proizveli i nekoliko stotina godina kasnije. U tom smislu New World se, recimo, vrti oko roba koji lepo svira, kako bi se ukazalo da robovlasnici nisu roblje uzimali samo kao prostu radnu snagu, te njegove magične frule koja može da otkriva čudovišta među ljudima, a što u priličnoj meri odvozi priču na teren bajkovite motivacije i propušta priliku da pokaže u kojoj je meri eksploatacija drugih rasa bila temelj za izgradnju tog „novog sveta“. Tako dobijamo i jedno emotivno prijatno, optimistično finale sa kojim je nemoguće ne složiti se ideološki ali je u literarnom smislu strip do tog trenutka sveden na sasvim osrednju bajkicu sa poukom.

Naravno, Vignollijevo pripovedanje je svakako još od A Girl in Himalayas ugođeno sa senzibilitetom bajke i ovo je još jedan strip u kome se fantazmagorično i „realistično“ slobodno mešaju. Utoliko, autor naraciju slaže veoma pravolinijskim postupkom, sa scenama i dijalozima koje često zauzimaju posebne panele tamo gde bi neko drugi stvari sažimao u okviru istog crteža. Dijalozi često imaju formu odvojenih panela za svaku repliku i ovo stripu daje jedan neužurban, odmeren tempo koji meni lično nije ostavljao utisak tromosti, ali svakako pričamo o razvučenom, vrlo pravolinijskom pripovednom postupku. S obzirom da likovi nemaju mnogo dubine, zaključno sa  Iracemom i Amakaijem koji su puki nosioci vrlina i akcije, bez skoro imalo karaktera, ovo dodatno pojačava utisak da imamo posla sa bajkom, radije nego sa „modernijom“ literarnom formom i New World se svakako može čitati pre svega kao strip za decu u kome su moralne poduke vrlo jasno, eksplicitno izgovorene, a elementi zapleta dovoljno odgurani na fantastičnu ravan da se metafora lako proguta bez potrebe za previše udubljivanja u problem eksploatacije čoveka od strane čoveka.

Slično je i sa samim crtežom koji je, pa, neretko „detinjast“ po formi. Da se razumemo, Vignolli je profesionalni crtač i kogod kaže da je New World „loše“ nacrtan zapravo samo hoće da izrazi svoje neslaganje sa stilom usmerenim na intenzivno pojednostavljivanje svega – figura, okoliša, akcionih scena. U skladu sa tim da su u centru narativa „plemeniti divljaci“, i sam crtež je u neku ruku nova forma primitivističkih tendencija u evropskom slikarstvu sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka gde su Gogen (i mnogi drugi) birali ne-evropske vizuelne reference, estetike, ali i tehnike kao svoja polazišta, u jasnom činu distanciranja od preovlađujućih trendova i potrazi za nečim „čistijim“.

U tom smislu je i Vignollijevo crtež neretko na tragu praktično pećinskog zidnog slikarstva sa likovima svedenim na grubo iscrtane figure, jedva skiciranim pozadinama, dinamikom koja je uhvaćena u zamrznutim slikama, radije nego u jednom „tečnijem“ pripovedanju. Potpuno je razumljivo ako je nekome ovo ružno jer Vignolli uopšte nema problem da crta ljude bez lica ako smatra da u datoj sceni njihova facijalna mimika nije potrebna, da kuće u pozadini nažvrlja u tri poteza, da veliki deo slike bude u formi skice, no nikako ne treba izgubiti iz vida da je u pitanju veoma razrađena ruka koja čak i to što liči na skicu radi zaokruženo i spretno, da su lica izražajna čak  kada imaju samo tri linije koje predstavljaju oči i usta, da su scene uvek jasne i sklopljene oko formalno dobro postavljenih kompozicija. Vignolli nikako nije loš crtač, naprotiv, veoma je dobar u tome što radi, ali to što radi, da parafraziramo Wolverinea – nije mnogo lepo.

Svakako ću reći da je A Girl in Himalayas bila priča u kojoj su „detinjast“ grafički stil i bajkovit ton bili primereniji temi i protagonistkinji koja je, jelte, bila dete. Sa New World, pak, vredi istaći da kolor dosta osvežava Vignollijev crtež i daje stripu dobrodošlu „treću“ dimenziju atmosfere.

No, u celini, New World je, iako prijatan za čitanje i tematski sasvim relevantan za moja interesovanja, jedna i pomalo svedena, ne naročito nadahnuta stilska vežba na važnu temu. Ponovo, možda sam samo isuviše mator i ovo bi moglo biti dobro štivo za decu ako ne smatramo da su dovoljno odrasla da čuju kako za neke svireposti u našoj kolektivnoj istoriji nisu bila kriva čudovišta već, ipak – ljudi. Pa proverite sami.

Pročitani stripovi: Alienated

Alienated je ime miniserijala započetog još pre godinu dana na BOOM! Studios ali koji je, i pored svega šest brojeva izlazio sve do Oktobra zahvaljujući pandemijskim potresima u infrastrukturi i na tržištu američkih stripova. Kolekcija je izašla u Novembru a ja sam je sa zadovoljstvom kupio i pročitao juče, znajući unapred da me čeka interesantan koncept i veoma lep crtež koga je radio Britanac Christian Wildgoose.

Scenarista na ovom stripu je Simon Spurrier, takođe Britanac koga ja ovde redovno već godinama hvalim za imaginativnost i rad u vrlo različitim kontekstima. Naravno, Spurrier dobar deo svojih računa plaća radeći u etabliranim univerzumima velikih izdavača, poput X-Men ili Star Wars, ali za njega je vrlo karakteristično često kreiranje miniserijala za različite nezavisn(ij)e firme koji pričaju pričice u sopstvenim univerzumima i imaju jasan početak i kraj. A što je, zna se, dosta nekarakteristično za američki strip gde je maltene generalna ambicija da se stvori nešto što može da se franšizira, odnosno prvo serijalizuje do granice do koje to tržište može da istrpi a zatim da se, ako bog da, napravi skok u drugi medij, na film ili televiziju. Ranije sam spekulisao da Spurrier izmaštavanjem mnoštva „malih“ priča u svojim univerzumima i sa svojim konceptima pokušava da strategijom sačme nabode nešto što će privući pažnju kakvog egzekjutiva u Netflixu ili nekoj sličnoj firmi, ali sada mislim da on naprosto voli da pravi priče koje imaju jasan početak i kraj i da mu nije na umu puka potencijalna monetizacija kroz franšiziranje.

Konkretan primer je svakako Alienated, priča u šest nastavaka koja nema ambiciju da bude pretvorena u tekući serijal – na kraju krajeva dobar deo protagonista u njoj ne doživi završetak poslednje epizode – i koja svojim zapletom i generalnim konceptom diktira ideju o jednoj konačnoj formi, zaokruženom narativu, pripovesti koja uvede svoje likove na scenu, pusti ih da se menjaju i kada napravi svoje poente, završi se jasno i glasno.

Alienated svojim naslovom sugeriše da je u pitanju priča o otuđenju, ali iako ona svakako delimično pripoveda o tinejdžerima koji se osećaju kao da ne pripadaju svom okruženju – a skoro da i ne znamo tinejdžera koji se oseća da mu pripada – naslov je svakako i igra reči i aluzija na „tuđina“, koncept koji već četrdesetak godina u popularnoj kulturi i, uže gledano, naučnoj fantastici, označava stvorenje sa drugog sveta koje unosi u ljudsku zajednicu visok destruktini potencijal i kreira uslove da se sama ta zajednica rastrgne iznutra, sve uz metafore o radničkim pravima, seksualnom nasilju, rasizmu itd.

Spurrier je, u najavama ovog serijala pominjao da već duže vreme na umu ima ideju o priči koja bi se u nekoj meri oslanjala na klasični zaplet Spielbergovog filma E.T. ali uz varijaciju da titularni vanzemaljac zapravo dolazi u prvi kontakt sa klincima koji, pa, nisu sasvim dobre osobe. U tom smislu, Alienated je svakako naučnofantastična priča jer u svom centru ima biće sa drugog kraja kosmosa, sa posebnim moćima, ali je pre toga jedna alegorija o tome kako naša ljudskost, osećaj za pravdu i moral preživljavaju susret sa moći o kojoj smo možda samo mogli da sanjamo, a onda i analiza života modernih tinejdžera, pisana, naravno, iz perspektive sredovečnog muškarca, ali sa mnogo osećaja za „klince“ i pažnjom da se obuhvati veliki deo onog što danas definiše svet u kome tinejdžeri žive, odrastaju, gde stiču ideje o pravičnosti i moralu. Alienated, srećom, nije nekakva zabrinuta a poučna storija koja vrti glavom nad modernim svetom i kuka kako nam decu podižu televizor/ instagram/ Fortnite/ jutjub/ Pewdiepie/ Sara Damnjanović/ upišite sami ime krivca, ali jeste priča koja se događa u svetu u kome se deca u dobroj meri kreću upravo između ovih koordinata. Utoliko, Alienated jeste upozoravajući misaoni eksperiment ali ne jedna poopštavajuća, orkivljujuća priča koja upire prstom u omladinu i jetko proklamuje kako su klinci danas izgubljeni slučajevi i da im može pomoći samo čvrsta ruka i ništa drugo. Razume, se, od Spurriera koji je već sa mnogo svojih radova pokazao da je solidan levičar, nismo drugo ni očekivali.

Od Wildgoosea smo svakako očekivali da će crtež biti energičan i „omladinski“. Ovaj momak je cenjen kao kreator koncept arta za razne projekte (uključujući igre iz serijala Assassin’s Creed), ali ima i vrlo solidan stripovski portfolio sa radovima za DC na serijalima poput Batgirl, Gotham Academy ili Batman Nightwalker, ali i serijalom Porcelain za Improper books koji je crtao početkom prošle decenije. Njegov crtež je generalno vrlo prijemčiv, sa urednim lejautom kome energičnost događaja na tabli ne narušava čitljivost i jasnoću. Sa Batgirl se Wildgoose svakako prikazao kao idealan autor za strip u kome je u glavnoj ulozi mlada žena, ali Alienated prikazuje šta ovaj čovek ume da uradi nekoliko godina kasnije i sa, pretpostaviću, nešto ležernijim rokovima sa kojima je imao posla.

Hoću da kažem, Alienated je vrlo lepo urađen strip u kome je Wildgoose učinio vidan napor da kreira karakterniji crtež. Ako pogledate početak prve epizode gde jedan od glavnih likova, Samuel, snima JuTjub video u zamračenoj sobi, a zatim izlazi na ulicu, zapazićete pažnju posvećenu atmosferi, sa rasterom na prvoj tabli koji sugeriše smanjen intenzitet svetla i vrlo pažljivo iskombinovanim tekstom i slikama, da se kreira jasna dinamika događaja. Alienated je strip u kome se veliki deo radnje dešava u „mislima“ protagonista, a koje oni, posle određenog vremena mogu da razmenjuju, učestvujući u telepatskom „grupnom četu“, pa Wildgoose ima priliku da pokaže visoko izbrušen pripovedački stil time da se radnja skokovito, a povremeno i simultano događa na tri odvojena mesta, sa komunikacijom između likova koja je neprekidna i on ovo savršeno izvodi koristeći taj uredni ali ne konzervativni lejaut, dajući nam velike, široke ili visoke panele sa jasnim crtežima, presecane momentima čistog teksta, a onda, u klimaksima, rušeći geometrijsku pravilnost i stvarajući užurbane, psihodelične prizore koji i dalje održavaju jasnoću radnje.

Uspeh je svakako tim veći što se radnja, ponovo, velikim delom odvija u mislima i nije uvek sasvim jasno da li protagonisti nešto samo zamišljaju ili se to zaista događa, pa Wildgoose obraća veliku pažnju da do kraja scene bude razrešeno šta se stvarno desilo. Naravno, kolorist Andre May i leterer Jim Campbell ovde odrađuju lavovski deo posla i bio sam zbilja prijatno iznenađen koliko Mayjev kolor oživljava Wildgooseov crtež, naviknut na funkcionalne ali hladne kolore u Batgirl. May ovde izrazito mnogo doprinosi atmosferi, pazeći na kolorne gradijente i osvetljenje, te obogaćujući fantazmagorične scene koje se događaju (delom) „u mislima“ nijansama koje nisu prirodne i daju svemu utisak preosveteljenosti. Sa svoje strane Campbell koji je već sarađivao sa Spurrierom i čiji je letering na serijalu Coda nosio veliki deo karaktera ovog stripa, i ovde pokazuje majstorstvo, igrajući se sa veličinama i bojom fontova, tako da ne samo dobijamo dinamičan, upečatljiv (a ipak veoma čitljiv) tekst već i da u svakom trenutku znamo koji od protagonista govori, odnosno misli i uspešno pratimo jednu po prirodi stvari stihijsku komunikaciju.

Wildgooseovi likovi su karikirani i karakterni, u skladu sa energičnim tinejdžerskim  temeljem ove priče – Alienated naravno ne uzima osnov samo od E.T.-ja već i od, recimo, Goonies ili drugih radova koji imaju mlade osobe u centru priče, i nastavlja se na ovu dugačku i voljenu tradiciju sa troje vrlo distinktnih protagonista koji, iako svo troje ime skraćuju u „Sam“ (Samuel, Samantha, Samir) i povezani su telepatskim „grupnim četom“, izgledaju, misle i ponašaju se sasvim različito.

Strip je, kako rekosmo, neka vrsta misaonog eksperimenta koji pita šta bi  se desilo kada bi troje „prosečnih“ tinejdžera iz današnje Amerike dobilo pristup sasmosvesnom tuđinskom biološkom oružju koje ne samo da im omogućava telepatsku komunikaciju već i instant-transport na bilo koju zamislivu tačku, kreiranje moćnih halucinacija, pronalaženje predmeta bilo gde u svetu, čak i uništenje ljudskih bića bez ikakvog traga.

Kako ni jedan tinejdžer o sebi ne razmišlja kao o „prosečnom“ tako i troje protagonista, a koji su svaki na svoj način otpadnici u malom gradu u kome žive i školi koju pohađaju, nose svako sa sobom svoj psihološki prtljag. Ne treba spojlovati ali Spurrier i Wildgoose uzimaju tri prepoznatljiva klišea – napaljeni, maskirani JuTjub aktivista, lokalna alternativna klinka koja se igrala pa zaglavila i pakistanski momak koji je too cool for school i uspeva da se ne uklopi ni u svoju konzervativnu porodicu niti u lokalnu tinejdž-ekipu – a onda kroz  seriju epizoda u kojima otkrivamo njihove pozadinske priče, polufunkcionalne porodice i najskrivenije želje, analiziraju gde je problem i može li se rešiti.

Naravno da je rešenje u empatiji, ovo je opet vrlo očekivana pouka ako ste čitali ranije Spurrierove stripove, ali način na koji Wildgoose crta tuđina sa kojim naši tinejdžeri počinju da žive (i manupulišu), dajući mu formu koja je negde između robota, vanzemaljskog organizma, igračke i deteta, je presudan da čitalac vrlo brzo postupke protagonista počne da tumači kao moralno neprihvatljive. Ovo je zanimljiva inverzija jer sam vanzemaljac, Chip (kako su ga nazvali), ima neslućenu, možda i neshvatljivu moć a koju klinci koriste za osvete i „pouke“ onima koji su se o njih ogrešili i ovde gledamo neke zaista ozbiljne, malo i zastrašujuće scene sa elementima sadizma i nasilja, ali je „stvarni“ momenat u kome postajemo svesni da ovo što se dešava nije u redu onaj u kome vidimo da je sam Chip, suštinski sasvim nedužan, protiv svoje volje naveden da radi nešto što možda čak ni ne razume. Wildgooseov crtež i Spurrierov tekst (pogotovo uz vrlo evokativni letering Jima Campbella) čine scene u kojima se Chip protivi onome što se od njega traži izrazito neprijatnim, i u njima pitanje kako bi to izgledalo da tinejdžeri vode svet dobija jedan od svojih zlokobnijih odgovora.

Opet, ovo nije jedna poopštena osuda mlade generacije kao imanentno fašističke – strip svakako kritikuje i druge tinejdžerske likove koji nemaju vanzemaljsku moć – već analiza kako različiti uticaji, odsustvo odgovorne i empatične podrške PLUS moć mogu dovesti do toga da tinejdžeri, da kažemo – deca, postanu problem ne samo za sebe i svoju porodicu već za društvo. Iako moć ovde simbolizuje tuđinski organizam sa nehsvatljivim psioničkim kapacitetima, Alienated udara i veliki naglasak na stvari kao što su društvene mreže i njihov uticaj na to kako se danas u ljudskom društvu komunicira, na privlačnost jakih poruka i poziva na delanje a koji ne stižu nužno samo od napaljenih, usamljenih tinejdžera (iako tako može da deluje) i mada se ne ide u direktnu kritiku „radikalizacije“ omladine preko interneta, Alienated svakako upozorava da mladi danas po prirodi stvari gravitiraju „sadržajima“ koji ih zovu na delanje i daju im utisak pripadnosti i da će upravo odsustvo društva, zajednice i porodice i njihov propust da pozovu i na razmišljanje, biti kritičan element jednačine. Vrlo konkretno, Samuel je prikazan kao izrazito analitički i kritički nastrojena osoba, momak koji stalno vergla o tome da je društvo pod uticajem krupnog kapitala i vrednosti koje uspavljuju racionalnu misao i nameću mentalitet krda i njegovo klizanje u praktično fašizam do kraja stripa je izvedeno perfektno, sa jasnim prikazom nesigurnosti njegovog sopstvenog identiteta i oslanjanjem na tuđe fraze i misaone konstrukte. Sa svoje strane, Samir je kul momak iz muslimanske porodice koji je, misli se, prerastao svu tu konzervativnu i patrijarhalnu represiju ali u kritičnim momentima vidimo da njegova tragedija čak i nije u onome što misli da jeste. Slično važi i za Samanthu koja možda ima najlegitimniju želju da se osveti a čiji predmet opsesije na kraju ima samo jednu ali savršenu odbranu koja se svodi na – mi smo klinci, ne znamo za bolje. Odsustvo roditelja, onih koji treba da podrže, poduče, vode i osnaže je ovde stalno podcrtavano, kroz Samanthin samostalni život, Samuelovo retko viđanje sa majkom, Samirovog oca koji je napustio svoju porodicu što se uredno moli na prostirkama pet puta dnevno, a ne treba zaboraviti da je Spurrier nešto pre pisanja ovog stripa (ili baš u vreme pisanja) postao otac i da je očigledno koliko su mu misli o odgovornosti za kreiranje ne samo života već i, jelte, ličnosti bile na pameti dok je ovo radio.

Ovo je, držim, zaslužno i za ipak na kraju optimistično finale stripa u kome je rečenica „Dok ste klinac, u jedinom ste periodu kada je to izgovor za greške“ zapravo pomirenje između teza i antiteza ove priče, podsećanje na važnost empatije i odgovornost pre svega onih koji imaju stvarnu moć u porodici, zajednici i društvu. Alienated neće imati nastavak, to je jasno, ali vrlo sam zainteresovan da vidim kako će Spurrierovi stripovi izgledati dok mu dete bude odrastalo.

Pročitani stripovi: Ghosted in LA

Ghosted in LA je serijal od dvanaest epizoda koji je izlazio za Boom! Box negde do polovine prošle godine a poslednja, treća kolekcija se pojavila u prodaji pred kraj 2020. Kako je Boom! Box imprint Boom! Studios orijentisan na „odrasliji“ sadržaj i eksperimentalniji pristup i kako je ovo pisao Sina Grace, a kog sam zaista cenio kada je pisao Icemana za Marvel, pa još uz vrlo lep crtež Siobhan Keenan, bilo je jasno da ću ovaj serijal pratiti i čitati bez obzira na to da me tematika i protagonistkinja nisu na prvu loptu privukli.

Sina Grace je vrlo široko obdaren autor sa solidnim iskustvom i u uređivanju stripova (radio kao urednik na Kirkmanovim Image serijalima The Walking Dead, Invincible i Thief of Thieves, a što su sve bili izvrsni stripovi), ali i kao crtač i scenarista. Iako je njegov rad za Marvel bio obećavajući, na kraju je Grace napisao otvoreno pismo Kući Ideja objašnjavajući da je frilensovanje za njih bilo obeleženo odsustvom podrške i sitnim sabotažama, te zaključio da je lepo kada se korporacija javno zaklinje u to da podržava „diverzitet“ i, jelte, LGBTQitd. populaciju, ali da su dela bitnija od reči. Prilično je sigurno da Grace neće skoro ponovo raditi za Marvel, što je šteta, jer je njegov rad na Icemanu bio nijansiran i kvalitetan, kako i valja kada dolazi od autora „iz populacije“ (LGBT populacije, ne populacije mutanata, MA BAŠ STE DUHOVITI) a koji pritom dobro razume u kakvom medijumu radi i kako da se obrati njegovoj publici, no tim sam pre bio zainteresovan za Ghosted in LA koji je LGBTQ tematiku spretno stavio i u tekst i u podtekst svoje priče, a da ju je učinio i univerzalnom i žanrovskom na svoj način.

Naravno, jedna od glavnih stvari koje su me privukle ovom stripu je crtež Siobhan Keenan koja je vrlo uspešan komercijalni ilustrator i predavač na Univerzitetu u Long Biču, ali i neko ko očigledno voli strip i u njemu se dobro snalazi. Keenanova je do sada radila za IDW (serijal Jem and the Holograms gde je sarađivala na jednoj epizodi) a Ghosted in LA joj je prvi autorski rad u strip industriji (za Boom! je radila i na Clueless) i svakako vrlo reprezentativan i obećavajući za buduću karijeru, ako je Keenanova bude želela. Grace je i sam crtao delove ovog stripa i sinergija njegovog i Keenaninog stila je izvrsna, sa vrlo konzistentnim tonom, a gde je i kolor Cathy Le svakako pomogao (čak uprkos tome da je uglavnom vrlo uzdržan).

Ghosted in LA, kad već pričamo, zapravo nije strip koji je tematski i tonalno namenjen meni i ovo je priča sa kojom će se mnogo pre identifikovati osobe iz mlađih generacija, ugođenije sa, jelte, modernim senzibilitetima i savremenim problemima i iskušenjima u životu mladih osoba.

Ovo je pre svega priča o mladima koji dolaze u Los Anđeles na koledž i njihovim, hajde da kažemo, dilemama o tome kuda žele u životu da idu i u kakve osobe žele da izrastu. Kao takva ona je još jedan od onih „slice of life“ stripova koje u poslednje vreme čitam skoro nenamerno, ali, kako bi se lakše progutala, ona ima i natprirodnu komponentu koja joj daje određeni žanrovski miris. Kako su to Grace i Keenanova uklopili? Čitajte dalje da saznate!

Daphne, naša protagonistkinja dolazi iz manjeg grada u LA kako bi krenula da studira na koledžu i kontrast između manje, poznate sredine i kalifornijskog megalopolisa je svakako još podcrtaniji time da iza sebe ostavlja majku za koju kaže da joj je najbolja drugarica, ali i zvanično najbolju drugaricu Kristi sa kojom se, zapravo ne rastaje na najbolji način. Kristi ima određene sumnje u to da Daphne pravi dobru životnu odluku budući da je odlazak u LA i koledž odabrala na osnovu toga što je to učinio njen odnedavni dečko, Ronnie i jedna od njihovih poslednjih konverzacija pred put se završava uz dosta povišenih tonova i ne baš prijatnih reči.

Naravno, da je Kristi bila donekle u pravu vidimo već nekoliko strana dalje, kada Daphne popije korpu od Ronnieja koji joj kaže da zapravo želi da sebe upozna bolje i da to ne može da čini u tandemu sa njom. Kako je Daphneina cimerka na kampusu nekakva mračna hrišćanska vernica koja po ceo dan sedi i gleda gej romkomove na laptopu i ceo konverzacijski asortiman joj se svodi na jednosložne, mrzovoljne odgovore na pitanja koja jedva i sluša, Daphne, lutajući po gradu koji ne poznaje, ostavljena i neželjena, bez načina da dobije podršku od najbolje drugarice koja je sad daleko a malo su i u svađi, na kraju završi u bazenu velike a napuštene vile Rycroft Manor koja se nalazi negde na obodima Los Anđelesa.

Brčkajući se u bazenu Daphne pokušava da se opusti i svoj prvi utisak o gradu malo popravi, a onda shvata da je Rycroft Manor pun duhova. Ovo su „pravi“ duhovi, dakle, ektoplazmične forme preminulih ljudi, vezane iz nejasnih razloga za ovo mesto i mada ne mogu da dodirnu Daphne, svakako sa njom mogu da vode konverzaciju i kako se brzo utvrdi da niko nikome ne želi zlo, ne samo da se Daphne i duhovi na posletku sprijatelje nego Daphne i odluči da joj je lepše da vreme izvan predavanja provodi ovde nego na kampusu sa izdajničkim bivšim i neljubaznom cimerkom. Sami duhovi prvo nemaju mnogo poverenja u „živu“ osobu za koju nisu sigurni da neće ugroziti njihov skriveni (zagrobni) život na ovom mestu, ali shvataju da Daphne, pored svog haosa koji u vilu unosi u prvih nekoliko dana snalaženja i nesanalaženja, može i da im mnogo pomogne s obzirom da je u stanju da interaguje sa fizičkim svetom, a naklonjena im je.

Zgodna stvar kod Ghosted in LA je svakako taj pozitivni, inkluzivni ton koji strip ima. Na primer, Ronnie, momak zbog kog je Daphne i došla u LA a koji ju je onda, eh, džukački šutnuo u prvoj epizodi se zapravo kasnije pokazuje kao sasvim kul i prijatan mladić koji samo nije imao baš smelosti da joj kaže da je zapravo gej i da to što ne želi da bude u erotskoj vezi sa njom ne znači da ne želi  da budu bliski. Ronnie postaje jedan od članova „ekipe“ u Rycroft Manoru, pogotovo kada između jednog od starijih duhova planu simpatije i strip je vrlo uspešan kao skup malih ali potentnih metafora LGBTQ života (stila života i odnosa prema životu) mladih osoba iz više srednje klase koje nemaju nužno neke velike egzistencijalne drame da im okupiraju vreme (mada Ronnie povremeno ukazuje da Daphneini roditelji njoj plaćaju i školarinu i kiriju dok on mora da radi nekoliko poslova odjednom da bi sve to mogao da priušti) i mogu da se bave učenjem ali i uživanjem (recimo „Queer Prom“ veče pod maskama koje Ronnie organizuje).

U tom smislu Ghosted in LA i treba prepoznati kao jedan zaista „slice of life“ uradak, gde nema nužno velikih žanrovskih drama i „thrillova“ i gde se klinci prvo malo svađaju pa se posle pomire i sve je uglavnom OK kako i treba da bude kad ste mladi i nemate stvarne brige u životu. Naravno, Daphne je malo pogubljena klinka koja pokušava da se snađe u novom društvu pa joj se dešavaju i neke bevezne epizode izlaženja sa muškarcima ne baš sjajnog karaktera, ali zato makar uvek ima duhove „kod kuće“ sa kojima uspostavlja odnos gotovo bezuslovnog poverenja i uzajamne podrške. Ovo je gotovo pa isuviše „bukvalna“ metafora o „zamišljenim prijateljima“ koje mlade osobe, a što nisu socijalno nužno dobro uklopljene, sebi pronalaze (mahom, ipak, znatno mlađe od 18 godina koliko Daphne i Ronnie imaju), no kako strip u naslovu ima „ghosted“ a niko nije zaista ghostovan u njemu, naprotiv, svi komuniciraju i više nego što biste očekivali, onda se valjda to uzajamno kompenzuje.

Ghosted in LA je onda pre svega priča o značaju prijateljstva i socijalne podrške a pripovedana u velikoj meri prelepim slikama koje Keenanova kreira, pogađajući sasvim taj „ženski“ i LGBTQ-frendli senzibilitet kakav očekujete od ovakvog stripa, sa lepim likovima, promišljenim frizurama i odećom, slatkim, blago feminiziranim muškarcima i protagonistkinjom nemirne frizure i velikih, ali stajliš naočara na licu. Keenanova ima i vrlo lep, čist lejaut tabli sa pravilnim, urednim panelima čija se disciplinovana geometrija narušava samo kada je potrebno napraviti dinamički uzlet i likovima koji su svi odreda veoma lepi ali i izražajni na način koji spaja klasičan američki „archiejevski“ stil sa uticajem japanskog stripa (ovo je moja interpretacija, naravno, nemam pojma da li bi je Keenanova potvrdila). Kolor Cathy Le je zanimljiv utoliko što njen drugi rad, koji se da videti na njenim tviterima i instagramima, deluje dinamičnije i smelije, dok je za Ghosted in LA odabrala vrlo disciplinovan, čak uzdržan pristup, sa, doduše, mnogo boja ali sa vrlo retkim gradijentima ili prelaženjem preko linije. Ovo stripu daje uredan izgled mada mu malo i oduzima vizuelnu dinamičnost, no, s obzirom da Leova vrlo dobro koristi različite boje da sugeriše raspoloženja i „osećaj“ scena, i da je generalno sklona živim tonovima, ona svakako stripu daje mnogo identiteta i topline (pogotovo što Keenanova često ne crta nikakve pozadine).

Najveći problem koji sam imao sa Ghosted in LA ima nije toliko da su likovi meni teži za identifikaciju: bio sam sasvim svestan kakve likove strip želi da ima ulazeći u ovo uskustvo i dobio sam upravo ono što sam očekivao: mlade, post-milenijalske, generation Z likove čija je percepcija sveta posve drugačija od, na primer, moje, kojima je komunikacija tekstualnim porukama tokom čitavog dana normalan način konverzacije (i utoliko fizička distanca nije toliko značajna), a instagram-story je vid kreativne ekspresije. Daphne i Kristi su mlade i pametne ali su istovremeno i nezrele na način koji bi bio iritantan ako bismo zaboravili kakvi smo mi bili kad smo imali 18 godina, njihovi beskonačni razgovori u kojima pretresaju svoj odnos i starmalo analiziraju svoje motivacije su nešto što meni može da deluje naporno i nedobrodošlo u stripu ali ovo svakako u dobroj meri hvata duh mlađih generacija (makar jednog njihovog dela) danas, sa eksternalizovanim refleksijama na sve što im prođe kroz glavu i sve što im se desi, i jednim praktično refleksnim traženjem potvrde sebe kroz reakciju drugih, čak i kada govore i samoaktualizaciji i sazrevanju. Mislim, naravno da ovo nije vezano samo za današnju omladinu i da sam i sam bio u ovakvom društvu kao tinejdžer i ovo što pišem, da bude jasno, ne pišem sa osudom.

Problem je u nečem drugom – Ghosted in LA ima simpatične likove ali nema nekakvu STVARNU priču. Ovo može da deluje malo čudno ako napomenem da se kroz 12 epizoda bavimo misterijom Rycroft Manora, dramama između duhova koji žele da promene status kvo u kome žive, pretnjama koje ovoj maloj zajednici dolaze sa nekoliko različith strana itd. ali Ghosted in LA je na kraju dana više sklop nekoliko zapleta koji svaki za sebe imaju potencijala, ali ne i stvarna drama koju bi ti zapleti, ovako prepleteni, valjda, trebalo da kreiraju.

Delimično je stvar u tome da, kako sam pomenuo, Daphne prolazi kroz iskušenja koja su savršeno normalna, i svakodnevna i njen život nema stvarne drame, a drama vezana za duhove, njihove želje, potrebe i tajne, iako su likovi simpatični i relatabilni, zapravo uopšte ne deluje preterano dramatično, naprotiv. Duhovi su – u  stanju u kome se nalaze – praktično „besmrtni“ ili makar večni, i imaju svo vreme ovog (i onog, jelte) sveta, da reše pitanja koja ih pogađaju pa otud i Ghosted in LA naprosto ne uspeva da kreira stvarnu intrigu ili triler koji bi opravdao ovoliko likova. Na nekoliko mesta sam video da ovaj strip opisuju kao „Melrose Place sa duhovima“ i mada bi to bio sasvim prihvatljiv koncept za moj ukus, fakat je i da je Melrose Place imao DALEKO uzbudljivije, dramski bolje napravljene zaplete i rasplete, sa likovima koji su prolazili kroz epizode žestokih emocija, etčikih iskušenja, romansi i izdaja, kako u kvalitetnoj sapunici i treba da bude. U poređenju sa tim Ghosted in LA je naprosto previše blaga, previše dobrohotna priča u kojoj je pokušaj kreiranja negativaca prilično neuspeo jer ono malo što ih ima prosto deluje isforsirano i bez dovoljno karaktera da bismo u sve to nekako poverovali. U tom smislu, moj utisak je da bi ovaj strip bolje funkcionisao bez pokušaja uvođenja žanrovske drame (sa sve tajnim ključevima za misteriozna vrata, ezoteričnim bodežima itd.) koja zapravo samo obećava nekakav „zanimljiviji“ sadržaj ali ga na kraju ne isporučuje pa time troši stranice koje su mogle biti upotrebljene za dublji rad sa protagonistima. Na primer, opširan flešbek vezan za Daphneinu cimerku je potpuni višak jer pokušava da nam da motivaciju za lik koji je svejedno neuverljiv i jednodimenzionalan zbog toga što se, a ovo je valjda nešto što vas uče u školama pisanja, likovi formiraju kroz delanje a ne kroz nedelanje – a Michelle je praktično definisana svojim asocijalnim nedelanjem.

No, svakako, Ghosted in LA mi nije bio neprijatno iskustvo. Nije me ni ispunio, da ne bude zabune, voleo bih da je ovo čvršće ispričana priča sa likovima koji imaju stvarnije drame da ih prevaziđu i izađu na drugu stranu malo kompleksniji, ali kao pogled na osetljive godine u životu mladih osoba i dileme koje, iako mogu delovati banalno, nesumnjivo postoje i njihovim životima jesu važne, on je svakako dobro odmeren i, kako već rekoh, izuzetno lepo nacrtan. Pa probajte.

Pročitani stripovi: The Butcher of Paris

The Butcher of Paris je petodelni minserijal koga je Dark Horse izdavao krajem 2019. godine, ali i početkom sledeće,  sakupljen u kolekciju tek 30. Decembra 2020. godine a na Comixologyju digitalno dostupan ovde. Ja sam ga konačno blagoizvoleo pročitati ove nedelje, delimično oprezan zbog toga što su mi narativi o serijskim ubicama odavno na uši izašli ali svakako privučen dobrim crtežom meni relativno nepoznatog Deana Kotza.

Naravno, scenaristkinja Stephanie Phillips je poznatiji deo tandema. Ova talentovana žena je do sada nakupila već prilično impresivan stripovski CV, sa radom za mnogo izdavača, odbijajući da bude uhvaćena u jednom žanru ili stilu. Tako je Phillipsova stigla i da piše superheroje za DC (uključujući Supermena u Man of Tomorrow i Sensational Wonder Woman a trenutno je i scenarista na Harley Quinn), Rick and Morty za Oni Press, Man among Ye za Image, nekoliko autorskih serijala za Black Mask i Aftershock, kao i rad za Heavy Metal. Ja sam se oznojio samo iskucavši sve ovo, a Phillipsova je, da se ne zaboravi, osoba koja ima magistraturu iz Engleskog jezika i doktorat iz retorike (!!) i kompozicije (!!!!), koja je bila predavač na tri univerziteta u SAD, bavi se tajlandskim boksom i igra hokej. Ako ona nije renesansna ličnost, ja ne znam onda ko zaslužuje da ga tako nazvou.

Kotz je sa svoje strane rodom iz Pensilvanije i studirao je za slikara ali je verovatno shvatio da to mnogo košta a da svoj posao ilustratora i stripadžije može da radi i bez diplome pa se preselio u Bruklin i već duže od decenije se bavi stripom. U svojoj karijeri Kotz je radio za različite izdavače, crtajući Johna Cartera i Jamesa Bonda za Dynamite, Krampus! za Image, Dungeons and Dragons za IDW i razne druge stvari ali moram da priznam da mi je realistični – a istorijski – prosede Pariza iz četrdesetih godina prošlog veka u ovom miniserijalu privukao pažnju. Kotz nije crtač koji će napraviti ogromnu karijeru u klasičnoj superherojštini, čini mi se da njegov crtež nije dovoljno „atraktivan“ za te potrebe, ali ovu priču je nacrtao autoritativno, uspevajući da očuva jedan ozbiljan, dokumentaristički ton a koji opet protagonistima daje dovoljno emocija i „glume“, tako da ne bude suv i distanciran.

Phillipsova u uvodu za kolekciju kaže da za čoveka po imenu Marcel Petiot nikada nije čula dok nije pre neku godinu uzela da čita knjigu o Parizu pod nacističkom okupacijom. Tu je, između podataka o masovnim deportacijama Jevreja (samo u Aušvic ih je iz Pariza poslato 13.000) naletela i na ovo ime, praktično uzgredno pomenuto, sa podatkom da se sumnja kako je Petiot tokom rata i okupacije u Parizu ubio između 60 i 200 osoba, a da je ovo očigledno mogao da radi jer su većina njegovih žrtava bili Jevreji koji su tražili način da se povežu sa pokretom otpora i tajno se prebace na neku bezbedniju lokaciju u unutrašnjosti.

Phillipsova naravno, ne propušta da uvidi i gorku ironiju u tome da je jedan ovakav zločin skoro refleksno relativizovan time što se događao u senci još većeg zločina koji je činjen sistematski, od strane velike vojne sile i birokratske mašine sa ambicijom da sprovede genocid koji će podrazumevati i fizičko uništenje jedne etničke grupe i oduzimanje svih njenih dobara i poseda, a time je i priča o „Pariskom kasapinu“ njoj bila zanimljivija da se ispriča. Ne radi se o nekakvoj dobro čuvanoj tajni, naprotiv, Petiot je posle oslobođenja Pariza uhapšen, suđeno mu je i pogubljen je na giljotini, no činjenica da se o njemu ne zna – ili barem ne priča – onoliko koliko se zna i priča o, recimo, Kürtenu, Sutcliffeu (koji je umro pre svega tri meseca) ili možda „on nije nikog ubio“ Mansonu je svakako dovoljno opravdanje za ovaj strip. Čisto iz perspektive morbidne fascinacije serijskim ubicama od koje verovatno niko nije baš stoprocentno imun, kako i Phillispova kaže, treba pomisliti da je ovo čovek koji je, gledajući rat i okupaciju oko sebe, te patnje progonjenih Jevreja pomislio „Hej, pa ovo je dobra prilika za mene“.

Kako to obično biva u fikcionalizovanim pričama o serijskim ubicama, i ovu posmatramo jednim dobrim delom iz vizure detektiva pariske policije po imenu Georges-Victor Massu koji zajedno sa svojim sinom što se uči za istražitelja pokušava da uđe u trag ubici za koga se ni tada nije tačno znalo koliko je osoba imao na duši a danas je procena jako široka, sa konzervativnom cifrom na oko 60 a onom drugom na oko 200 imena. Konteksta radi, kada je Petiot na kraju dospeo na sud, sudilo mu se za „svega“ 23 ubistva jer je toliko ljudi moglo da bude identifikovano iz ostataka koje je pariska policija pronašla u nekretninama koje je ovaj lekar iznajmljivao.

Phillipsova i Kotz su sasvim svesni kompleksnosti konteksta u kome se njihova priča odvija pa dobar deo stranica u ovom stripu otpada na nacističke oficire koji su ona stvarna moć u ratnom Parizu i čije odluke mogu značiti život ili smrt za njegove stanovnike. Strip počinje sa nekoliko scena u kojima se upravo prikazuje ne samo sva hladna, sasvim obezljuđena praksa postupanja sa Jevrejima u, jelte „gradu svetlosti“ – sa sve lokalnom policijom koja mora da gleda i ćuti kad je već deo kolaboracionističkog režima – već i njen oportunistički deo u kome nacisti prosto uživaju u iskorišćavanju i ponižavanju Jevreja pre nego što će ih poslati u logore smrti. Oficir Gestapoa, Jodkum je prikazan kao koristoljubivi sadista koji je najpre zainteresovan za pronalaženje pripadnika pokreta otpora u gradu a koji Jevrejima pomažu da se spasu, a kada mu u krilo padne, praktično slučajno, cela situacija sa serijskim ubicom, on, vrlo nerado, prvo odlučuje da ovu istragu delegira pariskoj policiji a onda kada shvati kolike su razmere svega, pokušava da je sam reši, ne bi li prikupio neke poene u ratu što se bliži kraju.

Naravno, njegovi nadređeni nisu specijalno zainteresovani da se time bave i u jednoj sceni u kabareu, Jodkum mora da se ubeđuje sa svojim pretpostavljenim oko toga da mu treba još ljudi kako bi lično mogao da sprovede istragu, dok mu ovaj, sve grleći se sa plesačicom odgovara „ako taj kasapin ubija Francuze, pa onda on radi naš posao umesto nas.“

Petiot je otkriven zaista slučajno, i strip prikazuje požar što je izbio u kući koju je on iznajmljivao za svoj rad. Kao cenjeni lekar, poštovan od zajednice (u jednoj kasnijoj sceni, prilikom ispitivanja njegove supruge, saznajemo da je bio i gradonačelnik mesta u kome su živeli pre rata i da ona smatra da je sasvim nemoguće da je njen muž ikoga ubio), Petiot je nekoliko godina „radio“ iz ovog prostora, gde policija, nakon ugašenog požara nalazi podrum prepun delova tela i ljudskih trupla. Problem je, isprva, što je lekar nestao, nacisti žele da ga uhapse ali ne da se previše cimaju oko njega pa zadatak delegiraju francuskoj policiji, a ona se pomalo usteže oko lansiranja propisne istrage jer se za Petiota priča da zapravo radi za pokret otpora i da ljudi nisu ubijeni već da su naprosto prebačeni na bezbednije teritorije.

Razume se, detektiv Massu i njegovi saradnici su potpuno svesni da je ovo netačno, jer su svedočili pronalaženju desetina raskomadanih leševa u iznajmljenoj kući, sa sve tragovima na njima koji nedvojbeno svedoče o tome da je čerečenje počinjeno od strane nekoga ko ima medicinsko obrazovanje. Istraga onda kreće najviše zato što Massu iza sebe već ima jednu traumatičnu epizodu sa početka karijere kada je uprkos svim naporima policije drugi serijski ubica uspeo da ubije još nekoliko žrtava pre nego što je pronađen i uhapšen. Massu otud ovo shvata veoma lično, sećajući se kako je u ono vreme imao napad nihilizma na pomisao da mu je žena trudna i da će sina doneti u svet koji je ovako hladan i odvratan.

Ovaj strip nije formatiran kao triler i mada su scene ispitivanja i istrage koje gledamo očigledno dramske inscenacije, autori očekuju da se vezujemo za likove i sa njima proživljavamo događaje samo koliko je potrebno da se kontekstualizuje ovaj slučaj. Massu je jedini lik za koga se može reći da ima nekakav ozbiljniji narativni luk, gde se suočava sa iskušenjima koja mora prevazići i u sebi pronaći i snagu da pređe preko ne samo psiholoških trauma već i osramoćenja koje će doživeti posle ulaska saveznika u Pariz kada bude proglašen kolaboracionistom i otpušten iz policije. Jodkum je drugi lik koga delimično pratimo ali njegove scene su tu više da uokvire tu atmosferu nacističke dekadencije i nehumanosti koja čini jak kontrast Petiotovom ubijanju iz strasti.

Ni sam Petiot nije prisutan na prevelikom broju stranica jer se dobar deo stripa skriva od policije a umesto čoveka, mi čitamo o legendi koja se o njemu ispreda. Petiot je pre hapšenja dobio nadimke poput „Docteur Satan“ i gomile glasina o tome ko je on zapravo i šta zaista radi. Strip nam pokazuje i kombinaciju dokumentarističkih scena koje se tiču Petiotove prošlosti a iz kojih posredno i neposredno dobijamo elemente za portret psihopate što je u životu i mučio životinje, ali se i bavio finansijskim prevarama, donosio pornografske crteže u osnovnu školu itd. Sam Petiot čak i dok se skriva ne može da odoli a da malo ne provocira policiju, lično isporučujući pismo Massuu u kome o sebi govori kao o nevinom čoveku i patrioti koji radi za stvar oslobođenja.

Hapšenje se na kraju događa najviše zahvaljujući  Massuovoj istrazi, bez obzira što je on udaljen sa slučaja, ali finalno poglavlje priče o Petiotu je možda i najšokantnije i dobro podsećanje na zarazni šarm elokventnih psihopata koji ne haju za građanske forme jer sebe stavljaju – eksplicitno ili implicitno – iznad njih. Ovo je svakako u meni trigerovalo i podsećanje da aktuelna geopolitička situacija u svetu i kod nas u velikoj meri reflektuje činjenicu da se kolektivno nismo imunizovali od simpatija pa i idolatrije spram ljudi koji se predstavljaju kao harizmatični likovi što ne igraju po tuđim pravilima iako su, često, u pitanju puki zločinci.

Konkretno, Petiot je tokom suđenja izvodio predstavu u kojoj je vrlo narcisistički uživao, predstavljajući sebe kao nedužnog borca za „našu stvar“, tvrdeći da je ubijao samo Nemce i neprijatelje Francuske i da su tela pronađena u podrumu kuće koju je iznajmljivao tu bila kada je on u nju došao, ali da je pretpostavio da su u pitanju kolaboracionisti koje je ubio pokret otpora. Suđenje je onda u dobroj meri zavisilo od pokazivanja da Petiot nije imao veze sa otporom – jer je zabrinjavajuće veliki deo javnosti smatrao da je u pitanju zaista nedužan čovek čiji šarm i elokvencija nekako dokazuju da je sve što kaže istina – i dokazivanja da je veliki broj ljudi koje je ubio prvo Petiotu doneo značajne sume novca sa pretpostavkom da će im zauzvrat biti obezbeđeno prebacivanje na sigurno. Doktor se podsmevao tužiocu, na zabavu publike u sudnici  što strip vrlo uspešno pokazuje, a njegov advokat je insistirao da su mnoge od njegovih žrtava žive  zdrave i da žive pod lažnim imenima u Južnoj Americi. Naravno, ovo na kraju nije prošlo pa poslednja strana pokazuje i dalje prkosnog Petiota kako biva pogubljen 25 Maja 1946. godine na način koji podseća da je pomalo šokantna praksa odsecanja glava osuđenicima na smrt giljotinom bila živa i zdrava toliko skoro u našoj istoriji.

Nije ovo strip koji dramatično menja našu percepciju serijskih ubica niti odlazi u neke nove i neviđene spekulacije o njihoj psihologiji, motivacijama, emocijama, ali jeste jedna dobro istražena i umešno urađena fikcionalizacija dokumentarističkog materijala koja se ne gubi u melodrami i žanrovskim tropima a da nam ipak prikazuje likove kao spretno žanrovski sažete elemente narativa koji ne pretenduje da govori o misterijama ili da čitaocu pruža saspens. The Butcher of Paris je prijatno lišen tih „senzacionalističkih“ dimenzija analize života i rada serijskih ubica sa jednim odmerenim pristupom činjenicama i njihovom uokvirivanju u narativu koji je informativan, empatičan ali ne eksploatacijski.

Kotzov crtež je, kako sam rekao, veoma funkcionalan sa odličnim prikazom epohe i likova koji imaju pravi odnos „realističnog“ i blago žanrovski prenaglašenog. Kotz ne crta „lepo“ – sve je puno izlomljenih linija i oštrih uglova – ali su mu slike jasne, čiste, energične kada treba a naracija odlična sa kvalitetnim kadriranjem, jasnim postavkama i razrešenjima scena, i dobrim vladanjem tempom. Iako mi se čini da bi njegovi jasni, oštri tuševi bili odlični i u crno-beloj verziji, kolor Jasona Wordiea u mnogome oplemenjuje table i daje im dinamičnost koju ne biste nužno očekivali od ovakvog stripa, spasavajući ga od klišeiziranog mračnjaštva pripovesti o serijskom ubici. Leterer Troy Peteri uglavnom se trudi da ne zaklanja crtež više nego što je neophodno i profesionalno, diskretno, što se kaže „iz pozadine“ obavlja svoj posao dajući nam jasne i čiste dijaloge koji se čitaju bez napora.

Generalno, The Butcher of Paris je strip koji ne treba da donese saspens i uzbuđenje kakve dobijamo od „normalnog“ žanra ali istovremeno nije ni puki dokumentarac. Tretirajući svoj materijal sa poštovanjem ali i spretno fikcionalizujući i sažimajući kada je to potrebno, on nam donosi priču koja je zanimljiva, pa i uzbudljiva pre svega na intelektualnom planu a koji je i dalje onaj gde ne uspevamo da zaista „shvatimo“ serijske ubice. Možda ovaj strip, demonstrirajući još jednom da Dark Horse ima možda najbolje uredničke i produkcijske kapacitete u trenutnom američkom izdavaštvu, pomogne da se malo približimo tom shvatanju.