Pročitani stripovi: Praising the Surface – Behind the Scenes of Reality TV

Kao osoba koja nikada nije pogledala ni jednu jedinu epizodu Velikog brata – čak ni u vreme kada je to smatrano inovativnim i stizalo posredstvom još uvek koliko-toliko „progresivne“ televizije B92 – niti je na bilo koji način pratila Reality Show scenu u našim balkanskim okvirima i njene sve razuzdanije iteracije kroz Elite, Farme, Zadruge i druge „zatvor ali sa privilegijama“ formate, primamljivost strip albuma Praising the Surface – Behind the Scenes of Reality TV (odnosno, u originalu Éloge de la surface, dans les profondeurs de la téléréalité) za mene sastojala se uglavnom u tome da će mi ova fiktivna ali sa druge strane i publicistički intonirana strip-pripovest otkriti neke stvari koje ne znam. I, da ne bude zabune, trud ovde postoji, da se osvetle i psihološe i antropološke i sociološke dimenzije fenomena koji je svet zauzeo na juriš pre više od dve decenije i svi se zbog toga, nekako, osećamo lošije (uključujući same učesnike ovih programa), da se pruži i malo istorije pa i malo društvene kritike usmerene ka onima koji sami govore sve najgore o ovoj vrsti televizijskog formata a to ih nekako razotkriva kao licemere ili, još gore, diskriminatore. No, imam utisak da mi ovaj strip, sa svojih stodvadesetak strana nije rekao ništa suštinski novo, a što je manji problem, ali da me nije ni naterao da na čitavu problematiku rijaliti televizije gledam sa neke nove pozicije, promislim je iz druge pesrpektive. A to već jeste problem, bar za nas koji čitanje stripova shvatamo toliko ozbiljno da ćemo možda i nepromišljeno izgovoriti kako od njih očekujemo intelektualnu stimulaciju a onda će svi da nas pogledaju iznenađeno, zbunjeno, možda i malo zgađeno, kao da su upravo čuli čoveka kako priznaje da voli ponekad da pojede pseći izmet na koji je nasumično naišao šetajući parkom.

Praising the Surface izašao je originalno za Dargaud prošlog leta, na Francuskom jeziku, a na Engleski je stigao negde prošlog Oktobra posredstvom inicijative Europe Comics i rad je dve autorke kojima je ova tema bila veoma bliska srcu. Do mere da je za jednu od njih dve ovaj strip dobrim delom i autobiografska pripovest.

Mlađa od njih dve (rođena 1988.), Stella Lory je nacrtala i kolorisala čitav ovaj album, ali je bila i koscenaristkinja. Loryjeva je francusko-egipatskog porekla i originalno je studirala psihologiju, pa sociologiju ali je crtanje naravno na kraju prevagnulo kao njena prava strast. Zato je na kraju i diplomirala plastične umetnosti na Sorboni i od 2019. godine radi stripove profesionalno, sa prvim albumom koji se bavio pozadinom sveta mode, a onda i drugim koji se orijentisao na nove talente na sceni komedije. Loryjeva se opseda svakodnevnim, pa i trivijalnim i smatra da je ono vredno „kliničkog posmatranja“, pa je time sasvim jasno zašto će njen treći album da bude usredsređen na fenomen rijaliti televizije.

S druge strane stola je Tilila Relmani, a čija je životna priča, kako rekosmo, u priličnoj meri utočena u scenario ovog stripa. Relmanijeva potiče iz porodice velike akademske reputacije a koju već godinama razočarava time što se kroz život u velikoj meri bavila popularnom kulturom i nisu je interesovale naučne i akademske titule. Po zanimanju je klinička psihološkinja i u svom poslu se uglavnom bavi porodičnom terapijom. No, sama kaže da proučavanje Frojda i Lakana nije ohladilo jenu strast prema popularnoj kulturi i da je bila i ostala pasionirani ljubitelj i pratilac rijaliti televizije. Otud i ovaj strip.

Glavna junakinja ovog stripa je Yasmina Makleoud, mlada psihološkinja i najmlađa od četvoro dece u porodici u kojoj svi imaju akademske titule i bave se naučnim radom. Otvaranje ovog stripa (nakon kratke fleš-forvard sekvence u kojoj vidimo da Yasmina stiže na set rijaliti programa Riviera koji se snima na Tajlandu sa gomilom evropskih učesnika koji uspevaju da risort u kome žive pretvore u svinjac svakog bogovetnog dana) prikazuje porodični ručak na kome se vidi da Yasminu, i pored sve ljubavi, smatraju svojevrsom crnom ovcom jer nikada nije napisala i objavila naučni rad i, mada ona smatra da je jednako pametna kao njene sestre i brat, očigledno je da se i sama oseća malo inferiorno.

Opsesija rijaliti televizijom pogotovo ne prolazi dobro kod roditelja koji su old school ljubitelji lepih umetnosti i odbijaju da čuju ikakve argumente koje Yasmina ima u odbranu rijaliti televizije kao izražajne forme, pa kada se ćerka sama prijavi da učestvuje u Rivijeri, ona ovo čini tajno.

Preokret u narativu nastaje kada Yasmina dobije posao ali ne kao učesnik ovog programa već kao jedan od scenarista, osoba koja će provesti više od četrdeset dana zatvorena u risortu sa učesnicima, producentima i ostalom ekipom, i, krijući se od kamera, stalno biti na setu, među učesnicima, kako bi iz njihovih interakcija i dijaloga, pa onda i kasnijih intervjua rađenih uveče sa svakim ponaosob, kreirala narative koji se onda mogu konstruisati u montaži.

Ovo je iznurujuć posao, čak i kada se ne bi radio u nečemu što je u suštini luksuzni zatvor i jedna od realnosti (hehe) rijaliti televizije je taj osećaj iznurenosti, pa i permanentnog sindroma sagorevanja u kome se pored učesnika nalazi i dobar deo ekipe, pogotovo kada se radi o ovakvim formatu gde se svi nalaze na mestu izolovanom od ostatka zajednice. Strip ovo korektno prikazuje, dajući nam da vidimo kako svakodnevnica koja se sastoji od konsekutivnih „zabava“ i razbibriga može da bude istinski naporna za sve umešane.

Ne da je to neki nov uvid naravno. Autorke, pak, ulažu dosta energije da nam prikažu i korene rijaliti televizije, trudeći se da legitimizuju interesovanje za trivijalno, svakodnevno i banalno kroz kreiranje spona sa pop-artom i filozofijom Endija Vorhola. Implikacija da će i rijaliti televizija jednog dana biti prepoznata kao vredna uvršćivanja u umetničke postvake nije izgovorena, ali je tu, naravno.

Strip se takođe hvata i Lakana kao i njegovih psihoanalitičkih prethodnika, iznoseći na teren zaista tešku artiljeriju da bi ukazao na bihejvioralne koncepte koji čine rijaliti televiziju intuitivno primamljivom ponudom ljudskim bićima, ali vredi ovde primetiti da Praising the Surface samo u (kvazi)akademsku odoru zaodeva ono što već svi znaju i da ne pruža nekakvu specijalno produbljenu analizu. Da je trivijalno prijemčivo jer zahteva malo ulaganja energije a može da proizvede dovoljno endorfinskog odgovora danas zna doslovno svako ko je gledao kako roditelji detetu daju telefon da skroluje po tiktoku kako bi bilo mirno, a da su na mišiće kreirane drame u međuljudskim odnosima, čak i kada nisu sofisticirane, originalne, niti imaju nepredvidive preokrete dovoljne da im se ljudi iz dana u dan vraćaju su nas decenijama unazad naučile televizijske sapunice i telenovele.

Praising the Surface pravi trud da pokaže da učesnici rijaliti programa na neki (suštinski bitan) način jesu „performeri“, odnosno da oni imaju personu za pred kamerom koja nije nužno ista kao njihova stvarna ličnost, i imam utisak da je ovo odgovor na potencijalnu kritiku da je rijaliti televizija maltene identična pornografiji ili prostituciji – ali opet, ovo bi bilo kao kada bi neko uzeo da vam objašnjava da glumci u pornografskim video radovima zapravo glume, dakle nešto što svi znaju već decenijama i nije nikakav revolucionaran niti nov uvid. Kroz odmotavanje zapleta ovog stripa, glavna junakinja se zbliži sa jednom od učesnica i prepoznaje u njoj dubine karaktera kakve se ne vide u samom programu, ali priznajem da ni u jednom trenutku nisam našao argumentaciju koja bi poduprla ideju da je zbog toga sama rijaliti televizija nekako sadržaj vredan konzumacije za nekog koga interesuju nutrine ljudske duše.

Jedan od motiva koji se u stripu interesantno postavlja je i taj da kada se učesnici programa dovoljno jako brendiraju (najčešće jer su pružili dovoljno interesantan performans da dolaze u konsekutivne sezone, ili da idu po različitim programima), oni postaju „stvarne“ rijaliti zvezde, dakle, u stvarnom životu, bez potrebe vezivanja za konkretan televizijski program i produžuju narative o svojim životnim dramama, uspesima, neuspesima, neprijateljima, savezništvima, ljubavnicima itd. kroz interakciju sa publikom putem društvenih mreža. Ovaj uvid da stvaranje parasocijalne spone između publike i „zvezde“ svoju ultimativnu formu dobija na društvenim mrežama je interesantan i vredan značajno dubljeg istraživanja nego što je ovaj strip imao prostora, ili ambicije da uradi…

U suštini, najdalje što Praising the Surface odlazi u legitimisanju rijaliti televizije kao fenomena koji ne samo postoji nego na neki način i oplemenjuje čovečanstvo je u prikazivanju ogromnog rada koji se u ovo ulaže, što ja, kao dobar marksista mogu da pozdravim i cenim, ali legitimno je reći i da proizvođači kreka ulažu veliki rad u to čime se bave ali da krek, u krajnjoj analizi ima značajno više negativnih nego pozitivnih efekata na ljudsko društvo.

Slično kreku, adiktivnost rijaliti programa je jedna od njihovih najočiglednijih a onda i najdestruktivnijih karakteristika, u najmanju ruku jer konzumentu oduzimaju mnogo vremena nudeći mu intelektualnu i emotivnu stimulaciju niskog nivoa i time mu umanjujući mogućnost da se bavi nečin plemenitijim i (za sebe i druge) možda korisnijim. No, naravno da se ovo može reći za doslovno bilo šta drugo, uključujući hip-hop, stripove ili videoigre, pa je i fer da kažemo da su rijaliti programi distinktni po tome što je u njima koncept „umetničkog“ po definiciji odsutan i da u njima trivijalno i površno nije neizbežni element popunjavanja prostora već, naprotiv, poenta i suština.

Autorka imaju jedan momenat u kome ukazuju da je kritikovanje rijaliti programa i ljudi koji u njima učestvuju neka vrsta „dozvoljene“ diskriminacije, to jest da se u „intelektualnim“ krugovima ne smatra lošim ukusom govoriti o ovim ljudima kao o hodajućem smeću uz korišćenje raznih diskriminatornih odrednica (vezanih za nivo obrazovanja, seksualne navike, izgled itd.) i to je možda i fer primedba, ali strip se nikada zaista ne uhvati u koštac sa idejom da su učesnici ovih programa ne puki eksploatisani proleteri već voljni učesnici u nemilosrdnom kapitalističkom procesu koji profitira na najnižoj formi društva spektakla. Rijaliti televizija nije, poput uličnog otimanja nakita, prodavanja droge ili igranja košarke jedini put za marginalizovanu omladinu iz teškog siromaštva i krivica koju bismo mogli da osetimo što se prema nekom ko u njoj učestvuje odnosimo sa prezirom naprosto nije istog tipa.

Strip je svakako zabavan i zabavno nacrtan. Loryjeva ima dinamičan, jako ekspresivan stil, sa likovima koji su komični u svojim prenaglašenim gestikulacijama i izrazima lica, a što je prirodna ekstrapolacija klasičnih franko-belgijskih pristupa. Kolor joj je efektan i mada table deluju natrpano i haotično, sa puno promena rakursa, formata, puno teksta i kolornih efekata, strip je čitak, jasan i lako se prati. Praising the Surface – Behind the Scenes of Reality TV me definitivno nije ubedio da u rijaliti televiziji „ipak ima nečega“ ili makar da ljudi koji se njome bave rade nešto što bih opisao kao „častan rad“ ali jeste jedno strastveno ljubavno pismo ovom tipu televizije pa ako ste manje namrgođena osoba od mene, možda bi bio vredan vaša pažnje. Amazon ga prodaje ovde.