The Site (ili u Francuskom originalu Le Chantier) bi na našem jeziku bilo „gradilište“ a ovo je i naslov stripa koji se bavi jednom od naizgled najbanalnijih stvari u modernom svetu: građenjem zgrade. Ovaj album, izašao prvo 2018. pa onda u novom izdanju za Dargaud početkom ove godine i publikovan zatim na Engleskom jeziku kroz inicijativu Europe Comics, pokriva čitav proces „proizvodnje“ stambenog objekta, od pregleda placa i prvih skica na papiru, preko projektovanja, diskusija sa budućim stanarima, unajmljivanja radnika, opreme i podizvođača, do predavanja kuće vlasnicima na samom kraju. Ako ste arhitekta, sada već verovatno klimate glavom a možda se i lagano znojite od napetosti, svesni koliko je ovaj proces prepun nepoznanica, stresa, iznenađenja i preokreta. Ako ste normalna osoba, pitate se zašto bi ZABOGA iko čitao strip o jednoj od najobičnijih profesija na planeti u kojoj se drama svakako može pronaći u probijanju rokova i budžeta ali možda ne na način koji dolikuje žanrovskom stripu.
No, scenarista ovog stripa, Fabien Grolleau, je čovek iz branše i zna vrlo dobro o čemu govori. U prvom izdanju ovog strip albuma on je napisao predgovor u kome pojašnjava kako je njegov životni put vodio ka kreiranju Le Chantier. Naime, Grolleau veli da u školi nije imao pojma čime želi da se bavi u životu ali da bi mrzovoljno odgovorio „nešto u vezi sa crtanjem“ kada bi ga neizbežno to pitali. SADA je svestan da je već tada znao da se to prevashodno odnosilo na stripove ali kako „crtač stripova“ čak ni u Francuskoj osamdesetih godina nije delovalo kao poželjno zanimanje za nekoga ko teži socijalnoj i finansijskoj stabilnosti, Grolleau je završio na arhitektonskom fakultetu i šest godina kasnije izašao s njega sa diplomom u džepu. „Skoro pa slučajno“, veli. No, nakon što je napravio nekoliko kuća i pobliže se upoznao sa time kako funkcioniše ova branša, koliko u njoj ima muke, napora, stresa, na kraju dana nezahvalnog kuluka koji ga ne ispunjava duhovno na način o kome je sanjao kao klinac, Grolleau je samom sebi rekao da je dosta laganja i da je krajnje vreme da se usredsredi na svoju stvarnu pasiju – stripove. Arhitektura mu danas, kaže, izaziva i blago nostalgiče emocije, ali njih brzo smeni olakšanje kada se seti svih muka sa raznim pravnim službama, zahtevnim i nerazumnim klijentima, osiguranjem, problemima koji na papiru nisu bili previđeni ali su se odjednom pojavili kada se otvorilo gradilište… Jedno je sigurno, Le Chantier je napisan od strane čoveka koji je iz prve ruke iskusio i uzbuđenja i frustracije, i muke i lepote arhitektonskog posla i ovde dobijamo THE REAL DEAL. Romansiran, svakako, ali zapravo nimalo umiven.
Grolleauov saradnik ovde je Belgijanac Clément C. Fabre koji je nacrtao i kolorisao ovaj album. Fabre je i sam neka vrsta izbeglice koju je strip-industrija rado prihvatila, sa sedmogodišnjom karijerom rada na filmu a koju je onda na sopstvenu inicijativu napustio prvo radeći onlajn stripove (to u vreme dok su blogovi još bili validan medijum za sticanje publike) a onda, od 2012. i profesionalno crtajući za stvarne izdavače. Kao i mnoge druge kolege, Fabre je povremeno i scenarista, pogotovo kada radi knjige za decu a do sada je sarađivao sa različitim scenaristima i izdavačima (Delcourt, Vide Cocagne, Robison, Marabulle).
Le Chantier je jedna nimalo prikrivena oda arhitektonskoj profesiji, uz puno prepoznavanje – i demonstriranje – činjenice da se radi o jednoj od retkih profesija na planeti koje u sebi treba da spoje umetničko i inženjersko, da budu i pragmatične jer se odnose na ljudsku svakodevnicu ali i estetske, apstraktne, namerno simbolične jer ljudska svakodnevnice ne treba i, uostalom ne može, da se svede na prostu materijalnu ravan. Svako od poglavlja ovog malog grafičkog romana počinje citatom nekog od poznatih arhitekti iz naše novije istorije, i oni na neki način sažimaju i ideje na kojima strip počiva, od toga da „ako želite lak život ne treba da budete arhitekta“, preko toga da je „gradilište metafizička i poetska spona do onoga što zgrada može da bude“, do toga da „arhitekta mora da izabere da li će biti megaloman ili psihopata“ ali i toga da je „esencijalno da ljude žive u prostoru a ne između četiri zida“ i da je „cilj arhitekture da stvori raj za ljude.“
Drugim rečima, ovaj strip pokušava da nam na primeru jednog projekta prikaže čitavu složenu prirodu ovog poziva (neki bi rekli i njegovo prokletstvo), uključujući njegove metafizičke elemente ali i njegove najbanalnije, najprizemnije frustracije, sa podizvođačima koji gledaju da vas zavrnu kako znaju i umeju ali i klijentima koji su ćudljivi, iracionalni, a svakako ne dovoljno puni razumevanja za to što pokušavate da uradite. Naime da im dizajnirate životni prostor u kome će živeti u osećaju blagostanja i dobrobiti, ali i da kreirate umetničko delo koje će sedeti u krajoliku kao smislena, oplemenjujuća ljudska intervencija na licu prirode.
Strip prati mladu arhitektkinju Floru del Sol koja je već na studijama zapala za oko direktoru uspešnog projektantskog biroa i koji joj je odmah ponudio posao iako je njoj delovalo da nije nimalo oduševljen njenim idejama o ekološkim materijalima i uklapanju novih objekata u postojeće prirodne strukture. Gospodin El Rodrigo je jedan energičan ali old school arhitekta koji smatra da je beton naprosto kraj ljudske potrage za građevinskim materijalima i pošto je on veoma bučan i ima običaj da drugima nameće svoje mišljenje, Flora više puta tokom stripa biva iznenađenja kada joj on ne samo dopusti da ima svoje mišljenje već je i podseti da je nije zaposlio da se u svemu slaže sa njim već da klijentima ponudi stvari koje će ih oplemeniti.
U scenama sa El Rodrigom strip i prilazi najbliže komediji, sa „bučnim“ Fabreovim crtežom koji asocira na crtane filmove i specijalne efekte koje vidimo u njima. El Rodrigo je često predstavljen kao praktično mrlja jer se kreće prebrzo da bi oko moglo da ga prati a interna politika u birou, gde je Flora tek novajlija biva dobrano protresena kada ovaj njoj dodeli projekat pravljenja kuće za veoma bogati i uticajni bračni par koji u predgrađu Barselone, na placu punom starih borova želi da sagradi kuću koja će biti i „avangardna i u dodiru s prirodom“, i „moderna ali i u sponi sa prošlošću ovog lokaliteta“.
Florin prvi susret sa ovom porodicom je zapravo kroz incident sa njihovom decom koja se igraju na još uvek neizgrađenom placu i insistiraju da kuća bude napravljena na drvetu. Prvi obrisi nečeg što tek treba da bude bačeno na papir a kasnije i sagrađeno formiraju se upravo pod uticajem prizora koji Flora pred sobom vidi, sa starim borovima i oblicima kuće koji se uvijaju oko velikih stabala.
Naravno, to da supruga želi da se borovi poseku je prva prepreka koju treba zaobići i ovde dobijamo maštovitu i humorističku epizodu koju organizuje El Rodrigo kako bi klijente ubedio da veruju njegovoj arhitektkinji.
E, sad, druga strana poverenja je da supruga kreće da bombarduje Floru – sa kojom sada misli da se skroz kapira – idejama svakih pet minuta šaljući mejlove i poruke, onako kako njoj padaju na pamet. Za nju ova kuća nije samo mesto na kome će živeti već i statusni simbol da se pokaže drugim imućnim porodicama, a njeno amatersko interesovanje za arhitekturu i dizajn dosnosi, nagađate, više glavobolje nego pomoći mladoj liderki projekta.
Strip elegantno uspeva da spoji prikaz izrastanja projekta od ideje, preko crteža do nečeg opipljivog, sa iskušenjima na emotivnom i privatnom planu koje Flora proživljava. Za nju je ovaj projekat istovremeno i divan umetnički izazov i frustrirajuće resetovanje ideja svaki put kada „gazdarici“ na pamet padne nešto novo. Još kada se familiji, nakon utemeljenja nacrta projekta iznese prva procena cene, pa oni kažu da je to njima malo skupo, teško je ne saosećati sa Florom. No, ona uzima slobodan vikend da napuni baterije a posle vikenda će valjda i klijenti biti razumniji…
Naravno, onda preostaje rvanje sa podizvođačima i žongliranje sa gomilom pitoresknih karaktera od kojih svaki vuče na svoju stranu, smatra da je baš njegov deo posla najvažniji, omalovažavajuće se odnosi prema drugima i, razume se, gleda da uštine i uštedi gde god može. Ovde su realnosti upravljanja projektom na kome ima toliko pokretnih delova i ljudi (i firmi) različitih agendi i interesovanja prikazane veoma dobro – uz neophodna humoristička preterivanja, dakako – do mere da se čitalac kada izađe na drugu stranu stripa zatiče sa novim respektom koji ima za arhitekte i legitimnom zapitanošću kako uopšte ijedna zgrada izdrži prvi nalet vetra ako se prave kroz ovako haotičan proces…
The Site je nacrtan energično, već rekoh i bučno na momente, sa karikiranim, ekspresivnim likovima i bojama koje jure po tabli i legitimna su refleksija stanja u kome se nalazi Flora – od zebnje i frustracije, preko ushićenja do pobedničke mirnoće – i moj jedini kritički ton će ovde biti upućen leteringu za izdanje na Engleskom koji tekst čini iznenađujuće teško čitljivim…
No, to je mala prepreka za preskočiti jer je u pitanju po svim drugim parametrima odličan „mali“ ali supstancijalan slice of life komad stripa koji nam osvetljava arhitekturu sa unutrašnje strane i čini da malo bolje razumemo svet oko sebe. Nimalo beznačajno! Amazon ga prodaje ovde.
Cveće zla i naopakog 