Pročitani stripovi: King of Nowhere

Vratio sam se kroz vreme u pandemijsku 2020. godinu (u odnosu na koju pandemijska i ratna 2022. godina deluje posebno kvarno) da pročitam miniserijal King of Nowhere, lepo odmeren mali projekat koga je za BOOM! Studios napisao W. Maxwell Prince a nacrtao odlični Kanađanin Tyler Jenkins uz kolore svoje, pretpostaviću, supruge Hilary Jenkins. Ovo je vrlo lepo izgledajući serijal na kome su Jenkinsi obilato demonstrirali svoj kapacitet da kreiraju psihodelične, snolike prizore koji svejedno imaju čvrsto, disciplinovano sekvencijalno pripovedanje, ali i da naprave kvalitetnu atmosferu smalltown horora kakve u američkom stripu svakako ne manjka u naše vreme, ali je uvek lepo videti da se neko ovim oprobanim tropom bavi sa puno entuzijazma i spretnosti.

W. Maxwell Prince nije naročito plodan scenarista, ali jeste čovek koji stoji iza jednog od najboljih tekućih serijala koji poslednjih godina izlaze u SAD: Ice Cream Man je, otkada sam prošle godine pisao o njemu nastavio da izlazi relativno sporim tempom, možda i sledeći Princeovu nesigurnost u to koliko zapravo ovaj serijal treba da ima epizoda i kada treba da se završi da bi imao najveći, jelte, efekat, no ostaje da je u pitanju superiorni format egzistencijalnog horor-narativa provučenog kroz vrlo nestašne pojedinačne epizode u kojima autori perfektno odmeravaju stravu, melanholiju, tragediju i eksploataciju za kreiranje priče koja stalno postavlja više pitanja nego što daje odgovora ali čitaocu nudi zaokružene male pouke o nesrećnim ljudima.

Ice Cream Man je nesumnjivo Princeov magnum opus u ovom trenutku i od petodelnog miniserijala kao što je King of Nowhere nikako ne treba očekivati istu širinu vizije ili uporedivo duboki filozofski zahvat. No, ono što Ice Cream Man nema – stalni protagonist, jasan žanrovski zaplet gde se vidi ko su „naši“ a ko „njihovi“ i prepoznaju se ulozi u igri – King of Nowhere stavlja u centar svoje koncepcije. Utoliko, ovo je žanrovski mnogo određeniji strip, kod koga iznenađenja dolaze najpre na površini – priča se na kraju krajeva događa u gradu u kome su svi stanovnici praktično čudovišta – ali čiji su zaplet i radnja familijarni svakome ko ima makar malo kilometraže u američkoj popularnoj kulturi i ovde se najpre gleda to kakva je egzekucija unapred poznate postavke.

U principu, Prince koristi neke od sebi svojstvenih tehnika, ili makar ugađa sopstvenim kreativnim interesovanjima da obezbedi stripu upečatljiv identitet i da čitaoca sa prvom epizodom uvuče u svoju intrigu. Naravno, za ovo je u velikoj meri presudan i rad Jenkinsovih koji perfektno kanališe smešu konfuzije, kajanja pa i autodestruktivnosti što karakterišu glavnog junaka i prva epizoda King of Nowhere ima izvrsnu udicu na početku sa svojom kombinacijom istinski upečatljivog grafičkog programa i konfuznih ali za praćenje lakih misli glavnog junaka koja sugeriše da je ono što čitalac pred sobom vidi samo njegov košmarni san.

Denis, protagonista i u najboljem slučaju antiheroj ovog narativa je čovek sa malo pozitivnih osobina i otud je toliko bitna ta njegova inicijalna konfuzija, ubeđenost da se nalazi usred deliričnog sna prouzrokovanog alkoholom, jer ga čitalac zatiče u stanju „čiste“ emocije, mešavine samoprezira, samosažaljenja ali i svesti da nema kontrolu nad snom i da samo može da ide dalje. Na ovaj način Prince postiže da protagonist deluje ranjivo, čak možda malo i simpatično, a što je bitno za to inicijalno uvlačenje čitaoca u narativ u kome ćemo kasnije videti da je Denis naprosto beznadežan slučaj.

Denis zna da je adikt i to je naprosto deo njegove prirode. Kada mu se žena porađala morao je da izađe napolje da povraća ne zbog, kako je ona mislila, nervoze vezane za porođaj već zbog mamurluka. Denis je i neko ko u ovom stripu dobija priliku za „luk iskupljenja“, ali on naprosto nije lik koji ima u sebi kapacitet da se iskupi, da kikuje svoju adikciju, da promeni svoj život. Njegov impuls je, kada god stvari postanu teške, da se okrene i pobegne, a da sa druge strane ima ostatke etičkog čula koje će ga već u prvoj epizodi naterati da se umeša u tuču ispred kafane sa kojom nema nikakve veze da zaštiti momka sa ribljom glavom od momka sa šest ruku koji ga momački pegla iz sve snage.

Denis, dakle, nije „good guy“ koji samo nije imao sreće, niti đubre sa dobro skrivenim zlatnim srcem već nepopravljivo polomljena osoba koja nije „zla“ u svojoj duši ali koja nanosi zlo svojoj okolini kroz neodgovornost i jedno sebično, inerciji sklono kotrljanje kroz život linijama najmanjeg otpora. Ovo je važno da se naglasi jer su mnoge kritike ovog stripa insistirale da je glavni junak ne samo težak za identifikaciju već i aktivno problematičan i da je to slaba strana King of Nowhere, dok bih ja sa svoje strane argumentovao da je upravo takav glavni junak potreban kao agens promene koja će zadesiti mali grad u američkoj provinciji.

Ono gde slabe strane mogu da se traže i nalaze je više logistički plan. Gradić o kome pričamo, North Waherek – otpala slova sa znaka na ulazu čine da prirodno čitate njegovo ime kao Nowhere – je mesto u nekakvoj američkoj zabiti iz koga niko ne odlazi i u koga niko ne dolazi a kojim zvanično i nezvanično upravlja jednooki šerif koji uvek zna šta je najbolje za sve i svi to na kraju prihvataju. Šerif nije tiranin i nije intrinzično zao i Denis na početku stripa čak i sarađuje sa njim pa mu i spasava život, još uvek nesiguran da li sanja ili je sve ovo oko njega nekako – stvarno.

A oko njega su ljudi sa rogovima, ljudi sa dve glave, ljudi sa ribljim glavama i ptičjim glavama, ljudi sa licima koja stoje naopako, sa viškom udova, očiju ili predimenzioniranim prstima… Tyler Jenkins ovde poseže duboko u različite tradicije predstavljanja „frikova“, pozivajući se i na klasične cirkuske predstave, ali i na folklorne elemente, dajući nam grad u kome je svaki stanovnik na svoj nači poseban, a ta je posebnost ospoljena u nekom elementu fizičkog izgleda koji se ne može sakriti.

S obzirom da smo u trećoj deceniji 21. veka, impuls da se ovo čita kao neka vrsta queer (anti)utopije je snažan, ali Princeov scenario ovde ne ide naročito daleko u promišljanju prirode društva koje je on kreirao. Ovo je, u svakom praktičnom smislu, normalna provincijska zajednica, izolovana od ostatka sveta i zatvorena u sebe, zapravo prilično konzervativna, s obzirom na radikalnu raznolikost njenih članova i individualnost koju svako od njih ima već na fizičkom planu.

Otud i sam trilerski zapelt koji sledi i pokazuje nam kako istorijat nastanka ove zajednice, tako i fatalni preokret čiji će Denis biti nevoljki katalizator deluje prilično standardno, pa, ako ste manje blagonakloni, i malo generički. Raskošno psihodelična horor atmosfera koju strip kreira svojim kastom na kraju se svodi na uobičajenu zaveru vlasti, uobičajenog psihopatskog ubicu poslatog da obezbedi ćutanje i čuvanje državnih tajni, uobičajene ljude u zajednici koji strašnu tajnu znaju ali smatraju da je lakše ako je zajednica ne zna itd. itd. itd.

I, sad, King of Nowhere to svodi na jedan uobičajen i predvidiv narativ koji na kraju ostaje na nivou rekonstrukcije poznatih tropa dok se premisa o frikovima, njihovoj individualnosti i raznolikosti ne razvija u nekoj značajnoj meri. Prince ovo piše sasvim korektno, da tu ne bude zabune, i ako mu psihopatski ubica nije  naročito originalan, on je makar ubedljiv i upečatljiv. Princeovski manirizmi, kao što su dugački monolozi koji u titlovima traju po nekoliko tabli dok se pred očima čitoaca odvija različita akcija vam mogu prijati ili mogu malo iritirati svojim odvlačenjem pažnje sa same akcije, ali makar strip kreira nekakvu „buddy“ hemiju između nekoliko centralnih likova i ovo mu daje dimenziju herojskog razrešenja priče koja se zapravo završava sa vrlo malom promenom status kvoa.

Opet, slutim da je Prince tako i hteo, da je odluka koju donose stanovnici mesta na kraju finalni cinični komentar na sam žanr ali i na ljudsku prirodu, dok je poslednji preokret u Denisovom životu posebno mučan, ali i on služi da priču izmakne iz pozicije čistog prepričavanja žanra. No, da to može čitaoca da ostavi malo zbunjenog, pre svega na emotivnom planu, jeste tačno.

Crtež svakako nije zbunjujući mada naravno morate imati apetit za psihodelični horor ugođaj koga Jenkinsi kreiraju. Hilary je po vokaciji slikarka i njen pristup kolorisanju je i sam skilarski sa naglašenim korišćenjem različitih tonova iste boje i gradijentima da se slikama da dubina. Tylerov crtež je, suprtono tome, velikim delom u oštrim linijama, oštrim uglovima i nakrivljenim geometrijama. Ovo je strip koji programski želi da vam se od pogleda na svaku tablu malo zavrti u glavi, sa namernim insistiranjem da linije stano budu pod uglom, bilo dijegetički, u samom prostoru slike, bilo izvan njega, u okvirima panela.

No, pripovedački je ovo veoma disciplinovano i taj utisak pomalo delirične konfuzije koju ostavljaju table ne prenosi se i na ravan pričanja priče koju je lako ispratiti od početka do kraja. Letering je radio Andworld Design i ovo je vrlo pažljivo prilagođen dizajn slova i njihovih podloga da se isprati taj delirični ton stripa a da se ne naruši čitljivost.

King of Nowhere je dakle, kao nekakva stilska vežba koja je daleko prebacila ambiciju pukog vežbanja ali nije se sasvim odvojila od svog tropima obeleženog jezgra. Svakako pričamo o stripu koji ima jasan, razumljiv narativ i dobru atmosferu pa  mu vredi posvetiti malo vremena ako inklinirate freaky horor zabavi. Amazon prodaje kolekciju ovde.