Štrajkom do demokratije – hronologija jedne dijete

Minutipopričizam deluje kao pogodan metod da se isprati način na koji Tomislav Nikolić munjevito menja svoju taktiku političke borbe onako kako cinizam realnog pokušava da mu stavi soli na rep:

– Dakle, gospodine Nikoliću, šta imate da poručite onima koji tvrde da ste redefinisali pojam „neprincipijelnost“ i vozdigli se na krilima izvrtanja sopstvenih reči izgovorenih pre svega nekoliko dana, još svežih u sećanjima svih živih svedoka i zabeleženih kamerama tadićevskih medija?

 

Lider naprednjaka podesio je nagib igle ugodno smeštene u venu pre nego što je slabašnim ali odlučnim glasom prema novinarskom mikrofonu usmerio svu snagu svog prasvoslavlja:

 

– Ja bih vas molio da nad samrtnom posteljom jednog Srbina koristite srpske reči. Ja čak i ne znam šta „nepincipijelnost“ znači. Ako je to izraz za samopožrtvovanje na evropskom, onda ću sa ponosom potvrditi sve to što ste rekli o… vozdizanju i tadićevskim medijima.

 

 – Ne, gospodine Nikoliću – nastavio je drsko novinar – neprincipijelnost se odnosi na to da ste koliko prošle Subote izjavili da od jutros ne uzimate hranu i vodu i da je to vaš – pogledao je u beležnicu – „poslednji način borbe za bolju Srbiju“.

 

– Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu – promrmljao je lider naprednjaka, dok mu je brižna bolničarka na klinici za odvikavanje od seksa tamponom od vate obrisala znoj sa čela i maleni trag pljuvačke što se slila sa ugla njegovih suvih, ispucalih usana.

 

– Vaša borba je očigledno dala ekspresne rezultate, gospodine Nikoliću, jer vi ste već par dana kasnije počeli da primate infuziju…

 

– Šta pokušavate da insinuirate – upitao je sumnjičavo Nikolić – Pa infuzija nije ni hrana ni voda, to je pokušaj lekara da mi spasu život, razumete, kako bi moja borba mogla da potraje do konačne pobede!!

 

– Ali odmah zatim ste prekinuli i štrajk žeđu, počevši da uzimate vodu…

 

– Samo koliko da ovlažim usne – užurbano je pojasnio Nikolić – da bih mogao da dajem intervjue!!! Uostalom, patrijarh…

 

– Neki kažu – prekinuo ga je novinar – kako patrijarha koristite kao izgovor da biste se elegantno izvukli iz nepromišljenog i trapavo reklamiranog štrajka koji se pretvorio u farsu i pre nego što je počeo, očajničkog krika za publicitetom, maskiranog u političku borbu.

 

– To je tako tipično za Tadića i njegove čauše – ljutnuo se predsednik najveće opozicione partije – da se kamenom bace na svetog čoveka! Izrodi!

 

– Ali, patrijarh je vaš štrajk nazvao nehrišćanskim i ponudio čak trista drugih načina političke borbe. Trista, gospodine Nikoliću! Možda bi trebalo njega da plaćate kao savetnika, umesto Montg…

 

– Nemojte sad i vi da ste bezobrazni – upao mu je Nikolić u reč – Patrijarh je objasnio, izdao smernice za moje gladovanje i ja nameravam da ih se, kao Srbin i pravoslavac, pridržavam!

 

– Dakle, sad više niste u štrajku, nego na postu, do pričesti?

 

– Recimo – oprezno će Nikolić – recimo da se priroda mog gladovanja prilagođava situaciji.

 

– A šta je sa šuškanjem da ćete, sad nakon što ste se pričestili, počeli da uzimate vodu i kokain na iglu, za Uskrs, najveći hrišćanski praznik, obedovati sa svojim sajdkikom Aleksandrom Vučićem?

 

– Ali to je tipična medijska podmetačina – naljuti se Nikolić – pa Vučić će samo da donese malo jagnjetine… i mladog luka! Pa, vaskrs je, jebem mu boga!!

 

– Pa zar to nije hrana, gospodine Nikoliću – cinično će novinar.

 

– Hrana – krikne Nikolić – Hrana?? Pa jagnjetina je lek a ne hrana!!! Da li vi to želite moju smrt??? Iz kog ste vi to medija???

 

– Ja, ne – mucao je novinar nevešto pokušavajući da prikrije činjenicu da umesto mikrofona sve vreme u ruci drži klip pečenog kukuruza – ja sam ovde došao na pregled kod specijaliste pred operaciju uvećanja…

 

Nikolić ga više nije slušao. Njegov pogled proždirao je kukurz u provokatorovoj ruci. Osećao je navalu pljuvačke u usnoj duplji. Kako je znao moju jedinu slabost, pomislio je pre nego što je razjapio vilice daleko preko granica koje je postavila tadićevska fiziologija.