Jazz Nedeljom: Hirakura Hatsune Trio: Tears

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Japanski diskunion / DIWPRODUCTS izbacio je poslednjih dana nekoliko interesantnih albuma na Bandcamp i mada mi se nisu svi dopali podjednako, zadovoljstvo mi je da kažem da mi je MNOGO prijao album Tears a koji je odsvirao Hirakura Hatsune Trio. Ovo je snimak nastupa dotičnog trija u sastavu klavir-kontrabas-bubnjevi u klubu Alfie u Tokiju, izašao na disku krajem Juna i od prvog tona sam imao prijatan osećaj da će ovo biti jedna pitka, lepa a ne i plitka i nakinđurena šetnja kroz hardbop, cool jazz i post-bob ali me je album do kraja iznenadio ne samo inventivnošću već i jednom ozbiljnom supstancom, kreirajući neke veoma memorabilne momente emocije i gruva kakvih se ne bi stideli ni duplo stariji muzičari.

Tears je i prvo izdanje novopokrenute etikete Live at Alfie koju drži Yoko Hino, vlasnik kluba Alfie  koji nije tek ma kakav klub u kome se povremeno svira džez već ugledna firma koja sebe naziva „Kućom džeza“ i već četiri decenije radi na tome da promoviše kako mlade talente tako i da publici ponudi svirku starih majstora. Kao prvo izdanje za Live at Alfie, Tears je zaista reprezentativan materijal u kome ne samo da dobijamo izvrstan zvuk i dobar miks nastupa već je i u pitanju jako dobro izvođenje originalnog, autorskog materijala.

Hirakura Hatsune je, kaže njena biografija, profesionalna pijanistkinja koja je do sada svirala sa mnogim postavma u Tokiju i Osaki. Izdvaja svirku sa bendom Terri Lyne Carrington’s Berklee summer jazz workshop band iz 2016. godine, ali svirku sa uglednim trubačem Takyom Kurodom, kao i nastupe po Švajcarskoj, Bostonu, Filadelfiji i Njujorku. U diskografiji za sada ima naveden samo ovaj jedan album, ali ako joj je ovo prvi album u ulozi liderke možete zamisliti kako će da izgledaju naredni. Jer ovo je, pa, MNOGO dobro.

Pored Hirakure, ovde kontrabas svira Wakai Toshiya a bubnjeve Nakamura Gaito i mada, na svoju sramotu, ne znam baš ništa o ovim muzičarima, njihova izvedba je izuzetna. Ovo je trio koji svira ekstremno disciplinovano, ekstremno, što bi rekli u Americi, „tight“ a da opet nema ni prisenka one sterilnosti koju pa i ne tako retko čujemo na debi-albumima talentovanih novih autora koji žele da svojim prvim izdanjima prikažu formalnu disciplinu i ponekad im to ukrade malčice ekspresije. Tears nije takva ploča, ona je emotivna ali ne i teatralna, kompleksna ali ne razmetljiva, ona ima, da budemo jasni, jako dobar gruv a opet nije robinja tog gruva već muzičari disciplinovano ali slobodno improvizuju. Hirakura svakako najviše svih i njen pijanistički jezik je naprosto raskošan, sa puno odlično korišćene dinamike – ali opet bez teatra – i tako lakim, tako spretnim poigravanjem sa harmonijom kada improvizuje da je, recimo, druga kompozicija, Did it Again, jedanaest minuta najfinije lavirintske arhitehture u kojoj klavir slušaoca vodi kao za ruku kroz sve zavijutke i skretanja dok se potpuno ne izgubi i ne zaboravi na vreme, a kontrabas, pa, kontrabas sve vreme trči oko njih i pipka ih sa svih strana. Mislim, to je SAVRŠENO, to hoću da kažem.

A ta kompozicija dolazi nakon uvodne, Sea Raccoon, koja je sedam i po minuta brzog, a relaksiranog bebopa za koji je nemoguće da vas ne šarmira. Toshiya Wakai je kičma ove kompozicije sa svojim moćnim walking stilom, dok Nakamura i Hirakura jedno drugom dobacuju sinkope i akcente. Mislim, da je ceo album bio samo ovo, meni bi to već bio sjajno.

Ali nije. Od treće pesme kreće se malo i sa emotivnijim programom pa je Something for Charles Mingus zaista perfektan omaž velikom prethodniku, odsvirana u prepoznatljivom stilu i sa atmosferom stare, zadimljene barske svirke, ali i sa referencama na mnoge stilske elemente koji su stariji i od Mingusovog vremena i koji su i njega doveli na ono mesto u jazz istoriji koje sa pravom drži.

Od te tačke nadalje, album ulazi u trodelnu svitu, Tears i ovo je centralni deo albuma, uspevajući da istovremeno bude i elegičan, emotivan introspektivni koloplet tema, ali i plesna proslava ritma pokreta. Tears – I. Sob kreće sa solo klavirom, vrlo uzdržano, ali i sa lepom emocijom, bez nekakve veštačke hermetičnosti, nudeći izvrstan intro koji ima jako širok emotivni i dinamički raspon, da bi iza njega sledio brzi, razigrani  bebop. Ovo je jako energično iako bend nikada ne forsira ekspresivnost i svira mahom u gruvu, bez  naglašenog razbijanja forme ili harmonskih eksperimenata. Tears – II. Calm je, pak, spakovana u fank ritam, nudeći relaksiraniju ali vrlo uspelu, ekspresivnu muziku, sa kontrabasom koji ovde ima centralnu ulogu.

Tears – III. Breathe je ponovo u četvoročetvrtinskom ritmu ali sa nešto razvijenijm atmosferom i klavirom koji je ovde smeliji i razigraniji, donoseći olakšanje posle mnogo minuta tenzije.

Iza kraja trodelne svite sledi solo na bubnjevima a koji je em sjajan, em predstavlja uvod za najambiciozniju i najkompleksniju kompoziciju na albumu. Emperor Time je skoro petnaest minuta ozbiljne poliritmičke svire i konstantnih promena smera a da trio i u ovome zvuči prirodno, neisforsirano i, pa, jednostavno zabavno. Nakon Tears, Emperor Time je žovijalniji komad, ali u svakom pogledu kompleksniji i sa puno slojeva.

But Beautiful koja album zatvara je nežna, cool balada koja ponovo asocira na noćne, zadimljene barove, ali pred zatvaranje, u momentima kada se spona sa stvarnošću najviše tanji. Hirakura ovde svira vrlo lirski romantično ali i sa dosta humora, dok ostatak benda sjajno drži dinamiku i tempo da sve zazvuči živo i sočno.

Veoma dobar zvuk na ovom albumu je jako bitan za uživanje u muzici koja se nudi. Ovo je živ i bogat snimak, sa puno dinamičkog opsega i topline u finalnom masteru, baš kako i treba da se jedan zaista izuzetan nastup iskusi u kućnim uslovima. Ima ljudi koji kažu da su najbolje džez ploče sve već snimljene ali Tears je podsećanje na to koliko je ovo netačno. Najbolje džez ploče, čini se, nas tek očekuju. Pratike Hatsune Hirakurku, pred njom je velika karijera:

https://diwproducts.bandcamp.com/album/tears

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s