Film: Jaggi

Jaggi, debitantski film režisera i scenariste Anmola Sidhua iz 2022. godine – od nedavno dostupan za striming na zapadu putem Mubija – je jedan od onih paradoksa koji susretnete nekoliko puta u životu: umetničko delo toliko snažno, neposredno i ogoljeno da želite da ga svi vide, i istovremeno toliko brutalno, traumatizujuće i pesimistično da se plašite da ga ikom preporučite. Mislim da sam se poslednji put makar slično ovome osećao gledajući Laugierove Mučenice iz 2008. godine ali je taj film barem preko sebe bio navukao tanki pokrov žanrovske stilizacije, dajući gledocu makar mali prostor za odstupnicu, za odmak, za uzimanje vazduha i skretanje pogleda. Jaggi nema toliko milosti i njegova neorealistička vizura je toliko gola, nemilosrdna i intenzivna da vam ispunjava celo vidno polje i pretvara vas u voajera želeli vi to ili ne. Jaggi je, velikim delom, priča o nasilju i njegovoj neizbežnosti, ali da bi gledaocu ova lekcija bila usađena najdublje što se može film i njega samog kao da pretvara u saučesnika, stavljajući ga u simbolički položaj bespomoćnosti kako bi jače iskusio bespomoćnost glavnog lika, dajući mu onda momente predaha, mirnoće, čišćenja, možda kratkotrajne nade, da bi se trauma, kada se – neizbežno – vrati, osetila jače, smrvila ga brže.

Kinematografija indijske države Pandžab je bogata, uspešna, voljena u Indiji i izvan njenih granica, sa uzlaznom putanjom kojom se kreće poslednjih deceniju i po – ovo se smatra zlatnim dobom pandžabskog filma – jakim prisustvom na festivalima po celom svetu, žanrovskom raznovrsnošću i desetinama naslova koji se izbacuju svake godine. Neki od serijala, poput komedije Carry on Jatta su, zahvaljujući sigurno dobrim delom i indijskoj dijaspori, ostvarili respektabilan život i u zapadnim bioskopima sa milionskim zaradama i daljim ulaganjem u sve glamurozniju produkciju, uspešno se takmičeći sa Tollywood i Bollywood uratcima koji su možda nešto poznatiji među zapadnim gledaocima.

Jaggi nema nikakve veze sa ovakvom produkcijom i u pitanju je mali, nezavisni film urađen za stotinak hiljada dolara sa autorom scenarija i režiserom koji je pre ovoga uradio tri kratka filma, sve u periodu između 2020. i 2022. godine, sa glavnim glumcem kome je ovo prvo pojavljivanje pred kamerama i sa narativom i imaginarijumom toliko direktnim, brutalnim i SNAŽNIM da je i nezamislivo da bi ovakav film mogao da se napravi u studijskom sistemu bilo koje države. Ovo je fim nesvakidašnje snage, zastrašujuće hrabrosti na strani njegovih autora i bez imalo milosti.

Naravno, svi smo gledali razaranje maskulinih mitova kroz činove seksualnog nasilja rezervisane – na filmu – gotovo isključivo za žene, i u takvim slučajevima neretko fetišizovane i ugrađivane u eksploatacijske narative, i ne bi bilo fer reći da presedani ne postoje, ali ono što Jaggi izdvaja od svega čega mogu da se setim je ta njegova neposrednost, realistički pristup koji naglašeno izbegava žanrovske stilizacije kako bi banalnost nasilja prikazao u tolikoj rezoluciji da gledalac ne može da se ne oseti krivim. Jer je gotovo neizbežno da će trauma na ekranu okinuti i podsećanje na traumu iz života, neku koju je sam doživeo, ili, ako ima malo više sreće, neku koju je doživeo neko iz njegove okoline a on, gledalac ju je, možda do sada ignorisao, potiskivao, sebi – ako je uopšte o njoj mislio – govorio da verovatno nije tako strašno kako se na prvi pogled činilo i da je ta osoba, koja je to preživela, posle ipak bila normalna.

Jaggi počinje neprekinutim kadrom od sedam minuta, kinematografskom bravurom koja ne deluje ni mrvicu razmetljivo već samo usredsređeno, sistematično, da nam pokaže muškarca koji plače, valja se po zemlji i jeca, zatim zapisuje neke svoje misli u svesku, ustaje, pravi se da je normalan i seda na motocikl kojim je po njega došao rođak da ga vodi na zaruku. Jaggi, koji u 2012. godini kada film počinje ima svega osamnaest ili devetnaest godina, treba da uđe u dogovoreni brak sa devojkom koju mu je pronašao stric, čiji su se roditelji složili sa dogovorom, pa je i sama devojka pristala kad je videla njegovu sliku i odlučila da izgleda lepo. Jaggi svoj dnevnik, u kome piše najmračnije misli što mu prolaze kroz glavu, nosi zataknut za pojas, a kada ga tamo ubaci, vidimo da pored dnevnika ima i pištolj.

Film se zatim vraća nekoliko godina unazad. Još jedan briljantni dugački kadar nam prikazuje jutro u Jaggijevom domaćinstvu 2008. godine, sa majkom koja ustaje iz kreveta u kome spava sa muškarcem za kojeg u tom trenutku još ne znamo ko je, sa kućom koja još nema ni fasadu ni krov – jer znate već da se u mnogim zemljama porez na imovinu ne plaća dok objekat nije pod krovom – sa kravama koje provode noć u istoj prostoriji gde Jaggi, u tom trenutku srednjoškolac, i njegov otac, policajac sa punim radnim vremenom i prekovremeni alkoholičar, spavaju a majka ih budi da ih posluži čajem.

Jaggi nije čitav sastavljen od dugačkih neprekinutih kadrova i Anmom Sidhu, koji je ovaj film i montirao zajedno sa kolegom potpisanim samo sa Varnpreet, itekako razume jezik rezova, komprimovanja vremena kroz montaže, spretnih skokova kroz dane, godišnja doba i godine, ali ovi dugački kadrovi su često kulminacije njegovog vizuelnog izraza, rezervisani za neke od najstrašnijih scena u filmu a koje, na ime te discipline u kadriranju i savršene mirnoće kamere – i direktoru fotografije Pardeepu Taini je ovo prvi dugometražni film a što je gotovo nemoguće poverovati videvši zrelost jezika kojim barata – u gledaocu stvaraju utisak da ne može ni da trepne ni da odmakne pogled iako se pred njegovim očima odvija nešto užasno.

Jaggi je u 2008. godini „deveti razred“, odnosno prva godina srednje škole, spakovan sa još gomilom mladih momaka u školu za dečake gde, naravno, svi pričaju ne o tome šta su jebali već koliko puta su dnevno masturbirali, nadmećući se u lovačkim pričama o broju dnevnih ejakulacija i upotrebljavajući grubi, često ponižavajući rečnik da bi svoju muževnost dokazali jedino kako im pada na pamet – umanjujući muževnost drugih oko sebe.

Jaggi naravno brzo postaje meta zadirkivanja jer ima nežno lice, nešto dužu kosu, jer se ne nalazi niti snalazi u ovim pričama. Štaviše, on je dete sa sela, po ceo dan u polju, sa motikom u rukama pa je i toliko naivan da drugu iz razreda kaže da nikada nije masturbirao kada ovaj krene da ga ispituje koliko puta dnevno on može da svrši. Naravno da je prvo čime će ga ovaj momak nazvati „gej“ ali vrlo brzo se ovaj termin izmeće u pežorative poput „homo“ i „peder“ i Jaggi postaje meta podsmeha reklo bi se cele škole, prvo verbalnog zadirkivanja i vređanja, a onda i vrlo fizičkog dodirivanja.

Koje je sve, rekli bismo mi sada da smo u srednjoj školi, deo igre. Na kraju krajeva, ovo su sve dečaci razjarenih hormona, bez ijedne devojčice na vidiku da im malo zauzda ponašanje i izazove socijalni refleks stida i njihovo istraživanje sopstvene seksualnosti dešava se u ekskluzivno muškom okruženju gde se uvek mora preterati jer će onaj naspram vas preterati ako mu dopustite, gde uvek morate da dokazujete da ste pravi muškarac i veći muškarac od onog sa kojim komunicirate. Godina je 2008. i pošto je ovo duboka provincija, Jaggijevi drugovi još uvek nemaju ajFone i naloge na JuTjubu da snimaju zlostavljanje i aplouduju svoje „prenkove“ ne bi li požnjeli malo popularnosti među globalnim vršnjacima, ali ono što oni čine je čisto, nepatvoreno vršnjačko nasilje, kome nije potreban Gospodar muva i pusto ostrvo, koje se dešava svuda gde mlade muškarce ostavite bez nadzora, svrhe, pažnje, podrške.

Svi smo to iskusili, pretpostavljam. Mogu da nabrojim barem 3-4 slučaja iz sopstvenog života, od osnovne škole, preko srednje škole, do vojske, gde su mladi muškarci izložili žene ili slabije – danas bi ih budale odškolovane na lošem internetu obeležavale pežorativnim „beta“ deskriptivom – muškarce nasilju koje je imalo seksualne konotacije. Ja sam išao u fine škole, služio vojsku u velikom gradu i ovakve stvari su bile naprosto deo pozadinskog šuma. Osim, naravno, za one koji su bili na njihovoj meti i koji su mogli da računaju samo na nekakvu socijalnu mimikriju u velikoj zajednici i internalizovanje traume do momenta kada i sebe ubede da je to sve deo igre i da se ništa strašno nije desilo.

Jaggiju se dešavaju strašne stvari ali on nema gde da pobegne. Porodica je jedva funkcionalna, sa ocem pijancem, majkom koja utehu nalazi kod njegovog brata, sa školskim drugovima koji nemaju milosti. Čak i školski domar kaže Jaggiju da je čuo da je gej i pokušava da ga poljubi u toaletu.

Jaggiju u pomoć priskaču dvojica starijih učenika, prvo ga štiteći od maltretiranja njegovih iz razreda a onda mu obećavajući da mu pomognu ajurvedskim lekom koji će izlečiti njegovu impotenciju.

Je li Jaggi impotentan? On misli da jeste isključivo zato što mu je to jedino ponuđeno objašnjenje na činjenicu da ne masturbira kao ostali dečaci. Ni otac ni majka ne pridaju mnogo značaja tome kada im sin kaže da ima problem sa erekcijom – naročito kada krenu pripreme za venčanje – i kažu da će sve biti u redu kada bude sa ženom u krevetu.

Ali hoće li biti u redu? Ovo mora biti pitanje koje prolazi kroz Jaggijevu glavu jer i gledalac zajedno sa njim vidi brak koji imaju njegovi roditelji i koji je sve samo ne u redu. I jer je okružen dečacima koji se hvale da drkaju po osam puta dnevno. Koji ga nazivaju pederčićem. Koji će na kraju pokušati da ga napastvuju u toaletu. Jer sve je to bila igra i juče ali da bi igra ostala relevantna, da bi momci imali čime da se hvale i sutra, danas mora da bude žešća, da ode dalje, prodre dublje nego prošli put. Toksična muškost nije stanje, ona je neprestana eskalacija, do momenta kada se cela spavaona, recimo, 1991. godine, recimo u Nišu (ipak preko odeće) izređa na jednom od vojnika kome drugi drže ruke i noge. Recimo. I sutra je sve kao da smo se samo igrali.

Jaggija od napastvovanja u toaletu odbrane dvojica pomenutih starijih momaka ali naravno da njihova pomoć dolazi uz ogromnu cenu.

Film scene seksualnog nasilja prikazuje bez ikakve stilizacije, sa vrlo malo pokreta kamere, a opet ne bez svesti o artizmu koji mora doći uz prikaz nečeg toliko mučnog da je razložno očekivati izlazak bar trećine publike iz bioskopa već pre navršenog šezdesetog minuta.

Prvo silovanje koje vidimo u filmu dešava se ispod mosta, u blatu, dok okolo pljušti kiša, istovremeno naturalistički mučno, nimalo ublaženo, niti imalo preterano, a da ima i elemente fetiša, baš onoliko koliko je neophodno da saviju mladu, još uvek neformiranu ličnost, da je bace u kovitlac preispitivanja, konfuzije, neverovanja sebi, možda na kraju konfuzije i fuzije nasilja i intimnosti. Znate kako su šamar i poljubac dva potpuno suprotna gesta? Ali znate koliko je lako da postanu izraz jednog istog odnosa u kome su intimnost i nasilje, dominacija i prisnost spojeni u jedinstven konstrukt POSEDOVANJA? Poništenja ličnosti. Ako ne znate, vi ste, pa, jedna srećna osoba.

Naravno da je ovo scena iz jednog kadra, sa olovnim bojama neba i blata, sa prljavo zelenom vegetacijom okolo, belim košuljama pandžabskih seljaka koje do kraja promene boju. Kasnije scene su često kratke, grčevite, pune rezova, Sidhu dodaje i jednu montažu, koja je toliko zastrašujuća da će vam se okrenuti stomak, fokusirajući kameru na lice glavnog junaka, pokazujući nam ga kako plače, kako moli, kako ga nemoćnog ljube, ponižavaju, potpuno poseduju, svode na igračku.

O glavnom glumcu, Ramnishu Chaundharyju ne znam ništa sem da je sa svojim prvim filmom napravio ulogu koju bi 99% holivudskih glumaca čuvalo za svoju očajnički fazu kada su precvali za heroje i idole i vreme je, rekli bi nam u intervjuima, da potraže svoju ranjivost. Chaundhary ranjivosti ne daje ni trunku više glamura nego što joj pripada. Njegov Jaggi nije ni svetac-mučenik koji u patnji nalazi transcendenciju, niti obrazovani filozof koji će nekako iskonstruisati scenario u kome on na kraju nadrasta svoju traumu. On je dete sa sela koje nikada nije imalo šansu i koje zlostavljanje, nasilje i poniženje ugrađuje u svoj život kao njegov sastavni deo, nalazi predahe između užasa koji mu se dešava redovnim tempom, postaje sve spretniji u polju, sa poljoprivrednom mehanizacijom, za volanom traktora, gde povremeno sedi i sluša old school pandžabske narodnjake, kao da je 1988. godina i da se 21. vek nikada neće ni dogoditi.

Sve dok ne krene priča o braku, još jednoj stvari koja se Jaggiju dešava i u kojoj se on ni za šta ne pita. I čak i kada ga ne pitaju a on i bez pitanja i majci i ocu kaže da ne želi u brak, da ne misli da može da ima decu, oni na to reaguju razdraženo i kažu mu da ne pravi probleme i da im je potrebna pomoć u kući.

Film koji bi bio 100% traume 100% vremena naprosto ne bi mogao da traje stosedamnaest minuta i Sidhu pravi perfektan lagani zaokret posle polovine, pokazujući kako Raman, Jaggijeva verenica, u njegov život unosi crtu socijalnog, nečega što mladić, nakon što je napustio školu pre kraja devetog razreda, nema ni na koji način. Jaggijeva trauma i samoća se hrane jedno drugim pre nego što Raman donese u njegov život crtu normalnosti, običnih socijalnih rituala, nevinih spajanja dve mlade osobe koje se ne poznaju a predodređene su da život provedu zajedno. Jaggi nikada ništa slično nije imao i kada ga vidimo kako se nasmeši u jednoj sceni, to je skoro jednako bolno kao suma svog nasilja što smo ga gledali u prvoj polovini filma.

Jer, Jaggi ne živi u istom svetu kao i mi, ne zato što je provincija po definiciji manje socijalna – ona to ni slučajno ne mora biti – već samo zato što ga jedna sitnica vezana za funkcionisanje njegovog tela, a o kojoj ni on niti iko iz njegovog okruženja ne zna ništa, niti je iko ikoga pitao, stigmatizuje do mere da on ispada iz svih socijalnih mreža i gubi sve vrste podrške koje je možda mogao da ima. Od roditelja, od vršnjaka, od strica, od nastavnog osoblja, možda od radnika na farmi koji više voli da drži džoint nego motiku, od nekakvih hipotetičkih lekara – a da to nisu lokalni travari  sa sumnjivim prodavnicama magičnih eliksira pored druma.

Jaggi nema nikoga, ne zato što nije vredan da ima ikoga, već samo zato što živi u mitologiji muškarca koju nema ko da razobliči kao lažnu, detinjastu, toksičnu. Jer smo provincija. Jaggi je zarobljen u provinciji a ona se davi u mitovima o virilnosti koja njemu ne pripada – iako film, naravno bez reči ali maestralno, najveći deo vremena prikazuje Jaggija kako obrađuje zemlju i obezbeđuje porodici velike prinose – u „ili si tigar ili si plijen“ dihotomiji koju je Dimitrije Vojnov u Malom Budu ispisao kao jasnu parodiju na toksičnu muškost, ali u kojoj preveliki broj muškaraca danas neironično, čak ponosno, i dalje živi. Provincija u kojoj je Jaggi zarobljen nije fizička – on i Raman u jednoj sceni odlaze u grad, provode vreme na vašaru, slikaju se i jedu slatkiše, imaju sve one normalne socijalne momente koje mladi imaju kada se upoznaju – ona je simbolička, ali simboličko, nažalost, ima mnogo veći doseg od bilo čega fizičkog.

Zato je završnica filma koja pokazuje da „safe space“ ne postoji i da se od nasilja doslovno ne može pobeći toliko mučna ali toliko stvarna, jedva stilizovana najminimalnijim saundtrakom bubnjeva iz pera Jappreeta Singha. U ovoj završnici Jaggi nije neko ko može da preraste svoju traumu prosto jer trauma nikada neće prestati. Dečaci koji su vas maltretirali u školi izrašće u ljude koji će vas maltretirati gde god mogu da vas pronađu. A pronaći će vas jer sada imaju više resursa, jaču volju, veću fizičku snagu. Ako su vozili bicikl, sada imaju motor, a ako mislite da je ono nekada za njih bila samo igra, shvatićete da ste za njih OSTALI samo igračka. Jer oni su zarobljeni u istom mitu kao i vi, samo njihova strategija je da sebe gledaju kao tigrove, vas kao plen, dok se ne pojavi neki veći tigar.

Jaggi nije komplikovan film i njegov zaključak je onoliko neizbežan, brutalno prost i prosto brutalan koliko ste pomislili, ne, koliko ste se UPLAŠILI da će biti u prvoj sceni. Ovo ga čini jednom od najmračnijih priča koje ćete videti na ekranu ove godine. Ali će, ako ga vidite do kraja, nešto pomeriti u vama. Možda vas naterati da se isplačete, možda da potražite nekoga kome dugujete izvinjenje već tolike godine a možda, ako su karte baš toliko loše podeljene, i da podignete ruku na sebe. Jaggi, dakle, gledate na svoj rizik, i taj rizik nema nikakve veze sa time koliko ste jaki, koliko ste plemeniti ili navikli na svoju – ili tuđu – traumu. Od ovog filma nećete dobiti ni oproštaj, ni utehu, već samo, ako baš imate sreće, stid koji će vas motivisati da učinite nešto dobro za nekoga. Umetnost, da podsetimo, nije tu da oplemenjuje čoveka, već da ga suoči sa samim sobom. A za ono što ćete u sebi videti, neće na kraju biti ona kriva.