Film: Furiosa: A Mad Max Saga

Gledajući, konačno, Furiosa: A Mad Max Saga u bioskopu, u jednom trenutku sam sa zebnjom pomislio „Zaboga šta ćemo da radimo kada George Miller prestane da snima filmove?“ Čovek ima osamdeset godina, Furiosi je trebala gotovo puna decenija da se doveze do bioskopa nakon Mad Max: Fury Road, filma koji je redefinisio akcioni žanr i porodio omanju hordu imitatora i akolita, a opet neobjašnjivo ostao zapisan kao finansijski neuspeh za Warner Bros, firmu danas sve manje sklonu eksperimentu i kockanju sa parama, sve skloniju da već gotove filmove komisijski spali ne bi li dobila otpis poreza, radije nego da ih pusti u bioskope. U tom i takvom biznis-krajoliku, već i to da je Furiosa nastala i sudarila se sa našim licima u tami bioskopa, podrigujući na benzin i urlajući neartikulisano, deluje kao jedan mali blagoslov. Ali da li ćemo ikada zaista videti Mad Max: The Wasteland, prikvel za Fury Road centriran na titularnog Maxa Rockatanskog? Evo, ne umem da kažem.

Ne zato što se Furiosa, po trenutnim boks-ofis rezultatima ukanalila značajno više od svog prethodnika (procene su da je Fury Road izgubio između 20 i 40 miliona dolara Warneru, dok se za Furiosu u ovom momentu predviđa minus između 75 i 95 miliona), već zato što je ovo toliko emotivno zahtevan, intenzivan, katarzičan, ali i mučan film, koji vas zabavlja, da, ali tu zabavu ekstremno skupo naplaćuje nepraštajućim terorom koji pohodi živote protagonista, da je razumno pomisliti da niko, uključujući Millera, neće imati snage da još jednom kroz sve ovo prolazi. A ovde vredi podsetiti i da se ovi filmovi snimaju na lokaciji, usred australijske pustinje, na vrelom, vrućim vetrom uzvitlanom pesku, u uslovima jedva nešto boljim od onih kakvi vladaju u postapokaliptičnom svetu koji filmovi od Mad Maxu i njegovom ansamblu prikazuju.

Na primer, negde posle polovine Furiose imate jednu scenu u kojoj grupa drumskih razbojnika napada „War Rig“, ogromni šleper koji vuče cisterne, oklopljen i naoružan da se odbrani od napada sa zemlje i iz vazduha i u ovoj sceni ljudi bivaju vučeni po asfaltu, bacani u vazduh, ljudi vise sa padobrana i kopljima sa barutnim punjenjem bombarduju mladiće ofarbane u belo što brane kamion, tu su manijaci na paraglajderima, od kojih jedan za sobom vuče crnu „zastavu“ koja daje vizuelni utisak da kroz vazduh na vas doleće sam Ktulu – ukratko, ovo je najbolja outdoor akciona scena koju ste videli još od Fury Road, i sasvim verovatno najbolja akciona scena koju ćete videti do kraja ove decenije. Ali ova scena je snimana punih 78 dana sa dve stotine kaskadera koji su po ceo dan prženi na suncu, bacani unaokolo kao krpene lutke, paljeni vatrom i eksplodirani – do mere da je ekipa celu ovu scenu na kraju krstila sa „stepenice do nikud“.

Pre nekoliko nedelja se čovek na internetu na mene gotovo naljutio kada sam sugerisao da je Fury Road između ostalog bio toliko različit film od drugih savremenih akcionih radova jer je sniman na lokaciji, sa pravim glumcima i propovima, umesto da se „sve to digitalno modeluje“ „u kompjuteru“. Čovek je – inače stručnjak za digitalne efekte u produkcijskoj kompaniji Holivudu – insistirao da smo svi mi koji fetišizujemo „stvarnost“ baš to, fetišisti, i da ni ne znamo koliko digitalnog CGI ima u scenama za koje mislimo da su „stvarne“.

Ali ovo je, naravno, bilo pogrešno tumačenje mojih reči (gde je naglasak bio na „sve“) a razlika između Fury Road ili Furiose i bilo kog Marvelovog, ili, evo, Warnerovog superherojskog filma je tolika da će je i dete prepoznati. A ako niste dete i pre par godina ste se smejali snimcima sa seta snimanja drugog ili trećeg Tora, gde Chris Hemwsorth i Tom Hiddleston ispred sterilne zelene pozadine naprave tri koraka i bace se na zemlju, a posle se oko njih docrtaju eksplozije i ludilo, umećete da cenite praktične efekte u Furiosi, zaključno sa bizarnim prostetičkim nosem istog tog Chrisa Hemswortha koji, onako kako je Charlize Theron od Toma Hardyja ukrala šou u Fury Road, skoro preti da preotme Furiosu od svih ostalih glumaca (plus, uspeo je da uvali ženu da igra ne jednu već dve uloge u filmu – KRALJ).

Energično, ambiciozno udaljen od beefcake prototipa koji smo navikli da sa njim poistovećujemo na ime Thora i Extractiona, Hemsworth ovde igra onu najopasniju ulogu: negativca sa takvom harizmom da gotovo da poželite da je film bio o njemu. A onda bi to bio Wolf of Wall Street u pustinji sa glavnim junakom koji je isti taj kompulzivni lažov i zamazivač očiju, korisnik velikih reči i nakinđurene retorike, obećavač prosperiteta, slave, pravde i dobre zabave, političar-šoumen i privilegovani siledžija čija bizarno šuplja priča i dalje prolazi kod nekih ljudi iako svi zajedno žive u vremenu doslovno posle kraja sveta. Dosta je mastila proliveno pre sedam-osam godina da se nekako argumentuje da je Fury Road bio nekakva proročka najava Donalda Trumpa, ali naravno da je sada, posle Furiose, mnogo jasnije da Immortan Joe nikada nije bio Trump, već u najboljem slučaju nekakav Dubya Bush Junior i da je tek sa Hemsworthovim Dementusom serijal filmova o Mad Maxu u potpunosti stupio u epohu post-istine, gde su reči sve jeftinije što skuplje zvuče.

Jedna od definišućih karakteristika titularne heroine je onda, vrlo pravilno, i to da ona vrlo malo govori. Već je i Tom Hardy u prethodnim filmu imao jedva dvadesetak rečenica da ih izgovori tokom celog njegovog trajanja, a Furiosa je još svedenija, još uzdržanija u replikama, sa dobrim delom filma u kome glavna junakinja programski ne govori – i smatraju je nemom – čime ono nekoliko izgovorenih rečenica ima i veću težinu, ali čime se i osobeni Millerov pristup režiranju performansa samih glumaca još više ističe.

Možda je to zato što u njegovom opusu dosta veliki deo zauzimaju filmovi gde su likovi ili kreirani ili oživljeni digitalnom animacijom (Babe, Happy Feet), tek u Fury Road i Furiosi, Miller od svojih glumaca učestalo traži da se ponašaju gotovo kao da su na pozorišnoj bini. Njihovi izrazi lica su intenzivni do granice karikature, gestikulacija je prenaglašena, koreografije scena imaju teatralne, gotovo baletski stilizovane amplitude pokreta, a likovi se često kreću kao na ubrzanom filmu. Kada se to iskombinuje sa čestim intenzivnim promenama rakursa i munjevitom montažom (Eliot Knapman i Margaret Sixel su se ovde naradili kako je i običaj kod Millera), njegovi filmovi dobijaju energiju koju drugi savremeni akcijaši naprosto nemaju. Naravno, to da pozadinu velikog broja scena čini gotovo vanzemaljski negostoljubiv pustinjski krajolik nije nimalo nevažan element, no, upravo je to izražavanje telom i licem, radije nego pukim rečima i najverovatniji razlog što je umesto Charlize Theron – rezonujući da bi stavljanje digitalno podmlađenog lica na telo sredovečne žene izgledalo loše, i citirajući neke recentne filmove kao očigledan primer zašto bi to bilo loše – Miller za ovaj film uzeo Anyu Taylor-Joy da oživi Furiosu. Ogromne oči i dobro uvežbani „Kubrick stare“ sa jedne strane, te prethodna naobrazba iz domena baletske umetnosti sa druge (kao, uostalom i kod Theronove) obezbedili su ženi koju inače vezujemo za uloge nežnih, ranjivih likova, mesto u filmu na kome može da legitimno zaurla kada je to potrebno, ali i da počini stvari tolikog sadističkog volumena da naslov završnog poglavlja filma – „S onu stranu osvete“ – počinje da ima smisla tek nakon što počistite nered koji ste napravili nakon što ste od šoka na patos ispustili (u gorem slučaju ispovraćali) sav džank fud koji ste žvakali tokom trajanja filma. S onu stranu osvete, treba, mora da stoji pravda. Ili zaista nema nade ni za koga.

Hemsworthov lik decidno tvrdi da nade i nema. Da je ovo kraj na kome se svi zajedno nalaze i da je jedino što iko može da uradi da pronalazi sve jače i jače senzorne stimulanse („sve dok previše više nije dovoljno“) kako bi na momenat zaboravio na unutarnju prazninu u koju se survava. Hemsworthov lik je i onaj koji na početku filma ženu razapinje na krst i muči, strogo preko proksija, dok detetu veoma prijateljski objašnjava da ženin bol može da prestane ako mu ono samo da informaciju koja mu je potrebna. Ako su vam neophodne paralele sa aktuelnom politikom, Hemsworthov Dementus je harizmatični doomer, post-postmoderni alt rajt mesija koji kaže da se nikome nikada ne može verovati, da je svet uvek protiv vas i da jedino možete da se dobro naoružate i, čekajući smrt da urlajući doleti da vas ujede za lice, u međuvremenu pojedete, popijete i pojebete sve što možete, gazeći sve oko sebe, uživajući u sadizmu i nanošenju bola, okretanju ljudi jednih protiv drugih, dok su vam usta puna pravde i konstruktivnih parola o izradnji boljeg sutra. On je 4-Chan haos ispao iz internet-šina, postavljen na dvokolicu u koju su upregnuta tri motocikla i ogrnut ironično iscepanim belim plaštom dok poput nekakvogh lažnog cara jezdi pustinjom. Njegovo carstvo je, primetićemo, čak i da je pravo, baš to – pustinja – jer Dementus nije ni vizionar ni graditelj već prevrtljivi slatkorečivac koji brblja o pravdi i slobodi i dopire do centara za sumnjičavost u nutrini malog čoveka koji voli kad mu neko lep i harizmatičan kaže da su oni isti i da se valjaju udružiti protiv onih na vrhu koji ih sve drže potlačene – a onda pokuša da vam proda NFT, blokčejn, AI aplikacije za koje niste ni znali da vam trebaju, pa i kada ste ih kupili ne znate kako da ih iskoristite.

Postavka u kojoj su Immortan Joe i njegova klika degenerika – doslovni patrijarhat u kome se žene drže u sefu i služe za oplodnju – zapravo bliži društvu u kome se može opstati i koliko-toliko prosperirati u odnosu na divljaka iz pustinje koji dolazi sa velikim proklamacijama, ali, vidimo do kraja, ima kapacitet samo da sve što postoji zapali i pusti da izgori, ta postavka je ironična i govori nam upravo koliko treba o današnjem svetu u kome su stare strukture moći duboko pervertirale ideju poretka i pravednosti, ali gde je revolucionarni žar naroda kidnapovan od strane prevrtljivih, lažljivih prodavaca magle koji recikliraju govor revolucije iz vremena prošlih ali iza njihove harizme stoje samo praznina i business as usual bogaćenje na tuđoj prolivenoj krvi.

Furiosa je, dakle prikvel koji uspešno apdejtuje političku analizu filma što hronološki dolazi nakon njega, ali i jedno uspelo insertovanje konkretnog na mesta koja su u prethodnom filmu stajala uglavnom u ravni apstraktnog. Bullet Town i Gastown su u ovom filmu lokacije na kojima se odvijaju značajni momenti radnje, a mitsko „zeleno mesto mnoštva majki“ je stvarna lokacija što stoji u temelju Furiosine karakterizacije, kao izgubljeni raj ali i jedini ostatak nade u svetu koji joj stalno ponavlja da se završio, da nade nema i da jedino što postoji jeste izbor između stare strukture partijarhalnih eksploatatora i nove, haotične plime iz pustinje koju takođe čine patrijarhalni eksploatatori.

Anya Taylor-Joy se, uzgred, u filmu pojavljuje tek posle sat vremena a glumica koja igra još mlađu Furiosu, Alyla Browne koja nema ni petnaest godina u ovom trenutku, je izvanredna u portretisanju deteta koje poznaje „dobar“ život, mesto na kome „ima muškaraca ali žene ga vode“*. Mlada Furiosa je već dete naviklo na zahtevan, težak i opasan život u postapokalipsi, i kada je banda lutajućih bajkera kidnapuje, ona ne gubi mnogo vremena pre nego što, viseći naglavačke sa motora, zubima ne pregrize crevo za benzin, onesposobljavajući svog kidnapera da ide dalje, ali u njoj još uvek ima više dimenzija i u emocijama i u ekspresiji. Kada joj se desi to što joj se desi, a pogotovo kada Taylor-Joyeva preuzme lik, Furiosa je svedena na masku, pozorišnu, karnevalsku ili možda obrednu, pogrebnu masku – u svakom slučaju na nešto što više decidno NIJE devojčica koja je strahovala za svoju majku i svoje „zeleno mesto“ a koja i dalje sa sobom čuva seme što joj je majka na rastanku dala kao zavet restartovanje nove, zdravije budućnosti društva i ekosistema.

*citat iz stripa o Furiosi iz 2015. godine a čiji su neki elementi retkonovani ovim filmom, ali ne i sam ovaj detalj

I ovo je zastrašujuće – Furiosa je u drugoj polovini filma gotovo horor-figura, ne zato što radi loše stvari, svi likovi u filmu ih rade, već zato što je tako intenzivno usredsređena na osvetu. A opet, njena ljudskost nikada ne nestaje u potpunosti ispod ove maske, ispod te urlajuće žudnje za osvetom. Uspomene na „zeleno mesto“ i jedna semenka koju krije u kosi su njen orijentir i brana plimi nihilizma kojoj bi bilo možda prirodno da se prepusti nakon svega što je videla, nakon svega što joj je urađeno, nakon svega što je sama uradila. Otud, Furiosa, film, nije pripovest o antiheroini, o osobi koja ne veruje ni u šta i motivisana je samo osvetom. Miller je prerastao ovakve narative već posle prvog Mad Maxa i njegov najnoviji film govori o zrnima dobrote u pustoši nepravde, čuvanju srži ljudskosti u kakofoniji bestijalnosti, o pravdi u svetu koji insistira da ona ne postoji i da postoje samo sila i dobra zabava. „Do you have in in you to make it epic?“, pitaće Dementus u jednoj sceni, ali pored svih neverovatnih scena vožnje i borbe na drumu, u belo ofarbanih war boysa koji lete unakolo na kablovima i eksplodiraju, bagera koji krše lake letelice i rotirajućih topuza na zadnjoj strani kamiona, epski u ovom filmu definisano je pre svega pronalaženjem načina da usred pustinje ne pronađete nego zasnujete svoje zeleno mesto. Miller nije Amerikanac ali ona fraza o zalivanju drveta slobode krvlju tirana dobija ironični, fascinantni vizuelno eho u završnici Furiose.

Drugde je film, naravno, prepun kreativne i duhovite hrišćanske ikonografije, sa čestim raspećima i krstovima, mučenicama i lažnim mesijama, plodom sa drveta koji, u ovom slučaju nije alatka kojom žena ljudsku rasu osuđuje na pad iz raja već simbol raja koji je ženama otet (i koji će na kraju jedna od njih pokušati da ponovo podigne, doslovno koristeći telo svog izrabljivača kao đubrivo). Ako je Fury Road bio prepoznat kao feministički akcioni film i bio najava kulturnih ratova koji će se voditi tokom naredne decenije, Furiosa je metodična, ekspresivna realizacija njegovih ideja urađena u veoma ambicioznom pripovedačkom modusu.

Otud možda i mestimične kritike da je Furiosa manje efektan, manje intenzivan film nego što je Fury Road koji je bio maltene non-stop akcija tokom svog dvosdatnog trajanja. Furiosa traje gotovo čitava dva i po sata i tamo gde se Fury Road ceo desio u manje od dva dana, ovo je narativno najaambiciozniji deo Mad Maxa, sa praćenjem životne priče titularne heroine tokom jedne i po decenije poništenja i rekonstrukcije njene ličnosti. Otud, iako prihvatam da je Fury Road „zabavniji“ film, Furiosa je emotivno intenzivnija, sa širim tonalnim opsegom, dubljim zaranjanjem u ljudsku tminu i pronalaženjem tračka svetla u njoj.

Štaviše, iako Furiosa podebljava tu metatematiku filma o post-civilizovanom društvu u kome darvinistička borba za opstanak zamenjuje javni moral, pustinjske mesije nose plastične oklope i metalne maske kako bi izgledale „bogovski“, a ljudi – i pogotovo žene – su imovina, Furiosa je i film koji maestralno izbegava da eksploatiše ljudsku patnju radi postizanja jeftinih emotivnih efekata. Miller je u ovome praktično jedinstven i teško je setiti se još nekog modernog akcionog filma sa R rejtingom u kome se ljudska patnja prikazuje sa ovolikom empatijom, bez unižavanja samog LJUDSKOG. Pričamo o filmu u kome želite da ustanete da aplaudirate kada war boy ščepa upaljeni dinamit i uz jedno trijumfalno „witness me!“ uskoči u neprijateljski oklopljeni automobil, u kome ženu razapetu na krstu muče a u jednoj kasnijoj sceni sa još uvek živog tela skidaju velike crve od kojih će se posle spremati obrok. Pričamo o filmu u kome je kanibalizam eksplicitan a seksualno nasilje implicirano na svakom koraku a da Miller (i, da ne zaboravimo, koscenarist Nick Lathouris) ni jednog trenutka od ovoga ne prave fetišistčki, neukusan, neelegantan torture porn.

Kad smo već kod fetišizma, kostimografkinja Jenny Beavan, dizajneri opreme i scenografi su ovde imali možda najveće igralište da se na njemu zabavljaju, sa najvećim brojem lokacija i ogromnom količinom sporednih uloga i statista i rezultati su vrtoglavi. Miller u svojoj glavi ima čitav ovaj svet, razrađen do sitnih detalja, sa žargonom, lokalnim kulturama, verovanjima, iskrivljenim ili tačnim istorijama i filmovi nam daju da vidimo samo njihove deliće, ali ovi delići se savršeno uklapaju, pa su improvizovane „uniforme“ (zapravo pre svega boja na licima i telima) war boysa ili pretorijanaca ne samo ikoničke, već i bez ikakvog tekstualnog pojašnjavanja jasno sugerišu razliku između ovih formacija i divljačkih bajkerskih hordi iz šatora usred pustinje. Ali, onda i među njima postoje ljudi sa više ili manje stila pa je „Octoboss“, lik koji izgovara ne više od dve rečenice i vidi se u možda tri scene, u poslednjih par nedelja izrastao  neku vrstu internet-opsesije.

Možda je najvažnije napomenuti to koliko je, kao i u slučaju Fury Roada, Furiosa DUHOVIT film bez obzira na svoju mrtvoozbiljnu koncepciju, tematiku, zaplet, karakterne lukove, religijski i politički podtekst. On nije tonalno nedosledan niti je napisan da umeće gegove između momenata ozbiljne radnje kako bi malo opustio gledaoca, već je čitav postavljen na jednoj satiričnoj osnovi koja se očitava i u pretenciozno poetizovanim naslovima poglavlja (Pol nepristupačnosti??????), u brbljanju glavnog negativca, u njegovom migoljenju kada ga uhvate u laži, u sramežljivosti Rictusa Erectusa kad mu plen umakne ispred nosa – Miller nam ovim filmom često prikazuje negativce u momentima koje drugi filmovi kriju, njihove momente nesigurnosti, frustriranosti, čak i dosade. A onda i kada pokazuje te bljeksove dobrote među lošim ljudima, to radi uz jedan vodviljski sving pa tako, recimo očinska figura Pretorijanca Džeka (Tom Burke), koja je jasna aluzija na samog Mad Maxa, istovremeno neodoljivo podseća na Elvisa Preslija ne onakvog kakav je zaista bio, ali onakvog kakav je mogao biti.

Sam Mad Max se u filmu pojavljuje na par sekundi, s leđa, bez učešća u samoj priči a što je i samo po sebi duhovito.

Nisam od onih koji jedva čekaju da frazu „film koji se mora gledati u bioskopu“ ubace u konverzaciju i, kako je Furiosa ove nedelje postala i dostupna na video on demand servisima, nikoga neću JAVNO OSUDITI ako je pogleda kod kuće ili, čak, eto, na telefonu. Ali Furiosa je film koji ekstremno mnogo dobija od bioskopskog iskustva. Velelepnost australijskog krajolika u kameri Simona Duggana je jedna stvar, ali ovo je film u kome motori treba da TRESU salu u kojoj film gledate, a eksplozije da vas tuku pod pleksus, pa iako je kvalitet reprodukcije u sinepleksu u Ušću bio, što se mene tiče substandardan, sa slikom koja je bila pretamna previše vremena, svakako bih savetovao bioskopsko gledanje (IMAX, po mogućnosti) ako vam je dostupno.

Na kraju, možda su baš ta finansijska pobacivanja zaslužna što je Furiosa ispala ovako jedinstven film, kako u krajoliku savremenog akcionog filma, tako i u serijalu Mad Max. Ono što je počelo kao jeftini eksploatacijski film sa AC/DC stihovima u scenariju i kostimografom koji se snabdevao u prodavnicama fetišističke opreme, klimaks je dočekao sa visokobudžetnim Fury Road a onda, bez dovoljno povraćenog novca, uspelo da izbegne transformaciju u „tekuću“ franšizu gde bi brzo rađeni nastavci, televizijski spinofovi, strip (dobili smo jedan) i video igre (takođe samo jednu) nekako ovaj svet trivijalizovali a Millerovu viziju razblažili. Rezultat je da je Furiosa, koliko god veliki i kompleksan film bila, proizvod jedne laserski usredsređene vizije, studija karaktera i satirična kritika modernog sveta kroz metodični, petočinski proces građenja fiktivnog sveta i likova-većih-od-života, onoliko „autorski“ koliko maltene ni jedan akcioni film danas ne može da bude. Zapanjujuće.