Ring Ring 2011, Drugo veče: Sainkho Namtchylak/ Svetlana Spajić/ Mia Zabelka i Gramosteanj, Dom Omladine Beograda, 15 April 2011.

Moj dinamični rokenrol život ponekad je odgovoran za ogromna odricanja i propuštanja događaja koje pošteni ljudi čekaju čitav život a kasnije o njima pišu knjige i podižu im mauzoleje. Tako recimo večeras propuštam retko, da ne kažem jedinstveno pojavljivanje Alejandroa Jodorowskog pred beogradskom publikom, propuštam nastupe Mary Halverson trija i Kammerflimmer Kollektiefa na trećoj večeri Ring Ring Festivala, a propustio sam i prekjučerašnje otvaranje Ring Ringa i nastupe Ursa Leimgrubera, te Sainkho Namtchylak.

 

Za Sainkho mi je možda bilo i najteže što je propuštam, objašnjavajući svima koji su hteli da me slušaju da je u pitanju „boginja“ i „Marija Kalas narodne pesme“, roneći gorke suze i škrgućući gnevno zubima u snu. Prokleti rokenrol, imaće mnogo toga da objašnjava kad se dignu kuka i motika.

 

Bilo kako bilo, srećan raspored zvezda u sadejstvu sa finansijskim kriziranjima širom zemaljskoga šara udružili su se da mi podare još jednu šansu da svedočim nastupu Sainkho Namtchylak u rodnom mi gradu, pa sam sinoć tako imao prilike da je vidim u kolaboraciji sa još dve, doduše mlađe, ali renomirane muzičke udarnice.

 

Staviti Svetlanu Spajić i Sainkho Namtchylak na istu binu potez je dostojan genija. Jasno, on je i posve logičan – nema ničeg prirodnijeg od spajanja dve među najboljim pevačicama koje danas uopšte rade u polju tradicionalne muzike, jednu sa statusom žive legende, matrijarha čitave scene i drugu koja je regionalni šampion i na dobrom putu da se i sama ovenča krunom vladarke sveta u godinama koje dolaze. Ring Ring je i prethodnih godina imao inspirisana uparivanja domaćih izvođača i renomiranih svetskih zvezda improvizovane ili tradicionalne muzike ali nije preterano reći da je ovo bilo do sada najvisokoprofilnije.

 

Spojiti dve tradicije i dva pristupa pevanju možda i nije lak zadatak. Tuvanski pastirski folk i sprsko brdsko dovikivanje imaju i sličnosti i razlika, ali tvrdoglavo držanje za samo jednu formu, sa bilo koje strane, jasno je, ne bi bilo od koristi nikome. Srećom, ovde nismo imali posla sa nekakvim zatucanim, konzervativnim izvođači(ca)ma.

 

Naprotiv, ako postoji jedna jasna zajednička karakteristika koja spaja Svetlanu i Sainkho (pored toga što su u svetskom vrhu po onome što rade), to je da obe imaju potpuno otvoren pristup narodnoj muzici čiju prošlost baštine u sadašnjosti kako bi joj obezbedile budućnost. Sainkho je uostalom čuvena po svom slobodnom mešanju tradicionalne muzike sa avangardom i improvizacijom (pa i lakim teatrom), a Svetlana je ne samo pevačica sposobna da nam pruži sve od klasičnog alta do prljavog, planinskog poja, već je i aktivno zainteresovana za tuđe muzičke tradicije i izraze.

 

Uostalom, ako teorija laže, praksa ne laže, već sam početak nastupa je bio jasan manifest želje da se radi zajedno: Sainkho sa grlenim dronom tuvanske visoravni, Svetlana sa krešendima izlomljenim lelekom: „Oj Sainko, tuvanska đevojko, pevaj jako i pevaj duboko!“

 

Humor i razonoda nisu nužno sastojci koje ozbiljan, namrgođen ljubitelj avangardnih muzičkih sadržaja želi da vidi u koncertnoj ponudi kad plati kartu i sedne da konzumira umetnost. Nije to samo zato što je svoj život bazirao na askezi od veselja i setnim uspomenama na danas odsutne erekcije. Humoristički elementi u ovoj muzici prečesto su samo nervozni gestovi koji treba da zasene prostotu i skrenu joj pažnju sa činjenice da izvođači zapravo nemaju mnogo poverenja u ono što rade. Al’laha mu, nije preterano reći da sam svojevremeno propao kroz zemlju slušajući Borisa Kovača kako je na jednom koncertu provlačio kabaretski stendap, iako barem njegova muzika nema problem sa ubedljivošću niti se njezin autor ikada mogao optužiti za neverovanje u istu.

 

No, Svetlana i Sainkho srećom sa humorom nisu preterivale i zapravo je posle nekoliko stihova koje je Svetlana otpevala na početku, ostatak nastupa bio sasvim lišen verbalnog, oslanjajući se samo na zvuk, vokalizacije, šumove ritam, harmoniju…

 

Azijske skale i nežne melodije umeju dobro da sednu uz dinarska zapomaganja i trilerima bogato pevanje. Obe pevačice dobro su razumele onu drugu, preplićući dovoljno srodne ali i dovoljno različite melodijske linije da se kombinovanje tradicija i izraza dovede u onu zlatnu sredinu gde razlike proizvode ugodnu napetost u kojoj se sličnosti skladno dopunjuju. Naravno, Sainkho je ulaskom u grleno pevanje sa avetinjskim harmonicima stvari vrlo brzo pogurala ka obzorju transcendentnog gde se Svetlana dobro snalazila sa svojom pesmom, ali pravi kopernikanski preokret nastupio je kada je Svetlana preuzela ulogu tuvanske čobanice i pokazala da je njena priča (i demonstracija) od prošle godine o tome da se „malo razume“ u grleno pevanje bila ozbiljan slučaj skromnosti. Način na koji je ona sinoć sa lakoćom držala dugačke harmonike i modulirala sopstvenim ustima i tuvankino pevanje bio je za strahopoštovanje.

 

Sainkho je tokom ovog nastupa bila, kako već to zna da bude, nasmejana i raspoložena ali nije da smo od nje dobili izvođenje života. Zadovoljna time da se igra dobro znanim tehnikama, tuvanka je za sledeću pesmu dohvatila bubanj i u njega udarala, filujući atmosferu malim kricima i jednostavnim melodijama. Svetlana ju je pratila na drobuljama, da bi postupno obe žene prešle iz pevanja u nemušte vokalizacije, kombinujući jednostavni ritam bubnja sa dahtanjima, režanjima i lajanjima, a sve na oduševljenje publike.

 

Po Svetlaninom odlasku sa bine, Sainkhoi se pridružila austrijska avangardna violinistkinja Mia Zabelka. Miu smo gledali prošle godine na istom ovom festivalu u nastupu koji nije bio previše interesantan, mada je to bilo najpre na ime nesnalaženja legendarnog bubnjara Pavela Fajta sa improvizovanim formama. No, Mia i Sainkho su sinoć uspostavile mnogo uspešniji odnos pa je žensko pismo koje smo mogli da čujemo bilo znatno prijatnije za konzumaciju. Ne da smo imali posla sa nekakvim otvaranjem novih horizonata, Sainkho i Mia su pružile jednu kompaktnu improvizaciju dobro razumejući kada treba da se dobacuju samo komadićima zvuka, a kada da puste harmonijama da same od sebe pronađu put do smisla, no sve je to bila uglavnom standardna improv ponuda za ovakve prilike. Zabelkina električna violina mi nije baš najomiljeniji instrument na svetu – naravno moguće je da je to samo moj izraženi snobizam i insistiranje da akustična violina po definiciji ima „pravi“ zvuk, dok su kompresija i distorzija što stižu kroz pikap tek nezgrapna aproksimacija istog – ali barem je njena svirka bila sasvim na mestu, sa pravim odabirom kada da se svira kroz gestove a kada da se tonovima omogući da dišu. Nešto manje ubedljivo bilo je Miino glumatanje i pevanje, jedan uobičajen pokušaj avangardnog muzičara da demonstrira kako njegova muzika nije tek cerebralni akademski opit već da dolazi iz duše, no dobro, nije bilo ni previše iritantno (osim mom prijatelju Mićunu koji je gunđao o tome kako je, pored svega Mia i u vrhu kandidatkinja za najgore obučenu ženu milenijuma). Kada je Sainkho pozvala i Svetlanu da im se pridruži imali smo priliku da u finalu koncerta čujemo još jednu spontanu kompoziciju, u kojoj je najstarija i najiskusnija izvođačica na bini dopustila mlađim koleginicama da povedu priču, a što su ove sjajno iskoristile. Sainkho je inspirisanu igru distorzirane violine i Svetlanine jeke diskretno farbala dubokim grlenim brujanjem i ovaj nastup je do svog kraja doskakutao nadahnuto i više nego prijatno. Kako već rekoh, bez previše revolucionarnih momenata ali sa dovoljnom količinom lepote da nam srce bude puno.

 

Sala Pogona Doma Omladine se potom malčice ispraznila, dok su iz nje izašli surovi avangardisti, a zamenili ih beogradski Cincari. Gramosteanj iz Makedonije su najvažniji ondašnji, a uzgred i balkanski, sastav koji se bavi izvođenjem tradicionalne cincarske muzike, pa smo sinoć imali ful program u vidu zastava, narodnih nošnji, čobanskih štapova, uvoda na cincarskom koga je prevodila predstavnica Društva srpsko-cincarskog prijateljstva itd.

 

Jedno je sigurno, Cincare ne treba zvati Vlasima, kako sam ja u jednoj prilici nesmotreno učinio. Iako se ova dva termina u određenoj meri preklapaju, Gramosteanj već i imenom sugerišu da pripadaju cincarskoj populaciji poreklom sa planine Gramos (Makedonci je zovu Грамуща) na granici Albanije i Grčke, tako da je njihova muzika iako je i sami u nekim pres materijalima nazivaju vlaškom, ipak posebna na svoj način.

 

Da ne detaljišemo jer je moje poznavanje balkanske narodne muzike ionako zanemarljivo. Gramosteanj su sastav od deset muškaraca i jedne žene koji svoje uglavnom čobanske ljubavne pesme izvodi sa velikim entuzijazmom. Kao i većina muzike nastale u planinama, ni njihove pesme nisu karakterisane složenim harmonijama i kompleksnom horizontalnom strukturom, već pre svega snagom višeglasnog unisonog pevanja, sa mnogo ponavljanja. Nije da ovde nema neobičnih ritmova, uostalom, južni krajevi su poznati po svojim neparnim metrikama i čudnim naglašavanjima, pa su neke od pesama bile lepo poigravanje sa ritmom i percepcijom vremena. Uobičajen metod pitanja i odgovora i ovde je često u upotrebi, mada je ređe bio slučaj da jedan solista predvodi ostatak grupe. Umesto toga Gramosteanj su se najčešće delili na dve polovine, hipnotišući naizmeničnim linijama sa mnogo krešenda i lepih melodija. Harmonijski, ovde je bilo i nekoliko iznenađenja, momenata disonance u kojima je slušalac dekoncentrisan dok pokušava da utvrdi koji je od suprotstavljenih tonova onaj „glavni“, a ovi su trenuci nastupali uglavnom kada bi se muškarci uhvatili za ruke ili ramena i, dok bi jedina žena u ekipi čuvala zastavu, plesali ukrug po bini, prateći pevanje nama na Balkanu tako bliskim koracima napred, nazad, uz dizanje nogu i povremeno trupkanje.

 

Bilo je sjajno, a iako se publika tokom nastupa sve više osipala, oni koji su ostali do kraja nisu krili svoj entuzijazam. Kada je na posletku grupa sišla sa bine a na nju se popeo solista u ženidbenoj nošnji koji je izveo još tri pesme, među njima najpoznatiji cincarski ljubavni hit (koji verovatno zna svako ko je ikada nogom stupio na Balkan), Krek Dzone Krek, bilo je tu i dizanja ruku u publici i horskog pevanja. Nisam Cincar, nisam čak ni Vlah, ali sinoć sam uživao.

Ring Ring Festival 2010: Treće Veče

Prvo malo EPP-a:

Ako vas zanima koji je to najbolji zombi strip našeg vremena, a ne zove se The Walking Dead, obavezno pročitajte moju najnoviju UPPS kolumnu. Otvoriće vam se oči, a možda i drugi organi.

Drugo, za moje oficijelne utiske sa prve dve večeri ovogodišnjeg Ring Ring festivala, blagoizvolećete da odete do Džezina. Biću ljubazan da vam ponudim linkove:

Prvo veče

Drugo veče

Za treće veče se gazda Džoni pobrinuo sam i njegov prikaz je ovde, a evo kako sam sve to ja video (i čuo):

Pošto su prve dve večeri bile tako dobre kako sam napisao, bilo je jasno da treće veče mora doneti blagi pad kvaliteta, atmosfere, posećenosti, interesovanja i svega ostalog. Pala je malo i temperatura a uz zbilja nešto niži broj posetilaca u Rexu i uslovi u sali su postali sasvim podnošljivi (za razliku od, recimo nastupa Ive Bittove koga sam dočekao oznojen poput kakvog silovatelja van kondicije). Dušica se i dalje vajkala na ljude koji puše u prostorijama gde to nije dopušteno (ovog puta bila je u pitanju ekipa Radio Beograda), ali je makar kombinacija klima uređaja i umerenije posete učinila vazduh u dvorani prihvatljivim za disanje.

Od trija austrijske violinistkinje Mie Zabelke nisam bogznašta očekivao. Dekonstrukcija violine, obilna ispomoć elektronskih efekata i tako to, nije to loše u teoriji, ali nisam video kako bi se u to uklapao Pavel Fajt, bubnjar koji je pre par godina podigao Rex na noge svojim orkestrom Gathering of Drumers. Ne da sam bio u pravu nego je ovaj nastup bio jedan od najgorih u istoriji festivala.

Zabelka i kontrabasista/ bas gitarista Johannes Frisch su započeli nastup sami, proizvodeći mnogo buke svojim gudalima. Zabelkina električna violina i Frischov amplifikovani kontrabas su uz pomoć kavernozne akustike sale i štedro upotrebljenih prostornih efekata kreirali u vazduhu jednu ružnu, amorfnu masu odjeka, distorzija i isprepletanih talasa. Nije tu bilo baš mnogo elegancije, ali ružnoća zna da bude fascinantna i ovaj nastup je imao potencijala sve dok im se na bini koji minut docnije nije pridružio Fajt.

Nisam siguran da sam ovog čoveka ikada video manje raspoloženog za sviranje i jaz između njega i ostalih dvoje muzičara je tokom nastupa ozbiljno ugrožavao svrhovitost svirke. Ne da su Zabelka i Frisch uzleteli u neke specijalne visine nadahnuća. Njihova istraživanja naprednih tehnika sviranja dobrano su staromodna i odavno stavljena ad akta od strane nekih drugih muzičara, a njihovo sviranje u gestovima i praćenje ovih gestova čitavim telom delovalo bi ubedljivije da su im ideje iole svežije. Ovako, napor da se od razuđenih temelja kompozicija stigne do veličanstvene zajedničke građevine, ili barem do unisonog vriska nije dao preterano slatke plodove. Telesnost sviranja Zabelke i Frischa delovala je čak i pomalo usiljeno s obzirom na idejnu monotoniju koja je dopirala iz razglasa. Ni mikrofon i mnogo dileja na glasu i violini nisu pomogli da ovo zazvuči kao išta više od nekakvog psihodeličnog rok benda sa početka sedamdesetih koji pravi tek prve korake na slobodnoj teritoriji kraut roka i mračnije progresive.

Avaj, Fajt je sve još dobrano pojeftinio svojim krutim, nenadahnutim sviranjem. Inače sjajan kada ima ispred sebe plan program i, idealno, četvoročetvrtinski ritam koji može da varira, Fajt je skoro neupotrebljiv u improvizaciji ma koje vrste. Ne samo da mu je bilo izuzetno teško da se smisleno uključi i u najbolje momente koje su mu drugo dvoje muzičara dobacivali (čak i kada je sa bubnjeva prešao na asortiman kuhinjskog posuđa) već je i nervoznim insistiranjem na stalnim promenama i isforsiranim uletanjima u krešenda pre vremena kvario i ono malo satanskog gruva koji je klizio sa izmučenih žica instrumenata. Rekao bih da je barem ostalim dvoma muzičarima bilo zabavno dok su svirali, ali ovo je jedan od najmanje uspelih nastupa na ovom festivalu ikada i još jedno podsećanje na to da improvizovana muzika sa sobom nosi ogromnu količinu rizika.

Posle Zabelke i ekipe [project] Transmit je imao relativno lagan zadatak da oduševi još uvek solidno popunjenu salu. Tony Buck je prošle godine sa svojim matičnim bendom The Necks pružio apsolutno subliman nastup, no Transmit je drugačija priča, Umesto svedenog jazza ovde je na meniju atmosferični, svedeni rok ne predaleko od onoga što su u devedesetim godinama znali da rade kojekakvi čikaški i drugi sastavi… Tony Buck i grupa Nemaca u misiji spasavanja rok muzike od same sebe, pa da li je to moglo na dobro izađe?

Ako pitate Lukutoyboyja, ne. Već mi je tri dana unapred mračio objašnjavajući da je Transmitov album na Staubgoldu nepojmljivo loš, da se, kada je skinuo mp3jku pitao nije li to riperska grupa priredila lenjoj piratskoj publici nekakvu neslanu šalu itd. Meni preslušane pesme sa majspejsa nisu bile baš tako užasne, ali Transmit je tamo delovao pomalo uspavljujuće i nisam bio siguran šta da očekujem.

No, početak nastupa je bio više nego dovoljan da one najdublje strahove razvrgne. Buck i Brendan Dougherty su seli svaki za po jedan bubanj i osuli sa bine tešku, nemilosrdnu paljbu, za sekundu razvejavajući iluziju da ćemo gledati umiven, tih, sanjiv nastup. Posle nekoliko minuta ovakvog mitraljiranja, Buck je Doughertyju prepustio bubnjarske zadatke, opasao gitaru i krenuo sa svojom verzijom ekstatične rok muzike.

„Ništa gore od matorog džez bubnjara koji bi da bude rok gitarista“ mudrovao sam ja citirajući jednu od dokazanih životnih istina. „To je takoreći kao drugi pubertet“. Moj prijatelj Mićun se složio, primetivši kako će Buck verovatno na kraju završiti kao striper. Ipak, stvari uopšte nisu stojale tako rđavo. [project] Transmit nije preterano originalno preduzeće, ali njihova kombinacija kompulzivnog ponavljanja i strogo kontrolisane slobode je dovoljno potentna da zadrži pažnju i prouzrokuje odobravajuće klimanje glavom (i, ne, ne liči na Tortoise kakve sam upamtio…).

Nema tu mnogo filozofije, niti ičega što pre njih već nisu uradili razni Canovi, Velvet Undergroundi i drugi utemeljivači rok muzike ponavljanja i ekstaze i [project] Transmit ni slučajno nema jednaku revolucionarnu snagu kao navedeni umetnici, no za slušanje i kontemplaciju ovo je više nego pristojno. Solidno bučno, sa basistom Jamesom Welburnom koji je uz Doughertyja servirao stameni groove, prikladno i za mehanički, iznurujući ples, Transmitovo pričanje priče zasnovano je na mnogo ponavljanja i pažljivom građenju malih aleja slobode u bulevaru gruva (ili tako nešto). Klavijaturistkinja Magda Mayas se držala prilično povučeno – ili pored ostale trojice siledžija nije mogla da dođe do izražaja – farbajući muziku umesnim harmonijama, a Buck je za sebe rezervisao ulogu vodećeg glasa i bukača.

Njegova gitarska tehnika meni, primitivcu, jako prija. Buck zna vrlo malo ali to malo koristi baš kako treba. Svedenost njegove tehnike je prednost jer ga sprečava da upada u fraziranje i ukrašavanje koji bi prirodno došli nabiflanijem muzičaru, pa je tako njegovo grubo fraziranje i puštanje gitare da svira sama više nego pokoravanje njene volje svojoj dobro selo uz čvrstu ritmičku podlogu. Ne želim ovime da stvorim utisak da je Buck nekakav naturščik koji šestožičani instrument vidi prvi put u životu, ali je njegova tehnička jednostavnost u sadejstvu sa namerom da se bavi raspoloženjima i bojama više nego rifovima i frazama na kraju dala dobru muziku.

Malo manje mi je prijalo kada je pevao jer to naprosto nije zvučalo suviše uverljivo a muzici nije dodalo ama baš ništa značajno, no nekoliko sedanja za bubnjeve u toku svirke je dovelo do dobrodošlih energetskih uzleta. Do kraja nastupa publika se uredno osipala dok nije ostalo samo nekoliko desetina najizdržljivijih ali oni su makar dobili sasvim prijatan koncert svedene a moćne gitarske psihodelije.

Ring Ring Festival 2010: Najava!!!!!!!!

Ring Ring Festival

Broj 15

Međunarodni Festival Nove Muzike

Beograd

12.-16. Maj 2010.

 

Posle deceniju i po postojanja, stotina muzičara na njegovim binama i hiljada ljudi koji su učestvovali svojim čulima, emocijama, intelektima, glasovima i dlanovima, festival Ring Ring tek planira ulazak u svoje najbolje godine.

I ove godine odgovor na pitanje „šta je to nova muzika?“ neće biti lako dobijen, ali publika koja Ring Ring prati od polovine devedesetih zna da će put do odgovora biti vredan. Svako iznenađenje, svaka dilema i zapanjenost koje doživimo na Ring Ring festivalu deo su rešenja, nikada deo problema.

Ove godine možemo sa sigurnošću da kažemo da novu muziku čine ljudi. Neki od njih su novi ljudi, sa kojima se prvi put susrećemo, poput austrijske violinistkinje Mie Zabelke, što već godinama ispituje nove teritorije koje se mogu otkriti sviranjem violine. Osnivač klang.haus centra „za zvuk i interdisciplinarnu umetnost“, Zabelka je i sama organizator wein.klang festivala koji se događa čak četiri puta godišnje, a u svojim improvizacijama i istraživanjima nastupala je sa muzičarima kao što su Lukas Ligeti, John Zorn, Dalek ili Lydia Lunch. Na Ring Ring dolazi sa svojim novoosnovanim triom, u kome bubnjeve svira niko drugi do dobro nam poznati dragi gost prethodnih Ring Ring inkarnacija, češki perkusionist Pavel Fajt.

 

Branko Džinović, šabački harmonikaš koji je svojim sviranjem pokorio Austriju, trijumfovao sa dvadeset godina na svetskom kupu u Londonu i u svom repertoaru ima kompozicije nekih od najvažnijih savremenih kompozitora prikazaće se beogradskoj publici kroz nastup u kome će se između ostalih čuti muzika Johna Zorna i Toshia Hosokawe, a društvo će mu praviti najtransgresivniji učesnik  prošlogodišnjeg Ring Ringa, Beograđanin Lukatoyboy.

Od ljudi koje još nismo videli tu je i kineska pevačica i multiinstrumentalistkinja Xu Fengxia u duetu sa iskusnim švajcarskim perkusionistom Lucasom Nigglijem, čiji će nastup u čeonom sudaru spojiti tradicionalnu kinesku muziku, mongolsko grleno pevanje, jazz i slobodnu improvizaciju sa zvučnom poezijom, pa ko bude umeo da prepriča – nek priča. Klasični holandski anarho-pank bend The Ex je kroz svoju karijeru promenio mnogo muzičkih identiteta, sarađujući sa muzičarima kao što su Tom Cora, Han Bennink, Sonic Youth, Instant Composers Pool ili Hamid Drake, simajući albume sa Steveom Albinijem i radeći na filmu. Prvi put su u Beogradu, trideset i jednu godinu posle osnivanja.

 

A pre trideset i dve godine osnovan je korzikanski vokalni sastav A Filetta. Takođe po prvi put pred beogradskom publikom prikazaće svoju interpretaciju tradicionalnog višeglasnog pevanja ali i svoju strast ka inoviranju i osvežavanju te tradicije.

Ostale muzičare koji će nastupiti ove godine već poznajemo. Ali to njihovu muziku ne čini ništa manje novom. Razbarušena češka violinistkinja Iva Bitova je pre nekoliko godina do usijanja dovela publiku na festivalu svojom vrelom muzikom i ciganskom magijom. Ni ovog puta ne znamo šta od nje da očekujemo, osim vatre. Martin Küchen je pre tri godine sa svojim sastavom Exploding Customer pobrao ovacije za vrući jazz iz ledene skandinavije, a sada se vraća sa svojim sekstetom Angles koji svira „bagalu muziku za fiestu i kontemplaciju. Jazz i uopšte ne jazz!!“.

Tony Buck je prošle godine sa svojim matičnim sastavom The Necks zamrznuo vreli vazduh u festivalskoj dvorani, a ove godine dolazi sa sastavom [projekt] TRANSMIT u kome je lider. Smrzavanja će možda biti i ovog puta iako [projekt] TRANSMIT zvuči rokerskije i žešće od The Necks, bacajući nervozne gitare preko hipnotičke ritam sekcije.

Dave Rempis je prošle godine imao jedan od najžešćih nastupa na festivalu svirajući svoj tenor saksofon kao demon koga progoni poludeli bubanj Michaela Zeranga. Ove godine će morati da juri još brže jer će ga goniti dva bubnjara. The Rempis Percussion Quartet u svom sastavu ima kontrabasistu Ingebrigta Hakera Flatena, dobro nam poznatog sa furioznog nastupa norveških The Thing u okviru Ring Ring Plus programa pre dve godine, ali i bubnjara Tima Daisyja koji je iste godine Ring Ring publiku raspametio paklenim free jazzom u duetu sa saksofonistom Kenom Vandermarkom. Kvartet dopunjava Frank Rosaly čiji se mekši, više impresionistički stil sviranja savršeno uklapa sa Daisyjevom nadljudskom rafalnom paljbom.

 

Konačno, Ring Ring festival ima posebnu čast da po prvi put Beogradu predstavi solistički nastup kultnog tuvanskog tradicionalnog sastava Huun Huur Tu. Njihov član Kaygal-Ool Khovalyg opčinio je publiku 2000. godine nastupajući na festivalu uz Volkov Trio, da bi zatim ceo sastav nekoliko godina kasnije delio binu Centra Sava sa Moscow Art Triom i bugarskim horom Angelite. No, nezemaljska čistota tuvanske tradicionalne muzike, grlenog pevanja i starinskih instrumenata po prvi put će biti predstavljena bez dodatnih začina i aditiva. Pripremite se za koncert decenije.

A ko preživi sve to, u produžetku redovnog programa festivala, osamnaestog Maja čeka ga verovatno najbolji muzički program koji u Srbiji uopšte postoji. Svetlana Spajić je pre četiri godine sama na festivalskoj bini izvela pregršt tradicionalnih pesama i bez napora prošetala prepunu dvoranu od smeha do suza, pokazujući zašto je najvažniji izvođač tradicionalne muzike u ovoj zemlji. Za ovu godinu okupila je još tri pevačice (od kojih jedna usput svira i kaval, jedna zna karate a jedna je sa Svetlanom pre deset godina objavila kultni album Živa Voda kao polovina dueta Drina) i Pjevačka Družina Svetlane Spajić će zatvoriti festival onako kako dolikuje: bučno, moćno, glasno i emotivno.

 

Festival se ove godine posebno zahvaljuje na pomoći Opštini Stari grad, Sekretarijatu za Kulturu Grada Beograda, te Pro Helvetia-i, ambasadama Holandije i Svedske, a narocito  Francuskom kulturnom centru i banci Societe General.

Evo i konačnog kalendara nastupa:

12/5, KC Rex, cena karte 600 dinara

Branko Džinović feat. Lukatoyboy (Srb)

Iva Bittova (Cz)

13/5, KC Rex, cena karte 600 dinara

Angles (Swe/N)

The Ex (Nl)

14/5, KC Rex, cena karte 500 dinara

Mia Zabelka Trio (A/Cz/D)

[project] Transmit (Aus/Nl)

15/5, KC Rex, cena karte 500 dinara

Xu Fengxia/Lucas Niggli (China/CH)

Rempis Percussion Quartet (USA/N)

16/5, Kolarac, cena karte 1000 dinara

Huun Huur Tu (Tuva)

A Filetta (F)

18/5, KC Rex, cena karte 250 dinara

Pjevačka družina Svetlane Spajić (Srb)

12-15/5, KC Rex

Blind Tape Quartets

Blind Tape Quartets je projekat u kome mogu učestvovati posetioci festivala:

Uputstvo za snimanje Blind Tape Quartet-a

 

Četvorokanalni snimač biće spreman za tebe i 10 minuta tvog sviranja. Biće postavljen mikrofon i linijski ulaz. Nećeš znati ko je i šta pre tebe odsvirao, niti ko će svirati posle tebe. Dan posle snimanja, kaseta sa snimcima od prethodnog dana biće u prodaji u ograničenom tiražu.

 

•           ponesi svoj instrument

•           zamisli da sviraš u kvartetu, ali ne možeš čuti druge dok sviraš svoju deonicu

•           razmišljaj o svojoj dinamici kao nečemu što je deo kvarteta

•           Tišina može biti tvoj posebni prijatelj u ovoj prilici. Ne moraju svi u svakom trenutku svirati/pričati/pevati – ali rizik je samo tvoj

•           ako si muzičar koji koristi elektroniku, ograniči svoj izlaz na jedan instrument – možda nećeš biti jedini muzičar u kvartetu koji koristi elektroniku

 

Kontakt i prijave: blindtapes@gmail.com

Karte su u prodaji od 27. Aprila. Cena kompleta je 2500 dinara i uz njega se na poklon dobija i ulaznica za nastup Pjevačke družine Svetlane Spajić.

 

http://www.ringring.rs                                        ringringpromotions@gmail.com                        

Vidimo se na festivalu!!!